Шуточка

Ясный зимний полдень... Мороз крепок, трещит, и у Наденьки, которая держит меня под руку, покрываются серебристым инеем кудри на висках и пушок над верхней губой. Мы стоим на высокой горе. От наших ног до самой земли тянется покатая плоскость, в которую солнце глядится, как в зеркало. Возле нас маленькие санки, обитые ярко-красным сукном. - Съедемте вниз, Надежда Петровна! - умоляю я. - Один только раз! Уверяю вас, мы останемся целы и невредимы. Но Наденька боится. Все пространство от ее маленьких калош до конца ледяной горы кажется ей страшной, неизмеримо глубокой пропастью. У нее замирает дух и прерывается дыхание, когда она глядит вниз, когда я только предлагаю сесть в санки, но что же будет, если она рискнет полететь в пропасть! Она умрет, сойдет с ума. - Умоляю вас! - говорю я. - Не надо бояться! Поймите же, это малодушие, трусость! Наденька наконец уступает, и я по лицу вижу, что она уступает с опасностью для жизни. Я сажаю ее, бледную, дрожащую, в санки, обхватываю рукой и вместе с нею низвергаюсь в бездну. Санки летят, как пуля. Рассекаемый воздух бьет в лицо, ревет, свистит в ушах, рвет, больно щиплет от злости, хочет сорвать с плеч голову. От напора ветра нет сил дышать. Кажется, сам дьявол обхватил нас лапами и с ревом тащит в ад. Окружающие предметы сливаются в одну длинную, стремительно бегущую полосу... Вот-вот еще мгновение, и кажется, - мы погибнем! - Я люблю вас, Надя! - говорю я вполголоса. Санки начинают бежать все тише и тише, рев ветра и жужжанье полозьев не так уж страшны, дыханье перестает замирать, и мы наконец внизу. Наденька ни жива ни мертва. Она бледна, едва дышит... Я помогаю ей подняться. - Ни за что в другой раз не поеду, - говорит она, глядя на меня широкими, полными ужаса глазами. - Ни за что на свете! Я едва не умерла! Немного погодя она приходит к себя и уже вопросительно заглядывает мне в глаза: я ли сказал те четыре слова, или же они только послышались ей в шуме вихря? А я стою возле нее, курю и внимательно рассматриваю свою перчатку. Она берет меня под руку, и мы долго гуляем около горы. Загадка, видимо, не дает ей покою. Были сказаны те слова или нет? Да или нет? Да или нет? Это вопрос самолюбия, чести, жизни, счастья, вопрос очень важный, самый важный на свете. Наденька нетерпеливо, грустно, проникающим взором заглядывает мне в лицо, отвечает невпопад, ждет, не заговорю ли я. О, какая игра на этом милом лице, какая игра! Я вижу, она борется с собой, ей нужно что-то сказать, о чем-то спросить, но она не находит слов, ей неловко, страшно, мешает радость... - Знаете что? - говорит она, не глядя на меня. - Что? - спрашиваю я. - Давайте еще раз... прокатим. Мы взбираемся по лестнице на гору. Опять я сажаю бледную, дрожащую Наденьку в санки, опять мы летим в страшную пропасть, опять ревет ветер и жужжат полозья, и опять при самом сильном и шумном разлете санок я говорю вполголоса: - Я люблю вас, Наденька!

Когда санки останавливаются, Наденька окидывает взглядом гору, по которой мы только что катили, потом долго всматривается в мое лицо, вслушивается в мой голос, равнодушный и бесстрастный, и вся, вся, даже муфта и башлык ее, вся ее фигурка выражают крайнее недоумение. И на лице у нее написано: "В чем же дело? Кто произнес те слова? Он, или мне только послышалось?" Эта неизвестность беспокоит ее, выводит из терпения. Бедная девочка не отвечает на вопросы, хмурится, готова заплакать. - Не пойти ли нам домой? - спрашиваю я. - А мне... мне нравится это катанье, - говорит она краснея. - Не проехаться ли нам еще раз? Ей "нравится" это катанье, а между тем, садясь в санки, она, как и в те разы, бледна, еле дышит от страха, дрожит. Мы спускаемся в третий раз, и я вижу, как она смотрит мне в лицо, следит за моими губами. Но я прикладываю к губам платок, кашляю и, когда достигаем середины горы, успеваю вымолвить: - Я люблю вас, Надя! И загадка остается загадкой! Наденька молчит, о чем-то думает... Я провожаю ее с катка домой, она старается идти тише, замедляет шаги и все ждет, не скажу ли я ей тех слов. И я вижу, как страдает ее душа, как она делает усилия над собой, чтобы не сказать: "Не может же быть, чтоб их говорил ветер! И я не хочу, чтобы это говорил ветер!" На другой день утром я получаю записочку: "Если пойдете сегодня на каток, то заходите за мной. Н.". И с этого дня я с Наденькой начинаю каждый день ходить на каток, и, слетая вниз на санках, я всякий раз произношу вполголоса одни и те же слова: - Я люблю вас, Надя! Скоро Наденька привыкает к этой фразе, как к вину или морфию. Она жить без нее не может. Правда, лететь с горы по-прежнему страшно, но теперь уже страх и опасность придают особое очарование словам о любви, словам, которые по-прежнему составляют загадку и томят душу. Подозреваются все те же двое: я и ветер... Кто из двух признается ей в любви, она не знает, но ей, по-видимому, уже все равно; из какого сосуда ни пить - все равно, лишь бы быть пьяным. Как-то в полдень я отправился на каток один; смешавшись с толпой, я вижу, как к горе подходит Наденька, как ищет глазами меня... Затем она робко идет вверх по лесенке... Страшно ехать одной, о, как страшно! Она бледна, как снег, дрожит, она идет, точно на казнь, но идет, идет без оглядки, решительно. Она, очевидно, решила наконец попробовать: будут ли слышны те изумительные сладкие слова, когда меня нет? Я вижу, как она, бледная, с раскрытым от ужаса ртом, садится в санки, закрывает глаза и, простившись навеки с землей, трогается с места... "Жжжж"... жужжат полозья. Слышит ли Наденька те слова, я не знаю... Я вижу только, как она поднимается из саней изнеможенная, слабая. И видно по ее лицу, она и сама не знает, слышала она что-нибудь или нет. Страх, пока она катила вниз, отнял у нее способность слышать, различать звуки, понимать... Но вот наступает весенний месяц март... Солнце становится ласковее. Наша ледяная гора темнеет, теряет свой блеск и тает, наконец. Мы перестаем кататься. Бедной Наденьке больше уже негде слышать тех слов, да и некому произносить их, так как ветра не слышно, а я собираюсь в Петербург - надолго, должно быть, навсегда. Как-то перед отъездом, дня за два, в сумерки сижу я в садике, а от двора, в котором живет

Наденька, садик этот отделен высоким забором с гвоздями... Еще достаточно холодно, под навозом еще снег, деревья мертвы, но уже пахнет весной, и, укладываясь на ночлег, шумно кричат грачи. Я подхожу к забору и долго смотрю в щель. Я вижу, как Наденька выходит на крылечко и устремляет печальный, тоскующий взор на небо... Весенний ветер дует ей прямо в бледное, унылое лицо... Он напоминает ей о том ветре, который ревел нам тогда на горе, когда она слышала те четыре слова, и лицо у нее становится грустным, грустным, по щеке ползет слеза... И бедная девочка протягивает обе руки, как бы прося этот ветер принести ей еще раз те слова. И я, дождавшись ветра, говорю вполголоса: - Я люблю вас, Надя! Боже мой, что делается с Наденькой! Она вскрикивает, улыбается во все лицо и протягивает навстречу ветру руки, радостная, счастливая, такая красивая. А я иду укладываться... Это было уже давно. Теперь Наденька уже замужем; ее выдали или она сама вышла - это все равно, за секретаря дворянской опеки, и теперь у нее уже трое детей. То, как мы вместе когда-то ходили на каток и как ветер доносил до нее слова "Я вас люблю, Наденька", не забыто; для нее теперь это самое счастливое, самое трогательное и прекрасное воспоминание в жизни... А мне теперь, когда я стал старше, уже не понятно, зачем я говорил те слова, для чего шутил...

Mala šala

Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slijepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom brijegu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavljene jarkocrvenom čojom. - Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Vjerujte mi, ostaćemo živi i čitavi. Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majušnih kaljača pa do kraja ledenog brijega izgleda joj kao strašna, neizmjerno duboka provalija. Kad pogleda dolje, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sjedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umrijeti, poludjeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk! Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Blijedu, uzdrhtalu, namještam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan. Sanke lete kao strijela. Vazduh koji prosjecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od bijesa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vjetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo! - Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vjetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dolje.

Nađenjka je ni živa ni mrtva. Blijeda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svijetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri riječi ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brijega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one riječi ili nijesu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svijetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promjena na tom dragom licu, koliko promjena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htjela bi nešto da kaže, nešto da pita, ali ne nalazi riječi, nezgodno joj je, strašno, smeta radost... - Znate šta? - kaže ona ne gledajući me. - Šta? - pitam ja. - Hajde još jednom ... da se spustimo. Penjemo se uza stepene na brijeg. Ja ponovo namještam blijedu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vjetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno: - Ja vas volim, Nađenjka! Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka mjeri pogledom brijeg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cijela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano: - U čemu je stvar? Ko je izgovorio one riječi? On, ili mi se samo pričulo? Ta neizvjesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto djevojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače. - Hoćemo li kući? - pitam ja. - A meni ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput? Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok sjeda u sanke, ona je kao i prije toga blijeda, jedva diše od straha, drhti. Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brijega, uspjem da prošapćem: - Ja vas volim, Nađa! I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ove riječi. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže: - Nije moguće da ih je govorio vjetar! Ja neću da je to govorio vetar! Sjutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvjek iste riječi: - Ja vas volim, Nađa! Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz brijeg strašno je kao i prije, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar riječima o ljubavi, riječima koje su zagonetne kao i prije, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvjek ista dvojica: ja i

vjetar... Ko joj od nas dvojice izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ. Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umješavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi brijegu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je blijeda kao snijeg, drhti, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad provjeri hoće li se čuti one zanosne slatke riječi kad mene nema? Ja vidim kako, blijeda, sa ustima otvorenim od užasa, sjeda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvjek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one riječi... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata... Ali evo dolazi i prolećni mjesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni brijeg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gdje da čuje one riječi, niti ima ko da ih izgovara - vjetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vrijeme, po svoj prilici zasvagda. Nekako dan-dva prije odlaska, u sumrak, sjedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snijega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proljeće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Proljećni vjetar duva pravo u njeno blijedo sumorno lice... On je podsjeća na onaj vjetar koji nam je hučao onda na brijegu kad je slušala one četiri riječi, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto djevojče pruža obje ruke kao da moli taj vjetar da još jednom donese one riječi. I ja, sačekavši vjetar, izgovaram poluglasno: - Ja vas volim, Nađa! Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smiješi se cijelim licem i pruža u susret vjetru ruke, radosna, srećna, tako lijepa. A ja odlazim da se spremam za put. To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama željela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vjetar donosio riječi: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najljepša uspomena u životu... A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one riječi, zašto sam se šalio ...

Kad je neko srećan

Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase „za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe.Tišina.Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i Žilvernove korespondente.Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra sedišta.

- Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – Đavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno! Ne, nije onaj!Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uyvikuje:- Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to?Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši ga, veselo pljesnu rukama.- Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom.- Pa jeste li mi živo-zdravo?- Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne mogu nikako da ga nađem, koliki sam idiot! Nema ko da me bije!Dugajlija Ivan Aleksejevič klati se i kikoće se.- Dešava se to često! – nastavlja on. – Maločas sam, posle drugog zvona, bio izašao da popijem jedan konjak. Naravno – popijem. E, mislim ja, pošto je iduća stanica još daleko, kako bi bilo da popijem još jednu. I dok sam ja tako pio i mislio, a ono i treće zvono... Ja, kao lud, potrčim i uskočim u prv vagon koji sam video. E pa de, zar nisam idiot? Zar nisam zevzek?- Ama vi ste baš sasvim... veseli – govori Petar Petrovič. – Sedajte! Izvol’te sesti!- Jok, jok!... Idem, brate, da tražim svoj vagon! Zbogom!- Ama vi ćete se, kako je mrak, još i omaći sa platforme. Sedite, brate, a kad dođemo na stanicu, vi ćete naći svoj vagon. Sedite!Ivan Aleksejevič uzdiše i neodlučno seda prema Petru Petroviču. Vidi se da je uzbuđen, pa se kreće kao po iglama.- Kuda putujete? – pita Petar Petrovič.- Ja? U svet. Meni je sad u glavi takav haos, da ni ja sam ne znam kuda putujem. Polsužila me sreće, pa eto putujem. Ha-ha... Jeste li vi, rođeni moj, videli kadgod srećne budale? Niste? E onda gledajte! Pred vama je najsrećniji čovek na ovome svetu! Da! I vi ništa ne vidite na mome licu?- To jest vidim da ste... ovaj... ali samo malo...- Mora biti da mi je lice užasno glupo! Eh, baš mi je krivo što nema ogledala, da pogledam svoju njuškolizaciju! Osećam, brate, da postajem idiot. Časna reč! Ha-ha... ja, zamislite samo: idem na svadbeni put. Pa zar nisam zevzek?- Vi? Pa zar ste se oženili?- Danas, sokole moj! Venčao se, pa pravo na stanicu!Počinju čestitanja i obična pitanja.- Pazi ti njega!... – smeje se Petar Petrovič. – A zato li ste se vi tako fino nagizdali!- Da-a... Radi potpune iluzije sam se čak i naparfimisao. Sasvim sam vam se zagnjurio u te stvari! Niti kakvih briga, niti misli, nego samo jedno osećanje, nečega onako... đavo bi ga znao kako da ga nazovem... neke blagodušnosti, ili tako nešto. Otkako sam se rodio, još se nisam tako sjajno osećao!Tu Ivan Aleksejevič zatvara oči i klima glavom.- Strašno sam srećan – govori on. – Eto, i vi sami razmislite. Sad ću vam otići u svoj vagon. Tamo na divančiću, kraj prozora, sedi stvor božiji koji vam je, tako reći, svim svojim bićem predan. Znate li, blondina sa nosićem... s prstićima... Dušica moja! Anđele moj! Ti si moj zlatni pupoljak, moj sjajni lampiončić! Filoksero duše moje! A nožica! Gospode! Njena nožica nije kao što su naše nožurde, nego nešto minijaturno, čarobno... alegorično! Prosto da uzmeš i pojedeš tu nožicu! Eh, ama vi ništa ne

razumete! Jer vi ste materijalisti, dosadni bećari i ništa više! Evo, kad se oćenite, onda ćete se setiti! Gde li je sad, reći ćete, Ivan Aleksejevič? Da! A sad idem u svoj vagon. Tamo me već s nestrpljenjem čeka... sa osmejkom. Ja sednem, pa evo ovako, sa dva prstića, za podvaljčić...Ivan Aleksejevič klima glavom i klati se od srećnog smeha.- Pa onda nasloniš svoju tikvu na njeno ramence i hvataš je oko struka. A unaokolo, znate li, tišina... poetičan polumrak. Ceo svet bih tog trenutka zagrlio. Petre Petroviču, dopustite da vas zagrlim!- Drage volje.Prijatelji se uz opšti smeh putnika grle, i srećan novobračnik nastavlja:- A radi većeg idiotluka ili, kako to po romanima govore, radi veće iluzije, odeš do bifea da iskapiš dve-tri čašice. Ovde u glavi i u grudima dešava mi se nešto što ni u bajkama nećeš naći. Ja sam čovek sitan, ništavan, a čini mi se da sam najednom postao bezgraničan... Ceo svet sobom obuhvatam!Putnici, gledajući na napitog, srećnog mladoženju, i sami se zaraze njegovom veselošću, pa već i ne osećaju dremež. Mesto jednog slušaoca, oko Ivana Aleksejeviča se očas pojaviše petorica. On se vrti kao na iglama, prska pljuvačkom oko sebe, maše rukama i brblja, brblja bez prestanka. Cereka se i svi se cerekaju.- Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama... Ako ti se pije, a ti, brate, pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije... Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!Kroz vagon prolazi kondukter.- Dragi moj prijatelju – obraća mu se mladoženja – kad budete prolazili kroz vagon br. 209, a vi nađite tamo damu u sivom šeširu sa belom pticom, pa joj recite da sam ja ovde!- Razumem. Samo u ovom vozu nema vagona br. 209. Ima 219!- Pa dobro! Svejedno! Dakle recite toj dami: muž vam je zdrav i čitav!Ivan Aleksejevič najednom se hvata za glavu i ječi:- Muž... Dama... Je li to odavno? Muž... Ha-ha... Tebe treba tući, a ti muž! Ah, idiotčino! A ona! Juče je još bila devojčica... pupoljak... Prosto ne mogu da verujem!- Danas je čak nekako čudnovato videti srećnog čoveka – govori jedan putnik. Pre ćeš videti belu vranu.- Da, a ko je kriv? – govori Ivan Aleksejevič tegleći svoje duge noge sa vrlo šiljastim kapnama. – Ako vi niste srećni, onda ste sami krivi! Da, a kako ste vi mislili? Čovek je sam kovač svoje sreće. Zaželite samo, pa ćete biti srećni, ali vi nećete. Vi se tvrdoglavo uklanjate od svoje sreće.- Eto sad! Kako to?- Vrlo prosto!... Priroda je udesila i naredila da čovek u izvesno vreme svoga života voli. I ako je nastao taj period, onda, brate, voli svom snagom. A vi ne sluašte prirodu, sve nešto čekate. Dalje... U zakonu je rečeno da normalni individuum mora da stupi u brak... Bez braka nema sreće. Ako je došlo pravo i zgodno vreme, a ti se ženi, ne odugovlaći... Ali vi se ne ženite, nego mudrujete i sve nešto čekate! Zatim je u Svetom pismu rečeno da vino veseli srce čovečije... Ako ti je dobro, pa hoćeš da ti bude još bolje, onda mi ti, bratac, idi u bife pa popij nešto. Glavno je da ne mudruješ, nego udari u šablon! Jer šablon vam je velika stvar!- Vi kažete da je čovek kovač svoje sreće. Kakav je on, dovraga, majčin kovač kad je dovoljan jedan bolestan zub ili zla tašta, pa da mu sva njegova sreća strmoglavce poleti? Sve zavisi od slučaja. Neka nas zadesi, na primer, sad kukujevska katastrofa, pa da vidim da li bi tad ovako pevali...- Koješta - protestvuje mladoženja. – Katastrofe se dešavaju samo jedanput u godini. Ne bojim se ja nikakvih slučajeva, stoga što ti slučajevi nemaju razloga da se događaju. Retki slučajevi! Nek idu oni do

đavola! Prosto neću o njima ni da govorim!... Oho! Mi ovo, izgleda, već prilazimo nekoj postaji.- A kuda vi putujete? – pita Petar Petrovič. – U Moskvu, ili nekud južnije?- Ala potrefiste? Kako ću ja to, putujući na sever, dospeti nekuda južnije?- Pa Moskva nije na severu?- Znam, samo što mi sad putujemo u Petrograd! – govori Ivan Aleksejevič.- Mi putujemo u Moskvu, molim vas lepo!- To jest, kako to u Moskvu? ’ čudi se mladoženja.- Čudnovato... A za gde ste vi uzeli kartu?- Za Petrograd.- Onda vam čestitam! Vi ste pogrešili voz.Prolazi pola minuta ćutanja. Mladoženja se diže i tupo prelazi očima društvo.- Da, da – objašnjava Petar Petrovič. – U „Balagom“ ste uskočili u drugi voz... Vi ste, znate, posle konjaka uplai u kontra voz.Ivan Aleksejevič bledi, hvata se za glavu i počinje brzo da korača po vagonu.- Ah, što sam idiotčina! – planu on kao otrovan. – Ah, neka me, nitkova, đavoli požderu! No pa šta sad da radim? Pa u onom vozu mi je žena! Ona je tamo sama, čeka, muči se.Mladoženja pade na divan i ježi se, kao da mu je neko na žulj stao.- Ja sam nesrećan čovek! – ječi on. – Pa šta da radim? Šta?- No, no... – teše ga putnici. Nije to ništa... Telegrafišite vašoj ženi, a sami sedite u brzi voz. Pa ćete je tako stići.- Brzi voz – plače mladoženja, „kovač svoje sreće“. – A gde su mi pare za brzi voz? Sve su mi pare kod žene!Prošaptavši nešto između sebe, smejući se, putnici prikupljaju novac pa snabdevaju srećnog čoveka potrebnom sumom...

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.- Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo... Zateći ćemo ih na samom delu... A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv... Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:- Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!- Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svakičas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?- Hm!... To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog

lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči... A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.- Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi... (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!- Pa pesme vam i ja mogu pisati, akoželite.- A o čemu vi možete pisati?- O ljubavi... o osećanjima... o vašim očima... Pamet da vam se pomeri kad pročitate... Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, ondaćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?- Vrlo važno!... Možete ako ćete i sad da poljubite.Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.- Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.- Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.- Deco... – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo ćmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja... Živite... plodite se... množite se...- I... i ja vas blagosiljam... – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je...Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.- Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“- Bla... blagosiljam... – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje... stani tu do njega... Daj ikonu, Petrovna...Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.- Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?- Ej, naopako i u zao čas!Šta se desilo?Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu...

Debeli i mršavi

Na stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav. Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i fler d’oranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona – sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade – njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka – njegov sin.- Porfirije! – viknu debeli kad ugleda mršavog. – Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, čoveče, nismo videli!

- Gospode! – začudi se mršavi. – Miša! Druže moj! Otkud ti?Prijatelji se triput poljubiše i pogledaše jedan drugog očima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenađeni.- Dragi moj! – poče mršavi posle poljubaca. – Ko bi se tome nadao! E baš si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao što si i pre bio! Isti onaj kicoš i mirišljavko! Ah, bože moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oženio? Ja sam već oženjen, kao što vidiš... Ovo je moja žna. Lujza, rođena Vancenbah... luteranka... A ovo mi je sin, Natanailo, đak trećeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstava! Zajedno smo učili gimnaziju.Natanailo malo promisli pa skide kapu.- Gimnaziju smo zajedno učili! – nastavi mršavi. – Sećaš se kako su te zadirkivali? Zvali su te Herostrat zato što si đačku knjižicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, što sam voleo da spletkarim. Ho... ho. Šta ćeš, deca! Ne boj se, Natanja! Priđi mu bliže... A ovo je moja žena, rođena Vancenbah... luteranka.Natanailo malo promisli pa se sakri iza očevih leđa.- Pa kako mi živiš, prijatelju? – zapita debeli, ushićeno gledajući druga. – Gde služiš, dokle si dogurao?- Služim, dragi moj! Već dve godine sam u osmoj grupi i imam orden „Satnislava“. Plata slaba... ali šta se može. Žena daje časove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odlične tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako neko uzme deset i više, njemu, naravno i jevtinije. Živi se nekako. Služio sam, znaš, u ministrastvu, a sad sam ovamo premešten za šefa odseka u istom odeljenju... Ovde ću služiti. A kako ti? Možda si već i državni savetnik? A?- Ne, dragi moj, teraj još više – reče debeli – ja sam dogurao već do tajnog... Dve zvezde imam.Mršavi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u širok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i očiju vrcaju iskre. On se zgrči, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zavežljaji i kutije se takođe zgrčiše... Dugačka ženina brada još više se izduži. Natanailo stade „mirno“ i zakopča dugmad svog šinjela...- Ja, vaše prevashodstvo... Vrlo mi je drago! Drug, može se reći, iz detinjstva, i najednom postali takva veličina! Hi-hi-hi...- Ta okani se! – namršti se debeli. – Čemu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstava... i čemu titulisanje!- Ali, zaboga... Šta vi to... – poče se kikotati mršavi, i još se više zgrči... Milostiva pažnja vašeg prevashodstva... kao neka životvorna voda... Evo, ovo je, vaše prevashodstvo, moj sin Natanailo... žena Lujza, luteranka, donekle...Debeli htede nešto da odgovori, da oponira, ali na licu mršavog bilo je toliko strahopoštovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smuči... On okrenu glavu od mršavog i pruži mu ruku.Mršavi steže tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: „Hi-hi-hi“. Žena se nasmeši. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.Sve troje su bili prijatno zaprepašćeni.

Skupoceni pas

Poručnik Dubov, ne više tako mlad ratnik i dobrovoljac* Knaps sede i piju.- Prekrasan pas! – veli Dubov pokazujući Knapsu svoju kerušu Milku. – Iz-van-redno pseto! Pogledajte joj samo njušku! Pa sama njuška koliko vredi! Kad bi se čovek namerio na ljubitelja, taj bi samo za njušku

dao dvesta rubalja! Ne verujete? Pa onda vi ništa ne razumete...- Razumem, ali..- Pa to je seter, čistokrvni engleski seter! A pri vrebanju je zadivljujući, a pronicljivost... njuh! Bože, kakav njuh! Znate koliko sam dao za Milku kad je još bila štene? Sto rubalja! Divno pseto! Ne-valjalice! Milka! Glu-pačo, Milka! Dođi ovamo, dođi ovamo... psetance, psiću moj...Dubov privuče sebi Milku i poljubi je među uši. Na oči mu navreše suze.- Nikome te ne dam... lepotice moja... razbojniče nijedan. Pa ti me voliš, zar ne, Milka? Voliš? Ne, marš napolje – viknu najednom poručnik. – Prljavim šapama pa pravo meni na mundir hoćeš! Da, Knapse, sto pedeset rubalja sam dao za štene! Pa, valjda, imao sam i za šta! Šteta je samo: nemam vremena za lov! Propada pas bez posla, svoj talenat pokopava... Baš zato ga i prodajem. Kupite, Knapse! Celoga života ćete mi biti zahvalni! No ako baš niste pri novcu, izvolite, daću vam ga i za polovinu, uzmite za pedeset! Pljačkajte!- Ne, golubiću... – uzdahnu Knaps. – Da je vaša Milka muškog pola, onda bih je možda i kupio, a ovako...- Milka nije muškog pola? – zaprepasti se poručnik. – Knapse, ta šta vam je? Milka nije muškog... pola? Ha-ha! Pa onda šta je ona po vašem mišljenju? Kuja? Ha-ha! E, dečko i po! On još ne razlikuje kera od kuje!- Govorite mi kao da sam ja slep ili dete... – nađe se uvređen Knaps. – Naravno da je kuja!- Možda ćete reći još da sam ja dama! Ah, Knapse, Knapse! A još ste, eto, i tehnički završili! Ne, dušo moja, to je pravi, čistokrvni ker! Osim toga, takav će svakome keru dati deset poena fore, a vi... nije muškog pola! Ha-ha!- Oprostite, Mihaile Ivanoviču, ali vi... prosto me za budalu smatrate... To čak i vređa...- No, ne treba, đavo nek vas nosi... Nemojte kupiti... Vama čovek ne može dokazati! Još malo pa ćete reći da joj ovo nije rep nego noga... Nije potrebno. Pa hteo sam uslugu da vam napravim. Vahramejeve, konjaka!Posilni donese još konjaka. Prijatelji nasuše po jednu čašu i zamisliše se. Prođe tako pola sata u ćutanju.- Pa neka je i ženskog pola... – prekinu poručnik ćutanje, mrko gledajući u bocu. – Čudna mi čuda! Pa to je za vas i bolje! Doneće vam štenad, a svako štene – to vam je po dvadeset pet rubalja... Svako će rado od vas kupiti. Ne znam šta vam se toliko sviđaju kerovi! Keruše su hiljadu puta bolje. Ženski pol je i zahvalniji i privrženiji... No kad se već toliko bojite ženskog pola, izvolite, uzmite za dvadeset pet.- Ne, golubiću... Ni kopejke ne dam. Prvo, pas mi nije potreban, a drugo, nemam ni novca.- Mogli ste mi to i ranije reći. Milka, gubi se odavde!Posilni donese kajganu. Prijatelji se latiše jela i ćutke očistiše tanjir.- Valjan ste vi momak, Knapse, pošten... – reče poručnik brišući usne. – Žeo mi je da vas tako pustim, neka ga đavo nosi... Znate šta? Uzmite psa zabadava!- Pa kud ću s njim, golubiću? – reče Knaps i uzdahnu. – I ko će kod mene oko njega da se bakće?- No, ako ne treba – ne treba... đavo nek vas nosi! Ako nećete, i ne treba... Kuda ćete? Sedite!Protežući se, Knaps ustade i dohvati kapu.- Vreme je, zbogom... – reče zevajući.- Pa pričekajte, otrpatiću vas.Dubov i Knaps se obukoše i izađoše napolje. Prvih sto koraka išli su ćuteći.- Ne znate li kome bih mogao dati pseto? – reče poručnik. – Nemate li, možda, takvih poznanika? Pseto je, videli ste, dobro, rasno, ali... meni apsolutno nije potrebno!

- Ne znam, dragi... Otkud meni ovde takvi poznanici?Sve do Knapsovog stana prijatelji više ne progovoriše ni reči. Tek kad Knaps stisnu poručniku ruku i otvori svoju kapiju, Dubov se nakašlja i nekako neodlučno progovori:- Ne znate, primaju li ovdašnji strvoderi pse ili ne?- Biće da primaju... Ne mogu pouzdano reći.- Poslaću sutra po Vahramejevu... Neka ide do đavola! Neka joj kožu oderu... Mrsko pseto! Odvratno! I ne samo što je sebe zagadila, nego je juče u kuhinji i sve meso poždrala, g-g-gadura... pa da je još neka dobra pasmina, a ovako, đavo bi ga znao šta je, mešavina džukele i svinje. Laku noć!- Zbogom! – reče Knaps.Kapija se zalupi, i poručnik ostade sam.

Konjsko prezime

Penzionisanog generalmajora Buldjejeva zaboleo je zub. Ispirao general usta votkom i konjakom, stavljao na bolestan zub zift od duvana, opijum, trepentin i petrolej, utrljavao u obraz jod, stavljao u uši vatu natopljenu alkoholom, ali je sve bilo uzalud, i povrh toga izazivalo je gađenje. Došao je doktor. pročačkao po zubu, prepisao kinin, ali ni od toga nije bilo nikakve vajde. General, opet, nije pristao da vadi zub. Svi ukućani, žene, deca, posluga, čak i pomoćni kuvar Pećka, imali su svoje predloge šta treba raditi. Nadzornik imanja generala Buldjejeva, Ivan Jevsejič, stigao je s predlogom da se pristupi lečenju pomoću vračanja.- Ovde, u našem srezu, Vaše blagorodstvo – reče – pre deset godina služio je trošarinac Jakov Vasiljič. On je lečio zube vračanjem, i to prvoklasno. Ponekad se samo okrene prema prozoru, promrmlja nešto, zapljune i bol nestane kao rukom odnesen! Imao je magičnu moć...- I gde je on sada?- E pa, posle su ga otpustili sa trošarine, sad živi kod tašte u Saratovu. Samo od zuba i živi. Kad god nekog zaboli zub, taj odlazi kod njega da se leči. Meštanima iz Saratova pomaže kod svoje kuće, a ako je bolesnik iz druge varoši, onda pomaže i telegrafski. Uputite mu depešu, Vaše blagorodstvo, kažete samo, takva i takva stvar, raba Božjeg Alekseja zaboleo zub, molim da mu pomognete. A pare za lečenje pošaljite mu poštom.- To su gluposti! Koješta!- A vi pokušajte, Vaše blagorodstvo! Ne može se reći da ne voli rakiju, ne živi sa ženom, nego sa nekom Švabicom, nevaljalac jedan, ali se može reći da je pravi čudotv orac!- Pošalji, Aljoša – poče da ga moli generalica. – Ti ne veruješ u vradžbine, ali ja imam iskustva s tim. Čak i ako ne veruješ, što da ne pošalješ? Ne možeš ništa da izubiš.- Dobro, hajde – pristade Buldjejev. – Sada bih poslao telegram i crnom đavolu, a nekmoli nekom trošarincu... Uh! Jedva stojim! Gde ti taj tvoj trošarinac stanuje? Kome da pišemo?General sede za sto i lati se pera.- Njega u Saratovu svako pašče zna – reče nadzornik. – Izvolite napisati, Vaše blagorodstvo, dakle, ovako: u varoš Saratov, njenom blagorodstvu gospodinu Jakovu Vasiljiču... Vasiljiču...- Da?- Vasiljiču... Jakovu Vasiljiču... uh, kako mu ono beše prezime!... Vasiljiču... Dođavola!... na vrh mi jezika... A malopre kad sam dolazio ovamo, znao sam... Dozvolite...

Ivan Jevsejič se zagleda u tavanicu i poče da mrda usnama. Buldjejev i generalica su nestrpljivo očekivali.- Šta bi? Misli malo brže!- Ždrebnjikov?- Nije ni to. Čekajte... Kobiletin... Bedevijan... Kulencev...- To je pseće prezime, a ne konjsko. Ždrepčik?- Ne, nije Ždrepčik... Konjskoj... Konjevič... Ždrebin... Ama nije!- Pa kako misliš da mu pišem? Seti se, zaboga!- Odmah. Atov... Kobilkin... Kulašev...- Kulašnjikov? – zapita generalica.-Ne, nije ni to. Upregin... Nije, nije. Zaboravih!- Pa što si dolazio da predlažeš, đavo te odneo, kad si zaboravio! – naljuti se general. – Napolje odavde!Ivan Jevsejič izađe, a general se uhvati za obraz i poče hodati kroz sobe.- Oh, Bože moj! – jaukao je. – Aoj, majko mila! Uh, ništa pod milim Bogom ne vidim!Nadzornik izađe u baštu, zagleda se u nebo i poče da pretura po glavi trošarinčevo prezime:- Ždrebjakov... Ždrepkovski... Ždrebenko... Ne, ne, nije! Kljusev... Konjevod... Ragin... Kobiljanski...Malo kasnije pozvaše ga da uđe.- Seti li se, za ime sveta? – upita general.- Nikako ne mogu, Vaše blagorodstvo.- Možda je Konjavski? Da nije Jašin?Svi ukućani odreda počeše da pogađaju prezime. Pominjali su sve uzraste, rase i vrste konja, nisu izostavili ni grivu, ni kopite, ni amove... Po kući, bašti, dečjoj sobi i kuhinji špartali su ljudi uzduž i popreko, češkali se po glavi i dosećali se prezimena.Nadzornika su svako malo zvali u kuću.- Ergelin? – pitali su. – Kopitar? Ajgirski?- Ne, nije ni to – odgovorio bi Ivan Jevsejič, pogledao uvis i nastavio glasno da misli. – Arumov... Pastuhin... Zelenkov... Kobilj...- Tata! – povikaše iz dečje sobe. – Trojkin! Uzdečki!Celo imanje se uznemirilo. Nestrpljiv i napaćen, general obeća pet rubalja onome ko se seti prezimena, tako da je uskoro Ivana Jevsejiča u stopu pratila čitava bulumenta.- Alatov! – govorili su. – Galopin! Konjušarski!Već se bilo smrklo, ali prezime nikako da pogode. Najposle legnu da spavaju, a da nisu poslali depešu.General nije oka sklopio celu noć, hodao je s kraja na kraj sobe i huktao. Kad je izbilo dva po ponoći, izašao je iz kuće i pokucao nadzorniku na prozor:- Da nije Paripovič? – zapita plačnim glasom.- Ne, nije Paripovič, gospodine generale – odgovori Ivan Jevsejič i uzdahnu kao krivac.- Pa onda mora da prezime i nije konjsko, nego neko drukčije!- Časna reč, Vaše blagorodstvo, konjsko prezime... To bar dobro pamtim.- Pa kako si, majkoviću, tako zaboravan... Meni je, čini mi se, to prezime sada važnije od svega na svetu. Koliko se samo namučih!Ujutru general ponovo posla po lekara.- Neka ga vadi! – odlučio je. –Više ne mogu da izdržim...Stigao je doktor i izuvadio bolestan zub. Bol smesta uminu i general se smiri. KAd je po završenom poslu

bio isplaćen, doktor sede u kočije i pođe kući. Iza kapije, u polju, susrete Ivana Jevsejiča. Nadzornik je stajao kraj puta, piljio u svoje noge i o nečemu duboko razmišljao. Sudeći po nabranom čelu i izrazu očiju, nešto je napregnuto i tegobno preturao po glavi.- Riđanov... Vranski... – mrmljao je sebi u bradu. – Mamuzin...- Ivane Jevsejiču! – doviknu mu lekar. – Hoćeš li da mi prodaš, sokole, pet vreća zobi? Nude mi i moji seljaci zob, ali je previše rđava...Ivan Jevsejič tupo pogleda doktora, nekako se divljački osmehnu i, ne odgovorivši ni reči, pljesnu rukama, pa jurnu na imanje kao da ga je pojurio besan pas.- Setio sam se, gospodine generale! – povika radosno nekim tuđim glasom dok je utrčavao u generalov kabinet. – Setio sam se, Bog dao zdravlja doktoru! Zobov! Zobov! Zobov je prezime trošarinca! Zobov, gospodine generale! Pošaljite depešu Zobovu!- Evo ti na! – reče general prezrivo i poturi mu pod nos dva šipka. – Ne treba mi više tvoje konjsko prezime! Evo ti na!

Šala

Vedro, zimsko podne... Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje poo kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom.- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće.- Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, gle, još trenut samo i iztgleda mi kao da ćemo propasti.- Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonicka nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane.- Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očimaOna me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, žiuvota, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost...- Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene.

- Šta? – pitam ja.- Hajte još jednom... da projurimo.Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno:- Ja vas volim, Nađenjka!Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano:- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo?Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.- Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.- A meni... meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput?Njoj se «dopada» ovo sankanje, međugtim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti.Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:- Ja vas volim, Nađenjka!I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja... Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže:- Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara!Sutradan ujutru dobijam cedulju: «Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N.» I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči:- Ja vas volim, Nađenjka!Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opsanost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar... Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio... svejedno, samo da budeš pijan.Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima... Zatim se bojađljivo penje stepenicama... Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta... «Z-z-z-z»... zvrje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam... Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata...Ali dolazi i prolećni mesec mart... Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih

izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd... na duže, možda zauvek.Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima... Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo... Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza... I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:- Ja vas volim, Nađa!Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susrte vetru, radosna, srećna, neobično divna.A ja idem da se pakujem...Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla... svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči «ja vas volim, Nađenjka», nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu...I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Knjiga žalbi

Leži ta knjiga u specijalno za nju napravljenom pultu na železničkoj stanici. Ključ od pulta «nalazi se kod staničnog žandarma», ali u stvari, nikakav ključ i nije potreban, jer je pult uvek otvoren. Otvorite samo knjigu pa čitajte:«Poštovani gospodine! Probao sam perce!»Ispod toga nacrtana nekakva njuška dugačkog nosa i s rogovima. Ispod njuške je neko napisao:«Ti si slika – ja- portre,Ti si stoka, a ja – ne,Ja sam – tvoja njuška.»A dole:«Približavajući se ovoj stanici i posmatrajući prirodu kroz prozor, odleteo mi je šešir. I. Jarmonkin!»«Ko je piseo, ne znam,A ja, budala, čitam!»«Ostavio spomen načelnik nadleštva za uvrede Kolovrojev.»«Podnosim upravi stanice svoju žalbu na konduktera Kučkina zbog njegove grubosti odnosno moje žene. Moja žena uopšte nije larmala, nego je, naprotiv, nastojala da sve bude mirno. A isto i odnosno žandarma Kljatvina koji me grubo dohvatio za rame. Živim na imanju Andreja Ivanoviča Iščejeva, koji zna moje vladanje. Pisar Somolučšev.»«Nikandrov, socijalist.»«Nalazeći se pod svežim utiskom nedopustivog postupka... (precrtano). Prolazeći kroz ovu stanicu, bio

sam uvređen do dna duše sledećim... (porecrtano). Na moje oči se desio sledeći odvratan događaj koji grubim bojama slika naše železničarske prilike... (dalje je sve precrtano, osim potpisa). Učenik 7-og razreda kurske gimnazije Aleksej Zudjev.»«U očekivanju polaska voza posmatrao sam fizionomiju šefa ove stanice i ona mi se uopšte nije svidela... Javljam o tome svima. Veseli izletnik.»«Ja znam ko je to pisao. To je pisao M. D.»«Gospodo! Teljcovski je kockar.»«Žandaruša se juče izvezla s kelnerom Kostom preko reke. Želimo joj sve najbolje» Ne tuguj, žaco!»«Prolazeći, i budući gladan, u razmišljanju šta bih jeo, na ovoj stanici nisam mogao dobiti posna jela. Đakon Duhov.»«Krkaj, more, šta dobiješ!»«Ko nađe kožnu kutiju za cigarete, neka je preda na kasi Andreji Jegoriču.»«Pošto su me isterali iz službe što sam se, tobože, propio, izjavljujem da ste svi vi hulje i lopovi. Telegrafist Kuzmodemjanski.»«Neka vas vrlina krasi!»«Katinka, ja vas ludo volim!»«Molim da se u knjigu žalbi ne pišu stvari koje se ne tiču saobraćaja. Za šefa stanice Ivanov 7-mi.»«Ako si i sedmi, budala si!»

Činovnikova smrt

Jedne divne večeri isto tako divni ekonom, Ivan Dimitrič Červjakov, sedeo je u drugom redu fotelja i gledao pomoću dogleda „Korneviljska zvona“. Gledao je i osećao se na vrhuncu sreće. Kad odjednom... U pripovetkama se često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Odjednom mu se lice namršti, oči se upola sklopiše, disanje se zaustavi... skinuo je dogled s očiju, nagnuo se i... a-phi!!! Kao što vidite, kinuo je.Kijanje nije zabranjeno nikome i nigde. Kijaju i seljaci i šefovi policije, a ponekad čak i tajni savetnici. Svi kijaju. Červjakov se nije nimalo zbunio, obrisao se maramicom i kao lepo vaspitan čovek pogledao oko sebe: da nije koga slučajno uznemirio svojim kijanjem? Ali se tek sad morao zbuniti. Video je kako stračić, koji je sedeo ispred njega u prvom redu fotelja, brižljivo briše rukavicom svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. Červjakov je u starčiću prepoznao visokog činovnika Brižalova koji je imao rang generala i služio u direkciji saobraćaja.„Uprskao sam ga pljuvačkom!“ pomisli Červjakov. „Nije moj starešina, ali je ipak neprijatno. Treba se izviniti.“Červjakov se nakašlja, naže se napred i reče šapatom generalu na uvo:- Izvinite, Vaše prevashodstvo, ja sam vas poprskao pljuvačkom... Sasvim slučajno sam...- Molim, molim...- Tako vam Boga, oprostite. Verujte... nisam hteo.- Ta sedite, molim vas! Pustite me da slušam!Červjakov se zbuni, glupo se osmehnu i poče da gleda scenu. Gledao je, ali više nije osećao blaženstvo. Počelo ga je mučiti nespokojstvo. Za vreme pauze prišao je Brižalovu, povrteo se oko njega, i kad je

savladao strah, promrmljao:- Ja sam Vas poprskao, vaše prevashodstvo... Izvinite... jer sam... sasvim nehotice...- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio, a vi sve istu pesmu! – reče general, a donja mu usna zadrhta od ljutine.„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo... da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam hteo da ga pljunem. Ako sad ne misli, kasnije će pomisliti!...“Kad je došao kući, Červjakov ispriča ženi šta mu se desilo. Učini mu se da je žena i suviše lakomisleno gledala na celu stvar; bila je malo uplašena, a kad je čula da je Brižalov iz druge ustanove, umirila se.- Pa ipak otidi, izvini se – reče. – Pomisliće... ne umeš da se ponašaš u društvu!- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se, a on nekako čudno... nijedne ljudske reči da kaže. Doduše, nije ni bilo vremena za razgovor.Sutradan Červjakov obuče novu uniformu, podšiša se i pođe Brižalovu da mu objasni... Kad je ušao u generalovu sobu za primanje stranaka, ugleda mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Pošto je saslušao nekoliko molilaca, general pogleda na Červjakova.- Sinoć u „Arkadiji“, ako se sećate, Vaše prevashodstvo – poče da raportira ekonom – kinuo sam i... nehotice Vas poprskao... Izvin...- Koješta... šta Vam pada na pamet! Šta vi želite? – obrati se general sledećem moliocu.„Neće ni da čuje!“ pomisli Červjakov i preblede. „Znači, ljuti se... Ne, ovo se ne sme tako ostaviti... Objasniću mu...“Kad je general završio razgovor i s poslednjim moliocem i pošao u svoj kabinet, Červjakov koraknu za njim i promrmlja:- Vaše prevashodstvo! Usuđujem se da uznemirim Vaše prevashodstvo, ali to činim, mogu reći, jedino iz osećanja kajanja!... Nisam namerno, i sami izvolite znati!General zlovoljno iskrivi lice i odmahnu rukom.- Pa Vi se prosto podsmevate, poštovani gospodine – reče i nestade iza vrata.„Kakvo podsmevanje?“ pomisli Červjakov. „Nema tu nikakvog podsmevanja! General, pa ne može da shvati! Kad je tako, neću više ni da se izvinjavam ovom fanfaronu! Neka ide do đavola! Napisaću mu pismo, ali dolaziti neću! Bogami neću!“Tako je mislio Červjakov idući kući. Ali pismo generalu nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Morao je sutradan opet otići da objasni stvar.- Ja sam dolazio juče i uznemirio Vaše prevashodstvo – promrmlja kad ga general malo začuđeno pogleda – ne zato da nekog ismevam, kao što ste Vi izvoleli reći. Ja sam se izvinjavao zato što sam kinuo i poprskao Vas... a nije mi bilo ni na kraj pameti da nekog ismevam... Otkud ja smem da ismevam? Kad bismo se mi podsmevali, onda, znači, nikakvog poštovanja prema ličnostima... ne bi bilo...- Napolje!! – dreknu general iznenada, sav pomodreo i uzdrhtao od besa.- Šta? – zapita šapatom Červjakov, premro od užasa.- Napolje!! – ponovi general i zalupa nogama. Červjakovu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema vratima, iziđe na ulicu i ode posrčući... Kad je mahinalno došao kući, legao je na divan ne skidajući uniformu i... umro.

Stepa

Historija jednog putovanja IIz sreskog grada N., Z. gubernije, ranog julskog jutra su krenula i zatutnjala poštanskim drumom izanđala lahka kola bez opruga, jedna od onih pretpotopnih kola kojima se sada u Rusiji voze samo trgovački pomoćnici, trgovci stokom i slabije stojeći sveštenici. Ona su kloparala i škripala pri najmanjem potresu, a pozadi privezana kofa im je sumorno odgovarala, i već samo po tim zvucima i bijednim komadićima kože koji su visili na olinjalom košu moglo se vidjeti koliko su ta kola stara i spremna za staro gvožđe.U kolima su sjedila dva n-ska mještanina: trgovac Ivan Ivanič Kuzmičov, obrijan, s naočalima, u slamnatom šeširu, više sličan činovniku nego trgovcu i otac Hristofor Sirijski, iguman n-ske Nikolajevske crkve, mali starčić duge kose, u sivom kaftanu od prtenog platna i cilindru širokog oboda, sa vezenim šarenim pojasom. Prvi je o nečemu usredsređeno razmišljao i odmahivao glavom da otjera drijemež; ona obična poslovna suhoparnost koja se vidjela na njegovom licu borila se s dobrodušnošću čovjeka koji se maločas oprostio sa rodbinom i dobro gucnuo. Drugi je vlažnim sitnim očima sa divljenjem gledao Božiji svijet i smiješio se tako široko da je izgledalo da taj njegov osmijeh zahvata čak i obod na cilindru; lice mu je bilo crveno i izgledalo je kao ozeblo. Obojica, i Kuzmičov i otac Hristofor, pošli su da prodaju vunu. Opraštajući se maločas s ukućanima, oni su se najeli kolača sa pavlakom i, mada je bilo rano jutro, oni su već bili gucnuli... Obojica su bili odlično raspoloženi.Osim ove dvojice opisanih i kočijaša Deniske, koji je neumorno šibao dva živahna dorata, u kolima je još jedan putnik - devetogodišnji dječak, lica preplanula i mokra od suza. To je bio Jegoruška, sestrić Kuzmičova. Uz dopuštenje strica i sa blagoslovom oca Hristofora, on je išao da se upiše u gimnaziju. Njegova majka, Olga Ivanovna, udova koleškog sekretara i Kuzmičova rođena sestra, koja je voljela obrazovane ljude i plemenito društvo, zamolila je svoga brata koji je išao da prodaje vunu da povede Jegorušku i da ga upiše u gimnaziju, pa je sada dječak, ne shvatajući kuda i zašto putuje, sjedio na sjedištu pored kočijaša Deniske, držao se za njegov lakat da ne padne i poskakivao je kao čajnik na peći. Od brze vožnje njegova crvena košulja se kao mjehur nadimala na leđima a novi kočijaški šešir s paunovim perom svaki čas se spuštao na potiljak. On se osjećao krajnje nesretan i htio je da plače.Kada su kola prolazila pored tamnice, Jegoruška je bacio pogled na stražare koji su odmjerenim korakom hodali duž visokog bijelog zida, na male prozore sa rešetkama, na krst koji je blistao na krovu i sjetio se kako je prije sedmicu dana, kad se slavila Kazanska Bogorodica, išao sa majkom u tamničku crkvu na crkvenu slavu; a još ranije, na Uskrs, dolazio je u tamnicu sa kuharicom Ludmilom i Deniskom i donosio uskršnje kolače, jaja, piroge i pečenu govedinu; zatvorenici su se zahvaljivali i krstili se, a jedan je Jegoruški poklonio olovna dugmeta za manžete koja je sam izradio.Dječak je promatrao poznata mu mjesta, a mrska kola su jurila pored njih i ostavljala sve iza sebe. Poslije tamnice su promakle crne i čađave kovačnice, a za njima zanimljivo zeleno groblje okruženo kamenom ogradom; iza ograde su veselo virili bijeli krstovi i spomenici utonuli u zelenilo višnjevih stabala koji izdaleka izgledaju kao bijele mrlje. Jegoruška se sjetio kako se u vrijeme beharanja te bijele mrlje gube u moru višnjevog behara; a kada višnje zriju, onda su bijeli krstovi i spomenici išarani kao krv purpurnim piknjicama. S one strane ograde, pod tim višnjama, danju i noću su spavali Jegoruškin otac i baka Zinaida Danilovna. Kada je baka umrla, stavili su je u dugački uski sanduk, a oči su joj pokrili sa dva petparca jer

nikako nisu htjele da se zatvore. Sve do smrti ona je bila živahna i sa pijace je donosila mehke đevreke posute makom, a sada spava, spava...Poslije groblja počele su se dimiti ciglane. Gusti i crni veliki kovitlaci dima kuljali su ispod niskih dugačkih krovova od trske i tromo se dizali prema nebu. A nebo iznad ciglana i groblja bilo je tamno. Velike sjenke od pramenja dima puzile su poljem i preko druma. Pored onih dugačkih krovova u dimu su se kretali ljudi i konji pokriveni crvenom prašinom...Poslije ciglana završavao se grad i počinjalo je polje. Jegoruška je posljednji put pogledao grad, a onda se licem priljubio uz Deniskin lakat i gorko zaplakao...- Eh, još se nisi naplakao, cmizdro jedan! - rekao je Kuzmičov. - Opet si se, mazo, raspekmezio! Ako nećeš da ideš, a ti ostani. Niko te silom ne goni!- Ništa, ništa, bratac Jegore, ništa... - zabrzao je otac Hristofor. - Ništa, bratac... Bogu se moli... Ideš da tražiš dobro a ne zlo... Učenje je, kako se kaže, svjetlost, a neznanje je - mrak... I zaista je tako.- Hoćeš da se vratiš? - pitao ga je Kuzmičov.- Ho... hoću... - odgovorio je Jegoruška jecajući.- Pa i vrati se. I tako uzalud ideš, to bi ti bilo - u havanu vodu tući.- Ništa, ništa, bratac... - nastavio je otac Hristofor. - Samo se ti Bogu moli... I Lomonosov je isto ovako s ribarima otišao, ali od njega je postao čovjek poznat po čitavoj Evropi. Obrazovanje primljeno s vjerom donosi Bogu ugodne plodove. Kako je rečeno u molitvi? U slavu Tvorca, na utjehu našim roditeljima, na dobro crkvi i otadžbini... Tako ti je to...- Razne koristi bivaju... - reče Kuzmičov pripaljujući jeftinu cigaru. - Poneko po dvadeset godina uči pa nikakve koristi.- Biva i tako.- Nekome nauka koristi, a nekome samo zbrku u glavi pravi. Sestra je žena nerazumna, gleda da sve bude plemenito, hoće da od Jegorke postane učen čovjek, a ne shvata da bih ja mogao u svom poslu Jegorku za čitav život usrećiti. Hoću da kažem - kad bi svi postali učeni i plemeniti, onda ne bi imao ko da trguje i da žito sije. Svi bi od gladi poumirali.- A ako bi svi trgovali i žito sijali, onda se niko ne bi ni školovao.I, uvjereni da su obojica rekli nešto uvjerljivo i važno, i Kuzmičov i otac Hristofor napraviše ozbiljan izraz lica i istovremeno kašljucnuše. Deniska, koji je slušao njihov razgovor i ništa nije razumio, otrese glavom, pridiže se i ošinu oba dorata. Nastala je šutnja.Međutim, pred očima putnika već se pružala široka i beskrajna ravnica presječena lancem brežuljaka. Tiskajući se i izvirujući jedan iza drugoga, ti brežuljci se stapaju u izvišenje koje se pruža desno od druma pa do samog horizonta i nestaje u ljubičastoj daljini; voziš se, voziš, a nikako da vidiš gdje ona počinje i gdje se završava... Sunce je već izišlo iza grada i mirno, bez žurbe, počelo svoj posao. Prvo je negdje daleko naprijed, gdje se nebo sliva sa zemljom, pored brežuljčića i vjetrenjače, koja izdaleka liči na čovječuljka što maše rukama, po zemlji počela da se pruža široka svjetložuta traka; minutu kasnije ista takva traka je sinula nešto bliže, protegla se udesno i obuhvatila brežuljke; nešto toplo dotaklo se Jegoruškinih leđa, traka svjetlosti, koja se prikrala straga promakla je preko kola i konja, pojurilo ususret drugim trakama i najednom je čitava ta široka stepa zbacila sa sebe jutarnju polusjenu, nasmiješila se i rosom zablistala.Požnjevena raž, korov, mlječika i divlja konoplja - sve je potamnjelo od žege, sve je riđe i poluživo, a sada, umiveno rosom i zaliveno suncem, oživljavalo je da bi ponovo procvjetalo. Iznad druma su sa

veselim glasovima letjeli gnjurci, u travi su se dozivale tekunice, negdje daleko su kukali vivci. Uplašeno od kola, jato jarebica je prhnulo i sa svojim mekim "trrr" poletjelo prema brežuljcima. Zrikavci, cvrčci, skakavci i rovci otpočeli su u travi svoju kreštavu i monotonu muziku.Ali nije prošlo dugo i rosa se je isparila, vazduh je zamro i prevarena stepa je opet dobila svoj sumorni julski izgled. Trava se povila, život je zamro. Potamnjeli brežuljci, sivkastozeleni a u daljini ljubičasti, sa svojim kao sjenke spokojnim tonovima, ravnica sa zamagljenim vidikom i nebo iznad njih, koje u stepi, gdje nema šuma i visokih planina, izgleda strašno visoko i prozirno - sve je to sada izgledalo beskonačno i kao ukočeno od tuge...Sparno je i sumorno! Kola jure, a Jegoruška vidi svejedno te isto - nebo, ravnicu, brežuljke... Muzika u travi se stišala. Gnjurci su odletjeli, a ni jarebice se više ne vide. Nad uvehlom travom besciljno kruže poljske vrane; sve su one slične jedna drugoj i čine stepu još jednoličnijom.Nad samom zemljom leti jastreb, lagahno maše krilima i najednom zastaje u vazduhu kao da se zamislio o čami života, a onda stresa krilima i kao strijela juri iznad stepe, i neshvatljivo je zašto to juri i šta mu treba. A u daljini vjetrenjača maše svojim krilima...Kao radi promjene u korovu promakne bijela lubanja ili neki oblutak; na trenutak se pojavi ogromna siva stijena ili sasušena vrba sa plavkastom vranom na gornjoj grani, preko druma pretrči tekunica pa opet promiču burjan, brežuljci, gačci...Ali, eto, hvala Bogu, u susret dolaze kola sa snopovima. Na samom vrhu leži djevojka. Ona je sanjiva, premorena od žege, ali podiže glavu i gleda na putnike. Deniska blenuo u nju, a dorati protežu njuške ka snopovima i kola se sa škripom češu jedna o dragu, pa bodljikavo klasje kao metla prolazi preko cilindra oca Hristofora.- Na ljude ideš, debeljušo! - viče Deniska. - Kako ti se faca nadula kao da te bumbar ujeo!Djevojka se sanjivo nasmiješi i, pokrenuvši usnama, opet leže... Na brežuljku se pojavljuje usamljen jablan; ko ga je posadio i zašto će on ovdje, Bog bi znao. Teško je odvojiti pogled od njegovog vitkog stasa i zelene odjeće. Da li je sretan taj ljepotan? Ljeti žega, zimi studen i mećave, u jesen strašne noći kad vidiš samo mrak i ne čuješ ništa osim razuzdanog vjetra što srdito zavija, i ono najgore - čitav život sam, sam... Iza tog jablana, kao svjetložuti pokrivač, od vrha brežuljka do samoga druma protegle se trake zrele pšenice. Na bržuljku je žito već pokošeno i složeno u stogove, a u podnožju ga tek kose. Šest kosaca stoje naporedo i mašu kosama, a kose veselo svjetlucaju i u taktu sve zajedno proizvode zvuk: "Vžži, vžži!" Po pokretima žena koje vežu snopove, po licima kosaca i po blijesku kosa vidi se da žega peče i guši. Crni pas isplaženog jezika trči od kosaca prema kolima, vjerovatno sa namjerom da zalaje, ali se zaustavlja na pola puta i ravnodušno gleda u Denisku, koji mu prijeti bičem: vrućina je i za lajanje! Jedna žena se uspravila i, uhvativši se objema rukama za izmučena leđa, pogledom prati crvenu Je-goruškinu košulju. Da li joj se crvena boja dopala ili se možda sjetila svoje djece, tek ona dugo nepokretno stoji i gleda za kolima...Ali eto prošli su i pšenicu. Opet se pruža spržena ravnica, opaljeni brežuljci, vrelo nebo, opet jasreb leti nad zemljom. Opet u daljini vjetrenjača maše svojim krilima i još liči na čovječuljka koji maše rakama. Čovjeku je već dosadilo da gleda u nju, čini mu se da nikada neće do nje stići i da ona bježi od kola.Otac Hristofor i Kuzmičov su šutjeli. Deniska je šibao dorate i podvikivao, a Jegoruška više nije plakao nego je ravnodušno gledao ustranu. Umorile su ga žega i stepska dosada. Njemu se čini da već dugo putuje i poskakuje i da ga sunce već odavno peče u leđa. Nisu prošli još ni desetak vrsta, a on je već mislio: "Vrijeme bi bilo da se odmorimo!" Sa stričevog lica postepeno je nestala dobroćudnost i ostala je

samo poslovna hladnoća, a obrijanom i mršavom licu, osobito kada su na njemu naočali, kad su nos i sljepoočnice pokriveni prašinom, ta hladnoća je pridavala neki neumoljivi inkvizitorski izraz. A otac Hristofor nije prestajao da sa divljenjem gleda svijet Božji i da se smiješi. On je šutke razmišljao o nečem dobrom i radosnom, i srdačni i dobrodušni osmijeh nije silazio s njegovog lica. Činilo se da je od žege i ona njegova srdačna i radosna misao zastala u njegovom mozgu...- Šta veliš, Deniska, hoćemo li danas stići komora? - pitao je Kuzmičov.Deniska pogleda u nebo, pridiže se, ošinu konje i tek onda odgovori:- Ako Bog da, do noći ćemo stići.Začuo se pasiji lavež. Šest ogromnih stepskih ovčarskih pasa najednom je, kao iz zasjede, iskočilo i sa bijesnim lavežom jurnulo prema kolima. Svi oni, neobično ljuti, čupavih paukolikih glava, očiju krvavih od ljutine, okražiše kola i, ljubomorno gurajući jedan drugoga, počeše da laju muklim lavežom. Oni su strasno mrzili sve i činilo se da su spremni da u komade iskidaju i konje, i kola i ljude... Deniska, koji je volio da draži i šiba, obradovao se toj prilici i, pridavši svom licu zluradi izraz, nagnuo se i bičem ošinuo psa. Psi su još jače zalajali, a konji još jače pojurili, i Jegoruška, koji se jedva držao na sjedištu, vidjevši oči i zube pasa, shvatio je da bi ga oni trenutno na komadiće rastrgali kada bi pao s kola, ali on nije osjećao strah, gledao je pse isto tako zlurado kao i Deniska i bilo mu je žao što i on nema u rukama bič.Kola su pristigla stado ovaca.- Stoj! - viknuo je Kuzmičov. - Zaustavi! Stani... Deniska se ukruti čitavim tijelom i zaustavi dorate. Kola su stala.- Hodi ovamo! - doviknu Kuzmičov čobaninu. - Skloni te pse, prokleti bili!Stari čobanin, poderan i bos, u šubari, s prljavom torbom na bedru i kukom na dugačkom štapu - prava figura iz Starog zavjeta - umirio je pse i, skinuvši šubaru, prišao je kolima. Ista takva starozavjetna figura je nepokretno stajala na drugom kraju stada i ravnodušno gledala putnike.- Čije je to stado? - pitao je Kuzmičov.- Varlamova! - glasno je odgovorio starac.- Varlamova! - ponovio je čoban sa drugog kraja stada.- A je li Varlamov sinoć ovuda prošao?- Nije... Jest njihov pomoćnik, on jest...- Tjeraj!Kola su krenula dalje a čobani sa svojim ljutim psima su ostali pozadi. Jegoruška je preko volje gledao naprijed u ljubičastu daljinu i njemu se već činilo da se vjetrenjača mašući krilima primiče kolima. Ona je postajala sve veća i veća, sasvim je narasla i već su se vidjela njena dva krila. Jedno krilo je bilo staro, zakrpljeno, a drugo je bilo tek nedavno napravljeno od novog drveta i blistalo ja na suncu.Kola su išla pravo naprijed, a vjetrenjača je nekako odlazila ulijevo. Oni se voze, voze, a ona sve dalje odlazi ulijevo, ali se ne gubi iz vida.- Dobru je vjetrenjaču Boltva sagradio svome sinu! - rekao je Deniska.- A nešto se ne vidi njegov salaš.- On je tamo, iza jaruge.Uskoro se pojavio i Boltvin salaš, ali vjetrenjača nije odlazila, nije zaostajala, gledala je svojim blistavim krilom i mahala. Kakva čarobnica!Oko podne kola su skrenula sa druma udesno, prošla još malo polahko i zaustavila se. Jegoruška je čuo tiho, prijatno žuborenje i osjetio je da se nekakav drukčiji vazduh, kao hladovit baršun, dotakao njegovog

