Nedeljasubota / nedelja, 4–5. novembar 2017.

S P E C I J A L

OKTOBARSKAREVOLUCIJA

Pi{u: Latinka Perovi}Zlatko Pakovi}Nenad @. Petrovi}Fransis VinAleksej Ki{juhas

Poster za film „Oktobar“ Sergeja Ejzenštajna snimljenogna desetu godišnjicu Oktobarske revolucije

32 Nedelja Specijal / Oktobarska revolucija 100 godina subota / nedelja, 4–5. novembar 2017.

Bauk jubileja Oktobarske revolucije kruži Evropom.Pre ravno stotinu godina, po astronomski tačnijemkalendaru, radnici i seljaci su uzeli vlast u svoje ruke,

te započeli niz krupnih, dalekosežnih i raspamećujućihdruštvenih promena. U pitanju nije bilo samo „deset danakoji su uzdrmali svet“, već i fenomen koji je promenio tokljudske istorije. Pa ipak, vek kasnije, „Crveni oktobar“ senajčešće opisuje uz otklon, podsmeh i podozrenje, ili pakuz otvorenu mržnju i nagi prezir. Za jedne, događaji iz ok-tobra 1917-te bili su jedna naivna utopija i neuspeli ekspe-riment, a za druge situacija u kojoj su krvoločni i bezbožnikomunisti, predvođeni nemačkim špijunom Lenjinom,uveli mater Rusiju u diktaturu i vaskoliko zlo i naopako. Akako je to zaista bilo?

Pre svega, carska Rusija je bila jedna zaostala i odvra-tna zemlja. Pre revolucije, 85% stanovništva Rusije činilisu seljaci, a kmetstvo i feudalizam su ukinuti tek 1861. go-dine. Većina ljudi bila je nepismena, koristili su drvene plu-

gove, i živeli u bednim kolibama koje su delili sa doma-ćim životinjama. Carska Rusija je počela da se industrijali-zuje tek oko 1890. godine dok je, poređenja radi, u Lon-donu te godine počeo da radi metro, odnosno podzemnai električna železnica. U političkom smislu, Rusija je bilabrutalna autokratska država koju je vodio car i koji je imaoapsolutnu i neograničenu moć i posedovao je sve u zem-lji. Ovakav patrimonijalni režim predstavljao je naj-ekstremniju vrstu autokratije, uz ogromni policijski aparatkoji je služio jedino tome da progoni opoziciju, suzbija ne-rede i guši pobune. Dakle, i pre Staljina i njegovih, carskaRusija bila je prototip moderne policijske države, bez de-mokratskih institucija i izbora, slobode govora i okuplja-nja, uz progon političkih disidenata i etničkih i verskih ma-njina. S tim u vezi, zaboravlja se da je bogomoljački carNikolaj II, kojeg su komunisti bili streljali sa familijom i sit-nom decom, bio jedan brutalni tiranin i zlikovac. Na primer,u januaru 1905. godine, careva vojska je na mirne de-

monstrante otvorila vatru i tom prilikom ubila najmanje4000 ljudi. A bio je i član, zaštitnik i finansijer antisemitskog„Saveza ruskog naroda“, zločinačkog udruženja koje je or-ganizovalo pogrome hiljada Jevreja. Jednostavno, „crvenibanditi“ poput Lenjina, Trockog i drugova nisu zateklidivnu, liberalnu, demokratsku, bogobojažljivu i kapitali-stičku zemlju građanske klase koju su podlo požurili dasruše – ne, srušili su autokratsku, bednu, zaostalu, nepi-smenu i polufeudalnu diktaturu. A šta je bilo posle?

Prvo, odmah nakon Oktobarske revolucije, Lenjin jepovukao Rusiju iz Prvog svetskog rata. Uz visoku cenu u po-gledu teritorija i ratne odštete, ali sa jasnim moralnim sta-vom da je rat zločin u kojem vladajuće klase šalju milioneradnika u smrt. Zatim, samo četiri dana nakon revolucije,uvedeno je osmočasovno radno vreme i legalizovano jepreuzimanje zemlje i fabrika od strane seljaka i radnika.Dolazi do masovne emancipacije građana, koji su uključenii u planiranje i unapređenje proizvodnje, uz ustavom za-

garantovana prava na odmor, bolovanje i porodiljsko. Uki-nuta je smrtna kazna u vojsci, država i obrazovanje suodvojeni od crkve, a doneti su i propisi o slobodi veroi-spovesti (čime je okončana represija nad Jevrejima). Ta-kođe, uvedena je univerzalna i besplatna zdravstvena za-štita, zbog čega je ubrzo prepolovljena stopa smrtnostidece, a njihova prosečna visina se uvećala za 3 cm. Pojavatuberkuloze smanjena je za 83%, a sifilisa za 90%, iako jedotična boljka najverovatnije odnela Lenjinov život. Vlastje neposredno nakon revolucije prešla u ruke „sovjeta“ ilisaveta koje su činili seljaci, radnici, omladina, inteligencijai ostali, što je bio impresivni primer „revolucije odozdo“ idemokratskog (samo)upravljanja. Najzad, nova država,„Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika“ u svom imenunije imala nijednu geografsku ili etničku oznaku, prvahimna je bila „Internacionala“, a i Lenjin i Trocki su be-skompromisno branili principe internacionalizma, ume-sto patrijarhalnog i uskogrudog nacionalizma.

Jedna od najprogresivnijih politika revolucionarnih vla-sti bila je emancipacija žena u svim oblastima života, u ra-dikalnom raskidu sa patrijarhalnim praksama carističkogrežima. Dok su sifražetkinje uveliko demonstrirale po Ev-ropi i Americi, žene su u Sovjetskom Savezu dobile jed-naka politička prava, jednakost pred zakonom, i brojnemogućnosti da se i u realnosti ili praksi ostvare kao ra-vnopravni članovi društva. Zakonom je propisana jedna-kost zarada za muškarce i žene, kreirana je mreža be-splatnih jaslica i obdaništa (kako bi žene mogle da po-stanu deo radne snage), vanbračna deca su dobila jed-naka prava, ukinuta su sva pravna ograničenja za abortusi razvod braka, i dekriminalizovana je homoseksualnost. Di-rektor Moskovskog instituta za polno zdravlje je tim po-vodom još 1923. godine izjavio: „Sovjetsko zakonodavstvoobjavljuje apsolutno nemešanje države i društva u polna

OktObarskelekcije

Pre nego što svesti prizovemo Staljina,kulake, gulage, Čeku i ostalo zlo i naopako,valja se prisetiti i oktobarskih lekcija

subota / nedelja, 4–5. novembar 2017. Oktobarska revolucija 100 godina / Nedelja Specijal

Aleksej Kišjuhas / Fusnote

„Mnogo je lepši pogreb kad ideali sahranjujusvog čoveka nego kad čovek sahranjuje svojeideale.“ To su reči pesnika i doktora, pravnika

i satiričara Jovana Jovanovića Zmaja, čoveka koji je nasvojoj koži osetio šta je život i šta je smrt, šta je tragedijai šta je oduševljenje idealom, štaviše, opijenost idealom,i koji je gledao oko sebe kako istaknuti i neistaknuti ljudipolažu svoje mladalačke ideale u grobove svojih uspe-šnih ili neuspešnih karijera, naglo poružnjavajući zbogtoga i prozlivši se, jer ljudi nisu grdni ili lepi po prirodi,nego po svojim delima, i to im se jasno utiskuje na licekao žig.

Lepo je to uvideo požrtvovani učitelj filozofije AlberKami rekavši da je posle četrdesete godine starosti svakičovek odgovoran za to da li je lep ili ružan. Ima grubih,izboranih, nezgrapnih lica koja sijaju čudotvornim sjajem,a ima i tako pravilnih, negovanih, stameno održavanih,naspavanih lica, bez bora i u vrlo poodmakloj dobi, atako beživotnih da zaudaraju na smrt. O, vi, gruba, izra-đena lica, lepa lica čije se bore osmehuju u horu!

Eto o čemu govorimo kad govorimo o lepoti. Govo-rimo, naime, o pečatu koji prigrljeni ideal ostavlja na li-cima, postupcima, rečima i umetničkim delima. U ka-kvoj su samo genijalnoj korespondenciji lice i lietarno

delo Samjuela Beketa, lice i likovno delo Alberta Đako-metija, lice i delo Ivana Gorana Kovačića, i Eme Gold-man i Roze Luksemburg i Roze Parks...

