жвжгољ 3

Није осећај непостојаности наш највећи проблем, него чињеница што не знамо

шта да радимо са њим. Свесни смо да смо негде у себи заборавили да је нужност нашег постојања писање, али нисмо свесни да смо највише од свега заборавили како се кроз писање остварује пуноћа најинтимнијег од свих односа – препознавање са другим човеком у тексту. Редакција Жвжгоља има намеру да вас првим бројем позове на непретенциозну, заједничку комуникацију о књижевности и уметности уопште. Превашодно је реч о питању границе између онога о чему смо спремни и онога о чему нисмо спремни да говоримо и истовремени позив да се пробуди онај део записаног које је задржано у дугогодишњем ћутању наше генерације (колико год и коме год то иронично звучало). Жвжгољ је студентски часопис, потекао са ивице света неколицине студената књижевности којима је пало на памет да прожвжгоље о себи и свима осталима о којима нико други не жели. И то је природна ситуација која кадтад произађе из коначног шватања да наше студирање књижевности и српског језика највећим својим делом почива на обмани. Можда је наш најскривенији и најискренији циљ да постанемо незаобилазан и подразумевани део ваших студентских живота.

Пре три године, овај часопис је изашао у свом симболичном, нултом пред–броју и остао је заборављен свачијом кривицом. О контексту у ком је нови број настао не желим да говорим, јер сматрам да се он не налази нигде друго до у самим одабраним текстовима. Истовремено ме је страх да промишљањем неких периферних проблема, поново успемо да највише од свега не

видимо текст. А у њему је све што уредништво, редакција и сарадници Жвжгоља имају да поруче. Идеја нашег часописа није садржана само у објављивању ваше уметности, него и у жељи да се из студентског угла пруже критички коментари или импресије поводом самих дела. Због тога позивамо све колеге са Филолошког и осталих факултета, да се придруже у стварању овог часописа и својим вештинама потомогну проширивању садржаја и рубрика. Позвани сте да коментаре поводом првог броја и конструктивне сугестије пошаљете у нашу редакцију, на е–mail адресу: zvzgolj@gmail.com. Сва подробнија обавештења о планираним књижевним вечерима под етикетом часописа, биће истакнута на нашој фејсбук страници.На симболичну тематску окосницу под именом Буђење, приспели су бројни одговори на нашу мејл адресу и ми вам се овом приликом захваљујемо. Све оно што није објављено у овом броју, сачувано је за наредне јер је саобразније осталим осмишљеним темама, са којима ћемо вас благовремено упознати. Сва питања можете проследити на поменуту адресу.

Жвжгољ треба да постане наше заједничко средство против механичког читања и самовања у стварању. Можда ћемо баш у оном моменту када будемо спремни да узвикнемо да је ту! наше писање успети да препознамо како се постоји и ко смо када станемо пред друге. А уколико не будемо спремни да се на такав корак усудимо, свако ламентирање над савременом, признатом и непризнатом књижевношћу, обиће се највише нама самима о главу.

Ивана Пешко, Снежана Савић

ПРОКЛИТИКА

Уредништво: Ивана Пешко, Снежана Савић, Марија Пејин, Милица Јовановић, Павле ЈанковићРедакција: Александра Секулић, Тамара Трифуновић, Љубица Весић, Страхиња Полић, Ксенија Шошкић, Милош ЖивковићФотографија: Симон ЗецЛектура: Милица ЈовановићГрафичкa обрада: Младен Стојиљковић

4 жвжгољ

I DO, BUT SING BECAUSE I MUSTРАДИМ, АЛИ ПЕВАМ ЗАТО ШТО МОРАМ

АЛЕКСАНДАР СТАНКОВИЋ

Тако је умро геније

Урличу мачке онако лење и иритантне преко француских крововаУ потрази за парењем, надајући се да ће то да избегну

И не знаш куд да ходаш, да ли је могуће побећи од лудилаОд тешког ваздуха што изазива електрична пражњења у ушима

Мислиш на „црну рупу“ док ти придика ауторитета ођекује у главиНа „даме“ фаме фатале са превише руменила на пуним образимаЊихову јефтину забаву, двадесет евра у џепу, пиво које кошта петГлупе мачке које урличу, питање „куда сада“ и откуцај ручног сата

Таман бука престаје, помислиш да је то јер си близу гробља животињаПрилази свиња лаганим корацима и надмено пита за лична документа

Мршти се јер не зна да чита и грокће ти нешто што иначе не би разумеоГлупа ноћ и ти у ћелији, ставили су ти до знања да си странац у туђој земљи

И није до пацова што ти праве друштво, понекад су врло интересантниВећ је храна та која ти убија расположење, мирисом ти пржи ноздрве

Да се решетке чине спојене у металан зид који само што не пукнеАли и даље чврсто стоји и духом револуције ти се опире да прогледаш

Шта ћеш? Мораш да се ослониш на вид, док паклено сунце пружа сенкеПаклена поморанџа у глави одзвања тупу изгубљеност и пораз

Гледао си филм, нема потребе да се трудиш да пружиш отпор, а и коме?Окрећеш се рецкама на зиду и питаш се да ли ико зна за твој случај

Администрација је лења, док твој случај испузи из устајалог ваздухаТеби је већ порасла брада проповедника, кристализовала се неправда

Спреман си да кажеш све, али не чиниш ишта јер си најзад свестан свегаУзорним понашањем добијаш отпусну листу и проналазиш туђе светове

Нигде твог, рекли су да ће доћи до судара, изгледа да није фантастикаПовлачиш се на село, у рад, шваташ да си нико да би променио мали светОтвараш боцу мастила, узимаш своје перо које си украо од самог грифона

Сад је обично, упијаш себе, цедиш га у боцу и затвараш је за дан смрти

жвжгољ 5

Узалуд их будимТужни скупе, бледа масо...

Ви што се кријете у пришивеном осмеху... поклоните се нерву што је на самрти!

Старице вам пришивају осмех, концем црвених суза желе вам снове затрти.

Додоле ломе ноге плесајући, губе глас дозивајући спаваче,

мајке из груди копају црно млеко што га замутисте, нема ко у старости да их чува.