lica. Iz brežuljka koji je priroda sastavila od ogromnog nakaznog kamenja kroz cijev od trubeljke koju je neki nepoznati dobrotvor stavio, tankim mlazom je tekla voda. Ona je padala na zemlju i, onako prozirna, vesela, blistajući na suncu i tiho žuboreći, kao da je uvjerena da je snažan i buran potok, brzo je tekla nekud ulijevo. Nedaleko od brežuljka mali potok se pretvarao u baricu; vreli sunčani zraci i užareno tlo upijali su ga pohlepno i oduzimali mu svu snagu; ali malo dalje on se, vjerovatno, stapao s drugim istim takvim potokom i stotinjak koraka dalje od brežuljka duž njegovog toka se zelenjela gusta i bujna šaša iz koje su, čim su se kola približila, s krikom izletjele tri šljuke.Putnici su se razmjestili pored potoka da se odmore i nahrane konje. Kuzmičov, otac Hristofor i Jegoruška sjeli su u bijednu sjenku koju su ostavljala kola i ispregnuti konji, sjeli su na prostrto ćebe i počeli da jedu. Ona dobra i radosna misao koja je od vrućine zastala u glavi oca Hristofora nastojala je da izađe poslije toga kad se napio vode i pojeo jedno pečeno jaje. On je s nježnošću pogledao u Jegorušku i, požvakavši još malo, počeo je:- Ja sam ti, bratac, učio. Od malih nogu meni je Bog dao smisao i razumijevanje tako da sam ja drukčiji nego drugi; dok sam još bio takav kao ti, zahvaljujući svome shvatanju, služio sam na radost svojim roditeljima i nastavnicima. Nije mi bilo još ni petnaest godina, a ja sam već govorio i pisao pjesme na latinskom kao na ruskom. Sjećam se, nosio sam žezlo vladike Hristofora. Sjećam se kao sada, bilo je to jednom poslije liturgije na imendan blagočestivoga cara Aleksandra Pavloviča Blagoslovenog, on je skidao odeždu u oltaru, pogledao me nježno i upitao: "Puer bone, quama ppellaris?" (Dobri, dječače, kako se zoveš? – lat.) A ja mu odgovaram: "Christophorus sum."(Hristofor – lat.) A on: "Ergo connominati sumus", to jest, mi smo, dakle, imenjaci... Onda me opet pita na latinskom: "Čiji si ti?" A ja mu odgovaram isto na latinskom da sam sin đakona Sirijskog iz sela Lebedinsko. Videći takvu moju brzinu i jasnost u odgovorima, vladika me je blagoslovio i rekao: "Piši ocu da ga neću zaboraviti a i tebe ću imati u vidu." Protojereji i sveštenici koji su se nalazili u oltaru, slušajući taj razgovor na latinskom, također su se mnogo iznenadili i svaki me je pohvalio i izrazio svoje zadovoljstvo. Još sam bio golobrad, a ja sam ti, bratac, već čitao i latinski i grčki i francuski, poznavao filozofiju, matematiku, građansku historiju i sve nauke. Bog mi je dao zadivljujuće pamćenje. Dešavalo se da nešto pročitam jednom-dvaput i da to naizust zapamtim. Moji nastavnici i dobrotvori su se divili i smatrali da ću postati veoma učen čovjek, crkveni lučonoša. I ja sam namjeravao da idem u Kijev da nastavim učenje, ali mi roditelji nisu odobrili. "Ti - govorio je otac - ti hoćeš čitav život da učiš, a kad ćemo mi tebe dočekati?" Slušajući te njegove riječi, bacio sam učenje i počeo da služim. Naravno, nisam postao učenjak, ali se nisam ni o roditelje ogriješio, umirio sam ih po stare dane i sahranio sa počastima. Poslušnost je važnija i od posta i molitve!- Mora da ste vi već sve nauke zaboravili! - rekao je Kuzmičov.- Kako da ne zaboravim! Bogu hvala, prekoračio sam već sedamdesetu! Iz filozofije i retorike još nešto pamtim, ali jezike i matematiku sam potpuno zaboravio.Otac Hristofor je zažmirio, porazmislio i rekao poluglasno:- Šta je to biće? Biće je samonikla stvar kojoj ne treba ništa za njeno postojanje.On je odmahnuo glavom i nasmijao se od raznježenosti.- Duhovna hrana! - rekao je. - Zaista, materija hrani tijelo, a duhovna hrana dušu!- Nauke su nauke - uzdahnuo je Kuzmičov - ali, eto, ako ne stignemo Varlamova, biće nama nauka.- Čovjek nije igla, naći ćemo ga. Ovdje se on negdje vrti. Iznad šaše su proletjele tri poznate šljuke i u njihovom pištanju se čuo nemir i razdraženost što su ih otjerali sa potoka. Konji su staloženo žvakali i frkali. Deniska je poslovao oko njih i nastojao da pokaže potpunu ravnodušnost prema krastavcima,

pirogu i jajima koje su jele gazde i sav se predao ubijanju konjskih muha koje su se lijepile za konjske trbuhe i leđa. Ispuštajući iz grla nekakav osobit pakosno-pobjednički zvuk, on je udarao po svojim žrtvama, a kad bi promašio, ljutito bi frknuo i pogledom pratio tog sretnika što je izbjegao smrt.- Deniska, gdje si ti? Hodi jedi! - rekao je Kuzmičov uzdišući duboko i time stavljajući na znanje da se on već najeo.Deniska je kolebljivo prišao ćebetu i odabrao sebi pet krupnih i žutih krastavaca, takozvanih "žutki" (on nije imao obraza da izabere manje i svežije krastavce), uzeo je dva pečena jajeta, crna i napuknuta, zatim je, neodlučno, kao da se plašio da će ga udariti po ispruženoj ruci, rukom dotakao komad piroga.- Uzmi, uzmi! - ohrabrio ga je Kuzmičov.Deniska je odlučno uzeo komad piroga i, otišavši daleko ustranu, sjeo je na zemlju okrenuvši leđa kolima. Odmah se začulo tako glasno žvakanje da su se čak i konji okrenuli i sumnjivo pogledali na Deniska.Kada se najeo, Kuzmičov je iz kola izvadio vrećicu sa nekom sadržinom i rekao Jegoruški:- Ja ću da spavam, a ti pazi da mi neko ne izvuče ovu vreću ispod glave.Otac Hristofor je skinuo mantiju, pojas i kaftan, i Jegoruška je zinuo od čuda kada ga je pogledao. On nije mogao ni zamisliti da sveštenici nose pantalone, a otac Hristofor je nosio prave pantalone, uvučene u čizme, i kratki platneni kaputić. Posmatrajući ga, Jegoruška je zaključio da, u toj odjeći koja nimalo ne dolikuje njegovom zvanju, sa svojom dugačkom kosom i bradom, on strašno liči na Robinzona Krusoa. Kad su se skinuli, otac Hristofor i Kuzmičov legli su u sjenku ispod kola, okrenuli se jedan prema drugom i zatvorili oči. I Deniska je prestao da žvaće, na pripeci se ispružio na leđa pa i on zatvorio oči.- Pazi da neko konje ne bi odveo! - rekao je Jegoruški i odmah zaspao.Nastala je tišina. Čulo se samo kako frču i žvaću konji i kako hrču spavači; negdje podaleko je plakao vivak i ponekad se čuli krici one tri šljuke koje su doletjele da vide jesu li već otišli ti nezvani gosti; nježno rumoreći žuborio je potočić, ali ti zvuči nisu remetili tišinu, nisu budili uspavani vazduh, naprotiv - čitavu prirodu su vukli u drijemež.Zadišući se od žege koja se osobito osjećala sada poslije jela, Jegoruška je potrčao prema šaši i odatle razgledao okolinu. Vidio je sve isto što je vidio i prije podne: ravnicu, brežuljke, nebo, ljubičastu daljinu; samo su sada brežuljci bili nešto bliže i nije bilo vjetrenjače, ona je ostala daleko pozadi. Iza kamenitog brežuljka, gdje je proticao potok, dizao se drugi obliji i širi; uz njega se priljubilo malo naselje od pet-šest domaćinstava. Pored kuća se nisu vidjeli ni ljudi, ni drveće, ni sjenke kao da se naselje ugušilo u vrelom vazduhu i tako se sasušilo. Od dosade Jegoruška je uhvatio zrikavca, u šaci ga prinio uhu i dugo slušao kako svira na svojoj violini. Kad mu je dosadila ta muzika, potrčao je za skupinom žutih leptirova koji su letjeli u pravcu šaše na vodopoj pa nije ni primijetio kako se opet našao pored kola. Stric i otac Hristofor su čvrsto spavali; oni trebaju da spavaju dva-tri sata, sve dok se konji ne odmore... Kako da utuče to dosadno vrijeme i kuda da se skloni od žege? To je bilo složeno pitanje... Mahinalno je podmetnuo usta pod mlaz koji je curio iz cijevi; u ustima je osjetio svježinu i zamirisalo je na trubeljiku; prvo je pio s uživanjem, zatim nasilu i sve dotle dok mu jaka hladnoća iz usta nije prostrujala po čitavom tijelu i dok mu voda nije potekla po košulji. Zatim je prišao kolima i počeo posmatrati spavače. Stričevo lice još uvijek je izražavalo onu poslovnu bezosjećajnost. Fanatičan u svom poslu, Kuzmičov je uvijek, čak i u snu, i kad se molio u crkvi i kad su pjevali "Iže heruvimi", mislio na svoje poslove i ni na trenutak ih nije mogao zaboraviti, pa je, vjerovatno i sada sanjao bale sa vunom, teretna kola, cijene, Varlamova... A otac Hristofor, blag, lakomislen, spreman za smijeh, čovjek u čijem životu nije bilo slučaja koji bi mu kao udav mogao stegnuti dušu. U mnogobrojnim poslovima kojih se on prihvatao u svom životu njega nije

privlačio toliko sam posao koliko susreti i opštenje s ljudima koje nosi sa sobom svaki posao. Tako i na ovom putovanju njega nisu toliko interesovali vuna, Varlamov i cijene koliko dugo putovanje, razgovori na tom putovanju, spavanje pod kolima i jelo u neuobičajeno vrijeme... Sudeći po izrazu njegovog lica, on je i sada po svoj prilici sanjao preosvećenog Hristofora, razgovor na latinskom, svoju popadiju, uštipke s pavlakom i sve to što Kuzmičov nije mogao sanjati.Dok je Jegoruška posmatrao njihova lica, neočekivano se začulo tiho pjevanje. Negdje ne tako blizu pjevala je neka žena, ali gdje, zapravo, i na kojoj strani, teško je bilo odrediti. Ta pjesma, tiha, otegnuta i tužna koja je ličila na jadikovku i koja se jedva čula, dopirala je čas s desne, čas s lijeve strane, čas odozgo, čas ispod zemlje, tačno kao da je nad stepom letio neki nevidljivi duh i pjevao. Jegoruška se osvrtao i nikako nije mogao da shvati odakle dopire ta čudna pjesma, a kada je zatim bolje poslušao, njemu se učinilo da to pjeva trava. Tom svojom pjesmom ona je onako poluživa, već na ivici smrti, bez riječi, ali tužno i iskreno uvjeravala nekoga da ništa nije skrivila i da ju je sunce bezrazložno spalilo; ona je uvjeravala da strašno želi da živi, da je još mlada i da bi i lijepa bila da nije žege i suše; nije bila kriva, ali ona je ipak nekoga molila za oproštenje i zaklinjala se da sa neizdrživim bolom, tugom i jadom žali samu sebe...Jegoruška je malo slušao i njemu se počelo činiti da je od te otegnute i tužne pjesme vazduh postao još zagušljiviji, vreliji i nepokretniji... Da bi zaglušio tu pjesmu, on je, pjevušeći i nastojeći da udara nogama, potrčao prema šaši. Odatle je pogledao na sve strane i našao ko je pjevao. Pored posljednje kuće u naselju stajala je žena u kratkoj donjoj suknji; bila je dugonoga i štrkljasta kao čaplja i nešto je sijala; ispod njenog sita niz brežuljak se lijeno spuštala bijela prašina. Sada mu je bilo jasno da je to ona pjevala. Na dva-tri metra od nje nepokretno je stajao gologlav mališan samo u košulji. Kao da je bio začaran pjesmom, on je stajao nepomično i gledao nekud dolje, vjerovatno, u Jegoruškinu crvenu košulju.Pjesma je utihla. Jegoruška je lijeno pošao prema kolima i opet se iz dokolice počeo zabavljati mlazom vode.I ponovo se začula otegnuta pjesma. Pjevala je ona ista štrkljasta žena u naselju iza brežuljka. Jegorušku je opet obuzela ona njegova dosada. Ostavio je cijev i pogledao gore. To što je ugledao bilo je tako neočekivano da se malo i uplašio. Iznad njegove glave na jednoj od glomaznih stijena stajao je na tankim nožicama mališan u košuljici, bucmast, sa napuhanim trbuhom, onaj isti što je maloprije stajao pored one žene. S tupim čuđenjem i pomalo sa strahom, kao da pred sobom vidi duhove s onoga svijeta, on je netremice i otvorenih usta buljio u Jegoruškinu košulju i kola. Privlačila ga je i mamila crvena boja košulje, a kola i ljudi koji su spavali pod njima budili su njegovu radoznalost; možda on ni sam nije primijetio kako su ga prijatna crvena boja i radoznalost dovukli iz naselja i vjerovatno on se sada i sam čudio svojoj smjelosti. Jegoruška je dugo gledao njega a on Jegorušku. Obojica su šutjeli i osjećali neku nelagodnost. Poslije duže šutnje Jegoruška ga je upitao:- Kako ti je ime?Obrazi nepoznatog mališana još više su se napuhali, on se leđima prislonio na kamen, izbuljio oči, pokrenuo usnama i odgovorio dubokim promuklim glasom:- Tit.Dječaci više nisu rekli ni riječi jedan drugom. Pošutjevši još malo i ne skidajući očiju sa Jegoruške, tajanstveni Tit je digao jednu nogu, petom opipao oslonac i popeo se na kamen; odatle se, uzmičući i netremice gledajući u Jegorušku, kao da se bojao da ga on straga ne udari, popeo na sljedeći kamen i tako se penjao sve dok se nije sasvim izgubio iza kuće.

Isprativši ga pogledom, Jegoruška je rukama obuhvatio koljena i oborio glavu... Vreli sunčevi zraci pekli su mu potiljak, vrat i leđa. Tužna pjesma je čas zamirala, čas se opet čula u nepokretnom i zagušljivom vazduhu, potok je jednolično žuborio, konji su žvakali, a vrijeme se u beskonačnost otezalo kao da se i ono ukočilo i zaustavilo. Činilo se da je od jutra već sto godina prošlo... Možda je Bog htio da Jegoruška, kola i konji zamru u tom vazduhu i da se kao i ti brežuljci skamene i zauvijek ostanu na istom mjestu?Jegoruška je podigao glavu i umornim očima pogledao ispred sebe; ljubičasti vidik, koji je sve do sada bio nepokretan, zanjihao se i zajedno s nebom poletio nekuda još dalje... On je povukao za sobom mrku travu i šašu, i Jegoruška je neobičnom brzinom pojurio za tim nestajućim vidikom. Nekakva sila nečujno ga je vukla nekuda, a za njim su jurile žega i ona čežnjiva pjesma. Jegoruška je spustio glavu i zatvorio oči...Prvi se probudio Deniska. Nešto ge je ujelo jer je skočio, brzo počešao rame i progunđao:- Đavo te odnio, prokletinjo jedna!Zatim je prišao potoku, napio se vode i dugo se umivao. Njegovo frkanje i pljuštanje vode razbudili su Jegorušku. Dječak je pogledao njegovo mokro lice, koje je, onako prekriveno kaplj-cama i krupnim pjegama, ličilo na mermer i upita ga:- Hoćemo li skoro krenuti?Deniska je pogledao koliko je visoko sunce i odgovorio:- Po svoj prilici, brzo.On se obrisao krajem košulje i, napraviviši vrlo ozbiljan izraz lica, počeo je da skače na jednoj nozi.- Hajde, ko će prije do šaše! - rekao je Jegoruški. Jegorušku je bila obuzela klonulost zbog žege i polusna, ali je ipak potrčao za njim. Deniska je imao već oko dvadeset godina, radio je kao kočijaš i namjeravao je da se ženi, ali je još uvijek bio djetinjast. Strašno je volio da pušta zmajeve, da ganja golubove, da se igra piljaka, da se utrkuje i uvijek uključuje u dječije igre i svađe. Trebalo je samo da gazde odu ili pođu na spavanje pa da se on prihvati nečega kao što je skakanje na jednoj nozi ili bacanje kamičaka. Svaki odrastao čovjek kada bi vidio njegovo iskreno oduševljenje s kojim se on zabavljao u dječijem društvu teško se mogao uzdržati da ne kaže: "Kakav zvekan!" Ali djeca nisu vidjeli ništa neobično u tome kada bi veliki kočijaš upao u njihove igre: neka se igra, samo neka se ne tuče! Isto tako mali psi ne vide ništa neobično u tome kada u njihovo društvo upadne neki veliki dobroćudni pas i počne da se igra s njima.Deniska je prestigao Jegorušku i, očevidno, bio je time veoma zadovoljan. On je namignuo Jegoruški i, da bi pokazao da može skakati na jednoj nozi koliko god hoće, pozvao je Jegorušku da skaču zajedno do druma i nazad do kola bez odmora. Jegoruška je to odbio jer se jako zapuhao i umorio.Najednom je Deniska napravio tako ozbiljan izraz lica kakav nije imao čak ni onda kada bi ga Kuzmičov grdio ili zamahnuo štapom na njega; osluškujući nešto, on je lagahno kleknuo a na licu mu se pojavila strogost i strah kao kod ljudi kada čuju neku jeres. Uperivši pogled u jednu tačku, lagahno je podigao šaku, odjednom potrbuške pao na zemlju i lupio šakom po travi.- Evo ga! - promrmljao je zadovoljno i, dignuvši se, Jegoruškinim očima je prinio velikog zrikavca.Misleći da je to prijatno zrikavcu, Jegoruška i Deniska su ga pogladili prstima po širokim zelenim leđima i opipali njegove brčiće. Zatim je Deniska uhvatio ugojenu muhu koja se nasisala krvi i ponudio je zrikavcu. Zrikavac je veoma ravnodušno, kao da već odavno poznaje Denisku, počeo da miče svojim, kao štitnik, čeljustima i pojeo muhi trbuh. Pustili su zrikavca, i on je zasvjetlucao rumenom postavom svojih krila i, spustivši se u travu, odmah počeo da zriče svoju pjesmu. Pustili su i muhu; ona je raširila krila i, onako bez trbuha, poletjela prema konjima.

Ispod kola se začuo dubok uzdah. To se probudio Kuzmičov. On je brzo podigao glavu, zabrinuto pogledao u daljinu, i po tome pogledu koji je ravnodušno promakao pored Jegoruške i Deniske, vidjelo se da on odmah misli na vunu i Varlamova.- Oče Hristofore, ustajte, vrijeme je! - počeo je uzbuđeno. - Dosta je spavanja, i tako smo već čitavu stvar prespavali! Deniska, upreži!Otac Hristofor se probudio sa onim istim osmijehom sa kojim je i zaspao. Lice mu se od spavanja smežuralo i naboralo i činilo se da se napola smanjilo. Kada se umio i obukao, on iz džepa lagahno izvuče zamrljani psaltir i, okrenuvši se licem istoku, poče da šapuće molitvu i da se krsti.- Oče Hristofore! - reče ukorno Kuzmičov. - Vrijeme je da se kreće, konji su već spremni, a vi, bogami...- Odmah, odmah... - progunđao je otac Hristofor. - Karizme moram čitati... Danas ih još nisam čitao.- Može se i kasnije s karizmima.- Ivane Ivaniču, ja svaki dan moram... Ne može tako.- Bog vam ne bi zamjerio.Čitavo četvrt sata otac Hristofor je stajao nepomično okrenut licem prema istoku i micao usnama, a Kuzmičov ga je gotovo sa mržnjom gledao i nestrpljivo slijegao ramenima. Naročito ga je ljutilo to što je otac Hristofor poslije svake "slave" uvlačio u sebe vazduh, brzo se krstio i, da bi i druge natjerao da se krste, triput glasno izgovarao:- Aliluja, aliluja, aliluja, slava ti, Bože!Najzad se otac Hristofor nasmiješio, pogledao prema nebu i, stavljajući psaltir u džep, rekao:- Finiš! (Završio sam!)Koji trenutak kasnije kola su već krenula. Činilo se da su išla nazad a ne naprijed, jer su putnici vidjeli sve isto što su i prije podne gledali. Brežuljci su se i dalje gubili u ljubičastoj daljini i nije im se vidio kraj; promicali su burjan, kamenje, požnjevene njive, a nad stepom su letjeli oni isti gačci i jastreb sa dostojanstveno raširenim krilima. Vazduh je postajao sve nepokretniji od žege i tišine, a priroda je u svoj šutnji u mrtvilo tonula... Nije bilo ni vjetra, ni bodrog, svježeg zvuka, ni oblačka.Ali eto, najzad, kada je već sunce počelo da bliži zapadu, stepa, brežuljci i vazduh nisu više mogli izdržati, onako izmučeni, pokušali su da zbace sa sebe jaram. Iza brežuljaka se neočekivano pojavio pepeljastosivi kudravi oblak. On je pogledao na stepu kao da je htio da kaže: spreman sam - i namrštio se. Najednom kao da se u ustajalom vazduhu nešto prekinulo, silno je puhnuo vjetar i sa šumom i fijukom počeo da se kovitla stepom. Odmah su i trava i prošlogodišnji burjan počeli da gunđaju, na drumu se uskovitlala prašina i pojurila stepom vukući za sobom slamu, viline konjice i perje i, kao zavitlani stub, podigla se k nebu i zamaglila sunce. Uzduž i poprijeko, spotičući se i poskakajući, stepom su pojurili vjetrovalji, a jedan od njih je dospio u sredinu vihora, zavitlao se i kao ptica poletio prema nebu, a onda se pretvorio u crnu tačku i nestao iz vida. Za njim je poletio drugi, a onda treći, i Jegoruška je vidio kako su se dva vjetrovalja sudarila u plavoj visini i uhvatili se ukoštac kao u dvoboju.Pored samog druma prhnula je droplja. Onako obasjana suncem, sa krilima i repom u pokretu, ličila je na mamac za ribe ili na leptira u ribnjaku čija se krila, kad leprša nad vodom, stapaju sa brčićima i čini se da mu ti brčići rastu i sprijeda, i pozadi i sa strana... Trepereći u vazduhu kao insekt i poigravajući svojim šarenilom, droplja se okomito podigla visoko uvis, a zatim je, vjerovatno uplašena oblakom prašine, poletjela ustranu i dugo se još vidjelo kako maše krilima...A evo, uznemiren vihorom i ne shvatajući o čemu se radi, iz trave je izletio prdavac. On je poletio niz vjetar a ne uz vjetar kao ostale ptice; zato mu se perje nadiglo, napuhao se do veličine kokoši i izgledao

je veoma impozantno i zastrašujuće. Samo su gačci, koji su život preživjeli u stepi i već navikli na stepske uzbune, mirno letjeli nad travom ili su ravnodušno, ne obraćajući pažnju ni na šta, kljucali svojim debelim kljunovima po tvrdoj zemlji.Za brežuljcima je potmulo odjeknuo grom; puhnuo je hladan vazduh. Deniska je veselo zviznuo i ošinuo konje. Otac Hristofor i Kuzmičov, pridržavajući svoje šešire, uperili su poglede na brežuljke... Dobro bi bilo da pljusne kiša!Činilo se da je bio potreban samo još jedan mali napor, jedan pokušaj i stepa bi pobijedila. Ali je nevidljiva snaga pritiska postepeno okovala i vjetar i vazduh i staložila prašinu, i opet je nastupila tišina kao da se ništa nije ni desilo. Oblak je nestao, oprljeni brežuljci su se natmurili, vazduh se pokorno utišao i samo su još uznemireni vivci negdje plakali i žalili se na svoju sudbinu...Uskoro se zatim spustilo veče. III U večernjem sumraku pojavila se velika prizemna zgrada sa zahrđalim limenim krovom i tamnim prozorima. To je bilo svratiste iako uz njega nije bilo nikakvog dvorišta i mada se nalazilo usred stepe i bilo sasvim neograđeno. Malo dalje od njega crnio se neki bijedni višnjik ograđen plotom, a pod prozorima, oborivši svoje teške glave, stajali su dremljivi suncokreti. U višnjiku se čula čegrtaljka postavljena tamo da bi svojim klepetanjem plašila zečeve. Inače se oko te zgrade nije čulo ni vidjelo ništa osim stepe.Tek što su se kola zaustavila kraj doksata sa nastrešnicom, u kući su se začuli radosni glasovi - jedan muški, drugi ženski - zaškripala su vrata na šarkama i pored kola se u tren oka našla visoka mršava figura koja je mahala rukama i peševima kaputa. To je bio vlasnik svratišta Mojsej Mojseič, postariji čovjek vrlo blijeda lica i kao tuš crne, lijepe brade. Na njemu je bio iznošen crn redengot koji se na njegovim uskim ramenima klatio kao na vješalici i mahao peševima kao krilima svaki put kada bi Mojsej Mojseič od radosti ili straha pljesnuo rukama. Osim redengota na njemu su još bile široke bijele pantalone izvučene preko čizama i somotski prsluk sa riđim cvjetovima poput ogromnih stjenica.Kada je poznao putnike, Mojsej Mojseič je prvo zamro od bujice osjećanja, zatim je pljesnuo rukama i počeo da stenje. Njegov redengot je mahnuo svojim peševima, leđa su mu se savila u luk a blijedo lice je iskrivio takav osmijeh kao da je za njega bilo ne samo prijatno da vidi ta kola nego i bolno i slatko.- Ah, Bože moj, Bože moj! - progovorio je tankim, raspjevanim glasom dašćući i vrpoljeći se i svojim pokretima ometajući putnike da izađu iz kola. - Ah, kakav je to za mene danas sretan dan! Ah, šta sada da radim! Ivane Ivaniču! Oče Hristofore! Ah, ubio me Bog, kakav to lijep gospodičić sjedi kod kočijaša! Ah, Bože moj, pa šta ja to stojim i ne zovem goste u odaju? Izvolite, molim lijepo... izvolite samo! Dajte mi sve vaše stvari... Ah, Bože moj!Poslujući oko kola i pomažući putnicima da izađu, Mojsej Mojseič se najednom okrenuo i povikao tako izbezumljenim i prigušenim glasom kao da je tonuo i zvao upomoć:- Solomone! Solomone!- Solomone! Solomone! - ponovio je u kući ženski glas. Vrata su zaškripala na šarkama i na pragu se pojavio omalen mlad Jevrej, riđ, sa velikim ptičijim nosom i sa ćelom usred tvrde kovrdžave kose; obučen je bio u kratak veoma iznošen kaput sa okruglim peševima i kratkim rukavima i u kratke triko pantalone,

zbog čega je i sam izgledao kratak i kus kao očerupana ptica. To je bio Solomon, brat Mojseja Mojseiča. On je šutke, bez pozdrava, samo s nekim čudnim osmijehom, prišao kolima.- Stigli su Ivan Ivanič i otac Hristofor! - rekao mu je Mojsej Mojseič takvim tonom kao da se bojao da mu on neće vjerovati. - Ah, ah, čudna stvar, došli su nam takvi dobri ljudi! Hajde, Solomone, uzimaj stvari! Izvolite, dragi gosti!Samo malo kasnije Kuzmičov, otac Hristofor i Jegoruška već su sjedili u praznoj, mračnoj i velikoj sobi za starim hrastovim stolom. Taj sto je bio gotovo potpuno usamljen jer u toj velikoj sobi, osim njega, široke sofe sa poderanom mušemom i tri stolice, nije bilo nikakvog drugog namještaja. A i te stolice ne bi svak nazvao stolicama. To je bilo nešto što je samo ličilo na namještaj sa dotrajalom mušemom, te stolice su imale neprirodno izvijene naslone i zato su strašno ličile na dječije sanjke. Teško je bilo shvatiti kakvu je udobnost imao u vidu neznani stolar kada je tako nemilosrdno savijao te naslone; nametala se misao da tu nije krivica do stolara nego da je to neki namjernik-delija, u želji da se pohvali svojom snagom, savio te naslone, a zatim počeo da ih popravlja pa ih još više savio. Soba je izgledala mračna. Zidovi su bili sivi, tavanica i grede počađavjele, na podu su bile pukotine i zjapile su rupe nepoznatog porijekla (činilo se da ih je svojom potpeticom probio onaj isti delija) i izgledalo je da bi ta soba ostala mračna i onda kada bi u njoj objesili desetak lampi. Ni na zidovima ni na prozorima nije bilo ničeg što bi ličilo na neki ukras. Zapravo, na jednom zidu u sivom drvenom okviru visila su nekakva pravila sa dvoglavim orlom, a na drugom, u istom takvom okviru, nekakva gravira sa natpisom: "Ravnodušnost ljudi." Prema čemu su ljudi bili ravnodušni - nije se moglo razumjeti jer je gravira bila veoma potamnjela od vremena i muhama obilno zagađena. U sobi je zaudaralo na nešto ustajalo i kiselo.Kada je Mojsej Mojseič uveo goste u sobu, on se i dalje klanjao, pljeskao rukama, pokretao ramenima i radosno uzvikivao - on je smatrao da je to sve potrebno radi toga da bi izgledao neobično učtiv i ljubazan.- Kad su ovuda prošla naša teretna kola? - pitao ga je Kuzmičov.- Jedna partija je prošla jutros, a druga, Ivane Ivaniču, odmarala se u ručanicu i predveče otišla.- Aha... A je li Varlamov prolazio?- Nije, Ivane Ivaniču. Jučer ujutro je prošao njegov poslovođa Grigorije Jegori; i, kako je govorio, sada je na salašu kod molokana. (Religiozna sekta.)- Odlično. Znači, sad ćemo mi stići komoru, a onda ćemo kod molokana.- Bog s vama, Ivane Ivaniču! - užasnuo se Mojsej Mojseič pljesnuvši rukama. - Kuda ćete u noć? Prvo nazdravlje večerajte i prenoćite, a ujutro ćete, akobogda, krenuti i stići koga treba!- Nema se kad, nema se kad... Oprostite, Mojsej Mojseiču, drugi put, a sada nema vremena. Posjedićemo frtalj sata pa dalje, a prenoćiti možemo i kod molokana.- Frtalj sata! - ciknuo je Mojsej Mojseič. - Kako se Boga ne bojite, Ivane Ivaniču! Vi ćete me natjerati da vam kape sakrijem i da vrata zakatančim! Pojedite bar nešto i čaj popijte!- Nemamo mi vremena za čaj i šećer - odgovorio je Kuzmičov.Mojsej Mojseič je nakrivio glavu, savio koljena i ispružio dlanove kao da se brani od udaraca i sa bolnoslatkim osmijehom počeo da preklinje:- Ivane Ivaniču! Oče Hristofore! Budite tako dobri, popijte čaj kod mene! Zar sam ja tako loš čovjek da se kod mene čak ni čaj ne može popiti? Ivane Ivaniču!- Pa eto, čaj možemo popiti - uzdahnuo je osjećajno otac Hristofor. - To nas neće zadržati.- Pa dobro! - složio se Kuzmičov.

Mojsej Mojseič se trgnuo, radosno uzviknuo i, pognuvši se kao da je sada iskočio iz hladne vode u toplu prostoriju, potrčao prema vratima i povikao izbezumljenim i prigušenim glasom kako je maločas zvao Solomona:- Rozo! Rozo! Daj samovar!Trenutak kasnije otvorila su se vrata i u sobu je sa velikim poslužavnikom u rukama ušao Solomon. Stavljajući poslužavnik na sto on je podsmješljivo gledao nekud ustranu i opet se nekako čudno smiješio. Sada, pri svjetlosti lampe, vidio se njegov osmijeh - bio je to veoma složen osmijeh i izražavao je mnoga osjećanja, ali je preovlađivalo jedno - očevidni prezir. On kao da je mislio o nečemu smiješnom i glupom, kao da nekoga nije trpio i prezirao ga, kao da se nečemu radovao i očekivao pogodan trenutak da ga rani uvredom i da prasne u smijeh. Njegov dugački nos, mesnate usne i lukave, buljave oči kao da su bile napete od želje da se grohotom nasmiju. Bacivši pogled na njegovo lice, Kuzmičov se podsmjehnu i upita:- Solomone, zašto ti ljetos ne dođeš kod nas u N. da imitiraš Jevreje na vašara?Prije dvije godine, čega se i Jegoruška odlično sjećao, Solomon je u N. na vašara u jednoj šatri pričao scene iz jevrejskog života i imao velikog uspjeha. To podsjećanje na Solomona nije ostavilo nikakvog utiska. On ništa nije odgovorio, nego je izišao i malo kasnije se vratio sa samovarom.Obavivši svoj posao oko stola, on se odmakao ustranu, prekrstio rake na grudima, isturio jednu nogu i uperio svoj podsmješljivi pogled u oca Hristofora. U njegovom držanju bilo je nešto izazovno, oholo i prezrivo a istovremeno i neobično žalosno i komično, jer ukoliko je njegova poza bila izrazitija, utoliko su bile upadljivije njegove kratke pantalone, kusi kaput, karikaturni nos i čitava njegova ptičija, očerupana figurica.Mojsej Mojseič je iz susjedne sobe donio šamlicu i sjeo malo podalje od stola.- Prijatno! Nazdravlje vam čaj i šećer! - poče on da zabavlja goste. - Jedite i uživajte. Tako rijetki gosti, tako rijetki gosti. Oca Hristofora već pet godina nisam vidio. I niko neće da mi kaže čiji je taj dobri gospodičić? - pitao je nježno pogledajući u Jegorušku.- To je sin moje sestre Olge Ivanovne - odgovorio je Kuzmičov.- A kuda će to on?- Na učenje. Vozimo ga u gimnaziju.Mojsej Mojseič je iz pristojnosti napravio na licu izraz divljenja i značajno odmahnuo glavom:- E, to je dobro! - rekao je prijeteći prstom samovaru. -To je dobro! Iz gimnazije ćeš takav gospodin izaći da ćemo svi kape skidati. Bićeš pametan, bogat, sa ambicijom, a mama će se radovati. O, to je dobro!Pošutio je malo, pogladio svoja koljena i počeo učtivo-šaljivim tonom:- A vi, oče Hristofore, oprostite, ali ja se spremam da napišem pismo vladici da vi trgovcima otimate hljeb. Uzeću papir sa biljegom i napisaću da je ocu Hristoforu malo njegovih para, pa se i trgovinom počeo baviti, počeo vunu prodavati.- Da, pod stare dane mi u glavu došlo... - odgovorio je otac Hristofor i nasmijao se. - Bratac, iz popova sam u trgovce prešao. - Trebalo bi sada da sjedim kod kuće i da se Bogu molim, a ja evo kao faraon jurim u karucama... Sujeta!- E, zato će biti mnogo para!- Koješta! Šipak će meni pod nos, a ne pare. Roba nije moja nego moga zeta Mihaila.- Pa što on sam nije pošao?- He zato... što mu se na ustima još materino mlijeko nije osušilo. Vunu kupio, ali da je proda... fali u

glavi, još je mlad. Sve pare potrošio, htio je da nešto stekne i da se napravi važan, išao je tamo i ovamo, ali mu niko njegovu cijenu ne da. Godinu dana se momak mučio, a onda došao k meni i veli: Oče, smilujte se, prodajte mi vunu! Ništa ja u tim poslovima ne razumijem! Tako je to. Kad nešto treba, odmah ocu, a prije je i bez oca mogao. Kad je kupovao, nije pitao, a sada, kada ga priteglo, hajde, oče. A šta može otac? Da nije Ivana Ivaniča, ni otac ne bi ništa uradio. S njima ti je samo briga!- Da, i ja kažem, sekiracija je s djecom! - uzdahnuo je Mojsej Mojseič. - U mene ih je šestero. Jednoga uči, drugoga liječi, trećega na rukama nosi, a kad odrastu - brige još više. I nije to samo sada tako. O tome se i u Svetom pismu govori. Kad je Jakov imao malu djecu, plakao je, a kad su odrasla, još više je plakao!- H-ja... - složio se otac Hristofor zamišljeno posmatrajući čašu. - Ja, zapravo, nemam šta da se tužim, došao sam do kraja svog života tako kako se svakom može poželjeti... Poudavao sam kćeri za dobre ljude, sinove sam na put izveo i sad sam slobodan, učinio sam svoje pa sad mogu kud hoću. Živim polahko sa svojom popadijom, jedem, pijem i spavam, unučućima se radujem, Bogu se molim i ništa mi drugo i ne treba. Živim kao bubreg u loju i niko mi ne treba. Otkad znam za sebe, nikakve nevolje nisam imao i kad bi me sad, recimo, car upitao: "Šta ti treba? Šta želiš?" Ništa mi ne treba! Sve imam i za sve hvala Bogu. U čitavom gradu nema sretnijeg čovjeka od mene. Samo, eto, grijehova je mnogo, ali šta, samo Bog je bez grijeha. Zar nije tako?- Znači, tako je.- E, naravno, nema zubi, od starosti u krstima ukočilo, te ovo, te ono... astma i još koješta... Bolujem, tijelo onemoćalo, ali, eto, reci i sam, poživio sam. Osmu deceniju sam načeo! Ne može se vječno živjeti, treba obraza imati.Otac Hristofor se najednom nečega sjetio, frknuo je u čašu i zakašljao se od smijeha.- Smiješno! - rekao je otac Hristofor i odmahnuo rukom. - Dolazi mi u goste moj stariji sin Gavrilo. On je svršio medicinu i u Černigovskoj guberniji služi kao državni doktor. Dobro je... I kažem ja njemu: "Velim ti - astma, te ovo, te ono... A ti si ljekar, liječi oca!" On me odmah svukao, kuckao, osluškivao, razne stvari izvodio... stomak mi gnječio, a onda kaže: "Vi bi, oče, trebalo da se liječite komprimiranim vazduhom."Otac Hristofor se zasmija grčevito, do suza, i ustade.- A ja mu kažem: "Neka ide s milim Bogom taj komprimirani vazduh!" - izgovori nekako kroz smijeh i odmahnu objema rukama. - S milim Bogom taj komprimirani vazduh!I Mojsej Mojseič se podiže i, uhvativši se za stomak, nasmija se nekim tankim smijehom sličnim lavežu pudlice.- S milim Bogom taj komprimirani vazduh! - ponovio je otac Hristofor smijući se.Mojsej Mojseič sada uhvati dvije note više i prašte u takav grčevit smijeh da se jedva držao na nogama.- O, Bože moj... - stenjao je kroz smijeh. - Dajte da predahnem... Tako ste me zasmijali da... oh!... da umrem.On se smijao i govorio, ali je bojažljivo i podozrivo bacao poglede na Solomona. A on je stajao u pređašnjoj pozi i smiješio se. Sudeći po njegovim očima i osmijehu, on je ozbiljno prezirao i mrzio, ali to njegovoj očerupanoj figurici nije odgovaralo pa se Jegoruški činilo da on namjerno zauzima tu drsku pozu i taj zajedljivi i prezrivi visak, da hoće da pravi od sebe budalu i izaziva smijeh kod dragih gosta.Popivši šutke jedno šest čaša čaja, Kuzmičov je pred sobom raščistio sto, uzeo onu vreću što mu je bila pod glavom kada je spavao pod kolima, odvezao kanap i iz nje istresao sadržinu. Iz nje su na sto posuli svežnjevi novčanica.- Dok ima vremena, oče Hristofore, hajde da ih izbrojimo - rekao je Kuzmičov.

Ugledavši novac, Mojsej Mojseič se zbunio, ustao, i, kao delikatan čovjek koji ne želi da ulazi u tuđe tajne, balansirajući rukama, na prstima je izišao iz sobe. Solomon je ostao na svome mjestu.- Koliko imamo svežnjeva po jednu rublju? - počeo je otac Hristofor.- Pedeset... Po tri rublje - devedeset... Novčanice po dvadeset i pet i sto rubalja složene su u svežnjeve po hiljadu komada. Odbrojte sedam hiljada i osam stotina za Varlamova, a ja ću brojati za Guseviča. Ali pazite da se ne zabrojite...Jegoruška još nikada nije vidio toliku gomilu novaca kolika je sada ležala na stolu. Očigledno, novaca je bilo veoma mnogo, jer je hrpa od sedam hiljada i osam stotina, koju je otac Hristofor odvojio za Varlamova, izgledala vrlo mala u poređenju sa čitavom gomilom. U neko drugo vrijeme takva masa novaca možda bi iznenadila Jegorušku i navela ga na razmišljanje koliko se može za tu gomilu kupiti đevreka, klikera i makovnjača, a sada ju je on gledao ravnodušno i samo je osjećao odvratan zadah truhlih jabuka i petroleja koji se širio od te gomile. On je bio premoren i izmučen truckanjem u kolima i htio je da spava. Glava mu je padala, oči se sklapale, a misli se kao konci zaplitale. Kada bi mogao, on bi sa uživanjem spustio glavu na sto, sklopio oči da ne vidi lampu i prste koji se pokreću nad gomilom novca i dopustio bi svojim sanjivim mislima da se još više zapletu. Kada se naprezao da ne zaspi, svjetlost lampe, šalje i prsti su se udvojali, samovar se klatio a zadah truhlih jabuka je postajao još jači i neprijatniji.- Ah, pare, pare! - uzdisao je otac Hristofor i smiješio se. - Nesreća su one! Sada moj Mihailo po svoj prilici spava i sanja da ću mu donijeti ovakvu gomilu para.- Vaš Mihailo Timofejič ništa ne razumije - poluglasno je govorio Kuzmičov. - Prihvata se posla koji ne poznaje, a vi, eto, razumijete i možete da ocijenite stvari. Dajte vi meni, kao što sam vam rekao, vašu vunu i vraćajte se kući, a ja ću vam, neka vam bude, dodati pola rublje povrh moje cijene, a i to samo iz poštovanja...- Ne Ivane Ivaniču - uzdahnuo je otac Hristofor. - Hvala vam na pažnji... naravno, da se o meni radi, ne bih o tome ni razgovarao, ali, i sami znate, roba nije moja...Mojsej Mojseič je na prstima ušao. Nastojeći da iz učtivosti na gleda u gomilu novaca, on se prikrao Jegoruški i odostrag ga povukao za košulju.- Hajdemo mi, gospodičiću - rekao mu je poluglasno. - Eh, što ću ti meče pokazati! Tako strašno, ljuto! U-u!Dremljivi Jegoruška je ustao i lijeno pošao za Mojsejem Mojseičem da vidi medvjeda. Ušao je u malu sobu u kojoj mu je, prije nego što je išta vidio, zastao dah od nekog ustajalog i kiselog zadaha koji je ovdje bio mnogo jači nego u velikoj sobi i koji se, vjerovatno, odavde širio po čitavoj kući. Jednu polovinu sobice zauzimala je postelja pokrivena zamašćenim jorganom, a drugu komoda i brdo svih mogućih krpa, počevši od uštirkanih sukanja pa do dječijih hlačica i naramenica. Na komodi je gorjela svijeća.Umjesto obećanog medvjeda Jegoruška je ugledao veliku, veoma debelu Jevrejku, raspletene kose, u crvenoj flanelnoj haljini sa crnim tačkicama; ona se teško kretala u uskom prolazu između kreveta i komode, otegnuto je uzdisala i stenjala kao da je zubi bole. Kada je ugledala Jegorušku, ona je napravila uplakan izraz lica, otegnuto je uzdahnula i, prije nego što je on stigao da se snađe, ona mu je prinijela ustima komad hljeba namazan medom i rekla:- Jedi, dijete, jedi! Ti si ovdje bez mamice, i nema ko da te nahrani. Jedi.Jegoruška je počeo da jede, iako mu se poslije bombona i makovnjača koje je svakodnevno jeo kod kuće, nimalo nije dopadao med napola izmiješan sa voskom i pčelinjim krilima. On je jeo, a Mojsej Mojseič i

Jevrejka su ga gledali i uzdisali.- Kuda ti to putuješ, dijete? - pitala ga je Jevrejka.- U školu - odgovorio je Jegoruška.- A koliko ti mamica ima djece?- Samo mene. Više nikoga.- A-oh! - uzdahnula je Jevrejka i podigla oči. - Jadna mamica, jadna mamica! Kako će tugovati i plakati! Do godine i mi ćemo u školu odvesti našega Nauma! Oh!- Ah, Naum, Naum! - uzdahnuo je Mojsej Mojseič i na njegovom blijedom licu nervozno je zadrhtala koža. - On nam je tako bolešljiv.Zamašćeni jorgan se pokrenuo i ispod njega je izvirila kudrava dječija glava na tankom vratiću; dva crna oka su bljesnula i radoznalo se zagledala u Jegorušku. Uzdišući neprestano, Mojsej Mojseič i Jevrejka su prišli komodi i počeli da nešto razgovaraju na jevrejskom. Mojsej Mojseič je govorio poluglasno, niskim basom, i njegov jevrejski govor je ličio na neprekidno "gal-gal-gal-gal...", a žena mu je odgovarala tankim tučijim glasom i čulo se nešto kao "tu-tu-ru-tu...". Dok su se oni tako savjetovali, ispod zamašćenog jorgana je izvirila i druga kudrava glava na tankom vratu, za njom treća, pa četvrta... Da je Jegoruška imao bogatu maštu, mogao bi pomisliti da pod tim jorganom leži stoglava hidra.- Gal-gal-gal-gal... - govorio je Mojsej Mojseič.- Tu-ru-tu-tu... - odgovarala mu je Jevrejka.To savjetovanje se završilo time što je Jevrejka sa dubokim uzdahom otvorila komodu, odmotala tamo neku zelenu krpu i izvukla veliki ražani kolač u obliku srca.- Uzmi, dijete - rekla je pružajući taj kolač Jegoruški. - Sada ti nemaš mamice, nema ko da te počasti.Jegoruška je taj kolač gurnuo u džep i povukao se prema vratima jer više nije bio u stanju da udiše ustajali i kiseli vazduh u kojem su živjeli stanovnici te sobe. Kada se vratio u veliku sobu, on se udobno smjestio na sofi i mislima pustio na volju.Kuzmičov je upravo završio brojanje novca i stavljao ga nazad u vreću. On se prema njemu nije odnosio s nekim osobitim poštovanjem i gurao ga je u prljavu vreću bez ikakve pažnje i tako ravnodušno kao da to nije bio novac nego stari papir.Otac Hristofor je razgovarao sa Solomonom.- Šta je, Solomone mudri? - pitao ga je zijevajući i krsteći usta. - Kako stoje stvari?- A na kakve stvari vi to mislite? - upitao je Solomon i pogledao ga tako zajedljivo kao da je time ciljao na neki zločin.- Pa, uopće... Šta radiš?- Šta radim? - priupitao je Solomon i slegao ramenima. - Isto što i svi drugi... Vidite: ja sam sluga. Ja sam sluga kod brata, brat je sluga kod putnika, putnici su sluge kod Varlamova, a kad bih ja imao deset miliona, Varlamov bi bio moj sluga.- A zašto bi on bio tvoj sluga?- Zašto? Zato što nema takvoga gospodina ili milionera koji zbog neke kopjejke više ne bi lizao ruke šugavom čifutinu. Ja sam sada šugavi čifutin i prosjak, svi na mene gledaju kao na psa, ali kada bih ja imao pare, i Varlamov bi preda mnom izigravao istu onakvu budalu kao što je Mojsej pred vama izigrava.Otac Hristofor i Kuzmičov su se zgledali. Ni jedan ni drugi nisu razumjeli Solomona. Kuzmičov ga je strogo i suho pogledao i upitao:- A kako ti to, budalo jedna, upoređuješ sebe sa Varlamovom?

- Nisam ja još tolika budala da upoređujem sebe sa Varlamovom - odgovorio je Solomon podsmješljivo gledajući u svoje sagovornike. - Varlamov je, iako je Rus, u duši ipak šugavi Jevrejin; čitav njegov život je u parama i dobiti, a ja sam svoje pare spalio u peći. Meni ne trebaju ni pare, ni zemlja, ni ovce i ne treba da me se boje ljudi i skidaju kape kada prolazim. Znači, ja sam pametniji od vašeg Varlamova i više ličim na čovjeka!Malo kasnije Jegoruška je kroz polusan čuo kako je Solomon potmulim i hripavim glasom od mržnje koja ga je gušila, vrskajući i žureći, počeo da priča o Jevrejima; u početku je govorio pravilno ruski, a onda prešao na ton pripovjedača o jevrejskom načinu života i počeo je govoriti sa pretjeranim jevrejskim akcentom kao što je nekada govorio u šatri.- Stani... - prekinuo ga je otac Hristofor. - Ako se tebi tvoja vjera ne sviđa, ti je onda promijeni, ali grijeh je izrugivati se; ko se šegači sa svojom vjerom, to je posljednji čovjek.- Vi ništa ne razumijete! - grubo ga je prekinuo Solomon. - Ja vama govorim jedno a vi drugo...- Eto, vidi se odmah da si glup čovjek - uzdahnuo je otac Hristofor. - Ja te poučavam kako znam i umijem a ti se ljutiš. Ja tebi govorim onako starački - polahko, a ti kao tukac: bla-bla-bla! Čudan čovjek, zaista...Ušao je Mojsej Mojseič. On je uzbuđeno pogledao Solomona i svoje goste i opet je na njegovom licu nervozno zaigrala koža. Jegoruška je otresao glavom i pogledao oko sebe; letimice je vidio Solomonovo lice upravo u trenutku kada je ono tri četvrti bilo okrenuto prema njemu i kada je sjenka njegovog dugačkog nosa presijecala čitav lijevi obraz; prezrivi smiješak pomiješan s tom sjenkom, blještave podrugljive oči, oholi izraz lica i čitava njegova očerupana pojava koja se udvajala i titrala pred Jegoruškinim očima činili su ga sada sličnim ne komedijantu nego onome što čovjek nekad sanja, nečemu nalik na nečastivog.- Što vam je on nekakav mamen, sačuvaj Bože, Mojsej Mojseiču! - nasmiješio se otac Hristofor. - Trebalo bi ga nekako zbrinuti ili oženiti, šta li... Na čovjeka ne liči...Kuzmičov se ljutito namrštio. Mojsej Mojseič je opet uzbuđeno pogledao brata i goste.- Solomone, izađi! - rekao je strogo. - Izađi!I dodao je još nešto na jevrejskom. Solomon se je kikotavo nasmijao i izišao.- A šta je bilo? - uplašeno je pitao Mojsej Mojseič oca Hristofora.- Zaboravlja se - odgovorio je Kuzmičov. - Grubijan je i visoko nos diže.- Znao sam ja to! - užasnuo se Mojsej Mojseič pljesnuvši rukama. - Ah, Bože moj! Bože moj! - progunđao je poluglasno. - Molim vas, budite dobri, izvinite i ne ljutite se. Takav je on čovjek, takav čovjek! Ah, Bože moj! Bože moj! Rođeni mi je brat, ali osim nevolje ništa ja drugo od njega nisam vidio. Pa on, je znate...Mojsej Mojseič je zavrtio prstom na sljepoočnici i nastavio:- Nije on pri svojoj pameti... propao čovjek. Ni sam ne znam šta da radim s njim! On nikoga ne voli, nikoga ne poštuje, nikoga se ne boji... Znate, svima se ruga, govori gluposti, svakome oči kopa. Nećete mi vjerovati: došao jednom ovamo Varlamov, a Solomon mu je takvu stvar rekao da je on bičem udario i njega i mene... A zašto mene? Zar sam ja kriv... Bog mu je oduzeo pamet, znači, to je Božija volja, a zar sam ja kriv?Prošlo je već desetak minuta a Mojsej Mojseič je još uvijek, onako poluglasno, nabrajao i uzdisao:- Noću on ne spava, sve nešto razmišlja, razmišlja, razmišlja. A o čemu on to razmišlja, Bog bi ga znao. Priđeš mu noću, a on se ljuti i smije se. On ni mene ne voli... I ništa on ne želi! Kada je otac umirao, ostavio je i njemu i meni po šest hiljada rubalja. Ja sam kupio evo ovo svratiste, oženio sam se i sada i djecu imam, a on je svoje pare u peći spalio. Kakva šteta, kakva šteta! Zašto da ih spaljuje? Ako tebi ne

trebaju, daj ih meni, zašto da ih spaljuješ?Najednom su zaškripala vrata na šarkama i zatresao se pod od nečijih koraka. Na Jegorušku je puhnuo lahak povjetarac i njemu se učinilo da je proletjela neka velika crna ptica i pored samog njegovog lica uzmahnula krilima. Otvorio je oči... Kraj sofe je stajao stric sa vrećom u ruci, spreman za put. Otac Hristofor je držao svoj cilindar, nekome se klanjao i smiješio se, ali ne mehko i dobroćudno kao obično, nego nekako preponizno i nategnuto, što mu nikako nije odgovaralo. A Mojsej Mojseič je balansirao kao da mu se tijelo razlomilo na tri dijela pa svim silama nastoji da se ne raspe. Samo je Solomon, kao da se ništa nije dogodilo, prekrštenih ruku stajao u uglu i još uvijek se prezrivo smiješio.- Vaša svjetlosti, oprostite, kod nas nije čisto! - stenjao je Mojsej Mojseič sa bolećivo sladunjavim osmijehom ne zapažajući više ni Kuzmičova, ni oca Hristofora nego balansirajući čitavim tijelom da se ne raspadne. - Mi smo obični ljudi, vaša svjetlosti!Jegoruška je protrljao oči - nasred sobe je zaista stajala svjetlost u obliku mlade, veoma lijepe i punačke ženske prilike u crnoj haljini i slamnom šeširu. Prije nego što je Jegoruška stigao da sagleda njene crte lica, on se nešto sjetio onog usamljenog i vitkog jablana što ga je danas vidio na brežuljku.- Je li ovuda danas prolazio Varlamov? - pitao je ženski glas.- Nije, vaša svjetlosti - odgovorio je Mojsej Mojseič.- Ako ga sutra vidite, zamolite ga da navrati k meni na trenutak.Najednom, sasvim neočekivano, ispred svojih očiju Jegoruška je spazio crne baršunaste obrve, krupne smeđe oči i njegovane ženske obraze sa jamicama od kojih se po čitavom licu širio osmijeh kao što se šire sunčevi zraci. Zamirisalo je nešto divno.- Kakav mio dječak? - rekla je dama. - Čiji je on? Pogledajte, Kazimire Mihajloviču, kakva divota! Bože moj, on spava. Dragi bucko...I dama je toplo poljubila Jegorušku u oba obraza. Jegoruška se nasmiješio i, misleći da spava, ponovo je sklopio oči. Šarke su na vratima zaškripale, začuli su se užurbani koraci: neko je ulazio i izlazio.- Jegoruška! Jegoruška! - začuo se zvučan šapat dva glasa.- Ustaj, idemo!Neko je, izgleda Deniska, postavio Jegorušku na noge i za ruku ga poveo; putem je on napola otvorio oči i još jednom vidio onu lijepu ženu u crnoj haljini koja ga je poljubila. Ona je stajala na sredini sobe i, gledajući ga kako odlazi, prijateljski mu se smiješila i klimala glavom. Kada je prilazio vratima, vidio je nekog lijepog i razvijenog crnomanjastog muškarca, sa polucilindrom i gamašama. Mora da je to bio pratilac te dame.- Prrr! - začulo se sa dvorišta.Pred ulazom Jegoruška je ugledao novu, divnu kočiju i par crnih konja. Na kočijaškom mjestu sjedio je uniformisani sluga sa dugačkim bičem u rukama. Samo Solomon je izišao da isprati putnike. Lice mu je bilo napregnuto od želje da se grohotom zasmije; gledao je tako kao da je sa velikim nestrpljenjem očekivao odlazak gostiju da bi im se do mile volje mogao smijati.- To je grofica Dranicka - prošaputao je otac Hristofor penjući se u kola.- Da, grofica Dranicka - ponovio je Kuzmičov, također šapatom.Očevidno je bilo da je grofičin dolazak proizveo veoma jak utisak, jer je čak i Deniska šaputao i tek tada se odlučio da osine dorate i da vikne na njih kad su kola već prošla četvrt vrste i kada se, daleko pozadi, umjesto svratišta vidjela samo nejasna svjetlost.

IV

Pa ko je, najzad, taj neuhvatljivi i tajanstveni Varlamov o kome se tako mnogo priča, koga mrzi Solomon i koji je potreban čak i onoj lijepoj grofici? Upravo o tom čovjeku je razmišljao sanjivi Jegoruška kad je sjeo pored kočijaša Deniske. On ga nikada nije vidio, ali je često slušao o njemu i u svojoj uobrazilji ga često zamišljao. Bilo mu je poznato da Varlamov ima nekoliko desetina hiljada hektara zemlje, oko sto hiljada ovaca i vrlo mnogo novaca; o njegovom načinu života i njegovim poslovima Jegoruška je znao samo to da on uvijek "krstari u ovim krajevima" i da ga uvijek traže.Jegoruška je mnogo toga čuo kod kuće i o grofici Dranickoj. I ona je imala nekoliko desetina hiljada hektara, mnogo ovaca, ergelu konja i mnogo novaca, ali ona nije "krstarila" nego je živjela na svom bogatom imanju o kome su razni poznanici, a i Ivan Ivanič, koji je kod nje poslovno odlazio, pričali mnoštvo čudesnih stvari; pričali su, naprimjer, da se u grofičinom salonu, gdje vise slike svih poljskih kraljeva, nalazi veliki stoni sat u obliku hridine, na toj hridini se propeo zlatni konj sa očima od brilijanata, a na konju sjedi zlatni jahač koji svaki put kada sat otkucava maše sabljom desno i lijevo. Pričali su, također, da grofica dva puta godišnje priređuje bal na koji poziva plemiće i činovnike iz čitave gubernije i da čak i Varlamov dolazi na taj bal. Svi gosti piju čaj iz srebrenih samovara, jedu sve same neobične stvari (naprimjer, zimi, na Božić serviraju se maline i jagode) i plešu uz muziku koja svira dan i noć..."Ali što je lijepa!" - mislio je Jegoruška sjećajući se njenog lica i osmijeha.Vjerovatno je i Kuzmičov razmišljao o grofici jer je rekao kad su kola već prošla oko dvije vrste:- Eh, što je pljačka taj Kazimir Mihajlovič! Prije tri godine, sjećate se, kad sam od nje vunu kupovao, on je samo na mojoj kupovini oko tri hiljade zaradio.- Od Poljačine ne možeš drugo ni očekivati - rekao je otac Hristofor.- A nju baš briga. Rekli su mlado - ludo. U glavi vjetar. Jegoruška je nešto htio da razmišlja samo o Varlamovu i grofici, osobito o grofici. Njegov sanjivi mozak sasvim se odricao običnih misli, maglio se i zadržavao samo fantastične likove koji imaju tu prednost što se nekako sami od sebe, bez ikakvog napora od strane mislioca, pojavljuju u mozgu i sami iščezavaju - treba samo dobro potresli glavom; ali i to sve što ga je okružavalo nije izazivalo raspoloženje za obične misli. Desno su se crnjeli brežuljci koji su, kako je izgledalo, zaklanjali nešto nepoznato i strašno, lijevo je čitavo nebo iznad vidika bilo zaliveno grimiznocrvenim odsjajem i teško je bilo reći da li je to negdje bio požar ili se mjesec spremao da izađe. Daljina se vidjela kao danju, ali se, osjenčena večernjom izmaglicom, izgubila njena ljubičasta boja i čitava stepa je nestala u izmaglici kao što su djeca Mojseja Mojseiča nestala pod pokrivačem.U julske večeri i noći ne čuju se više prepelice ni prdavci, ne pjevaju slavuji po šumskim jaružicama, cvijeće više ne miriše, ali stepa je još uvijek prekrasna i puna života. Čim sunce zađe i izmaglica prekrije zemlju, dnevna tuga nestaje, sve je zaboravljeno i stepa već diše punim grudima. Valjda zato što u sumraku trava ne vidi svoju starost, iz nje se diže veselo treštanje mladih zvukova kakvo se ne čuje danju; pucketanje, zviždukanje, grebanje, stepski basovi, tenori i diskanti - sve se to stapa u neprekidni i jednolični šum uz čije je zvuke tako prijatno prebirati uspomene i tugovati: Jednolično treštanje uspavljuje kao pjesma uspavanka; putuješ i osjećaš da toneš u san, ali najednom odnekud odjekne oštar i uzbuđen krik neke budne ptice ili se začuje neki neodređen zvuk sličan nečijem glasu, nešto kao začuđeno "a-a!" i drijemež odmah nestaje. Dešava se ponekad, voziš se pored neke jaruge gdje ima žbunja i čuješ kako ptica koju stanovnici stepe zovu "spljuk", nekome dovikuje: "Spavam! Spavam!