Ideal je, per definitionem, izvan sfere realiteta, s onustranu posedovanja, u onom što-još-nije a za šta se živiživot ovde i sada, usred istorije. Ideal zapravo pruža život

i uvodi u sferu bića. Platon je potpuno znao šta govorikad je rekao da je Eros posrednik, angelos ili melek, iz-među sfera ideja i realnosti, između čoveka i boga: anđeospoznaje, koja pruža najveće zadovoljstvo. Elite obrazo-vanja i kapitala, u svojoj opakosti, eros danas shvataju ipredaju isključivo kao sinonim za jebačinu, sasvim por-nografski, sasvim palanački. To je logični sled stvari unizu gadnog nerazumevanja i ignorisanja znanja, jer istete elite propagiraju ideale koji se isključivo nasleđuju ilističu kupovnom moći: ideale za moć.

Ove godine u maju mesecu, u Dubrovniku, kroz pro-zor iz susednog đardina došle su mi reči koje je jednamlada mama pevala svojoj kćerčici da je uspava: „Lepti-riću šareniću, dođi meni amo, evo imam jednu ružu, omi-riši samo...“ Ne znam da li ta mama zna čija je to pesma,ali u meni je zaiskrila ideja da, i posle zločina u ime an-tiideje nacije kao ontološke kategorije, ima nade za ju-goslovenski svet i ideale slobode, jednakosti i bratstvaovde i sada.

Sećam se jasno da smo na času marksizma, u sre-dnjoj školi, kod profesora filozofije Prvoslava Lazarevića,laka mu zemlja, govorili o idiotskom smislu stiha BoreĐorđevića: „Za ideale ginu budale!“ Zaista je strašno kakoje taj, nekad izuzetno daroviti pesnik i muzičar, svoju

sudbinu vezao za ovaj stih i skotrljao svoj poziv i talenatu ideološku kloaku do koje taj stih neminovno vodi. Da,ružan je pogreb kad čovek sahranjuje svoje ideale. Odvra-tno je kad čovek nema ideala.

O tome šta ideali jesu i na koji način oni puko posto-janje izvode na proplanak egzistencije, o tome kakvo je

i koliko to oduševljenje koje ideali pružaju životu, na-suprot mrtvilu života bez ideala, ili životu sa (takozvanim)idealima koji se mogu uzeti iz onog što ti realitet pruža,genijalno duhovito, servantesovskodonkihotovski po-kazuje Bertolt Breht u dramskom komadu „GospodinPuntila i njegov sluga Mati“, na scenu izvodeći tog ve-leposednka, gospodina Puntilu, u naizmeničnim fazamanjegovog bivanja sa idealom i bez ideala.

Kad se opije (spirt je spirit! hic!), kapitalista Puntilapostaje socijalista, hm! čak i komunista, čovek pun duha,duhoviti hedonist i erotični oblapornik, a kad je treštentrezan, odurni je gulikoža, dosadni glupan i stopercen-tna stipsa.

Drugi jedan genijalni dramatičar, Brehtov prethod-nik, Henrik Ibzen, u zagasitijem, dramatičnijem tonu,takođe ironično, ali bez lumperaja, pokazuje sjajno raz-liku između erotičnosti života sa idealom i mrtvila po-stojanja bez ideala, takođe, jukstapozicijom dve faze uživotu istog čoveka. Govorim o neprocenljivoj vredno-sti Ibzenovog komada „Rosmersholm“. Glavni junak,ugledni građanin i posednik, kad se zaljubi u devojkuiz radničke klase, obuzet ljubavlju, gubi „instinkt“ za po-sedovanjem i postaje pesnik, angažovani intelektua-lac, socijalista koji izaziva gnev građanske klase i fina-nsijske i političke elite, jednom rečju, konceptualniumetnik vlastitog života. Kad, pod sve više nadirućimstrahom od ove sopstvene, odjednom pronađene, slo-bode, počne da se vraća u stanje posednika, u svet rea-lija, nasleđa i porodične tradicije, prestaje i njegova lju-bav prema onoj predivnoj, prepametnoj devojci, gasi seeros, eros putenosti i eros spoznaje, a on iznova postajemumificirani činovnik sopstvenog života, samodovoljnigrađanin leš.

Oktobarska revolucija za mene je, da zaobiđemsva opšta mesta o njoj, pozitivna i negativna, uspešansvetski prekid iluzije realiteta, te fascinacije i hipnozepoljem posedovanja kao jedinom mogućnošću ži-vota, u kojem većina iscrpljujuće radi da bi zadovoljilaindukovane potrebe manjine, a svi su u strahu jedniod drugih.

Sve dok smrću Lenjina nije započela njena mumifi-kacija – a simbolilčni čin tog mumificiranja jeste balsa-movanje Lenjinovog leša i mauzoleizacija njegovog likai dela (to je početak staljinizma), uprkos izričitoj Lenji-novoj poslednjoj želji da mu se priredi uobičajena, rad-nička sahrana i grob – Oktobarska revolucija u svetuotvara sasvim novi horizont čovečanstvu, erotski hori-zont na kojem mase ljudi i pojedinci u njima i s njimaiskazuju dotad neslućenu sposobnost da budu spon-tani i solidarni.

Na tom horizontu, na klojem nastaju nova dela Ma-ljeviča, Babelja, Majakovskog, Mejerholjda i Ejzenštejna,na kojem radnici postaju vlasnici sredstava za proizvo-dnju i donose odluke o svom životu inokosno, postajesasvim jasno da su egoistični i rigidni samo oni ljudi kojine vide dalje od svog nosa, džepa i bankovnog računa,ispunjavajuči sopstveno vreme kao registar u arhivu, ukojem dužina života ima veću cenu negoli dubina živ-ljenja.

Horizont Oktobarske revolucije ukazivao je na sa-svim nove oblike suživota i ljubavi da je na njemu i bo-gotražitelj Nikolaj Berđajev video novu mogućnost zateologiju. Ova opijenost slobodom, jednakošću i brat-stvom nije dugo trajala, ali je ostavila trajne posledice nahorizontu svesti da je promena poretka stvari doistamoguća i da se stvarnost, iako nije isto što i svet ideala,tom svetu može približiti, kao što se od njega možeastronomski daleko udaljiti.

Na stogodišnjicu Oktobarske revolucije, koja je, druk-čije kazano, Drugi Hristov dolazak, gledamo kako svetsahranjuje njene ideale, umotavajući ih u žilet-žicu. Tajpogreb neuporedivo je ružniji od onog kad je Staljin sa-hranjivao Lenjina.

Svom oduševljenju Oktobrom, idejom komunizma,životom u socijalizmu i svojoj mržnji prema kapitalizmu,ne bez ironije, jer bez ironije nema istinskog saznavanja,oduška dajem u pesmi „Koral velikog jelena lopatara“:

Krasno je bilo... je bilo biti jelen,/jelen lopatar u soci-jalizmu./ Kopitati o prag samoupravne zore/ i lovljenbiti na proplancima komune.// Jer nije isto lovljen biti usocijalizmu i kapitalizmu,/ kao što nije isto pariti se u so-cijalizmu i kapitalizmu./ To su dve sasvim drukčije smrti./To su dva sasvim drukčija parenja./ Jer to su drukčiji sa-svim životi.// Jedno je kresati u cik zore, zornjački-juna-čki, košute prekobrojne./ I misliti na svoje neuspele po-tomke kao na ručak u menzi udruženog rada,/ a neštosasvim pak jadno spasti na brzak kembečenja u vrle-tima profita,/ bez užitka, zarad reprodukcije puke, premaplanu privatnog gazdinstva,/ i biti tek meze na trpezibogatuna kojem je jelo glavno kurčić kopuna! y

drugi hristov dolazak

Tatlj

inov

tora

nj /

Foto

: wik

iped

ia.o

rg

Oktobarska�revolucijaza�mene�je,�dazaobiđem�sva�opštamesta�o�njoj,pozitivna�i�negativna,uspešan�svetskiprekid�iluzijerealiteta,�tefascinacije�i�hipnozepoljem�posedovanjakao�jedinommogućnošću�života,�ukojem�većinaiscrpljujuće�radi�da�bizadovoljilaindukovane�potrebemanjine,�a�svi�su�ustrahu�jedni�od�drugih

„Crveni�banditi“�poputLenjina,�Trockog�idrugova�nisu�zateklidivnu,�liberalnu,demokratsku,bogobojažljivu�ikapitalističku�zemljugrađanske�klase�koju�supodlo�požurili�da�sruše�–ne,�srušili�su�autokratsku,bednu,�zaostalu,nepismenu�ipolufeudalnu�diktaturu

„Pog

rom

u Z

imsk

om d

vorc

u“ Iv

ana

Vlad

imiro

va, 1

917.