Генерацијо спавача са црвима у глави, мозга трула, генерацијо што свесно у бездан јури да се сурва...

Пробудите се!

Тренутно од постанка

Имамо прошле, мртве породице на вратуНа сликама у галерији где се врте вашарски коњићи

Укључени за насАгрегат само за вече

И отворена врата су ту само за незнанцеДевојко, свима колена клецају

Невини смо и неверниДечаци са маскама наших лица

У Дворани без ваздухаУ Дворани, туђим, древним рукама

Обликованој у крик после смехаСа мокрим крстовима на поду

По којима газимоПо којима ћемо спавати чим нестане струја

После којих ћемо се пробудити у пескуФараонског гробља

Са мачкама у крилу и страхом у зеницамаЛуди од СунцаСпаљених руку

Огољених мислиСа Библијом у руци

Коју ћемо отворити и видетиВести у осам...

6 жвжгољ

Вести у осам

Александар Станковић је своје песме послао уредништву ,,Жвжгоља“ без иједне пропратне

речи, а свима је након читања зреле поезије овог младог песника било јасно да би речи биле сувишне. Јер, Александар швата да су речи те које нуде средства за значење, па ћу се и усудити да кажем (зато што могу и јер би могло бити у функцији дуго прижељиваног дијалога) да Станковић разуме поезију. Првенствено због тога што као песник свесно увиђа да је разлика између не- уметности и уметности разлика између присећања и објашњавања онога што видимо и трансформисања онога што видимо. Самим тим, он нам својим песмама не нуди истину, што би било лицемерно и псеодопрофетски, већ нам песме пружа као обрисе, наслућивања и назнаке онога што оне крију; песме су смисао, значај, значење виделе, али бирају кроз свог песника колико ће нам сигнала и трзаја открити. И стога, овог песника не треба шватити олако, а његову поезију површно, иако нас, као читаоце књижевности, та опција увек примамљује, делом јер је тако лакше, а делом и због тога што нисмо освестили своје моћи и способности тумачења. Дакле, најлакше јесте најопасније, а у духу те максиме покушаћу да само откријем неке дубине Станковићеве песничке спознаје и сензибилитета, не би ли вам оно најлепше остало: ,,клик у глави“, трзаји под кожом и питање ,,Да ли он заиста мисли то кад каже ово?“. Ова питања и осећаји се након песме морају налазити поред читаоца. То су само неки од императива које уметност налаже, а сви тумачи, критичари и они најпотребнији – читаоци, њима се наново буде сами у себи, подсећајући се зашто нам је уметност потребна, иако са свих страна шакали врште да од ње ,,’леба нема“!Под теретом 21. века, којег понекад више доживљавамо као ,,ново доба“ које више плаши него ли узбуђује, клањања и предаје нема. Може бити да је таква воља један егзистенцијални крик, истовремено виталан и трагично рушилачки, али једном га осетивши имамо потребу да то са људима и поделимо. Станковићева воља и жеља да не буде једини пробуђен, као клише усамљеног уметника у самоизабраној самоћи, испарава из сваког стиха, али понајвише, и то са хуманим позивом, из песме Узалуд их будим (која својом снагом може бити и ословљена Апел). Тих дванаест стихова апелују на ,,генерацију спавача“ да се пробуди, да швати да Еуридика није више ,,ин“, већ да ново доба захтева Орфеје, колико год били миљковићевски парадоксални у својим покушајима. Ако је све што постоји замислило себе у то постојање, Станковић

нам онда назначава круцијални апел, који је успешно избегао патетику – не чекајте да други прокламују поглед на свет, или још боље, не називајте неко време важним нити новим без активног учешћа, већ шватите да доба постаје доба само онда када су људи у њему постали актери, свесни способности да стварају. Мислим овде на доба у уметности, колико год оно временски кратко било, јер ми се чини да је ова песма строги позив на буђење и стварање, на излаз из круга у којем једна генерација ,,свесно у бездан јури да се сурва... “.Можда ће и призивање Ничеа овде мало помоћи (Да ли је то метак? Да ли је авион? Не, то је Ниче!). Спознавши апсурд, човек се блокира пред амбисом који га пођеднако интензивно гледа назад, али ако се тај апсурд пригрли, уметношћу трансформише и ,,баци“ назад свету, човек онда прелази страх, планину, чак и мали део себе. Без те реализације и пробуђености, помирен са безизлазношћу која вечито мења форму, он постаје нешто попут незнанца у туђој земљи. Песма Тако је умро геније селектује слике са таквог пута, иритантног до те мере да чак и мачке које урличу подсећају на питање ,,Куда сада?“. Затвореног у тамници, Станковићевог човека зидови терају да се ослони на вид, што је мала срећа и никаква компензација за богатство света ван чулне перцепције. Насликан је човек, неслободан услед физичке ограничености простором, али ипак слободан онолико колико он мисли да јесте. У тој тамници лишеној хуманости он пада, он зазидава своју свест – говори да нема смисла пружати отпор, а можда нико неће сазнати за њега, те ће проћи животом као само још једна рецка на зиду. Излазом у свет где свако треба свој врт да обрађује, његов човек није спасен, јер он у тој квазиидили швата да је нико како би променио ,,мали свет“, односно свој свет. Нико нам не гарантује излаз или спас, али јачина ове песме се не огледа толико у успеху који можемо остварити победивши апсурдност и безизлаз, већ потенцијално у храбрости да признамо да је понекад тај апсурд непобедив, и да је то у реду. Надасве, храброст је рећи ,,Ја сам мали!“, нико сам да све ово променим, а ја такав став од стране поносних индивидуалаца нисам још чула. Станковићеве песме треба изнова читати, јер ће се онда код правих читалаца и пробудити замисао да овај песник улаже у већу свест, а консеквентно и самосвест. Тако ће и спознаја човека да је мали њега само гурнути даље ка следећем степенику, а границе онога што од њега очекују да буде и онога што јесте и жели остаће помућене. Песник свом субјекту даје нове очи, којима гледа прошле векове, бира шта ће о њима мислити, али са свешћу да то наталожено време није пуки след догађаја, већ једна прича, коју наставља, а ако

жвжгољ 7

Андалузијски во на вегетеријанском менију Сахранили смо гробовеУметности-бога-цркве

АвангардеИсте оне која је својим урином стерилно творила све те понистености

Унутар логорске ватре мртвих извиђацаТрауматизовани сто не осецамо страх смрти

Страх од смртиСмртни страх

Цуцали смо у лименим посудама затроване водеУ Порусеним торњевима које смо јос висе порусили

Свега је било малоМало се морало разбити на атоме

Затим смо образовали Церн светском књизевносцу да би могао да настави разлагањеА засто смо то радили?