Spavam!" a druga ptica se kikoće ili histerično plače - to je sova. Za koga one kriče i ko ih sluša u ovoj ravnici, Bog će ih znati, ali u njihovim kricima se osjeća neobično mnogo tuge i jadanja... Miriše sijeno, sasušena trava i zakašnjelo cvijeće, ali taj miris je zasićen, sladunjavo-otužan i nježan.Kroz izmaglicu se vidi sve, ali je teško razlikovati boje i obrise predmeta. Sve izgleda drukčije nego što jeste. Voziš se tako i najednom vidiš kako pored samog druma stoji kaluđeru slična figura; ona se ne miče, ona čeka i drži nešto u rukama... Da nije razbojmik? Figura se približava, postaje sve veća, sada je već pored kola i vi vidite da to nije čovjek nego usamljeni grm ili velika stijena. Takve nepokretne figure koje nekoga čekaju stoje na brežuljcima, kriju se iza mogila, vire iz burjana i sve one liče na ljude i izazivaju sumnju.A kada isplovi mjesec, noć postaje blijeda i tamna. Izmaglica nestaje. Vazduh je proziran, svjež i topao, sve se dobro vidi i čak se mogu razlikovati pojedine stabljike burjana pored druma. U daljini se vide lubanje i kamenje. Sumnjive figure što liče na kaluđere sada na svijetloj pozadini noći postaju još tamnije i gledaju još mračnije. Sve češće se usred jednoličnog treštanja čuje nečije začuđeno "a-a!" koje potresa nepokretni vazduh i čuje se krik neke ptice koja još nije zaspala ili u snu bunca. Široke sjenke kreću se ravnicom kao što se oblaci nebom kreću, a u nejasnoj daljini, ako se duže zagledate u nju, dižu se i gomilaju jedan na drugi fantastični zamagljeni likovi... I hvata te neka jeza. Ako pogledaš blijedozeleno zvjezdano nebo na kome nema ni oblačka ni mrlje, shvatićeš zašto je taj topli vazduh tako nepokretan, zašto je priroda tako budna i ne smije da se pokrene: ona osjeća jezu i žao joj je da izgubi makar jedan trenutak života.O neizmjernoj dubini i beskrajnosti neba čovjek može da rasuđuje samo na moru i noću u stepi kada mjesec sija. Ona je strašna, lijepa i nježna, gleda nježno i mami te sebi, a od njene nježnosti vrtoglavica te hvata.Putuješ sat, dva... Putem nailaziš na šutljivog starca-kurgana ili kamenog idola koga je ko zna kad i ko ovdje postavio, iznad zemlje bešumno proleti noćna ptica i počinješ da se sjećaš stepskih legendi, priča raznih namjernika, bajki dadilje rođene u stepi i svega toga što si sam uspio da vidiš i doživiš. I tada u glasovima insekata, u sumnjivim figurama i humkama, u plavom nebu, u mjesečini, u letu noćne ptice i u svemu što čuješ i vidiš počinješ da vidiš likovanje ljepote i mladosti, napon snage i strasnu žeđ za životom; duša hrli prekrasnom i surovom rodnom kraju i htio bi da zajedno sa noćnom pticom letiš iznad stepe. I u tom likovanju ljepote, u tom izobilju sreće osjećaš uzbuđenje i sjetu kao da je stepa svjesna toga da je usamljena, da njeno bogatsvo i nadahnuće uzaludno propadaju, da ih niko nije opjevao i da nikome nisu potrebni, i kroz radosni šum čuješ njen tužni i beznadni zov: Pjevaču! Pjevaču!- Tprr! Zdravo, Panteleju! Je li sve uredu?- Hvala Bogu, Ivane Ivaniču!- Momci, jeste li vidjeli Varlamova?- Ne, nismo.Jegoruška se probudio i otvorio oči. Kola su stajala. Desno, drumom, daleko naprijed protegla se komora oko koje su se muhali nekakvi ljudi. Sva kola, zato što su na njemu bile velike bale sa vunom, izgledala su vrlo visoka i široka, a konji - mali i kratkonogi.- Znači, idemo molokanima! - glasno je rekao Kuzmičov. - Čifutin je rekao da će Varlamov kod molokana prenoćiti. E pa, zbogom, braćo. Zbogom!- Zbogom, Ivane Ivaniču - odgovorilo je nekoliko glasova.- Slušajte, momci - obratio im se Kuzmičov poslovno - povedite i ovog momčuljka s vama! Šta da se tu s

nama bez potrebe muha? Posadi ga, Panteleju, tu kod sebe na neku balu i nek se vozi polahko, a mi ćemo vas već stići. Idi, Jegore! Idi!...Jegoruška se spustio sa sjedišta. Nekoliko ruku ga je prihvatilo i podiglo visoko gore, i on se našao na nečem velikom, mekanom i vlažnom od rose. Sad mu se činilo da je nebo sasvim blizu, a zemlja daleko od njega.- Ej, uzmi svoj kaput! - doviknuo mu je Deniska daleko odozdo.Kaput i zavežljaj bačeni odozdo pali su pored Jegoruške. Ne želeći ni o čemu da razmišlja, on je zavežljaj brzo stavio pod glavu, pokrio se kaputom i, ispruživši noge svom dužinom, nasmiješio se od zadovoljstva."Spavati, spavati, spavati..." - mislio je ježeći se od rose.- Vi, đavoli jedni, pazite na njega! - čuo se odozdo Deniskin glas.- Zbogom, momci! Zbogom! - doviknuo je Kuzmičov. - Ja se u vas uzdam!- Budite bez brige, Ivane Ivaniču!Deniska je viknuo na konje, kola su zaškripala i krenula, ali ne više drumom nego nekuda ustranu. Minut-dva sve je bilo mirno kao da je komora zaspala i čulo se kako u daljini postepeno nestaje zveckanje kofe privezane za stražnji dio kola. Ali najednom je neko ispred komore viknuo:- Kirjuha, krećii!Zaškripala su prva kola, za njima druga, pa treća... Jegoruška je osjetio kako su se i kola na kojima je on ležao pokrenula i također zaškripala. Komora je krenula. Jegoruška se čvršće uhvatio rukom za konopac kojima je bila vezana bala, još jednom se zadovoljno nasmiješio, poravnao u džepu kolač i počeo da tone u san kao što je to obično činio i kod kuće u svojoj postelji...Kada se probudio, sunce je već izlazilo; kurgan ga je zaklanjao svojom uzvišicom, a ono je, nastojeći da svojom svjetlošću zalije čitav svijet, napregnuto bacalo svoje zrake na sve strane i čitav vidik zalivalo zlatom. Jegoruški se činilo da sunce nije na svome mjestu jer je juče izlazilo za njegovim leđima a danas izlazi nekako mnogo više ulijevo... Pa i čitava okolina nije više ličila na jučerašnju. Nije više bilo brežuljaka - svuda kud pogledaš u nedogled se pružala mrka i tužna ravnica; tu-i-tamo nazirale su se male mogile i letjeli jučerašnji gačci. Daleko naprijed bijeljeli su se zvonici i kuće nekakvog sela; bila je nedjelja i seljaci su bili kod svojih kuća, pekli su i kuhali - to se vidjelo po dimu koji se dizao iz svih dimnjaka i kao siva prozirna koprena lebdio nad selom. Između kuća i crkve plavila se rijeka a iza nje se u izmaglici gubio vidik. Ali od svega jučerašnjeg drum je najmanje ličio na jučerašnji. Umjesto druma, preko stepe se pružalo nešto neobično široko, nešto poletno i divovsko; to je bila siva traka, dobro ugažena i prekrivena prašinom kao i svi drumovi, ali je bila široka nekoliko desetina hvati. Tom svojom širinom ona je kod Jegoruške izazivala nedoumicu i navodila ga na fantastične misli. Ko putuje tim drumom? Kome je potrebna takva širina? To je čudno i neshvatljivo. Moglo bi se zaista pomisliti da u Rusiji još nisu izumrli ogromni ljudi koji koračaju kao Ilja Muromec i Slavuj-Razbojnik i da još nisu nestali divovski konji. Jegoruška je pogledao taj drum i zamislio šest visokih bornih kola kako uporedo jure poput onih što je vidio na crtežima u Bibliji; u ta kola je upregnuto po šest divljih i bijesnih konja i ona svojim visokim točkovima do neba dižu čitave oblake prašine a tim konjima upravljaju ljudi kakvi se mogu samo sanjati ili zamisliti. O, kako bi ti likovi pristajali stepi i ovom drumu kada bi zaista postojali!Čitavom dužinom desne strane druma stršali su telegrafski stubovi sa dvije žice. Postajući sve manji i manji, oni su u blizini sela nestajali iza kuće i zelenila, a onda su se opet pojavljivali u ljubičastoj daljini u obliku malih, tananih štapića koji su ličili na olovke zabijene u zemlju. Na žicama su sjedili jastrebovi, kopci i vrane i ravnodušno posmatrali kako prolazi komora.

Jegoruška je ležao na posljednjim kolima i zato je mogao posmatrati čitavu komoru. U komori je bilo oko dvadeset kola a na troja kola je dolazio po jedan vozar. Pored posljednjih kola, na kojima je bio Jegoruška, koračao je sjedobradi starac, isto takav mršav i onizak kao i otac Hristofor, samo je njegovo lice bilo preplanulo, strogo i zamišljeno. A možda taj starac nije bio ni strog ni zamišljen, ali su njegovi crveni očni kapci i dugački šiljati nos njegovom licu davali strog i bezosjećajan izraz kakav se može vidjeti kod usamljenih ljudi koji uvijek misle o nečemu ozbiljnom. Kao i otac Hristofor, i on je nosio cilindar sa širokim obodom, ali ne gospodski, nego pusteni i mrke boje, koji je više ličio na usječenu kupu nego na cilindar. Bio je bos. Vjerovatno po navici koju je stekao za vrijeme hladne zime, kada se toliko puta morao smrzavati kraj komore, on je, koračajući, lupkao sebe po bedrima i cupkao nogama. Opazivši da se Jegoruška probudio, on ga je pogledao i, ježeći se kao od hladnoće, doviknuo mu:- A, probudio si se, junačino! Jesi li ti sin Ivana Ivaniča?- Ne, sinovac...- A, sinovac. A ja, evo, skinuo čizme i bos skakućem. Noge su mi bolesne, smrznute i bez čizama je nekako lakše... Lakše, junačino... To jest, bez čizama... Znači, sinovac? A on je dobar čovjek, nema šta... Neka mu Bog da zdravlja... Dobar je... Ja to o Ivanu Ivaniču... Otišao molokanima... O, Gospodi, pomiluj!Starac je govorio tako kao da je bilo jako hladno, sa prekidima, poluotvorenih usta; usnene suglasnike je slabo izgovarao, mrsio ih kao da su mu se usne smrzle. Obraćajući se Jegoruški nijednom se nije nasmiješio i izgledao je strog.Pored trećih kola išao je čovjek sa bičem u ruci, u dugačkom riđem kaputu, sa kačketom i čizmama sa opuštenim sarama. Taj nije bio star, imao je četrdesetak godina. Kad se okrenuo, Jegoruška je vidio duguljasto crveno lice sa rijetkom jarećom bradicom i sunđerastom izraslinom ispod desnog oka. Osim ove ružne izrasline imao je još jedno osobito obilježje koje je odmah padalo u oči: u lijevoj ničije držao bič a desnom rukom je mahao tako kao da je dirigovao nekim nevidljivim horom; ponekad je bič stavljao pod ruku i onda je dirigovao objema rukama i nešto gunđao sebi pod nos.Sljedeći komordžija je imao dugačku, ukočenu figuru veoma spuštenih ramena i leđa pljosnatih kao daska. Držao se pravo kao da maršira ili kao da je aršin progutao, ruke mu se nisu klatile, nego su kao štapovi visile, a i koračao je nekako drveno, kao olovni vojnici, gotovo ne savijajući koljena i nastojeći da korača što je moguće krupnije; kada su starac ili vozar sa sunđerastom izraslinom pravili po dva koraka, on je pravio samo jedan i zato je izgledalo da on ide sporije od ostalih i da zaostaje. Lice mu je bilo povezano krpom a na glavi mu je stršalo nešto kao kaluđerska kapica; bio je obučen u kratki seljački gunj, sav prekriven zakrpama, i plave šalvare, a na nogama je nosio opanke od like.One koji su bili još dalje Jegoruška nije ni razgledao. Legao je potrbuške, prstom napravio rupicu na bali i od dosade počeo da jede končiće od vune. Kako se pokazalo, starac koji je dolje koračao nije bio tako strog i ozbiljan kako se moglo zaključiti po njegovom izrazu lica. Kada bi jednom počeo razgovor, on više nije prestajao.- A kuda ti to putuješ? - pitao je pocupkujući.- Idem da učim - odgovorio je Jegoruška.- Da učiš? Aha... E neka, neka ti pomogne Bogorodica... Tako je. Jedna pamet mnogo vrijedi, a dvije još više. Nekom čovjeku Bog da jednu pamet, drugom dvije, a ponekom i tri... Ponekom i tri, tako je to... Jedna pamet s kojom ga mati rodila, druga od učenja, a treća od dobrog života. Tako je to, brajkane, dobro je to kad neko ima tri pameti. Taj ne samo da lakše živi nego i umire lakše. Umire, da... A umrijećemo svi.

Starac je počešao čelo, pogledao Jegorušku svojim crvenim očima i nastavio:- I Maksim Nikolaič, spahija od Slavjanoserbska, lani je dao sinčića na školovanje. Ne znam kako je tamo u njega sa školovanjem, ali momčić nije slab, dobar je momčić... Dobri ljudi, da im Bog da zdravlja... Ja, i on je dao sina na školovanje... U Slavjanoserbsku nema takve škole za takva znanja. Nema... A grad je lijep, dobar... Ima obična škola, za prostije dužnosti, ali nema za visoko školovanje... Nema, tako je to. A kako se zoveš?- Jegoruška.- Znači, Jegorije... Sveti velikomučenik Jegorije pobjednosac što se slavi 23. aprila. A moje sveto ime je Pantelej... Pantelej Zaharov Holodov... Mi smo Holodovi... Rođen sam, možda si čuo, u Timu, u Kurskoj guberniji. Braća su mi otišla u grad i postali majstori, a ja sam mužik... Mužik sam i ostao. Prije jedno sedam godina išao sam tamo... to jest kući. Bio sam i na selu i u gradu... Kažem, i u Timu sam bio. Tada su, hvala Bogu, svi bili živi i zdravi, a sad ne znam... Možda je neko i umro... A i vrijeme je za umiranje, svi smo već stari, neki su i stariji od mene. Smrt - nije to ništa, dobro je to, samo, dabome, da se ne umre bez pokajanja. Nema ništa gore od iznenadne smrti. Iznenadna smrt je đavolu radost. Ako hoćeš da umreš s pokajanjem, znači da pred tobom ne bi bili zatvoreni Božiji dvori, moli se Varvari velikomučenici. Ona je zaštitnica. Ona, tako je to... Bog joj je i dao takav položaj na nebu, znači da bi svak imao puno pravo da je moli za pokajanje.Pantelej je mrmoljio i, izgleda, nije ni mislio o tome da li ga Jegoruška čuje ili ne čuje. Govorio je tromo, sebi pod nos, ne podižući i ne spuštajući ton, ali je za veoma kratko vrijeme stigao da ispriča mnogo toga. Sve to što je pričao sastojalo se od međusobno slabo povezanih odlomaka i stvari koje za Jegorušku uopće nisu bile interesantne. A možda je to on i govorio samo zato da sada, ujutro, poslije noći koju je proveo u šutnji, naglas prokontroliše svoje misli: da li su sve tu? Završivši sve o pokajanju, on je počeo da govori o nekom Maksimu Nikolajeviču ispod Slavjanoserbska:- Ja, odvezao je sinčića... Odvezao, stvarno...Jedan od vozara koji je išao daleko naprijed, najednom se trgnuo, potrčao ustranu i počeo da udara bičem po zemlji. Bio je to neki krupan čovjek, širokih pleća, tridesetak godina star, plavokos, kudrav i, očevidno, veoma jak i zdrav. Sudeći po pokretima njegovih ramena i biča, i po surovosti koju je izražavalo njegovo držanje, on je udarao po nečem živom. Pritrčao mu je još jedan vozar, nizak i plećat, sa crnom širokom bradom, u prsluku i ispuštenoj košulji. On je prasnuo u krupan i hripav smijeh i povikao:- Momci, Dimov ubio zmiju! Bogami!Ima ljudi o čijoj se pameti može tačno suditi po njihovom glasu i smijehu. Ovaj crnobradi čovjek spadao je upravo u takve sretnike: u njegovom glasu i smijehu osjećala se velika glupost. Kada je prestao da udara, plavokosi Dimov je bičaljem podigao sa zemlje nešto slično konopcu i smijući se bacio prema kolima.- Pa to nije zmija, to je smuk - viknuo je neko. Čovjek koji je drveno koračao i imao povezano lice brzo je zakoračao prema ubijenoj zmiji, pogledao je i pljesnuo svojim štapolikim rukama.- Razbojniče! - povikao je muklim i ružnim glasom. - Zašto si smuka ubio? Šta ti je on učinio, prokletniče? Vidi ga, smuka ubio! A kad bi tebe tako?...- Smuka ne valja ubijati, tako je... - mirno je progunđao Pantelej. -Ne valja... To nije otrovnica. Makar da liči na zmiju, on je mirno i nedužno stvorenje... Smuk... voli čovjeka...Izgleda da su se Dimov i crnobradi zastidjeli jer su se glasno nasmijali i, ne odgovarajući na negodovanje, lijeno su zaljumali prema svojim kolima. Kada su posljednja kola stigla do mjesta gdje je ležao ubijeni

smuk, čovjek sa vezanim licem se sagnuo nad smuka, okrenuo se Panteleju i upitao plačnim glasom:- Djeda, zašto on ubi smuka?Jegoruška je sada vidio da su oči tog vozara bile sitme, mutne, lice sivo, bolešljivo i, također, nekako mutno, a podbradak mu je bio crven i nekako jako podbuho.- Djeda, zašto ga ubi? - ponovio je on koračajući pored Panteleja.- Budala, ruke ga svrbe, zato je i ubio... - odgovorio je starac. - A smuka ne valja ubijati... Tako je to... Dimov je, zna se, propalica, sve ubija što mu pod ruku dođe, a Kirjuha ga nije spriječio. Trebalo je da ga spriječi, a on - ha-ha-ha i ho-ho-ho. A ti, Vasja, nemoj da se jediš... Što da se jediš? Ubili su ga, i šta se tu može... Dimov je propalica, a Kirjuha je mamlazina... Šta se može. To su glupi ljudi, ništa ne razumiju, i neka ih đavo nosi. Evo Jemeljan - nikada neće dirnuti što ne treba... Nikada... Zato što je pametan čovjek, a oni su tikvani... Ja, Jemeljan... neće dirnuti.Vozar u riđem kaputu sa sunđerastom izraslinom koji je dirigovao nevidljivim horom, čuvši svoje ime, zaustavi se i, sačekavši da do njega dođu Pantelej i Vasja, pođe s njima.- O čemu vi to pričate? - upitao je pištavim i prigušenim glasom.- A, evo, Vasja se jedi - odgovorio je Pantelej. - Ja mu sve govorim, biva, da se ne jedi... Eh, jadne moje noge, promrzle! Eh, u nedjelju su počele da svrbe, na praznik Gospodnji!- To je od hodanja - rekao je Vasja.- Nije, momče, nije... Nije to od hodanja. Kada hodam, čak kao da mi je lakše, a kada legnem i zagrijem se - kao da umirem. Lakše mi je kad hodam.Jemeljan u svom riđem kaputu stao je između Panteleja i Vasje i počeo da maše rukom kao da su se ona dvojica spremala da pjevaju. Pomahavši malo, spustio je ruku i beznadno kašljucnuo:- Nemam glasa! - rekao je - Prava nesreća! Čitavu noć pa i jutros sve mi se čini da čujem trostruko "Gospodi pomiluj", koje smo kod Marinovskog na vjenčanju pjevali; ono mi je u glavi i u grlu... Čini mi se sad bih zapjevao, a ne mogu! Nemam glasa!Razmišljajući o nečemu, na trenutak je zašutio, a onda je nastavio:- Petnaest godina sam pjevao. Možda niko u čitavoj Luganskoj fabrici nije imao takav glas, a kako sam se, đavo ga odnio, prije tri godine okupao u Donjecu, ni jedne note ne mogu čisto uhvatili. Prehladio sam grlo. A meni ti je bez glasa isto što radniku bez ruke.- Tako je - složio se Pantelej.- Ja kako gledam na to - ja sam propao čovjek, i ništa više.U tom trenutku Vasja je slučajno ugledao Jegorušku. Oči su mu zasijale i postale još manje.- I gospodičić se vozi s nama! - rekao je i rukavom pokrio nos kao da se zastidio. - Kakav naočit kočijaš! Ostani s nama, s komorom ćeš putovati, vunu voziti.Misao o tome da bi se u jednom tijelu mogli spojiti gospodičić i kočijaš, očevidno, i samom mu se učinila veoma zanimljiva i oštroumna, pa se glasno nasmijao i nastavio da razvija tu misao. I Jemeljan je pogledao gore na Jegorušku, ali onako letimice i hladno. On je bio zauzet svojim mislima i da nije bilo Vasje, on ne bi ni primijetio Jegoruškino prisustvo. Nije prošlo ni pet minuta a on je opet počeo da maše rukom, a onda je, opisujući saputnicima ljepotu vjenčanog "Gospodi, pomiluj", koga se sinoć sjetio, uzeo bič pod ruku i počeo da maše objema rukama.Na vrstu od sela komora se zaustavila kraj bunara sa đermom. Spuštajući u bunar svoju kofu, crnobradi Kirjuha je trbuhom legao na ogradu bunara i u crni otvor uvukao svoju kudravu glavu, ramena i dio grudi, tako da je Jegoruška vidio samo njegove kratke noge koje su se jedva doticale zemlje; a kada je Kirjuha

duboko na dnu bunara ugledao odraz svoje glave, on se obradovao i počeo da se smije dubokim i glupim smijehom. Odjek iz bunara odgovarao mu je na isti način. Kada se podigao, njegovo lice i vrat su bili crveni kao crveni katun. Prvi je kofi pritrčao Dimov. On je pio smijući se, često je odmicao kofu i Kirjuhi pričao nešto smiješno, a onda se okrenuo i pet ružnih riječi izlajao tako glasno da se orila čitava stepa. Jegoruška nije razumio značenje takvih riječi, ali je znao da su to ružne riječi. Poznata mu je bila odvratnost sa kojom su se prema tim riječima odnosili njegovi rođaci i poznanici, a i sam je, ne znajući ni zašto, tako osjećao i navikao se na misao da samo pijanci i drznici koriste tu slobodu da glasno izgovaraju takve riječi. Slušajući Dimivljev smijeh, sjetio se ubijanja smuka, i prema tom čovjeku je osjetio nešto slično mržnji. I upravo u tom trenutku Dimov je ugledao Jegorušku, koji se spustio s kola i pošao prema bunaru; on se gromko nasmijao i povikao:- Momci, starac je noćas mališana rodio!Kirjuha se zakašljao od gromkog smijeha. Nasmijao se još neko, a Jegoruška je pocrvenio i konačno zaključio da je Dimov vrlo hrđav čovjek.Plav, kudrave kose, gologlav i u košulji raskopčanoj na grudima, Dimov je izgledao lijep i neobično snažan čovjek; u svakom njegovom pokretu vidio se obješenjak i delija koji je svjestan svoje vrijednosti. Podbočivši se, on je izvijao ramenima, govorio i smijao se glasnije od svih drugih i izgledao je kao da se sprema da jednom rukom podigne nešto veoma teško i da time začudi čitav svijet. Njegov obijesni i podrugljivi pogled je klizio drumom, duž komore i preko neba, ni na čemu se nije zadržavao i izgledalo je da traži koga bi onako iz obijesti ubio i s kim bi se pošegačio. Očigledno, on se nikoga nije bojao, ničim nije sebe ograničavao i, vjerovatno uopće ga nije interesovalo Jegoruškino mišljenje... A Jegoruška je već čitavom dušom mrzio njegovu plavokosu glavu, glatko lice i snagu, sa odvratnošću i strahom je slušao njegov smijeh i smišljao kakvu bi psovku mogao reći da mu se osveti.I Pantelej je prišao kofi. On je iz džepa izvadio zelenu čašu za kandilo, obrisao je krpicom, zahvatio njome vode iz kofe i popio, a onda je još jednom zahvatio pa zavio čašu u krpicu i stavio je u džep.- Djeda, a zašto ti piješ iz kandila? - začudio se Jegoruška.- Neko pije iz kofe a neko iz kandila - odgovorio je starac neodređeno - Svako na svoj način... Eto, ti piješ iz kofe, pa dobro, pij, na zdravlje...- Golubice moja, majčice-ljepotice - najednom je počeo Vasja nježnim i plačljivim glasom. - Golubice moja!Njegov pogled je bio uperen u daljinu, oči su mu sijale, smiješile se, a na licu se pojavio isti izraz kakav je imao kada je gledao Jegorušku.- Kome ti to? - pitao ga Kirjuha.- Lisici-ljepotici... Legla na leđa i igra se kao psetance... Svi su počeli da gledaju u daljinu i da očima traže lisicu, ali nisu ništa našli. Samo je Vasja nešto vidio svojim sivim mutnim očima i oduševljavao se. Kao što se Jegoruška kasnije uvjerio, on je imao izvanredno oštar vid. On je vidio tako dobro da je mrka i pusta stepa za njega uvijek bila puna života i sadržine. Njemu je trebalo samo da baci pogled u daljinu pa da ugleda lisicu, zeca, droplju ili neku drugu životinju koja izbjegava ljude. Nije teško vidjeti zeca koji bježi ili droplju kada leti - to vidi svako ko prolazi stepom - ali ne može svako da vidi divlje životinje u njihovom domaćem životu, kad one ne bježe, ne skrivaju se i ne zirkaju uznemireno na sve strane. A Vasja je vidio lisice kako se igraju, zečeve kako se šapicama umivaju, droplje kako protežu krila i kako otkucavaju svoje "tačke". Zahvaljujući takvoj oštrini vida, Vasja je, osim svijeta koji su svi vidjeli, imao i drugi svijet, svoj vlastiti svijet koji nikom drugom nije bio pristupačan i koji je, vjerovatno, bio vrlo lijep zato što je teško

bilo ne zavidjeti mu kada ga je on gledao i oduševljavao se njime.Kada je komora krenula dalje, u crkvi su se začula zvona za liturgiju.

V

Komora se razmjestila podalje od sela, na obali rijeke. Sunce je peklo kao i juče, a vazduh je bio nepokretan i sumoran. Na obali je bilo nekoliko vrba, ali njihove sjenke nisu padale na zemlju nego na vodu gdje su uzaludno propadale, a u sjenci pod kolima je bilo zagušljivo i dosadno. Voda, koja je bila plava zato što se u njoj odražavalo nebo, neodoljivo je privlačila sebi.Vozar Stjopka, na koga je Jegoruška tek sada obratio pažnju, osamnaestogodišnji dječak, Ukrajinac, u dugačkoj košulji, bez pojasa i u širokim šalvarama koje su se u hodu na njemu klatile kao zastave, brzo se svukao, strčao niz stanovitu obalu i bućnuo u vodu. Tri puta je zaronio, a onda je zaplivao na leđima i od zadovoljstva oči zatvorio. Lice mu se smiješilo i mrštilo kao da ga neko golicao, kao da ga nešto boli i kao da mu je nešto smiješno.Kada je dan vreo i kada nemaš kuda da se skloniš od sparine, šum vode i glasno disanje kupača na sluh djeluju kao prijatna muzika. Posmatrajući Stjopku, Dimov i Kirjuha su se brzo skinuli i, unaprijed osjećajući uživanje, uz bučni smijeh, jedan za drugim su poletjeli u vodu. I tiha, skromna rječica je odjeknula od brektanja, pljuska vode i uzvika. Kirjuha je kašljao, smijao se i tako vikao kao da je neko htio da ga utopi, a Dimov ga je ganjao i pokušavao da ga uhvati za nogu.- He-he-he! - vikao je on. - Hvataj ga, drži ga!Kirjuha se smijao i uživao, ali njegov izraz lica je bio isti kao i na zemlji: glup i ošamućen, kao da mu se neko straga prikrao i ušicama sjekire ga lupio po glavi. I Jegoruška se svukao, ali se nije spuštao niz obalu, nego se zaletio i skočio sa visine od tri metra. Opisavši u vazduhu luk, pao je u vodu i duboko utonuo, ali nije stigao do dna; neka snaga, hladna i na dodir prijatna, uhvatila ga je i ponijela nazad na površinu vode. On je izronio i, brekćući i ispuštajući mjehuriće, otvorio oči, ali na vodi, upravo pored njegovog lica blještalo je sunce. U njegovim očima prvo su zaigrale zasljepljujuće iskre, a zatim šarene duge i tamne mrlje; on je žurno opet zaronio i kada je u vodi otvorio oči, ugledao je pred sobom nešto mutnozelenkasto što je ličilo na nebo u noći punoj mjesečine. Ne dajući mu da se dotakne dna i da se zadrži u toj svježini, opet ga je ona ista snaga ponijela na površinu; on je izronio i udahnuo vazduh tako duboko da je osjetio širinu i svježinu ne samo u grudima nego i u stomaku. A onda je - da bi uzeo vode sve što se može uzeti - dopuštao sebi svakakav raskoš: ležao je na leđima i uživao, prskao vodu, prevrtao se, plivao potrbuške, porebarke, na leđima i uživao, stojeći - kako god je htio, sve dok se nije umorio. Druga obala je bila gusto pokrivena šašom koja se zlatila na suncu, a njeni su se cvjetovi, kao sočni grozdovi, naginjali prema vodi. Na jednom mjestu je šaša podrhtavala, klatila se i pucketala - to su Stjopka i Kirjuha "trgali" rakove.- Rak! Pogledaj, brajkane: rak! - likujući je uzviknuo Kirjuha i zaista pokazao raka.Jegoruška je doplivao do šaše, zaronio i počeo da traži okolo korijenja. Čeprkajući u žitkom i klizavom mulju, napipao je nešto oštro i neprijatno, možda zaista raka, ali u tom trenutku ga je neko uhvatio za nogu i povukao gore. Grcajući i kašljući, Jegoruška je otvorio oči i pred sobom ugledao mokro i nasmijano lice obješenjaka Dimova. Taj obješenjak je dahtao i, sudeći po njegovim očima, htio je da nastavi sa svojim obješenjaštvom. On je čvrsto držao Jegorušku za nogu i već je digao i drugu ruku da ga

uhvati za vrat, ali se Jegoruška, sa odvratnošću i strahom, kao da se gadi i boji da će ga ta ljudeskara utopiti, otrgnuo se od njega i uzviknuo:- Budalo! Po njušci ću te lupiti!Osjećajući da to nije dovoljno da bi izrazio svoju mržnju, on je porazmislio i dodao:- Nitkove! Pasiji sine!A Dimov se, kao da ništa nije bilo, više nije ni osvrtao na Jegorušku, nego je plivao prema Kirjuhi i vikao:- E-he-hej! Hajde da hvatamo ribu! Momci, u ribu!- Hajde - pristao je Kirjuha. - Mora da ovdje ima mnogo ribe...- Stjopka, trči u selo, moli mužike da ti daju mrežu!- Neće dati!- Daće! Zamoli! Reci da nam daju Hrista radi, jer mi smo - hodočasnici.- Tako je!Stjopka je izišao iz vode, brzo se obukao i, vitlajući svojim širokim šalvarama, gologlav potrčao u selo. Poslije sukoba sa Dimovom za Jegorušku je voda izgubila svaku draž. On je izišao na obalu i počeo da se oblači. Pantelej i Vasja su sjedili na visokoj obali i, objesivši noge, posmatrali kupače. Jemeljan je go stajao u vodi do koljena pored same obale, jednom rukom se držao za travu da ne padne, a drugom se gladio po tijelu. Sa svojim koštunjavim plećkama, za izraslinom pod okom, onako nagnut i uplašen od vode, izgledao je veoma smiješan. Lice mu je bilo ozbiljno i strogo, u vodu je gledao ljutito kao da se spremao da je izgrdi zato što se zbog nje nekad prehladio u Donjecu i što mu je ona oduzela glas.- A što se ti ne kupaš? - Jegoruška je pitao Vasju.- A, tako... Ne volim... - odgovorio je Vasja.- A zašto ti je to brada otekla?- Boli me... Ja sam ti, gospodičiću, radio u tvornici šibica... Doktor mi je rekao da mi od toga i otiče vilica. Tamo je zrak nezdrav. Osim mene, još trojici momaka su otekle vilice, a jednom je sasvim istruhnula.Uskoro se Stjopka vratio sa mrežom. Dimov i Kirjuha su od dugog kupanja poplavjeli i promukli, ali su se smjesta prihvatili ribolova. Odmah su krenuli po dubini pored trske; tu je Dimovu voda bila do grla, a sitnom Kirjuhi i više; on je grcao i ispuštao mjehuriće, a Dimov je, spotičući se o bodljikavo korijenje, padao i zaplitao se u mrežu; obojica su se praćakali i tako galamili da je to više ličilo na kenjčijanje nego na ribolov.- Duboko je - kričao je Kirjuha. - Ništa nećeš uloviti!- Ne trgaj, đavo te odnio! - vikao je Dimov nastojeći da održi mrežu u pravilnom položaju. - Drži je rukama!- Tamo ništa nećete uhvatiti! - vikao im je Pantelej sa obale. - Samo plašite ribu, budale jedne! Idite lijevo! Tamo je pliće!Jednom je iznad mreže bljesnula velika riba; svi su uzdahnuli, a Dimov je šakom udario po mjestu gdje je nestala i na licu mu se pojavio izraz gnjeva.- Eh! - graknuo je Pantelej i udario nogom. - Takva riba vam umače! Ode!Idući ulijevo, Dimov i Kirjuha su postepeno izišli na plićak i tu je počeo pravi lov. Otišli su od kola do trista koraka; vidjelo se kako šutke i jedva koračajući nastoje da što bliže priđu šaši, kako vuku mrežu, kako udaraju po vodi i šuškaju trstikom da uplaše ribu i natjeraju je u mrežu. Od šaše su išli prema drugoj obali, tamo vukli mrežu, a onda, razočarani i visoko podižući noge, opet išli prema šaši. O nečemu su razgovarali, ali o čemu, nije se čulo. Sunce im je peklo u leđa, muhe su ih grizle, i njihova su tijela od

plavih postala crvena. Za njima je, držeći kofu u ruci, zasukavši košulju sve do pazuha i držeći u ustima njen kraj, išao Stjopka. Poslije svakog uspjelog lova on je podizao neku ribu i, bljeskutajući njome na suncu, vikao:- Pogledajte kakva ribetina! Takvih ima već pet komada!Vidjelo se kako su Dimov, Kirjuha i Stjopka svaki put kad izvuku mrežu dugo nešto tražili u mulju, našto stavljali u kofu i ponešto bacali; ponekad bi nešto što bi dospjelo u mrežu dodavali iz ruke u ruku, znatiželjno ga razgledali, a onda i to bacali...- Šta je to? - vikali su im sa obale.Stjopka je nešto odgovorao, ali je teško bilo razabrati njegove riječi. I evo, sada je izišao iz vode i, zaboravljajući da spusti košulju, potrčao je prema kolima držeći kofu objema rukama.- Već je puna! - vikao je zadihavši se. - Dajte drugu! Jegoruška je pogledao u kofu: bila je puna. Iz vode je mlada štuka podigla svoju ružnu glavu, a pored nje su se koprcali rakovi i sitnije ribe. Jegoruška je spustio ruku na dno kofe i uzburkao vodu; štuka je nestala ispod rakova, a umjesto nje na površini su se pojavili grgeč i linjak. I Vasja je zavirio u kofu. Njegove oči su zasjale, a lice postalo nježno kao i onda kada je vidio lisicu. Izvadio je nešto iz kofe, prinio ustima i počeo da žvaće. Začulo se krckanje.- Momci - začudio se Stjopka. - Vasja jede živu krkušu! Fuj!- Nije to krkuša nego dabrić - nastavljajući da žvaće mirno je odgovorio Vasja.On je izvadio iz usta riblji repić, nježno ga pogledao i opet ga gurnuo u usta. Dok je on tako žvakao i krckao zubima, Jegoruški se činilo da pred sobom vidi nešto drugo a ne čovjeka. Njegova otekla brada, njegove mutne oči, neobično oštar vid, riblji rep u ustima i nježnost sa kojom je on žvakao krkušu činili su ga sličnim životinji.Jegoruški je postalo dosadno pored njega. A i ribolov se već završio. On je prošetao duž reda kola, porazmislio malo i od dosade krenuo prema selu.Malo kasnije on je već bio u crkvi i, stavivši čelo na nečija leđa koja su mirisala na konoplju, slušao je kako hor pjeva.Liturgija se već bližila kraju. Jegoruška se uopće nije razumio u crkveno pjevanje i bio je ravnodušan prema njemu. Slušao je malo, a onda je zijevnuo i počeo da razgleda potiljke i leđa. Po jednom potiljku, riđem i mokrom od nedavnog kupanja, poznao je Jemeljana. Taj zatiljak je bio ravno podšišan i mnogo više nego što treba; kosa na sljepoočnicama je, također, bila više podrezana nego što treba, i crvene Jemeljanove uši su stršale kao dva lokvanja i činilo se da osjećaju da nisu na svom mjestu. Posmatrajući taj potiljak i uši, Jegoruška je ko zna zašto pomislio da je Jemeljan, vjerovatno, veoma nesretan čovjek. On se sjetio njegovog dirigovanja, promuklog glasa, plašljivog izgleda za vrijeme kupanja, i osjetio je prema njemu veliko sažaljenje. Zaželio je da mu kaže nešto nježno.- A ja sam ovdje! - rekao je trgnuvši ga za rukav. Ljudi koji u horu pjevaju tenor ili bas, a naročito oni koji su bar jednom u životu dirigovali, navikli su da na dječake gledaju strogo i nedruželjubivo. Tu naviku oni ne zaboravljaju ni kasnije kad prestanu da budu pjevači. Okrenuvši se prema Jegoruški, Jemeljan ga poprijeko pogleda i reče:- Ne igraj se u crkvi!Zatim se Jegoruška provukao naprijed, bliže ikonostasu. Tu je on vidio zanimljivih ljudi. Ispred svih s desne strane na ćilimu stajali su nekakav gospodin i gospođa. Iza njih su stajale dvije stolice. Gospodin je bio odjeven u svježe ispeglano tanko odijelo, stajao je nepomično kao vojnik koji pozdravlja i visoko je držao svoju modru izbrijanu bradu. Njegov kruti okovratnik, modra brada, mala ćela i štap odisali su

velikim dostojanstvom. Od prevelikog dostojanstva vrat mu je bio napregnut, a glava je bila podignuta takvom snagom da je izgledalo da se glava može svakog trenutka otkinuti i poletjeti uvis. A gospođa, gojazna i u godinama, sa bijelim svilenim šalom, nagnula je glavu ustranu i gledala tako kao da je maločas nekome učinila neku uslugu i htjela da kaže: "Ah, nemojte mi zahvaljivati! Ja to ne volim..." Oko tog ćilima, kao neki zid, stajali su Ukrajinci.Jegoruška je prišao ikonostasu i počeo da ljubi ikone. Pred svakom ikonom on se lagahno spuštao na koljena i, ne ustajući sa zemlje, pogledao bi ljude oko sebe, zatim bi ustao i ljubio ikone. Kada je iz oltara izišao crkvenjak sa dugačkim kliještima da gasi svijeće, Jegoruška je hitro skočio sa zemlje i potrčao prema njemu.- Jesu li već dijelili naforu? - pitao je crkvenjaka.- Nema, nema... - sumorno je progunđao crkvenjak.Liturgija je bila završena. Jegoruška je polahko izišao iz crkve i pošao da luta po trgu. U svom životu on je vidio dosta sela, trgova i muzika, i sve to što je sada vidio nimalo ga nije interesovalo. Od dosade, da bar nekako utuče vrijeme, svratio je u radnju nad čijim je vratima visila široka crvena traka. Radnja je imala dvije prostrane i slabo osvijetljene prostorije: u jednoj se prodavao tekstil i bakalska roba, a u drugoj su stajale bačve sa katranom i s tavanice su visili hamovi; iz te druge prostorije dopirao je jak miris kože i katrana. Pod u radnji je bio poliven i po svoj prilici polivao ga je neki veliki fantasta i slobodoumnik jer je čitav pod bio prekriven šarama i zagonetnim znacima. Za tezgom, naslonjen na pult, stajao je ugojeni bakalin, čovjek širokog lica i okrugle brade, po svoj prilici neki Rus. On je pio čaj grickajući šećer i poslije svakog gutljaja bi uzdahnuo. Lice mu je izražavalo potpunu ravnodušnost, ali u svakom njegovom uzdahu se čulo: "Čekaj, pokazaću ja tebi!"- Daj mi za kopjejku sjemenki suncokreta! - obratio mu se Jegoruška.Bakalin je podigao obrve, izišao iza tezge i nasuo mu u džep za kopjejku sjemenki - mjera mu je bila prazna teglica od pomade. Jegoruški se nije išlo iz radnje. On je dugo razgledao kutije sa medenjacima. Razmislivši malo i pokazujući na male vjazemske medenjake na kojima se već pojavila buđ, upitao je:- Pošto su ovi medenjaci?- Dva komada - kopjejka.Jegoruška je izvukao iz džepa medenjak koji mu je juče poklonila Jevrejka i upitao:- A pošto su kod tebe ovakvi medenjaci?Bakalin je uzeo u ruku medenjak, pogledao ga sa svih strana i podigao obrvu.- Ovakvi? - upitao je.Zatim je podigao drugu obrvu, porazmislio i odgovorio:- Dva komada - tri kopjejke... Nastala je šutnja.- Čiji ste vi? - upitao je bakalin nalivajući sebi čaj iz crvenog bakarnog čajnika.- Ja sam sinovac Ivana Ivaniča.- Ima raznih Ivana Ivaniča - uzdahnuo je bakalin; pogledavši na vrata preko Jegoruškine glave i pošutjevši malo, upitao je - Hoćete li čaja?- Pa može... - složio se Jegoruška malo nerado, iako je osjećao silnu želju za jutarnjim čajem.Bakalin mu je nalio čašu i pružio zajedno sa ogrizenim komadićem šećera. Jegoruška je sjeo na sklopivu stolicu i počeo da pije. Htio je još da upita koliko stoji pola kile badema u šećeru i tek što je počeo o tome, ušao je neki kupac i gazda se, ostavivši svoju čašu ustranu, prihvatio posla. Odveo je kupca u prostoriju gdje je mirisalo na katran i dugo je nešto razgovarao s njim. Kupac, koji je očigledno bio

tvrdoglav i svojevoljan, stalno je nezadovoljno odmahivao glavom i poleđuške se povlačio prema vratima. Bakalin ga je uvjerio u nešto i počeo da mu sipa zob u veliku vreću.- Pa zar je to zob? - tužnim glasom je rekao kupac. - To nije zob nego pljeva, to je sramota... Neću, idem Bondarenku!Kada se Jegoruška vratio, na obali se već dimila mala vatra. To su vozari kuhali sebi ručak. U dimu je stajao Stjopka i velikom zupčastom kašikom miješao čorbu u kotlu. Nešto postrani, s očima crvenim od dima, sjedili su Kirjuha i Vasja i čistili ribu.Pred njima je ležala mreža prekrivena muljem i algama, a na njoj se svjetlucala riba i puzali rakovi.Jemeljan, koji se tek nedavno vratio iz crkve, sjedio je pored Panteleja, pomahivao rukom i jedva čujno pjevušio promuklim glasićem: "Tebi pjevam..." Dimov je lunjao oko konja.Kada su Kirjuha i Vasja završili čišćenje ribe, oni su u koru skupili ribe i žive rakove, proprali ih i sve iz kofe istresli u ključalu vodu.- Da metnemo slanine? - pitao je Stjopka skidajući kašikom pjenu.- Zašto? Riba će svoj sok pustiti - odgovorio je Kirjuha. Prije nego što će sa vatre skinuti kotao, Stjopka je u vodu sasuo tri pregršti prekrupe prosa i kašiku soli; zatim je probao, pocmakao usnama, oblizao kašiku i zadovoljno kašljucnuo - to je značilo da je kaša već gotova.Svi osim Panteleja, sjeli su oko kotla i počeli da posluju kašikama.- Ej, vi, dajte mališanu kašiku! - strogo se oglasio Pantelej. - Pa valjda i on hoće da jede!- Naša hrana je mužička!... uzdahnuo je Kirjuha.- I mužička hrana će mu dobro doći, ako ima volje da jede. Dali su Jegoruški kašiku. On je počeo da jede, ali nije sjeo, nego je stajao pored samog kotla i gledao u njega kao u neku jamu. Kaša je mirisala na riblju vlagu, svaki čas se u prekrupi susretala riblja krljušt; rakovi se nisu mogli kašikom zahvatiti i ljudi su ih pravo rukama vadili iz kotla; u tom pogledu Vasja se najmanje snebivao - on je u tu kašu zamakao ne samo ruke nego i rukave. Ali kaša se ipak Jegoruški učinila vrlo ukusnom i podsjećala ga je na čorbu od rakova koju je kod kuće u posne dane kuhala njegova mama. Pantelej je sjedio postrani i žvakao hljeb.- Djeda, što ti ne jedeš? - pitao ga je Jemeljan.- Ne jedem ja rakove... Neka ih tamo! - odgovorio je starac i gadljivo se zakrenuo.Za vrijeme jela je tekao uobičajeni razgovor. Iz tog razgovora Jegoruška je shvatio da ti svi njegovi novi poznanici, bez obzira na razlike u godinama i karakterima, imaju nešto zajedničko što ih čini sličnim: sve su to bili ljudi sa prekrasnom prošlošću i vrlo hrđavom sadašnjošću; svi do jednoga su o svojoj prošlosti govorili sa oduševljenjem, a prema sadašnjici su se odnosili gotovo sa prezirom. Ruski čovjek voli da se sjeća, ali ne voli da živi. Jegoruška to još nije znao i prije nego što je kaša bila pojedena, on je već duboko vjerovao da oko tog kotla sjede ljudi koje je sudbina uvrijedila i ponizila. Pantelej je pričao da je nekad, dok još nije bilo željeznice, on s komorom išao u Moskvu i Nižnji Novgorod i toliko zarađivao da nije znao šta će s novcem. A kakvi su u to doba bili trgovci, kakva roba i kako je sve bilo jeftino! Sada su putevi postali kraći, trgovci škrtiji, narod siromašniji, hljeb skuplji, sve je postalo sitno i do krajnosti jadno. Jemeljan je pričao da je ranije služio u Luganskoj fabrici, bio pjevač, imao izvandredan glas i odlično čitao note. A sada se on pretvorio u muzika i živi od milosti svoga brata koji ga šalje sa svojim konjima i za to uzima polovinu zarade. Vasja je nekad radio u tvornici šibica. Kirjuha je služio kao kočijaš kod nekih dobrih ljudi i smatrali su ga u čitavom okrugu najboljim vozačem trojke. Dimov je bio sin bogatog seljaka, živio je i uživao, provodio se i nije znao za tugu, ali čim je navršio dvadeset godina, njegov strogi i kruti otac, želeći da ga nauči na posao i bojeći se da se kod kuće ne razmazi, počeo je da ga šalje na vozarenje

kao samohrana radnika. Jedino je Stjopka šutio, ali se i po njegovom golobradom licu vidjelo da je i on ranije živio mnogo bolje.Sjetivši se oca, Dimov je prestao da jede i namrgodio se. On je ispod oka pogledao drugove i svoj pogled zadržao na Jegoruški.- Ti, nevjerniče, skini kapu! - rekao je grubo. - Zar se može u kapi jesti? A još mi je neki gospodin!Jegoruška je skinuo kapu i ni riječi nije rekao, ali više nije osjećao ukus niti je čuo kako su se za njega zauzeli Pantelej i Vasja. U njegovim grudima je planula teška zloba protiv tog mangupa i on je odlučio da mu pod svaku cijenu učini neku pakost.Poslije ručka svi su otišli kolima i polijegali u sjenku.- Djeda, hoćemo li skoro krenuti? - pitao je Jegoruška starog Panteleja.- Kad Bog da, onda ćemo krenuti... Sada se ne može, vrućina je... Oh, gospode, tvoja volja... Lezi, momče!Uskoro se ispod kola začulo hrkanje. Jegoruška je opet htio da pođe u selo, ali se predomislio, zijevnuo je i legao pored starca.

VI

Komora je čitav dan prestajala pored rijeke i krenula je tek kada je sunce zalazilo.Jegoruška je opet ležao na bali, kola su tiho škripala i klatila se, a dolje je išao Pantelej, cupkao nogama, udarao se po bedrima i nešto gunđao; u vazduhu je kao i juče treštala stepska muzika.Stavivši ruke pod glavu, Jegoruška je ležao na leđima i gledao u nebo. Vidio je kako se palilo večernje rumenilo i kako se kasnije lagahno gasilo; zakrivajući vidik svojim zlatnim krilima, anđeli-čuvari su se razmještali za počinak; danje protekao sretno, nastala je tiha, mirna noć i oni su mogli da bezbrižno sjede kod kuće na nebu...Vidio je Jegoruška kako se nebo postepeno tamni, kako se izmaglica spušta na zemlju i kako se zvijezde pale jedna za drugom...Kada dugo netremice gledaš u dubinu neba, onda se ko zna zašto misli i duša stapaju u svijest o usamljenosti. Čovjek počinje da se osjeća beznadežno usamljen i sve to što je ranije smatrao kao blisko i rođeno postaje beskonačno daleko i bezvrijedno.Zvijezde, koje već hiljadama godina gledaju s neba, nerazumljivo nebo i izmaglica koji su tako ravnodušni prema kratkom ljudskom životu, kad se nađeš s njima u četiri oka i nastojiš da shvatiš njihov smisao, oni ti pritiskuju dušu svojom šutnjom, na pamet ti pada ona usamljenost koja svakog od nas čeka u grobu i suština života ti izgleda očajnički i užasno...Jegoruška je mislio na baku, koja sada spava na groblju pod višnjama; on se sjetio kako je ona ležala u sanduku sa bakarnim petparcima na očnim kapcima, kako su je zatim pokrili poklopcem i spustili u grob; sjetio se potmulih udaraca grumenja zemlje o poklopac... Zamislio je baku u tijesnom i tamnom sanduku, baku koja je sada bila napuštena i bespomoćna. U njegovoj uobrazilji najednom je baka oživjela i, ne shvatajući gdje se nalazi, ona udara u poklopac, zove upomoć i, najzad, iznemogla od užasa, opet umire. Zatim je zamislio mrtvu mamu, oca Hristofora, groficu Dranicku i Solomona. Ali ma koliko da je nastojao da sebe samog zamisli u tamnom grobu, daleko od kuće, napuštenog, bespomoćnog i mrtvog, to nikako nije uspijevao; ona za sebe lično nije dopuštao mogućnost da može umrijeti i osjećao je da nikada neće umrijeti...A Pantelej, kome je već bilo vrijeme da umre, koračao je dolje i vodio razgovor sa svojim mislima.

- Neka... dobra je to gospoda... - gunđao je Pantelej. - Odvezli su dječaka na školovanje, a kako je tamo s njim, ništa ne čuje... U Slavjanoserbsku, kažem, nema takve škole koja bi veću pamet davala... Nema, to je tačno... A momčić je dobar, nema šta... Odrašće, ocu će pomagati. Ti si, Jegorije, sada malešan, ali kada odrasteš, hranićeš oca i majku. Tako je Bog odredio... Poštuj oca svog i majku svoju... I ja sam imao dječicu, ali su izgorjela... I žena i djeca su izgorjela... Tako je to, noću, uoči samog Bogojavljenja planula je kuća... Mene nije bilo, u Orel sam otišao. U Orel... Marija je iskočila, ali se sjetila da u kući djeca spavaju pa je potrčala natrag i izgorjela zajedno s dječicom... Ja... Sutradan su samo kosti našli.Oko ponoći vozač i Jegoruška su opet sjedili pored logorske vatre. Dok se burjan razgarao, Kirjuha i Vasja su išli u jarugu po vodu; oni su nestali u mraku, ali se stalno čulo kako zveckaju kofama i pričaju - jaruga je, znači, bila negdje nedaleko. Odsjaj vatre pružao se po zemlji kao velika treperava mrlja; mada je bila mjesečina, iza te crvene mrlje sve je izgledalo neprozirno crno. Vozarima je svjetlost udarala u oči, i oni su vidjeli samo dio druma; u mraku su se u obliku brda neodređene forme jedva primjetno ocrtavala kola sa balama i konji. Dvadesetak koraka od vatre, tamo gdje se drum spajao s poljem, nalazio se nakrivljen drveni krst. Dok još nije bilo vatre i dok se moglo daleko vidjeti, Jegoruška je primjetio da se isti takav star i nakrivljen krst nalazio i s druge strane druma.Kada su se Kirjuha i Vasja vratili sa vodom, nalili su pun kotao i postavili ga na vatru. Stjopka je sa svojom škrbavom kašikom u ruci zauzeo svoje mjesto u dimu pored kotla i, gledajući zamišljeno u vodu, stao je da čeka da se pojavi pjena. Pantelej i Jemeljan su sjedili jedan pored drugoga i šutke o nečem razmišljali. Dimov je ležao potrbuške i, poduprijevši glavu škarama, posmatrao je vatru. Stjopkina sjenka je skakutala po njemu, pa bi se njegovo lice čas prekrile sjenkom, čas opet zablistalo... Kirjuha i Vasja su se vrzmali malo dalje i skupljali burjan i brezovinu za vatru. Gurnuvši ruke u džepove, Jegoruška je stao pored Panteleja i gledao kako vatra guta travu.Svi su se odmarali, o nečemu razmišljali i bacali pogled na krst na kome su poigravale crvene mrlje. Usamljeni grob predstavlja nešto tužno, sanjarsko i poetično... Čuje se kako on šuti i u toj šutnji se osjeća prisustvo nepoznatog čovjeka koji leži pod tim krstom. Kako je toj duši ovdje u stepi? Tuguje li ona noću kad je mjesečina? A stepa pored groba izgleda tužna, sumorna i zamišljena, trava je još ružnija i čini se da i zrikavci obzirnije zriču... I nema takvog namjernika koji ne bi pomenuo tu usamljenu dušu i koji se ne bi osvrtao na grob sve dok on ne ostane daleko pozadi i prekrije ga izmaglica...- Djede, zašto je onaj krst tamo? - pitao je Jegoruška. Pantelej je pogledao na krst, zatim na Dimova i upitao je:- Mikola, da to nije ovo mjesto gdje su kosci trgovca ubili? Dimov se preko volje pridiže na laktove, pogleda na drum i odgovori:- Jest, to je...Nastala je šutnja. Zapucketala je suha trava - zgužvavši je u hrpu, Kirjuha je tu travu gurnuo pod kotao. Vatra je planula još jače; Stjopku je obavio crni dim, a u mraku je, drumom, pored kola, promakla sjenka od krsta.- Jesu, ubili su... - nerado je rekao Dimov. - Trgovci, otac i sin, išli su da prodaju ikone. Odsjeli su tu nedaleko u hanu što ga sad Ignjat Fomin drži. Stari je popio malo više i počeo da se hvali kako nosi mnogo para. Zna se, trgovci su ti hvalisavi ljudi, sačuvaj Bože... Ne može izdržati a da se pred rajom ne pokaže u boljem svjetlu. A u to vrijeme u taj han su kosci dolazili na spavanje. Čuli oni kako se trgovac hvali, i upamtili to.- Gospode... Carice nebeska! - uzdahnu je Pantelej.

- Sutradan, čim je svanulo - nastavio je Dimov - trgovci se spremili na put a kosci s njima. "Hajdemo, vaše gospodstvo, zajedno. Manje je dosadno, a i opasnosti je manje, jer ovo je mjesto zabito..." Trgovci su, da ne bi polupali ikone, polahko vozili, a koscima je to dobro došlo...Dimov se digao na koljena i protegao se.- Ja - nastavio je zijevajući. - Sve je išlo dobro, ali čim su trgovci stigli do ovog mjesta, kosci su na njih kosama navalili. Sin je bio junačina, zgrabio je od jednoga kosu, pa i on poče da čisti... Ali oni su, dabome, nadvladali jer ih je bilo osmero. Sasjekli su trgovce tako da od njih čitavog komada nije ostalo; kad su završili svoj posao, obojicu su svukli sa druma, oca na jednu, a sina na drugu stranu. S druge strane druma ima još jedan krst... je li čitav... ne znam... Odavde se ne vidi.- Čitav je - rekao je Kirjuha.- Kažu da su para malo našli.- Malo - potvrdio je Pantelej. - Nešto oko sto rubalja.- Ja, trojica od njih su kasnije umrli, jer i trgovac je dobro kosom kosio... Izgubili su mnogo krvi. Jednome je trgovac otfikario ruku, pa je taj, pričaju, četiri vrste bez ruke trčao i našli su ga na nekom brežuljku kraj samog Kurikova. Čuči, glavu na koljena oborio kao da se zamislio, a kad su bolje pogledali - ispustio dušu, umro...- Našli su ga po krvavom tragu - rekao je Pantelej.Svi su pogledali u krst i opet je zavladala tišina. Odnekle, vjerovatno iz jaruge, dopro je tužan krik ptice: "Spavam! Spavam! Spavam!..."- Mnogo je opakih ljudi na svijetu - rekao je Jemeljan.- Mnogo, mnogo! - potvrdio je Pantelej i primakao se vatri s takvim izrazom kao da ga je jeza hvatala. - Mnogo - nastavio je poluglasno. - Čitavu silesiju sam ih ja vidio za svog života... Tih opakih ljudi... Svetih i pravednih sam vidio mnogo, ali grešnima ni broja nema... Spasi i pomiluj, Carice nebeska... Sjećam se, jednom, prije tridesetak godina, a možda i više, vozio sam trgovca iz Moršanska. Taj trgovac je bio dobar čovjek, naočit i s parama... taj trgovac... Dobar je bio, nemaš šta reći... I eto tako, putovali mi zaustavili se da konačimo u nekom svra-tištu. A u Rusiji nisu konačišta kao u ovom kraju. Tamo su avlije pokrivene kao staje ili, recimo, sušara na dobrim imanjima. Samo su te sušare malo više. Eto tako, zaustavimo se mi i nije loše. Moj trgovac je u sobici a ja kod konja i sve je kako treba. Eto tako, braćo, ja se pomolim Bogu pred spavanje i pođoh da prođem avlijom. A noć mračna, prsta pred okom ne vidiš. Prođem ja tako malo, kao odavde do kola, i vidim - bjelaska svjetlost. Šta je to? Koliko sam znao, domaćini su već odavno legli a osim mene i trgovaca nije bilo drugih gostiju...Odakle onda ta svjetlost? Obuze me neka sumnja... Priđem bliže... toj svjetlosti... Gospode, pomiluj i spasi, Carice nebeska! Gledam - nad samom zemljom prozorčići sa rešetkom... na kući... Legnem ja na zemlju i pogledam, pogledam i čitavim tijelom mi žmarci prođoše...Nastojeći da ne remeti tišinu, Kirjuha je oprezno gurnuo snopić burjana u vratru. Sačekavši da burjan prestane pucketati i šištati, starac je nastavio:- Pogledam ja unutra, a tamo podrum, velik podrum, mračan i sumnjiv... Na buretu fenjer gori. Usred podruma desetak ljudi u crvenim košuljama, zasukali rukave i oštre dugačke noževe... Ehe! Znači, zapali smo u bandu, među razbojnike... Šta da se radi? Trknem ja do trgovca, probudim ga polahko i kažem: "Ti, velim, trgovče, ne boj se, ali stvari slabo stoje... Zapali smo, kažem, u razbojničko gnijezdo." On poblijedio i pita: "Pantelej, šta da radimo sada? Kod mene je mnogo sirotinjskih para... Što se tiče moje duše, veli, to je Božija volja i ne bojim se smrti, ali, veli, strah me da upropastim sirotinjske pare..." Šta tu

da se radi? Kapija je zaključana, ne možeš ni tamo ni ovamo... Da ali je tu neka ograda, lahko bismo preko nje prešli, ali tu je avlija pokrivena!... "E, velim ja, trgovče, nemoj da se plašiš, nego se pomoli Bogu. Možda Bog neće poželjeti da ucvili siročad. Ostani ti ovdje, kažem ja, i šuti, a ja ću dotle možda nešto smisliti." E, pa dobro... Pomolim se ja Bogu i Bog me pouči... Popnem se ja na svoj tarantas i tiho... tiho, da me niko ne čuje, počnem da skidam slamu sa strehe, napravim rupu i izvučem se napolje. Napolje... Potom skočim s krova i potrčim drumom koliko imam snage... Pet vrsta sam u jednom dahu projurio, a možda i više... Kad, Bogu hvala, vidim - selo. Pritrčim ti jednoj kući i počnem lupati u prozor, "Braćo pravoslavna, kažem ja, tako i tako, velim, ne dajte da propadne hrišćanska duša..." Probudio sam sve.. .Sabrali se seljaci i pošli sa mnom... Nosili su neko kolac, neko konopac a neko vile... Prolomimo kapiju na svratištu, i odmah u podrum... Kad tamo, razbojnici su već svoje noževe naoštrili i spremili se da kolju trgovca. Seljaci su ih pokupili sve koliko ih je bilo, povezali ih i vlastima predali. Trgovac im je od radosti tri stotinjarke poklonio, a meni je pet dukata dao i za uspomenu zapisao moje ime. Kažu da su kasnije u tom podrumu našli čitavu silesiju ljudskih kostiju. Baš kostiju... Oni su, znači, pljačkali narod, a zatim zakopavali da ne bi traga bilo... E, a kasnije su ih u Moršansku dželati pogubili.Pantelej je završio priču i pogledao svoje slušaoce. Oni su šutjeli i gledali u njega. Voda je već ključala, i Stjopka je skidao pjenu.- Jesi li pripremio salo? - šapatom je pitao Kirjuha.- Pričekaj malo... Sad ću.Ne skidajući očiju sa Panteleja, kao da se bojao da on ne počne da priča bez njega, Stjopka je otrčao prema kolima i ubrzo se vratio sa omanjom drvenom zdjelicom da u njoj miješa svinjsku mast.- Još jednom sam isto tako putovao s jednim trgovcem... - nastavio je Pantelej opet onako poluglasno i ne trepćući. - Zvao se, sjećam se kao danas, Petar Grigorič. Dobar bješe čovjek... taj trgovac... Isto tako smo se zaustavili u jednom svratištu... On u sobi a ja kod konja... Domaćini, muž i žena, rekao bih dobri ljudi, ljubazni, radni, nema šta, ali samo, braćo, ne mogu da spavam, srce mi nešto osjeća! Osjeća, pa to ti je. I kapija je otvorena, i svijeta okolo mnogo, ali sve me nekako neki strah podilazi, nekako mi nije dobro. Svi su davno pospali, noć je, uskoro i ustajati treba, a samo ja ležim u svojim kolima i kao neka buljina ne sklapam oči. Najednom, braćo čujem ti ja: tup! tup! tup! Neko se prikrada kolima: Promolim glavu i gledam - stoji žena u samoj košulji, bosa... "Šta je, kažem, ženo?" A ona se trese i sva je izobličena... "Ustaj, veli, dobri čovječe! Nevolja... Domaćini su zlo naumili... Hoće da ubiju tvog trgovca. Sama sam čula kako se gazda i gazdarica sašaptavaju... "E, nije srce uzalud žigalo! "A ko si ti?" - pitam je ja. "Ja sam, veli, njihova kuharica..." Dobro... Izađem ja iz kola i pođem do trgovca. Probudim ga i kažem: "Tako i tako, velim, Petre Grigoriču, stvar nije čista... Stići ćete, vaše gospodstvo, da se naspavate, a sada, dok je još vremena, oblačite se, velim, pa bježite od nesreće dok ste još čitavi..." Samo što je on počeo da se oblači, vrata se otvoriše i imaš šta da vidiš - Majko Božija - u sobu ulaze gazda i gazdarica i tri radnika... Znači, i radnike su podgovorili... U trgovca je bilo mnogo para, pa ko vele - hajde, podijelićemo... Sve petero drže u rukama po nožinu... Po nožinu... Gazda zaključa vrata pa kaže: "Putnici, pomolite se Bogu... A ako počnete da vičete, neću vam dati ni da se pomolite pred smrt..." Kako ćeš tu da vičeš? Nama se od straha grlo, steglo, nije nam do vike... Trgovac zaplaka i kaže: "Ljudi pravoslavni! Vi ste, veli, odlučili da mene ubijete zato što ste se polakomili na moje pare. Pa neka bude, nisam ja ni prvi ni posljednji; mnogo je nas trgovaca zaklano po prenoćištima. Ali zašto vi, veli, braćo pravoslavna, mog kočijaša da ubijete? Zašto da on zbog mojih para podnosi muke?" I tako to on žalovito govori! A gazda će ti njemu: "Ako mi njega, veli ostavimo živa, on će nas prvi prijaviti. Svejedno je, veli, ubili jednoga ili

dvojicu. Pola grijeha je što i čitav... Molite se Bogu i tačka, nema tu šta da se razgovara!" Ja i trgovac kleknemo, zaplačemo i počnemo da se Bogu molimo. On spominje dječicu, a ja sam tada bio još mlad, htio sam da živim... Gledamo mi ikone i molimo se, molimo se tako žalostivo da mi i sada suze teku... A gazdarica nas gleda i kaže: "Vi, dobri ljudi, nemojte nas na ovom svijetu po zlu spominjati i ne molite Boga da nas kazni, jer mi to iz nevolje činimo." Molili smo se tako, plakali i plakali i Bog nas je uslišio. Znači, sažalio se... Baš u času kad je gazda uhvatio trgovca za bradu da mu, znači, nožem preko vrata mahne, najednom je neko iz dvorišta udario u prozor! Nama su se noge potkosile, a gazdine ruke su pale... Udario je neko u prozor i povikao: "Petre Grigoriću, viče, jesi li tu? Spremaj se, krećemo!" Vide domaćini da je neko došao po trgovca, uplaše se i - vatru tabanima... A mi ti brže-bolje u avliju, upregnemo i - kliznemo bez traga...- A ko je to lupao na prozor? - upitao je Dimov.- U prozor? Mora da je neki svetac ili anđeo. Niko drugi nije mogao biti... Kad smo izišli iz avlije, napolju nije bilo ni žive duše... Tu su Božiji prsti!Pantelej je pričao još koješta i u svim njegovim pričama podjednaku su ulogu igrale "nožine" i podjednako se osjećala tvorevina mašte. Da li je on te priče čuo od nekoga ili ih je sam nekad izmislio, pa kad mu je pamćenje oslabilo, pomiješao doživljeno sa izmišljenim i više nije mogao da razlikuje jedno od drugoga? Sve može da bude, ali je jedno bilo čudno - on je sada za vrijeme čitavog putovanja otvoreno davao prednost izmišljenom i ako nije govorio o doživljenom. Sada je Jegoruška sve primao za čistu istinu i vjerovao je svakoj njegovoj riječi, a kasnije mu se činilo čudnovato da čovjek koji je za svog života prošao čitavu Rusiju, koji je mnogo vidio i znao, čovjek kome su izgorjela i žena i djeca, toliko potcjenjuje svoj bogati život da svaki put, kada sjedi tako pored vatre, ili šuti ili priča nešto čega nije bilo.Jedući sada kašu svi su šutjeli i razmišljali o tome što su maločas čuli. Život je strašan i čudesan i zato, ma kakvu strašnu priču da ispričaš u Rusiji i ma kako da je ukrasiš razbojničkim gnijezdima, nožinama i čudesima, ona će u duši slušaoca uvijek odjeknuti kao stvarnost i možda će samo učevan čovjek s nepovjerenjem pogledati, ali će i on ošutjeti. Krst pored druma, tamne bale, prostranstvo i sudbine ljudi koji su se skupili tu oko vatre, sve je to već samo po sebi bilo tako čudesno i strašno da je i fantastičnost izmišljotine ili bajke tu blijedjela i stapala se sa životom.Svi su jeli iz kotla, samo je Pantelej sjedio postrance i jeo kašu iz drvenog čanka. I kašika mu je bila drukčija - od čempresovog drveta i sa krstićem. Gledajući ga, Jegoruška se sjetio čašice od kandila i tiho je upitao Stjepku: "Zašto to djeda sjedi odvojeno?"- On je starovjerac - odgovorili su mu šapatom Stjopka i Vasja i pri tom su gledali kao da govore o nekoj slabosti ili tajnom poroku.Svi su šutjeli i razmišljali. Poslije onih strašnih priča niko nije želio da govori o običnim stvarima. Najednom se, usred te tišine, Vasja ispravi, uperi svoje mutne oči u jednu tačku i na'uli uši.- Šta je? - pitao je Dimov.- Ide neki čovjek - odgovorio je Vasja.- Gdje ga vidiš?- E-en-o-ga! Jedva se bijeli...Tamo kuda je gledao Vasja nije se vidjelo ništa osim mraka: svi su osluškivali, ali se koraci nisu čuli.- Ide li drumom? - pitao je Dimov.- Ne, poljem... Ovamo ide. Čitava minuta je prošla u šutnji.- A možda to po stepi hoda trgovac što je ovdje pokopan - rekao je Dimov.