Nastavak na 4. strani

PIŠEZlatko�Paković

5subota / nedelja, 4–5. novembar 2017. Oktobarska revolucija 100 godina / Nedelja Specijal4

Nastavak sa 3. strane pokvarenosti, onda zapitajmo se ko je plaćao Ro-manova i generalsku kamarilu da uvedu Rusiju urat? Zar to nije još gori makijavelizam i pokvare-nost?! Zašto bi planiranje i započinjanje rata zaradimperijalnih ciljeva bilo moralnije od planiranjai započinjanja mira?! Oktobarskoj revoluciji čo-večanstvo ima da zablagodari što se Prvi svetskirat završio 1918. godine a nije se produžio do1920. ili 1922. ili ko zna do koje godine jer setakav rovovski rat mogao još dugo dugo razvla-čiti i odneti još koji milion ljudskih života pride.Međutim, za sve militariste sveta ljudski životpredstavlja stavku u statistici i ništa više.

Poznato je kako su Pašić, radikali i vojni vrhKraljevine Srbije sa Karađorđevićima na čelu, ne-prijateljski dočekali kako Februar a još više Ok-tobar. Oni su u tome videli pre svega „izdaju Sr-bije“. Sovjet narodnih komesara predložio je usvom Dekretu o miru upućenom svim vladama i

narodima sveta jedino moguće kompromisnorešenje: povratak svih zaraćenih strana na pozi-cije pre početka neprijateljstava odnosno pre 1.avgusta 1914. godine i neplaćanje ratne odštete.Nešto kasnije, komesar za spoljne poslove i gla-vni pregovarač u ime ruske socijalističke vladeLav Trocki je 16/29. decembra 1917. godine upu-tio svim predstavnicima Antante notu koju je ištampa objavila a u kojoj se kaže da su u pre-govoru sa njim Centralne sile izrazile spremnostda povuku svoje okupacione trupe iz Belgije, se-verne Francuske, Srbije, Crne Gore, Rumunije,Poljske, Litve i Finske a da dalja sudbina svihspornih oblasti bude rešena od strane samogzainteresovanog stanovništva. Međutim, Cen-tralne sile nisu prihvatile da se referendumi održeu Alzasu (Elzasu) i Loreni (Lotaringiji), Transilva-niji, Bosni i Hercegovini podržavajući suprotnustranu da do takvih referenduma ne dođe ni uIrskoj, Egiptu, Indiji i Indokini. Trocki je tada javnoprozvao Francusku, Britaniju, SAD i Italiju dajasno kažu da li, ukoliko prihvataju pravo na sa-moopredeljenje za Alzas i Lorenu, Galiciju, Poz-nanj, Češku i jugoslovenske oblasti Austrougar-ske monarhije, priznaju takvo isto pravo Irskoj,Egiptu, Indiji, Indokini...? (Depeša srpskog po-slanika u Petrogradu Miroslava Spalajkovića –ministru inostranih dela Nikoli Pašiću: Aleksej Ti-mofejev, Milan Piljak, Ruska revolucija 1917. uočima Kraljevine Srbije, Beograd 2017, 229-230.)Ovakav predlog koji je mogao trenutno da zau-stavi rat odbacila je Antanta osuđujući novurusku vladu da je pogazila savezništvo. Još većunelojalnost su videli u tome što je sovjetska vladaobjavila sve tajne dokumente koje je carska Ru-sija sklopila sa svojim saveznicima iz čega se vi-delo kako je pripreman rat i unapred vršenadeoba plena. Francuski buržuji i militaristi za-slepljeni šovinizmom nisu odustajali od „svetog

cilja“ da „oslobode“ Alzas i Lorenu i revanširajuse „Švabama“ za poraz iz 1870/71. godine ne pi-tajući šta to košta ljudskih žrtava. Za nas je jošstrahotnije to što ni vrh Srbije na takav aran-žman nije pristajao iako je tada čitava Srbija bilapod okupacijom a vlada sa delovima vojske u eg-zilu. Za Pašića i ostale srpske političare delova-nje Trockog bilo je „za račun Nemačke“. Oni nisuodustajali od „svetih ciljeva“ ujedinjenja vasko-likog srpstva i jugoslovenstva, od Bosne i Her-cegovine na prvom mestu. A da se vrate u gra-nice posle Balkanskih ratova bilo im je malo, ni-štavno prema njihovim „visokim idealima“. Svedo 1940. godine beogradski režim nije priznavaovladu SSSR-a već su „održavali diplomatske od-nose“ sa imaginarnom „Carskom vladom“ koja jedržala čak i svoje predstavništvo u Beogradu.

Ako su ratni ciljevi bili toliko prirasli za srce sr-pskom i ostalim jugoslovenskim narodima kakoto da je na prvim izborima posle pobedonosnog

rata Komunistička partija Jugoslavije (jasno de-klarisana protiv rata i osuđujući doratnu i ratnupolitiku) postala treća po snazi odmah iza dvestare buržoaske srbijanske partije Narodne ra-dikalne i Demokratske stranke? Zahvaljujućioportunizmu i kolebljivosti vrha KPJ novostvo-reno Kraljevstvo SHS nije zahvatio revoluciona-rni talas iako je sve bilo zrelo za tako nešto. UKPJ je, iako članici Treće internacionale, preov-ladavala u suštini menjševička logika da se možeizvršiti revolucija glasačkim kuglicama i da će sekapitalizam sam urušiti bez oružane akcije pro-letarijata. Kao odgovor dobili su spremnost re-žima da se brani svim silama i zavođenje Obz-nane kojom je KPJ zabranjena 1920. godine.

Po zaoštrenosti na međunarodnom planudanašnji svet nalikuje onom uoči 1914. godineili 1939. godine, sa tom razlikom što sada imamoviše znanja i iskustva a i oružja su mnogo razor-nija pa nema izgovora za ničije neodgovornoponašanje tipa „nismo očekivali tolike žrtve“, „mi-slili smo da će se sve brzo okončati“, „naši sveticiljevi opravdavaju sve žrtve“...

Nestankom socijalizma u Evropi 1989. go-dine učinilo se da je svet odahnuo, da je prevla-dana višedecenijska opasnost od novog svet-skog rata. Izgledalo je kako se međunarodni od-nosi relaksiraju, sve bivše socijalističke zemljeprihvatile su tržišnu privredu, demokratiju, slo-bodu štampe... Nema više blokovskog nadme-tanja između dva sistema pa shodno tome nemani opasnosti od novog velikog rata. Zaboravljalose da ni 1914. godine nije bilo dva sukobljena si-stema jer svi su imali kapitalizam – neki razvije-niji neki u povoju – a opet su postojala dva za-krvljena bloka. Danas je stanje sličnije 1914. nego1939. godini: svi se kunu u iste stvari, svuda vla-daju iste „vrednosti“, svi su za slobodno tržište,

Kada su vojnici petrogradskog gar-nizona tog 25. oktobra/ 7. no-vembra 1917. godine bez proli-

vanja krvi zauzeli Zimski dvorac po-hapsivši većinu ministara i proklamo-vali svoje prve dekrete, mnogi su oče-kivali da će nova sovjetska vlast biti krat-kog veka, da će se njeno vreme trajanjameriti sedmicama ili u najgorem slu-čaju mesecima. Nova vlast odmah sesuočila sa širokim spektrom protivnikakoji su se oko otpora revoluciji privre-meno grupisali: od razvlašćenih spa-hija, generala, monarhista, bankara i fa-brikanata sve do onog dela revolucio-narne levice koji je bio za produžetakrata na strani Antante po svaku cenu.Iako je ta ista Antanta (Francuska i Ve-lika Britanija) praktično organizovalaFebruarsku revoluciju kojom je svrgnutcar a da Rusija – planirano je – poštojoš više iskrvari i devastira se, postanenjihova polukolonija. Cilj je bio poni-štiti industrijalizaciju započetu krajemprethodnog stoleća, instalirati u novojrepublikanskoj Rusiji buržoasko-parla-mentarni sistem koji bi svakako u od-nosu na carizam predstavljao napredaku domenu ličnih sloboda i prava izra-žavanja, ali obespravljenim masama naekonomskom planu ne bi doneo savr-šeno ništa. Te mase su avgust 1914. go-dine dočekale egzaltirane, okupljane„spontano“ na mitinzima blagodarno-sti Caru-Gospodu na zemlji, sa „spon-tanim“ besnim pogromima prema Ne-mcima po davno uhodanom mehan-izmu praktikovanom na Jevrejima, odla-zilo se radosno u smrt. Godine u kaljuzi

fronta dovele su do otrežnjenja. Otrez-nili su se i mnogi iz rukovodećih kru-gova i viših društvenih klasa, poukukoju su trebali izvući posle rata sa Ja-panom 1904 – 1905. godine i prve re-volucije oni su spoznali sa decenijomzakašnjenja.