Имали смо атомска склониста и ојацана инвалидска колица на пољу дусекаИпак, И ми смо на крају умрли

СигурниСигурно смо умрли

је не зна понавља. Погледавши тренутно поглавље, он нам нуди своје мисли о њему. Тренутно од постанка болно сумира тежину тих мисли. Прошле породице нам висе о врату, а тај терет прошлости је можда део терета постојања сада и овде, или било где. Некако ми се чини да Станковића мисли о садашњем времену и простору увек вуку негде не-овде, било временски или просторно. У песми, он води ка слици вашара, једној хетеротопији где је све кружно, препуно јефтине забаве и створено само за човекову делузију. Све што је било пре-сад се ипак у овој песми ставља у неки свој простор, који бива влажна и древна дворана испуњена вером и иронијом, али и питањем да ли ће се човечанство вратити примордијалном и почетном онда када га електрична струја изневери. Песник води даље – у песак где су људи од клањања Сунцу излудели, у Вечну књигу чија тумачења (не)очекивано враћају на вашар из којег је све и почело.

Питања о односу идеја живих и мртвих, битке времена садашњице са временом (не) умрлих, само су нека од лутања поетике Александра Станковића. Шта је боље и ко је заправо у праву? У центру свих питања је ипак човек као стваралац или рушилац, свестан тога или не, а варијације на ова четири фактора као да одређују човеков посао на земљи пре смрти. Понекад се рушење доима оправданим, а некад је оно само алтернирајућа опција немогућности да стварамо, па тада и најнеоправданија. Само зато што појединац не може креирати друге светове, идеје, емоције или друге погледе и уметности, не даје му право да буде извршилац деструкције до атома, јер шта ако није свестан шта је то што он уништава?С тим питањем и песмом Андалузијски во на вегетеријанском менију нас за сада овај песник оставља, а ако је имало разбудио читаоце својом поезијом, онда нам је за сад немерљиво допринео, и на томе му хвала.

Снежана Савић

8 жвжгољ

Oнa. Лежи на леђима и гледа у таваницу. Њен стомак савршено се угиба сваким њеним

уздахом. Не може сву ноћ да заспи. Чини се да ће попуцати сви осигурачи у глави. Стопала су хладна. Нагло седа на кревет. Отвара уста. Удара се по грудима. Благо. Затим снажије. На крају болно. Али тај осећај из себе не може да избаци. Жели да врисне. Али не може. Не само зато што није пристојно вриштати у ноћи. Знате, сви би се пробудили и морала би опет изнова све да објашњава, а нема ништа мучније од објашњења. Не, чак ни зато. То је у њој. Она не може да пусти крик.Школски психолог, жена свилене ешарпе и свиленог осмеха, својим гласом који се топи од љубави каже јој да размишља позитивно, замишља себе срећну. У свом блокчету је написала да је она девојчица физички неразвијена за свој узраст, емоционално незрела, сексуално неактивна, несигурна у себе. Сваког уторка, али само уторка наша јунакиња може да одсуствује са физике и да решава беле тестове који знају све о животу и смрти. Крв и светлост постају кружићи. И тако, мама је рекла: Попи један бруфен, чај од нане и проћи ће те. Тата је подигао наочаре, мало засвирао на гитари нешто кишно, неки стари португалски инструментал, а онда се ипак сетио да мора да каже нешто паметно, а онда се ипак сетио да мора да каже нешто паметно. Прошле су грознице, остало је само здравље. Ништа јој доктори нису открили. Месо се затворило, крв

се повукла. Ожиљци су чисти и ружичасти, и ништа више. Плава, оштра светлост ренгена показала је да су све кости примерни гости. Само седи као мачка, благо погуреног врата.Да неко сада уђе, упали светло она би се правила да спава, или да иде до wc-a, или би се правила да не постоји. Затворила је очи. Јер не зна када је прва игла ушла у месо. Крај ње тоалени сточић са огледалом. Једна округла четка за косу. Можда је петак, можда субота. Њен бели покривач нема шара. Она се благо смеје. То говори да се бол понавља по хиљадити, милионити пут, није нов, постао је навика. Постао је време. Тишина је још мало тежа, ако је то икако могуће. На грудима њена рука додирује болну тачку. Као да се сва скупила у њој. Најмањој пећини на свету. Тачно је осећа између оштрих ребара и меке коже. Спопада је мучнина. Не може да дише. Звони јој у ушима. Лице је бледо. Зенице се шире. Не није ни дрогирана, ни пијана, ни трудна, нема ни морску болест. Не води љубав са неким сребрним вуком. Ово је лудило меса. Малена рука тражи смисао свог тела. Опет се помера. Опет је на коленима. Не може да избаци то из себе. То мало, црно, те бубе, те паукове. И течно и чврсто и густо. Уста су јој широм отворена. То што је у њој она не може ни да роди ни да убије. Нагнула је главу, али у њој је нешто заглављено, преломљено, набијено. Ништа не излази, а свега има. Лежи на леђима и гледа у таваницу. На њој је нацртан крик.