Svi su kosimice pogledali u krst, zagledali se i najednom su se zasmijali - zastidjeli su se svog straha.- A zašto da hoda? rekao je Pantelej. - Po noći hodaju samo oni što ih zemlja ne prima. A trgovci nisu hrđavi ljudi... Oni su mučeničkom smrću umrli...Najednom su se začuli koraci. Neko je žurno išao.- Nešto nosi - rekao je Vasja.Začulo se kako pod nogama toga šušti trava i pucketa burjan, ali se niko nije vidio iza svjetlosti vatre. Najzad su se koraci začuli sasvim blizu, neko se nakašljao; treperava svjetlost kao da se rasturila, s očiju je spala koprena i vozari su najednom ugledali čovjeka.Da li je vatra tako zatreperila ili je to bilo zato što su svi htjeli da prvo vide lice tog čovjeka, tek ispalo je tako čudno da su svi pri prvom pogledu ugledali ne lice i ne odijelo, nego prije svega - njegov osmijeh. Bio je to neobično dobar, dobrodušan i blag osmijeh kao kod djeteta koje se probudilo, jedan od onih zaraznih osmijeha na koji je teško ne odgovoriti također osmijehom. Kad su ga bolje sagledali, vidjeli su da je neznanac čovjek tridesetih godina, nimalo lijep i sasvim neupadljiv. Bio je to visok Ukrajinac koji je imao dugačak nos, dugačke ruke i dugačke noge; uopće, sve je na njemu izgledalo dugačko i samo mu je šija bila tako kratka da je izgledao pogrbljeno. Bio je odjeven u čistu bijelu košulju sa vezenim okovratnikom, u bijele šalvare i nove čizme i u poređenju sa vozarima izgledao je pravi kicoš. U rukama je držao nešto veliko, bijelo i na prvi pogled čudnovato, a iza leđa mu je virila puščana cijev, isto tako dugačka.Kada je iz mraka ušao u krug svjetlosti, on se zaustavio kao ukopan i pola minute je gledao u vozare kao da je htio reći: "Pogledajte, kakav je u mene osmijeh!" Zatim je koraknuo prema vatri, nasmiješio se još vedrije i rekao:- Prijatno, braćo!- Izvolite! - Pantelej mu je odgovorio u ime svih. Neznanac je spustio pored vatre ono što je držao u rukama - bila je to ubijena droplja - i još jednom se pozdravio. Svi su prišli droplji i počeli da je razgledaju.- Velika ptica! Čime si je to ubio? - upitao je Dimov.- Krupnom sačmom... Sitnom je ne obori, ne dopušta... Kupite, braćo! Za dvadeset kopjejki ću je dati.- A šta će nam ona? Ona je pečena dobra, ali kuhana je, bezbeli, tako tvrda da ni zagristi ne možeš...- E, šteta! Trebalo bi da je odnesem gospodi na imanje, oni bi dali pedeset kopjejki, ali je daleko - petnaest vrsta!Neznanac sjede, skinu pušku i stavi je pored sebe. Izgledao je sanjiv, umoran; smiješio se i žmirkao od vatre i, izgleda, mislio na nešto veoma prijatno. Dali su mu kašiku, i on je počeo da jede.- A ko si ti? - pitao ga je Dimov.Neznanac nije čuo to pitanje, pa ne samo da nije odgovorio nego nije ni pogledao u Dimova. Vjerovatno, taj nasmiješeni čovjek nije osjećao ni ukus kaše jer je žvakao nekako mehanički i lijeno, prinoseći ustima čas punu, čas sasvim praznu kašiku. Nije bio pijan, ali u glavi mu se plelo nešto nerazumljivo.- Pitam te: ko si? - ponovio je Dimov.- Je l' ja? - prenuo se nepoznati. - Konstantin Zvonik, iz Rovna. Četiri vrste odavde.I, želeći da odmah pokaže da se on razlikuje od ostalih seljaka, Konstantin je požurio da doda:- Držim pčelinjak i tovim svinje.- Živiš li s ocem ili sam?- Ne, sada sam živim. Odijelio sam se. Ovog mjeseca, poslije Petrovdana, oženio sam se. Sad sam

oženjen!... Danas je osamnaesti dan kako sam se vjenčao.- Dobro je to! - rekao je Pantelej. - Dobro je imati ženu... To je Bog blagoslovio...- Mlada žena kod kuće spava, a on po stepi luta - nasmijao se Kirjuha. - Čudan čovjek!Konstantin se trže kao da ga neko u ranu dirnuo, nasmija se i planu...- Bože moj, nije ona kod kuće! - odgovori Konstantin, brzo vadeći kašiku iz usta i posmatrajući sve radosno i začuđeno. - Nije! Otišla je materi na dva dana! Bogami, otišla je i ja sam kao neženja...Konstantin je odmahnuo rukom i zavrtio glavom; htio je da nastavi sa razmišljanjem, ali mu je smetala radost što mu je titrala na licu. Kao da mu je bilo nezgodno da tako sjedi, on se premjesti, nasmija se i opet odmahnu rukom. Bilo ga je stid da tuđim ljudima otkriva svoje privatne misli, a u isto vrijeme nešto ga je neodoljivo gonilo da s nekim podjeli svoju radost.- Otišla je u Demidovo materi! - rekao je crveneći se i premještajući pušku na drugo mjesto. - Sutra će se vratiti... Rekla je da će se do ručka vratiti.- Pa je li ti dosadno? - upitao ga je Dimov.- Bože, kako ne bi bilo dosadno? Tek što sam se oženio, a ona već otišla... A? Uh, a što je živa, da Bog sačuva! Tako je dobra i draga, tako voli da se smije i da pjeva, pravi barut! Uz nju mi glava ko sat radi, a bez nje, evo kao da sam nešto izgubio i kao budala lutam po ovoj stepi. Sve od ručka ovako hodam, došlo mi da vičem.Konstantin je protrljao oči, pogledao u vatru i nasmijao se.- Znači, voliš je... - rekao je Pantelej.- Tako je dobra i draga - ponovio je Konstantin ne slušajući Panteleja. - Takva domaćica, tako je pametna i razumna da joj u čitavoj guberniji među običnim narodom nećeš ravne naći. Otišla je... A teško joj je, znam ja! Znam ja nju, vragolanku jednu! Rekla je da će se sutra do ručka vratiti... A kako je to bilo! - gotovo da viknu Konstantin podižući ton i mijenjajući položaj. - Sada me voli i neće bez mene, a, eto, nije htjela da pođe za mene!- Ama jedi ti, čovječe! - rekao mu je Kirjuha.- Nije htjela da pođe za mene! - nastavio je Konstantin ne slušajući ga. - Tri godine sam oko nje oblijetao! Prvi put sam je vidio na vašaru u Kalačiku, i smrtno se zaljubio, da svisnem... Ja u Rovnu, ona u Demidovu, dvadeset i pet vrsta jedno od drugog, i nemam snage da izdržim. Šaljem joj prosce, a ona meni: neću! Vragolanka! Onda sam ti ja i ovako i onako, i minđuše, i medenjake, i pola puda meda, a ona - neću! I šta da radiš? A ako se pravo uzme - zar sam ja za nju? Ona je mlada, lijepa, živa, a ja sam star, uskoro će mi trideset, a mnogo sam i lijep - brada šiljata, pa i lice čisto - puno nekih čvoruga. Kako ću se ja s njom porediti! Možda samo time što smo imućni, ali i oni, Bahramenkovi, dobro žive. Tri para volova i dva radnika drže. Zavolio je, braćo, i pošašavio... Ne spavam, ne jedem, u glavi sve neke misli, kao da sam ošamućen, da Bog sačuva! Htio bih da je vidim, a ona u Demidovu... I šta vi mislite? Bog me ubio ako lažem, tri puta sam tamo nedjeljno pješačio samo da je vidim. I posao sam zabacio! Tako mi se bilo smrklo da sam htio da idem u Demidovo i da se kao nadničar najmim samo da njoj bliže budem. Izmučio sam se! Mati je vračaru zvala, a otac je desetak puta htio da me tuče. Eto, tako sam se ja tri godine mučio i najzad odlučio: neka je sve triput prokleto, idem u grad u kočijaše... Znači nije suđeno! O prazniku pođem u Demidovo da je posljednji put vidim...Konstantin zabaci glavu i prasnu u takav sitan i veseo smijeh kao da je upravo nekoga lukavo nasamario.- Gledam ti ja, a ona s momkom pored rječice - nastavio je Konstantin. - Pozovem je ja ustranu i možda cijeli sat sam joj govorio razne riječi... I zavoljela me! Tri godine me nije voljela, a za te riječi me

zavoljela!...- A kakve su to bile riječi? - pitao ga Dimov.- Riječi? I ne sjećam se više... A kako i da se sjetiš? Tada je to bilo kao da voda iz oluka lije, bez prestanka: ta-ta-ta-ta-! A sada ne bih mogao ni riječ da kažem. I pošla je za me... A sada je, vragolanka, materi otišla, a ja evo, bez nje po stepi lutam. Ne mogu da sjedim kod kuće. Ne mogu da izdržim!Konstantin je nespretno izvukao noge ispod sebe, ispružio se po zemlji, podupro glavu šakama, a onda se opet digao i sjeo. Svi su sada vrlo dobro shvatili da se pred njima nalazi zaljubljen i sretan, beskrajno sretan čovjek, njegov osmijeh, oči i svaki njegov pokret izražavali su sreću punu strepnje. On nije nalazio sebi mjesto, nije znao kako da sjedne i šta da radi da ga ne bi zamaralo obilje prijatnih misli. Davši duši oduška pred tuđim ljudima, on je najzad mirno sjeo i zamislio se gledajući u vatru.Gledajući tog sretnog čovjeka, svima je postalo teško na duši i svi su priželjkivali da i oni budu sretni. Svi su se zamislili. Dimov se digao, tiho prošao pored vatre, po njegovom koraku i po pokretima njegovih ramena vidjelo se da i njega muči strepnja i čežnja. Gledajući u Konstantiha, on je stajao neko vrijeme a onda je sjeo.Vatra se već gasila. Nije više treperila svjetlost, a i crvena mrlja već se suzila i potamnjela... I što se vatra više gasila, utoliko je na mjesečini postajalo sve vidnije. Sada se već drum vidio u svoj njegovoj širini, vidjele se bale vune, rude na kolima i konji koji žvaću; a s one strane druma nejasno se ocrtavao drugi krst...Dimov se obrazom naslonio na ruku i tiho zapjevao neku tužnu pjesmu. Konstantin se sanjivo nasmiješio i počeo da ga prati svojim tankim glasom. Pjevali su tako pola minute i prestali... Jemeljan se trgnuo, počeo da pokreće laktovima i prstima.- Braćo - molećivo se obratio družini - hajde da zapjevamo nešto pobožno!Suze mu udariše na oči i on ponovi stavljajući ruku na srce:- Braćo! Hajde da otpjevamo nešto pobožno!- Ja ne umijem - rekao je Konstantin.Niko nije htio da pjeva, i Jemeljan je sam zapjevao. Počeo je da maše rukama, da klima glavom, da otvara usta, ali iz njegovog grla se čulo samo hripavo i bezvučno dahtanje. On je pjevao i rukama, i glavom, i očima i čak svojom čvorugom, pjevao je strasno i patnički i što je više naprezao grudi da iz njih istisne bar jednu notu, njegovo dahtanje je postajalo sve muklije...I Jergušku je obuzela zebnja. Pošao je prema svojim kolima, popeo se na bale s vunom i legao. Posmatrao je nebo i mislio o sretnom Konstantinu i njegovoj ženi. Zašto se ljudi žene? Zašto su žene na ovom svijetu? Jerguška je postavljao sebi ta nejasna pitanja i dolazio do zaključka da se muškarac, vjerovamo, dobro osjeća ako kraj njega stalno živi umiljata, vesela i lijepa žena. Sjetio se nešto grofice Dranicke i pomislio da je, vjerovamo, vrlo prijatno živjeti s takvom ženom; on bi se, možda, sa zadovoljstvom i oženio njome kada to ne bi bilo nezgodno. Sjetio se njenih obrva, zjenica, kočije i sata s jahačem... Tiha, topla noć spuštala se na njega i šaputala mu nešto na uho, a njemu se činilo da se to ona lijepa žena naginje nad njega, gleda ga smiješeći se i hoće da ga poljubi...Od čitave vatre ostala su samo još dva crvena oka koja su postajala sve manja i manja. Vozari i Konstantin su sjedili pored njih tamni i nepomični i činilo se da ih je sada bilo mnogo više. Oba krsta su se sada podjednako vidjela, a negdje daleko, daleko na drumu svjetlucao je crveni plamičak - vjerovatno je i tamo neko kuhao kašu."Naša majka Rusija cijelom svijetu je gla-a-va!" - najednom je divljim glasom zapjevao Kirjuha, a onda se

zagrcnuo i zašutio. Stepski odjek je prihvatio njegov glas, ponio ga i činilo se da se sama glupost na teškim točkovima počela kotrljati po stepi.- Vrijeme je da se kreće! - rekao je Pantelej. - Dižite se, momci.Dok su vozari uprezali konje, Konstantin je obilazio oko kola i u mislima se divio svojoj ženi.- Zbogom, braćo! - doviknuo je kad je komora krenula. - Hvala za čast! A ja ću opet prema nekoj vatri! Ne mogu ovako!On se uskoro izgubio u sumaglici i još dugo se čulo kako korača u pravcu svjetlosti da bi i tamo pričao ljudima o svojoj sreći.Kada se Jegoruška sutradan probudio, bilo je rano jutro, i sunce još nije bilo izišlo. Komora je stajala, a neki čovjek u bijelom kačketu i odjelu od jeftine sive tkanine, sjedeći na kozačkom ždrebetu pored prvih kola, razgovarao je nešto sa Dimovom i Kirjuhom. Naprijed, oko dvije vrste od komore, bijeljeli su se dugački oniski hambari i kućice crijepom pokrivene, a oko tih kućica nije bilo ni dvorišta ni drveća.- Djede, kakvo je ono selo? - upitao je Jegoruška.- Ono su ti, momče, jermenska sela - odgovorio je Pantelej. - Tamo Jermeni žive. Dobar narod... ti Jermeni.Čovjek u sivom odijelu završio je razgovor sa Dimovom i Kirjuhom, zategnuo je uzde svom konjiću i pogledao na selo.- Kako je to, pomisli samo! - ježeći se od jutarnje svježine, uzdahnuo je Pantelej također gledajući u selo. - Poslao čovjeka u selo po nekakav spis, a njega nema... Trebalo je Stjopka poslati!- Djede, a ko je ono? - pitao ga je Jegoruška.- Varlamov.- Bože moj! - Jegoruška se brzo digao, kleknuo i pogledao na bijeli kačket. U omalenom sivom čovječuljku obuvenom u velike čizme, koji je sjedio na ružnom konju i razgovarao sa mužićima u vrijeme kada svi čestiti ljudi spavaju, teško je bilo prepoznati tajanstvenog i nedostižnog Varlamova koga svi traže, koji stalno "kruži" i koji ima mnogo više novaca nego grofica Dranicka.- Nema šta, dobar je to čovjek... - govorio je Pantelej gledajući u selo. - Neka ga Bog pozivi, dobar je gospodin... taj Varlamov, Semjon Aleksandrič... Na takvim ljudima, brate moj, zemlja se drži. Tako je to... Eto, još pijetli ne pjevaju, a on je već na nogama... Drugi bi spavao ili kod kuće sa gostima naklapao, a on ti po čitav dan po stepi kruži... Taj neće propustiti posao... Ne-eće! Halal mu vjera...Varlamov nije skidao očiju sa sela i nešto je govorio, dok je njegov konjić nestrpljivo stupao a jedne noge na drugu.- Semjone Aleksandriču - doviknuo mu je Pantelej skidajući šešir. - Dozvolite da Stjopku pošaljemo! Jemeljane, vikni neka Stjopku pošalju!Najzad se iz sela pojavio konjanik. Nagnuvši se sasvim uštranu i mašući nagajkom iznad glave kao da učestvuje u jahačkom nadmetanju i hoće da sve zadivi svojom smjelošću, on je kao ptica pojurio prema komori.- Mora da je to njegov glasnik - rekao je Pantelej. - Ima on tih glasnika stotinu, a možda i više.Stigavši do prvih, kola, konjanik zaustavi konja, skide kapu i pruži Varlamovu nekakvu knjižicu. Varlamov iz te knjižice izvadi neke papire, pročita ih i povika:- A gdje je Ivančukova cedulja?Konjanik je uzeo nazad knjižicu, pregledao papire i slegnuo ramenima; počeo je da nešto govori, vjerovatno da se pravda, i tražio je dopuštenje da još jednom odjaše u selo. Varlamovljev konj najednom

poče da se vrpolji kao da je njegov jahač postao teži. I Varlamov se trže.- Gubi se! - prodera se i zamahnu nagajkom na konjanika.Zatim on okrenu konja nazad i, razgledajući papire u knjižici, pođe korakom duž komore. Kad se približavao zadnjim kolima, Jegoruška je napregnuo oči da ga bolje vidi. Varlamov je već bio star. Njegovo lice sa sijedom bradicom, obično rusko preplanulo lice, bilo je crveno, vlažno od rose i prekriveno plavim žilicama; ono je izražavalo istu poslovnu suhoparnost kao i lice Ivana Ivaniča, onaj isti poslovni fanatizam. Ali ipak kakva se razlika osjećala između njega i Ivana Ivaniča! Kod strica Kuzmičova, pored poslovne suhoparnosti, uvijek su bili prisutni strah i bojazan da neće naći Varlamova, da će zakasniti i da će mu izmaknuti dobra cijena; ništa od onoga što je svojstveno sitnim ljudima koji zavise od drugih nije se zapažalo ni na licu ni u pojavi Varlamova. Taj čovjek je sam određivao cijene, nikoga nije tražio i ni od koga nije zavisio; ma kako obična bila njegova sopljašnost, ipak se u svemu, pa čak i u načinu kako drži nagajku, osjećalo da je svjestan svoje snage i da je navikao na vlast nad stepom.Prolazeći pored Jegoruške, on ga nije ni pogledao; samo je njegov konjić udostojio Jegorušku svojom pažnjom i pogledao ga krupnim, glupim očima, ali i on sasvim ravnodušno. Pantelej se poklonio Varlamovu; on je to primijetio i, ne odvajajući pogled od spisa, otpozdravio je razvlačeći:- Zdravo, stari!Varlamovljev razgovor sa konjanikom i prijetnja nagajkom izgleda da su ostvarili mučan utisak na čitavu komoru. Svi su imali ozbiljan izraz lica. Konjanik, obeshrabren gnjevom moćnog čovjeka, gologlav i spustivši uzde, stajao je kraj prednjih kola i šutio i kao da još nije vjerovao da mu je dan započeo tako loše.- Strog je stari... - gunđao je Pantelej. - Užas kako je strog! A tako - dobar čovjek... Neće nikoga bez razloga napasti... Dobar je...Pregledavši papire, Varlamov gurnu knjižicu u džep; njegov konjić, kao da je pogađao misli svoga gospodara, ne čekajući njegovo naređenje, trgnu se i pojuri drumom.

VII

I sljedeće noći vozari su se zaustavili i kuhali kašu. Ovaj put se od samog početka u svemu osjećala neka neodređena tuga. Bilo je zagušljivo, i svi su mnogo pili i nikako nisu mogli da utole žeđ. Mjesec je izišao neobično crven i natmuren kao da je bolestan; i zvijezde su bile natmurene, izmaglica je bila još gušća a vidik još tmurniji. Činilo se da je priroda nešto predosjećala i da je to mučilo.Većeras pored vatre nije više bilo one jučerašnje živahnosti i pričanja. Sve je mučila neka tuga i govorili su nehajno i bez volje. Pantelej je samo uzdisao, žalio se na svoje noge i sve započinjao razgovor o drzovitoj smrti.Dinov je ležao potrbuške, šutio je i žvakao slamku; izraz lica mu je bio gadljiv kao da je ta slamka zaudarala, izgledao je ljutit i umoran... Vasja se žalio da ga bole vilice i proricao je nevrijeme; Jemeljan nije mahao rukama nego je nepokretno sjedio i sumorno gledao u vatru. Jegoruška je bio izmučen. Zamorila ga je lagahna vožnja, a od dnevne žege ga je boljela glava.Kada je kaša bila gotova, Dimov je od dosade počeo da zadirkuje drugove.- Izvalio se, čvoruga, i prvi se gura sa svojom kašikom! - rekao je gledajući ljutito u Jemeljana. - Kako je samo pohlepan! Samo gleda kako bi prvi sjeo kod kotla. Bio pjevač pa već uobrazio da je gospodin! Mnogo je takvih pjevača koji po drumu milostinju prose!

- Šta si me se dovezao? - okrenu se Jemeljan gledajući ga isto tako ljutito.- To što se prvi kotlu guraš. Nemoj da dižeš nos!- Budala si, to je sve što mogu da kažem - prošišta Jemeljan.Znajući iz iskustva, čime se najčešće završavaju takvi razgovori, Pantelej i Vasja se umješaše i počeše da savjetuju Dimova da se ne svađa bez razloga.- Pjevač... - nastavljao je obješenjak uz prezrivi osmijeh. - Tako svak može da pjeva. Sjedi na crkvene stepenice i pjevaj: "Udijelite siromahu, Bog vam pomogao!" Eh vi!Jemljan ošutje. Ali na Dimova je njegova šutnja razdražujuće djelovala. On je sa još većom mržnjom pogledao bivšeg pjevača i rekao:- Neću da imam posla s tobom, a ja bih tebi pokazao tvoju uobraženost!- Ma šta si me se dovezao, pogani jedna! - plano je Jemeljan. - Diram li ja tebe?- Kako si ti to mene nazvao? - upitao je Dimov uspravljajući se zakrvavljenih očiju. - Kako? Ja - pogan? Je li? E, evo ti! Idi pa je traži!Dimov je istrgnuo iz Jemeljanove ruke kašiku i bacio je daleko ustranu. Kirjuha, Vasja i Stjopka su skočili i potrčali da je traže, a Jemeljan je molećivo i upitno pogledao u Panteleja. Njegovo lice se najednom smanjilo, naboralo i zadrhtalo i bivši pjevač je zaplakao kao dijete.Jegoruška, koji je već odavno zamrzio Dimova, sada je osjetio kako je u vazduhu najednom postalo neizdrživo sparno i kako mu plamen vatre peče lice: htio je da potrči što brže u mrak prema kolima, ali su ga zlobne i nemirne oči tog mangupa vukle sebi. Strasno je želio da mu kaže nešto što uvredljivije, zato je koraknuo prema Dimovu i rekao mu zadišući se:- Ti si gori od svih! Ne mogu da te vidim!Poslije toga je trebalo da potrči prema komori, a on nije mogao da se pomakne s mjesta i nastavljao je:- Na ovom svijetu ti ćeš u paklu gorjeti! Tužiću te Ivanu Ivaniču! Ne smiješ da vrijeđaš Jemeljana!- Ah, nemoj molim te! - podsmjehnu se Dimov. - Prase, još ti se ni mlijeko na ustima nije osušilo, a već hoćeš da komanduješ. A što ako te za uho uhvatim?Jegoruška je osjetio da se zadiše; nikada se to ranije s njim nije dogodilo, a sada se najednom zatresao, zalupao nogama i povikao prodorno:- Udrite ga! Udrite ga!Najednom su mu suze udarile na oči; zastidio se i, teturajući je potrčao prema komori. Kakav je utisak izazvao njegov krik - on nije vidio. Ležeći na bali vune i plačući, on je mlatarao rukama i nogama i šaptao:- Mama! Mama!I ti ljudi, i sjenke oko vatre, i tamne bale vune, i daleka munja koja je svaki čas sijevala u daljini - sve mu je to sada izgledalo tuđe i strašno. On se užasavao i u očajanju pitao sebe kako je i zašto dospio u ovaj nepoznati kraj i među ove strašne mužike? Gdje su sada stric, otac, Hristofor i Deniska? Zašto ih tako dugo nema? Nisu li ga zaboravili? Pomisao da je zaboravljen i bačen na milost i nemilost sudbine izazvala je u njemu jezu i on se tako uplašio da je nekoliko puta htio da skoči s bale i da glavačke i bezobzirce potrči drumom nazad, ali pomisao na tamne i strašne krstove koji će mu se neizbježno naći na putu i na munje koje su sijevale u daljini zadržavala ga je na mjestu... I samo kada je šaputao: "Mama! Mama!" - bilo mu je nekako lakše...Mora da je i vozare obuzeo neki strah. Kad je Jegoruška pobjegao od vatre, oni su prvo dugo šutjeli, a onda su poluglasno i prigušeno počeli razgovarati o nečemu što se približava i da se treba što prije spremiti i umaknuti od njega... Oni su nabrzinu večerali, ugasili vatru i šutke počeli uprezati konje. Po

njihovoj užurbanosti i iskidanim rečenicama moglo se vidjeti da predviđaju neku nesreću.Prije nego što će krenuti, Dimov je prišao Panteleju i tiho upitao:- Kako mu je ime?- Jegorij... - odgovorio je Pantelej.Dimov je jednom nogom stao na točak, uhvatio se za konopac kojim je bila vezana bala i popeo se. Jegoruška je ugledao njegovo lice i kudravu glavu. Lice mu je bilo blijedo, umorno i ozbiljno, ali na njemu više nije bilo onog zlobnog izraza.- Jera! - rekao je tiho. - Hajde, udri!Jegoruška ga je začuđeno pogledao; u tom trenutku je bljesnula munja.- Neka, udri - ponovio je Dimov.I, ne sačekavši da ga Jegoruška udari ili da mu nešto kaže, on je skočio s kola i rekao:- Čama me mori!Zatim je, gegajući se i pokrećući ramenima, tromo zaljumao duž komore ponavljajući nekim plačnim ili zlovoljnim glasom:- Čama me mori! Gospode! A ti se ne ljuti, Jemelja - rekao je prolazeći pored njega. - Naš život je težak i beznadan!Desno je bljesnula munja i, kao da se u ogledalu odrazila, odmah je bljesnula i negdje u daljini.- Jegorije, uzmi! - doviknuo mu je Pantelej pružajući mu nešto veliko i tamno.- Šta je to? - pitao ga je Jegoruška.- Hasura! Kada udar kiša, da se pokriješ.Jegoruška se pridigao i pogledao oko sebe. Daljina je već primjetno pocrnjela i ne bi prošla ni jedna minuta a ona bi, kao očnim kapcima, bljesnula blijedom svjetlošću. Njeno crnilo se spuštalo udesno kao da je otežalo.- Djede, hoće li to oluja? - pitao je Jegoruška.- Ah, noge moje bolesne, ozeble! - cupkajući nogama, otezao je Pantelej ne čujući Jegoruškino pitanje.Na lijevoj strani, kao da je neko šibicu kresnuo, promakla je blijeda fosforna traka i ugasila se. Čulo se kao da neko daleko pređe preko limenog krova. I činilo se da je taj neko bos prešao preko krova, jer je lim muklo odjeknuo.- Ide sa svih strana! - viknuo je Kirjuha.Između daljine i vidika s desne strane bljesnula je munja tako jarko da je obasjala dio stepe i mjesto gdje je vedro nebo graničilo s crnim oblacima. Kao neka zbijena masa polahko se primicao strašni oblak: na kraju su mu visile velike crne tralje; takve iste tralje, gazeći jedna preko druge, gomilale su se na desnoj i lijevoj strani vidika. Taj traljavi i razbarušeni oblik tog crvenog oblaka davao mu je nekakav pijan i raspojasan izgled. Sada je jasno i razgovijetno zabrundao grom. Jegoruška se prekrstio i požurio da obuče svoj dugački kaput.- Čama me mori! - od prednjih kola čuo se Dimovljev uzvik i po njegovom glasu moglo se zaključiti da je on opet počeo da se ljuti. - Čama!Najednom je vjetar puhnuo tako snažno da umalo iz Jegoruškinih ruku nije istrgao i zavežljaj i hasuru: hasura se trgla, poletjela na sve strane i počela da udara po bali i Jegoruškinom licu. Vjetar je s fijukom jurnuo po stepi, razuzdano se zavitlao i s travom podigao takvu huku da se od nje više nije čula ni grmljavina ni škripa točkova. On je puhao sa crnog oblaka i nosio sa sobom ogromne kovitlace prašine, miris kiše i vlažne zemlje. Mjesečina se zamaglila kao da je postala prljava, zvijezde su se još više

natmurile i vidjelo se kako su krajem druma nekud nazad žurili oblaci prašine i njihove sjenke. Kovitlajući se tako i dižući sa zemlje prašinu, suhu travu i perje, sada su se po svoj prilici ti vihori dizali do samoga neba. Vjerovatno su vjetrovi letjeli pored samog cmog oblaka i mora da im je bilo strašno! Ali kroz prašinu, koja je lijepila oči, nije se vidjelo ništa osim blijeska munja.Misleći da će istog trenutka udariti kiša, Jegoruška je kleknuo i pokrio se hasurom.- Pante-le-ej! - viknuo je neko sprijeda. - A... a... va!- Ne čuje se! - odgovorio je Pantelej glasno i otegnuto.- A...a...a! Aha...a!Grmljavina je srdito zatutnjala, zakotrljala se po nebu zdesna nalijevo, a onda nazad i zamrla negdje pored prednjih kola.- Svjat, svjat, svjat, Gospod Savaot - prošaptao je Jegoruška krsteći se - ispolni nebo i zemlju slavi tvojeja...Crnina na nebu rastvori usta i dahnu bijelim ognjem; istog trenutka opet zatutnja grmljavina; tek što se ona stišala, munja bijesnu tako široko da je Jegoruška kroz šupljine na hasuri najednom ugledao čitav drum sve do kraja vidika, sve vozare, pa čak i Kirjuhin prsluk. Crne tralje s lijeve strane već su se dizale, i jedna od njih, gruba i nezgrapna, slična šapi s kandžama, pružala se prema mjesecu. Jegoruška je odlučio da čvrsto zatvori oči, da ni na što ne obraća pažnju i da čeka da se to sve završi.Kiša nešto dugo nije počinjala. U nadi da će oblak možda proći, Jegoruška je provirio ispod hasure. Bilo je strašno tamno. Jegoruška nije vidio ni Panteleja, ni balu s vunom, ni sebe; pogledao je kosimice tamo gdje je bio mjesec, ali i tamo je sada bio isti takav mrkli mrak kao i na kolima. A munje su u mraku bile toliko bjelje i sjajnije da su ga oči zaboljele.- Pantelej! - zovnuo je Jegoruška.Odgovora nije bilo. Ali, eto, najzad, vjetar je posljednji put trgnuo hasuru i pobjegao nekuda. Začuo se ujednačen i miran šum. Velika i hladna kaplja pala je na Jegoruškino koljeno, a druga je kliznula niz ruku. Sada je opazio da mu koljena nisu pokrivena i htio je da popravi hasuru, ali se u tom trenutku nešto posulo i zabubnjalo po drumu, zatim po rudama i po bali vune. To je bila kiša. Ona i hasura, kao da su razumjele jedna drugu, počele su o nečemu da razgovaraju brzo, razdragano i odurno kao dvije svrake.Jegoruška je klečao ili, tačnije, čučao na čizmama. Kada je kiša počela da bubnja po hasuri, on se čitavim tijelom nagnuo naprijed da bi sobom zaklonio koljena koja su najednom postala mokra: uspio je da sakrije koljena, ali je samo trenutak kasnije osjetia prodornu i neprijatnu mokrinu niže leđa i na listovima nogu. On je zauzeo pređašnji položaj, isturio koljena na kišu i počeo da razmišlja šta da radi i kako u mraku da popravi nevidljivu hasuru. Ali ruke su mu već bile mokre, voda mu je curila u rukave i za ovratnik, a leđa su zebla. Odlučio je da ništa ne radi, nego da nepomično sjedi i čeka kada će se to sve završiti.- Svaj, svjat, svjat... - šaptao je neprekidno.Najednom se nad samom njegovom glavom, sa strahovitim i zaglušnim treskom, prolomilo nebo; on se povio i zadržao dah u očekivanju kada će mu na potiljak i leda početi padati krhotine. Njegove oči su se nehotice otvorile, i on je vidio kako na njegovim prstima, mokrim rukavima i mlazovima niz hasuru, na bali i dolje na zemlji bijesnu i valjda pet puta zatreperi zasljepljujuće oštra svjetlost. Odjeknuo je novi udar groma, isto tako zaglušan i užasan. Sada nebo nije više grmjelo, nije rumjalo, ono je treštalo suhim i praskavim zvucima sličnim prasku suhog drveta."Trah! Tah! Tah! Tah!" - jasno je treštao grom, valjao se nebom, spoticao se i stropoštao se negdje kraj

prednjih kola ili daleko pozadi uz gnjevno i oštro - trrah!...Ranije su munje bile samo strašne, a uz ovu grmljavinu one su zloslutno djelovale. Njihova mađijska svjetlost prodirala je kroz zatvorene očne kapke i ledila čitavo tijelo. Šta da radi da ih ne vidi? Jegoruška je odlučio da se okrene nazad. Oprezno, kao da se plašio da ga neko prati, on se četveronoške i klizeći dlanovima po bali, okrenuo nazad."Trah! Tah! Tah! - odjeknulo je nad njegovom glavom, palo pod kola i rasprsnulo se - rrrah!"Oči su se opet nehotice otvorile, i Jegoruška je ugledao novu opasnost - za kolima su išla tri ogromna gorostasa sa dugačkim kopljima. Munja je bljesnula na vrhovima njihovih koplja i sasvim jasno osvijetlila njihove figure. To su bili ljudi ogromne veličine, lica im se nisu vidjela, išli su oborenih glava i teškim korakom. Činilo se da su tužni i utučeni, utonuli u razmišljanje. Možda oni nisu ni išli za komorom da nanesu neku štetu, ali ipak njihova blizina je izazivala užas.Jegoruška se hitno okrenuo naprijed i, drhteći čitavim tijelom, viknuo:- Pantelej! Djede!"Trah! Tah! Tah!" - odgovorilo mu je nebo.Jegoruška je otvorio oči da vidi jesu li tu vozari. Munja je sijevnula na dva mjesta i obasjala drum sve do horizonta, čitavu komoru i sve vozare. Drumom su tekli potočići i skakali mjehurići. Pantelej je koračao pored kola, njegov visoki šešir i ramena bili su pokriveni malom hasurom; na njemu se nisu zapažali ni strah ni nemir, kao da je od grmljavine ogluhnuo i oslijepio od munja.- Djede, gorostasi! - viknuo mu je Jegoruška plačući. Ali djed ga nije čuo. Malo dalje je koračao Jemeljan. On je od glave do nogu bio pokriven velikom hasurom i sada je imao oblik trougla. Vasja, koji se ničim nije pokrio, koračao je isto onako drveno kao i uvijek - visoko podižući noge i ne savijajući koljena. Pri blijesku munje činilo se da se komora ne kreće, da su se vozari ukočili i da se kod Vasje ukrutila podignuta noga...Jegoruška je još jednom pozvao djeda. Kada nije dobio odgovor, on je sjeo i više nije čekao kada će se to sve završiti. Bio je uvjeren da ga svakog trenutka može ubiti grom, da će mu se oči nehotice otvoriti i da će ugledati one strašne gorostase. On se više nije krstio, nije dozivao djeda niti je mislio o majci, on se samo kočio od hladnoće i uvjerenosti da oluja nikada neće ni prestati.Međutim, najednom su se začuli glasovi.- Jegorije, ti spavaš, šta li? - viknuo je odozdo Pantelej. - Silazi! Ogluhnuo, ludice jedna!...- Baš je oluja! - izgovorio je neki nepoznat bas i graknuo kao da je ispio dobru čašu votke.Jegoruška je otvorio oči. Dolje pored kola stajali su Pantelej, trougao - Jemeljan i oni gorostasi. Ovi posljednji sada su bili mnogo manji i kada se Jegoruška u njih bolje zagledao, vidio je da su to obični mužići na čijim ramenima nisu bila koplja nego gvozdene vile. Između Panteleja i trougla svijetlio se prozor oniske drvne kuće. Znači, komora je stigla u neko selo. Jegoruška je zbacio sa sebe hasuru, uzeo svoj zavežljaj i požurio da siđe s kola. Sada, kada su u blizini govorili ljudi i svijetlio se prozor, više se nije plašio, iako je još uvijek tutnjala grmljavina i munje parale čitavo nebo.- Dobra oluja, nema šta... - gunđao je Pantelej. - Slava Bogu... Noge mi se od kiše nakvasile, ali ništa... Sišao, a, Jegorije? E, hajde u kuću... Dobro je...- Svjat, svjat, svjat... - prokreštao je Temeljan. - Sigurno je negdje udarilo... Jeste li vi ovdašnji? - upitao je gorostase.- Nismo, iz Glinova... Glinovljani. Radimo kod gospode Platera.- Vršete, šta li?

- Razne poslove radimo. Sada pšenicu žanjemo. A sijevali, sijeva! Već odavno ovakve oluje nije bilo.Jegoruška je ušao u kuću. Dočekala ga je mršava i pogrbljena starica oštre brade. U ruci je držala lojanu svijeću, žmirkala je i otegnuto uzdisala:- Kakvu je samo oluju Bog poslao! - govorila je ona. - A naši u stepi zakonačili, al' će se napatiti, jadnici! Skidaj se, sinko, skidaj se... ,Drhteći od hladnoće i gadljivo se ježeći, Jegoruška je svukao sa sebe mokri kaput, a onda je raširio i noge i dugo se nije micao. I najmanji pokret izazivao je u njemu neprijatno osjećanje mokrine i hladnoće. Rukavi i košulja na leđima bili su mokri, hlače su se prilijepile uz noge a s glave je curila voda...- Šta je momče, hoćeš li tako raskrečen stajati? - rekla je starica. - Hajde, sjedi!Šireći noge, Jegoruška je prišao stolu i sjeo pored nečije glave. Glava se pokrenula, kroz nos pustila mlaz vazduha, požvakala malo i umirila se. Od glave duž klupe pružala se neka humka pokrivena ovčijim kožuhom. To je spavala neka žena.Sve uzdišući, starica je izišla i uskoro se vratila s lubenicom i dinjom.- Jedi, dragi! Nemam ništa drugo da te počastim... - rekla je zijevajući, zatim je nešto potražila u stolu i izvadila dugačak i oštar nož, veoma sličan noževima kojima razbojnici u prenoćištima kolju trgovce. - Jedi, dragi!Drhteći kao u groznici, Jegoruška je pojeo krišku dinje sa crnim hljebom a onda i krišku lubenice i od toga mu je postalo još hladnije.- Naši u stepi zakonačili... - uzdisala je starica dok je on. jeo. - Muke Gospodnje... Svijeću bih pred ikonom zapalila, a ne znam gdje je Stjepanida zaturila. Jedi, dragi jedi...Starica je zijevnula i, zabacivši desnu ruku, počešala je lijevo rame.- Mora da je sada oko dva - rekla je ona. - Skoro će vrijeme ustajanju. A naši u stepi zakonačili... Bezbeli ih je posve nakvasilo...- Bako - rekao je Jegoruška - hoću da spavam.- Lezi, dragi, lezi... - uzdahnula je starica zijevajući. - Gospode Isuse Hriste! Ja tako spavam i čujem kao da neko kuca. Probudim se, pogledam, kad to Bog oluju poslao... Svijeću bih zapalila, al' nikako da je nađem.Razgovarajući sama sa sobom, ona je s klupe svukla nekakve dronjke, vjerovatno svoju posteljinu, skinula je sa čavla kraj peći dva kožuha i stala da sprema postelju za Jegorušku.- A oluja ne prestaje - gunđala je ona. - Samo da se ne bi, ne daj Bože, štogod zapalilo. A naši u stepi zakonačili... Lezi, sinko, spavaj... Bog neka te čuva, sinko... Dinju neću sklanjati, možda ćeš još uzeti kad ustaneš.Staričini uzdasi i zijevanje, odmjereno disanje zaspale žene, mrak u kući i šum kiše napolju gonili su na san. Jegorušku je bilo stid da se skida pred staricom. Skinuo je samo čizme i legao pokrivši se ovčijim kožuhom.- Je li momčić legao? - čuo se malo kasnije Pantelejev šapat.- Lego je! - šapatom je odgovorila starica. - Pokaranje, pokaranje Gospodnje! Grmi, grmi i nema mu kraja...- Sad će ono proći - prošištao je Pantelej sjedajući. - Smiruje se... Momci su se razišli po kućama, a dvojica su ostali kod konja... dvojica. Ne može drukčije... Odvešće konje... Posjediću malo pa ću poći da ih smijenim... Ne može se drukčije, odvešće ih...Pantelej i starica su sjedili kraj Jegoruškinih nogu i razgovarali šištavim šapatom prekidajući svoj govor

uzdasima i zijevanjem. A Jegoruška nikako nije mogao da se zagrije. Na njemu je bio topli teški kožuh, ali čitavo tijelo mu se treslo, ruke i noge su se grčile, utroba drhturila... Skinuo se onako pod kožuhom, ali ni to nije pomoglo. Drhtavica je bila sve jača.Pantelej je otišao na smjenu i opet se vratio, a Jegoruška još nije spavao i tresao se čitavim tijelom. Nešto mu je pritiskalo glavu i grudi, tištalo ga i on nije znao šta je to: šaputanje tih starih ljudi ili teški zadah ovčije kože? Od pojedenih kriški lubenice i dinje u ustima mu je ostao neki neprijatan metalni ukus. A uz to su ga još i buhe grizle.- Djede, hladno mi je! - rekao je i nije poznao svoj glas.- Spavaj, sinko, spavaj... - uzdahnula je starica.Tit je na tankim nožicama prišao postelji i počeo da maše rukama, zatim je narastao do same tavanice i pretvorio se u vjetrenjaču. Otac Hristofor je, ali ne onakav kakav je sjedio u kolima, nego u punoj odeždi, sa škropionicom u ruci, obišao oko vjetrenjače, poškropio je svetom vodom i ona je prestala da maše. Jegoruška je znao da je to bunilo, i otvorio je oči.- Djede! Daj mi vode!Niko se nije odazvao. Jegoruški je postalo neizdrživo zagušljivo i nezgodno da leži. Ustao je, obukao se i izišao iz kuće. Bilo je već jutro. Nebo je bilo oblačno, ali kiše više nije bilo. Drhteći i ogrćući se mokrim kaputom, Jegoruška pređe preko blatnjavog dvorišta i oslušnu; ugledao je malu staju sa poluotvorenim vratnicama od trske. On se zagledao u tu staju, ušao u nju i sjeo u tamnom uglu na gomilu suhog đubreta.U njegovoj otežaloj glavi brkale su se misli, u ustima je bilo suho i neprijatno od onog metalnog ukusa. On pogleda svoj šešir, popravi na njemu paunovo pero i sjeti se kako je išao sa mamom da kupuju taj šešir. Gurnuo je ruku u džep i otuda izvukao grudvu smeđe ljepljive mase. Kako je ta masa dospjela u njegov džep? On se zamisli i pomirisa je: mirisala je na med. Aha, to je onaj jevrejski medenjak! Kako se, jadnik, raskvasio!Jegoruška sada pogleda svoj kaput. Kaput mu je bio sive boje, sa velikim koštanim dugmetima, sašiven kao redengot. Kao nova i skupocjena stvar, kod kuće nije visio u predsoblju, nego u spavaćoj sobi pored maminih haljina. Samo na praznik su mu dozvoljavali da ga obuče. Pogledavši ga sada, Jegoruška osjeti sažaljenje prema njemu i sjeti se da su i on i kaput bačeni na milost i nemilost sudbine i da se više neće vratiti kući, i on zaplaka tako da umalo ne pade sa gomile suhog đubreta.Veliki bijeli pas, mokar od kiše, s kovrdžama na njušci, ušao je u staju i znatiželjno se zagledao u Jegorušku. Izgleda da je razmišljao da li da zalaje ili ne. Odlučivši da nije potrebno lajati, on je oprezno prišao Jegoruški, pojeo onu ljepljivu masu i izišao.- To su Varlamovljevi! - viknuo je neko napolju. Naplakavši se, Jegoruška je izišao iz staje i, obišavši lokvu, pošao napolje. Upravo pred kapijom je naišao na kola. Mokri vozari, blatnjavih nogu, tromi i sanjivi kao jesenje muhe, muhali su se okolo ili su sjedili na rudama. Pogledavši ih, Jegoruška pomisli: "Kako je to tužno i neprijatno biti mužik!" On priđe Panteleju i sjede pored njega na rudu.- Djede, meni je hladno! - rekao je dršćući i uvlačeći ruke u rukave.- Neka, uskoro ćemo stići - zjevnuo je Pantelej. - Ništa, ugrijaćeš se.Komora je krenula rano jer nije bilo vrućine. Jegoruška je ležao na bali i drhtao od hladnoće, iako se sunce uskoro pojavilo i osušilo i njegovu odjeću, i balu, i zemlju. Tek što je zatvorio oči, opet su se pred njim pojavili Tit i vjetrenjača. Osjećajući mučninu i slabost u čitavom tijelu, on je naprezao sve snage da otjera od sebe te slike, ali čim bi one nestale, na Jegorušku bi s urlikom naletio propalica Dimov, crvenih

očiju i podignutih pesnica, ili bi ga čuo kako jadikuje: "Čama me mori!" Onda bi na svom kozačkom konjiću projahao Varlamov; prošao bi sretni Konstantin sa svojim osmijehom i dropljom. I kako su svi ti ljudi bili teški, nesnosni i dosadni!Jednom je - bilo je to već predveče - podigao glavu da zamoli vode. Kola su stajala na velikom mostu koji se pružio preko široke rijeke. Dolje nad rijekom crnio se dim, a kroz njega se vidjela lađa koja je teglila šlep. Naprijed iznad rijeke šarenjelo se veliko brdo načičkano kućama i crkvama; u podnožju tog brda pored teretnih vagona je jurila lokomotiva...Jegoruška nikada ranije nije vidio ni brodove, ni lokomotive ni široke rijeke. Ugledavši ih sada, on se nije ni uplašio ni začudio; na njegovom licu se nije vidjelo čak ništa što bi ličilo na radoznalost. On je samo osjetio mučninu i požurio da legne potrbuške na kraj bale. Jegoruška je počeo povraćati. Vidjevši to, Pantelej je kašljucnuo i odmahnuo glavom.- Razbolio se naš momčić! - rekao je. - Mora da je stomak prehladio... naš momčić... U tuđem kraju... Ne valja!Komora se zaustavila u blizini pristaništa u velikom trgovačkom svratištu. Silazeći s kola, Jegoruška je čuo nečiji veoma poznat glas. Neko mu je pomogao da siđe i govorio je:- A mi smo još sinoć stigli... Čitav dan smo vas danas čekali. Htjeli smo jučer da vas stignemo, ali nam nije bilo naruku, drugim putem smo krenuli. Oh, kako si kaput izgužvao! Dobićeš ti već od strica!Jegoruška se zagledao u mramorno lice čovjeka koji je govorio i sjetio se da je to Deniska.- Stric i otac Hristofor su u sobi - nastavlja je Deniska - čaj piju. Hajdemo!I on je poveo Jegorušku prema velikoj jednospratnoj zgradi, mračnoj i tmurnoj, koja je ličila na bolnicu u N. Prošavši kroz trijem, mračne stepenice i dugački i uski hodnik, oni su ušli u malu sobu u kojoj su stvarno za čajnim stolom sjedili Ivan Ivanič i otac Hristofor. Kada su opazili dječaka, na licima oba starca pojavio se izraz čuđenja i radosti.- A-a, Jegor Nikolajič! - zapjevušio je otac Hristofor. - Gospodin Lomonosov!- O, gospodo plemići! rekao je Kuzmičov. - Izvolite. Jegoruška je skinuo kaput, poljubio ruku stricu i ocu Hristoforu i sjeo za sto.- E, kako si doputovao, puer bone?1 zasuo je pitanjima otac Hristofor nalivajući mu čaj i, kao i obično, smiješeći se razdragano. - Biće da ti je dosadilo? Ne daj Bože voziti se s komorom ili volovima! Voziš se, voziš, Bog da prosti, pogledaš naprijed, a stepa se u beskraj otegla kao što je i bila: nema joj ni kraja ni konca! To nije vožnja, nego pravo mučenje. Što ti čaj ne piješ? Pij! A mi smo ovdje dok si ti s komorom kaskao, sve poslove skinuli s vrata. Hvala Bogu! Vunu smo prodali Čerepahinu - daj Bog svakome tako... Dobro smo obavili posao.l Dobri dječak. (Lat).

Čim je ugledao svoje, Jegoruška je osjetio neodoljivu potrebu da se žali. On nije ni slušao oca Hristofora, nego je smišljao kako da počne i na što, zapravo, da se žali. Ali oštri i neprijatni glas oca Hristofora smetao mu je da se koncentriše i brkao mu je misli. Nije sjedio ni pet minuta, a već je ustao, pošao prema divanu i legao.- Gle sada! - začudio se otac Hristofor. - A šta ćemo sa čajem?Smišljajući na što bi se požalio, Jegoruška je priljubio čelo uz naslon divana i najednom je zaplakao.- Gle sada! - ponovio je otac Hristofor ustajući i prilazeći divanu. - Georgije, šta je s tobom? Zašto plačeš?- Ja... ja sam bolestan! - odgovorio je Jegoruška.

- Bolestan? - zbunio se otac Hristofor. - E, brate, to ti ne valja... Zar se može na putu bolovati? Ah, ah, kakav si to, brate... a?Stavio je ruku na Jegoruškino čelo, opipao mu obraz i rekao:- Da, glava ti gori... Mora da si se prehladio ili nešto pojeo... Bogu se pomoli.- Treba mu dati kinine... - zbunjeno je rekao Ivan Ivanič.- Ne, treba mu dati da pojede nešto toplo... Georgije, hoćeš li supice? A?- Ne... neću... - odgovorio je Jegoruška.- Imaš groznicu, šta li?- Ranije me jeza hvatala, a sada... sada imam vatru. Čitavo me tijelo boli...Ivan Ivanič je prišao divanu, opipao Jegoruškinu glavu, zbunjeno kašljucnuo i vratio se stolu.- Znaš šta, skidaj se i lezi da spavaš - rekao je otac Hristofor - tebi treba da se ispavaš.On je pomogao Jegoruški da se svuče, dao mu je jastuk i pokrio ga jorganom, a po jorganu je prostro dugački kaput Ivana Ivaniča, zatim se na prstima odmakao i sjeo za sto. Jegoruška je zatvorio oči odmah mu se učinilo da nije u sobi, nego na drumu pored vatre! Jemeljan mu je mahnuo rukom, a Dimov je crvenih očiju ležao potrbuške i podsmješljivo ga gledao.- Udrite ga! Udrite ga! - povikao je Jegoruška.- Bunca... - poluglasno je rekao otac Hristofor.- Eto ti brige! - uzdahnu je Ivan Ivanič.- Moraćemo ga namazati uljem i sirćetom. Daće Bog, ozdraviće do sutra.Da bi se oslobodio nesnosnih priviđenja, Jegoruška je otvorio oči i počeo gledati u vatru. Otac Hristofor i Ivan Ivanič već su popili svoj čaj i nešto su šaputali. Otac Hristofor se zdovoljno smiješio i, izgleda, nikako nije mogao da zaboravi kako je na vuni dobro zaradio; nije ga toliko veselila sama dobit koliko misao da će, kad stigne kući, sabrati čitavu svoju veliku porodicu, lukavo joj podmignuti i prasnuti u smijeh; prvo će sve prevariti i reći im da je vunu prodao mnogo jeftinije, a onda će svom zetu Mihailu dati debeli novčanik i reći: "Na, uzmi! Eto kako se posao pravi!" A Kuzmičov nije izgledao zadovoljan. Na njegovom licu još uvijek je bio onaj njegov izraz poslovne hladnoće i brižljivosti.- Eh, da sam znao da će Čerepahin dati takvu cijenu - govorio je poluglasno - ne bih kod kuće Makaravu prodao one tri stotine pudova! Ali ko je znao da su ovdje digli cijenu?Čovjek u bijeloj košulji sklonio je samovar i u uglu pred ikonom upalio kandilo. Otac Hristofor mu je nešto šapnuo na uho, i on je, napravivši zavjerenički tajanstven izraz lica - biva, razumijem - izišao i, vrativši se malo kasnije, pod divan stavio noćnu posudu. Ivan Ivanič je spremio sebi postelju na podu, nekoliko puta zijevnuo, lijeno se pomolio i legao.- Spremam se sutra u crkvu... - rekao je otac Hristofor.- Imam tamo poznatog crkvenjaka. Trebalo bi da poslije liturgije svratim vladici, ali kažu da je bolestan.On je zijevnuo i ugasio lampu. Sada je svijetlilo samo kandilo.- Vele da ne prima - nastavio je otac Hristofor skidajući se. - Tako ću se i vratiti a da ga ne vidim.On je skinuo kaftan i Jegoruška je pred sobom ugledao Robinzona Krusoa. Robinzon je nešto razmutio u tanjiriću, a onda je prišao Jegoruški i počeo da šapuće:- Lomonosove, spavaš li? Ustani-der! Namazaću te uljem sa sirćetom. To je dobro, samo se Bogu moli.Jegoruška se brzo digao i sjeo. Otac Hristofor je skinuo s njega košulju i, ježeći se i dišući ubrzano kao da to njega golica, počeo je trljati Jegoruškine grudi.- U ime oca i sina i svjatog duha... - šaputao je on. - Lezi potrbuške!... Eto tako. Sutra ćeš biti zdrav, samo

nemoj više da griješiš. Vreo si kao vatra! Sigurno ste za oluje na putu bili?- Jesmo.- Pa kako da se ne razboliš! U ime oca i sina i svjatago duha! Kako da se ne razboliš!Kada je namazao Jegorušku, otac Hristofor mu je navukao košulju, pokrio ga, prekrstio i otišao. Jegoruška je zatim vidio kako se on molio Bogu. Starac je vjerovatno znao mnogo molitava napamet, jer je dugo stajao pred ikonom i šaputao. Pomolivši se, on je prekrstio prozore, vrata, Jegorušku i Ivana Ivaniča, a onda je bez jastuka legao na divančić i pokrio se svojim kaftanom. U hodniku je sat otkucao deset. Jegoruška se sada sjetio kako je još mnogo vremena ostalo do jutra i, tako ojađen, pritisnuo je čelo uz naslon divana i sada više nije nastojao da se oslobodi maglovitih i neprijatnih priviđenja. Ali je jutro došlo mnogo ranije nego što je on mislio.Njemu se činilo da je, onako pritisnuvši čelo uz naslon divana, kratko vrijeme spavao, ali kada je otvorio oči, kroz oba sobna prozora već su se prema podu pružale kose sunčeve zrake. Oca Hristofora i Ivana Ivaniča nije bilo, a soba je bila pospremljena. U sobi je bilo svijetlo, prijatno i mirisalo je na oca Hristofora, oko koga se uvijek širio miris čempresa i suhog bosioka (kod kuće je on od bosioka pravio škropila i ukrase za kijote i zato je sav mirisao na bosiok). Jegoruška je pogledao na jastuk, na kose sunčeve zrake i na svoje, pored divana, sada očišćene čizme, i nasmijao se. Bilo mu je čudno što nije na bali, što je oko njega sve suho i što na tavanici nema ni munja ni grmljavine.Skočio je s divana i počeo da se oblači. Odlično se osjećao. Od jučerašnje bolesti ostala je samo mala slabost u nogama i vratu. Znači, pomogli su ulje i sirće. Sjetio se parobroda, lokomotiva i široke rijeke, koje je juče kao kroz maglu vidio, i sada je žurio da se što prije obuče da trči na pristanište i da ih gleda. Kada se umio i obukao crvenu košulju, najednom je škljocnula brava na vratima i na pragu se pojavio otac Hristofor u svom cilindru, sa štapom i u svilenoj mantiji mrke boje preko platnenog kaputa. Smiješeći se i blistajući (starci uvijek blistaju kad se vraćaju iz crkve), on je na sto stavio naforu i nekakav svitak, pomolio se i rekao:- Bog je milost poslao! E, kako je sa zdravljem?- Sada je dobro - odgovorio je Jegoruška ljubeći mu ruku.- Hvala Bogu... A ja sa liturgije... Išao sam da se vidim sa poznatim crkvenjakom. On me zvao sebi na čaj, ali nisam pošao. Ne volim da idem u goste rano ujutro. Neka ih!On je svukao mantiju, pogladio se po grudima i ne žureći se razmetao svitak. Jegoruška je ugledao limenku sa kavijarom, komadić sušene morune i bijeli hljeb.- Evo, prolazio sam pored ribarnice i kupio - rekao je otac Hristofor. - Običan dan nije za raskoš, ali pomislio sam da kod kuće imam bolesnika, pa je to i oprostivo. A kavijar je dobar, od morune...Čovjek u bijeloj košulji donio je samovar i poslužavnik sa šoljama.- Jedi! - rekao je otac Hristofor namazavši kavijar na krišku hljeba i pružajući ga Jegoruški. - Sada jedi i uživaj, a kada bude vrijeme, onda ćeš da učiš. Ali pazi, uči pažljivo i budi marljiv da bude koristi od tog učenja. Što treba učiti napamet, uči napamet, a gdje treba da svojim riječima ispričaš unutarnji smisao, ne dotičući se spoljašnosti, onda to ispričaj svojim riječima. I nastoj da naučiš sve nauke. Poneko odlično zna matematiku a ni pojma nema o Petru Mogili (Kijevski mitropolit koji je mnogo učinio na kulturnom zbližavanju Rusije i Ukrajine.) , a poneko zna o Petru Mogili, a o Mjesecu ništa ne umije da kaže. Ne, ti tako uči da sve razumiješ! Nauči latinski, francuski, njemački... geografiju i, naravno, historiju, vjeronauku, filozofiju, matematiku... A kada sve naučiš, onda polahko, s molitvom i marljivošću, pođi u službu. Kad sve budeš znao, na svakom putu tebi će lahko biti. Ti samo uči i skupljaj blagoslove, a Bog će

ti već pokazati šta treba da budeš - doktor, sudija ili inženjer...Otac Hristofor je na komadić hljeba namazao malo kavijara, stavio ga na usta i rekao:- Apostol Pavle kaže: nemojte da se hvatate nauke čudne i svakojake. Naravno, ako je to čarobnjaštvo, prazno naklapanje ili dozivanje duhova s onog svijeta, kao što je to činio Saul, ili učenje nauka od kojih nemaš koristi ni ti ni drugi, onda je bolje da se i ne uči. Treba prihvatiti samo ono što je Bog blagoslovio. Tu se snađi... Sveti apostoli su govorili na svim jezicima - uči i ti jezike; Vasilije Veliki je učio matematiku i filozofiju - i ti uči, sveti Nestor je pisao historiju - i ti uči i piši historiju. Svecima se prilagođavaj...Otac Hristofor je srknuo iz tanjirića, obrisao brkove i odmahnuo glavom.- Dobro! - rekao je on. - Ja sam na starinski način učio, mnogo štošta sam već zaboravio, a i živim drukčije nego drugi. Ne može se čak ni porediti. Naprimjer, negdje u velikom društvu, na ručku ili na nekom skupu kažem nešto na latinskom ili navedem štogod iz historije ili filozofije, i ljudima je prijatno, a i meni je drago... Ili, evo isto, kada izađe okružni sud i treba zakletve polagati, svi se drugi sveštenici snebivaju, a ja sam sa sudijama, tužiocima i advokatima kao svoj sa svojim: učeno porazgovaram, čaj s njima popijem, pošalim se, pa i upitam što ne znam... I njima je to prijatno. Tako ti je to, brate... Znanje je svjetlost, a neznanje tama. Uči! Naravno, jest da je teško: sada učenje skupo dođe... Tvoja mama je udovica, od penzije živi, ali...Otac Hristofor bojažljivo pogleda na vrata i nastavi šapatom:- Ivan Ivanič će pomagati. On tebe neće ostaviti. On nema svoje djece, i tebe će pomagati. Ne brini se.On napravi ozbiljno lice i prošapta još tiše:- Samo pazi, Georgije, nemoj, Bože sačuvaj, da zaboraviš majku i Ivana Ivaniča. Božija zapovijest veli da treba poštovati majku, a Ivan Ivanič je tvoj dobrotvor i zamjenjuje ti oca. Ako postaneš učen čovjek i, ne dao Bog, počneš odbijati i prezirati ljude zato što su gluplji od tebe, onda teško, teško tebi!Otac Hristofor je podigao ruku i ponovio tankim glasom:- Teško, teško tebi!Otac Hristofor se raspričao i, kao što se kaže, pao u vatru; on do ručka ne bi prestao da se nisu otvorila vrata i ušao Ivan Ivanič. Stric se užurbano pozdravio, sjeo za sto i počeo brzo da srče čaj.- Eto, sve sam poslove svršio - rekao je Ivan Ivanič. - Danas bih već mogao kući, ali eto još s Jegorom imam brigu. Treba ga zbrinuti. Sestra mi je rekla da tu negdje živi njena prijateljica Nastasja Petrovna i da će ga ona sebi na stan primiti.On poče da kopa po svom novčaniku, izvuče otuda zgužvano pismo i pročita:- "Mala donja ulica, Nastasji Petrovni Toskunovoj, u vlastitoj kući." Sada treba da pođem i da je potražim. Brige!Ubrzo poslije čaja Ivan Ivanič i Jegoruška su već izlazili iz svratišta.- Brige! - gunđao je stric. - Prikačio si mi se kao čičak, hajde s milim Bogom! Vama treba nauka i otmjenost, a ja se samo mučim s vama...Kada su prolazili preko dvorišta, kola i vozara više nije bilo, oni su još u rano jutro otišli na pristanište. U udaljenom uglu dvorišta crnjela su se poznata kola: pored njih su stajali dorati i jeli zob."Zbogom kola!" - pomislio je Jegoruška.Prvo su morali dugo da se penju uz bulevar, a onda su krenuli preko velike pijace; tu je Ivan Ivanič pitao policajca gdje se nalazi Mala donja ulica.- Ehe! - nasmješio se policajac. - Daleko je ona, tamo prema pašnjaku!Na putu su nailazili na fijakere, ali takav luksuz kao što je vožnja u fijakeru stric je sebi dopuštao samo u

izuzetnim slučajevima i na veliki praznik. On i Jegoruška su dugo išli kaldrmisanim ulicama, zatim ulicama gdje su bili samo trotoari bez kolovoza i najzad su dospjeli u ulice gdje nije bilo ni kolovoza ni trotoara. Kada su ih noge i jezik doveli do Male donje ulice, oni su se već zajapurili i skidali su šešire da obrisu znoj.- Recite mi, molim vas - obratio se Ivan Ivanič jednom starčiću koji je sjedio na klupici pored kapije - gdje je ovdje kuća Nastasje Petrovne Toskunove?- Nema ovdje nikakve Toskunove - zamislivši se malo, odgovorio mu je starac. - Možda, Timošenko?- Ne, Toskunova...- Izvinite, ovdje nema Toskunove...Ivan Ivanič je slegao ramenima i krenuo dalje.- Ma ne tražite! - doviknuo mu je starac. - Kad vam kažem da nema, znači - nema!- Slušaj, tetka - obratio se Ivan Ivanič starici koja je na uglu na tezgi prodavala sjemenke suncokreta i kruške - gdje je ovdje kuća Nastasje Petrovne Toskunove?Starica ga je začuđeno pogledala i nasmijala se.- Pa zar Nastasja Petrovna sada živi u svojoj kući? - upitala ga je ona. - Gospode Bože, već je osam godina kako je udala kćer i svoju kuću zetu ostavila! Sada tamo zet živi.A oči su joj govorile: "Kako to vi, budale, ne znate takvu koještariju?"- A gdje ona sada živi? - pitao je Ivan Ivanič.- Bože moj! - začudila se starica i pljesnula rukama. - Ona već odavno u stanu živi! Ima već osam godina kako je svoju kuću zetu ostavila. Šta vam je!Ona je vjerovatno očekivala da će se i Ivan Ivanič začudili i uzviknuti: "Ma ne može biti!" - ali on je veoma mirno upitao:- A gdje joj je stan?Trgovkinja je zasukala rukave i, pokazujući golom rukom, počela da viče tankim i prodornim glasom:- Idite sve pravo, pravo, pravo... A kad prođete crvenu kućicu, onda će vam s lijeve strane biti sokak. Skrenite onda u taj sokak i idite do trećih vrata na desnoj strani...Ivan Ivanič i Jegoruška su došli do crvene kućice, skrenuli u sokak s lijeve strane i uputili se prema trećoj kapiji na desnoj strani. S obje strane te sive i veoma stare kapije pružale su se sive tarabe sa širokim pukotinama; desni dio taraba jako se nagnuo naprijed i prijetio da padne, a lijevi se iskrivio nazad u dvorište; međutim, kapija je stajala pravo i izgledalo je da još bira kuda joj je lakše da padne - naprijed ili nazad. Ivan Ivanič je otvorio vrata i zajedno sa Jegoruškom ugledao veliko dvorište zaraslo u korov i čičak. Sto koraka od kapije nalazila se omanja kuća sa crvenim krovom i zelenim kapcima na prozorima. Nekakva punija žena sa zasukanim rukavima i podignutom pregačom stajala je nasred dvorišta, sipala nešto na zemlju i vikala onim istim prodornim i tankim glasom kao i trgovkinja:- Pi-pi-pi!Iza nje je sjedio riđ pas šiljatih ušiju. Ugledavši goste, on je potrčao prema kapiji i zalajao u tenoru (svi riđi psi laju u tenoru).- Koga tražite - doviknula je žena zaklanjajući rukom oči od sunca.- Dobar dan! - i Ivan Ivanič je njoj doviknuo mašući štapom na riđeg psa. - Recite, molim vas, živi li ovdje Nastasja Petrovna Toskunova?- Živi! A šta će vam?Ivan Ivanič i Jegoruška su joj prišli, a ona ih je podozrivo pogledala i ponovila:- A šta će vam?