Nećemo u ovom tekstu da se ba-vimo opisivanjem i objašnjavanjem mi-nulih događaja. Niti ćemo da polemi-šemo sa stavovima kako je Ruska revo-lucija pokazala da je Marksova pretpo-stavka o tome da će revolucija nastupitiu najrazvijenijim kapitalističkim ekono-mijama dokaz da ili je revolucija bilapreuranjena ili da je Marks kao pro-gnozer zakazao. Takođe, nećemo se ba-viti ni razmišljanjima na temu koliko jeu istoriji nešto „neminovno“ i mora li bašda se desi kada se sklope određeneokolnosti a koliko je pokretač događajadobro organizovana ljudska volja. Naj-manje problemom „blindiranog va-gona“ koji je iz Švajcarske preko Nema-čke prevezao revolucionare u Rusiju dabi izveli prevrat. Jasno da je Nemačkaimala računa da stranku koja je po svakucenu želela da Rusiju izvede iz rata pot-pomogne. Takođe je jasno da je narodu Rusiji bio protiv daljeg ratovanja a zasocijalnu reformu, a da nije bilo takvevolje nikakvi profesionalni revolucionarine bi ga mogli skloniti na drugu stranu.Ovde valja još napomenuti: ako je Le-njin bio plaćen nemačkim parama daizvede Rusiju iz rata i spreči dalje ljudskei materijalne gubitke što se prikazujekao vrhunac njegovog makijavelizma i

da li jesvetpostaobolji bezkomunista?Režimi�rukovođeni�iracionalnim�porivimakakvi�su�nacionalizam,�rasni��ili�verskifundamentalizam�ne�pokazuju�ni�trunkuodgovornosti�niti�razumnosti�kao�što�su�(to�sada�uviđamo)�činili�režimi�zasnovanina�jednoj�tako�racionalno�postavljenoj�inaučnoj�doktrini�kakav�je�marksizam

pluralizam, parlamentarizam, ljudska i vasko-lika prava... Ali.

Socijalna revolucija danas izgleda kao ne-moguća stvar, utopija, kao nešto što je moglo in-cidentno da se dogodi jednom pa nijednom.Da pretraje 70 godina i da se slomi u prah ipepeo za nauk pokolenjima da je sve bilo moždalepo smišljeno ali nemoguće u praksi. Ipak, udanašnjim napregnutostima tipa „svako je sva-kome vuk“ gde su mogući svakojaki preokreti iprekonoćne promene savezništva i partnerstva,čovečanstvo hoda ivicom novog velikog rata.Nije isključeno ni nuklearnog, makar izolovanou nekom kutku sveta. Ipak, to što nama evro-pocentricima može izgledati budžak i zapuštenćošak to je onima koji tamo žive sve što imaju.Stvari idu tako da nije isključeno da se stvorikvasac nove velike revolucije iz nekog novogvelikog rata. Ipak, niko ne treba da ga priželj-kuje makar da on porodi zaista neki bolji i sre-đeniji svet. Jednostavno, cena koja bi se platilabila bi preskupa.

Svetski kapitalizam je odavno u krizi i jasnoje da on nije pobedio u sukobu sa socijalizmomzato što je bio ispravniji i bolji već zato što jeiscrpio pre svega prvu zemlju socijalizma na-metnutom joj trkom u naoružavanju. Radostsvih antikomunista i „kremljologa“ što je „de-mokratija“ pobedila, njihovo zlurado podstica-nje dezintegrativnih tendencija u socijalističkimzemljama pomućena je današnjom realnošćuda usled krize i u zemljama solidne demokra-tije jačaju fašistički i nacistički pokreti koji ulazeu parlamente a sutra će i u vlade. NekadašnjiSovjetski Savez i njegov sistem značili su mnogoi radnicima i svima zaposlenima čitave Evrope.U strahu od širenja revolucije kapitalisti su sesvesno lišavali dela profita i dopuštali su soci-jalnu državu koja je mnoge tekovine socijalizmauvela u kapitalistički sistem: obavezno i be-splatno školovanje (negde samo osnovno,negde i srednje pa čak i visoko), besplatno le-čenje, staranje o nezaposlenima i socijalno ra-njivim kategorijama... Danas, kada tog strahanema na vidiku kapitalistička klasa se osilila isvuda reže i davi sve tekovine socijalne države.

Na međunarodnom planu nestao je SSSR apojavila se nova Rusija koja se dugo držala postrani svetske arene. U poslednjih deset godinaona se vratila i svom silinom grunula tražeći zasebe imperijalna prava, svoj udeo u kolaču svet-ske moći. Ova nacionalistička Rusija sigurnoneće dozvoliti da je neko dugotrajnim eko-nomskim iscrpljivanjem prinudi na odustaja-nje od svojih „svetih ciljeva“. Režimi rukovođenitakvim iracionalnim porivima kakvi su nacio-nalizam, rasni ili verski fundamentalizam ne po-kazuju ni trunku odgovornosti niti razumnostikao što su (to sada uviđamo) činili režimi za-snovani na jednoj tako racionalno postavljenoji naučnoj doktrini kakav je marksizam. Da jeHitler posedovao nuklearnu bombu on bi jebez premišljanja prvi upotrebio bez pardona. NiStaljin niti njegovi naslednici nikada nisu uzi-mali u obzir mogućnost da SSSR prvi upotrebinuklearno oružje. Druga strana je teoretski tosebi dopuštala u ime „svetog cilja“ pobede „slo-bodnog sveta“ nad „komunističkim totalitariz-mom“.

Kao što su neke istine svima poznate a maloko ih se pridržava tako i pouke prošlosti čak ikada ih znamo malo vrede. Fariseji su prebaci-vali Isusu što čini dobra dela u subotu a saminisu činili dobro nikada. Danas će svako reći dane treba skupljati blago zemaljsko jer ono jekvarljivo i ne preživi smrt onoga ko ga je zgrtaoali ipak naša civilizacija koja je nominalno hri-šćanska upravo nas svim silama uverava da svitreba da zgrćemo zemaljsko blago i da je u tomesav smisao i napredak, sreća pojedinca i dru-štva. Iako je preterano reći da je Isus bio pre-teča socijalizma ne grešimo kada tvrdimo da in-stitucija koja se tobože temelji na njegovoj du-hovnoj zaostavštini daje prednost zgrtanju para,ratovima i lažima a ne jedino spasonosnoj istini:sve zlo ovoga sveta počiva u nezajažljivim ambi-cijama i bezobalnim prohtevima, gramzivosti i se-beljublju. y

Analize

Piše: Nenad Ž. Petrović

Poster za film Sergeja Ejzenštajna„Oklopnjača Potemkin“

Autor je istoričar, član Udruženja građana „Borba za socijalizam“

pitanja građana. U vezi sa homoseksualnošću, sodomi-jom i drugim oblicima seksualnog zadovoljstva koji seu evropskom zakonodavstvu smatraju kršenjem javnogmorala, sovjetsko zakonodavstvo ih posmatra jednakokao i takozvane 'prirodne' odnose“.

Nakon revolucije, stopa rasta sovjetske industrije bilaje galopirajućih 18% godišnje, zbog čega je donedavnopolufeudalna Rusija po stepenu industrijalizacije ubrzosustigla zemlje Zapada. U pitanju je bio nezabeleženi iverovatno najveći napredak produktivnih snaga nekezemlje u istoriji. Za 50 godina, Sovjetski Savez je deve-tostruko uvećao svoj BDP i nametnuo se kao privrednavelesila, praktično bez nezaposlenosti ili inflacije. U Ru-siji su do revolucije, od 150 miliona ljudi, samo oko 4miliona činili industrijski radnici, što znači da je ova zem-lja bila zaostalija od današnjeg Pakistana. Za samo dvedecenije, izgrađena je moćna industrija uz nezapam-ćeni rast nauke i tehnologije. Uostalom, nekada dubokozaostala carska Rusija, potučena u Rusko-japanskom iPrvom svetskom ratu, vojno je porazila nacističku Ne-mačku u svetskom ratu broj dva, postavljajući crvenibarjak sa srpom i čekićem na Rajhstag. Zatim je samastvorila nuklearno naoružanje, u Zemljinu orbitu lansi-rala prvi veštački satelit („Sputnjik“, 1957. godine), i po-slala prvog čoveka i prvu ženu u kosmos, Jurija Gagarina(1961) i Valentinu Tjereškovu (1963).