МИЛОШ ЖИВКОВИЋ

Крик

НЕДОПРИЧАНО

Написани крик или отписана тишина

На слици Пубертет нага девојчица седи на ивици кревета, њене руке прекрштене су на

унутрашњој страни бутина, постељина је бела. Позади, затамњени, црни фрагменат зида као одраз који није сенка девојчице, али јесте у додиру са њом.Реч је, наравно, о слици Едварда Мунка. Она. Лежи на леђима и гледа у таваницу. А овде почиње Милошева прича. Она не може да пусти крик. Крик, или то што би да се пусти, а не може, остаје у крвавом простору, заривен у месо, апсолутни жиг. Немоћ није тамо где је изгубљена снага, нити је бол на месту које боли, јер то што је у њој, она не може ни да роди, ни да убије. То је, дакле, већ ту, и пре но што се није могло, и пре него што је заболело. Постоји међу ребрима, у наслагама бола, као што наслагањем магматских стена настаје пећина, природна шупљина у Земљиној кори. Или, као оно што живот, каже Слотердајк, најтврђе отискује у нама, и што би хтео сакрити од нас, „па га уписује индивидуама између плећки”. Ужас немогућег диференцирања је такав усек у унутра, чиста уписаност, да не постоји патња као посебно искуство. Биће губи наспрамност, граница не може да се повуче − оно је цело тај језиви белег, скупљено и садржано у њему. Јер, када би туга била појава, а очајање догађај, онда би се и вриштало из све снаге. Зато ништа не излази, иако свега има. Милошева прича је специфичног тоналитета, она је гласна, појачана до плафона. У том распону, кроз глувонеми живот, чује се и неки португалски инструментал, и глас школског психолога свиленог осмеха. Ова госпођа стоји раме уз раме са Павићевим носачима осмеха. Ако се вратимо на почетак, на Пубертет, долазимо до краја Крика. „Оно што се уистину има чути, видјети и читати, то су пред-давања (Vorgaben), која су истовремено продори и испади (Vorfalle) у отворено, то су ослобађања и објелодањивања (Frei-gaben), која збиљски као таква свићу тек у њиховим чујностима и видљивостима” (Слотердајк).На зиду Мункове слике и на таваници Милошеве приче оспољен је примордијални гест бића који долази из саме његове нутрине. Такав продор није олакшање у тренутку када је бол угледао себе или када је тескоба пустила глас. То што се види и чује не допире из онтичке видљивости и чујности. Заглављено, преломљено, набијено је потез изнутра, он избељује и брише да би себе нацртао, као угравирани свет који умире у заглушујућем крику, и увек нечујно, јер је већ нестао, јер га већ није било.Прича Милоша Живковића има врлину тишине која звучи, и снагу мрака који може да те поједе. Крик је оно што се пред- даје као поезија, рекао би Селан, која се не намеће, она се експонира.

Александра Секулић

10 жвжгољ

Сваки спикер са радио канала Sender-gruppe Alpenland сваког јутра у седам

часова има обичај да пожели успешан дан својим слушаоцима.Девојчица Лизи, која је у септембру напунила четрнаест година, волела је да се буди уз раздрагани оптимизам непознатог, вероватно уредно зализаног, дечачића који је непарним данима у недељи волео људе преко малених звучника. Било је нечега претерано женскастог у његовом гласу што је надокнађивало све пропуштене булеварске шетње и актуелне интриге пробујале у главама осталих бечких госпођица. Затраживши од сестре да јој уздигне постељину, Лизи се удобно сместила у свој седећи положај и уз узнемирујући веселе тонове Вивалдијевог Пролећа, одбројавала последњи минут до оглашавања умилног, најпријатељскијег од свих већ одслушаних гласова.Кроз главу су јој пролазили мириси свеже уваљаних марципан коцки чијег се укуса једва сећала, али је за дивно чудо, после неколико дана мучнине и насилног преживљавања на говеђим супама, осетила здрав, девојачки апетит. Још увек није први пут прокрварила, па се уплашила да пре него што одслуша свој дневни поздрав не постане жена. То се није смело догодити јер се светост јутарњег момента не би требала ничим нарушти. Али, много јој се јео тај марципан. Стезала је преклопљене очи, бројећи у себи последњих пет секунди, притискајући увучени, изгубљени стомачић. Уместо ведрог увертирског гонга, неко је снажно ципелом ударио у врата. Тргнувши се, Лизи није опазила да се Вивалдијево Пролеће и даље ругало са друге стране. У собу су ушли сви чланови њене породице, поручујући јој да су довели некога ко би желео данас посебно да је поздрави. Узнемирена што и даље чује музику која јој није одговарала, грудоболна девојка се нагнула ка радију

и стезала ноктима избалављене крајеве јастучнице, не приметивши црну фигуру са оштро испегланом крагном и златкасто – црвеним шалом који је пребацила преко мантије. Осетивши устајали мирис тамјана, нагло је преусмерила свој поглед према свештенику, не осећајући како јој се модра усташца стежу, иако је веровала у потребу да искаже свој најлепши врисак. Одједном је устала са намером да прескочи све остале и побегне ка кречњацима који су окруживали санаторијум. Њени ослабљени чланци нису издржали нестабилну основу меканог кревета, те се истом брзином сурвала на постељину. Галоп корака се устремио од правца врата, те је сакупила последње, израњиване патрљке снаге и отпузала са кревета, покушавајући да досегне прозор. Много јој се јео тај марципан. Секунде су се као никада до сад растегле, па је њено пузање трајало много дуже него што је њено подљудско тело могло да издржи. Подозриво је неко од најближих шчепао за ноге и глибавим рукама вукао ка кревету. Отимала се док је ударала оца по леђима, гризла га по врату и шутирала по коленима. Морали су да замоле сестру да јој држи руке док се буде спроводила последња исповест. Сузе су дубоко нагризале болничаркине руке и претварале бледило собе у самртничко жуто исијавање нагњилих плућних марамица. Није желела да саслуша објашњења, те је само јецала док су се у Вивалдијеве концерте уливали цитати из Јеванђеља. Куда си нестао момче, куда си нестао да пожелиш Лизи успешно умирање? Сетила се да није стигла да одабере место за своју раку. И тада је призвала сву преосталу крв у набубрела уста. Болно је јаукнула и на жалост пробудила поспалог водитеља.Цео Беч освојио је мирис свеже уваљаних марципана.