- A možda ste vi Nastasja Petrovna?- Pa i jesam!- Baš mi je drago... Vidite, pozdravila vas je vaša davnašnja prijateljica Olga Ivanovna Knjazeva. Evo, ovo je njezin sinčić. A ja sam, ako se sjećate, njezin rođeni brat Ivan Ivanič... Pa vi ste naša mještanka... Vi ste se kod nas i rodili i udali se...Nastala je šutnja. Punačka žena je besmisleno zurila u Ivana Ivaniča kao da mu ne vjeruje ili ga ne razumije, a onda je najednom pocrvenjela i pljesnula rukama; iz njene pregaće se prosula zob, a iz očiju su udarile suze.- Olga Ivanovna! - uzviknula je ona teško dišući od uzbuđenja. - Mila moja, rođena! Ah, Bože moj, pa što sam stala kao neka luda? Anđelčiću moj lijepi...Ona je zagrlila Jegorušku, suzama pokvasila njegovo lice i sasvim briznula u plač.- Gospode! - otegla je kršeći ruke. - Olječkin sinčić! Kakva radost! Sasvim je na majku! Prava mati! Pa šta stojite tu u dvorištu? Izvolite u kuću!Plačući, zadišući se i govoreći usput, ona je požurila prema kući. Gosti su krenuli za njom.- Kuća mi nije pospremljena! - govorila je uvodeći goste u malu zagušljivu odaju prepunu ikona i saksija sa cvijećem. - Ah, Bogorodice! Vasilisa, idi bar kapke otvori! Anđelčiću moj! Ljepoto moja neopisana! Nisam ni znala da Oljačka ima takvog sinčića!Kada se ona umirila i navikla na goste, Ivan Ivančić je zamolio da porazgovaraju nasamo. Jegoruška je izišao u susjednu sobu; tamo se nalazila šivaća mašina, na prozoru je visio kafez sa čvorkom i bilo je isto tako mnogo ikona i cvijeća kao i u prvoj sobi. Pored mašine je nepokretno stajala neka djevojčica, preplanula, s punačkim obrazima kao kod Tita i u čistoj cicanoj haljinici. Ona je netremice zurila u Jegorušku i, očevidno, osjećala se vrlo neprijatno. Jegoruška je pogledao, malo pošutio i onda upitao:- Kako ti je ime?Djevojčica je pokrenula usne, napravila plačljiv izraz lica i tiho progovorila:- Aćka...To je značilo: Kaćka.- On bi kod vas stanovao - šaptao je u odaji Ivan Ivanič, ako budete tako dobri, a mi ćemo vam svakog mjeseca plaćati deset rubalja. On nije razmažen, miran dječak...- Ne znam ni šta da vam kažem, Ivane Ivaniču! - plačljivo je uzdisala Nastasja Petrovna. - Deset rubalja su dobre pare, ali je strašno uzimati tuđe dijete! Najednom se razboli ili nešto tako...Kad su Jegorušku opet pozvali u odaju, Ivan Ivanič je već stajao sa šeširom u ruci i opraštao se.- Pa eto, neka i ostane kod vas - govorio je on. - Ostajte mi zbogom! Eto, ostani, Jegore! - rekao je obraćajući se sinovcu. - Budi dobar, slušaj Nastasju Petrovnu... Zbogom! Ja ću i sutra doći.Ivan Ivanič je otišao. Nastasja Petrovna je još jednom zagrlila Jegorušku, nazvala ga anđelčićem i, onako uplakana, počela je postavljati sto. Tri minute kasnije Jegoruška je već sjedio pored nje, odgovarao na njena beskonačna pitanja i jeo masnu i vrelu šči-čorbu.A uveče on je opet sjedio za tim istim stolom i, naslonivši glavu na ruku, slušao Nastasju Petrovnu. Ona mu je, čas smijući se a čas plačući, pričala o mladim danima njegove majke, o svojoj udaji i svojoj djeci... U peći je zrikavac zrikao a petrolejka je jedva čujno šumjela. Gazdarica je poluglasno govorila, od uzbuđenja joj je svaki čas spadao naprstak, i Kaća, njena unuka, zavlačila se pod sto da ga dohvati i svaki put je dugo sjedila pod stolom, vjerovatno razgledajući Jegoruškine noge. A Je-goruška je slušao, drijemao i razgledao staričino lice, njenu dlakavu bradicu i tragove suza. Bio je tužan, veoma tužan!

Smjestili su ga da spava na sanduku i upozorili ga - ako mu se noću prohtije da jede, neka sam izađe u hodnik i tamo na prozoru uzme pile tanjirom pokriveno.Ujutro su došli da se oproste s njim Ivan Ivanič i otac Hristofor. Nastasja Petrovna se obradovala i spremila se da postavi samovar, ali Ivan Ivanič je jako žurio i odmahnuo je rukom:- Nemamo mi vremena za čavrljanje! Mi odmah idemo. Prije nego što će se oprostiti, svi su sjeli i trenutak šutjeli.Nastasja Petrovna je duboko uzdahnula i plačnim očima pogledala u ikone.- Eto - počeo je Ivan Ivanič ustajući - znači, ti ostaješ... Sa njegovog lica najednom je iščezla ona njegova poslovna hladnoća, on se malo zacrvenio, tužno se nasmiješio i rekao:- Pazi, uči... Ne zaboravljaj mater i slušaj Nastasju Petrovnu... Ako budeš, Jegore, dobro učio, ja te neću ostaviti.On je iz džepa izvadio novčanik, zakrenuo se i dugo prebirao sitninu, a kad je našao deset kopjejki, okrenuo se i dao ih Jegoruški. Otac Hristofer je uzdahnuo i bez žurbe blagoslovio Jegorušku.- U ime oca i sina i svjatago duha... Uči - rekao je Jegoruški. - Trudi se, brate... Ako umrem, sjeti me se. Evo ti i od mene deset kopjejki...Jegoruška mu je poljubio ruku i zaplakao. Nešto mu je u duši šapnulo da nikada više neće vidjeti tog starca.- Ja sam, Nastasja Petrovna, već predao molbu u gimnaziju - rekao je Ivan Ivanič takvim glasom kao da je u odaji bio pokojnik. Sedmog avgusta odvešćete ga na ispit... Eh, eto, zbogom! Ostajte mi zbogom. Zbogom, Jegore!- Mogli ste bar čaj da popijete! - uzdahnula je Nastasja Petrovna.Od suza u očima Jegoruška nije ni vidio kako su izišli njegov stric i Hristofor. On je potrčao na prozor, ali njih više ni u dvorištu nije bilo; od kapije se već vračao riđi pas koji je maloprije lajao, vraćao se ,sa izrazom zadovoljstva zbog ispunjene dužnosti. Ne znajući ni sam zašto, Jegoruška se trgnuo i potrčao iz sobe. Kada je istrčao iz kapije, Ivan Ivanič i otac Hristofor, pomahujući svojim štapovima, već su skretali za ugao. Jegoruška je sada osjetio da se zajedno s tim ljudima, kao dim, zauvijek gubi sve što je dotle preživio; onako malaksao, on se spustio na klupicu i gorkim suzama pozdravljao novi, nepoznati život koji je za njega upravo sada počinjao...Kakav li će biti taj život?

Kameleon

Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka. - A ti ‘oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! – začu odjednom Očumelov. – Držte ga, ljudi! U današnje vreme

ujedanje je zabranjeno. Držte ga! Uaa! Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrčući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Držte ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla. - Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!... – reče policajac. Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano: „ Platićeš ti meni, huljo!“ – a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala – beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha. - Šta je to ovde? – upita Očumelov upadajući u gomilu. – Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?... Ko je vikao?

- Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram... – počinje Hrjukin, iskašljavajući se u psenicu – zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!... Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik... Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem... Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada... Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu... - Hm!... Dobro, de... – veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. – Dobro... Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine – obrati se nadzornik policajcu – odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno... Čije je ovo pseto, pitam ja vas? - To je, izgleda, generala Žigalova – reče neko iz gomile. - Generala Žigalova? Hm... skini mi, Jeldirine, šinjel... Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu... Samo jedno ne mogu da razumem... kako je moglo da te ujede? – obraća se Očumelov Hrjukinu. – Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne! - On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst... Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo! - Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, šta onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti... On ima u zakonu napisano... Sada smo svi jednaki... I ja imam brata u žandarmeriji... ako želite da znate. - Bez priče! - Ne, ovo nije generalovo... – reče mudro policajac. – Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare... - Znaš li sigurno? - Sigurno, vaše blagorodstvo... - I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo... đavo bi ga znao šta je! Nit mu je dlaka lepa, nit

njuška... jednom rečju ne vredi ni lule duvana... Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno... kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš... Treba ih naučiti pameti! Vreme je... - A možda je generalovo... – glasno razmišlja policajac. – Na ćelu mu ništa ne piše... Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno. - Pa naravno da je generalsko! – reče glas iz gomile. - Hm!... Ogrni mi, brate Jeldirline šinjel... Nešto je zahladnelo... Ježim se... Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao... I reci da ga ne pušta na ulicu... Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno... A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ... taj svoj glupački prst! Sam si kriv!... - Evo, ide generalov kuvar, njega ćemo pitati... Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto... Je li vaše? - Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali! - Ama ne treba ni pitati – reče Očumelov. – To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča... Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti, i tačka! - To nije naše – nastavlja Prohor – nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli... - A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? – pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. – Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A! - U goste... - Vidi ti, molim te... Zaželeli se brata... A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo... Uzmi ga... Lepo psetance... Živahno... Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha... De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr... Rrr... ljuti se, obešenjak... kuca mala... - Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare... Svet se smeje Hrjukinu. - Pašćeš ti meni šaka! – preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.

Čovek u futroli

Na samom kraju sela Mironosickog, u staji seoskog kmeta Prokofija, smestili su se da prenoće okasneli lovci. Bila su samo dvojica: marveni lekar Ivan Ivanič i gimnazijski nastavnik Burukin. Ivan Ivanič je imao prilično čudno dvojno prezime – Čamša Himalajski, koje mu uopšte nije pristajalo, pa su ga u celoj guberniji zvali jednostavno po imenu i očevu imenu; on je živeo nedelako od grada, u ergeli, i došao je sada u lov kako bi se nadisao čista vazduha. A nastavnik gimnazije Burkin svakog leta dolazio je u goste grofovima P. i u ovom kraju se već davno odomaćio. Nisu spavali. Ivan Ivanič, visok suvonjav starac dugih brkovca, sedeo je napolju kod ulaza i pušio na lulu; osvetljavao ga je mesec. Burukin je ležao unutra na senu i nije se mogao videti u tami. Pričali su razne dogodovštine. Pored ostalog, govorili su o tome kako se kmetova supruga, žena zdrava i prilično razborita, celoga života nije nikad makla iz svog rodnog sela, nikad nije videla ni grad ni železničku prugu, a poslednjih deset godina stalno je sedela u zapećku i samo je noću izlazila na ulicu.

Pa šta je u tome čudno! – reče Burkin. – Na ovom svetu ima dosta ljudi usamljenih po prirodi, koji, kao rak pustinjak ili puž, nastoje da se sklone u svoju ljušturu. Možda se u tome ispoljava atavizam, vraćanje u doba kada čovekov predak još nije bio društvena životinja i živeo je usamljen u svojoj jazbini, a možda je to, jednostavno, vrsta ljudskog karaktera, ko zna? Nisam prirodnjak i nije moje da se dotičem takvih pitanja; samo hoću da kažem kako ljudi kao Mavra nisu retka pojava. Pa eto, ne treba ga tražiti daleko: pre dva meseca umro je u našm gradu neki Belikov, nastavnik grčkog jezika, moj kolega. O njemu ste, svakako, čuli. Mogao se zapaziti po tome što je uvek, čak i po vrlo lepom vremenu, izlazio u kaljačama i sa kišobranom i neizostavno u toplom vatiranom kaputu. I kišobran mu je bio u navlaci, i časovnik u navlaci od sive jelenske kože, pa kad je vadio perorez da bi zašiljio pisaljku – i nož mu je bio u navlačici; i lice mu je, činilo se, takođe bilo u navlaci, jer ga je on sve vreme krio podignutim okovratnikom. Nosio je tamne naočare, džemper, uši je zatiskivao vatom, a kad je sedao u fijaker, naređivao je da se podigne krov. Jednom rečju, kod toga čoveka opažala se stalna i nesavladiva težnja da se okruži omotačem, da stvori sebi, takoreći, futrolu, koja bi ga odvojila, koja bi ga zaštitila od spoljnih uticaja. Stvarnost ga je dražila, plašila, činila stalno uznemirenim, pa je, možda zato da bi opravdao tu svoju bojažljivost, svoju odvratnost prema sadašnjosti – uvek hvalio prošlost i ono čega nikad nije bilo. I drevni jezici koje je predavao bili su za njega, u stvari, te iste kaljače i kišobrani koji su ga skrivali od stvarnog života. «O, kako je zvučan, kako je divan grčki jezik!» govorio je sa razneženim izrazom lica, pa bi, kao da dokazuje svoje reči, začkiljio i, podigavši prst, izgovarao: «Antropos!» I svoju misao Belikov je takođe nastojao da sakrije u futrolu. Njemu su bili jasni samo oikružnice i novinski članci kojima se nešto branilo. Kad se okružnicom branilo učenicima da izlaze na ulicu posle deset časova uveče ili se u nekom članku branila telesna ljubav, onda je to njemu bilo jasno, određeno; zabranjeno je – pa kraj. U dozvoli i dopuštenju, pak, krio se za nj uvek sumnjiv element, nešto nedorečeno i maglovito. Kad su u gradu dozvoljavali dramsku sekciju, ili čitaonicu, ili čajdđinicu, on je klimao glavom i govorio tiho: Sve je to, dakako, pravilno i lepo, ama da štogod ne ispadne. Svako narušavanje, skretanje, odstupanje od pravila izazivalo je u njemu potištenost, mada, reklo bi se, šta se to njega tiče. Ako bi neki kolega zakasnio na molitvu, ili bi se čulo za neki nestašluk gimnazista, ili ako je neko video vaspitačicu kasno uveče sa oficirom, on se silno uzrujavao i stalno je govorio: da štogod ne ispadne. a na sednicama nastavničkog veća prosto nas je kinjio svojom opreznošću, nepoverljivošću i svojim čisto futrolnim razmišljanjima povodom toga što se, eto, recimo, u muškoj i ženskoj gimnaziji mladež rđavo ponaša, mnogo galami u učionicama – ah, samo da ne dopre do uprave, ah, samo da štogod ne ispadne – a šta ako bismo iz drugog razreda isključili Petrova, a iz četvrtog Jegorova, to bi bilo vrlo dobro. A onda? Svojim uzdasima, jadikovkama, svojim tamnim naočarima na bledom sitnom licu – znate, sitnom kao u tvora – sve nas je kinjio, i mi smo popuštali, smanjivali Petrovu i Jegorovu ocenu iz vladanja, zatvarali ih i, na kraju krajeva, isključivali i Petrova i Jegorova. Imao je čudan običaj – da dolazi u naše stanove. Dođe nastavniku, sedne i ćuti, i kao da nešto osmatra. Posedi tako ćutke čas-dva i ode. To je on nazivao «održavati dobre odnose sa kolegama», a, očevidno, bilo mu je teško da dolazi k nama i sedi, i posećivao nas je samo zato što je to smatrao svojom kolegijalnom dužnošću. Mi, nastavnici, bojali smo ga se. Čak ga se i direktor bojao. Eto, reklo bi se, nastavnici su svet koji misli, vrlo čestit, vaspitan na Turgenjevu i Ščedrinu, pa ipak je ovaj čovek, koji je uvek išao u kaljačama i sa kišobranom, držao u rukama celu gimnaziju čitavih pet, deset godina! Kakvu gimnaziju? Ceo grad! Naše dame subotom nisu priređivale domaće zabave. Bojale su se da on ne sazna. I

sveštenstvo se ustručavalo pred njim da mrsi i da igra karte. Pod uticajem takvih ljudi kao što je Belikov, za poslednjih deset-petnaest godina u našem gradu počeli su da se boje svega. Da se boje da glasno govore, da šalju pisma, da se upoznaju, da čitaju knjige, da se boje da pomažu sirotinji, da je uče pismenosti...Želeći nešto da kaže, Ivan Ivanič se nakašlja, ali ponovo zapali lulu, pogleda u mesec, a zatim reče odmereno: Da. Ljudi koji misle, čestiti, čitaju i Ščedrina, i Turgenjeva, svakojake Bokle i ostalo, a eto, pokorili se, trpeli... Eto, to je ono. Belikov je živeo u istoj kući gde i ja – produži Burkin – na istom spratu, vrata prema vratima. Često smo se sretali i ja sam poznavao njegov domaći život. I kod kuće ista priča: kućna haljina, kapa, kapci, zasuni, čitav niz svadbenih zabrana, ograničenja, i – ah, samo da štogod ne ispadne! Jesti ponosno je štetno, a mrsno se ne sme jer će možda reći da se Belikov ne drži postova, i on je jeo smuđa na kraljevom loju – hranu koja nije posna, ali se ne može reći ni da je mrsna. Žensku poslugu nije držao iz straha da o njemu ne misle loše, nego je držao kuvara Afanasija, šezdesetogodišnjeg starca, pripita i slaboumna, koji je nekad služio kao posilni i umeo kojekako da kuva. Taj Afanasije obično je stajao kraj vrata, prekrstivši ruke, i uvek je mrmljao jedno te isto, sa dubokim uzdahom: Zaista, mnogo se njih sadekana namnožilo! – Belikovljeva spavaća soba bila je malena kao sanduk, krevet je bio sa zavesom. Ležući da spava, pokrivao se preko glave. Bilo je toplo, zagušljivo, u zatvorena vrata lupao je vetar, u peći je hučalo; čuli su se uzdasi iz kuhinje, uzdasi zloslutni... I on se bojao pod pokrivačem. Bojao se da štogod ne ispadne, da ga ne zakolje Afanasije, da se ne uvuku lopovi, i zatim je cele noći sanjao nemirne snove, a ujutro, dok bismo zajedno išli u gimnaziju, bio je čemeran, bled, i videlo se da je gimnazija u koju je išao, puna ljudi, izazivala strah, odvratnost prema celom njegovom biću, i da je njemu, čoveku po prirodi usamljenom, bilo mučno da ide pored mene. Mnogo galame kod nas u učionicama – govorio je, kao da se trudi da pronađe objašnjenje svog mučnog osećanja. – To ne liči ni na šta. I taj nastavnik grčkog jezika, taj čovek u futroli, možete li da zamislite, umalo se nije oženio. Ivan Ivanič se brzo osvrnu prema staji i reče: Palite se? Da, umalo se nije oženio, ma kako da je to čudno. Postavili su nam novog nastavnika istorije i geografije, nekog Kovalenka, Mihajla Saviča, Ukrajinca. On nije došao sam, nego sa sestrom Varenjkom. On – mlad, visok, crnpurast, golemih ruku, i po licu mu se vidi da govori basom, i doista – glas kao iz bureta: bu-bu-bu... A ona – više ne tako mlada, tridesetih godina, ali takođe visoka, vitka, crnih obrva, rumenih obraza, jednom rečju – ne devojka, nego marmelada, i tako živahna, bučna, samo peva maloruske romanse i kikoće se. Za svaku sitnicu spopadne je zvonak smeh: ha-ha-ha! Prvi put smo se kako treba upoznali sa Kovalenkovim, sećam se, na direktorovom imendanu. Među strogim, do zla boga dosadnim pedagozima, koji i na imendane idu po dužnosti, odjednom vidimo – nova Afrodita preporodila se iz pena: korača podbočena, kikoće se, peva, igra... Ona je otpevala osećajno «Urlaju vetrovi», zatim još jednu romansu, pa još jednu, i sve nas je opčinila, sve, čak i Belikova. On je seo kraj nje i rekao, umilno se osmehujući: Maloruski jezik svojom nežnošću i prijatnom zvučnošću podseća na starogrčki. Njoj je to polaskalo i ona je počela da mu priča osećajno i usrdno kako u gadjačkom srezu ima salaš, a na salašu živi mamica, i tamo su takve kruške, takve dinje, takve bundeve! Ukrajinci bundevu zovu kabak**, a krčme – mehanama, i kuvaju boršč sa rotkvama i sa cveklama, «tako ukusan, tako ukusan da je to

prosto strašno!»Slušali smo, slušali i odjednom nam je svima sinula ista misao. Baš bi bilo dobro da se uzmu – tiho je rekla direktorovica. Svi smo se odnekud setili da naš Belikov nije oženjen i sada nam se činilo da dosad nekako nismo zapažali, da smo potpuno ispustili iz vida tako važnu pojedinost u njegovom životu. Kako se on uopšte ophodi sa ženom, kako rešava to nasušno pitanje? Ranije nas to uopšte nije zanimalo; možda nismo dopuštali čak ni pomisao da čovek po svakom vremenu ide u kaljačama i spava pod zavesom može da voli. - On je već odavno prešao četrdesetu, a ona ima trideset... – objasni svoju misao direktorovica. – Meni se čini da bi ona pošla za njega. Šta se sve ne radi kod nas u unutrašnjosti od čamotinje, koliko nepotrebnog, besmislenog! I to stoga što se uopšte ne radi ono što je neophodno. Pa eto, zašto nam je odjednom zatrebalo da ženimo toga Belikova, koji se nije mogao čak ni zamisliti oženjen? Direktorovica, nadzornikovica i sve vaspitačice iz naše gimnazije oživele su, čak su se i prolepšale, kao da su odjednom ugledale životni cilj. Direktrovica uzima u pozorištu ložu i vidimo – u njenoj loži sedi Varenjka, sa lepezom, blistava, srećna, a kraj nje Belikov, malen, zgrčen, baš kao da su ga iz kuće izvukli kleštima. Ja priređujem sedeljku, a dame zahtevaju da neizostavno pozovem i Belikova i Varenjku. Jednom rečju, proradila je mašina. Pokazalo se da Varenjka nema ništa protiv toga da se uda. Njen život kod brata nije bio osobito veseo. Ko šta radi, oni su se po ceo dan prepirali i svađali. Evo vam scene: ide Kovalenko ulicom, visok, krepak dugajlija u vezenoj košulji, čuperak ispod kačketa pada mu na čelo; u jednoj ruci drži svežanj knjiga, a u drugoj debelu čvornovatu močugu. Za njim ide sestra, takođe sa knjigama. - Pa ti, Mihajlik, to nisi čitao! – prepire se ona gromoglasno. – Ja ti velim, kunem se, nisi ti to uopšte čitao! - A ja tebi velim da sam čitao! – viče Kovalenko, lupajući močugom po trotoaru. - Ah, pa, zaboga, Miničik! Zašto se ljutiš, pa mi razgovaramo načelno. - A ja ti velim da sam čitao! – viče još glasnije Kovalenko. A kod kuće, kako dođe neko sa strane, tako počne nova prepirka. Takav život joj je, verovatno, dodijao, zaželela je svoj kutak, pa i godine treba uzeti u obzir; više nema vremena da se bira, poći ćeš za bilo koga, čak i za nastavnika grčkog jezika. I doista, za većinu naših gospođica važno je da pođu ma za koga, samo da se udaju. Kako bilo da bilo, Varenjka je počela da ispoljava očevidnu blagonaklonost prema Belikovu. A Belikov? On je i Kovalenka posećivao kao i nas. Dođe k njemu, sedne i ćuti. On ćuti, a Varenjka mu peva „Urlaju vetrovi“, ili ga posmatra zamišljeno svojim tamnim očima, ili odjednom je spopadne: - Ha-ha-ha! U ljubavnim stvarima, a naročito kad je reč o ženidbi, upliv igra veliku ulogu. Svi – i kolege i vaspitačice – počeli su da uveravaju Belikova kako treba da se oženi, kako mu ništa više ne preostaje u životu nego da se oženi; svi smo mu čestitali, govorili s važnim izrazima lica razne gluposti poput one da je brak ozbiljan korak; uz to, Varenjka je bila privlačna, zanimljiva, bila je kći državnog savetnika i imala je salaš, a što je glavno, ona je bila prva žena koja se prema njemu držala ljubazno, srdačna – u glavi mu se zvartelo i on je zaključio da stvarno treba da se oženi. - Eto, tada mu je trebalo oduzeti kaljače i kišobran – progovori Ivan Ivanič. - Zamislite, ispalo je da je to nemogućno. On je stavio na svoj sto Varenjkin portret i stalno je dolazio k

meni i govorio o Varenjki, o porodičnom životu, o tome kako je brak ozbiljan korak, često je posećivao Kovalenkove, ali način života nije niukoliko menjao. Naprotiv, odluka da se oženi čak je delovala na njega nekako bolesno: smršao je, pobledeo i, činilo se, još dublje se zavukao u svoju futrolu. - Varvara Savišna mi se dopada – govorio mi je sa slabašnim kiselim osmejkom – i ja znam da svaki čovek treba da se oženi, ali... sve se to, znate li, dogodilo nekako odjednom... Treba razmisliti. - Šta tu treba razmišljati? – velim mu ja. – Oženite se, pa kraj. - Ne, ženidba je ozbiljan korak, treba isprva odmeriti dužnosti koje predstoje, odgovornost... kako posle ne bi nešto ispalo. To me tako uznemiruje. Ja sada po čitavu noć ne spavam. I, priznajem, bojim se: način mišljenja njen i njenog brata je nekako čudan, rasuđuju oni nekako, znate li, čudno, i karaktera su vrlo živahnog. Oženiš se, a posle te, ne daj bože, snađe kakva nevolja.I on je nije prosio, stalno je odlagao, na veliko nezadovoljstvo direktorovice i svih naših vaspitačica; stalno je odmeravao dužnosti i odgovornost koji mu predstoje, a međutim, skoro svakog dana je šetao s Varenjkom, možda misleći da tako treba da bude u njegovom položaju, i dolazio k meni da porazgovara o porodičnom životu. I, po svoj prilici, on bi je, najzad, zaprosio i sklopio bi se jedan od onih nepotrebnih, glupih brakova kakavi se kod nas od čamotinje i dokolice sklapaju na hiljade, da se iznenada nije dogodio [italic]kolossalische Scandal*[/italic]. Treba reći da je Varenjkin brat, Kovalenko, omrznuo Belikova od prvog dana poznanastva i nije ga trpeo. - Ne shvatam – govorio nam je, sležući ramenima – ne shvatam kako podnosite to tužakalo, tu odvratnu njušku. Eh, gospodo, kako možete ovde da živite! Aqtmosfera je kod nas zagušljiva, pogana. Zar ste vi pedagozi, nastavnici? Jagmite se za činove, kod vas nije hram nauke, nego crkvena uprava, i na kiselicu smrdi, kao u policijskoj stražarnici. Ne, bracani, poživeću s vama još malo, pa ću otići na svoj salaš i tamo ću loviti rakove i poučavati ukrajinsku decu. Otići ću, a vi ostanite tu sa svojim Judom, crkao dabogda. Ili se kikotao, kikotao do suza, čas basom, čas tankim pištavim glasom, i pitao me, šireći ruke: - Što on kod mene sedeti? Što njemu trebati? Sedeti i posmatrati. Čak je nadenuo Belikovu i nadimak „krvopija oli pauk“. I, razume se, mi smo izbegavali da razgovaramo s njim o tome da se njegova sestra sprema da pođe za „oli pauka“. I kad mu je jednom direktorovica nagovestila da bi bilo dobro zbrinuti njegovu sestru sa tako solidnim čovekom koga svi poštuju, kao što je Belikov, on se namrštio i promumlao: - To nije moja stvar. Neka pođe, ako hoće, i za guju, ali ja ne volim da se uplićem u tuđe stvari. Sada slušajte šta je dalje bilo. Neki nestaško je nacrtao karikaturu: ide Belikov u kaljačama, s podvijenim pantalonama, ispod kišobrana, a s njim pod ruku Varenjka; ispod toga piše: „Zaljubljeni antropos“. Izraz lica je uhvaćen, razumete li, izvanredno. Slikar je, verovatno, radio ne jednu noć, jer su svi nastavnici muške i ženske gimnazije, nastavnici bogoslovije, činovnici – svi su dobili po primerak. Dobio je i Belikov. Karikatura je proizvela na nj vrlo mučan utisak. Izlazimo zajedno iz kuće – baš je bio prvi maj, nedelja i svi nastavnici i gimnazisti dogovorili smo se da se skupimo kod gimnazije i uatim zajedno odemo pešice van grada u šumicu – izlazimo, a on zelen, turobniji od oblaka. - Kako ima rđavih, zlih ljudi! – prozbori on, a usne mu zadrhtaše. Beše mi ga čak žao. Idemo, kad odjednom, možete li da zamislite, vozi se na biciklu Kovalenko, a za njim Varenjka, takođe na biciklu, rumena, iznurena, ali vesela, radosna. - A mi – viče ona – idemo napred! Vreme je već toliko lepo, toliko lepo da je prosto strašno! I oboje se izgubiše. Moj Belikov izgubi zelenu boju i postade bled, i kao da se ukoči. Stao i gleda u mene.

- Dozvolite, šta je ovo? – zapita on. – Ili me, možda, varaju oči? Zar nastavnicima gimnazije i ženama priliči da se voze biciklom?“ – Šta je tu neprilično? – rekoh. – Neka se voze, budi im prijatno! - Pa, kako možete! – uzviknu on, zaprepašćen zbog moje mirnoće. – Šta govorite!? I beše toliko zapanjen da nije hteo da ide dalje, nego se vratio kući. Sledećeg dana on je stalno nervozno trljao ruke i podrhtavao. Videlo mu se po licu da se loše oseća. I nastavu je napustio, što mu se dogodilo prvi put u životu. Nije ni ručao. A pred veče se obukao toplije, mada je napolju vreme bilo sasvim letnje, i odvukao se do Kovalenkovih. Varenjka nije bila kod kuće, zatekao je samo brata. - Sedite, molim lepo – izusti Kovalenko hladno i namršti se. Lice mu je bilo pospano, upravo se odmarao posle ručka i bio je vrlo loše raspoložen. Belikov je ćutke posedeo deset minuta i počeo: - Došao sam k vama da bih olakšao dušu. Vrlo, vrlo mi je teško. Neki paskvilant je nacrtao u smešnom položaju mene i još jednu osobu, blisku nama obojici. Smatram svojom dužnošću da vas uverim kako u tome nema moje krivice... naprotiv, sve vreme sam se vladao kao potpuno častan čovek. Kovalenko je sedeo, ljutit, i ćutao. Belikov počeka malo i nastavi tiho, žalosnim glasom: - I još ponešto hoću da vam kažem. Ja sam odavno u službi, a vi tek počinjete, pa smatram dužnošću da vas, kao stariji, upozorim. Vi se vozite biciklom, a ta zabava je sasvim neprilična za vaspitača omladine. - A zašto? – zapita Kovalenko u basu. - Pa, zar tu treba jošobjašnjavati, Mihailo Saviču, zar to nije jasno? Ako nastavnik vozi bicikl, šta, onda, preostaje učenicima? Njima preostaje samo da hodaju naglavce! Pošto to nije dozvoljeno okružnicom, znači da je zabranjeno. Juče sam se zaprepastio! Kad sam ugledao vašu sestricu, smrklo mi se pred očima. Žena ili devojka na biciklu – to je užasno! - A šta Vi, zapravo, želite? - Želim samo jedno: da Vas upozorim, Mihailo Saviču. Vi ste mlad čovek, pred vama je budućnost, treba se ponašati vrlo, vrlo oprezno, a vi ste tako nemarni, oh, kako ste nemarni! Idete u vezenoj košulji, stalno ste na ulici sa nekakvim knjigama, a sada još i taj bicikl. O tome da se vi i vaša sestrica vozite biciklom doznaće direktor, zatim će dopreti do školskog nadzornika... Pa posle? - To što se ja i sestra vozimo biciklom, nikoga se ne tiče? – reče Kovalenko i zacrvene se. – A ko se bude uplitao u moj lični život i porodične stvari, toga ću poslati u vražju mater. Belikov poblede i ustade. - Ako Vi govorite sa mnom takvim tonom, ja ne mogu da nastavim – reče on. – I molim Vas da se nikad tako ne izražavate u mom prisustvu o pretpostavljenima. Vi ste dužni da se s poštovanjem odnosite prema vlastima. - A zar sam ja nešto loše govorio o vlastima? – zapita Kovalenko, gledajući ga jetko. – Molim vas, ostavite me na miru. Ja sam pošten čovek i s takvim gospodinom kao što ste Vi ne želim da razgovaram. Ja ne volim dostavljače. Belikov se nervozno uzmuva i poče brzo da se oblaći sa izrazom užasnutosti na licu. Jer on je prvi put u životu slušao takve grubosti. - Možete da govorite što god želite – reče on, izlazeći iz predsoblja na odmorište stepeništa. – Moram samo da vas upozorim: možda nas je neko slušao, pa kako ne bi neko krivo protumačio naš razgovor te da štogod ne ispadne, moraću da izvestim gospodina direktora o sadržini našeg razgovora... u glavnim crtama. Ja sam dužan da to učinim.

- Da izvestiš? Odlazi i izveštavaj! Kovalenko ga uhvati od pozadi za okovratnik i gurnu ga, te se Belikov skotrlja niza stepenice, kloparajući svojim kaljačama. Stepenište je bilo visoko, strmo, ali on se srećno dokotrljao do dole, ustao i opipao nos: jesu li mu čitave naočari? Ali baš u vreme kad se on kotrljao stepeništem, uđe Varenjka i s njom dve vaspitačice; one su stajale dole i gledale – i Belikovu je to bilo najstrašnije. Bolje bi bilo, činilo mu se, da je slomio vrat, obe noge, nego što je postao predmet podsmeha: jer sada će saznati ceo grad, dopreće do direktora, školskog nadzornika – ah, samo da štogod ne ispadne! – nacrtaće novu karikaturu i sve će se završiti time što će mu narediti da podnese ostavku...Kad se podigao, Varenjka ga je prepoznala i, gledajući njegovo smešno lice, izgužvani kaput, kaljače, ne shvatajući u čemu je stvar, misleći da je slučajno pao, ne izdrža i zakikota se da je cela kuća odjekivala: - Ha-ha-ha! I tim bučnim isprekidanim „ha-ha-ha“ završilo se sve: i prosidba, i Belikovljevo zemaljsko bitisanje. On više nije čuo šta govori Varenjka i ništa nije video. Pošto se vratio svojoj kući, pre svega je sklonio sa stola portret, a zatim je legao i više nije ustajao. Kroz tri dana dođe k meni Afanasije i pita ne bi li trebalo pozvati lekara, jer se, veli, sa gospodinom nešto zbiva. Otidoh Belikovu. Ležao je iza zavese, pokriven ćebetom, i ćutao: pitaš ga nešto, a on samo „da“ ili „ne“ – i više ni glaska. Leži, a oko njega tumara Afanasije, mračan, mrgodan, i duboko uzdiše; a bazdi na votku, kao bačva. Posle mesec dana Belikov je umro. U pratnji smo bili svi, to jest obe gimnazije i bogoslovija. Sada, kad je ležao u mrtvačkom sanduku, izraz lica mu je bio krotak, prijatan, čak veseo, kao da se radovao što su ga, najzad, položili u futrolu iz koje više nikad neće izaći. Da, on je dosegao svoj ideal! I kao u njegovu čast, tokom cele sahrane bilo je tmurno, kišovito, i svi smo bili u kaljačama i sa kišobranima. Varenjka je, takođe, bila na sahrani i, dok su sanduk spuštali u raku, malo je poplakala. Zapazio sam da Ukrajinke samo plaču ili se kikoću; srednjeg duševnog stanja kod njih nema. Priznajem, sahranjivati takve ljude kao što je bio Belikov – pravo je zadovoljstvo. Dok smo se vraćali sa groblja, imali smo smerne snuždene fizionomije; niko nije hteo da ispolji to osećanje zadovoljstva – osećanje nalik na ono koje smo doživljavali nekad davno, još u detinjstvu, kada su stariji odlazili od kuće, a mi smo trčali po vrtu sat-dva, naslađujući se potpunom slobodom. Ah, sloboda, sloboda! Čak i nagoveštaj, čak i slabašna nada u njenu mogućnost okrilaćuje dušu, zar ne? Vratili smo se sa groblja dobro raspoloženi. Ali nije prošlo više od sedmice, a život je potekao kao i ranije, isto onako surov, zamoran, besmislen, život koji nije zabranjen okružnicom, ali nije sasvim ni dopušten. Ne beše bolje. I doista, Belikova smo sahranili, a koliko je još takvih ljudi u futroli ostalo, koliko će ih još biti! - Eto, to je ono! – reče Ivan Ivanič i zapali lulu. - Koliko će ih još biti! – ponovi Burukin. Gimnazijski nastavnik izađe iz staje. Bio je to čovek malena rasta, pun, potpuno ćelav, sa crnom bradom gotovo do pojasa; i s njim izađoše dva psa. - Mesec, gle mesec! – reče on, gledajući naviše. Bila je već ponoć. Desno se videlo celo selo, duga ulica se protezala u daljinu, na pet vrsta. Sve je bilo utonulo u tih dubok san; ni pokreta, ni zvuka, teško je čak i poverovati da u prirodi može da bude tako tiho. Kad u noć obasjanu mesečinom vidiš seosku ulicu sa njenim drvenim kućama, stogovima, usnulim vrbama, duša se smiruje; u tome svom spokojstvu, zaklonjena noćnim senama od muka, briga i jada, ona je krotka, tužna, divna, pa se čini da je i zvezde posmatraju nežno i ganuto, i da nema više zla na svetu i

da je sve srećno. Levo od ivice sela počinjalo je polje; ono se videlo daleko, sve do horizonta, i na čitavom tom polju, oblivenom mesečinom – takođe ni pokreta, ni zvuka. - Eto, to je ono – ponovi Ivan Ivanič. – A zar to što živimo u zagušljivosti, teskobi, ispisujemo nepotrebne spise, igramo vint, zar to nije futrola? A to što provodimo ceo život među besposličarima, parničarima, glupim, dokonim ženama, govorimo i slušamo razne besmislice, zar to nije futrola? Eto, ako želite, ispričaću vam o jednom vrlo poučnom slučaju. - Ne, već je vreme za spavanje – reče Burkin. – Do sutra! Obojica pođoše u staju i legoše na seno. I već su se obojica zatitkala i zadremala, kad se najednom začuše laki koraci: tup, tup... Neko je koračao blizu staje: prođe malo pa se zaustavi, a posle minut opet: tup, tup... Psi zarežaše. - To ide Mavra – reče Burkin. Koraci se utišaše. - Videti i slušati kako lažu – izgovori Ivan Ivanič, okrećući se na drugu stranu – a tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, ne smeti da otvoreno izjaviš da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, i sam lagati, smeškati se, a sve to zbog komada hleba, zbog toplog kutka, zbog nekakvog položaja koji ne vredi ni pet para – ne, više se tako ne može živeti! - E pa, vi to već drugu pesmu, Ivane Ivaniču – reče nastavnik. – Hajde da spavamo. I posle deset minuta Burkin je već spavao. A Ivan Ivanič se stalno prevrtao s jedne strane na drugu i uzdisao, a zatim ustade, opet izađe napolje i, sednuvši kraj vrata, zapali lulu.

UJAK VANJA

Lica:

SEREBRJAKOV, ALEKSANDAR VELIMIROVIČ, umirovljeni sveučilišni profesor.

JELENA ANDREJEVNA, njegova žena, 27 godina stara.

SOFJA ALEKSANDROVNA (SONJA), njegova kći iz prvoga braka.

VOJNICKAJA, MARIJA VASILJEVNA, udovica tajnoga savjetnika, mati prve profesorove žene.

VOJNICKI, IVAN PETROVIČ, njezin sin.

ASTROV, MIHAIL LVOVIČ, liječnik.

TELJEGIN, ILJA ILJIČ, propali vlastelin.

MARINA, stara dadilja.

RADNIK.

Radnja se odigrava na Serebrjakovljevu imanju.

PRVI ČIN

Vrt. Vidi se dio kuće s terasom. U aleji pod starim jablanom nalazi se stol, prostrt za čaj. Klupe, stolci; na jednoj klupi leži gitara. Nedaleko je od stola njihaljka. — Treći je sat iza podneva. Tmurno.

MARINA (neokretna i spora starica, sjedi kraj samovara i veze čarape) i ASTROV (hoda amo tamo).

MARINA (natače čašu). Ded, gutni, baćuško.

ASTROV (prinužden uzimlje čašu). Nekako mi se baš ne pije.

MARINA. Možda hoćeš rakije?

ASTROV. Neću. Ne pijem ja svaki dan rakije. A osim toga je sparno. (Stanka.) Mamice, koliko je tome, otkako se mi poznajemo.

MARINA (razmišljajući). Koliko? Čekaj da se sjetim... Ti si došao ovamo, u ovaj kraj... kada? ... još je bila živa Vera Petrovna, Sonječkina mati. Ti si nas za njena života posjećivao dvije zime. No, bit će dakle tome kojih jedanaest godina (promislivši). A možda i više...

ASTROV. Jesam li se mnogo promijenio za to vrijeme?

MARINA. Vrlo mnogo. Tada si bio još mlad i lijep, a sada si se postarao. I ljepota tvoja nije više ljepota onih dana. Valja spomenuti i to — piješ rakiju.

ASTROV. Da... U tih deset godina postao sam drugi čovjek. A što je tome uzrok? Previše sam radio, mamice. Od jutra do večeri na nogama, ne poznam mira, a noću ležiš pod pokrivačem i sve se bojiš, da te ne odvuku, kakvom bolesniku. Za cijelo vrijeme, otkako se poznajemo, ja nijesam imao ni jedan slobodan dan. Kako da se tu čovjek ne postara? A onda, i život je sam po sebi dosadan, glup i prljav... Vuku se dani... Oko sebe vidiš same čuđake, sve odreda same čudake; i proživiš li dvije-tri godine s njima, malo po malo postaješ neopazice i sam čudakom. Neizbježiva sudbina. (Zavrćući svoje duge brkove.) Gle, kako su mi narasli dugi brci... Glupi brci. Postao sam čudak, mamice. Oglupio, dabome, još nisam, hvala bogu, mozak mi je još na svom mjestu, ali su mi osjećaji nekako otupjeli. Ništa više ne želim, ništa mi nije potrebno, nikoga ne volim... I možda još samo tebe volim (poljubi je u glavu). U djetinjstvu sam i ja imao upravo takvu dadilju.

MARINA. Možda bi htio jesti?

ASTROV. Ne ću. O velikom postu, u trećoj korizmenoj nedjelji otputovao sam u Malickoje, gdje je vladala epidemija... Pjegavi tifus... Po kućicama narod ležao po zemlji... Blato, smrad, dim, telad na podu u izbicama zajedno s bolesnicima... I prasad isto tako. Teglio sam tu cijeli dan, a da nisam pritom ni na čas ni sjeo ni mrvice okusio... Kad sam se pak vratto kući, i opet mi nisu dali da odahnem: dovezli mi nekog željezničkog skretničara; ja ga položio na stol, da izvedem operaciju, a oni ni pet ni šest, nego mi umre pod kloroformom. I, eto, baš kad to nije nužno, probudili se u meni osjećaji, i stala me peći savjest kao da sam ga ja namjerice i hotimično ubio... Sjeo ja, zatvorio oči — evo ovako — i mislim: oni, koji će sto-dvjesta godina živjeti poslije nas, i za koje mi sada krčimo put, hoće li nas se sjetiti i jednom dobrom riječju? Dadiljo, ta ne će nas ni spomenuti!

MARINA. Neće ljudi, all će zato bog!

ASTROV. Hvala ti, baš ti hvala. Lijepo si rekla.

(Ulazi Vojnicki.)

VOJNICKI. (Izlazi iz kuće. Ispavao se nakon doručka, no još je bunovan. Sjeda na klupu i popravlja svoju kicošku kravatu.) Da... (Stanka.) Da...

ASTROV. Jesi li se ispavao?

VOJNICKI. Dakako... Vrlo dobro (zijeva). Otkada ovdje stanuje profesor sa svojom gospođom, život je naš posve izašao iz svoje kolotečine... Ne liježem u pravo vrijeme, o doručku i objedu koješta trpam u sebe, pijem vino... a sve to nije zdravo! Prije nije bilo časka slobodnog, ja i Sonja radili smo — svaka čast, a sada radi sama Sonja, a ja spavam, jedem, pijem... Ne valja to!

MARINA (kimnuvši glavom). I to se zove red! Profesor ustaje u 12 sati, a samovar kipi odjutra i samo njega čeka. Dok njih nije bilo, ručali smo uvijek oko jedan sat kao i drugi ljudi, a sada u sedam... Noću profesor čita i piše, a oko dva sata u noći evo ti najednom zvonca... Što je, zaboga? Prohtjelo mu se čaja! Budi radi njega čeljad, pristavi samovar... Da, to ti je red!

ASTROV. A hoće li još dugo ovdje ostati?

VOJNICKI (zazviždi). Sto godina! Profesor je odlučio da se ovdje trajno nastani.

MARINA. Evo ti ih, na, i sada. Samovar je već dva sata na stolu, a oni odoše na šetnju.

VOJNICKI. Dolaze, dolaze... Ne uzrujavaj se!

(Čuju se glasovi: iz dubine vrta, vraćajući se sa šetnje, dolaze Serebrjakov, Jelena Andrejevna, Sonja i Teljegin.)

SEREBRJAKOV. Prekrasno, prekrasno. Divan izgled.

TELJEGIN. Izvanredan, vaša presvjetlosti!

SONJA. Sutra ćemo se odvesti u šumariju, tatice, zar ne?

VOJNICKI. Gospodo, izvolite k čaju!

SEREBRJAKOV. Budite tako dobri, prijatelji, pa mi pošaljite čaj u moj kabinet! Moram danas još koješta raditi.

SONJA. O, u šumariji će se tebi sigurno svidjeti...

(Jelena Andrejevna, Serebrjakov i Sonja odlaze u kuću. Teljegin polazi k stolu, i sjeda kraj Marine.)

VOJNICKI. Vruće je i sparno, a naš veliki učenjak je u ogrtaču, kaljačama, s kišobranom i u rukavicama.

ASTROV. Bit će, da se čuva.

VOJNICKI. A kako je ona lijepa! Kako je lijepa! U svom životu nisam vidio ljepše žene.

TELJEGIN. Vozim li se poljem, Marino Timofejevna, ili šećem sjenatim parkom, ili pogledam na ovaj stol, uvijek osjećam neobjašnjivo blaženstvo! Divno vrijeme, ptice pjevaju, svi živimo u miru i skladu — pa što nam još treba? (Uzimljući čašu.) Od sveg vam srca hvala!

VOJNICKI (maštajući) . Te oči... Divna žena!

ASTROV. Ded, pričaj nam štogođ, Ivane Petroviču.

VOJNICKI (umorno) . A što da pričam?

ASTROV. Zar nema ništa nova?

VOJNICKI. Ništa. Sve po starom. I ja sam isti, koji sam i bio. Možda sam čak i gori postao, jer sam se ulijenio, pa ništa ne radim, nego samo mrmljam kao staro gunđalo. Ona stara čavka, moja maman, još uvijek ćereta o ženskoj emancipaciji. Jednim okom već gleda u grob, a drugim traži po svojim učenim

knjižurinama zoru novoga života.

ASTROV. A profesor?

VOJNICKI. A profesor kao i prije: sjedi u svom kabinetu od jutra do duboke noći i piše.

»Mrštim čelo, tarem sebi glavu. Pišući ode velike, male — Al zalud je sve to: nit stekoh slavu; Nit trunka sam ljudske požnjeo hvale...«

Jadna li papira! Pametnije bi bilo da napiše svoju autobiografiju. Kako bi to bila krasna tema! Umirovljeni profesor, razumiješ li, stari dvopek, učena sovuljaga... Kostobolja, reumatizam, migrena, od zavisti i pakosti nabubrila jetra... Ta učena sovuljaga živi na imanju svoje prve žene, živi silom, i to samo zato, jer mu je za život u gradu preplitak džep. Vječno se tuži na svoju nesreću, ma da je uistinu sam neobično sretan (nervozno). Pomisli samo, kolika sreća! Sin prostoga crkvenjaka, bogoslov, dočepao se učenjačkih časti i katedre, postao »njegovom presvjetlošću«, zetom senatora, i t.d., i t.d. Uostalom, ni to nije ono najglavnije. Nego čuj ti ovo. Čovjek taj predaje i piše o umjetnosti čitavih dvadeset i pet godlna, a da pritom o umjetnosti nema ni pojma. Dvadeset i pet godina prežvakava on tuđe misli o realizmu, naturalizmu i kojekakvim drugim budalaštinama; dvadeset i pet godina predaje i piše o onom, što je pametnim ljudima već odavno poznato, a glupacima je sasvim nezanimljivo, — ukratko — dvadeset i pet godina prelijeva on vodu iz pustoga u prazno. Pa kako je još kraj svega toga samo umišljen! I kakve pretenzije imade! U mirovinu je otišao, a da je ostao sasvim nepoznat: ni živa ga duša ne zna; a to znači, da je dvadeset i pet godina zauzimao tuđe mjesto. Pogledaj ga samo: korača kao polubog!

ASTROV. No, čini mi se, da mu ti zavidiš.

VOJNICKI. Dabome da zavidim! Pa kakav samo imade uspjeh kod žena! Ni Don Juan nije poznavao tako potpuna uspjeha! Njegova prva žena, moja sestra, prekrasno krotko stvorenje, čista kao, evo, ovo modro nebo, plemenita i velikodušna, koja je imala više udvarača, negoli on učenika — ljubila ga je, kako mogu da ljube samo čisti anđeli jednako čiste i prekrasne stvorove kao sto su i oni sami. Moja mati, njegova punica, obožava ga još i danas, i do dana današnjega ulijeva on njoj neki sveti strah. Njegova druga žena, ljepotica i pametno stvorenje — ta vidjeli ste je čas prije — pošla je za nj, kad je on već bio star, predala mu svoju mladost, ljepotu, slobodu, sav svoj sjaj. Zašto? Čemu?

ASTROV. A je li ona vjerna profesoru?

VOJNICKI. Nažalost, jest.

ASTROV. Zašto nažalost?

VOJNICKI. Zato, što je ta vjernost od početka do kraja lažna. U njoj je mnogo retorike, a logike ni za lijek.

Prevariti staroga muža, kojega ne možeš trpjeti, — to je nemoralno; ali nastojati da ugušiš u sebi bijednu mladost i živi osjećaj, — to nije nemoralno.

TELJEGIN (plačnim glasom). Vanja, ja ne volim, kad ti to govoriš. No, pa i čemu, zbilja... Tko vara ženu ili muža, taj je dakle nevjernik, izdajica, koji može da izdade i domovinu!

VOJNICKI (razgnjevljeno). Ne trabunjaj koješta!

TELJEGIN. Dopusti, Vanja! Moja je žena pobjegla od mene sa svojim ljubavnikom dan poslije svadbe zbog moje neprivlačne spoljašnosti. No ja se nijesam poslije toga ogriješio o svoju dužnost. Ja sam joj i do dana današnjega vjeran i ljubim je, pomažem joj čime mogu, dao sam čak čitav svoj imetak za odgoj djece, što ih je ona imala sa svojim ljubavnikom. Sreće sam lišen, ali je ostao ponos. A ona? Mladost joj je prošla, ljepota pod pritiskom prirodnih zakona izblijedjela; a ljubavnik umro ... Šta joj je preostalo?

(Ulaze Sonja i Jelena Andrejevna; nedugo iza njih ulazi Marija Vasiljevna s knjigom; ona sjedne i čita; njoj donose čaj; ona ga pije i ne gledajući ga.)

SONJA (užurbano, dadilji). Dadiljo, tamo su seljaci došli! Otiđi i porazgovori s njima, a čaj ću već ja sama... (nalijeva čaj.)

(Dadilja odlazi. Jelena Andrejevna uzima svoju šalicu i pije sjedeći na njihaljci.)

ASTROV (Jeleni Andrejevnoj) . A ja sam došao k vašemu mužu. Pisali ste mi, da je veoma bolestan, reumatičan i još nešto... a on eto zdrav zdravcat.

JELENA ANDREJEVNA . Pa sinoć je nešto kunjao, tužio se na bol u nogama, a evo, danas ništa...

ASTROV. A ja, eto, brže bolje odrapio trideset vrsta... No, ništa zato, nije mi prvi put. Ostat ću barem kod vas do sutra, pa ću se barem ispavati quantum satis.

SONJA. Prekrasno. To je i tako takva rijetkost, da vi kod nas noćite. Valjda niste ručali?

ASTROV. Nisam.

SONJA. Baš dobro. Pa ćete s nama i jesti. Mi ručamo sada oko sedam sati (pije). Čaj je hladan!

TELJEGIN. U samovaru je temperatura već znatno pala.

JELENA ANDREJEVNA . Ništa zato, Ivane Ivaniču, ispit ćemo ga i hladna.

TELJEGIN. Oprostite... Nisam Ivan Ivanič, nego Ilja Iljič... Ilja Iljič Teljegin, ili, kako me neki zbog moga kozičavoga lica nazivaju — Hrapavac. Ja sam nekada držao na krstu Sonječku, pa me njegova presvjetlost, vaš muž vrlo dobro poznaje. A sada živim ovdje na vašem dobru... Kako ste izvoljeli primijetiti, svaki dan objedujem zajedno s vama,

SONJA. Ilja je Iljič naš pomoćnik, naša desna ruka... (nježno.) Dajte, dragi kumiću, da vam još natočim.

MARIJA VASILJEVNA. Ah!

SONJA. Što vam je, bakice?

MARIJA VASILJEVNA. Zaboravila sam reći Aleksandru... pamet me izdala... danas sam dobila pismo iz Harkova od Pavla Aleksejeviča... Poslao mi je svoju novu brošuru...

ASTROV. Je li zanimljiva?

MARIJA VASILJEVNA. Zanimljiva je, ali nekako čudna... Pobija ono, što je prije sedam godina sam tvrdio... To je užasno!

VOJNICKI. Ništa to nije užasno. Pijte, majčice, čaj!

MARIJA VASILJEVNA. Ali ja hoću da govorim.

VOJNICKI. Ta mi već pedeset godina govorimo te govorimo, i čitamo brošure. Vrijeme bi već bilo da već i svršimo.

MARIJA VASILJEVNA. Tebi je nekako neugodno slušati, kad ja govorim. Oprosti, Jean, ali ti si se ove posljednje godine tako promijenio, da te više uopće ne prepoznajem... Bio si čovjek određenih uvjerenja, svijetla ličnost...

VOJNICKI. O, dabome! Bio sam svijetla ličnost, koja nije nikome svijetlila... (Stanka.) Bio sam svijetla ličnost... Nema ujedljivije dosjetke od te! Sada mi je 47 godina. Do prošle godine trsio sam se kao i vi da sebi zamažem oči tom vašom skolastikom, samo da ne vidim pravi život — misleći, da činim dobro. A sada, da samo znadete! Čitave noći ne spavam od ljutitosti i srdžbe, što sam tako glupo protukao vrijeme, gdje sam mogao imati sve, čega me sada lišava moja starost.

SONJA. Ujače Vanjo, to je dosadno!

MARIJA VASILJEVNA (sinu). Ti baš kao da optužuješ svoja prijašnja uvjerenja... No nisu kriva uvjerenja, nego ti sam. Zaboravljao si, da uvjerenja sama po sebi nisu ništa, mrtva slova... Valjalo je raditi i stvarati.

VOJNICKI. Raditi? Nije svatko sposoban da bude pišući perpetuum mobile, kao vaš Herr Professor.

MARIJA VASILJEVNA . Što hoćeš time da kažeš?

SONJA (moleći). Bakice! Ujače Vanjo! Molim vas!

VOJNICKI. Ja šutim. Šutim i molim za oproštenje.

(Stanka.)

JELENA ANDREJEVNA . A danas je tako lijepo vrijeme... nije vruće...

(Stanka.)

VOJNICKI. U takvo bi se vrijeme bilo lijepo objesiti...