Otuda je možda najvažnija „oktobarska lekcija“ onakoja se tiče obrazovanja. Uvedeno je obavezno i be-splatno obrazovanje za mušku i žensku decu uzrastaod 3 do 16 godina, uz masovne kampanje opismenja-vanja. Pre revolucije, samo 40% stanovništva (i 16%žena) je znalo da čita i piše. Boljševici su odmah distri-buirali na stotine hiljada tekstova i pamfleta po selima,fabrikama, kasarnama i ulicama, što su građani gutalikao votku ili bombone. Uz to, boljševici nisu delili bajke,basne i ideološke manifeste, već filozofiju i ekonomiju,Tolstoja, Gogolja i Gorkog. Broj škola se udvostručio veću prve dve godine nakon oktobra 1917., u školu su prviput ravnopravno išle i devojčice, a uvedeni su i pro-grami učenja za decu sa invaliditetom. Do 1970-ih go-dina, pismenost je dostigla 99.8%, što je bilo više odSjedinjenih Država, Francuske i Italije, a svaka četvrtaknjiga, učenik, doktor i istraživač na svetu dolazili su izSovjetskog Saveza. Broj žena sa visokim obrazovanjemje skokovito rastao od 28% (1927. godine), na 43%(1960) do 49% (1970), a jedine tadašnje zemlje sa višeod 40% fakultetski obrazovanih žena bile su Finska,Francuska i Sjedinjene Države. Konačno, zbog strahaod Oktobarske revolucije u svom dvorištu, radnička igrađanska prava se dramatično uvećavaju i u kapitali-stičkim zemljama Zapada, ali i po sličnim revolucijamaširom sveta, zbog čega Lenjinu i ekipi cela planeta du-guje mnogo toga progresivnog i dobrog.

I zato, pre nego što svesti prizovemo Staljina, kulake,gulage, Čeku i ostalo zlo i naopako, valja se prisetiti iovih oktobarskih lekcija. Kao i razumeti da je staljinisti-čki režim bio karikatura socijalizma i sama antiteza onomrežimu koji su stvorili boljševici 1917. godine. Pošto jeStaljin ugasio demokratske sovjete i fizički eliminisao„staru gardu“ boljševika, uz potonje potoke krvi, zločinai zlodela. Ali, ne zaboravimo da je u danima, nedeljamai mesecima nakon Oktobarske revolucije, usledio ura-gan krupnih društvenih promena koji je do temelja odu-vao carističke, seljačke, patrijarhalne, klerikalne i bolnozaostale društvene institucije. Dok upozorava i one-spokojava to što su se u današnju Rusiju vratile te istemračne i reakcionarne sile – oligarsi, špekulanti, tajkuni,pravoslavna crkva, rasizam, nacionalizam, homofobija,trgovina ljudima, nezaposlenost, nejednakost i zatuca-nost. I baš zbog ove dubine, širine i snage revoluciona-rnih procesa, liberali i konzervativci gledaju u taj metežili gužvu i poručuju: polako, ne zanosimo se snovima oboljem i pravednijem društvu! Treba nam jedna ume-rena, razborita, trezvena, reformska i posve mirna poli-tika! Iako je, zahvaljujući Oktobarskoj revoluciji, za izu-zetno kratko vreme i gigantskim koracima, jedno društvou istoriji hrabro prešlo put od drvenog pluga do tenkai satelita, i od nepismenog seljaka na njivi, do prvogastronauta u svemiru. Simpatisali boljševike, komuni-ste, levičare uopšte, ili ne, temeljna lekcija Oktobarskerevolucije ostaje sledeća: siromašni radnici i seljaci, obe-spravljeni i ugnjetavani građani, mogu da sruše nazadni,autokratski režim bogate manjine, u ime boljeg i pra-vednijeg sveta i života za sve. I, još važnije, mogu dakrenu putem ubrzane transformacije i modernizacijesvoje države i društva, kao i sopstvenog svakodnevnogživota. Kad razum zagrmi u svom gnevu, to je lekcijakoju ne smemo da zaboravimo. y

Nedelja Specijal / Oktobarska revolucija 100 godina subota / nedelja, 4–5. novembar 2017.

Ako je Lenjinbio plaćennemačkimparama daizvede Rusijuiz rata i sprečidalje ljudske imaterijalnegubitke, što seprikazuje kaovrhunacnjegovogmakijavelizmai pokvarenosti,onda zapitajmose ko je plaćaoRomanova igeneralskukamarilu dauvedu Rusiju urat?Oktobarskojrevolucijičovečanstvoima dazablagodarišto se Prvisvetski ratzavršio 1918.godine a nijese produžio do1920. ili 1922. iliko zna do kojegodine

SocijalnarevolucijadanaS izgledakao nemogućaStvar, utopija,kao nešto štoje mogloincidentno daSe dogodijednom panijednom. dapretraje 70godina i da SeSlomi u prah ipepeo za naukpokolenjima daje Sve bilomožda lepoSmišljeno alinemoguće uprakSi

7subota / nedelja, 4–5. novembar 2017. Oktobarska revolucija 100 godina / Nedelja Specijal6 Nedelja Specijal / Oktobarska revolucija 100 godina subota / nedelja, 4–5. novembar 2017.

Sovjetska istoriografija stajala je na stanovištu da je teorij-ska osnova ruske revolucije bio naučni socijalizam, od-nosno marksizam. Jedno, dakle, zapadnoevropsko uče-

nje koje je postalo univerzalno. Međutim, bilo je ruskih misli-laca, a naročito tumača ruske revolucije u svetu, koji su smatralida su njeni koreni ruski, i nalazili su ih u ruskoj istoriji, odnosnou ruskom revolucionarnom nasleđu druge polovine 19. veka.

Srpska istoriografija nije pratila rezultate do kojih je, naro-čito na empirijskom nivou, dolazila sovjetska istoriografija uproučavanju ruskog revolucionarnog nasleđa. Kao ni rezul-tate istoriografije u svetu, naročito posle XX kongresa KPSS-a(1956) kada se tražilo istorijsko i teorijsko objašnjenje kulta lič-nosti i terora u Sovjetskom Savezu. Da li se radilo o aberaciji,izneveravanju revolucije, odstupanja od lenjinizma ili su i kultličnosti i teror bili u logici boljševičke doktrine revolucije?

Rekonstrukcija istorije ideje socijalizma u Rusiji polazila jeod prvih kritika samodržavlja i kreposnog prava (A. N. Radiš-čev, 1789) i prve oružane pobune (ustanak dekabrista, 1825)protiv tih karakteristika Rusije, do generacije plemićke inteli-gencije četrdesetih godina sa A. I. Hercenom.

U podelu ruske inteligencije na slovenofile i zapadnjake,Hercen je pripadao ovoj drugoj grupi. Ali je u socijalizmu, tojest u ruskoj opštiniu kojoj je sačuvana zajednička svojina, na-

lazio osnovu za pomirenje sa slovenofilima. Bio je spreman ina kompromis sa carom oko rešenja seljačkog pitanja. Nje-gov prioritet bile su političke slobode. Zbog njih je otišao u Ev-ropu (1847) i, uprkos svemu, zbog toga što su u njoj borbe„glasne“, ostao do kraja života (1870).

U emigraciji, Hercen je osnovao Slobodnu rusku štampa-riju. Preko lista Kolakol (Zvono), koji je bio zabranjen u Rusiji,podsticao je omladinu na borbu protiv sistema bez političkihsloboda. Razočaran u Evropu zbog toga što revolucija 1848.godine nije rešila socijalno pitanje, Hercen je smatrao da jeEvropa završila svoju istorijsku ulogu i da već truli. Upirao je po-gled na Istok, prema mladim narodima, „proleterskim naro-dima“. Njima pripada budućnost.