ИВАНА ПЕШКО

Moribund

жвжгољ 11

(без)укусна смртЖан-Пјер Ришар, говорећи о чулном свету код Пруста, о мирисима, укусима, о чежњи за материјом, истиче како тај свет открива тежњу ка повратку у окриље „првобитног простора, у коме би све мане животне свакодневнице − растакање, пролазност, несигурност − биле поново упијене и залечене”. Првобитни простор морибунда у Иваниној причи назире се кроз једну глад, и мирисе свеже уваљаних марципан коцки. Четрнаестогодишња Лизи након санаторијумске ишране говеђим супама, у свест дозива апсолутну одсутност, ускраћено место којем је, сасвим извесно, припадала, али га се, као и укуса марципана, једва сећа. Упориште у познатом, мада изгубљеном простору, провејава и кроз глас спикера са радио канала. Глас као симулакрум је подручје компензованог искуства булеварске шетње, пропуштене и неповратне. Спикер је, како га Лизи замишља, уредно зализани дечачић и када се чује, не оглашава се живот, него живљење, живо као бечке интриге и трачеви. Назив морибунд је идентификација стања; то је, као што смо код Томаса Мана читали, интерна, бергхофска ознака за оне чији се живот осећа још само у томе да су – морибунди. Али, оно што нисмо видели јесте воља за залогај, за укусни траг у устима који ће да упије умирање, али не као одложена или суспрегнута смрт, већ као слобода да се загризе комад опирања, да се сачува млада и утолико више

језива, воља да се жели. Када просторију испуни тамјан долази до симболичког удвајања мирисних сфера, и мала Лизи, запахнута ишчезавањем, стеже своја модра уста, али ипак верује у потребу да искаже свој најлепши врисак. Лепота њеног вриска заправо је у ономе што она осећа као своју моћ, ако трули изнутра, Лизи ипак једе живот, уноси у себе ваздух као остатке који су неотуђиви. Она халапљиво гута последње мрвице, па и када јаукне болно и крваво, и када се Вивалдијево пролеће које јој се толико руга, стопи са стиховима из Јевађеља, Лизи нестаје у апсолуту, јединој мери ње саме.Крв из набубрелих усана, није она за коју се плашила да ће угрозити светост тренутка, иако се водитељ баш тада огласио. Аура бића очувана је упркос егзистенцијалности и глибавим рукама, и сакрално се огледа у чистоти Лизиног залогаја који прија као свеже уваљани марципан. Ришар још напомиње како се код Пруста често потврђује повезаност јестивог и присног, досегнути храну значи „поново се, унапред вратити родном месту, топлини, материнском окружењу”. У Морибунду се присност остварује на специфичан начин, јестиво је оно што што се не једе, него се временом губи, а у болести тешко и са ужасом, мада се може осетити на језику као нектар жеље да се ипак буде.

Александра Секулић

12 жвжгољ

САЊА ГРУЈИЋ

Писац

Живео је на првом спрату, у малом стану. Све је било скучено, обавијено димом, испуњено тишином. Једино светло допирало је са стола за којим је седео. То светло откривало је свет који је често био у мраку – полице, књиге, фотеље, столове. Све у мраку. А када светлост допре до њих, виде се кроз ту завесу дима, нејасно. Истовремено тако мрачно и монументално, а опет – етерично.Навикао је да дуго седи у тишини док је дим кружио око његове главе попут света у измаглици. Гледао је кроз дим. Није видео ништа. Болела га је глава.Последњих неколико недеља није излазио на улицу, није одлазио међу људе. Постао је преосетљив. Проблем је био у томе што више није виђао само људе. Гледајући у њих, слутио је причу. Пресудно је било вече када је угледао пса чије су се очи заувек урезале у његово памћење. Биле су то очи попут кестенова. Дубоке и тужне. Биле су то очи из приче „Кестени“. Постао је тужан и узнемирен док је посматрао те очи. Потпуно су га обузеле.Почела је јесен, утисци су се гомилали, а њега је нешто почело да гуши...„Сад знам – све је другачије када почнеш да ствараш. Не кад видиш, не ни кад разумеш, већ кад оно што видиш и разумеш откриваш себи, откриваш другима.Дешава ми се да у тренуцима одсутности чујем кратке звуке. Нешто попут гласова који пробијају зид између светова. Не, нисам помислио ни на свет духова, ни на свет мртвих. Ја знам да то није ништа онострано, јер ти гласови, иако звуче чудно, то су гласови мог света. Опомињу ме да га не запостављам. А око мене море боја, лица, а око мене бука, живот, а ја знам да морам да ослушкујем, разумем, да морам да гледам, да видим.“Док су њене очи полако примале боју неба, поглед јој је пао на једну познату прилику која се споро кретала између две ниске зграде. Добро га је познавала. Тај мршави човек у старом капуту, са штакама под пазухом, увек јој је био занимљив. Свакога дана у исто време он се шетао истим путем. Понекад је био једина особа која се кретала тим вечито суморним улицама по киши, по снегу. Није важно какво је време. Није хтео, или није смео да стане... Шта ли га покреће?Док је она стајала на балкону посматрајући пролазника, он је стајао иза ње и благи осмех се појавио на његовом лицу. Окренуо се и кренуо према свом столу са гомилом папира на њему. Празни, поређани на једну гомилу, пуни разбацани по слободној површини стола. Прелетео је погледом по њима. Још једном се насмешио и сео како би после дуже времена поново писао.