(Teljegin ugađa gitaru. Marina obilazi oko kuće i zove kokoši.)

MARINA. Pi, pi, pi...

SONJA. Dadiljico, pošto su dolazili seljaci?

MARINA. Uvijek isto, opet radi one pustare. Pi, pi, pi...

SONJA. Dadiljice, pošto su dolazili seljaci?

MARINA. Ona se šarena nekuda izgubila s pilićima... Da ih vrane ne odnesu... (Odlazi.)

(Teljegin svira polku; svi ga šutke slušaju; ulazi jedan radnik.)

RADNIK. Je li ovdje gospodin doktor? (Astrovu) Izvolite, Mihajle Lvoviču, došli smo po vas.

ASTROV. Odakle?

RADNIK. Iz tvornice.

ASTROV (ljutito). No, hvala lijepo! Ali, što ćemo, valja ići... (traži očima kapu.) Dođavola...

SONJA. Kako je to, uistinu, neprijatno ... Dovezite se iz tvornice na objed.

ASTROV. Neću moći. Bit će kasno. Ta gdje je... kuda je... (Radniku.) A ti, dragoviću moj, deder mi donesi čašicu rakije... (Radnik odlazi.) Ta gdje je... kuda je... (Našao je kapu.) U Ostrovskoga ima, u jednom njegovom komadu, neki čovjek s velikim brkovima i malim sposobnostima... Baš sam takav ja. No, a sada, gospodo, zbogom... (Jeleni Andrejevnoj.) Vrlo ću se veseliti, ako jednom navratite sa Sofijom Aleksandrovnom k meni... U mene je maleno imanje, u svemu okolo trideset desetina, ali ako vas možda zanima, možete pogledati moj uzorni vrt i rasadnik, kakva nećete naći na tisuću vrsta uokolo. A odmah je do mene državna šumarija... Sam je šumar star i vazda boležljiv, tako da ja zapravo upravljam i svojim i državnim dobrom ...

JELENA ANDREJEVNA . Već su mi pripovijedali o tom, da vi silno volite šume. To vam, dabome, može donijeti i veliku korist, ali zar vam to ne smeta u vašem pravom zvanju? Ta, vi ste liječnik.

ASTROV. Jedini bog znade, što je zapravo pravo naše zvanje.

JELENA ANDREJEVNA . A je li zanimljivo?

ASTROV. Jest, jest, posao je zanimljiv.

VOJNICKI (ironično). Itekako zanimijiv!

JELENA ANDREJEVNA (Astrovu). Vi ste još mlad čovjek ... Bit će vam tako ... no, 36—37 godina, pa mislim, da neće biti baš tako zanimljivo, kako vi to govorite. Sama šuma i šuma. Mislim, da je jednoliko.

SONJA. Nipošto! To je izvanredno zanimljivo. Mihail Lvovič sadi svake godine mladu šumu, pa su mu već podijelili i jednu brončanu kolajnu i diplomu. Zauzima se za to, da se stare šume ne istrebljuju. Saslušate li ga, potpuno ćete se s njime složiti. On kaže, da šume ukrašuju zemlju, uče čovjeka razumijevati ljepotu i udahnjuju mu uzvišeno nastrojenje. Šume ublažuju surovu klimu. U zemljama s blagom klimom troši se manje sila u borbi s prirodom, pa su zato tamo i ljudi mekši i nježniji. Ondje su ljudi lijepi, gipki, lako se uzbuđuju, govor im je otmjen, kretnje graciozne. Kod njih cvatu nauke i umijeća, filozofija im nije mračna, njihovi odnosi prema ženi puni su otmjenosti i plemenštine...

VOJNICKI (smijući se). Bravo, bravo! Sve je to vrlo lijepo, ali premalo uvjerljivo, pa ćeš ti (Astrovu), dragi prijatelju, ipak biti tako dobar i dopustiti mi, da peći ložim drvima, i da od drvene građe gradim svoje staje...

ASTROV. Ti možeš ložiti svoje peći i tresetom, a staje graditi od kamena. Dopuštam čak da se i šume sijeku kad je za to nužda, ali čemu da se istrebljuju? Ruske šume padaju pod sjekirom, ginu milijarde drveta; pustoše se životinjska legla i ptičja gnijezda, plićaju i sahnu rijeke, nepovratno iščezavaju najljepši pejsaži, i sve to samo zbog toga, što lijeni čovjek nema smisla za to da se sagne i iz zemlje izvadi gorivo.

(Jeleni Andrejevnoj.) Nije li istina, gospođo? Čovjek mora biti zatucani barbar, kad može u svojoj peći spaljivati toliku krasotu i uništavati ono, što nije kadar da sam stvori. ...

ASTROV. ... Čovjek je nadaren razumom i stvaralačkom snagom, da umnoži ono, što mu je dano, ali dosada on nije stvarao, nego rastvarao. Šuma imade sve manje i manje, rijeke presušuju, divljač je poizginula, klima je iskvarena, a zemlja biva svaki dan sve bjednija i ružnija. (Vojnickome.) Eto, i ti gledaš u mene s ironijom i sve, što ja govorim, tebi se čini neozbiljnim... a možda je doista sve to samo naklapanje jednoga čudaka; ali kad prolazim mimo seljačkih šuma, koje sam ja spasio od sječe, ili kad čujem, kako šumi moja mlada šuma, zasađena mojim vlastitim rukama, onda dolazim do spoznaje, da je u izvjesnoj mjeri i klima u mojoj vlasti, pa bude li čovjek i nakon tisuću godina sretan, bit će u tom i dio moga truda. Kad zasadim brezu, pa onda vidim, kako se zazeleni i njiše na vjetru, duša mi se napunja ponosom, i ja... (opazivši radnika s pladnjem i čašicom rakije.) Uostalom ... (pije) valja ići. Sve su to na kraju krajeva možda samo naklapanja čudaka ... ali... ja vas pozdravljam! Zbogom! (Polazi prema kući.)

SONJA (hvata ga pod ruku i polazi zajedno s njime). Kada ćete opet k nama doći?

ASTROV. Ne znam.

SONJA. Opet za mjesec dana?...

(Astrov i Sonja odlaze u kuću; Marija Vasiljevna i Teljegin ostaju kod stola; Jelena Andrejevna i Vojnicki odlaze na terasu.)

JELENA ANDREJEVNA . A vi ste se, Ivane Petroviču, opet ponašali nemoguće. Zar vam je bilo potrebno ljutiti Mariju Vasiljevnu i govoriti o perpetuum mobile! I danas ste se za doručkom prepirali s Aleksandrom. Kako je to sitničavo!

VOJNICKI. Ali kad ga mrzim!

JELENA ANDREJEVNA . Vi nemate za što mrziti Aleksandra. On je baš kao i svi drugi. Nije gori od vas.

VOJNICKI. Da vi možete vidjeti svoje lice i svoje kretnje!... Kako vam je lijeno živjeti! Oh, kako lijeno!

JELENA ANDREJEVNA . Da, da, lijeno i dosadno! Svi grde moga muža, svi me gledaju sažalno: sirotica, muž joj star. O, ja to žaljenje vrlo dobro razumijem! Kako je ono Astrov rekao malo prije: svi vi uludo uništavate šume, i uskoro ne će na zemlji ništa ostati. Baš tako ludo uništavate i čovjeka, i doskora će vasom zaslugom iščeznuti sa zemlje i vjernost, i čistoća, i samopožrtvovnost. Zašto ne možete ravnodušno gledati žehu ako nije vaša? Zato, što — kako ono pravo veli doktor — u svima vama sjedi đavo razaranja! Vama nije žao ni šuma, ni ptica, ni žena, ni jednome drugoga...

VOJNICKI. Ne volim ja te filozofije! (Stanka.)

JELENA ANDREJEVNA . Taj doktor ima umorno, nervozno lice. Interesantoo je to lice. Sonji se on očito dopada. Ona je u njega zaljubljena, i ja je shvaćam. Eto, kod mene je već bio tri puta, ali ja sam plaha, pa nisam ni jedamput s njime pravo ni progovorila, niti sam ga prijateljski primila. Pomislio je, da sam zla srca. Nas dvoje, Ivane Petroviču, jamačno i jesmo baš radi toga dobri prijatelji, što smo oboje prgavi i dosadni ljudi. Prgavi! Ne gledajte me tako, ja to ne volim.

VOJNICKI. Zar vas mogu da gledam drugačije, kad vas ljubim? Vi ste moja sreća, život, moja mladost! Znam, da su moje nade na uzajamnost nevelike, skoro nikakve, ali ja i ne trebam ništa, i dopustite mi samo da vas gledam, da slušam vaš glas...

JELENA ANDREJEVNA . Tiše! Mogao bi vas tkogod čuti!

(Odlaze u kuću.)

VOJNICKI (idući za njom). Dopustite mi da govorim o svojoj ljubavi, ne tjerajte me od sebe, i već samo to bit će za mene prevelika sreća...

JELENA. To je mučno... (Oboje odlaze u kuću.)

(Teljegin udara po žicama, svirajući polku; Marija Vasiljevna nešto bilježi po rubovima svoje brošure.)

[center]Zastor

Drugi čin

Blagovaonica u Serebrjakovljevoj kući. Noć. Čuje se kako u vrtu udara stražar.

SEREBRJAKOV (sjedi u naslonjaču pred otvorenim prozorom i drijema) i JELENA ANDREJEVNA (sjedi kraj njega i također drijema).

SEREBRJAKOV (trgnuvši se). Tko je tu? Sonjo, jesi li to ti?

JELENA ANDREJEVNA. Ja sam.

SEREBRJAKOV. Ti, Lenočka... Nesnosno me boli!

JELENA ANDREJEVNA. Ogrtač ti je pao na pod. (Omata mu noge.) Ja ću zatvoriti prozor, Aleksandre.

SEREBRJAKOV. Nemoj, zagušljivo je ... Malo prije sam zadrijemao, pa mi se prisnilo, da moja lijeva noga nije moja, nego — tuđa. Probudio sam se od teške boli. Ne, to hije podagra, prije će biti reumatizam.

Koliko je sada sati?

JELENA ANDREJEVNA. Dvanaest i dvadeset minuta.

(Stanka.)

SEREBRJAKOV. Potraži mi sutra u biblioteci Batjuškova. Čini mi se, da ga imamo.

JELENA ANDREJEVNA. Što?

SEREBRJAKOV. Potraži mi sutra ujutro Batjuškova. Koliko se sjećam, mi smo ga imali. Ali zašto ja danas tako teško dišem?

JELENA ANDREJEVNA. Umoran si. Već drugu noć ne spavaš.

SEREBRJAKOV. Kažu, da je Turgenjev od podagre dobio srčanu bolest. Bojim se, da ne bude i sa mnom tako. Prokleta, odvratna starost. Neka je đavo odnese. Otkada sam ostario, postao sam sam sebi odvratan. A i vama je jamačno već mrsko gledati u mene.

JELENA ANDREJEVNA. Ti govoriš o svojoj starosti takvim tonom, kao da smo svi mi krivi, što si star.

SEREBRJAKOV. Tebi sam prvoj mrzak.

(Jelena se Andrejevna udaljuje i sjeda podalje.)

SEREBRJAKOV. Na kraju krajeva, imaš i pravo. Nisam ja lud, razumijem. Ti si mlada, zdrava, lijepa, hoćeš da živiš, a ja sam starac, gotovo lešina... Što? Zar da to ne razumijem? Glupo je, dabome, što još uvijek živim. Ali počekajte, doskora ću vas sve osloboditi. Još malo i sve je gotovo.

JELENA ANDREJEVNA. Ne mogu više... Šuti, boga radi.

SEREBRJAKOV. Ispada tako, da, zahvaljujući meni, svi vi »ne možete više«, dosađujete se, kinjite svoju mladost, samo se ja naslađujem životom i srećom. Pa naravno!

JELENA ANDREJEVNA. Zašuti! Ti si me izmučio!

SEREBRJAKOV. Ja sam vas sve izmučio. Naravno.

JELENA ANDREJEVNA (kroz suze). Nesnosno! Reci, što hoćeš od mene?

SEREBRJAKOV. Ništa.

JELENA ANDREJEVNA. Onda ušuti! Molim te.

SEREBRJAKOV. Čudnovata stvar: kad govori Ivan Petrovič ili ona stara idiotkinja Marija Vasiljevna — onda ništa — svi slušaju; a kad se ja samo jednom riječju oglasim, odmah se svi stanu osjećati nesretnima. Čak im je i moj glas odvratan. No, dopuštam, da sam nesnosan, da sam sebičnjak, despot, ali zar zaista nemam u starosti nikakva prava na egoizam? Zar nisam barem to zaslužio? Zar da ja nemam prava — pitam ja — na spokojnu starost i na izvjesnu pažnju ljudi prema sebi?

JELENA ANDREJEVNA. Nitko ti ni ne osporava tvoja prava. (Vjetar udara prozorom.) Vjetar se digao, zatvorit ću prozor. (Zatvara ga.) Odmah će kiša. Nitko ti ne osporava tvoja prava.

(Stanka; stražar se javlja u vrtu udaranjem i pjesmom.)

SEREBRJAKOV. Cijeli svoj život proboraviš u radu za nauku, priučiš se na svoj kabinet, na slušaoce i na poštovane kolege — i najednom, ni kriva ni dužna, evo te u ovoj grobnici da tu dan na dan gledaš glupake i slušaš njihove ništavne razgovore... Ja hoću da živim, ja volim uspjeh, volim slavu, bučnost, a ovdje sam kao u progonstvu. Svaki ti se čas budi čežnja za prošlošću, mori te uspjeh drugih i strah pred smrću... Ne mogu! Nedostaje mi snage! A osim toga — tu nemaju obzira prema mojoj starosti!

JELENA ANDREJEVNA. Pričekaj, strpi se: za pet-šest godina bit ću i ja stara.

(Ulazi Sonja.)

SONJA. Tatice! Pa ti si sam zapovjedio da se pošalje po doktora Astrova, a evo, sada, kad je došao, ne ćeš da ga primiš. To nije lijepo. Samo uzalud uznemirujete čovjeka...

SEREBRJAKOV. Što će meni tvoj Astrov? On se toliko razumije u medicinu, koliko ja u astronomiju.

SONJA. Ta ne ćemo ovamo pozivati zbog tvoje podagre čitav medicinski fakultet.

SEREBRJAKOV. S tim luđakom ne ću ni da razgovaram.

SONJA. Kako te volja. (Sjedne.) Meni je svejedno.

SEREBRJAKOV. Koliko je sada sati?

JELENA ANDREJEVNA. Jedan sat.

SEREBRJAKOV. Ovdje je zagušljivo... Sonjo, daj mi kapljice sa stola!

SONJA. Odmah! (Daje mu kapljice.)

SEREBRJAKOV (razdraženo). Ah, ne te! Ništa vas čovjek ne može zamoliti!

SONJA. Molim te, ne budi hirovit! Možda se to kome i sviđa, ali mene poštedi — budi tako milostiv! Ja to ne volim. A osim toga ja nemam ni vremena: sutra moram rano ustati — kosimo sijeno.

(Ulazi Vojnicki u kučnom haljetku i sa svijećom.)

VOJNICKI. Vani se sprema oluja! (Sijeva.) Oho! Helene i Sonja, idite na počinak! Ja ću vas zamijeniti.

SEREBRJAKOV (prestrašeno). Ne, ne! Ne ostavljajte me s njim? Ne ću! Zatući će me svojim vječitim govorenjem!

VOJNICKI. Ta, zaboga, valja i njima dati odmor! Već drugu noć ne spavaju.

SEREBRJAKOV. Pa, dobro, neka idu, ali odlazi i ti. Hvala ti. Molim te! U ime našega nekadašnjega prijateljstva, nemoj se protiviti. Razgovarat ćemo drugi put.

VOJNICKI (podrugljivo se smješkajući). Našega nekadašnjega prijateljstva... Nekadašnjega...

SONJA. Zašuti, ujače Vanja.

SEREBRJAKOV (ženi). Draga moja, ne ostavljaj me na samu s njim! Ubit će me svojim govorenjem.

VOJNICKI. Pa to već postaje smiješno.

(Ulazi Marina sa svijećom.)

SONJA. I ti bi već trebala da legneš, dadiljo. Kasno je već.

MARINA. Samovar je još na stolu, pa kako da legnem kraj nespremljena stola.

SEREBRJAKOV. Nitko ne spava, svi se kinje i muče, samo ja uživam.

MARINA (pristupa k Serebrjakovu, nježno). Što je batjuško? Boli? I meni u po noge neki đavo vrta, pa vrta (popravlja mu pokrivač). To je vaša stara bolest. Pokojna Vera Petrovna, Sonjeckina majka, nije katkad čitave noći spavala, nego se samo mrcvarila ... Ona je vas jako voljela... (Stanka.) Stari su ljudi kao

i djeca — htjeli bi da ih tkogod požali, a komu je starih ljudi žao... (Ljubi Serebrjakova u rame.) Hajde, batjuško, u postelju... Hodi, dušo!... Dat ću ti lipova čaja, ugrijat ću ti noge... Bogu ću se za tebe pomoliti...

SEREBRJAKOV (ganuto). Hajdemo, Marina.

MARINA. I mene samu nešto u nogama trga, pa trga, (vodi ga zajedno sa Sonjom). Vera se Petrovna katkada sve savijala od muke i plača. Ti si, Sonjuško, bila tada još malena i ludo dijete. Hajde, batjuško, hajde...

(Serebrjakov, Sonja i Marina odlaze).

JELENA ANDREJEVNA. Izmučio me dozlaboga. Jedva se drzim na nogama.

VOJNICKI. On je vas izmučio, a ja samoga sebe. Već treću noć ne spavam.

JELENA ANDREJEVNA. Nema dobra u ovoj kući. Vaša mati mrzi sve osim svojih brošura i profesora; profesor je razdražljiv, meni ne vjeruje, a vas se boji. Sonja se ljuti na oca, ljuti se na mene i, evo, već dvije nedjelje ne govori sa mnom. Vi pak mrzite moga muža i javno prezirete svoju majku. I sama sam toliko nervozna, da sam danas već dvadeset puta počela plakati... Nema sreće u ovoj kući.

VOJNICKI. Ostavimo filozofiju!

JELENA ANDREJEVNA. Vi ste, Ivane Petroviču, obrazovan i pametan čovjek, pa mislim, đa biste vi morali shvatiti, da svijet ne će propasti ni od razbojnika ni od požara, nego od mržnje i neprijateljstva, i od svih tih tričavih zadirkivania ... I vaša bi dužnost bila da sve mirite i primirujete, a ne da i vi mrmljate.

VOJNICKI. Najprije vi pomirite mene sa samim sobom! Draga moja... (Saginje se i ljubi je u ruku.)

JELENA ANDREJEVNA. Pustite! (Povlači ruku.) Odlazite!

VOJNICKI. Za časak će pasti kiša i sve će se u prirodi osvježiti i odahnuti. Samo mene ne će oluja osvježiti. Dan i noć me poput more muči misao, da je moj život nepovratno izgubljen. Prošlosti nemam, jer je utrošena u glupe trice, a sadašnjost je užasna i besmislena. Eto vam moga života i moje ljubavi! Kuda da ih djenem, što da s njima učinim? Moj osjećaj uludo gine poput sunčane zrake, koja je dospjela u mračnu jamu. Tako i ja ginem.

JELENA ANDREJEVNA. Kad mi tako govorite o svojoj ljubavi ja nekako otupljujem i ne znam, što da vam kažem. Oprostite, ali ja vam ne mogu ništa kazati. (Hoće da ode.) Laku noć.

VOJNICKI (zagrađujući joj put). I da znadete, kako me muči pomisao, da pored mene u ovoj istoj kući gine

i još jedan život — vaš! Što vi čekate? Kakva vas to prokleta filozofija sprečava? Ta, razumijte to, shvatite već jednom...

JELENA ANDREJEVNA (sapiljivši se u nj očima). Ivane Petroviču, vi ste pijani!

VOJNICKI. Možda, može biti...

JELENA ANDREJEVNA. Gdje je doktor?

VOJNICKI. Tamo je... Prenoćit će kod mene. Može biti, može biti... Sve može biti!

JELENA ANDREJEVNA. I danas ste pili? Čemu to?

VOJNICKI. Pa i to je nekakav način... Ne smetajte me, Helene!

JELENA ANDREJEVNA. Prije niste nikada pili i nikad niste govorili tako mnogo... Idite spavati! Dosađujete mi.

VOJNICKI (saginje se i ljubi joj ruku). Draga ... divna moja!

JELENA ANDREJEVNA (zlovoljno). Pustite me. Ta to je već i gadno. (Odlazi.)

VOJNICKI (sam). Otišla je... (Stanka.) Prije deset godina susretao sam se s njom kod pokojne sestre. Bilo joj je tada 17, a meni 37 godina. Zašto je onda nisam zavolio i zaprosio? To je bilo tako lako! I sada bi bila moja žena... Da... Sada bi nas oboje probudila oluja: ona bi se prestrašila groma, a ja bih je držao u svome zagrljaju i šaptao: »Ne boj se, ja sam tu.« O, divne misli, kako bi to bilo lijepo... ja se čak i smijem ... Ah, bože, misli mi se pletu u glavi... Zašto sam star? Zašto me ona ne razumije? Njezina retorika, njezin mlitavi moral, besmislene, mlohave misli o propasti svijeta — sve mi je to neizrecivo mrsko. (Stanka.) O, kako sam prevaren! Obožavao sam toga profesora, toga kukavnog reumatičara, radio sam za njega kao vol! Ja i Sonja cijedili smo iz ovoga imanja posljednje sokove; trgovali smo kao kulaci i maslom, grahom, sirom, otkidali smo sami sebi od usta, samo da od groševa i kopjejaka sakupimo tisuće, pa da mu ih pošaljemo. Ponosio sam se njime i njegovom učenošću; živio sam i disao samo s njime i za nj. Sve, što bi, napisao ili izrekao, činilo mi se genijalnim... Bože moj, a sada? Evo ga umirovljena, i odmah se jasno razabire čitav rezultat njegova života: nijedna ga stranica njegovih radova ne će preživjeti: sasvim je nepoznat, upravo nitko i ništa! Mjehurić sapunice! A ja sam prevaren ... vidim... glupo prevaren.

(Ulazi Astrov u kaputiću bez prsluka i bez ovratnika; pripit je; za njim ulazi Teljegin s gitarom.)

ASTROV. Sviraj!

TELJEGIN. Ne, ne — svi spavaju!

ASTROV. Sviraj!

(Teljegin tiho prebire po žicama.)

ASTROV (Vojnickomu). Ti ovdje sam? Bez dama? (Podbočivši se tiho pjevucka):

»Pleši kućo, pleši peći,Gazda ne zna, gdje će leći...«

— A mene probudila oluja. Dobra kiša. Koliko bi sada moglo biti sati?

VOJNICKI. Đavo bi znao!

ASTROV. Ja kao da sam čuo glas Jelene Andrejevne.

VOJNICKI. Ovaj je čas bila ovdje.

ASTROV. Divna žena. (Promatra čaše na stolu.) Lijekovi. Kakvih sve tu ima recepata! I harkovskih, i moskovskih, i tulskih... Svim je već gradovima dodijao svojom podagrom. Da li je uistinu bolestan ili se samo prenemaže?

VOJNICKI. Bolestan je. (Pauza.)

ASTROV. Što si ti danas tako tužan? Zar ti je profesora žao, što li?

VOJNICKI. Pusti me!

ASTROV. Ili si možda u profesorovicu zaljubljen?

VOJNICKI. Ona mi je prijateljica.

ASTROV. Već?

VOJNICKI. Što znači to »već?«

ASTROV. Žena može biti prijateljicom muškarca samo ovim redom: najprije mu je znanica, zatim ljubavnica, a istom na koncu prijateljica.

VOJNICKI. Prostačka filozofija!

ASTROV. Kako? Da... Valja priznati, — postao sam prostak. Eto, vidiš, i pijan sam. Obično se tako opijam samo jednom na mjesec. I kad se tako okitim, onda sam do krajnosti bezobrazan i drzak. Onda mi je sve svejedno. Laćam se najtežih operacija i obavljam ih vanredno; stvaram najšire planove za budućnost. I pritom se ni sam sebi ne činim ni najmanjim čudakom, nego vjerujem, da donosim čovječanstvu golemu korist... upravo golemu! A u to vrijeme imam svoj naročiti filozofski sistem, pa mi se onda svi vi, braćo moja, činite takvim sitnim bubicama... pravim mikrobima. (Teljeginu.) Hrapavče, sviraj!

TELJEGIN. Dragi moj, od srca bih ti rado svirao, ali razumij — u kući sve spava!

ASTROV. Sviraj!

(Teljegin tiho svira.)

ASTROV. Valjalo bi malo gucnuti. Hajdemo, tamo je, čini mi se, kod nas ostalo još malo konjaka. A kad svane odvest ćemo se k meni. Vrijedi? (Opazivši Sonju na ulazu.) Oprostite, ja sam bez ovratnika. (Brzo odlazi, a Teljegin za njim.)

SONJA. I opet si se, ujače Vanja, s doktorom napio. Baš ste se našli — sokolovi! No, doktor je oduvijek takav, ali ti? Tvojim godinama to nikako ne pristaje.

VOJNICKI. Godine tu nemaju nikakva posla. Kad nema pravoga života, onda se živi u fantazmagorijama. Bolje i to, nego ništa.

SONJA. Naše je sve sijeno pokošeno, a kiše lijevaju dan na dan. Sve gnjije, a ti se zanosiš fantazmagorijama. Sasvim si zapustio gospodarstvo. Ja sama radim, pa su me sile posve izdale... (Prestrašeno.) Ujače, tebi su na očima suze!

VOJNICKI. Kakve suze? Nema ništa ... budalaština... Pogledala si me ovaj čas kao pokojna tvoja mati. Mila moja... (Pohlepno joj ljubi ruke i lice.) Sestrice moja... mila moja sestrice... gdje je sada? Ah, DA ZNADE! DA ZNADE!

SONJA. Što, ujače? Što da zna?

VOJNICKI. Teško je... nije lijepo.... Ništa... Poslije.. Ništa... Ja idem... (Odlazi.)

SONJA (kuca na vrata). Mihaile Lvoviču, spavate li? Samo časak!

ASTROV (iza vrata). Odmah, odmah! (Nedugo iza toga ulazi, obučen u prsluk; ima kravatu.) Što zapovijedate?

SONJA. Pijte sami, ako vam se ne gadi, ali vas molim, ne dajte ujaku. Njemu škodi.

ASTROV. Dobro. Ne ćemo više piti. (Stanka.) Ja odmah polazim kući. Riješeno i potpisano. Dok spreme konje, već će i svanuti.

SONJA. Kiša pada. Pričekajte, dok se razdani.

ASTROV. Oluja će nas mimoići: samo nas je jednim krajem zahvatila. Ja idem. I molim vas, da me više ne zovete k svom ocu. Ja mu govorim — podagra, a on meni — reumatizam. Ja ga molim da leži, a on sjedi. Danas uopće nije htio sa mnom govoriti.

SONJA. Razmažen je. (traži po sobnom buffetu.) Hoćete li štogod zagristi?

ASTROV. Molim, rado.

SONJA. Volim ja noću malo zagristi. Čini se, da u buffetu nešto ima. Vele, da je u životu imao mnogo uspjeha kod žena, pa su ga žene i razmazile. Evo, uzmite sira! (Oboje stoje uz buffet i jedu.) ASTROV. Ja danas nisam ništa jeo, samo pijem. U vašega je oca čudan karakter (vadi iz buffeta bocu.) Smijem li? (ispija čašicu.) Nema nikoga, pa vam mogu otvoreno govoriti. Znate li — meni se čini, da ne bih mogao u vašoj kući proživjeti ni mjesec dana: ugušio bih se u tom uzduhu... Otac vam je sav zaokupljen svojom podagrom i knjigama, ujak Vanja svojom boležljivom melankolijom, vaša baka, pa napokon vaša maćeha...

SONJA. Što maćeha?

ASTROV. U čovjeku treba da je sve lijepo i pristalo: lice, i odjeća, i duša, i misli. Istina, ona je lijepa, ali ona samo jede, spava, šeta, sve nas očarava svojom ljepotom — i više ništa. Ne zna ni za kakve dužnosti, drugi rade za nju... Zar ne? A besposlen život ne može biti čist. (Stanka.) Uostalom, možda i prestrogo sudim. Mene nije život zadovoljio kao ni vašega ujaka Vanju, pa obojica postajemo gunđala.

SONJA. Zar vi niste zadovoljni životom?

ASTROV. Općenito govoreći, ja volim život, ali naš život, malograđanski, ruski, filistarski život ne mogu da trpim i prezirem ga svim silama svoje duše. A što se tiče moga vlastitog, ličnog života, to u njemu, boga mi, ne nalazim zaista ništa lijepa. Znadete li, kad čovjek ide u tamnoj noći po šumi, pa u to vrijeme u daljini ugleda svijetlo, onda ne osjeća ni umornosti, ni tame, pa ni bodljikavih grančica, koje ga udaraju po licu... Ja radim — vi to znate — kao nitko u okrugu, sudbina me udara bez prestanka, katkada nepodnosivo patim, ali u daljini preda mnom nema ni plamečka. Za sebe lično ja ne očekujem, više ništa. Ni ljude ne volim... Odavno već ne volim nikoga.

SONJA. Nikoga?

ASTROV. Nikoga. Neku nježnost osjećam još jedino prema vašoj dadilji — to je sjećanje na prošlost. Seljaci su odveć jednolični, nerazvijeni, žive u nečistoći, a s inteligencijom se ne možeš nikako složiti. Umara me. Svi ti naši dobri znanci plitko misle, plitko osjećaju i ne vide dalje od svoga nosa — kratko i jezgrovito: glupaci su. A oni, koji su nešto, pametniji i viđeniji, oni su histerični i zagrezli u analiziranje i refleksije ... Oni jadikuju, uzajamno se mrze i omražuju, očajno kleveću i prikučuju ti se nasamu, promatraju te potajice i zaključuju: »O, to je psihopat!« ili »To je frazer!« A kad ne znadu, kakvu bi ti krpicu prilijepili na čelo, onda govore: »To je neobičan čovjek, čudak!« Voliš li šumu — to im je čudno; ne jedeš li mesa — to im je također čudno. Neposrednog, čistog, slobodnog odnošenja prema prirodi i ljudima više nema... Nema, pa nema! (Hoće da pije.)

SONJA (ne daje mu piti). Ne, molim vas, zaklinjem vas, ne pijte više!

ASTROV. Zašto?

SONJA. To vam nikako ne priliči! Vi ste otmjen čovjek, imate tako nježan glas ... Što više, vi ste i lijepi kao nijedan od svih mojih znanaca. Zašto hoćete da budete slični običnim ljudima, pijanicama i kartašima? O, ne činite to, ja vas molim! Uvijek govorite da ljudi ništa ne stvaraju, nego samo razaraju ono, što im je odozgo dano. Pa zašto onda, zašto razarate samoga sebe? Nemojte, kanite se toga, ja vas molim, ja vas zaklinjem.

ASTROV (pruža joj ruku). Više ne ću piti.

SONJA. Dajte mi poštenu riječ?

ASTROV. Poštena riječ.

SONJA (čvrsto mu stisne ruku). Hvala vam!

ASTROV. Dosta je! Ja sam se otrijeznio. Gledajte, ja sam sasvim trijezan i ostat ću takav do konca svojih dana. (Gleda na sat.) Dakle, nastavimo. Velim: moje je vrijeme već prošlo, već je prekasno ... Postarao sam se, izradio, svi su mi osjećaji otupjeli, pa mislim, da se ne bih mogao više vezati ni uz koga. Ja nikoga ne volim i... ne ću više nikad nikoga zavoljeti. Što me još može zanijeti, to je ljepota. Prema njoj ne mogu nikada postati ravnodušan. Čini mi se, da bi mi, evo, Jelena Andrejevna, kad bi joj se to prohtjelo, mogla zavrtjeti mozgom u jedan jedincati dan... Ali to nije ljubav, nije privrženost ... (Zastire rukom oči i trgne se.)

SONJA. Što je vama?

ASTROV. Tako ... Za vrijeme korizme umro mi je jedan bolesnik pod kloroformom.

SONJA. Vrijeme je, da već jednom to zaboravite. (Stanka.) Recite mi, Mihajle Lvoviču... Kad bih ja imala

prijateljicu ili mlađu sestru, pa da saznate, da vas ona, no — recimo — da vas ona ljubi, kako bi se vi prema tome ponijeli?

ASTROV (slegnuvši ramenima). Ne znam. Po svoj prilici nikako. Ja bih joj dao razumjeti, da je ne mogu voljeti... Ali sada imadem drugih briga. No bilo tako ili drugačije, vrijeme mi je da pođem, kad sam već odlučio da idem. Zbogom, draga moja prijateljice, valja se oprostiti, jer inače ne ćemo do dana završiti. (Stisne joj ruku.) Proći ću gostinskom sobom, ako dopustite, jer se bojim, da bi me vaš otac mogao zaustaviti. (Odlazi.)

SONJA (sama). Nije mi ništa rekao... Njegova duša i srce još su mi uvijek sakriveni, pa zašto se osjećam tako sretnom? (Smije se od sreće). Rekla sam mu: vi ste otmjen i plemenit čovjek, i glas vam je tako nježan... Zar je to možda bilo neumjesno? Glas mu podrhtava, miluje ... evo ga, još osjećam u uzduhu. A kad sam mu govorila o mlađoj sestri, nije me shvatio — (Zalomivši rukama.) O, kako je to strašno, što nisam lijepa! Kako užasno! A ja znam, da sam ružna, znam ja to, znam... Prošle nedjelje, kad su ljudi izlazili iz crkve, čula sam, gdje su govorili o meni, pa je jedna žena rekla: »Ona je dobra i velikodušna, ali šteta, što je tako ružna« ... Ružna...Ulazi JELENA ANDREJEVNA.)

JELENA ANDREJEVNA (otvara prozore). Prošla je oluja. Kako je uzduh čist! (Stanka.) Gdje je doktor?

SONJA. Otišao je. (Stanka.)

JELENA ANDREJEVNA. Sofi!

SONJA. Što?

JELENA ANDREJEVNA. Dokle ćete se vi na mene ljutiti. Mi jedna drugoj nismo ništa zla učinile. Čemu da budemo neprijateljice? Dosta je, već toga ...

SONJA. I ja sam htjela... (Grli je.) Dosta je bilo srdžbe.

JELENA ANDREJEVNA . Pa nego. (Obje su uzrujane).

SONJA. Je li tata legao?

JELENA ANDREJEVNA. Nije! Sjedi u gostinskoj... Nismo govorile jedna s drugom po čitave tjedne, a bog znade zašto... (Opazivši, da je buffet otvoren.) Što je to?

SONJA. Mihail Lvovič je večerao.

JELENA ANDREJEVNA. I vina je ovdje... Dajte da pijemo bratimstvo.

SONJA. Pijmo!

JELENA ANDREJEVNA. Iz jedne čaše... (Natače.) Tako je bolje. No, dakle — ti?

SONJA. Ti. (Piju i ljube se.) Ja sam se već odavna htjela pomiriti, ali me je uvijek nekako bilo sram ... (Plače.)

JELENA ANDREJEVNA. A zašto sada plačeš?

SONJA. Ni za što ... samo tako ...

JELENA ANDREJEVNA. No, dosta, dosta ... (Plače.) Čudan si ti stvor ... i sama sam zaplakala ... (Stanka.) Ti si na mene bila ljutita što sam se udala za tvoga oca tobože prora-čunano. Ako vjeruješ zakletvama, onda ti se kunem, da sam pošla za njega samo iz ljubavi. Zavoljela sam u njemu učenjaka i poznatu ličnost. To nije bila prava ljubav, nego umjetna, ali se meni tada činilo, da je prava. No tome ja nisam kriva. A ti od samoga vjenčanja nisi prestajala da me koriš i kažnjavaš svojim pametnim i nepovjerljivim očima.

SONJA. No, sada je. mir, konačni mir! Zaboravimo sve.

JELENA ANDREJEVNA. Ne smiješ biti takva: — tebi to ne pristaje. Valja svima vjerovati, jer se inače ne da živjeti. (Stanka.)

SONJA. Reci mi po duši kao prijateljica... Jesi li sretna?

JELENA ANDREJEVNA. Nisam.

SONJA. Znala sam to. Još samo jedno pitanje. Reci mi otvoreno, — bi li htjela, da imadeš mlađega muža?

JELENA ANDREJEVNA. Kakva si ti djevojčica. Dabome, da bih htjela. (Smije se.) No, zapitaj još štogod, zapitaj...

SONJA. Sviđa li ti se doktor?

JELENA ANDREJEVNA. Dabome, i te kako.

SONJA (smije se). Ja imam glupo lice... zar ne? On je malo prije otišao, ali ja još uvijek čujem njegov glas i njegove korake, i pogledam, li na tamni prozor — i tamo mi se pojavi njegovo lice. Daj mi da ti sve izgovorim... Ali ja ne mogu tako glasno govoriti, stidim se. Hajdemo u moju sobu, tamo ćemo porazgovarati. Ja ti se pričinjam glupom... Zar ne? Priznaj... Reci mi štogod o njemu...

JELENA ANDREJEVNA. Što da ti reknem.

SONJA. On je pametan čovjek... Sve razumije i sve znade... Znade liječiti ljude i saditi šume...

JELENA ANDREJEVNA. Ne radi se to o šumi ni o medicini ... Shvati ti, draga moja, on je talent! A znaš li ti, što to znači — talent? Smjelost, slobodna glava, široki zamah... Posadi drvce i već zamišlja, što će biti od njega za tisuću godina... Već mu se priviđa sreća čovječanstva. Takvi su ljudi rijetki, i njih treba voljeti... Istina, on pije, biva katkad i surov, ali što je to? Talentiran čovjek u Rusiji ne može ostati bespomoćan. Promisli i sama, kakav je život toga doktora! Po putevima, neprohodna blato, zima, snježne vijavice, silne da-ljine, ljudi grubi, divlji, svuda bijeda, bolesti. Kraj takvih se prilika onome, tko radi i bori se iz dana u dan, teško oču-vati do četrdesete godine čistim i trijeznim... (Ljubi je.) Ja ti želim od sve duše, ti si vrijedna sreće... (Ustaje.) A ja sam suvišna, nevažna pojava... I u glazbi, i u muževljevoj kući, u svim romanima — ukratko svuda i svagda sam bila epizodna pojava. Pravo govoreći, Sonjo, ako se dobro promisli, ja sam vrlo, vrlo nesretna! (Hoda uzbuđeno po sceni.) Za mene nema sreće na ovom svijetu. Nema! Što se ti smiješ?

SONJA (smije se, prekrivši lice). Ja sam tako sretna... sretna!

JELENA ANDREJEVNA. Meni se tako hoće svirati... Svirala bih sada makar što.

SONJA. Sviraj. (Grli je.) Ja ne mogu spavati. Sviraj.

JELENA ANDREJEVNA. Odmah. Tvoj otac ne spava. Kad je bolestan, onda ga uzrujava glazba. Idi, pitaj ga. Nema li on ništa protiv toga, zasvirat ću. Hajde.

SONJA. Odmah. (Odlazi.)

(U vrtu lupa noćni čuvar.)

JELENA ANDREJEVNA. Davno već nisam svirala. Svirat ću i plakati. Plakati kao ludo dijete. (Prema prozoru.) Je l' ti to udaraš, Jefime?

STRAŽAREV GLAS . Ja sam!

JELENA ANDREJEVNA. Ne udaraj, gospodin je bolestan.

STRAŽAREV GLAS . Odmah ću otići! (Zviždi psima.) Na! Crnko! Mali! Crnko! (Stanka.)

SONJA (vrativši se). Ne dopušta!

ZastorTreći čin

Gostinska soba u Serebrjakovljevoj kući. Troja vrata: desno, lijevo i u sredini. Dan je. VOJNICKI i SONJA (sjede), a JELENA ANDREJEVNA (zamišljeno šeće pozornicom). VOJNICKI. Gospodin profesor je izvolio izraziti želju, da se danas svi oko jedan sat sakupimo u gostinskoj sobi. (Gleda na sat.) Za četvrt sata bit će jedan. Ima da nešto objavi narodu. JELENA ANDREJEVNA. Vjerojatno neki posao. VOJNICKI. Ne zna on nikakvih posala. Drlja svoje gluposti, mrmlja i ljubomoran je, i to je sve. SONJA (s prijekorom). Ujače! VOJNICKI. No, no, oprosti. (Pokazuje na Jelenu Andrejevnu.) Eto, gledajte i divite se: kad hoda sve tetura od lijenosti. Vrlo lijepo! Divno! JELENA ANDREJEVNA. A vi opet mrmljate, mrmljate cijeli dan. Kako da vam to ne dozlogrdi! (Ojađeno.) Ja umirem od dosade, ne znam, što bih počela. SONJA (slijegajući ramenima). Kao da u kući nema posla... Samo da ti se hoće raditi. JELENA ANDREJEVNA. Na primjer? SONJA. Primi se gospodarstva, poučavaj nepismene, njeguj bolesnike. Zar je to malen posao? Eto, dok tebe i oca nije bilo ovdje, išli smo ja i ujak Vanja na sajmove, pa smo trgovali brašnom. JELENA ANDREJEVNA. U to se ja ne razumijem. A osim toga, to je nezanimljiv posao. Što se tiče uopćavanja i liječenja seljaka, to je stvar, koja se čita samo u naprednim romanima, pa otkuda da se ja sjetim, da ih liječim i poučavam? SONJA. A eto vidiš, ja ne shvaćam, kako da se ti ne sjetiš, da ih poučavaš. Potrpi malo, pa ćeš se ubrzo priučiti. (Grli je.) Ne jadikuj, draga moja. (Smijući se.) Tebi je dosadno, ne možeš da sebi nađeš nigdje mjesta, a dosada i nerad — to su zarazne bolesti. Gle: ni ujak Vanja ništa ne radi, nego samo ide kao sjena, a ja sam ostavila svoj posao i dotrčala k tebi, da se s tobom porazgovorim. I ja sam se ulijenila, i nisam ni za što! Doktor Mihail Lvovič dolazio je prije k nama vrlo rijetko, jedamput na mjesec; upravo ga je teško bilo namoliti, a sada se dovozi ovamo svakodnevno, napustio je i svoje šume i medicinu. Ti si, čini se, prava čarobnica. VOJNICKI. Pa što vas muči? (Živo.) No, draga moja, čarobnice moja, budite zaboga razboriti! U vašim žilama teče rusalkina krv, krv vodene vile, pa budite i vi vilom rusalkom! Dajte svome srcu oduška, makar jedamput u životu, zaljubite se što prije i preko ušiju u kakvog vodenjaka — pa sobom strmoglavce pljusnite u vodu, da se veleučeni gospodin profesor i svi mi od čuda zabezeknemo!

JELENA ANDREJEVNA (ljutito). Pustite me na miru! Kako je to okrutno! (Hoće da ode.) VOJNICKI (ne pušta je). No, no, radosti moja, oprostite mi... Molim vas za oproštenje! (Ljubi joj ruku.) Sada je opet mir! JELENA ANDREJEVNA. Priznajte, i anđele bi već ostavila strpljivost. VOJNICKI. U znak mira i sloge donijet ću odmah kitu ružica; još sam ih jutros spremio za vas. Jesenje ruže divne, sjetne ruže... (Odlazi.) SONJA. Jesenje ruže, — divne, sjetne ruže ... (Obje gledaju na prozor.) JELENA ANDREJEVNA. Evo već je i rujan. Nekako ćemo i zimu provesti ovdje. (Stanka.) Gdje je doktor? SONJA. U sobi kod ujaka Vanje. Nešto piše. Drago mi je, što je ujak otišao, moram s tobom nešto govoriti. JELENA ANDREJEVNA. O čemu? SONJA. O čemu? (Naslanja joj glavu na grudi.) JELENA ANDREJEVNA. No, dobro, dobro. (Priglađuje joj kosu.) Dosta je toga. SONJA. Ja sam ružna. JELENA ANDREJEVNA. Ti imaš prekrasnu kosu. SONJA. Ne, ne! (Ogledava se za ogledalom.) Ne, kada žena nije lijepa, onda joj se kaže: »Imate prekrasne oči, imate prekrasnu kosu...« Ja ga ljubim već šestu godinu, ljubim ga više, nego svoju majku; svaki ga čas čujem, osjećam stisak njegove ruke, pogledavam na vrata, čekam ga, i uvijek mi se čini, da će ovaj čas unići. I sama vidiš, da i k tebi dolazim samo zato, da o njemu razgovaram. Sada dolazi ovamo k nama svaki dan, ali mene i ne gleda, niti me primjećuje... A to me tako boli! Ni nade nemam nikakve na bolje, baš nikakve! (Očajno.) O, bože, daj mi snage... Čitavu sam noć probdjela u molitvi... Često pristupam k njemu, sama započinjem s njime razgovor i gledam mu u oči... Izgubila sam svaki ponos i sposobnost da se svladavam... Tako se nisam mogla ni jučer suzdržati, pa sam priznala ujaku Vanji, da ljubim... Pa i sva služinčad već znade, da ga ljubim. Svi znadu.

JELENA ANDREJEVNA. A on?

SONJA. Ne. On me i ne opaža.

JELENA ANDREJEVNA (razmišljajući). Čudan je on čovjek... Znadeš li što? Dopusti, da ja s njim o tome porazgovorim... Bit ću oprezna... samo ću mu natuknuti. (Pauza.) Dabome ... pa dokle da ostaneš u takvoj neizvjesnosti... Dopusti mi! (Sonja u znak odobravanja kima glavom.)

JELENA ANDREJEVNA. Izvrsno. Ljubi li ili ne ljubi — to nije teško doznati. A ti se, srdašce, ne plaši i ne uznemiruj, ja ću oprezno ispitati, da on i ne primijeti. Valja nam doznati samo: da ili ne? (Pauza.) Ako ne ljubi, onda nas neka više ne posjećuje. Zar ne?

(Sonja u znak odobravanja kima glavom.)

JELENA ANDREJEVNA. Čovjeku je lakše kad ga ne vidi. I ne odgađajmo to nadugo, nego ga odmah ispitajmo. Spremao se, da mi pokaže neke crteže... Idi mu reci, da želim s njime govoriti.

SONJA (u silnom uzbuđenju). Ali ti ćeš mi reći svu istinu?

JELENA ANDREJEVNA. Pa naravno. Ja mislim, da istina, pa ma kakva ona bila — još uvijek nije tako strašna kao neizvjesnost. Pouzdaj se u mene, mila.

SONJA. Da, da... Reći ću mu, da ti želiš vidjeti njegove crteže. (Polazi, a onda se zaustavi pred vratima.) Ne! Ipak je neizvjesnost bolja... Ipak ostaje neka nada...

JELENA ANDREJEVNA. Što veliš?

SONJA. Ništa. (Odlazi.)

JELENA ANDREJEVNA (sama). Nema ništa gore, nego znati tuđu tajnu, a ne moći joj pomoći. (Razmišljajući.) On je ne voli, — to je jasno, ali čemu da je ne uzme za ženu? Ona nije lijepa, ali za jednoga seoskoga liječnika njegovih godina, bila bi izvrsna žena. Pametna je, nada sve dobra i poštena... Ali, ne! Ne radi se sada o tome... (Pauza.) Ja shvaćam tu bijednu djevojku. Usred takve očajne dosade, gdje umjesto ljudi posvuda tumaraju samo sive mrlje, gdje se čuju samo trivijalnosti, gdje se vodi računa samo o jelu, piću i spavanju, od vremena se do vremena pojavljuje on, koji nije nikome od njih sličan, lijep, zanimljiv i privlačan kao sjajni mjesec usred noćne tame ... Podati se čarima takva čovjeka, zaboraviti se... Čini se, da sam se i ja malo njime zanijela... Da, bez njega mi je nesnosno, i evo, čim pomislim na nj, zatitra mi slatki smiješak na ustima... Taj ujak Vanja veli, da u mojim žilama teče vilinska krv,... »Dajte svom srcu oduška makar jedamput u životu«... Pa što? Možda bi to zbilja bilo dobro... Oh, da mi je poput slobodne ptice odletjeti od svih vas, od vaših pospanih lica, od vaših razgovora, i zaboraviti, da svi vi postojite na svijetu. Ali ja sam kukavica, plašljiva... Savjest će me do smrti moriti... Eto, on nas posjećuje svaki dan, i ja naslućujem, zašto ovamo dolazi, osjećam se čak krivom i spremna sam da pred Sonjom padnem na koljena, zamolim je za oproštenje i zaplačem...

ASTROV (ulazi s kartogramom). Dobar dan! (Stisne joj ruku.) Htjeli ste vidjeti moje risarije?

JELENA ANDREJEVNA. Jučer ste mi obećali, da ćete mi pokazati svoje radove... Jeste li slobodni?

ASTROV. O, dakako. (Rasprostire na igraćem stolu kartogram i pričvršćuje ga čavlićima.) Gdje ste se vi rodili?

JELENA ANDREJEVNA (pomažući mu). U Petrogradu.

ASTROV. A kakve ste škole polazili?

JELENA ANDREJEVNA. Konzervatorij.

ASTROV. Onda vas to ne će zanimati.

JELENA ANDREJEVNA. Zašto? Istina, ja selo ne poznajem, ali sam mnogo čitala.

ASTROV. Ovdje u kući imam svoj vlastiti stol... U sobi Ivana Petroviča. Kad se potpuno umorim i od rada sasvim otupim, onda sve od sebe bacam i bježim ovamo, pa se ovim stvarčicama zabavim sat-dva... Ivan Petrovič i Sofja Aleksandrovna zvrckaju po svojim računalima, a ja sjedim kraj njih za svojim stolom i mažem po platnu... I pritom se osjećam tako ugodno i smireno, a cvrčak cvrči. Ali taj užitak dopuštam sebi dosta rijetko, jedamput na mjesec... (Pokazujući na kartogram.) Sada gledajte ovamo. Slika našega kraja, kakav je bio prije pedeset godina. Tamnozelena i svijetlozelena boja označuje šumu; polovica je cijele površine zaraštena šumom. Gdje je zelenilo pokrivenom crvenom mrežicom, tamo je bilo sobova i srna... Ja tu prikazujem i floru i faunu. Na tom su jezeru živjeli labudi, guske, patke i — kako pripovijedaju stari ljudi — bilo je tu sijaset ptica, koje su se nadvijale u jatima poput oblaka. Osim sela i zaselaka vidite tu i tamo porazbacana naselja, majure, naseobine starovjeraca, pa onda vodene mlinove... Rogatoga je blaga i konja bilo vrlo mnogo. Vidi se to po modroj boji. Tako se na primjer po ovom dijelu našega kraja razlila modra boja gusto: bili su tu čitavi čopori konja, na svaku su kuću otpadala po tri konja. (Pauza.) A sada pogledajte niže. Ovako je bilo prije dvadeset i pet godina. Tu je pošumljena tek trećina čitave površine. Srna više nema, ali imade još sobova. Zelena i modra boja već su bljeđe. I tako dalje i tako dalje. Prelazimo sada k trećem dijelu! To je savremena slika našega kraja. Zelene boje još imade tu i tamo, ali ona više ne čini cjelovitu, neprekidnu površinu, nego skup mrlja: nestalo je i sobova, i labudova, i tetrijeba. Prijašnjim zaseocima, naseobinama, majurima i mlinovima nema više ni traga. Općenito uzevši, pruža nam se slika postepenoga i nesumnjivoga izrođivanja, koje će, čini se, za kojih 10—15 godina postati potpuno. Vi ćete reći, da su tu posrijedi utjecaji kulture i da je sasvim prirodno stari život morao ustupiti mjesto novome. Da, ja bih to shvaćao, da su se na mjestima, gdje su bile te istrijebljene šume, sagradile široke ceste, željeznice, te da su tu podignuti zavodi, tvornice, škole, — narod bi postao zdraviji, bogatiji i prosvjetljeniji. Ali o svemu tome nema ni govora! U okrugu su još uvijek jednake močvare, isti komarci, nema puteva kao i prije, vlada siromaštvo, tifus, difterija, požari... Tu mi imademo posla s izrođivanjem, uvjetovanim nerazmjernom borbom za opstanak; to je izrođivanje iz nehaja, neukosti i posvemašnjeg nedostatka samosvijesti, gdje se ozebli, gladni i bolesni čovjek — samo da spasi ostatke svoga života i očuva od smrti svoju djecu, instinktivno i nesvijesno laća svega, čime bi mogao utažiti sebi glad i ogrijati se, pa razara sve, ne misleći na sutrašnjicu... Razoreno je sada gotovo sve, a

sazdano umjesto toga nije ništa. (Hladno.) Ali — ja vam na licu vidim, da vas to nimalo ne zanima.JELENA ANDREJEVNA. Pa kad se ja u to tako malo razumijem...

ASTROV. Tu nema što da se razumije... Vaš to naprosto ne zanima...

JELENA ANDREJEVNA. Da vam iskreno priznam, moje su misli uistinu zaokupljene drugim stvarima. Oprostite mi. Imam da obavim s vama jedno maleno preslušanje, pa sam u neprilici, jer ne znam, kako da počnem.

ASTROV. Preslušanje?

JELENA ANDREJEVNA. Da ... preslušanje..., ali dosta nevine naravi... Sjednimo! (Sjedaju.) Radi se o jednoj mladoj osobi. Govorit ćemo kao pošteni ljudi, kao prijatelji, bez ceremonija. Mi ćemo o tom porazgovoriti i onda zaboraviti sve, o čemu se govorilo. Hoćete?

ASTROV. Dobro.

JELENA ANDREJEVNA. Radi se o mojoj pastorci Sonji. Sviđa li vam se ona?

ASTROV. Da, ja je poštujem.

JELENA ANDREJEVNA. A sviđa li vam se kao žena?

ASTROV (oklijevajući), Ne sviđa.

JELENA ANDREJEVNA. Još dvije-tri riječi, i svršeno: Nijeste li vi ništa primijetili?

ASTROV. Ništa.

JELENA ANDREJEVNA (uzimlje ga za ruku). Vi je ne volite, to vam vidim na očima ... Ali ona pati... Shvatite to... i... nemojte više ovamo dolaziti.

ASTROV (ustane). Moje je vrijeme već prošlo... A osim toga i žuri mi se... (Slegnuvši ramenima.) Pa što ću? (Zbunjen je.)

JELENA ANDREJEVNA. Uh, kako je to neugodan razgovor! Tako sam uzrujana kao da sam imala na leđima tisuću pudi... No, hvala bogu, gotovi smo. Zaboravimo sve, kao da uopće nije ništa bilo i... i otiđite. Vi ste pametan čovjek, pa ćete razumjeti... (Pauza.) Ah, čak mi je krv udarila u lice...

ASTROV. Da ste mi to rekli mjesec-dva ranije, možda bih još i promislio, ali sada... (Sliježući ramenima.) Ali, ako ona pati, onda naravski... Samo jedno ne razumijem: zašto ste baš vi morali obaviti to preslušanje? (Gleda joj u oči i prijeti prstom.) Vi ste — lukavi!

JELENA ANDREJEVNA. Što to znači?

ASTROV (smijući se). Lukavi! Uzmimo da Sonja uistinu trpi — ja to dopuštam — no čemu to vaše preslušanje? (Ne puštajući je da govori, živahno.) Dopustite, ne gledajte tako začuđeno; vi odlično znadete, zašto ja ovamo dolazim svaki dan... Zašto i radi koga dolazim, to vi odlično znadete. Mila moja grabežljivice, ne gledajte me tako, ja sam stari vrabac...

JELENA ANDREJEVNA (ne shvaćajući). Grabežljivica? Ne razumijem.

ASTROV. Lijepi, dražesni tvor... Vama se hoće žrtava! Eto, ja već cijeli mjesec dana ništa ne radim, sve sam zanemario, i pohlepno tragam samo za vama, a vama je to tako strašno zabavno, užasno zabavno... Što ćemo? Ja sam pobijeđen, i vi ste to znali i bez preslušavanja. (Prekrstivši ruke i poniknuvši glavom.) Ja se pokoravam. Evo me, jedite!

JELENA ANDREJEVNA. Vi ste poludjeli!

ASTROV (smije se kroz zube). Vi ste sramežljivi...

JELENA ANDREJEVNA. O, ja sam bolja i viša, nego što vi mislite. Kunem vam se! (Hoće da ode.)

ASTROV (zapriječivši joj put). Ja danas odlazim, i ne ću vas više pohađati, ali ... (Uzimlje je za ruku, ogledajući se.) Gdje ćemo se vidjeti? Recite brzo: gdje? Mogao bi tko svaki čas ući, govorite brže. (Strastveno.) Kako je divna, čarobna... Samo jedan cjelov! Samo da poljubim tu mirisnu kosu ...

JELENA ANDREJEVNA. Kunem vas se...

ASTROV (priječi joj govoriti). Čemu zaklinjanje? Nemojte se kleti... Našto uzaludne riječi...? O, kako ste krasni! — Ove ruke! (Ljubi joj ruke.)

JELENA ANDREJEVNA. No, dosta, dosta! Odlazite... (Povlači k sebi ruke natrag.) Vi ste se zaboravili.

ASTROV. Ah, recite, govorite već jednom, gdje ćemo se sutra sastati? (Hvata je oko pasa.) Ti i sama vidiš, da je to neizbježno: mi se moramo sastati.

(Ljubi je; u taj čas ulazi Vojnicki s kiticom ruža i zaustavlja se kraj vrata.)

JELENA ANDREJEVNA (ne videći Vojnickoga). Poštedite me... pustite me... (Skloni glavu na Astrovljeve grudi.) Nemojte! (Hoće da ide.)

ASTROV (pridržavajući je rukom oko pojasa). Dođi sutra u šumarsku kućicu... oka dva sata... Hoćeš li? A? Doći ćeš?

JELENA ANDREJEVNA (opazivši Vojnickoga). Pustite me! (U silnoj zbunjenosti odlazi k prozoru.) To je užasno...

VOJNICKI (postavlja kiticu ruža na stol i uzbuđeno otire rupčićem lice i vrat). Ništa ... da ... ništa... ništa!

ASTROV (izazivački). Danas, mnogouvaženi Ivane Petroviču, vrijeme nije loše. Jutros je bilo tmurno kao da se sprema na kišu, a sada gle, evo sunca. Po duši govoreći, jesen je prekrasna... a i zimski usjevi ne će biti loši... (Savija kartogram u oblik cijevi.) Nevolja je tek u tom: dani su postali kraći... (Odlazi.)JELENA ANDREJEVNA (brzo pristupa k Vojnickomu). Vi ćete se postarati i upotrebiti sve svoje sile, da ja i moj muž još danas odavle otputujemo!... Čujete li? Još danas!

VOJNICKI (otirući lice). Kako? No, da... Pa dobro!... Ja sam, Helene, sve vidio ... sve...

JELENA ANDREJEVNA (nervozno). Čujete li? Ja moram odavle otići još danas!

(Ulaze Serebrjakov, Sonja, Teljegin i Marina.)

TELJEGIN. Pa ni ja nisam, vaše prevashodstvo, sasvim zdrav. Evo već dva dana nešto kunjam ... U glavi kao da nije nešto u redu...

SEREBRJAKOV. A gdje su drugi? Ne volim ja ovu kuću: kao kakav labirint. Dvadeset i šest sobetina, svi se po njima razlete, pa ne možeš nikoga da nađeš. (Zvoni.) Pozovite ovamo Mariju Vasiljevnu i Jelenu Andrejevnu!

JELENA ANDREJEVNA. Ja sam ovdje.

SEREBRJAKOV. Molim, gospođo, izvolite sjesti.

SONJA (pristupivši k Jeleni Andrejevnoj, nestrpljivo). Što je rekao?

JELENA ANDREJEVNA. Poslije.

SONJA. Ti dršćeš. Ti si uzrujana. (Ispitljivo joj se zagleda u lice.) Razumijem ... Rekao je, da nas više ne će posjećivati ... Je li? (Pauza.) Reci! Zar ne?

(Jelena Andrejevna potvrđuje kimanjem glave.)

SEREBRJAKOV (Teljeginu). S bolešću bi se čovjek mogao još kako tako i primiriti, ali ovaj način seoskoga života — to je nešto, s čime se ne bih mogao nikada sprijateljiti. Osjećam se kao da sam se sa Zemlje sunovratio na kakav drugi planet. Izvolite, gospodo, sjesti, molim vas. Sonjo! (Sonja ga ne čuje i stoji, tužno spustivši glavu.) Sonjo! (Pauza.) Ne čuje. (Marini.) Dadiljo, sjedi i ti. (Dadilja sjeda i plete čarape.)

Molim, gospodo. Objesite — da tako kažem — svoje uši na klin pažljivosti. (Smije se.)

VOJNICKI (uzrujavajući se). Možda ja nisam potreban i mogu otići?

SEREBRJAKOV. Nipošto, ti ovdje i jesi najpotrebniji.

VOJNICKI. Čim vam dakle mogu poslužiti?

SEREBRJAKOV. Vama...? Što se ti ljutiš? (Pauza.) Ako sam se ičim ogriješio o tebe, oprosti mi, molim te...

VOJNICKI. Ostavi se toga tona! Prijeđimo na stvar!... Što hoćeš?

(Ulazi Marija Vasiljevna.)

SEREBRJAKOV. Evo i maman. Ja počinjem, gospodo. (Pauza.) Pozvao sam vas, gospodo, da vam saopćim, da k nama dolazi revizor. Uostalom, šalu nastranu. Stvar je ozbiljna. Sazvao sam vas, gospodo, da vas zamolim za pomoć i savjet, i, poznavajući vašu veliku ljubaznost, ja se nadam, da ću ih od vas i dobiti. Ja sam čovjek od nauke i knjige i bio sam uvijek neznalica u pitanjima praktičnog života. Ne mogu dakle biti ni živjeti bez savjeta iskusnih ljudi, pa sam zato odlučio da zamolim tebe Ivane Petroviču, vas, Ilja Iljiču, i vas, maman... Radi se o tom, da manet omnes una nox, to jest svi smo mi u božjoj ruci. Ja sam star, bolestan, pa mislim, da je vrijeme da uredim svoje imovinske poslove barem toliko, ukoliko se one tiču moje porodice. Moj je život već dovršen, na sebe više i ne mislim, ali ja imam mladu ženu i odraslu kćer. (Pauza.) Dalje živjeti na selu ja ne mogu. Mi nismo stvoreni za selo, a u građu živjeti od ovih dohodaka, što ih mi dobivamo s ovoga imanja, nemoguće je. Da se proda — recimo — šuma, bila bi to izvanredna mjera, koje se čovjek ne može laćati svake godine. Valja dakle pronaći nešto takvo, što bi nam postojano zajamčivalo manje ili više određenu svotu dohotka. Ja sam smislio takvu mjeru, pa sam slobodan, da vam je predložim na razmatranje. Izostavit ću potankosti i izložit ću vam stvar samo u općenitim potezima. Naše nam imanje odbacuje prosječno ne više od dva posto. Predlažem zato da ga prodamo. Pretvorimo li dobiveni novac u vrijednosne papire, dobivat ćemo između četiri i pet posto. Ja čak mislim, da će biti i nešto suviška, koji će nam dopustiti da kupimo u Finskoj malenu vilu.