Odajući priznanje Hercenu i njegovoj generaciji, „genera-ciji očeva“, što je prokrčila puteve, nova generacija, „generacija

dece“ bila je radikalnija. Njen ideolog bio je N. G. Černiševski,a glasilo časopis Savremenik. Ona je poručivala Hercenu daKolokolne treba da poziva na molitvu već na sekiru: „Na sekirupozivajte Rusiju“. Hercen je odgovarao da se „generacija očeva“i „generacija dece“ razlikuje „ne u ideji, već u sredstvima; ne unačelima već u načinu delovanja... na sekiru, taj ultima ratiougnjetenih, mi nećemo pozivati dotle, dok ostane makar jednarazumna nada za rešenje bez sekire“.

Među savremenicima u Srbiji, Hercen je bio bliži VladimiruJovanoviću, rodonačelniku liberalizma, nego Svetozaru Mar-koviću, rodonačelniku socijalizma. Bio je, inače, poznatiji kaoknjiževnik. Njegovo čuveno delo Prošlost i razmišljanja bilo jejedino koje je prevođeno na srpski i hrvatski jezik i to tek posleDrugog svetskog rata. Kao rodonačelnik ruskog socijalizma,Hercen je u srpsku istoriografiju ušao, ako se uzima realizacijaprojekta Instituta za istoriju radničkog pokreta Srbije, tek nasamom kraju 20. veka.

Za razliku od „generacije očeva“, pripadnika plemstva („in-teligencija koja se kaje“), pripadnici „generacije dece“ poticalisu iz raznih društvenih slojeva („raznočinska inteligencija“).Pod uticajem poraza Rusije u Krimskom ratu (1856) i prinu-đenosti carske vlasti na ustupke u seljačkom pitanju (Tajni ko-mitet 1857; Uredba o seljacima koja su oslobođeni kreposne

zavisnosti 19. februara 1861), „generacija dece“ nije se zado-voljavala delimičnim rešenjima i postupnošću.

Došlo je do promene prioriteta: na dnevnom redu nije pi-tanje slobode već pitanje hleba. Misioni red Černiševskog pra-tila je politička organizacija tajnih revolucionarnih društava uRusiji („Zemlja i volja“). U prevodu Ogleda iz političke ekonomije(po Milu) , Černiševski formuliše mogućnost da sva društva nemoraju u svom razvoju da prođu sve faze koje su prošle zem-lje u zapadnoj Evropi. Ključno je pitanje svojine. Černiševski neodbacuje apriori kapitalizam, ali upozorava da je on, budućida je rad roba – novo ropstvo. Ne apsolutizuje rusku opštinu,ali smatra da ona može poslužiti kao prelazna forma u socija-lizam. Černiševski formuliše teoriju revolucije u Rusiji i za Rusiju.U svim razdobljima ruskog revolucionarnog nasleđa, misao opreskakanju faza u razvoju društva putem revolucije ostaće

ključna. Preko nje je i postavljeno pitanje: Rusija i Evropa. Od-govor koji je davan u Rusiji nailazio je na veliki odjek i u Srbiji.

Marks je, prema Svetozaru Markoviću, proučavao zakonekapitalističkog društva u Zapadnoj Evropi i u tim zakonima na-lazio poluge njenog preobraćanja. Černiševski je, pak, u zao-staloj seljačkoj Rusiji tražio poluge preobražaja adekvatne tomei nalazio ih u revolucionarnoj manjini koja se oslanja na prin-cipe ruskih patrijarhalnih ustanova: mir i opština. Na osnovamazajednice rada i raspodele imao je da se uspostavi sistem na-rodne samouprave. Markoviću je, kao i ruskim misliocima drugepolovine 19. veka, bio neprihvatljiv kapitalizam koji je vodio „pro-letarizaciji naroda“. Ali, ako je i italijanski marksista AntonioGramši tvrdio da je ruska revolucija 1917. godine izvedenaprotiv kapitala, postavlja se pitanje ko su i u Rusiji i u Srbiji bilimarksisti, osim socijaldemokrata? Drugim rečima, kako je bilomoguće „marksizirati“ rusku revoluciju 1917. godine?

Najšire veze srpski socijalisti održavali su sa P. L. Lavrovom,ideologom ruskog narodnjaštva i inspiratorom pokreta ruskeomladine (1874/75) koji je poznat kao odlazak u narod. Tadasu hiljade mladih ljudi, uglavnom plemićkog porekla, krenuleu narodda vrše mirnu propagandu socijalizma. Naišli su na sna-žan otpor vlasti: politički procesi i progoni. Ali i na nerazume-vanje naroda: seljaci su socijaliste – propagandiste prijavlji-vali vlastima. Razočarani, neki su se povukli iz borbe. Oni, pak,koji se nisu pomirili sa porazom, radikalizovali su sredstvaborbe. Ta podela je imala odjek u Srbiji i ogledala se u različi-tim tendencijama u pokretu Svetozara Markovića posle nje-gove smrti (radikali i socijalni revolucionari). Ali u srpskoj isto-riografiji nije bila identifikovana.

Teorijski odgovor na poraz mirne propagande socijalizmau narodu zaokružen je u ruskim blankizmu i jakobizmu. Nje-gov ideolog bio je N. P. Tkačov, a glasio časopis Nabat koji jeizlazio u Parizu. Za razliku od drugih ruskih mislilaca, Tkačovje najveću pažnju posvetio ulozi revolucionara posle unište-nja apsolutizma, to jest u fazi uspostavljanja novog društve-nog poretka. Jer, politička revolucija samo je sredstvo – cilj jesocijalna revolucija, koja nastaje posle osvajanja vlasti čvrstoorganizovane revolucionarne manjine. Ta manjina formulišei zaostalom narodu nameće novi poredak. Tkačov je, bez ika-kvog političkog taktiziranja, izveo funkcije i karakter revolu-cionarne države u „prelaznom periodu“.

Ruski jakobinizam i blankizam, koji je sažeo glavne karak-teristike nekoliko razdoblja ruskog revolucionarnog nasleđai bio blizak boljševicima ne samo zato što su čitali Tkačovljevespise, ostao je nepoznat srpskoj istoriografiji.

* * *Reakcija na poraz mirne propagande socijalizma sa sta-

novišta političke akcije završila se stvaranjem prve terorističkeorganizacije u Rusiji – „Narodna volja“ (1881). Ova je organiza-cija izvršila ubistvo cara Aleksandra II. U Srbiji na nju se oslanjalasocijalno-revolucionarna tendencija nastala, uporedno sa ra-dikalnom tendencijom, u pokretu Svetozara Markovića. Iakoje „Narodna volja“ na stranicama glasila socijalno-revolucio-narne struje (Radnik, 1881) imala takav publicitet da je gotovodelovalo da ona predstavljaju organ „Narodne volje“, u srpskojistoriografiji o tome nema tragova sve do kraja 20. veka.

Ovaj osvrt na rusko revolucionarno nasleđe druge polovine19. veka, njegov uticaj u Srbiji i njegova izučenost u srpskojistoriografiji, zasnovan je na zaključku koji proizilazi iz višego-dišnjih istraživanja i u sovjetskoj, odnosi ruskoj, i u srpskoj isto-riografiji da se revolucija u Rusiji oktobra 1917. godine ne možerazumeti samo kao događajna istorija. Ona je celovita tek akose uzmu u obzir ideje revolucije koje su se, kroz više genera-cija ruske revolucionarne inteligencije, uobličavale u učenječiji je rezultat model revolucije 20. veka – svuda pa i u Srbiji, od-nosno Jugoslaviji. Revolucionarne veze između Rusije i Srbijeu drugoj polovini 19. veka ne mogu se posmatrati odvojenood državnih, vojnih, verskih i kulturnih veza. Rešenja su čestoviše kompatibilna nego što bi se, bez istraživanja, moglo pret-postaviti. Revolucionari nigde nisu mogli preskočiti senku: unovom poretku koji su stvarali ogledaju se mentalitet i sistemvrednosti koji je vekovima stvaran. To se naročito dobro vidi ucikličnom ponavljanju nekih pitanja, kao što je, na primer, pi-tanje Rusija i Evropa. Odnosno, Srbija između Rusije i Evrope.

Marksistički i(ili)slOvenOfilski kOreniOktObarske revOlucije

Usedamdesetim godinama 20. veka mnogo se go-vorilo o „dobu dokolice“ koje neposredno predstojii u kome ćemo, zahvaljujući automatizaciji proiz-

vodnje, sasvim retko uopšte raditi - pa se tako pojavila iprava lavina knjiga u kojima se sasvim iskreno razglabaloo tome kako ćemo utrošiti sve to novostečeno slobodnovreme, a da ipak izbegnemo beznadežnu letargiju. Ko goddanas u nekom prašnjavom antikvarijatu nađe neki od tihzaboravljenih traktata, smejaće se u neverici. Prosečni za-posleni Britanac danas u svom radnom veku na poslu pro-vede 80.224 sata, dok je 1981. godine taj broj iznosio 69.000sati. Daleko od toga da smo izgubili radnu etiku; naprotiv,izgleda da smo sve više porobljeni njome. Zato su sada umodi knjige čiji autori sa zebnjom postavljaju pitanje kakouopšte možemo da postignemo „ravnotežu između životai rada“ u doba kada mnogi ljudi nemaju vremena ni za štadrugo do za rad i spavanje.