Нечујна, сместила се поред њега. „Када сви пате довољно је ћутати јер све око тебе вришти разорено. Теже је ућутати и зауставити унутрашњи раздор. Ипак то са собом носи огромне последице. Долази до промене бића, а тело тек касније одговара на промене душе. После неког времена црте лица постају оштрије, очи затвореније. Сваки нови корак представља ризик.“Погнуте главе слегнула је раменима.„Хвала Богу, па нам није суђено да живимо вечно“ – насмејао се, а потом закашљао – „Никада нисам волео да пијем и пушим. Заправо, мрзео сам те ствари. Сваку ствар од које можеш да зависиш. Када тако размишљаш, некако ти је лакше да будеш сам.“– Али ти не волиш да будеш сам – кретала се ка фотељи, преплићући своје тело са димом.„Нешто ме гуши. Узнемирен сам. Као да се у мени скупила енергија која води ка деструкцији. Никад ми неће бити јасно зашто се тако осећам онда када су ми мисли сазреле, када их треба записати.“– Ти си писац? – изазивала га је.„Играћу се да сам писац“ – узео је папир и почео да пише.Сада је она била та која се смејала. Није је чуо.– Више бих волела да си сликар. – наставила је, изазивајући га – Извуци ме бојама из овог мрака. Створи ме!„Створио сам те. Нас двоје разговарамо док он не дође. Кад дође, окренућу нови лист књиге. – рекао је док је прелазио руком преко листа. – Гладан сам.“- Уметник си и мораш да гладујеш. Неке ствари нећемо мењати још пар векова. Још само да одеш у Париз како би могао да гладујеш у пуном стилу. – рекла је са изразом гађења на лицу. – И ниси ти мене створио. Сваки пут ме помешаш са неким новим ликом. Како је то када их видиш? Да ли је видиш? Ти не знаш. Моје је да те посетим с времена на време. Ја причам са тобом, а ти мислиш да је пријатна тишина. Смејеш се негде у даљину. Када их створиш... Е онда од сваког следећег разговора ти видиш њих уместо мене. Распарчана сам у милон делова... Сада видиш њу. Мислиш да се она шета по соби. Каква је? Каква сам ја? – вратила се до стола и шапутала му на ухо – А шта ће се код ње променити његовим доласком?„Мења се прича... Осећам да се мења прича. Овако није требало да буде на почетку.“Нестали су гласови. Смешио се задовољно. У соби је остао само дим који је пред његовим очима правио силуету. Обраћао се имену јунакиње које је гледао на папиру:„Све се сведе на исто. Сада обоје постојимо. Једног дана бићемо само имена на папиру. Али ти, ти имаш

жвжгољ 13

више среће од мене. Једног дана неко ће те поново пробудити. Имаћеш прилику да опет живиш исти живот. Али никада нећеш бити онаква каквом сам те ја замислио, оног изгледа који сам ти ја подарио.“

Дуго су седели заједно у диму, мраку, тишини. Први је он прекинуо тишину помисливши: „Желим да пишем о теби.“– Знам. Знаш ли шта је поражавајуће? – ћутао је – Сви ви желите да пишете о мени. Сви се трудите да ме издвојите из вашег света, препознате у одређеном предмету, осетите у одређеном тренутку, али у том свеопштем откривању једино ја не могу да откријем саму себе. Моја је дужност да останем неуобличена. Ја сам инструмент.„У односима између људи увек је неко, а то је неизбежно, иструмент нечије среће, или било каквог циља. У љубави, пријатељству...“

Прича испод причеСигурно је да се највећи изазови за сваког писца

проналазе у писању о самом писању, али је изазов увек опаснији када иза себе не крије искуство. Смелост Сање Грујић се у најгрубљим оквирима може приказати као покретачки елемент свега онога што стреми да унутрашњу неопходност, за причањем и оживљавањем прича, писца почетника измири са стварношћу и неухватљивошћу стваралачког поступка у његовој бити. Пошавши са свешћу да се писање не може сагледати унутар каквог коначног и потпуног система, Сањина прича нам показује колико се у оквиру једног сазнајног пута нарушавају основне законитости стабилног живота, када се живот пресели у књижевност и пронађе себе у њој - у сусрету са ликовима које је неопходно пробудити. Млада списатељица не чини компромис са својим јунаком, јер је све време свесна чињенице да се написано мора темељити на одређеном крају. Тај крај се претапа у нека нова писања и путеве у којима се никада не могу пронаћи претходничка и следбеничка доцртавања. Пут се отелотворује у самом писању и стварњу Оне која је вечна и која у вечности захтева свог партнера. И управо се условни почетак почетка приче сакрио у привидном, магловитом женском, етеричном и неухватљивом. То започињање се имплицитно изједначава са свешћу која провоцира стваралачку машту. Она је иронична и патетична, не верује у идеју уметничког гладовања, а сама је глад; бори се против јунака, а у њој се сви ти делићи разбијају у једно – Распарчана сам у милион делова – њу, несазнату.Понекад нам се митологизација стваралачког поступка, па чак и данас када је то највише бесмислено, не чини сувишном. У Сањином случају је то још једном потврђено, јер се права занесеност

најдубље потврђује у свести о језику и борби са њим: Пре сваког инструмента потебно је пратити трагове. Тражити, препознати. Потребно је да те нешто прогања, да не можеш да спаваш док за то НЕШТО не нађеш праву реч. Необично је колико се намеће закључак да се Сањин текст од почетка до краја ипак не ослобађа једног специфичног поља неодређености. Та неодређеност произлази из потребе да се продре до онога што се крије испод саме речи и слике, да се открије оно што структуру чини живом и структуралном, да се проникне у први моменат писања. Управо се у овој потрази за примарном неопходношћу писања открива двострука оријентисаност Сањине приче. У таквој усмерености, језик се бори да произведе реч која ће описавши нешто, постати сама себи довољна. Тако се и приликом интерпретирања, реч и слика морају повући да би се поново осетило то нешто – да би се поново осетила централност сваке приче и сваког писања. Трагови ће се тада најбоље пронаћи у спонтаном брисању трагова. Због тога на крају Сањиног текста, у фокусу остаје запитани писац који, окрећући се од приче, коначно почиње да пише причу. Заборављајући и окрећући се од испричаног, кроз промишљање о стварању и борбу са сопственим нејасноћама, писац почиње да прича.

У својој благој наивности, Грујићева нас све подсећа на чувено виђење уметника, које

као да се временом изгубило или изопачило: Почео је да пише, а нешто се стезало око његовог срца од узбуђења, заноса. Уметник чије се срце заледило престаје бити уметник. Можда је ова прича најбоља опомена свима нама да се добро запитамо где смо загубили свој ентузијазам. Или још боље – у шта смо га претворили. А ако се то не догоди, остаје нам да макар несебично погледамо у оне који не знају шта више да ураде са њим.