VOJNICKI. Čekaj... Čini mi se, da me moj sluh izdao, pa nisam pravo čuo... Ponovi, što si rekao.

SEREBRJAKOV. Da novac pretvorimo u vrijednosne papire, a od preostaloga suviška da kupimo vilu u Finskoj.

VOJNICKI. Ne to o Finskoj... Ti si rekao još nešto drugo.

SEREBRJAKOV. Predložio sam da prodamo imanje.

VOJNICKI. Da, da, to sam htio čuti... Hoćeš da prodaš imanje — izvrsno, prekrasna misao... A kuda zapovijedaš da se djenem ja sa svojom staricom majkom i, evo, sa Sonjom?

SEREBRJAKOV. Sve ćemo mi to u svoje vrijeme razmotriti. Ne ide to sve najedamput.

VOJNICKI. Čekaj. Očito je, da ja do danas nisam imao ni mrvice zdravoga razuma. Do danas sam mislio u svojoj gluposti, da ovo imanje pripada Sonji. Moj je pokojni otac kupio ovo dobro za miraz mojoj sestri. A ja sam dosada bio naivan i nisam shvaćao zakona po turski, misleći čvrsto, da je nakon sestrine smrti prešlo imanje na njezinu kćer Sonju.SEREBRJAKOV. Pa dabome, imanje pripada Sonji. Tko to osporava? Bez Sonjine privole ja se i ne bih odlučio na prodaju. Ali ja mislim da bi to i bilo korisno Sonji.

VOJNICKI. To je neshvatljivo, neshvatljivo! Ili sam ja poludio, ili... ili...

MARIJA VASILJEVNA. Jean, ne protuslovi Aleksandru! On doista znade bolje od nas, što je dobro, a što nije.

VOJNICKI. Ne, ne! Dajte mi vode. (Pije vodu.) Govorite, što hoćete, štogod hoćete!

SEREBRJAKOV. Ja ne razumijem, zašto se ti uzrujavaš. Ja ne kažem, da je moj projekt idealan. Ako ga svi ocijenite nepovoljno, na ću ni ja navaljivati. (Pauza.)

TELJEGIN (zbunjeno). Ja, vaša presvjetlosti, gojim prema nauci ne samo blagopoštovanje, nego i neka srodna čuvstva. Brat žene moga brata Grigorij Iljič — jamačno će vam biti milo da to znate — Konstantin Trofimovič Lakedemonov, bio je magister...

VOJNICKI. Mani se toga, dragi, mi imamo posla. Pričekaj malo, poslije ćeš... (Serebrjakovu.) Evo, pitaj njega. Ovo je imanje kupljeno od njegova ujaka.

SEREBRJAKOV. A, čemu da ga pitam? Zašto?

VOJNICKI. Ovo je dobro još kraj tadašnjih prilika bilo kupljeno za dvadeset i pet tisuća rubalja. Otac je isplatio samo sedamdeset tisuća, a duga je ostalo dvadeset i pet tisuća. Ali sada slušajte! To imanje ne bi bilo ni kupljeno, da se nisam ja odrekao baštine u korist sestre, koju sam žarko ljubio. Što više, ja sam radio deset godina kao vol, dok nisam isplatio sav dug...

SEREBRJAKOV. Žalim, što sam ovaj razgovor uopće započeo.

VOJNICKI. Sada je imanje bez dugova, i uređeno je samo mojim ličnim naporima. I evo sada, kad sam ostario, hoće da me odavle naprosto bace na ulicu!

SEREBRJAKOV. Ja ne znam, što ti zapravo hoćeš?

VOJNICKI. Dvadeset i pet godina upravljao sam tim dobrom, radio, slao tebi novac poput najsavjesnijega

upravitelja, a ti mi za sve to vrijeme nisi ni jedan jedini put za to zahvalio. Cijelo to vrijeme — u mladosti i sada — dobivao sam od tebe godišnju plaću od pet stotina rubalja — tu prosjačku milostinju! — a da se pritom ti nisi nikada domislio, da mi povećaš plaću makar samo za jedan rubalj!

SEREBRJAKOV. Ivane Petroviču, otkuda da ja to znam? Ja nisam praktičan čovjek i ne razumijem se u te poslove. Mogao si sebi sam povećati, koliko si htio.

VOJNICKI. Zašto nisam tobože krao? Je li? Zašto me svi ne prezirete što nisam krao? To bi bilo ispravno, jer u tom slučaju ne bih sada bio prosjak.

MARIJA VASILJEVNA (strogo). Jean!

TELJEGIN (uzrujano). Vanja, dragi prijatelju, ta nemoj... nemoj... ja sav dršćem... Čemu kvariti dobre međusobne odnose? (Ljubeći ga.) Nemoj!

VOJNICKI. Evo, dvadeset i pet sam godina kao krtica sjedio sa svojom majkom između četiri zida... Sve naše misli i čuvstva pripadale su tebi. Danju smo govorili o tebi, o tvojim radovima, ponosili se tobom i sa strahopočitanjem spominjali tvoje ime. Čitave smo noći gubili pri čitanju časopisa i knjiga, koje sada prezirem iz dubine duše!

TELJEGIN. Nemoj, Vanja, nemoj... Ne mogu da to slušam.

SEREBRJAKOV (gnjevno). Ne razumijem, što hoćeš?

VOJNICKI. Nama si ti bio višim bićem i tvoje smo sastavke znali naizust... No sada su mi se otvorile oči! Ja sve vidim! Pišeš o umjetnosti, a o umjetnosti ništa ne razumiješ! Svi tvoji radovi koje sam ja volio, ne vrijede ni prebijene pare. Ti si nas naprosto obmanjivao!

SEREBRJAKOV. Ali, gospodo, dajte ga već jednom ušutkajte! Ja ću otići!

JELENA ANDREJEVNA. Ivane Petroviču, zahtijevam, da zašutite! Čujete li?

VOJNICKI. O, ne, ja ne ću šutjeti! (Zakrčuje Serebrjakovu put.) Pričekaj još malo, još nisam svršio. Ti si uništio moj život! Ja nisam živio! Ne! Zbog tebe sam ja upropastio, uništio najljepše godine svoga života! Ti si moj najgori neprijatelj!

TELJEGIN. Ne mogu... ne mogu... Ja moram ići...

(Odlazi silno uzrujan.)

SEREBRJAKOV. Što hoćeš od mene? I otkuda tebi pravo da govoriš sa mnom takvim tonom? Bijedniče! Ako je ovo imanje tvoje, ti ga i uzmi, a ja ga ne trebam!

JELENA ANDREJEVNA. Ja smjesta odlazim iz ovoga pakla! (Viče.) Ne mogu dalje to podnositi!

VOJNICKI. Moj je život uništen! Ja sam talentiran, pametan, smion... Da sam živio, kako treba, mogao se u meni pojaviti drugi Schopenhauer ili Dostojevski... Ja bulaznim! S uma ću sići. Majko, ja očajavam! Majčice!

MARIJA VASILJEVNA (oštro). Poslušaj Aleksandra!

SONJA (pada na koljena pred dadiljom i pritišće se uz nju). Dadiljo, dadiljo!

VOJNICKI. Majčice! Što da radim? Šutite, nemojte mi ništa govoriti! Sam znam, što mi je raditi... (Serebrjakovu.) Ti ćeš se mene sjećati! (Odlazi na srednja vrata.)

(Marija Vasiljevna odlazi za njim.)

SEREBRJAKOV. Što je to zapravo, gospodo? Oslobodite me toga luđaka! Ja ne mogu s njim živjeti pod istim krovom! On tu stanuje (pokazuje na srednja vrata) gotovo uz mene... Neka se preseli u selo, na drugo krilo, ili ću se ja odavle odseliti ... U istoj kući ja ne mogu više ni časka s njime ostati...

JELENA ANDREJEVNA (mužu). Još danas odlazimo. Sve to treba da se smjesta odredi.

SEREBRJAKOV. Nevaljanac!

SONJA (klečeći obraća se ocu, nervozno, kroz suze). Tatice, budi milosrdan! Ja i ujak Vanja tako smo nesretni! (Gušeći se u očaju.) Budi milosrdan! Sjeti se, dok si ti bio mlađi, ujak Vanja i bakica prevodili su za tebe noću knjige i prepisivali tvoje papire... po čitave noći... čitave noći! Ja i ujak Vanja radili smo bez odmora, bojali smo se i kopjejku potrošiti na sebe i sve samo slali tebi... Nismo jeli nezaslužen hljeb! Ja ne mogu i ne znam da sve to kažem, što bih htjela reći, ali ti nas moraš razumjeti, tatice... Treba biti milosrdan!...

JELENA ANDREJEVNA (uzrujana, mužu). Aleksandre, boga radi, daj razgovaraj s njime... Zaklinjem te.

SEREBRJAKOV. Dobro, razgovarat ću... Ja ga ničim ne okrivljujem, niti se ne ljutim, ali morate priznati, da je njegovo ponašanje u najmanju ruku čudno. Dobro, kad hoćete, idem k njemu. (Odlazi na srednja vrata.)

JELENA ANDREJEVNA. Budi s njim mekši, umiri ga... (Odlazi za njim.)

SONJA (pritiščući se uz dadilju). Dadiljo! Dadiljo!

MARINA. Ništa, ništa, dijete moje. Gusaci će se malo nagakati, pa će prestati... Kad se dosita nagaču —

prestat će...

SONJA. Dadiljo!

MARINA (gladi je po glavi). Treseš se kao u groznici! Smiri se, sirotice moja, bog je milostiv. Uzmi lipova čaja ili malinovog soka, pa će proći... Ne jadikuj, siroče moje... (Gledajući prema srednjim vratima.) Eh, ushodali se, gusaci, prisjelo vam!

(Za scenom se čuje hitac, a onda krik Jelene Andrejevne; Sonja se trgne.)

MARINA. Bogorodice!

SEREBRJAKOV (dotrči, teturajući od straha). Zadržite ga! Zadržite! On je poludio!

(Jelena Andrejevna i Vojnicki bore se na vratima.)

JELENA ANDREJEVNA (nastojeći da mu otme revolver). Dajte to ovamo! Ovamo, velim vam!

VOJNICKI. Pustite, Helene! Pustite me! (Oslobodivši se, jurne unutra i očima traži Serebrjakova.) Gdje je? Ha, evo ga! (Puca na Serebrjakova.) Puf! (Pauza.) Nisam pogodio? Opet promašio? (Gnjevno.) Ah, đavo, đavo... đavo to neka nosi... (Baca revolver na pod i iznemogao sjeda na stol. Serebrjakov je ošamućen; Jelena se Andrejevna naslonila na stijenu, zlo joj je.)

JELENA ANDREJEVNA. Odvezite me odavle! Odvezite me, ubijte, ali ovdje više ne mogu ostati ni časa.

VOJNICKI (očajan). Ah, što ja radim! Što ja radim!

SONJA (tiho). Dadiljo! Dadiljice moja!

Zastor

Četvrti čin

Soba Ivana Petroviča; to je i njegova spavaonica i poslovnica imanja. Uz prozor je velik stol s velikim gospodarskim knjigama i različitim papirima, pult, ormari, vaga. Manji je stol Astrovljev; na njemu je crtaći pribor i boje te crtaća mapa. Kavez sa čvorkom. Na zidu je karta Afrike, očito ovdje sasvim suvišna. Ogromni divan, obučen u navošteno platno. Lijevo su vrata, koja vode u stambene prostorije; desno su izlazna vrata. Pred desnim je vratima prosti otirač, da seljaci ne uprljaju pod. Jesensko veče. Tišina. TELJEGIN i MARINA (sjede sučelice i motaju vunu za čarape).

TELJEGIN. Brže, brže, Marino Timofejevna, jer će nas sad pozvati, da se oprostimo. Već je zapovjeđeno da se upregnu konji. MARINA (nastoji da brže mota). Još samo malo. TELJEGIN. Putuju u Harkov. Tamo će sada živjeti. MARINA. I bolje je tako. TELJEGIN. Ustrašili su se... Jelena Andrejevna veli »nijednoga časa ne ću da dulje ostanem ovdje... odlazimo, te odlazimo... Poživjet ćemo, veli, malo u Harkovu, tamo ćemo sve pogledati, a onda ćemo poslati po stvari...« Odlaze sasvim lake duše. Nije im jamačno, Marino Timofejevna, suđeno da žive ovdje. Nije im suđeno... Fatalna predodređe-nost ... MARINA. I bolje je. Nedavno su podigli buku, pucnjavu — prava sramota! TELJEGIN. Da, to je motiv, vrijedan kista Ajvazovskoga. MARINA. Ja ne mogu to gledati. (Stanka.) Opet ćemo započeti svoj stari život. Ujutro ćemo oko osam na čaj, oko jedan sat objed, a naveče večeru. Sve u svoje doba, kao kod ljudi... pravih kršćana (uzdahne). Oh, grešnica ja, kako već davno nisam jela rezanaca! TELJEGIN. Da, već davno, davno nismo pripravljali rezanaca. (Stanka.) Davno, davno... Jutros vam ja, Marino Timofejevna, idem selom, a sitničar viče za mnom: »Ej, ti, gotovane!« I tako mi je bilo gorko pri duši. MARINA. A ti se na to ne osvrći, baćuško. Svi smo mi božji gotovani. Ni ti, ni Sonja, ni Ivan Petrovič — nitko ne sjedi bez posla, svi radimo! Svi... A gdje je Sonja? TELJEGIN. U vrtu. S doktorom se ushodala. Ivana Petroviča traži. Boje se, da nije digao ruku na sebe. MARINA. A gdje mu je pištolj? TELJEGIN (šapćući). Ja sam ga sakrio u podrumu! MARINA (nasmiješi se). Sami grijesi! (Ulaze iz dvorišta Vojnicki i Astrov.) VOJNICKI. Pusti me. (Marini i Teljeginu.) Otiđite odavle, ostavite me nasamu makar samo jedan sat! Ne podnosim skrbništva. TELJEGIN. Odmah, Vanja. (Odlazi na prstima.)

MARINA. Gusak: ga-ga-ga! (Kupi vunicu i odlazi.) VOJNICKI. Ostavi me! ASTROV. S najvećim veseljem; već sam davno odavle trebao otići, no ja ti ponavljam, da ne ću prije otići, dok god mi ne vratiš ono, što si mi uzeo. VOJNICKI. Ja tebi nisam ništa uzeo. ASTROV. Ozbiljno ti velim — nemoj me zadržavati. Ja bih već davno morao otići. VOJNICKI. Ja nisam od tebe ništa uzeo. (Obojica sjedaju.) ASTROV. Tako? No, hajde, ja ću još malo pričekati, a onda — oprosti — morat ću upotrebiti silu. Svezat ćemo te i pretražiti. Govorim ti to sasvim ozbiljno. VOJNICKI. Kako vam drago. (Stanka.) Takvu budalaštinu prirediti: dva puta pucati, a nijednom ne pogoditi! To sebi ne ću nikada oprostiti! ASTROV. Kad te već spopala želja da pucaš, zašto nisi prosvirao sebi čelo? VOJNICKI (slegnuvši ramenima). Čudno. Pokušao sam ubiti čovjeka, pa me ne hapse niti predaju sudu. Očito me drže luđakom (podmukli smijeh). Ja sam luđak, a oni, koji pod krinkom profesora, učenih maga, skrivaju svoju nenadarenost, tupost, svoju krajnju sebičnost — oni nisu luđaci. Ni one nisu luđakinje, koje se udaju za starce, pa ih onda na očigled sviju varaju. Ja sam vidio, vidio, kako si je grlio! ASTROV. Da, jesam, grlio sam je, a tebi, evo ti, na! (pokazuje mu nos.) VOJNICKI (gledajući prema vratima). Ne, luda je zemlja, koja nas još drži! ASTROV. No, i to je glupo. VOJNICKI. Što ćemo, ja sam luđak, neubrojiv, pa imam pravo da govorim gluposti. ASTROV. Stara šala. Nisi ti luđak, nego naprosto čudak. Plašilo staro. Prije sam i ja smatrao svakoga čudaka bolesnim, nenormalnim, ali sada mislim, da normalno čovječje stanje i jest — biti čudak! Ti si potpuno normalan. VOJNICKI (pokriva lice rukama). Stid me je! Da znadeš, kako me je stid! Ovaj se oštri osjećaj stida ne da isporediti ni s kakvim drugim bolom (tužno). Nesnosno! (pada na stol.) Što da radim? Što da radim? ASTROV. Ništa.

VOJNICKI. Daj mi ma što! On, bože moj... 47 mi je godina; doživim li, recimo, do šezdesete, pređa mnom je još čitavih trinaest godina. Mnogo! Kako da proživim tih 13 godina? Što da radim, čime da ih ispunim? Oh, razumiješ li ti to... (Grčevito stišče Astrovu ruku), razumiješ li, kad bi se moglo proživjeti ostatak života nekako drukčije. Da se čovjek probudi jednoga jasnog i tihog jutra i osjeti, kako je počeo živjeti novim životom, da je sve, što je prošlo, zaboravljeno i nestalo kao dim. (Plače.) Započeti novi život... Reci mi, kako da započnem.

ASTROV (mrzovoljno). Ah, dođavola! Kakav ti je tu novi život? Naš je položaj, i tvoj i moj, sasvim beznadan.

VOJNICKI. Tako?

ASTROV. Ja sam o tom uvjeren.

VOJNICKI. Daj mi makar što... (pokazuje na srce.) Ovdje me peče.

ASTROV (ljutito viče). Prestani! (Umekšavši se.) Oni, koji budu živjeli poslije stotinu, poslije dvjesta godina, i koji će nas prezirati za to, što smo ovdje živote preživjeli tako glupo i tako neukusno, oni će možda naći sredstvo, da budu sretni, ali mi... Nama je preostala samo jedna nada. Nada, da će nas za počivanja u grobovima našim posjećivati priviđenja, od kojih će po koje biti i ugodno. (Uzdahnuvši.) Da, brate moj? U čitavom su okružju bila samo dva prava, inteligentna čovjeka: ja i ti. No u ciglih desetak godina potegnuo je i nas u svoj vrtlog ovaj svagdanji i prezira vrijedni život; on je svojim genijalnim isparivanjem otrovao našu krv, pa smo postali ništavi kao i svi drugi. (Oživljeno.) Ali nemoj ti mene zavaravati riječima. Vrati ti meni što si mi uzeo.

VOJNICKI. Ja od tebe nisam ništa uzeo.

ASTROV. Uzeo si iz moje priručne apoteke bočicu s mor-fijem. (Stanka.) Slušaj, ako hoćeš da po svaku cijenu obračunaš sa svojim životom, onda otiđi u šumu, pa se tamo ustrijeli. Ali morfij mi vrati, jer će se inače govorkati, koješta naslućivati, pa će pomisliti, da sam ti ga ja dao... Meni će biti dosta i to, što ću morati vršiti seciranje... Ti misliš, da je to zanimljivo? (Ulazi Sonja.)

VOJNICKI. Ostavi me.

ASTROV (Sonji). Sofijo Aleksandrovna, vaš je ujak uzeo iz moje apoteke bočicu s morfijem, i ne će da je vrati. Recite mu, da to ipak... nije pametno. A ni vremena nemam. Moram otići.

SONJA. Ujače Vanja, ti si uzeo morfij? (Stanka.)

ASTROV. Uzeo je. Ja sam u to uvjeren.

SONJA. Vrati mu ga. Čemu nas strašiš? (Nježno.) Vrati, ujače Vanja! Ja možda nisam manje nesretna od

tebe, pa ipak ne padam u očaj. Trpim i trpjet ću, dok se život sam od sebe ne svrši... Pa trpi i ti! (Stanka.) Vrati mu ga! (Cjeliva mu ruku.) Dragi, dobri ujače, mili, vrati! (Plače.) Ti si dobar, ti ćeš nam se smilovati i vratiti. Trpi, ujače! Trpi!

VOJNICKI (vadi iz stola bočicu i daje je Astrovu). Na, uzmi! (Sonji.) Ali treba što prije započeti nešto raditi, pa makar bilo što, jer ja ne mogu... ne mogu...

SONJA. Da, da, treba raditi. Čim ispratimo naše, sjest ćemo raditi... (nervozno kopka po spisima na stolu.) Sve je kod nas zapušteno.

ASTROV (stavlja bočicu u apoteku i zavezuje je). Sada mogu da krenem na put.

JELENA ANDREJEVNA (ulazi). Ivane Petroviču, zar ste vi ovdje? Mi ovaj čas putujemo. Pođite k Aleksandru, on hoće da vam nešto kaže.

SONJA. Hajde, ujače Vanja. (Uzimlje Vojnickoga ispod ruke.) Hajdemo. Tata i ti se morate pomiriti. To je nužno potrebno. (Sonja i Vojnički odilaze.)

JELENA ANDREJEVNA. Ja odlazim. (Daje Astrovu ruku.) Zbogom.

ASTROV. Zar već?

JELENA ANDREJEVNA. Konji su spremni.

ASTROV. Zbogom.

JELENA ANDREJEVNA. Danas ste mi obećali, da ćete otići odavle.

ASTROV. Sjećam se. Ovaj čas odlazim. (Stanka.) Što ste se prestrašili? (Uzima je za ruku.) Zar je to tako strašno?

JELENA ANDREJEVNA. Da.

ASTROV. A da ostanete! A? Sutra u šumarskoj kućici...

JELENA ANDREJEVNA. Ne... Već je odlučeno. Zato vam i gledam tako smjelo u oči, jer je odlazak već riješena stvar. Samo vas jedno molim: mislite o meni bolje. Željela bih, da me poštujete.

ASTROV. Ah! (Nestrpljiv pokret.) Ostanite, molim vas! Priznajte, da nemate više što da radite na tom svijetu, život vaš nema nikakve svrhe, nemate ni za što da se zagrijete — pa ćete se i tako — ranije ili kasnije — i sami podati tome čuvstvu. To je neizbježno. Pa kad već to mora biti, bolje da se to dogodi ovdje, u krilu prirode, negoli gdjegod u Harkovu ili Kursku... Barem je poetično, i čak je jesen lijepa...

Ovdje postoji lugarska kućica, pa polurazrušena vlastelinstva po Turgenjevljevu ukusu...

JELENA ANDREJEVNA. Kako ste smiješni... ljutim se na vas, ali ipak... sjećat ću vas se rado. Zanimljiv ste i originalan čovjek. Mi se ne ćemo više nikada vidjeti, pa čemu da to krijem? Ja sam vas čak malo voljela... No, dajte da stisnemo jedno drugom ruku, pa da se raziđemo kao prijatelji. Ne zamjerite mi ništa.ASTROV (stisnuvši joj ruku). Dobro, putujte... (Zamišljeno.) Vi kao da ste dobar čovjek, pun duše, a ipak i nešto čudno izbija iz čitavog vašeg bića... Doputovali ste, evo, ovamo sa svojim mužem, i svi, koji su ovdje radili, vrtjeli se ili štogod gradili, morali su odbaciti svoj posao i čitavo se ljeto baviti samo kostoboljom vašega muža i vama. Oboje — i on i vi — zarazili ste sve nas svojom besposlicom. Ja sam se zanio vama, čitav mjesec dana nisam ništa radio, dok su u to vrijeme ljudi patili, a seljaci po mojim šumama i šumskim branjevinama pasli svoju stoku. I tako ste vi i vaš muž, gdjegod bi vaše noge stupile, donosili sobom razaranja... Ja se šalim, naravno, ali je ipak... čudno, i ja sam u to uvjeren, da bi nastala ogromna pustoš, kad biste vi ostali... I ja bih poginuo, a i s vama ne bi bilo bolje. No, odlazite. Finita la commedia!

JELENA ANDREJEVNA (uzima s njegova stola olovku i brzo je sakriva). Ovu ću olovku uzeti sebi za uspomenu.

ASTROV. Kako je to čudno... Poznavali smo se, a sada najedamput... bog znade zbog čega ... više se nikad ne ćemo vidjeti. Tako je sve to na svijetu ... No, dok nema još nikoga, i dok još nije unišao Vanja s buketom, dopustite mi... da vas poljubim... Na oproštaju... Smijem li? (Ljubi je u obraz.) No, eto... kako je to krasno.

JELENA ANDREJEVNA. Želim vam svako dobro! (Ogledavši se.) Bilo što bilo: makar jedamput u životu! (Grli ga strasno, a onda odmah oboje brzo odlaze jedan od drugoga.) Valja ići.

ASTROV. Brže, brže. Kad su već konji spremni, onda odlazite..

JELENA ANDREJEVNA. Čini se, netko ide! (Oboje osluškuju.)

ASTROV. Finita!

(Ulaze Serebrjakov, Vojnicki, Marija Vasiljevna s knjigom, Teljegin i Sonja.)

SEREBRJAKOV (Vojnickomu). Tko i jednom riječju spomene što se dogodilo, oči mu iscurile. Poslije svega toga, što se tu dogodilo, ja sam u tih nekoliko sati mnogo proživio i toliko toga smislio i promislio, da bih mogao za pouku potomstvu napisati čitavi traktat o tome, kako treba živjeti. Ja drage volje prihvaćam tvoje izvinjenje, pa i sam molim, da i ti meni oprostiš. Zbogom! (Ljubi se s Vojnickim tri puta.)

VOJNICKI. Ti ćeš i nadalje dobivati točno onoliko, koliko si i dosad dobivao. Sve će ostati po starome.

(Jelena Andrejevna grli Sonju.)

SEREBRJAKOV (cjeliva Mariji Vasiljevnoj ruku). Maman...

MARIJA (cjeliva ga). Aleksandre, dajte se opet fotografirati, pa mi pošaljite svoju sliku. Vi znate, kako ste mi dragi.

TELJEGIN. Sretan put, vaše prevashodstvo! Ne zaboravite nas!

SEREBRJAKOV (poljubivši kćer). Zbogom! Ostajte nam svi zbogom! (Pružajući Astrovu ruku.) Zahvaljujem vam za ugodno društvo ... Ja cijenim vaš način mišljenja, vaše zanose i vaše porive, ali dopustite meni starcu, da vam za oproštajni pozdrav samo jedno pripomenem: raditi valja, gospodo, raditi! Neumorno raditi! (Klanja se svima.) Svako dobro želim! (Odlazi, a za njim odlaze Marija Vasiljevna i Sonja.)

VOJNICKI (čvrsto cjeliva ruku Jeleni Andrejevnoj). Zbogom... Oprostite ... Više se ne ćemo nikada vidjeti.

JELENA ANDREJEVNA (dirnuta). Zbogom, prijatelju! (Ljubi ga u čelo i odlazi.)

ASTROV (Teljeginu). Daj, Hrapavko, reci, da spreme i moje konje.

TELJEGIN. Odmah, prijatelju! (Odlazi.)

(Ostaju samo Astrov i Vojnicki.)

ASTROV (kupi po stolu boje i sprema ih u kovčeg). Što ih ne ideš ti sprovesti?

VOJNICKI. Neka putuju, a ja... ja ne mogu. Teško mi je. Valja mi se što prije nečim zabaviti... Raditi, raditi! (Kopa po spisima na stolu.)

(Stanka, čuju se praporci.)

ASTROV. Otišli su. Profesor će se jamačno tome radovati. Njega ovamo ne ćeš više ni za što namamiti.

MARINA (ulazi). Otišli su. (Sjedne u naslonjač i plete čarape.)

SONJA (ulazi). Otišli su. (Otire oči.) Sretan im put, (Ujaku.) No, ujače Vanja, hajde da nešto radimo.

VOJNICKI. Raditi, raditi...

SONJA. Davno, davno već nismo skupa sjedili za ovim stolom. (Pali svjetiljku na stolu.) Čini mi se, da nema crnila ... (Uzimlje tintarnicu, prilazi s njome k ormaru i nalijeva u nju crnilo.) A meni je tako tužno, što su otišli.

MARIJA VASILJEVNA (polagano ulazi). Otišli su! (Sjeda i zadubljuje se u lektiru.)

SONJA (sjeda za stol i lista po blagajničkoj knjizi). Ispišimo prije svega, ujače, račune. Strašno su zapušteni. Danas su opet tražili neki račun. Piši. Ti piši jedan račun, a ja ću drugi...

VOJNICKI (piše). »Račun za gospodina...« (Oba pišu šutke.)

MARINA (zijeva). Spava mi se...

ASTROV. Sve je tiho. Pera škripe, cvrčak cvrči. Toplo i ugodno... Tako mi se ne odlazi odavle... (Čuju se praporci.) Eto, konji su spremni... Ne preostaje mi očito, dragi moji, ništa drugo, nego da se oprostim s vama i sa svojim stolom, pa onda — hajde! (Slaže kartogratne u mapu.)MARINA. Ta što si se užurbao? Sjedni još časak. ASTROV. Ne mogu. VOJNICKI (piše).- »A od staroga je duga ostalo još sedamdeset i pet« ... RADNIK. Mihajle Lvoviču, konji su upregnuti. ASTROV. Čujem. (Pruža mu priručnu apoteku, kovčeg i mapu.) Na, uzmi ovo. Pazi da ne pogužvaš mape. RADNIK. Dobro. (Odlazi.) ASTROV. No, a sada... (Ide da se oprosti.) SONJA. A kad ćemo se opet vidjeti? ASTROV. Prije ljeta jamačno ne ćemo. A teško i zimi... Naravno, ako bi se štogod dogodilo, javite, pa ću doći. (Rukuje se.) Hvala vam na gostoprimstvu, prijateljskoj ljubavi... jednom riječju: na svemu. (Polazi k dadilji i cjeliva je u glavu.) Zbogom, starice! MARINA. Pa što ne ćeš ni čaj počekati? ASTROV. Ne ću, dadiljo. MARINA. Možda hoćeš čašicu rakije? ASTROV (neodlučno). E, pa hajde! Molim! (Marina odlazi.)

ASTROV (nakon stanke). Moj je priprežnjak nešto zahramao. Još sam jučer to primijetio kad ga je Petruška vodio na vodu. VOJNICKI. Valjalo bi ga nanovo potkovati. ASTROV. Morat ću se u Roždestvenom svratiti kovaču. To me ne će minuti. (Prilazi karti Afrike i promatra je.) U toj tamo Africi mora da je sada vrućina dozlaboga — strašna stvar! VOJNICKI. Da, vjerojatno. MARINA (vraća se s tasom, na kojoj je čašica rakije i komadić kruha). Izvoli! (Astrov ispija rakiju.)

MARINA. U zdravlje, baćuška! (Duboko se nakloni.) Ne bi li i komadićak kruha založio ... ASTROV. Ne ću, hvala... A sada — želim vam sve dobro! (Marini.) Nemoj me sprovoditi, dadiljo. Nije potrebno. (On odlazi; Sonja odlazi za njim sa svijećom, da ga sprovede. Marina sjedne u svoj naslonjač.) VOJNICKI (piše). »2. februara ulja 20 funti... 16. februara opet ulja 20 funti... Heljdine kože ...« (Stanka.) (Čuju se praporci.) MARINA. Otišao je. (Stanka.) SONJA (vraća se, stavlja svijeću na stol). Otišao... VOJNICKI (sračunao je na računalu i zapisuje). Svega ... petnaest... dvadeset i pet... (Sonja sjedne i piše.) MARINA (zijeva). Oh, oprosti nam, gospode, grijehe naše! (Teljegin ulazi na prstima, sjedne kraj vratiju i tiho ugađa gitaru.) VOJNICKI (Sonji, podragavši je rukom po kosi). Dijete moje, kako mi je teško! O, kad bi ti znala, kako mi je teško!

SONJA. Što ćemo? Živjeti se mora! (Stanka.) Mi ćemo živjeti, ujače Vanja. Proživjet ćemo dugi, dugi niz dana i dugih večeri... Strpljivo ćemo podnositi kušnje, kakve nam i god pošalje sudbina; mučit ćemo se za druge i sada i u starosti, ne znajući za odmor; a kada kucne naš čas, mi ćemo ponizno umrijeti, i onda tamo, s onu stranu groba reći ćemo: da smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško. Bog će nam se smilovati, pa ćemo ja i ti ujače, mili ujače, upoznati i svijetli, prekrasni, divni život... i mi ćemo se razveseliti i gledati na naše sadašnje nevolje ganutljivo, sa smiješkom na licu — i odmorit ćemo se. Ja vjerujem u to, ujače, vjerujem vruće, strasno... (Klekne pred njega i položi glavu na njegove ruke; umornim glasom.) Odmorit ćemo se! (Teljegin tiho svira na gitari.) SONJA. Odmorit ćemo se... Slušat ćemo anđele, gledat ćemo nebo. obasuta draguljima, vidjet ćemo, kako sva zemaljska zla i sve naše patnje tonu u milosrđu, koje će ispuniti sav svemir... A život će nas postati tih, nježan i sladak kao ljubavno milovanje ... Ja vjerujem, vjerujem ... (Otire mu maramicom suze.) Jadni moj, jadni ujače Vanja, ti plačeš... (Kroz zube.) U svome životu ti nisi poznavao radosti, ali čekaj, ujače, čekaj... Mi ćemo otpočinuti... (Grli ga.) Odmorit ćemo se! (Izvana se čuje stražar.) (Teljegin tiho prebire po gitari; Marija Vasiljevna nešto zapisuje po rubovima brošure; Marina plete čarapu.) SONJA. Odmorit ćemo se! (Zastor se polagano spušta.)

РОТШИЛДОВА ВИОЛИНА

Паланка је била мала, гора од села, и живели су у њој готово само старци, који умираху тако ретко да то беше чак непријатно. Болница, пак, и казнени завод наручивали су мртвачке сандуке не тако често. Једном речју, послови су ишли рђаво. Да је Јаков Иванов био продавац мртвачких сандука у губернијском граду, зацело би имао своју кућу и звали би га Јаков Матвејич; овде, у варошици, звали су га просто Јаков, а однекуд доби и улични надимак Бронза, и живео је сиромашно, као обичан сељак у омаленој старој кровињари, у којој беше само једна соба и њу заузимаху он, Марта, пећ, брачни кревети, мртвачки сандуци, столарска тезга и сав остали домазлук. Јаков је израђивао лепе, солидне мртвачке сандуке. За сељаке и мештане правио их је према својој висини и ниједном није погрешио, јер вишег и снажнијег човека од њега не беше нигде, чак ни у казненом заводу, мада је имао већ седамдесет година. За племиће и жене правио је по мери и употребљавао за то гвоздени метар. Наруџбине за дечје сандуке примао је врло нерадо и правио их просто без мере, с презрењем, и увек би, наплаћујући свој рад, говорио:

Истину да кажем, не волим да се бавим ситницама. Сем заната, омању зараду доносило му је и свирање на виолини. У варошици, на свадбама, свирао је обично јеврејски оркестар, којим је управљао калајџија Мојсеј Илич Шахкес, који је за себе задржавао више од половине зараде. Како је Јаков врло добро свирао на виолини, нарочито руске песме, Шахкес га је понекад звао у свој оркестар и плаћао му педесет копејака дневно, без бакшиша од гостију. Кад је Бронза седео у оркестру, лице би му се пре свега знојило и црвенело; била је врућина, мирисало је на бели лук свуда до загушљивости, виолина је цкјукала, крај десног уха крчао би контрабас, крај левог јецала је флаута, на којој је свирао риђи мршави Јеврејин, који је имао читаву мрежу црвених и плавих жилица на лицу, и који је носио презиме познатог богаташа Ротшилда. И тај проклети Чивут чак би највеселије ствари успевао да свира жалосно. Без икаквог очевидног разлога, Јаков је постепено почињао да осећа мржњу и презир према Чивутима, а нарочито према Ротшилду; почињао би да се хвата за ситницу, да га псује погрдним речима и једном чак хтеде да га изудара, а Ротшидд се увреди и рече гледајући га разјарено:- Да вас не ценим због вашег талента, давно бисте ми ви одлетели кроз прозор. Затим је заплакао. Зато Бронзу нису позивали у оркестар тако често, већ само у случају крајње нужде, кад је изостајао неко од Јевреја. Јаков никад није био добро расположен, јер је увек морао да претрпи неку огромну штету. На пример, недељом и о празницима било би грех радити, понедељак је тежак дан, па се тако годишње накупи и око двеста дана кад човек, хтеоне хтео, мора да седи скрштених руку. А то је и те каква штета! Ако неко у вароши приреди свадбу без музике или Шахкес не позове Јакова, и то је била штета. Полицијски пристав био је две године болестан и венуо је, а Јаков је с нестрпљењем чекао кад ће умрети, али пристав ј е отпутовао у губерниј ску варош да се лечи па потеже и умре тамо. Ето вам такође штете, најмање десетак рубаља, јер би требало направити скуп сандук за позлатом. Мисли о губицима мучиле су Јакова нарочито ноћу; он би стављао поред себе на постељу виолину и, кад би се разне глупости почеле да увлаче у главу, додиривао би жице, виолина би у мраку испуштала звуке, и њемује бивало лакше. Шестог маја прошле године Марта се изненада разболе. Старица је тешко дисала, пила много воде и поводила се, па ипак је ујутру сама заложила пећ и чак ишла по воду. Увече је пала у постељу. Јаков је цео дан свирао на виолини; кад се сасвим смркло, узе књижицу, у коју је сваки дан бележио своје губитке, и из досаде поче правити годишњи биланс. Испаде више од хиљаду рубаља. То га толико узбуди да тресну рачунаљку о под и изгази је ногама. Затим је диже и опет стаде дуго рачунати на њој, и дубоко, напрегнуто уздисати. Лице му постаде црвено и влажно од зноја. Размишљао је о томе да кад би ову пропалу хиљаду рубаља уложио у банку, за годину дана скупило би се интереса најмање четрдесет рубаља. Дакле, и ових четрдесет рубаља су такође губитак. Једном речју, како год окренеш, свуда сува штета и ништа друго. - Јакове! викну Марта неочекивано. Ја умирем!Он погледа у жену. Лице јој беше румено од ватре, необично ведроирадосно. Бронза, који је увек навикао да њено лице буде бледо, бојажљиво и несрећно, сад се збуни. Изгледало је као да је заиста умирала и била радосна што најзад напушта заувек ову кровињару, мртвачке сандуке и Јакова. . . И она је гледала у таваницу, мрдала уснама и имала је блажен изглед, као да је назирала смрт, своју спаситељку, и као да се дошаптавала с њом. Већ је свитало, у прозору се видело како пламти јутарње руменило. Гледајући у старицу, Јаков се

однекуд сети да је целог живота, ваљда, ниједном није помиловао нити пожалио, да се ниједанпут није сетио да јој купи мараму, или да јој донесе са свадбе неки слаткиш, већ је само викао на њу, грдио због губитака и насртао песницама; додуше, никад је није тукао, али јује ипак плашио, па је увек премирала од страха. Јесте, није јој давао ни чаја да пије зато што и без тога расходи беху велики, и пила је само врелу воду. И он схвати откуд јој је сад тако необично, тако радосно лице, и би му веома тешко. Дочекавши јутро, он узе од суседа кола и одвезе Марту у болницу. Ту беше мало болесника, и зато не мораде да чека дуго, око три сата. На његово велико задовољство овога пута оболеле није примао лекар, који и сам беше болестан, већ лекарски помоћник Максим Николајич, старац о коме сви у вароши говораху да и ако пије и туче се, ипак зна више од лекара,Помаже Бог рече Јаков уводећи старицу у собу за преглед. Извините, Максиме Николајичу, што вас узнемиравам, својим безначајним стварима. Ето, као што извољевате видети, занемогла моја миљеница. Верни пратилац у животу, као што се каже, да извините за израз. . . Натуштивши седе обрве и гладећи залиске, лекарски помоћник поче прегледати старицу, док је она седела на табурету згрбљена и изнемогла, ушиљена носа, па је са отвореним устима личила с профила на птицу кад хоће да пије воду. - Нда. . . Тако. . . лагано проговори лекарски помоћник и уздахну. Инфлуенца, а можда и врућица. Сад у вароши влада тифус. Шта ћеш? - Старица је у годинама, хвала Богу. . . Колико јој је?- Још годину па седамдесет, Максиме Николајичу. - Шта ћеш? У годинама је старица. Време је да иде. - Оно, дабоме, правично сте изволели приметити, Максиме Николајичу рече Јаков смешкајући се из учтивости: и топло вам захваљујем на вашој љубазности, али дозволите да се изразим, свака буба воли да живи. - И те како! рече помоћник таквим тоном као да од њега зависи да ли ће старица живети или умрети. Е па, ево драги мој, стављаћеш јој на главу хладне облоге и даваћеш јој ове прашкове по два на дан. А сад, до видова, бонжур. По изразу његовог лица, Јаков виде да је ствар рђава и да ту никакви прашкови неће помоћи; њему тек сад беше јасно да ће Марта умрети врло брзо, ако не данас, оно сутра. Он неприметно гурну помоћника у лакат,намигну оком и рече полугласно:- Требало би јој, Максиме Николајичу, купице ставити. - Немам кад, немам кад, драги мој. Узми своју старицу па у здравље пошао. До видова. - Молим вас, будите љубазни поче усрдно молити Јаков. Као што сами извољевате знати кад, рецимо трбух боли или нека изнутрица, е, онда разуме се прашкови и капљице, али код ње ј е овде назеб! За назеб треба првенствено крв потерати, Максиме Николајичу. А лекарски помоћник већ позва наредног болесника, и у собу за преглед уђе сељанка са дечаком. - Иди, иди. . . рече он Јакову мрштећи се. Не вреди стварати забуну. - Онда јој ставите макар пијавице! Па ћемо се вечно молити Богу за вас. Помоћник плану и викну:- Ни речи више! Букване један!. . . Јаков такође плану и сав поцрвене, али не рече ни речи, већ узе Марту исиод руке и изведе је из

собе. Тек кад седоше у кола, он сурово и подругљиво погледа у болницу и рече:- Нагурали ту, вас комендијаше! Богаташу би, сигурно, ставили куиице, а за сиромаха човека жале и једну пијавицу. Душмани једни!Кад стигоше кући, Марта је, ушавши у кровињару, десетак минута мирно стајала држеКи се за пећ. Чинило јој се да ако легне, Јаков ће говорити о штети и псовати је зато што стално лежи и неће да ради. А Јаков је гледао у њу са досадом и сећао се да је сутра св. Јован Богослов, прекосутра Никола Чудотворац, а затим недеља, па после понедељак тежак дан. Четири дана се неће радити, а Марта ће, по свој прилици, умрети једног од ових дана; дакле, мртвачки сандук треба правити данас. Он узе свој гвоздени метар, приђе старици и узе јој меру. Затим она леже, а он се прекрсти и поче правити сандук. Кад посао би завршен, Бронза стави наочаре изабележи у своју књижицу:"За Марту Ивановну сандук 2 р. 40 к. "И уздахну. Старица је све време лежала ћуткезатворених очију. Али увече, кад се смркло, она наједном позва старца. - Сећаш ли се, Јакове? упита она гледајући радосно. Сећаш ли се, пре педесет година. Бог нам даде детенце са плавом косицом? Ја и ти смо тада стално крај реке седели и певали песме. . . под врбом. И, осмехнувши се горко, додаде: Умре девојчица. Јаков напреже памћење, али никако не могаде да се сети ни детета ни врбе. - То се теби причињава рече он. Долазио је свештеник, причестио је и миропомазао. Затим Марта поче мрмљати нешто неразумљиво и пред зору умре. Старицекомшинке окупаше је, обукоше и у сандук ставише. Да не плати још и црквењаку, Јаков је самчитао псалтир, и за гроб му не наплатише ништа, пошто му је гробар био кум. Четири сељака носила су до гробља сандук,али не за паре већ из поштовања. За сандуком су ишле старице, просјаци, два суманута аскета, и уз пут се свет при сусрету побожно крстио. . . И Јаков је био веома задовољан што испаде баш све ваљано, пристојно и јефтино и нико се не нађе увређен. Праштајући се последњи пут са Мартом, он опипа руком сандук и помисли: "Добро је направљено!"Али кад се враћао с гробља, обузе га велика туга. Нешто се није осећао добро: дисао је убрзано и тешко, малаксале му ноге, терало га на жеђ. А уз то још нагрнуше и тешке мисли. Сетио се опет да у току целог свог живота није ниједанпут зажалио Марту нити помиловао. Педесет две године, док су живели у јадној кровињари, пролазиле су дуго, дуго, али некако испаде да он за све то време ниједанпут не помисли на њу, нити обрати пажњу, као да је била мачка или псето, Та она је сваки дан ложила пећ, кувала и пекла, ишла по воду, цепала дрва, спавала с њим у једном кревету, а кад се враћао пијан са свадбе, увек би са страхопоштовањем вешала његову виолину на зид и смештала га да спава, и све то ћутке, бојажљиво, брижна изгледа. У сусрет Јакову, смешкајући се и клањајући, ишао је Ротшилд. - А ја вас, чико, тражим! рече он. Поздравио вас је Мојсеј Илич и наредио да сместа дођете к њему. Јакову не беше до тога. Њему се плакало.

- Склони се! рече он и пође даље. А зар се може тако? узнемири се Ротшилд и поче трчати испред њега. Мојсеј Илич ће се увредити! Они су наредили сместа!Јакову се учини одвратно што Чивутин дува, трепће и што има тако много риђих пега на лицу. И би му одвратно да гледа у његов зелени герок са тамним закрпама, и у целу његову слабачку и ситну појаву. - Шта ми пристајеш ту, ах, ти, бели луку? викну Јаков. Остави ме на миру!Јеврејин се наљути и такође викну;- А ви, молим вас, лакше, иначе ћете преко плота одлетети!- Макни ми се с очију! заурла Јаков и насрну на њега песницама. Не може да се живи од вас шугаваца!Ротшилд премре од страха, чучну и замлатара рукама изнад главе, као бранећи се од удараца, затим скочи и наже бежати што игде може. Трчећи, подскакивао је, млатарао рукама, и видело се како се тресу његова издужена мршава леђа. Деца се обрадоваше случају и јурнуше за њим вичући: "Чивутин! Чивутин!" Пси такође појурише за њим лајући. Неко прсну у смех, затим зазвижда, пси залајаше јаче и сложније. Затим, мора бити да псето уједе Ротпшлда, јер се зачу, очајан, језив јаук. Јаков прошета по утрини, затим пође периферијом града, куда га очи воде, и дечаци повикаше: "Бронза иде! Бронза иде!" А ево и реке. Ту су кружећи крештале шљуке, грактале дивље пловке. Сунце је јако пригрејавало, и од воде је долазило такво светлуцање да беше тешко гледати. Јаков се прошета стазом поред обале и виде како из купатила изађе пуна, румена госпођа, и помисли за њу: "Гле ти, видре!" Близу купатила деца су хватала мамцем од меса ракове; опазивши га, почеше викати злурадо: "Бронза! Бронза!" А ево и големе старе врбе са огромном шупљином, и на њој враниних гнезда. . . И наједном Јакову у свести као живо искрсну дете с плавом косом и врба о којој је говорила Марта. Да, то и јесте она иста врба. . . зелена, тиха, тужна. . . Како је остарела, јадница!Он седе испод ње и поче се сећати. На оној обали, где је сад поплављена ливада, некада беше огромна брезова шума, а на оној голој планини што се види на хоризонту некада се плавила веома, веома стара борова шума. Низ реку су пловили теретни бродићи. А сад је све равно, и глатко, и на другој обали налази се само једна бреза, млада и витка као девојка, а на реци су само дивље пловке и гуске, а ни налик на то да су некад овуда пролазили теретни бродићи. Изгледа да је и дивљих гусака мање неголи некад. Јаков затвори очи, и у његовој уобразиљи, једно другоме у сусрет, закружише огромна јата белих дивљих гусака. Он је премишљао како то да се деси да за последњих четрдесет или педесет година свога живота није ниједанпут дошао на реку, па иако је можда и долазио, како то да не обрати пажњу на њу? Та река је доста велика, није ни за потцењивање; ту је могао да се бави риболовом, па рибу да продаје трговцима, чиновницима и бифеџијама на станици и после да уложи у банку; могао је на чамцу да се воза од поседа до поседа и да свира на виолини, па би му свет разних професија давао новац; могао је покушати да опет тера теретне бродиће то је боље него да прави мртвачке сандуке; најзад, да гаји гуске, да их коље и у зиму извози у Москву; по свој прилици, само перј а би се за годину накупило десетак рубаља. Али он ј е то пропустио, и ништа од тога није урадио. Да грдне штете! Ах, да грдне штете! А да је све то заједно и рибу хватао, и на виолини свирао, и теретњаке терао, и дивље гуске ловио, ала би то био капитал! Али ништа од тога не беше чак ни у

сну, живот прође без вајде, без икаквог задовољства, пропаде узалуд, тако да не вреди ни пола луле дувана; испред њега више ничега не беше, а осврнеш ли се назад ни ту ничега, сем губитака, и то тако грдних губитака да те чак језа ухвати. А зашто човек не може да живи тако да не буде тих губитака и штете? Питамо се, зашто су лосекли брезову и борову шуму? Зашто узалуд зврје утрине? Згшто људи чине увек баш оно што не треба, и зашто је Јаков целог свог века грдио, урлао, насртао песницама, вређао своју жену и, питамо се, шта му је требало да данас поплаши и увреди Чивута? Зашто уопште људи сметају једни другима да живе? Та и од тога колико само штете! Колико грдне штете! Да нема мржње и злобе, људи би имали један од другога велике користи. Увече и ноћу он је привиђао дете, врбу, рибе, убијене дивље гуске, и Марту, налик по профилу на птицу кад хоће да пије воду, и бледо, жалосно Ротшилдово лице, и некакве њушке које се гомилају са свих страна и мрмљају о губицима. Он се превртао с једне стране на другу и пет пута устајао из кревета да свира мало на виолини. Ујутру сеједва дижеиодеу болницу. Онај истиМаксим Николајич препоручи му да ставља на главу хладне облоге, даде прашкове, и по изразу лица и по тону Јаков схвати да је ствар рђава и да више никакви прашкови не помажу. Враћајући се затим кући, размишљао је да ће од смрти имати само вајде: неће бити потребно ни да једе ни да пије, ни да плаћа порез, ни да вређа људе, а пошто човек лежи у гробу не годину дана, већ стотине, хиљаде година, оно, ако се срачуна, и то ће испасти од огромне користи. Од живота човек има само штете, а од смрти вајде. Тај закључак је, наравно, на своме месту, па ипак вређа и једи: зашто на свету тако чудно бива да живот, који се даје човеку само једнапут, пролази без икакве користи. Није жалио да умре, али чим код куће угледа виолину, стеже му се срце и обузе га жалост, Виолину не може понети са собом у гроб, и сад ће она остати напуштена, и с њом ће се догодити оно исто што и са брезовом и боровом шумом. Све је на овом свету пропадало и пропашће! Јаков изиђе из кровињаре и седе на праг притискујући виолину на груди. Размишљајући о изгубљеном, некорисном животу, он засвира, сам, не знајући шта, али испаде тужно и дирљиво, и сузе му потекоше низ образе. И уколико је више размишљао, утолико је жалосније звучала виолина. Шкрипну реза дватрипут, и на вратанцама се појави Ротшилд. До половине дворишта дође одважно, али опазивши Јакова наједном застаде, сав се најежи и ваљда од страха поче давати рукама некакве знаке као да је хтео прстима да покаже колико је сад сати. - Приђи, де рече љубазно Јаков и позва га к себи. Приђи!Гледајући неповерљиво и са страхом, Ротшилд се поче приближавати и заустави се испред њега на одстојању од преко два метра. - А ви, молим вас, немојте да ме тучете! рече он чучнувши. Мојсеј Илич ме је опет послао. Не плаши се, каже, иди опет до Јакова и реци, каже, да се без њега никако не може. У среду је швадба. . . Даа! Господин Шапалов удају ћерку жа доброг цовека,,. И швадба биће велика, уу! додаде Чивутин и зажмире на једно око. - Не могу. . . прозбори Јаков тешко дишући. Разболео сам се, братац. И он опет засвира, и сузе линуше из очију на виолину. Ротшилд је пажљиво слушао стојећи са стране, поред њега, и скрштених руку на грудима. Уплашен, унезверен израз на његовом лицу претварао се малопомало у тужан и патнички, па поче превртати очима, као да осећа тегобно усхићење и прозбори: "Јој, јој!" И сузе му лагано потекоше низ образе и сливаху се на зелени герок.

И после ј е цео дан Јаков лежао и туговао. Кад увече, исповедајући га, свештеникупита да нема случајно какав нарочити грех на души, он напрежући своје ослабело памћење, сети се опет несрећног лица Мартиног и очајног јаука Чивутовог кад га уједе пас, и рече једва чујно:- Виолину дајте Ротшилду. - У реду одговори свештеник. И сад у вароши сви питају: откуд Ротшилду тако лепа виолина? Да ли ју је купио или украо, или ју је, можда, неко заложио код њега? Он је одавно већ оставио флауту и свира сад само на виолини. И са њених струна у његовим рукама разлежу се тако жалосни звуци као некад са флауте, али кад се трудио да понови оно што је свирао Јаков седећи на прагу, код њега је испадало некако тако тужно и жалосно да су слушаоци плакали, па и он сам је најзад превртао очима и изговарао: "Јој, јој!" И та нова песма тако се допала у граду да Ротшилда позивају к себи наизменично и трговци и чиновници, и терају га да то свира по десетак пута.

Дечаци

— Волођа је стигао! — викну неко из дворишта— Стигли су Волођичка! — врисну Наталија утрчавши у трпезарију. — Ох, боже мој!И цела породица Корољевих која је нестрпљиво очекивала свога Волођу полете према прозорима. Пред улазом су стајале широке саонице и с тројке белих коња дизала се густа пара. Санке су биле празне, јер је Волођа већ стајао на трему и црвеним, промрзлим прстима одвезивао капуљачу. По његовом гимназијском капуту, качкету, каљачама и коси на слепоочницама попало је било иње, и сав је, од главе до пете, тако пријатно мирисао на мраз да је човек гледајући га добијао жељу да се стресе и каже: »бррр!« Мајка и тетка полетеше да га грле и љубе. Наталија се стушти према његовим ногама и поче да му скида чизме, сестре ударише у цику, врата су шкрипала, трескала, а Волођин отац, само у прслуку и с маказама у руци, утрча у предсобље и престрашено повика:— Очекивали смо те још синоћ! Јеси ли добро путовао? Срећно? Господе боже, па пустите га да се поздрави са оцем! Зар ја нисам отац, шта ли? »Ав! Ав!« — завијао је у басу Милорд, огроман црн пас, лупајући репом о зидове и намештај.Све се слило у јединствен радостан шум који је трајао неколико минута. Кад прође први излнв радости, Корољеви приметише да се у предсобљу, осим Волође, налази још један мали човек, сав замотан у мараме, шалове и капуљаче, прекривен ињем; он је непомично стајао у ћошку, у сенци коју је бацала велика лисичја бунда.— А ко је ово, Волођичка? — упита мајка шапатом.— Ах, — трже се Волођа. — Имам част да вам представим свога друга Чечевицина, ученика другог разреда... Довео сам га у госте.— Врло нам је мило, изволите само! — рече радосно отац. — Извиннте, ја онако по домаћи. без капута... Молим вас! Наталија, помози господину Чечевицину да се свуче! О господе боже, отерајте то псето! Права напаст!Нешто доцније Волођа и његов друг Чечевицин, ошамућенн бучним дочеком и још румени од зиме, седели су за столом и пили чај. Слабо зимско сунце, продирући кроз снег и ледене шаре на

прозорима, треперило је на самовару и купало своје чнсте зраке у чинији с водом. У соби је било топло. Дечаци су осећали како се у њиховим озеблим телима кошкају топлота и студен, а да ниједна не жели да одступи.— Е па скоро ће и Божнћ! — говорио је отегнуто отац завијајући цигарету од тамномрког дувана. — А зар је давно било лето кад је мати плакала испраћајући те? А ево, ти већ стигао... Брзо пролази време, брајко мој! Не стигнеш ни да се окренеш а старост већ дошла. Господине Чибисове, служите се, молим вас, не стидите се! Код нас је све једноставно.Три Волођине сестре, Каћа, Соња и Маша — најстаријој је било једанаест година — седеле су за столом и нису скидале очи с новог познаника. Чачевицин је био истих година и исте внсине као Волођа, само не тако пуначак и бео, већ мршав, тамнопут, пегав. Коса му је била чекињаста, очи мале, усне дебеле; једном речју, био је врло ружан, и да на њему не беше гимназијске доламице, по спољашњости би се могло помислити да је куваричин син. Био је намргођен, непрестано је ћутао и ннједном се није осмехнуо. Гледајући га девојчице су одмах закључиле да је то, по свој прилици, веома паметан и учен човек. Он је непрекидно о нечему размишљао и толико је био занет својим мислима да би сваки пут кад би га нешто упитали задрхтао, отресао главом и молио да понове питање.Девојчице су запазнле да је и Волођа, иначе увек весео и причљив, овог пута говорио мало, уопште се није смејао и чак као да се и није радовао што је дошао кући. За време чаја обратио се сестрама само једанпут и то неким необичним речима. Упро је прст у самовар и рекао:— А у Калифорнији се уместо чаја пије џин.И он је био обузет некаквим мислима, и судећи по погледима које је с времена на време измењивао са својим другом Чечевицином, дечаци су имали исте бриге.

После чаја сви пређоше у дечју собу. Отац и девојчице седоше за сто и наставише посао који је био прекинут доласком дечака. Они су од шарене хартије правили цвеће и траке за јелку. То је био забаван и бучан посао. Сваки нови цвет девојчице су дочекивале узвицима усхићења, чак и повицима страха, као да је тај цвет с неба пао, тата се такође одушевљавао и с времена на време бацао маказе на под љутећи се на њих што су тупе. Мама је утрчавала у дечју собу с веома забринутим лицем и питала:— Ко је узео моје маказе? Опет си ти, Иване Николајичу, узео моје маказе!— Господе боже, чак ни маказе не дају! — одговарао је плачним гласом Иван Николајич и, забацивши се на наслон фотеље, заузимао позу увређеног човека, али би се после једног тренутка поново одушевљавао.Кад је Волођа раније долазио, он је такође учествовао у кићењу јелке или је трчао у двориште да погледа како кочијаш и пастир праве снешка. Али овога пута он и Чечевицин не обратише никакву пажњу на шарену хартију и чак ниједном не одоше до коњушнице него седоше крај прозора и почеше да се дошаптавају о нечему; затим раширише географски атлас и задубише се у неку мапу.— Најпре у Перму... — тихо је говорио Чечевицин — одатле у Тјумењ... затим Томск ... онда ... онда ... на Камчатку... Одатле ће нас Ескими чамцима превести преко Беринговог мореуза... И ето ти Америке... Тамо има много дивљих звери.— А Калифорнија? — упита Волођа.— Калифорнија је ниже... Само да се ми дочепамо Америке, а Калифорнија није далеко. Храну

можемо да прибављамо ловом и пљачком.Чечевицин је целог дана избегавао девојчице и посматрао их испод ока. После вечерњег чаја догоди се да га оставише једно пет минута самог с девојчицама. Ћутање беше неугодно. Он се грубо закашља, протрља десним дланом леву руку, туробно погледа у Каћу и упита:— Јесте ли читали Мајн Рида?— Не, нисам читала... Је л'те, умете ли ви да се клизате на клизаљкама?Задубљен у своје мисли, Чечевицин не одговори на питање већ само снажно наду образе и тако силно уздахну као да му је врућина. Он још једном подиже очи на Каћу и рече:— Кад крдо бизона јури преко пампаса, онда земља дршће, а мустанзи се пропињу и ржу од страха.Чечевицин се суморно осмехну и додаде:— А Индијанци нападају на возове. Али најгоре од свега су москити и термити.— А шта је то?— То је једна врста мрава, само с крилима. Они јако уједају. Знате ли ко сам ја?— Господин Чечевицин.— Не. Ја сам Монтигомо — Јастребова Канџа, вођа непобедивих.Маша, најмлађа девојчица, погледа најпре њега, затим у прозор иза кога се већ спуштало вече, па рече замишљено:— А ми смо синоћ за вечеру имали сочиво.Потпуно неразумљиве Чечевицинове речи, непрекидно дошаптавање с Волођом, као и то што се Волођа није играо него једнако о нечему размишљао — све је то било загонетно и необично. Зато обе старије девојчице, Каћа и Соња, почеше будно да прате дечаке. Увече, кад су дечаци отишли на спавање, девојчице се дошуњаше до врата и стадоше да прислушкују њихов разговор. О, шта дознадоше! Дечаци су се спремали да беже некуд у Америку да траже злато; за пут су већ били све припремили: пиштољ, два ножа, двопек, увеличавајуће стакло за паљење ватре, компас и четири рубље. Оне сазнаше да ће дечаци морати да препешаче неколико хиљада врста, а путем да се боре с тигровима и урођеницима, затим да скупљају злато и слонову кост и убијају непријатеље; мораће да постану гусари, да пнју џин и, на крају крајева, да се ожене лепотицама и обрађују плантаже. Волођа и Чечевицин су разговарали и, занети, прекидали један другога. Чечевицин је при том себе називао: »Монтигомо — Јастребова Канџа« а Волођу »мој бледолики брат«.— Пази само, немој да кажеш мами — рече Каћа Соњи полазећи с њом на спавање. — Волођа ће нам донети из Америке злата и слонове кости, а ако кажеш, онда га неће пустити.Уочи Бадњег дана Чечевицин је целог дана проучавао карту Азије и нешто записивао, а Волођа, сетан, поднадуо као да га је пчела ујела, суморно је шетао по собама и ништа није јео. Једном је чак у дечјој соби застао пред иконом, прекрстио се и рекао:— Господе, опрости мени грешноме! Господе, чувај моју јадну, несрећну маму!Пред вече он се расплака. Полазећи на спавање, дуго је грлио оца, мајку и сестре. Каћа и Соња су знале у чему је ствар, а најмлађа, Маша, ништа није схватала, баш ништа, и само би се при погледу на Чечевицина замислила и говорила уздишући:— Дада каже кад је пост да се онда једе пасуљ и сочиво.Рано ујутру на Бадњи дан Каћа и Соња тихо устадоше из кревета и одоше да виде како ће дечаци

да побегну у Америку. Пришуњаше се вратима:— Значи, ти нећеш да идеш? — љутито је питао Чечевицин. — Говори, не идеш?— О, боже! — тихо је плакао Волођа. — Па како да идем? Жао ми је маме. — Бледолики брате, молим те, хајдемо! Ти си тврдио да ћеш поћи, ти си мене наговорио, а сад кад треба да пођемо, уплашио си се.— Ја... ја се нисам уплашио ... него ми је... жао ми је маме...— Онда кажи: идеш или не?— Ићи ћу, само... само причекај. Хтео бих да проживим мало код куће.— Ако је тако, онда идем сам! — одлучи Чечевицин. — Снаћи ћу се и без тебе. А још си хтео да ловиш тигрове, да се бориш! Кад је тако, дај моје каписле!Волођа заплака тако горко да се ни сестре не могоше уздржати па и оне тихо заплакаше. Завлада тишина.— Значи, нећеш ићи? — упита још једном Чечевицин.— Хо... хоћу.— Онда се облачи!Да би наговорио Волођу, Чечевицин је хвалио Америку, урлао као тигар, представљао пароброд, тукао се, обећао Волођи сву слонову кост и све лавље и тигрове коже.И тај слабашни, мрки дечак са чекињастом косом и пегама учини се девојчицама необичан, диван. Био је то јунак, одлучан, неустрашив човек, а рикао је тако да се стојећи иза врата заиста могло помислити да је то тигар или лав.Девојчице се вратише у своју собу, и док су се облачиле, Каћа очију пуних суза рече:— Ах, тако ми је тешко!До два сата, кад седоше да ручају, све је било тихо, али се за ручком одједном откри да дечаци нису код куће. Послаше да их траже у кући за чељад, у коњушници, у економовој кућици, али их тамо не беше. Послаше и у село, ни тамо их не нађоше. Затим су и чај пили без дечака, а кад седоше да вечерају, мама је била врло узнемирена, чак је и плакала. У току ноћи поново су отишли у село, тражили, ишли с фењерима на реку. О, боже, каква се узбуна подигла!Сутрадан је дошао полицајац, па су у трпезарији састављали некакав акт. Мама је плакала.Кад се наједном испред трема зауставшпе саонице, са тројке белих коња дизала се пара.— Волођа је стигао! — викну неко из дворишта.— Стигли су Волођичка!. — закука Наталија утрчавши у трпезарију.И Милорд залаја у басу: »Ав! ав!« Показало се да су дечаке задржали у вароши, у чаршији (мували су се тамо и непрестано распитивали где се продаје барут). Како уђе у предсобље Волођа зарида и обисну се мајци око врата. Девојчице су дршћући са ужасом мислиле на то шта ли ће сад бити, чуле су како је тата одвео Волођу и Чечевицина у свој кабинет, тамо је дуго разговарао с њима, и мама је говорила и плакала. — Зар је то ред? — понављао је тата. — Ако, не дај боже, дознају у гимназији, искључиће вас. Срам вас било, господине Чечевицине! То није лепо! Ви сте коловођа и надам се да ће вас ваши родитељи већ казнити. Зар је то ред? Где сте преноћили?— На железничкој станици! — поносно одговори Чечевицин.Волођа је затим лежао а на главу су му стављали облоге од сирћета. Некуда отпослаше телеграм, а следећег дана стиже једна госпа, Чечевицинова мајка, и одведе свог сина.