Karla Marksa to ne bi nimalo iznenadilo. U glavi o rela-tivnom višku vrednosti u Kapitalu on ismeva one ekono-miste viktorijanske epohe kod kojih se „može na jednojstrani čitati da radnik treba da bude blagodaran kapitalušto razvija proizvodne snage jer se time skraćuje potre-bno radno vreme, a na drugoj da tu zahvalnost mora po-svedočiti time što će od sada raditi petnaest umesto desetsati“. Ono čemu kapitalistička proizodnja teži, kaže Marks,nije skraćenje radnog dana, već skraćenje radnog vremenaneophodno za proizvodnju neke robe. „To što pri poveća-noj proizvodnoj snazi svoga rada radnik u jednom časuproizvodi, na primer, deset puta više robe nego ranije, štomu je dakle za svaki komad robe potrebno deset putamanje radnog vremena, ne znači nikakvu prepreku da oni dalje radi dvanaest sati kao i ranije, te da u tih dvanaestsati proizvede hiljadu dvesta komada umesto sto dvade-set, koliko je ranije proizvodio. Štaviše, njegov se radni danmože i produžiti, tako da sada u četrnaet sati proizvede hi-ljadu četiristo komada.“ Cilj tog procesa jeste „skraćenjeonog dela radnog dana u kome radnik mora da radi zasebe samog da bi se baš time produžio onaj drugi deoradnog dana u kome on može da radi besplatno za kapi-talistu“.

Međutim, ako sva ta dodatno proizvedena roba odjed-nom preplavi tržište u situaciji kada radnik (u svojoj ulozipotrošača) nije bogatiji no ranije, onda će kapitalisti ostatiogromna gomila neprodatih proizvoda. Šta onda da radi?Još u Komunističkom manifestu 1848. godine Marks jeskrenuo pažnju na „trgovinske krize, koje svojim periodič-nim ponavljanjem sve opasnije ugrožavaju opstanak či-tavog buržoaskog društva. U trgovinskim krizama redo-vno se uništava veliki deo ne samo izraženih proizvodanego i već stvorenih proizvodnih snaga. U krizama izbija

društvena epidemija koja bi u svim ranijim epohama iz-gledala kao besmislica - epidemija hiperprodukcije“. Bur-žoaski odnosi su, tvrdi Marks, postali preuski da bi obuh-vatili sve bogatstvo koje je stvoreno. Kapitalizam ima dvanačina da premosti taj problem: „S jedne strane, prisilnimuništavanjem mase proizvodnih snaga; s druge strane,osvajanjem novih tržišta i temeljitijom eksploatacijom sta-rih tržišta. To znači, utiranjem puta za svestranije i razornijekrize, kao i smanjivanjem sredstava za sprečavanje krize.“

To je ciklus „rasta i propasti“ sa kojim se vlade stalnobore i nastoje da ga izbegnu. Prema Marksu, nikakvo be-kstvo nije moguće dokle god kapitalizam vlada: ritamplime i oseke, odnosno ekspanzije i recesije je integralnideo sistema koji ima prirodnu tendenciju ka prekomernojproizvodnji. „Prava prepreka kapitalističkoj proizvodnji“,pisao je on u trećem tomu Kapitala, jeste sam kapital“. Uko-liko očuvanje vrednosti kapitala počiva na eskproprijacijii pauperaziaciji masa, ono će uvek doći u sukob sa isto-vremenim nastojanjem kapitala ka neograničenom i be-zuslovnom rastu produktivnosti. „Osnovni uzrok svih pra-vih kriza uvek jeste siromaštvo i ogrančena potrošnja či-tavog društva bila njihova granica.“

Kapitalizmu je, prema tome, pretilo da mu sopstvenooružje nanese smrtonosnu povredu. Posle neuspeha usta-naka iz 1848. godine, Marks je tvrdio da je nova revolucijamoguća „samo kao posledica nove (ekonomske) krize“ iod tada je nestrpljivo čekao da nastupi kriza kapitalizma. OBožiću 1851. godine predvideo je: „Kataklizma mora izbitinajkasnije naredne jeseni... Sada sam ubeđeniji no ikadranije da neće biti ozbiljne revolucije bez trgovinske krize“.Svaki poremećaj na tržištu ili svaki nalet bankrotstva pod-sticao je takve njegove prognoze, uvek izrečene s primet-nim poletom. „Povrh svega toga postoji trgovinska krizakoja se sve više i više nadvija nad nas i čiji se prvi simptomimogu uočiti na svakom koraku. Les choses marchent(1852). „Sadašnji uslovi... moraju, po mom mišljenju, uskoroprouzrokovati zemljotres“ (1853). Takva Marksova očeki-vanja neprestano je potkrepljivao Fridrih Engels, njegovagent u kapitalističkoj tvrđavi, koji ga je 1856. godine oba-vestio da će tokom narednih godinu dana nastupiti „danmržnje kakav se nikad ranije nije dogodio; cela evropskaindustrija je u ruševinama, sva tržišta su prezasićena... svipripadnici imućnih klasa su u buli, bankrotstvo buržoazijeje potpuno, rat i besomučno, besmisleno rasipanje novcauzdignuti su na entri stepen“.

„Kad bude nastupila“, dodao je Marks, „ta kriza ćeogromnom širinom svoje pozornice i intenzivnošću svogadelovanja uterati dijalektiku čak i u glave onih za koje unovom svetom prusko-nemačkom carstvu teče med imleko.“

Ta nada se potpuno izjalovila: danas, gotovo vek i pokasnije, način na koji je Marks u Kapitalu primenio dija-lektiku i dalje je predmet žestokog sporenja. Sam taj metodproističe iz njegovog ranog proučavanja Hegela, koji jesintetizovao mnoge pređašnje dijalektičke oblike - od Ze-nonovih paradoksa do kantovske kritike - u nešto što bi seponajbolje moglo objasniti kao proces zaključivanja kojisam iz sebe proističe, koji sam sebe plodi. Hegel to opisujekao „spoznaju suprotnosti u njihovom jedinstvu iliti o ne-gaciji negacije, to jest afirmaciji“, iliti o traganju za suprot-nostima i njihovoj sintezi u novom, višem idejnom jedin-stvu. Svaka ideja proizvod je svoje slabije razvijene faze, alisadrži i klicu jedne više ideje.

kao nekadašnji Studentprava markS dobro zna

da Samo poStojanjenekog zakona, recimo

zakona protiv pljačke, ne znači da automatSki

preStaje Svakopljačkanje

PIŠEFransis�Vin

Latinka Perović / Suočavanja

Hercen�je�smatrao�da�je�Evropa�završila�svoju�istorijsku�ulogu�i�da�već�truli.�Upirao�je�pogled�na�Istok,�prema�mladim�narodima,„proleterskim�narodima“.�Njima�pripada�budućnost

Foto

: wik

iped

ia.o

rg

Foto

: Sta

nisl

av M

ilojk

ović

Portret�novog�kapitalističkog�sveta

Britanski�teoretičar�ekonomsko-filozofske�provenijencije�Fransis�Vinautor�je�knjige�„Marksov�Das�Kapital–�biografija�knjige“�koji�je�nasrpskom�jeziku�objavila�izdavačkakuća�Mali�vrt,�Beograd�2017.�godine.Za�Vina�Kapital�je�nedovršenoremek-delo,�mnogo�veće�od�suvoekonomskog�traktata,�to�je�blistavportret�novog�kapitalističkog�svetakoji�je�nastajao�u�Marksovo�vreme.

Kapital�je�vredan�čitanja�iproučavanja�nezavisno�od�toga�kakose�ko�danas�odnosi�premaideologizovanom�„marksizmu“.