Огњен Петар

– Шватам. А зашто не пишеш о нама? Само ти и ја. Начин на који то доживљаваш. За то ти не треба инструмент. Ако на тај начин будеш писао о пријатељству имитираћеш Љермонтова.„ И тада си инструмент...“– Па, шта могу кад сам део сваке приче.„Пре сваког инструмента потребно је пратити трагове. Тражити, препознати. Потребно је да те нешто прогања, да не можеш да спаваш док за то НЕШТО не нађеш праву реч.“

Осетио је да је спреман. Пришао је столу, погледао гомилу празних папира и насмешио се. Почео је да пише, а нешто се стезало око његовог срца од узбуђења, заноса... Од чега?Први редови гласили су овако: „Попео се у дневну собу. Врата собе његовог унука била су затворена. Тишина...“

14 жвжгољ

ИШТЕ ПОЗОРАКАДЕМСКО ПОЗОРИШТЕ ,,БРАНКО КРСМАНОВИЋ”

Да ли сте знали да се у центру Београда налази најстарије студентско позориште у Европи?А да ли сте знали да је у том позоришту изведено преко двеста педесет премијера, да су остварена гостовања у двадесет и четири европске државе, при чему су освајане бројне награде на фестивалима високог ранга - Ерланген, Тунис, Истанбул, Праг, Будимпешта, Потсдам, Нанси, Лондон, Минск, Краков, Напуљ, Венеција?Да ли сте икада размишљали о томе која сцена означава почетак рада Радета и Оливере Марковић, Данила Бате Стојковића, Раде Ђуричин, Ивана Бекјарева, Ружице Сокић, Миодрага Радовановића, Бранке Петрић, Бекима Фехмиуа, Јована Ћирилова, Љубомира Драшкића и неколико стотина других?Академско позориште основала је група студената Београдског универзитета у кафани хотела ,,Москва”. Потписници оснивачког акта 19. септембра 1922. јесу Божидар Ковачевић и први управник позоришта Александар Јанковић.Предвођено Матом Милошевићем, Миланом Дединцем и Бранимиром Ћосићем, од свог настанка било је авангардно и окренуто новим писцима и модерном театарском изразу.На предлог Министарства просвете, а од стране Њ. К. В. Краља Александра I Карађорђевића, Академско позориште 1932. бива одликовано Орденом Светог Саве 4. степена.По завршетку Другог светског рата, позориште делује у оквиру АКУД ,,Бранко Крсмановић”, када Соја Јовановић наставља са радом који није прекидан ни за време окупације.Успон Академског позоришта везан је за име редитеља Мирослава Беловића, који као дугогодишњи уметнички руководилац, писац и редитељ делује готово две деценије.Све до краја шездесетих година, професори и студенти Факултета драмских уметности били су креатори и носиоци репертоара.Данас, Академско позориште јесте студентско репертоарско позориште у коме студенти играју за студенте и истовремено чине темељ креативног, организационог и извођачког тима. У епицентру настојања је тежња за спојем елитистичког и

популистичког, али увек и пре свега ангажованог приступа, својственог модерном театарском изразу.Академско позориште има четрдесет и пет чланова и једанаест представа на репертоару. Игра се у просеку дванаест представа месечно - преко осамдесет у сезони.Представе се изводе на камерној сцени у Балканској 4, на првом спрату. Сцену је пројектовао архитекта, глумац и члан позоришта Данило Удовички.

,,Жвжгољ” у овом броју представља ,,Рувензори” по тексту Беле Хамваша (1897-1968), мађарског филозофа, писца и есејисте. Reditelj Vladimir Cvejić.

,,Рувензори” је сатира која артикулише бројне недоумице савременог друштва. Ово је светска праизведба, драматизована и постављена као кабаре. То је прича о две сестре – екологији и корупцији. Светској јавности је представљен нов производ, под називом Рувензори. Он уноси револуционарне промене у све сегменте живота, универзалан је и вишеструко користан. Међутим, његов састав је предмет спора, јер је тајанствен. У вртлогу сукоба присталица и противника Рувензорија, мења се закон, падају владе, ствара се нови систем вредности.

(Рувензори планина – Пре више од две хиљаде година, грчки географи су говорили о тајанственим планинама чији снегови и бујице пуне Нил водом. Аристотел говори о ,,сребрној планини” у средишњој Африци, а Птоломеј их је назвао ,,Месечевим планинама”. Рувензори су источноафричке планине дуж граница Уганде и Конга. Један од врхова, Маргарита, висок је 5110 м. Истраживач Хенри Мортон Стенли је први Европљанин који је стигао до ове планине 1888. године. Он је дао и име, које на банту језику значи ,,кишотворац”.)

Информације на телефон: 011/ 3613-451, 011/ 3613-869Цена карте: 200 динара

Марија Пејин

жвжгољ 15

Сцена из представе “Лекција”

Сцена из представе “Рувензори”