U�dogovoru�sa�izdavačem�Danasdonosi�odlomak�iz�ove�knjige.�Izbor�ioprema�teksta�redakcijski.

je li marks predviđaopropast kapitalizma

(Izvodi iz članka iz Zbornika radova Srbija i ruska revolucija 1917.koji su objavili Institut za noviju istoriju Srbije iz Beograda i

Институт славяноведения Российкой академии наук) Nastavak na 8. strani

8 Nedelja Specijal / Oktobarska revolucija 100 godina subota / nedelja, 4–5. novembar 2017.

Na kraju prvog toma Kapitala, Marks tvrdi da konku-rencija među kapitalistima dovodi do koncentrisanja proiz-vodnje u sve veće i veće jedinice, što pojačava tlačenje ieksploataciju radnika, „ali i revolt radničke klase koja stalnobuja i koju sam mehanizam kapitalističkog procesa proiz-vodnje školuje, ujedinjuje i organizuje... kuca poslednji časkapitalističke privatne svojine“. Većina čitalaca iz ovoga iz-vodi zaključak da je Marks smatrao da se kapitalizam većnalazi na samrtnoj postelji - što bi bio razuman zaključak,s obzirom na apokaliptični ton kojim je pozdravio svakunovu finansijsku krizu. („Sadašnji uslovi moraju... po mommišljenju... uskoro da prouzrokuju zemljotres.“) Ipak, bilobi veoma iznenađujuće ako bi baš Marks izveo takvu pret-postavku. Naime, on sam je pobrojao razne istorijske fazeekonomske proizvodnje - primitivna zajednica, antička,feudalna, kapitalistička - i pritom naglasio da svaka od tihepoha traje više stoleća, ponekad čak i milenijuma, pre nošto ustupi mesto onoj koja će je naslediti. Marks priznaje daje buržoaski kapitalizam daleko dinamičniji i snažniji negoijedan raniji način proizvodnje: sam je u Komunističkommanifestu napisao da je buržoazija „stvorila sasvim drukčijačuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovod i got-ske katedrale; ona je izvela sasvim drugačije pohode negošto su bile seobe naroda i krstaški pohodi“. Zar bi on ondamogao da poveruje da će to dosad neviđena snaga nestatii razvejati se posle samo jednog ili dva stoleća?

Možda i nije poverovao u to. Prvi tom Kapitala moždajeste zazvučao kao otkucavanje poslednjeg časa kapital-izma, ali u završnom poglavlju drugog toma postoji „she-matski prikaz“ hipotetičkih proračuna ekonomskog modelakapitalističke privrede koji stalno raste, bez kriza koje se po-navljaju i koji bi, bar na teorijskom planu, mogao večno dapotraje. Iako Marks žarko priželjkuje krah kapitalizma i krajeksploatacije - ta njegova žarka želja povremeno izbije uvidu proročanstva propasti od kojih se ledi krv u žilama -silovitost te retorike ipak je iznijansirana i data uz izvesneograde, što se može uočiti kada se sagledava njegovo delou celini. Marks je često predstavljan kao mehanicistički de-terminista koji svet sagledava u okvirima gvozdenih za-konitosti i neminovnih, nužnih posledica, ali je to samokarikatura. Tačno je da je u Komunističkom manifestu tvr-dio da su „propast buržoazije i pobeda proletarijata po-djednako neizbežne“; tačno je, međutim, i da je u Osam-nastom brimeru Luja Bonaparte (1852) dodao da „ljudigrade sopstvenu istoriju, ali ne isključivo po svom naho-đenju; ne grade je u okolnostima koje sami biraju, već uokolnostima s kojima se neposredno suočavaju, koje suim date i prenete iz prošlosti“.

U svom predgovoru prvom izdanju Kapitala Marks obe-ćava da će objasniti „prirodne zakone kapitalističke proizvo-dnje... koji deluju i sprovode se s gvozdenom nužnošću“. Ipak,kao nekadašnji student prava Marks dobro zna da samo po-stojanje nekog zakona, recimo zakona protiv pljačke, ne značida automatski prestaje svako pljačkanje. To je posebno oči-gledno kod jedne od njegovih najkontroverznijih teza, oneo postojanju takozvanog zakona opadajuće stope profita.

Sama ideja da će stopa profita opadati uporedo s raz-vojem privrede bila je zajednička svim klasičnim ekono-mistima, uključujući Adama Smita i Dejvida Rikarda, iakose oni nisu slagali kada je reč o razlozima te pojave. Smitje opadanje profitne stope pripisivao gubljenju moguć-nosti za profitabilnost; Rikardo je smatrao da uzrok leži uograničenosti raspoloživog zemljišta, što neminovo do-vodi do skoka zemljišne rente, pa se samim tim smanjujeprofitna stopa. Po Marksovoj verziji, čiji su obrisi nazna-čeni u trećem tomu Kapitala, proizvođači će zbog konku-rencije među sobom, morati više da ulažu u „postojani“kapital (konstantni kapital koji čine fabrika i oprema zaproizvodnju), pa će samim tim ulagati srazmerno manje u„promenljivi kapital“ (nadnice). Ako je, kako je on verovao,ljudski rad izvor tržišne vrednosti, onda stopa profita - akone i ukupna suma profita - mora opadati. „Time je samomsuštinom kapitalističkog načina proizvodnje dokazano, ito kao logička nužnost koja je po sebi razumljiva, da se unjegovom napredovanju opšta prosečna stopa viška vred-nosti mora izražavati u opadajućoj opštoj profitnoj stopi.“

Ta odvažna, mada nedovoljno potkrepljena izjava čestoje bivala napadana i sam Marks je, kako se čini, očekivaote napade. Već u narednoj glavi on pokušava da pronađerazloge zbog kojih u praksi profitna stopa nije opala onakoi onoliko kako je nalagala njegova teorija. Jedan od tihuzroka sa suprotnim dejstvom leži u spoljnoj trgovini: uvozjeftino proizvedene robe omogućuje višu profitnu stopu.Tu je takođe i poznato stanovište o rezervnoj industrijskojarmiji: povećana produktivnost čini radnike suvišnima iobara njihove nadnice, pase usporavaju i tendencije da seljudski rad zameni skupim mašinama. Ukratko rečeno, „tupostoje uticaji koji imaju suprotno dejstvo, koji ukrštaju iukidaju dejstvo opšteg zakona, te mu daju samo karatkertendencije“. Zaista, „isti uzroci koji izazivaju padanje opšteprofitne stope, izazivaju protivna dejstva koja koče to pa-danje, usporavaju ga i delimično parališu“. Ovde se još jed-nom čini da Marks nastoji da preformuliše svoju tezu kakobi ona i u jednoj i u drugoj varijanti bila ispravna.

Slične rezerve možemo naći i u njegovoj diskusiji oonim endemskim krizama hiperprodukcije (odnosno, ako

na njih pogledamo sa suprotnog stanovišta, krizama ne-dovoljne potrošnje). Prva posledica recesije, kada ona zav-lada, jeste veliki pad cena i deprecijacija kapitala. To, me-đutim, ponovo uspostavlja profitnu stopu, to opet omo-gućuje da se nastave ulaganja i rast. Odnosno, kako Markskaže u trećem tomu Kapitala: „Zastoj koji nastupa u proiz-vodnji priprema teren za kasnije proširenje proizvodnje -u kapitalističkim granicama. I tako krug biva iznova pređen.

Jedan deo kapitala koji je bio obezvređen tim zastojem ufunkcionisanju povratiće staru vrednost. A pored toga, saproširenim uslovima proizvodnje, sa proširenim tržištemi sa uvećanom proizvodnom snagom opet se ide pogre-šnim krugom.“ Zar onda ti periodični potresi ne bi moglida se tumače samo kao mehanizmi autokorekcije, kojiobezbeđuju trajni opstanak sistema, a ne kao nešto štoprethodi njegovoj propasti? Po rečima Lava Trockog, „ka-pitalizam zaista živi kroz krize i uspone u razvoju, isto onakokao što ljudsko biće živi kroz udisaje i izdisaje“. y

Posle neusPehaustanaka iz 1848. godine,

Marks je tvrdio da jenova revolucija Moguća

„saMo kao Posledicanove (ekonoMske) krize“i od tada je nestrPljivočekao da nastuPi kriza

kaPitalizMa. o Božiću 1851.godine Predvideo je:

„kataklizMa Mora izBitinajkasnije naredne

jeseni...“

PROPAST KAPITALIZMANastavak sa strane 7

Iako Marks žarko priželjkuje krah kapitalizma i kraj eksploatacije – ta njegovažarka želja povremeno izbije u vidu proročanstva propasti od kojih se ledi krv užilama - silovitost te retorike ipak je iznijansirana i data uz izvesne ograde, štose može uočiti kada se sagledava njegovo delo u celini