16 жвжгољ

Отвори очи (1997) јесте филм шпанског режисера Алехандра Аменабара, који комбинује различите жанровске елементе: почиње као типична романтична прича, која у једном тренутку почиње да се меша са унутрашњом драмом главног јунака која се граничи са хорором, да би на крају све објаснила и у ред довела научна фантастика. Користећи различите технике – флешбекове, снове, мешање сцена из прошлости и садашњости, Аменабар гради свет који се сваком сценом гледаоцу све више открива, али на такав начин да у њему изазива осећај конфузије и изгубљености коју осећа и сам протагониста. Главни јунак, Цезар (Едуардо Нориега) је млад, леп, згодан, богат и успешан, а живот проводи лагодно, водећи рачуна само о томе да константно буде у друштву различитих жена. Онда упознаје Софију (Пенелопа Круз), познаницу свог најбољег пријатеља. Цезар се први пут заправо заљубљује и чини се да би могао да промени свој начин живота. Међутим, одлазећи од своје нове прјатељице, Цезар пристаје да уђе у кола са једном од својих бивших девојака и тиме чини фаталну грешку због које све креће низбрдо – саобраћајна несрећа, губитак изгледа, очеве компаније, најбољег пријатеља, Софије. До кулминације његовог очаја долази у тренутку када Цезар пијан спава на улици, потпуно сам. Када после врхунца Цезарове трагедије поново дође до радикалног преокрета у догађајима, стиче се утисак о постојању два паралелна, а сасвим супротна света, које је тешко разграничити и идентификовати. Оба света се труде да опстану и да током целог филма задрже своју унутрашњу логику. Реални свет не успева и полако се губи у својој бизарности да би на крају потпуно нестао из свести како главног јунака тако и гледалаца, док иреални свет својом идеалношћу (која се креће од савршенства до ужаса) наставља да доминира до краја. Филм Отвори очи развија се кроз константан сукоб супротстављених елемената: замишљеног и реалног, сна и јаве, сећања и садашњости, лепоте и ружноће. Без обзира на слојевитост, испреплетаност догађаја и умножавање заплета, Аменобаров свет на крају, попут сложене слагалице, делује сасвим могуће и природно. Америчка верзија овога филма, Vanila Sky (2001) Камеруна Кроуа, уноси незнатне разлике у лиовима, амбијенту и самој причи. Ради се, дакле, о готово идентичном филму, само холивудски мало светлијем, разнобојнијем

и наглашенијем: лепи су лепши, богати су богатији, улице Њујорка су чистије од мадридских, Пенелопа Круз има бољу фризуру, а Том Круз је Том Круз. Међутим, без обзира на чињеницу да новија верзија овога филма заправо не доноси ништа ново и да би гледање оригиналне верзије можда било сасвим довољно, занимљиво је поређењем пратити разлике између европске и холивудске кинематографије и приоритета које оне себи постављају. Такође је могуће поставити питање рецепције европског арт филма и њему толико сличног америчког блокбастера: колико би људи уопште чуло и гледало Отвори очи да се само пар година касније није појавио Vanila Sky?

Ксенија Шошкић

ВИДЕО ТЕКСТ

Отвори очи (Abre los ojos)

Режија: Alejandro AmenábarУлоге: Eduardo Noriega, Penélope Cruz, Fele Martínez, Najwa NimriЖанр: психолошки трилерТрајање: 117 минута

жвжгољ 17

Британски редитељ Стив Меквин у свом новом остварењу Срам проблематизује наслов претходног филма, Глад (2008); док је у првом филму проблем глади тематизован у оквиру увек актуелних сфера политике, слободе и институционализације у светлу ирско-енглеских односа, у новом филму фокус се поставља према нечему сасвим другом – неутољивој сексуалној зависности. Врло експлицитно, већ у првој сцени, сусрећемо се са природом овог смелог остварења, не толико у погледу филмског наратива (који је нешто конвенционалнији од претходног), већ у самом сценарију. Потпуно наго тело главног јунака Брендона (М. Фасбендер) креће се ка камери, сугеришући нам оно што ће уследити. Срам није пристао на компромисе – да јесте, филм би се угушио у сопственој цензури. Овај филм је сума чисте сексуалности, без имало еротике ( кључ за разумевање и прихватање овог филма је управо диференцирање ових појмова), у коме телесност има апсолутну доминацију над човеком и који управо кроз призму те сексуалности перципира свет око себе. Брендон је атрактивни тридесетогодишњак, запослен у њујоршкој фирми. Но, његов пословни живот нам није од значаја, као уосталом ни њему. Оно што окупира Брендона је искључиво секс. Незадржива еротоманија води га ка најразличитијим решењима не би ли успео да задовољи своју сексуалну глад. Његово лице је непомично, мимика у потпуности изостаје. Монотоност Брендоновог живота (и линеарност самог филма) нарушава се доласком његове сестре, Сиси (Кери Малиган). До тог момента пратимо како се пред нама врло смислено одвија пут једне сексуалне опсесије. Сусрет са необузданом, поблематичном и суицидалном сестром јавља се као епифанијско (или пак лажно?) буђење главног јунака. Брендон спознаје погубност својих сексуалних стремљења. У низу неколико врло упечатљивих дијалога назиремо разлог њиховог понашања: постоје имплицитне назнаке о њиховом проблематичном детињству и одласку из Ирске. Све то остаје нејасно, а учешће подробнијег тумачења само би класификовао овај филм у већ постојећи низ са фројдовским експликацијама заплета. Последњи кадар филма врло ефектно уобличава наратив. Он представља варијацију уводне сцене; сусрет Брендона и непознате девојке у возу понавља се у самој завршници. Остављене су назнаке Брендоновог потенцијалног буђења из сексуалног ковитлаца. Да ли је пошао за њом као у првој сцени, или је пак одустао? Не знамо. Без ове последње сцене добили бисмо дантеовску структуру у којој се јунак креће кроз серију искушења у потрази за избављењем. Међутим, мрачни Њујорк остаје круг из којег је, изгледа, немогуће извући се. Свет овог филмског дела могли бисмо упоредити са светом Уелбекових романа. Пред нама је једна културна деградација, огрезла у сексуалности, у

којој еротично не може да заживи (сцена у којој Брендон покушава да остварии еротичну везу са колегиницом завршава се његовом ерективном дисфункцијом) и које постаје толико маргинализовано да готово не завређује ни минута у Меквиновом филму. Упркос помало наивној представи Брендоновог заводничког односа према женама, Фасбендер остаје болно уверљив, чак и стравично реалан. Кери Малиган успела је да нам од лика чија је важност можда превасходно у композицији филма (највише као покретач радње) предочи врло животан и природан лик. Могли бисмо, за крај, поставити питање: колико је овај филм експлицитан? Онолико колико је било потребно да би се предочила његова тематика. За разлику од, рецимо, неких других филмова, много испразније мотивике и структуре, а пуних безидејних и беспотребних кадрова сексуалних перверзија и извитоперености. Рецимо Српског филма.

Страхиња Полић

Срам или Лажно буђење

Режија: Steve McQueenУлоге: Michael Fassbender, Carry MulliganЖанр: драмаТрајање: 99 минута