Кад је Чечевицин одлазио, лице му беше сурово и надмено, а опраштајући се с девојчицама, он не изусти ни речи; узе само Каћину свеску и написа за успомену:»Монтигомо — Јастребова Канџа!«

Дечурлија

Тата, мама и Нађа нису код куће. Отишли су на крштење код оног старог официра што јаше на малом зеленку. Чекајући да се врате, Гриша, Ања, Аљоша, Соња и куваричин син Андреј седе у трпезарији за столом за ручавање и играју томболе. Ако ћемо право, они су већ одавно морали бити у кревету; али ко би могао да заспи не дознавши од маме каква је била беба коју су крстили и шта су вечерали? Сто, осветљен висећом лампом, шарени се од цифара, орахових љуски, хартијица и жетона. Испред сваког играча стоје по две карте и гомилица жетона којима се покривају бројеви. Насред стола бели се тањирић с пет новчића — све саме копјејке. Око тањирића недоједена јабука, маказе и тањир у који се морају бацати љуске од ораха. Деца играју у паре. Улог је копјејка. Погодба: ко подваљује, одмах из игре. У трпезарији нема никог осим играча. Дадиља Агафја Ивановна седи доле у кухињи и подучава куварицу кројењу, а старији брат Васја, ђак петог разреда, лежи у салону на дивану и пати.Игра се страсно. Највећи занос огледа се на Гришином лицу. То је мали деветогодишњи дечко ошишан до главе, буцмастих образа и дебелих усана као у црнца. Он већ учи припремни разред и зато сматра себе великим и најпаметнијим. Он игра искључиво ради пара. Да на тањирићу нема копјејки, он би већ давно спавао. Његове кестењасте очице немирно и љубоморно прелећу преко карата партнера. Страх да се може десити да не добије, завист и финансијски планови, којих је пуна његова ошишана глава, не дају му да седи мирно, да се усредсреди. Седи као на иглама. Кад добије он похлепно граби новац и одмах га трпа у џеп. Његова сестра Ања, девојчица од својих осам година, шиљате брадице и паметних, сјајних очију, такође се боји да ко другн не добије. Она црвени, бледи и помно прати играче. Њу копјејке не занимају. Срећа у игри за њу је питање самољубља. Друга сестра, Соња, девојчица од шест година, коврџаве главице и боје лица какву имају само веома здрава деца, скупе лутке и слике на бомбоњерама, игра томболе саме игре ради. Сва блиста од задовољства. Било ко да победи, она се подједнако кикоће и пљеска ручицама. Аљоша, буцмасти шврћа, округао као лопта, брекће, шишти и бечи очи на карте.

Он није ни користољубив ни сујетан. Не терају их од стола, не воде на спавање — и то је довољно. На изглед он је флегма, али у души права злоћа. Он је сео не толико ради томболе, колико ради размирица које су неизбежне у игри. Језиво му је мило кад ко кога удари или изгрди. Одавно он већ треба да тркне на једно место, али се не одмиче од стола ни за тренутак, бојећи се да му, док је одсутан не дигну његове жетоне и копјејке. Пошто он зна само јединице и оне бројеве који се свршавају нулом, уместо њега бројеве покрива Ања. Пети партнер, куваричин син Андреј,

црномањаст, болешљив дечко у цицаној кошуљи и с бакарним крстићем око врата, стоји непомично и сањалачки гледа бројеве. Он је равнодушан према добицима и туђим успесима јер је сав утонуо у аритметику игре, у њему једноставну филозофију: колико је на овом свету разних бројева, и како се то они не помешају!Бројеве извлаче сви редом, изузев Соње и Аљоше. Због једноличности бројева, пракса је изградила много термина и смешних надимака. Тако играчи седмицу зову »кукача«, једанаест »тараба« седамдесет седам — Семјон Семјонич, деведесет — »дека« итд. Игра се све у шеснаест!— Тридесет два! — виче Гриша извлачећи из очеве капе жуте котуриће. — Седамнаест! Кукача! Двадесет осам — чик погоди ко сам!Ања види да је Андреј пропустио двадесет осам. У некој Аругој прилици она би га опоменула, али сад кад на тањирићу заједно с копјејкама лежи и њена сујета, она ликује.— Двадесет три! — наставља Гриша, — Семјон Семјонич! Девет!— Бубашваба, бубашваба! — цичи Соња показујући на бубашвабу која јури преко стола. — Јој!— Не убијај је — каже Аљоша из баса. — Она можда има децу...Соња прати бубашвабу очима и мисли о њеној деци: какви ли то морају бити малецки бубашвапчићи!— Четрдесет три! Један! — наставља Гриша стрепећи од помисли да је Ања већ испунила двапут по четири броја. — Шест!— Готова сам! Све сам покрила! — виче Соња кокетно преврћући очима и смејући се.Партнерима се отегла лица.— Да прегледамо! — каже Гриша гледајући Соњу с мржњом.По праву највећег и најпаметнијег Гриша је присвојио одлучујућу реч. Све се ради како он хоће. Дуго и пажљиво проверавају Соњу и, на велику жалост њених партнера, утврђују да није подвалила. Почиње нова партија.— А шта сам ја јуче видела! — вели Ања тобож за себе. — Филип Филипич некако изврнуо капке, па му очи поцрвенеле, страшно, као у ђавола.— Видео сам и ја — каже Гриша. — Осам! А код нас један ђак уме да мрда ушима. Двадесет седам!

Андреј управља очи у Гришу, размишља па каже:— И ја умем да мрдам ушима ...— Па хајде, мрдни!Андреј мрда очима, уснама и прстима и чини му се да му се покрећу и уши. Општи смех.— Баш је рђав човек тај Филип Филипич — уздише Соња. — Синоћ улази у нашу дечју собу, а ја само у кошуљи ... Толико ми је било непријатно.— Моја партија! — виче наједном Гриша грабећи паре с тањирића. — Ја сам победио! Проверите ако хоћете!Куваричин син диже очи и бледи.

— Ја онда више не могу да играм — шапуће он.— Зашто?— Зато што... зато што немам више пара.

— Без пара не може! — каже Гриша.За сваки случај, Андреј још једном претура по џеповима. Пошто у њима не налази ништа сем мрвица и изгрицкане оловке, он криви уста и почиње паћенички да трепће. Само што не заплаче...— Ја ћу дати за тебе! — каже Соња, не могавши да издржи његов мученички поглед. — Само пази, после да вратиш.Улажу новац и игра се наставља.— Чини ми се да негде звони — каже Ања разрогачивши очи.Сви прекидају игру и, зинувши, гледају у мрачан прозор. У помрчини светлуца одсјај лампе.

— Причинило ти се.— Ноћу звоне само на гробљу... — каже Андреј.— А зашто тамо звоне?— Да се разбојници не увуку у цркву. Они се боје кад звони.— А зашто се разбојници увлаче у цркву? — пита Соња.— Зна се зашто: да поубијају чуваре! Пролази један часак у ћутању. Сви се згледају, уздршћу и настављају игру. Овога пута добија Андреј.— Подвалио је — каже изнебуха, у басу, Аљоша.— Лажеш, нисам подвалио!Андреј бледи, криви уста и бап Аљошу по глави! Аљоша пакосно искрљешти очи, скаче, стаје једним коленом на сто и сад он — бап Андреја по образу! Обојица још по једанпут ошамаре један другога и ударе у дреку. Соња, која не може да поднесе такве страхоте, почиње такође да плаче и трпезарија одјекује од разних гласова. Али немојте мислити да се игра због тога завршила. Није прошло ни пет минута а деца се поново смеју и мирно разговарају. Лица су им уплакана, али то им не смета да се осмехују. Аљоша је чак срећан: било је и свађе!У трпезарију улази Васја, ђак петог разреда. Изглед му је сањив, разочаран.»То је одвратно! — мисли он гледајући како Гриша сваки час опипава џеп у коме звецкају копјејке. — Зар се деци даје новац? И зар им се може дозволити да се коцкају? Лепо васпитање, нема шта! Одвратно!«Али деца играју с таквом слашћу да и он добија вољу да им се придружи и окуша срећу,— Чекајте, играм и ја — рече он.— Стави копјејку!— Одмах — вели он претурајући по џепу. — Немам копјејке, али имам рубљу. Метнућу рубљу.— Не, не, не ... метни ти копјејку!— Баш сте будале. Ваљда рубља вреди више од копјејке — објашњава гимназист. — Ко добије, вратиће ми кусур.— А не, извини! Иди!Ђак петог разреда слеже раменима и одлази у кухињу да узме од послуге ситнину. Али ни у кухињи нико нема копјејке.— Онда ми размени — досађује он Гриши вративши се из кухиње. — Даћу ти проценат. Нећеш? Добро, продај ми десет копјејки за рубљу. Гриша подозриво гледа Васју испод ока: да није нека подвала или лоповлук?

— Нећу — каже он држећи се за џеп.Васја почиње да се избезумљује, он псује, он назива играче сомовима и мамлазима.— Васја, па ја ћу да уложим за тебе! — каже Соња. — Седи!Гимназист седа и ставља испред себе две карте. Ања почиње да чита бројеве.— Испала ми копјејка! — изјави наједном Гриша узбуђеним гласом. — Причекајте!Скидају лампу и завлаче се под сто да траже копјејку. Додирују испљувке, љуске од ораха, сударају се главама, али копјејку не налазе. Почињу да траже поново и траже све док Васја не истргне из Гришиних руку лампу и не врати је на место. Гриша наставља да тражи у мраку.Но, најзад је копјејка нађена. Играчи седају за сто и хоће да наставе игру.— Соња спава! — објављује Аљоша.Наслонивши кудраву главу на руке, Соња спава слатко, спокојно и чврсто, као да је заспала пре један сат. А заспала је изненада док су остали тражили копјејку.— Ходи да легнеш на мамин кревет! — вели Ања одводећи је из трпезарије. — Хајде!Њу воде сви удружени, и после неких пет минута мамина постеља пружа занимљив призор. Соња спава. До ње Аљоша почиње да хрче. С главом на њиховим ногама спавају Гриша и Ања. Ту се угодно шћућурио и куваричин син Андреј. Око њих леже копјејке које су изгубиле своју вредност све до нове игре. Лаку ноћ!

Гриша

Гриша, мали буцоња, који се родио пре две године и осам месеци, шета с дадиљом по булевару. На њему је дугачка постављена пелерина, шал, велика капа с ћубом и топле каљаче. Врућина му је и једва дише, а још ово разиграно априлско сунце бије право у очи и штипа капке.Читава његова трунтава прилика, плашљивог, несигурног корака, изражава крајњу недоумицу.Досад је Гриша знао само за четвороугаони свет, где у једном утлу стоји његов кревет, у другом дадиљин ковчег, у трећем столица, а у четвртом гори кандило. Ако завири под кревет, тамо угледа лутку са откинутом руком и добош, а иза дадиљиног ковчега сијасет разних ствари: калеми од конца, хартије, кутија без поклопца, сломљени пајац. Поред дадиље и Грише, у тај свет често залазе мама и мачка. Мама личи на лутку, а мачка на татину бунду, само што Лунда нема очи и реп. Из света који се зове дечја соба воде врата у просторију где се ручава и пије чај. Тамо стоји Гришина столица с високим ногама и виси сат који постоји једино ради тога да би махао клатном и звонио. Из трпезарије се може доћи у собу у којој стоје црвене фотеље. На тепиху се црни мрља због које Гриши и дан-дањи прете прстом. Иза те собе има још једна друга у коју га не пуштају и где се може видети тата — личност у највећој мери загонетна. Дадиља и мама су јасне: оне Гришу облаче, хране га и стављају у кревет, али зашто постоји тата — није познато. Има још једна загонетна личност — то је тетка која је поклонила Гриши добош. Она се час појави, час нестане. Куда то она нестаје? Гриша је много пута загледао под кревет, иза ковчега и дивана, али тамо је није било...

Међутим, у овом новом свету у коме сунце засењује очи има толико тата, мама и тетака да не знаш коме од њих да притрчиш. Али најчудније и најружније од свега, то су коњи. Гриша посматра њихове ноге у покрету и не може ништа да разуме. Он гледа у дадиљу да она разреши његову недоумицу, али она ћути.Одједном зачује страшан топот... Низ булевар, корачајући равномерно, иде право на њега гомила војника зајапурених лица, с метлицама под мишком. Гриша се следи од ужаса и упитно погледа у дадиљу: да то није опасно? Али пошто дадиља не бежи и не плаче, значи — није опасно. Гриша прати очима војнике и закорачи у такту с њима.Преко булевара претрчаше две велике мачке с дутачким њушкама, исплажених језика и задигнутих репова. Гриша помисли да и он мора да трчи, па потрча за мачкама.— Стани! — виче му дади ља грубо га хватајући за рамена. — Куда ћеш? Зар ти није забрањено да будеш неваљао?Некаква дадиља седи и држи мало корито с поморанџама. Гриша прође крај ње и ћутке узе једну поморанџу.— Зашто то радиш? — виче његова сапутница шљепкајући га по руци и отимајући му поморанџу. — Глупане!Сад би Гриша са задовољством подигао парче стакла које лежи на земљи и светлуца као канднло, али се плаши да ће га опет ударити по руци.— Моје поштовање! —зачу одједном Гриша, готово изнад самог ува, нечији снажан, дебео глас и угледа високог човека са светлим дугметима. На његово велико задовољство тај човек пружа даднљи руку, застаје и ступа у разговор с њом. Сунчев блесак, бука кочија, коњи, светла дугмета, све је то тако бескрајно ново и нимало страшно, да се Гришина душа пуни уживањем и он почиње да се смеје.— Хајде! Хајде! — виче он човеку са светлим дугметима вукући га за скут.— Куда ћемо? — пита човек— Хајде! Хајде! — наваљује Гриша.Он би хтео да каже како би лепо било повести и тату и маму и мачку, али његов језик уопште не изговара оно што би требало.Мало касније даднља скрену с булевара и уведе Гришу у велико двориште у коме има још снега. И човек са светлим дугметима такође пође за њима. Пажљиво избегавају гомиле снега и баре, затим се прљавим, мрачним степеницама пењу у собу. Ту је задимљено, мирише на печење, и нека жена стоји поред пећи и пржи шницле. Куварица и дадиља се љубе и заједно са човеком седају на клупу и тихо разговарају. Натронтаном Гриши постаје неподношљиво вруће и загушљиво.»Од чега ли је то?« — мнсли он осврћући се.Он види мрачну таваницу, лонац с две дршке, пећ која зјапи великим црним отвором...— Ма-а-ма! — отеже он.— Доста, доста! — виче дадиља. — Причекај мало!Куварица стави на сто боцу, две чашице и питу. Две жене и човек са светлим дугметима куцају се по неколико пута и пију, а човек грли час дадиљу, час куварицу; затим све троје тихо певају.Гриша покушава да дохвати питу, дају и њему парче. Он једе и гледа како дадиља пије... И он би хтео да пије ...— Дај! дадо, дај! — моли он.

Куварица му даје да гуцне из њене чаше. Он бечн очи, мршти се, кашље, затим дуго маше рукама, а куварица га посматра и смеје се.Вративши се кући, Гриша прича мами, зидовима и кревету где је био и шта је видео. Он не говори толико језиком, колико лицем и рукама. Он показује како сија сунце, како јуре коњи, како гледа страшна пећ и како пије куварица...Увече никако не може да заспи. Војници с метлицама, велике мачке, коњи, парче стакла, корито с поморанџама, светла дугмета, све се то скупило у гомилу и притиска његов мозак. Он се преврће с једне стране на другу, брбља и, на крају крајева, не могући да савлада своје узбуђење, почиње да плаче.— Па ти имаш ватру! — каже мама додирнувши дланом његово чело. — Од чега би то могло бити?

— Пећ! — плаче Гриша. — Бежи одавде, пећи!— Сигурно је појео нешто што не ваља... — закључује мама.И Гриша, сав напет од утисака новог, тек упознатога живота, добија од маме кашику рицинуса.

Куварица се удаје

Гриша, мали седмогодишњи дебељко, стајао је пред кухињским вратима, прислушкивао и вирио кроз кључаоницу. У кухињи се, по његовом мишљењу, догађало нешто необично, досад невиђено. За кухињским столом на коме се обично сече месо и сецка лук седи крупан плећат сељак у кочијашком кафтану, риђ, брадат, с великом капљом зноја на носу. Он држи с пет прстију десне руке тањирић и из њега пије чај, а уз то тако гласно вруска шећер да Гришу све подилазе жмарци. Према њему, на прљавој округлој столици, седи старица дадиља, која такође пије чај. Дадиљино лице је озбиљно, али у исто време зрачи и неким свечаним сјајем. Куварица Пелагија се бакће око пећи и очигледно се труди да сакрије своје лице што даље од њихових погледа. А на њеном лицу Гриша је видео читав ватромет: лице јој букти и прелива се у свим могућим бојама, почев од пурпурноцрвене до мртвачки бледе. Она дрхтавим рукама непрестано дохвата ножеве, виљушке, дрва, крпе, трчкара, гунђа, лупа, али у ствари ништа не ради. Ниједном није погледала према столу за којим се пије чај, а на дадиљина питања одговара одсечно, грубо, не окрећући главу.— Служите се, Данило Семјоничу, — нуди дадиља кочијаша. — Како ви то: само чај па чај? Пробајте мало ракијице!И дадиља, с најпрепреденијим изразом лица, примаче госту препеченицу и чашицу.— Не трошимо ми то... не... — нећкао се кочијаш. — Не терајте ме на силу, Аксиња Степановна.— Што сте ви неки... кочијаш, а не пије... Нежењен човек не може да не пије. Узмите!Кочијаш је погледао испод ока час ракију, час пакосно дадиљино лице и најзад његово лице доби исти такав лукав израз: а, нећеш ме укебати, стара вештице! — Не пијем, извинићете... У нашем послу није згодна таква слабост. Занатлија може да пије зато што он стално седи на једном месту, а ми смо ти увек публици пред очима. Зар није тако? Свратиш

у крчму — кад оно коњ ти отишао; ако се напијеш — још црње и горе: ил' ћеш заспати или се стровалити са седишта. Такав је наш посао. — А колико дневно зарадите, Данило Семјоничу?

— Како кад. По неког дана истераш и читаву банку; други пут вратиш се кући без пребијене паре. Има разних дана. Данас наш посао ништа не вреди. Кочијаша, знате и сами, има напретек, а сено је скупо, муштерије никакве, сви би се трамвајем возили. Него, опет, хвала богу, не можемо да се пожалимо. И сити смо и обучени и... можемо и неког другог да усрећимо ... (кочијаш погледа испод ока Пелагију)... ако му буде мило.Гриша није чуо шта су даље говорили. Мама је прпшла вратима и послала га у дечју собу.— Иди учи! Није за тебе да ово слушаш! Отишавши у своју собу, Гриша стави преда се »Родну реч«, али му не беше до читања. Све оно што је малочас видео и чуо изазва у његовој глави безброј питања.»Куварица се удаје... — мислио је он. — Баш је то чудно. Не разумем зашто морају да се удају? Мама се удала за тату, тета Верочка — за Павла Андрејича. Добро, за тату и Павла Андрејича се и вреди удати: они имају златне ланчиће, добро су обучени, увек су им ципеле очишћене; али да се неко уда за оног страшног кочијаша с црвеним носом, у чизмама... ух! И не знам зашто ли се дадиљи толико прохтело да се јадна Пелагија уда?«Кад гост из кухиње оде, Пелагија пређе у собе и поче да спрема. Узбуђење је још није било прошло.Лице јој је било црвено и некако преплашено. Једва је додиривала метлом под и по пет пута чистила свако ћоше. Дуго се мајала у соби где је седела мама. Очигледно се плашила самоће и желела је да искаже нешто, да с неким подели своје утиске, да отвори душу.— Оде! — прозбори она видећи да мама не отпочиње разговор.— Рекло би се да је добар човек — рече мама не дижући очи с веза. — Изгледа тако трезвен, стамен.— Богами, госпођо, ја се нећу удати! — викну наједном Пелагија и сва букну. — Богами, нећу!— Хајде не лудуј, ниси дете. То је озбиљан корак, треба ваљано промислити, а не тек тако бадава викати. Свиђа ли се он теби?— Немојте, молим вас, госпођо! — застиде се Пелагија. — Говорите тако као да... богами ...»Што не каже: не свиђа ми се!« помисли Гриша.— Гле како се само пренемаже... Свиђа ли ти се он?— Па он је стар, госпођо! Хи-хи-хи!— Не измотавај се ту! — избрецну се на Пелагију дидиља из друге собе. — Нема човек још ни четрдесет. А и шта ће ти младић? Није сва срећа у младости, глупачо... Удај се и — готов посао!— Богами, нећу! — цикну Пелагија.— Не комедијај! Ког би ти ђавола још хтела? Друга би на твом месту једва дочекала, а ти — нећу! Знам ја шта би ти: да ти је с поштарима и студентима да очијукаш! Знате, госпођо, очи јој све побелеле гледајући у оног ђака што поучава Гришу. Ух, бестиднице!— Познајеш ли ти тог Данила одраније? — упита госпођа Пелагију.— Одакле да га знам? Први пут су га моје очи виделе данас, Аксиња га однекуд довела... проклетог ђавола... И откуд ми се само он натовари!

За ручком, док је Пелагија служила око стола, сви су јој загледали лице и задиркивали је због кочијаша. Она је страшно црвенела и усиљено се кикотала»Мора бити да је срамота удавати се ... — размишљао је Гриша, — Страшна срамота!«Сва јела била су пресољена, из недопеченнх пилића цедила се крв, а као круна свега, Пелагији су за време ручка сваки час испадали из руку тањири и виљушке као с нахерене полице, али јој за то нико ни једном речју не пребаци, јер су сви схватали у каквом је узбуђењу. Једино тата у једном тренутку бесно баци салвет и рече мами:— Каква ти је то страст да све жениш и удајеш? Што бринеш туђу бригу? Нека се сами жене како знају.После ручка кухињу напунише куварице и собарице из суседства, и све до мрака чуло се шаптање. Како су то оне нањушиле да има нешто око просидбе — сам ће бог знати. Пробудивши се у поноћ, Гриша чу како иза завесе у дечјој собици шапућу дадиља и куварица. Дадиља ју је наговарала, а куварица је час јецала, час се кикотала. Кад после тога заспа, Гриша усни како зли Черномор и вештица отимају Пелагију ...Сутрадан наступи затишје. Живот у кухињи потече својим током као да кочијаш никад није ни постојао. Само би се тек покаткад дадиља огрнула новом марамом па са свечано-неумољивим изразом на лицу одлазила некуда на сат-два, очигледно на преговоре... Пелагија више није сретала кочијаша, а кад би јој га ко поменуо, она би планула и викнула:— Ама црко дабогда, зар ја на њега да мислим! Пих!Једне вечери, баш кад су дадиља и Пелагија нешто предано кројиле, уђе у кухињу мама и рече:— Ти Пелагија, наравно, можеш за њега да се удаш, то је твоја ствар; али мораш знати: он овде не може да станује ... Ти знаш, ја не волим кад ми неко седи у кухињи. И још нешто пази ... Ја тебе нећу пуштати да одлазиш преко ноћи.— Бог с вама, госпођо, шта вам пада на памет! — цикну куварица. — Зашто ми стално због њега пребацујете? Обесио се дабогда! И шта се он наврзо на мене, дабогда ...Завиривши једне недеље ујутро у кухињу, Гриша претрну од запрепашћења. Кухиња је била дупке пуна. Ту су биле куварице из читаве куће, покућар, два жандарма, наредник са ширитима, мали Фиљка... Тај се Фиљка обично врзма око перионице и тамо се игра са псима, а сад је био очешљан, умивен, у рукама је држао икону у сјајном раму. Насред кухиње стајала је Пелагија у новој цицаној хаљини, с цветом у коси. Покрај ње стајао је кочијаш. Обоје младенаца били су зајапурени, знојави и јако су трептали очима.— Е па, време је... — рече наредник после дугог ћутања.Пелагији задрхта лице и она закука ... Наредник узе са стола велики хлеб, стаде крај дадиље и поче да благосиља. Кочијаш приђе нареднику, поклони се пред њим до земље и цмокну га у руку. То исто учини и пред Аксињом. Пелагија је несвесно чинила све што и он, и она се клањала. Најзад се спољна врата отворише широм, у кухињу нагрну беличаста магла. и сви присутни загаламише и кретоше из кухиње напоље.»Јадница, јадница! — помисли Гриша ослушкујући куваричино јецање. — Куд је то воде? Зашто је тата и мама не бране?«После венчања се у перионици до мрклог мрака певало и играло уз хармонику. Мама се непрестано љутила што дадиља заудара на ракију и што због тих сватова нема ко да приставн самовар. Гриша се већ спремао да легне а Пелагија никако да се врати.

»Јадница, сад сигурно негде у мраку плаче! мнслио је он. — А кочијаш на њу: ћут', ћут'!«Сутрадан ујутру куварица је већ била у кухињи. И кочијаш наврати на часак. Он се захвали мами па, строго погледавши Пелагију, рече:— А ви, госпођо, припазите на њу, будите јој место мајке. И ви, Аксиња Степановна, причувајте је, да буде све на месту... без врдања ... И још нешто, госпођо, одобрите пет рубаља на рачун њене плате. Морам да купим нов хам.Ето нове загонетке за Гришу: живела је Пелагија слободно, како је хтела, не полажући ником рачуна, и наједном, из чиста мира, појавио се некакав туђинац који је однекуд стекао право на њено понашање и њену својину! Гриша се ражалости. Он ватрено, до суза, зажеле да помилује ту, како је он мислио, жртву људског насиља. Изабравши у остави највећу јабуку, он се ушуња у кухињу, тутну је Пелагији у руку и као стрела побеже напоље.

Mali nevaljalac

Иван Иванич Лапкин, младић пријатне спољашњости, и Ана Семјоновна Замблицка, млада девојка с прћастим носићем, спустише се низа стрму обалу и седоше па клупицу. Клупица се налазила покрај саме воде, у густом шипражју младог врбака. Дивно местанце! Седнете ли ту, сакривени сте од целог света — виде вас једино рибе и водени пауци што као муња парају воду. Млади људи беху наоружани удицама, мрежама, теглама за црве и осталим пецачким прибором. Чим седоше, одмах се дадоше на пецање.— Мило ми је што смо најзад сами — поче Лапкин осврћући се. — Имам много штошта да вам кажем, Ана Семјоновна... Веома много... Кад сам вас први пут угледао — риба вам трза... ја сам тек тада схватио зашто живим, схватио сам где је мој идол коме морам да посветим цео свој поштени, радни живот... Мора бити да нека велика гризе. Видевши вас, ја сам се први пут заљубио, страсно заљубио! Немојте још да вучете... нек боље загризе ... Реците ми, драга моја, преклињем вас, могу ли да рачунам — не на узајамна осећања — не! Ја тога нисам достојан — не смем на то чак ни да помислим — могу ли да рачунам на... вуците!Ана Семјоновна полиже руку с прутом, цимну и крикну. У ваздуху заблиста сребрнастозелена рибица.— Боже мој, гргеч! Јао, јао ... брже! Откиде се!Гргеч се откиде са удице, праћакну се по трави према родној стихији и... бућ у воду!У потери за рибом Лапкин уместо рибе некако као нехотице дохвати руку Ане Семјоновне, нехотице је притиште на усне... Ова га одгурну, алн је већ било доцкан: њихова уста нехотице се стопише у пољубац. Све се то збило некако изненада... После првог пољупца дошао је други пољубац, затим заклетве, уверавања... Срећни часови! Али у овом земаљском животу не постоји ништа апсолутно срећно. Срећа обично носи отров у самој себи или се пак затрује нечим споља... Тако беше и овог пута. Док су се млади људи љубили, наједном се зачу смех. Они погледаше на реку и претрнуше: у води до појаса стајао је го дечак. То је био гимназијалац Коља, брат Ане Семјоновне. Он је стајао у води, посматрао младе људе и пакосно се церекао.— Аха, — аха... ви се љубите? — рече он. — Е па лепо! Рећи ћу мами.

— Ја се надам да ви, као поштен човек... — узврте се Лапкин црвенећи. — Ухођење је подлост, а потказивање ниско, гнусно и одвратно — Сматрам да ви као поштен и племенит човек...— Дајте рубљу па нећу рећи! — рече племенити човек. — Иначе ћу казати.Лапкин извуче из џепа рубљу и пружи је Кољи. Овај стисну рубљу у мокру песницу, звизну и отплива. И тога дана млади људи се више нису љубили.Сутрадан Лапкин донесе из вароши Кољи бојице и лопту, а сестра му поклони све своје кутијице од пилула. Затим је морала да поклонн и копче с псећим њушкама. По свем судећи, малом неваљалцу то се веома свидело, и да би извукао што више, он поче да их уходи. Куд год Лапкин крене са Аном Семјоновном, туд и он. Није их ни часак остављао насамо.— Подлац! — шкрипао је зубима Лапкин. — Тако мали а већ толики подлац! Шта ће тек од њега доцније бити?!Целог јуна Коља није давао јадним љубавницима да живе. Претио је потказивањем, пратио их и захтевао поклоне; а све му је било мало, па на крају крајева поче чак да помиње и џепни сат. И шта да се ради? Немадоше куд него му обећаше и сат.Једанпут за ручком кад су баш послужене вафле, Коља се одједном закикота, намигну једним оком и упита Лапкина:— Да кажем? А?Лапкин се страховито зацрвене, загризе салвету уместо колача. Ана Семјоновна скочи од стола и побеже у другу собу.У таквом положају налазили су се млади људи до краја августа, све до оног дана кад је Лапкин, најзад, запросио руку Ане Семјоновне. О, то беше срећан дан! Пошто је разговарао с невестиним родитељима и добио пристанак, Лапкин пре свега отрча у башту и стаде да тражи Кољу. Нашавши га, он умало не зарида од усхићења и шчепа малог неваљалца за уво. Дотрча и Ана Семјоновна, која је такође тражила Кољу, и дохватила га за друго уво. Требало је само видети каквом су милином зрачила лица заљубљених док је Коља плакао и преклињао их:— Мили моји, добри, душице, нећу више! Јаој, јао, опростите ми!Касније су обоје признали да за све време док су били заљубљени нису ниједном осетили такву срећу, такво опојно блаженство, као у оним тренуцима док су вукли малог неваљалца за уши.

Вањка

Вањка Жуков, деветогодишњи дечак доведен пре три месеца на занат код обућара Аљахина, на Бадње вече не леже да спава. Сачекавши да газда и газдарица с калфама оду на јутрење, он узе из газдиног ормана бочицу с мастилом, држаљу са зарђалим пером и, раширивши испред себе изгужвани лист хартије, поче да пише. Пре него што ће извући прво слово он се неколико пута плашљнво осврте на врата и прозор, погледа испод ока потамнелу икону од које су се на обе стране пружале полице с калупима, и испрекидано уздахну. Хартија је лежала на клупи, а он је клечао пред клупом.»Драги мој дедице, Константине Макаричу! — писао је. — Ево ти пишем писмо. Срећан вам Божић и желим ти све најбоље од Господа бога. Ја немам ни оца ни мајчице, ти си ми једини остао.«

Вањка управи поглед на мрачни прозор у коме је светлуцао одсјај његове свеће, и јасно замисли свога деду Константина Макарича који је служио као ноћни чувар код господе Живарјових. Био је то ситан, мршав, али врло жустар и бодар старчић од својих шездесет пет година, вечито насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у кухињи за послугу или задева куварице, а ноћу, завијен у широк кожух, шета око имања и удара у своје клепало. За њим, опуштених глава, иду стара Каштанка и керић Вјун, назван тако због своје црне боје и дугуљастог тела као у ласице. Тај Вјун је веома послушан и умиљат, подједнако благ према домаћима као и према туђинцима, али ипак не ужива поверење. Под његовом смерношћу и кроткошћу скрива се најподмуклији пакосник. Нико боље од њега не уме да се у прави час пришуња и шћапи за ногу, да се увуче у оставу или здипи сељаку кокош. Већ више пута пребијали су му задње ноге, двапут су га вешали, сваке недеље шибали на мртво име, али је он све то ипак преживео.

Сада деда сигурно стоји пред капијом, шкиљи у пурпурне прозоре сеоске цркве и трупкајући сукненим чизмама збија шалу с послугом. Клепало му виси о појасу. Он пљеска рукама, јежи се од зиме и, старачки се церекајући, штипка час собарицу, час куварицу.— Да шмркнемо мало бурмута? — вели он пружајући женама своју бурмутицу. Жене шмрчу и кијају. Деду то силно забавља па се од свег срца смеје и виче:— Откидај! Замрзло се!После дају бурмут и псима. Каштанка кија и криви њушку, па се, увређена, повлачи у страну. Вјун, из пристојности не кија, он само врти репом. А време је боговско. Ваздух спокојан, прозиран и свеж. Ноћ је мрачна, али се ипак види цело село с белим крововима и прамењем дима који се извија из оџака, и дрвеће посребрено ињем и снежни сметови. Небо се осуло звездама што весело трепере, а Кумова Слама се оцртава тако јасно као да су је за празник орибали и истрљали снегом.

Вањка уздахну, умочи перо и настави да пише:

»А синоћ сам добио батине. Газда ме ухватио за косу и извукао у двориште, истукао обућарским ременом зато што сам љуљао њихово детенце у колевци и нехотице заспао. А прошле недеље ми газдарица наредила да очистим харингу, а ја почео с репа, кад ти она дохвати харингу па поче њену главу да ми тура у нос ... Калфе ми се ругају, шаљу ме у крчму по вотку и терају ме да од газде крадем краставце, и газда ме млати чиме стигне. А храна је никаква. Ујутру ми дају хлеба, за ручак кашу, а за вечеру опет хлеба, а чај или чорбу никад, то газде саме смажу. Гоне ме да спавам на трему, а кад њихово детенце плаче, онда никако и не спавам, него љуљам колевку. Мили мој дедице, молим те као бога, води ме одавде кући у село, не могу ти више ја овако. До земље ти се клањам и вавек ћу се за тебе молити богу, води ме одавде, иначе ћу умрети... «Вањка искриви уста, протрља својом црном песницом очи и зајеца.»Ја ћу ти ситнити дуван – настави он – молићу се богу за тебе, а ако нешто погрешим, ти ме млати ко вола у купусу. А ако мислиш да нема посла за мене, ја ћу умилостивити економа да му чистим чизме, ил' ћу уместо Феђке да помажем пастиру. Мили дедице, не могу више овако, дошло ми је да умрем. Хтео сам да побегнем пешке у село, али немам обуће, бојим се мраза, а кад порастем

велики ја ћу те за то хранити и бранити од свакога, а кад умреш, молићу се за покој твоје душе исто као и за мамицу Пелагију.А Москва ти је велики град. Куће су све господске и има много коња, а оваца нема и пси нису љути. Деца овде не носе рипидеи никога не пуштају да пева за певницом, а једаред сам кроз излог видео, у једном дућану се продају удице са све струком и за сваку рибу, много добре, па има чак и толика удица што може да издржи сома од пуда. И видео сам некоје дућане где има пушака сваке феле као што су у нашег спахије, биће да је свака барем по сто рубаља... А у касапницама има тетреба и јаребица и зечева, а где су их устрелили, то касапски момци неће да кажу.Мили мој дедице, кад господа оките јелку, узми ми златан орах и сакри га у зелени ковчег. Замоли госпођицу Олгу Игњатјевну, реци јој да је то за Вањку.«Вањка грчевито уздахну и поново се загледа у прозор. Он се сети: по јелку за господу у шуму је ишао увек деда и водио унука за собом. Беху то срећна времена! Деда је хуктао, и мраз је хуктао; угледајући се на њих, хуктао је и Вањка. Пре но што посече јелку, деда попуши лулу, дуго шмрче бурмут, задиркује прозеблог Вањушку. Младе јеле заогрнуте ињем непомично стоје и чекају која ли ће од њих умрети? Кад наједаред искочи зец и као стрела појури преко сметова... Деда не може а да не подвикне:— Држи се, држи... држи! Ех ти, враже куси!Одсечену јелку деда је одвлачио у господски дом, а тамо би се латили да је украсе... Око тога је највише пословала Вањкина љубимица, госпођица Олга Игњатјевна. Док је још Вањкина мати Пелагија била жива и служила као собарица код господе, Олга Игњатјевна је кљукала Вањку киселим бомбонамаи од дуга времена научила га да чита, пише, да рачуна до сто, па чак и да игра кадрил. А кад је Пелагија умрла, сиротана Вањку су отправили деди у кухињу за служинчад, а из кухиње у Москву, обућару Аљахину.» Дођи, мили мој дедице, — настави Вањка — заклињем те Христом богом, одведи ме одавде. Сажали се на мене, несрећно сироче, јер ме овде сви бију и много сам гладан, а жалостан сам да ти не могу рећи, једнако плачем. Ономад ме газда треснуо калупом по главипа сам пао и наједвите јаде се повратио. Несрећан је мој живот, гори од сваког пса... И још ми поздрави Аљону, ћопавог Јегорку и кочијаша, а моју рамоникуне дај никоме. Остајем твој унук Иван Жуков, мили мој дедице, дођи.«Вањка начетворо пресави исписани лист и стави га у коверат који је претходног дана купио за копјејку. Промисливши мало, он умочи перо и написа адресу:Деди у село.Затим се почеша, размисли још мало па додаде: «Константину Макаричу.» Задовољан што га нису омели у писању, он натуче капу и не огрнувши кожушчић, онако у кошуљи излете на улицу...Касапски момци, код којих се дан пре тога распитивао рекли су му да се писма бацају у поштанске сандучиће а из њих се разносе по целој земљи поштанским тројкама с пијаним кочијашима и звонким прапорцима. Вањка дотрча до првог поштанског сандучета и гурну драгоцено писмо у отвор...Уљуљкан слатком надом, сат касније већ је чврсто спавао... Сањао је сељачку пећ. На пећи седи деда, опустио босе ноге и чита писмо куварицама... Око пећи се врти Вјун и маше репом...

ЊОЈ СЕ СПАВА

Ноћ је. Дадиља Варка, девојчица од тринаестак , љуља колевку с бебом и једва чујно певуши:Буји-паји, буји-паји, Ја ћу теби певати...Под иконом гори зелено кандило; преко целе собе, из угла у угао, разапет је конопац на коме висепелене и велике црне панталоне. Кандило баца на таваницу велику зелену мрљу, а од пелена и панталона падају издужене сенке на пећ, на колевку и на Варку... Кад кандило затрепери, мрља и сенке оживе као ветром зањихане. Спарно је. Заудара на чорбу од зеља и обућарски прибор.Дете плаче. Оно је већ одавно промукло и изнемогло од плача, али плаче и даље и не зна се кад ће престати. Варки се спава. Очи јој се лепе, глава вуче, боли је врат. Она не може да макне ни капцима, ни уснама, изгледа јој као да јој се лице сасушило и одрвенело, а глава дошла као главица чиоде. — Буји-паји, буји-паји, — мрмори она — кашу ћу ти скувати ...У пећи зриче попац. У суседној соби, иза врата, хрчу газда и калфа Афанасије... Колевка жалосношкрипи, Варка мрмља — и све се то слива у музику ноћи, у успаванку коју је тако пријатно слушатипред сан. Сада та музика само дражи и мучи, зато што навлачи дремеж, а спавати се не сме; ако Варка, не дај боже, заспи — газда ће је премлатити.Кандило трепери. Зелена мрља и сенке почињу дa се крећу, прикрадају се у полуотворене, укочене Варкине очи и у њеном полузаспалом мозгу претапају у мутна сновиђења. Она види мрке облаке који се гањају по небу и вичу — као дете. Али ево дуну ветар, облаци се разиђоше и Варка угледа широк друм, сав у локвама; друмом се вуку таљиге, тетурају људи с торбама на леђима, витлају тамо-амо некакве сенке; са обе стране, кроз студену, оштру маглу назиру се шуме. Одједном људи с торбама и сенке падају на земљу, у локве. »Зашто то?« — пита Варка. — »Да спавамо, да спавамо!« — одговарају. И они заспаше чврсто, они спавају слатко а на телеграфским жицама чуче вране и свраке креште као дете и труде се да их пробуде.— Буји-паји, буји-паји, ја ћу теби певати... — ромори Варка и већ види себе у мрачној, загушљивој брвнари.На поду се преврће њен отац Јефим Степанов. Она га не види, али чује како се од бола премеће по поду и стење. Њему је, како он каже, »прорадила кила«. Бол је тако снажан да он не може да изусти ниједну реч, само увлачи у себе ваздух и цвокоће зубима ситно, као по добошу ...— Там-та-рам-там ...Мајка Пелагија отрчала је у спахијску кућу да каже да Јефим умире. Она је већ одавно отишла и требало би да се већ и вратила. Варка лежи на пећи, не спава и ослушкује очево »там-та-рам-там«. Али ево, чује се, неко је приспео пред брвнару. То су господари послали младог лекара који им је дошао у госте из вароши. Доктор улази у собу; он се у помрчини не види, али се може чути како кашљуца и лупа вратима.— Дајте свећу — каже он.— Там-та-рам-там ... — одговара Јефим. Пелагија јури према пећи и тражи кутију са шибицама. Неко време прође у ћутању. Доктор претура мало по џеповима па пали своју шибицу.— Са' ћу, господине, сад — каже Пелагија, она излете из брвнаре и мало доцније врати се са

угарком.Јефимови образи су румени, очи му блистају, а поглед му некако нарочито оштар, као да Јефим продире њиме и кроз кућу и кроз доктора.— Но, шта је? Шта си то наумио? — вели доктор нагињући се над њега. — Оо! Имаш ли то одавно?— Шта? Дошло време да се мре, ваше благородство... Нема ми више живота ...— Хајде. не говори глупости ... Излечићемо те!— Како ви велите, ваше благородство, покорно захваљујемо, само знамо и ми... Кад је смрт на вратима, нема ту лека. Доктор се око четврт сата бакће око Јефима; затим се усправља и каже:— Ја овде ништа не могу да помогнем... мораш у болницу, тамо ће те оперисати. Треба одмах да пођеш... Без одлагања ... Додуше, мало је касно, у болници сви већ спавају, али не мари ништа, ја ћу ти дати упут. Јеси ли чуо?— Драги господине, па чиме да оде? — пита Пелагија. — Ми немамо коња ...— Добро, ја ћу замолити господара, он ће дати коња.Доктор оде, свећа утрну и опет се чује »там-та-рам-там« ... Кроз пола сата пред колибом се зауставише кола. То је спахија послао таљиге за болницу. Јефим се спреми и пође ...Освануло лепо, ведро јутро. Пелагије нема код куће: отишла је у болницу да се распита шта је с Јефимом. Негде плаче дете и Варка чује како неко њеним гласом пева:— Буји-паји, буји-паји, ја ћу теби певати... Пелагија се вратила; она се крсти, шапуће:— Све су му ноћас наместили како ваља, а јутрос се преставио... Бог да му душу прости, нек му је лака црна зем ља... Кажу да је доцкан примећено ... Требало је раније...Варка одлази у шуму и тамо плаче, али је изненада неко удара по потиљку тако снажно да она лупи челом о брезу. Она подиже очи и угледа пред собом газду обућара.— Шта то радиш, гадуро! — рече он. — Дете плаче а ти спаваш?Он је дивљачки вуче за уво, а она, тресући главом, љуља колевку и мрмља своју песму. Зелена мрља и сенке пелена и панталона њишу се, подмигују јој и ускоро поново освајају њену свест. Она опет види друм покривен локвама. Људи с торбама на леђима и сенке извалили се и чврсто спавају. Док гледа у њих, Варки се неодољиво спава; она би са уживањем легла, али мајка Пелагија иде крај ње и пожурује је. Оне хитају у варош да нађу посла.— Уделите Христа ради! — проси мајка од пролазника. Учините божју милост, господо милосрдна!— Дај ми овамо дете! — одговара јој нечији познат глас. — Дај овамо дете! — понавља тај исти глас, али љутито и оштро. — Спаваш, неваљалице? Варка скочи и осврнувши се око себе схвати у чему је ствар; нема ни друма, ни Пелагије, ни пролазника, већ насред собице стоји само газдарица која је дошла да подоји дете. Док дебела, плећата газдарица доји и умирује бебу, Варка стоји, посматра је и чека кад ће завршити. А дан иза прозора већ почиње да се плави, сенке и зелена мрља на таваннци приметно бледе. Скоро ће јутро.— Узми га! рече газдарица закопчавајући кошуљу на прсима. — Плаче... Сигурно су га урекли.Варка узе дете, стави га у колевку и поново поче да љуља. Зелена мрља и сенке постепено ишчезавају и више нема шта да јој се шуња у главу и да јој мути мозак. А спава јој се као и пре, ужасно јој се спава! Варка спушта главу на ивицу колевке и љуља се целим телом да би

надвладала сан, али јој се очи ипак склапају и глава претеже. — Варка, подложи пећ! — одјекну иза врата газдин глас.Значи, већ је време да устане и да се лати посла. Варка остави колевку и отрча у шупу по дрва. Она то воли, кад трчиш и ходаш, не спава ти се толико као у седећем ставу. Она донесе дрва, заложи пећ и осети како се њено одрвенело лице опушта и како јој мисли бивају јасније.— Варка, пристави самовар! — повика газдарица.Варка нацепка луч, али једва стиже да потпали и гурне у самовар, кад зачу ново наређење:— Варка, очисти газди каљаче! Она седа на под и док чисти каљаче мислн како би било лепо гурнути главу у велику, дубоку каљачу и продремуцкати мало у њој ... И одјелном каљача порасте, наду се, испуни читаву собу. Варка испусти четку али одмах затресе главом, исколачи очи трудећи се да гледа тако да јој ствари не расту и не титрају пред очима.— Варка, орибај напољу степенице, брука је од муштерија.Варка пере степенице, спрема собе, затим ложи другу пећ и трчи у дућан. Посла је много, нема ни тренутка слободног.Али ништа није тако тешко као стајати на једном месту поред кухињског стола и љуштити кромпир. Глава стално вуче према столу, кромпир игра пред очима, нож испада из руку, а около се мува дебела,срдита газдарица, засуканих рукава и говори тако гласно да све бучи у ушима. Исто је тако мучно послуживати за ручком, пеглати, шити. Наиђу тренуци када јој дође да се, не обазирући се ни на шта. прући на под и заспи.Дан прође. Гледајући како се прозори замрачују, Варка стеже своје одрвенеле слепоочнице и смешка се, зна ни сама зашто. Вечерња измаглица милује њене очи које се склапају и обећава јој скори, чврстсан. Увече газдама долазе гости.— Варка, пристави самовар! — виче газдарица.Газде имају мали самовар и док се гости напију чаја мора да га подгрева пет пута. После чаја Варка читав сат стоји на једном месту, гледа госте и чека наређења.— Варка, отрчи и купи три флаше пива!Она лети сместа и упиње се да трчи што брже може како би одагнала сан.— Варка, тркни по вотку! Варка, где је отварач за боце? Варка, очисти харингу!Најзад, гости одлазе; светло се гаси, газде лежу да спавају.— Варка, пољуљај дете! — чује се последње наређење.У пећи зриче зрикавац; зелена мрља на таваници ; сенке од панталона и пелена поново се увлаче у полуотворене Варкине очи, трепере и смућују јој главу— Буји-паји, буји-паји, — певуши она — ја ћу теби певати ...А дете плаче и зацењује се од плача. Варка поново угледа раскаљан друм, људе с торбама, Пелагију, оца Јефима. Она све зна, све познаје, једино кроз полусан ннкако не може да објасни себи ту силу што јој окива руке и ноге, што је дави и не да јој да живи. Она се осврће, тражи ту силу да се од ње избави, али је не налази. Најзад, изнурена, напреже сву своју снагу и вид, гледа горе у трепераву зелену мрљу и, ослушнувши плач, налази непријатеља који јој не да да живи.Тај непријатељ је — дете.

Она се засмеја. Чудно јој је: како то да се није могла раније сетити такве бесмислице? Као да се и зелена мрља, и сенке и зрикавци смеју и чуде.Бунило обузе Варку. Она устаде са столичице и широко се осмехујући, разрогачених очију, прошета по соби. Пријатно јој је и тугаљиво при помисли да ће се сад спасти детета које јој окива руке и ноге... Убити дете, а затим спавати, спавати, спаватиСмејући се, намигујући и претећи прстом зеленој мрљи, Варка се пришуња колевци и наже над дете. Пошто га задави, она хитро леже на под смејући се од радости што може да спава и после једног тренутка заспа чврсто, као мртва...

Злочинац с предумишљајем

Пред судским иследником стоји омален, претерано мршав сељак у шареној пртеној кошуљи и искрпљеним чакширама. Његово лице, изједено богињама, зарасло је у браду, а очи које се једва виде испод густих, натуштених обрва, имају израз мрачне суровости. На глави му навиљак давно нечешљане, замршене косе, што му даје још већу, паучју суровост. Он је бос.

— Денисе Григоријеве! — почиње иследник. — Приђи ближе и одговарај на моја питања. На дан седмог јула текућег месеца, чувар пруге Иван Семјонов Акинфов, обилазећи ујутру своју деоницу на сто четрдесет првој врсти, затекао те је како одврћеш завртањ којим се шине причвршћују за прагове. Ево тог завртња! с којим те је завртњем и привео. Је ли тако било?— Шта велиш?— Је ли било тако као што каже Акинфов?— Дабоме да је било.— Добро, а зашто си одвртао завртањ?— Шта велиш? — Ма'ни ти то своје шта велиш, него ми одговарај на питање: зашто си скидао завртањ?— Да ми није био потребит, не бих га скидао — мумла Денис зурећи у таваницу.— А зашто ти је био потребан тај завртањ?— Је л' гвинт? Ми од гвинтова правимо претеге ...— Ко то — ми? — Па ми, народ... Климовски сељаци, хоћу да кажем.— Слушај, брајко, не прави ми се ту идиот него говори паметно. Шта ми ту измишљаш о

претегама!— Откад знам за себе нисам лагао, а сад да лажем... — мрмља Денис трепћући очима. — Па зар се, ваше благородство, може без претега? Кад рибицу или глисту натакнеш на удицу, зар мислнш да ће ти сићи на дно без терета? Ех, лажем... — смијуљи се Денис. — Обеси ти рибицу мачку о реп ако ти буде пливала по води! Гргеч, штука, манић увек се држе дна; а која, на прилику, по површини плива, онда њу једино ако неки буцов загризе, па и то ређе... У нашој реци нема буцова ... Та риба воли ширину.— Ама шта ми сад ту о буцовима бајеш?— Шта велиш? Па ви сами питате! Код нас и господа тако пецају. Ни најбрљивије дете неће ти ловити без претеге. Дабоме, ко не разуме, е, тај ће и без претега поћи на пецање. За будале закон није писан...— Дакле, ти кажеш да си тај завртањ скинуо зато да направиш од њега претегу?— Него шта? Нећу ваљда пиљке да играм!— Али за претеге си могао да узмеш олово, куршум ... некакав ексер.— Олово не можеш наћи на путу, треба га купити, а ексер не ваља. Ништа ннје 6оље од гвинта... И тежак је и рупу има.— Е што се прави будала! Као да се јуче родио или с неба пао. Зар ти не схваташ, луда главо, чему води то одвртање? Да није случајно стражар видео, воз је могао да искочи из шина, силан свет да настрада! Толике би људе побио!— Саклони боже, ваше благородство! Зашто да убијам људе? Нисам ваљда некрштен или некакав разбојник? Богу хвала, добри човече, цео век смо провели и не само што никог нисмо убијали него нам то није било ни накрај памети... Спаси и помилуј, царице небеска ... Шта је вама, господине!?!— Па добро, шта ти мислиш, због чега бивају несреће на пругама? Одврнеш дватри завртња, и ето ти несреће! Денис се смешка и неповерљиво шкиљи у иследника.— Их! Толико година већ цело наше село одврће гвинтове и ето, бог нас сачувао, а сад »несрећа... побио људе« ... Ајде да сам шину однео или, на прилику, да сам балван преко пруге пребацио, е онда би се богами, воз сручио, — а овако, пих! један гвинт!— Али утуви већ једанпут, завртњнма се причвршћују шине за прагове!— Знамо ми то... Ал' ми не одврћемо све ... остављамо ... Знамо ми шта радимо ... разумемо се ми у то... Денис зева и крсти уста. — Прошле године је овде воз искочио из шина — каже иследник. — Сад је јасно зашто...— Шта рекосте?— Сада је, кажем, јасно, зашто је прошле године воз искочио из шина... Сад разумем!

— Зато сте ви чколовани да разумете, добротвори наши ... Знао је бог коме је памет давао... Ви сте, ето, доконали шта је и како је, а чувар пруге, сељак као и ми, ништа не разуме, зграби за шију и терај! Право је речено — у сељака и памет сељачка... Запишите и то, ваше благородство, да ме је двапут звекнуо по зубима и у ребра.— Кад су код тебе вршили претрес нашли су још један завртањ.... На ком си месту и кад одврнуо

тај завртањ?— Ви то, биће, о оном гвинту што је лежао под црвеним сандуком?— Не знам ја где ти је он лежао, тек нађен је. Кад си га одврнуо?— Нисам га ја одвртао, дао ми га Игњашка, син Семјона ћопавог. То је онај што је под сандуком, а онај што је у дворишту на санкама заједно смо га ја и Митрофан одврнули.— Који Митрофан?— Митрофан Петров... Нисте чули за њега? Прави код нас мреже и продаје господи. Њему треба много тих гвинтова. За сваку мрежу, отприлике, десетак комада.— Слушај ... параграф 1081. кривичног законика каже да сваки ко с предумишљајем учини на железничкој прузи квар који може довести у опасност транспорт на тој прузи, а окривљени је знао да као последица тога мора доћи до несреће... разумеш ли? знао! А ти ниси могао да не знаш чему води то одвртање ... осуђује се на прогонство с принудним радом.— Дабоме, ви боље знате... Ми смо људи неуки... Шта ми знамо?— Све ти знаш! Лажеш ти, само се правиш да не знаш!— Што да лажем? Питајте цело село ако не верујете... Без претеге се само укљева хвата, а куд ћеш гору рибу од кесеге, па и она неће без претеге.— Сад ћеш још почети и о буцову да ми причаш! — смешка се иследник.— Буцови код нас не живе... Бацамо струк без претеге поврх воде, на лептиру; онда се хвата клен, па и он ретко.— Добро, ућути већ једном ...Завлада тишина. Денис се премешта с ноге на ногу, гледа у сто са зеленом чојом и трепће ли трепће очима, као да пред собом не види чоју него сунце. Иследник брзо пише.— Могу ли да идем? — пита Денис после краћег ћутања.— Не, ја морам да те лишим слободе и стражарно спроведем у затвор.Денис престаје да трепће и, дижући своје густе обрве, упитно гледа чиновника.— То јест, како то у затвор? Ваше благородство! Ја немам кад, морам на вашар — да узмем од Јегора три рубље за сланину...— Ћути, не сметај.— У затвор... Бар да знам зашто па да идем, а овако... ни крив ни дужан... Зашто? Нити сам, да речем, крао нити се тукао... А ако ви нешто сумњате због пореза, ваше благородство, онда не верујте кмету... Ви питајте господина сталног члана... А кмет нема милости...— Ћути!— Па ја и ћутим... — мрмља Денис. — А што је кмет налагао у рачуну, могу и да се закунем... Нас има три брата: Кузма Григорјев, значи, Јегор Григорјев и ја, Денис Григорјев...— Ти ми сметаш... Еј, Семјоне! — виче иследник. — Води га!— Нас има три брата — мрмља Денис док га два позамашна војника хватају и воде из суднице. — Брат за брата не одговара... Кузма не плаћа, а ти, Денисе, одговарај! И то су ми неке судије! Умро је покојни спахија-генерал, бог да му душу прости, а показао би он вама, судијама... Треба знати како се суди, а не тек тако... Скини ако хоћеш и главу, али за кривицу, по правди...

Лоз

Иван Дмитрич, човек средњег имовног стања, који с породицом троши хиљаду двеста рубаља годишње и који је врло задовољан својом судбином, једном после вечере седе на диван и поче да чита новине.— Заборавила сам да погледам данас новине — рече његова жена распремајући сто. — Погледај има ли извештај о вучењу?— Да, има — одговори Иван Дмитрич. — А зар твој лоз није пропао у залагаоници?— Не, у уторак сам платила интерес.— Који је број?— Серија 9.499, број 26.— Добро... Да погледамо... 9.499 и 26.Иван Дмитрич није веровао у срећу на лутрији и у некој другој прилици не би никад погледао извештај о вучењу, али сад, у доколици, што да не, а и новине му беху пред очима — он превуче прстом одозго до доле по бројевима серија. И одмах, као подсмех његовој неверици, не даље од другог реда одозго, оштро му паде у очи цифра 9.499! Не загледавши добро број лоза, не проверавајући, он брзо спусти новине на колена и као да га је неко пљуснуо по стомаку хладном водом, осети под грудима пријатну језу: би му некако и тугаљиво, и страшно, и слатко.— Маша, има 9.499! — рече он потмуло.Жена погледа његово запрепашћено, преплашено лице и схвати да се не шали.— 9.499? — упита она бледећи и спуштајући на сто савијен столњак.— Да, да... озбиљно има!— А број лоза?— А, да! Још број лоза. Уосталом, стани... причекај. Не, зашто? У сваком случају ту је број наше серије! Ипак, разумеш...Гледајући у жену, Иван Дмитрич се осмехивао широко и бесмислено, као дете коме показују неку сјајну стварчицу. И жена се смешкала. И њој је било пријатно што је прочитао само серију и што не хита да дозна број срећног лоза. Мучити и дражити себе надом у могућну срећу — то је тако слатко и језиво у исти мах!— Наша серија је ту — рече Иван Дмитрич после дугог ћутања. — Значи, постоји и могућност да смо добили. Само могућност, али ипак она постоји!— Добро, погледај сад!— Причекај! Имаћемо кад да се разочарамо. То је у другом реду одозго, значи згодитак од 75.000. То није новац, то је моћ, капитал! А шта ако погледам одмах у табелу, а тамо — 26! А? Чуј, а шта ако смо заиста добили?Супрузи почеше да се смеју и дуго се гледаху ћутке. Могућност среће их је ошамутила, они чак нису могли ни да сањаре, ни да кажу на што би употребили тнх 75.000, шта би купили, куда путовали. Мислили су само на цифре 9.499 и 75.000, замишљали их у својој машти. а о самој срећи, која је била тако могућна, нису имали некако воље да мисле.Држећи у рукама новине, Иван Дмитрич се неколико пута прошета из угла у угао, и тек кад се мало умири од првог утиска, поче мало да машта.— А шта ако смо добили? — рече он. — То је онда нов живот, то је катастрофа! Лоз је твој, али кад би био мој, ја бих, пре свега, наравно, купио за 25.000 неку некретнину, неко имање; око десетак

хиљада за разне трошкове: нов стан ... путовања, исплата дугова и слично ... Осталих 40.000 у банку под интерес...— Да, имање — то је лепа ствар — рече жена седајући и спуштајући руке на крило.— Негде у тулској или орловској губернији. Прво, неће нам бити потребно летовање, а друго, доносило би и приходе.У његову уобразиљу нагрнуше слике све једна од друге умилнија, поетичнија, а у свим тим сликама видео је само себе, ситог, спокојног, здравог, топло му је, чак врућина! Ево га, на нример, пошто се најео као лед хладне чорбе од кваса, како лежи полеђушке на врелом песку крај речице или у врту под липом ... Врућина је... Синчић и кћерка бауљају у близини, играју се по песку или у трави хватају бубе. Он слатко дремуцка, не мисли ни на шта и целим телом осећа да не мора на посао ни данас, ни сутра, ни прекосутра. А кад му досади лежање, он иде да гледа косидбу, или у шуму по печурке, или посматра како сељаци мрежом лове рибу. Кад сунце зађе, он узима чаршав, сапун и полако одлази у купатило, где се без журбе свлачи, дуго трља длановима своја гола прса и улази у воду. А у води, око мутних кружића од сапуна јате се рибице и њише се зелено водено биље. После купања, чај с павлаком и са слатким кифлама... Увече шетња или картање са суседима.— Да, добро би било купити имање — рече жена, такође сањарећи, а по лицу јој се видело да је очарана својим мислима.Иван Дмитрич замишља јесен с кишом, с хладним вечернма и михољским летом. У те дане треба намерно што дуже шетати по врту, башти, обалом реке, да би човек ваљано прозебао, а затим испио велику чашу вотке и мезетио усољене печурке или киселе краставчиће па — испио још једну. Деца трче из баште и доносе шаргарепу и репу од којих се шири мирис свеже земље... А после се прућити на диван и полако прелиставати неки илустровани часопис, затим покрити лице часописом и, раскопчавши прслук, препустити се дремежу.После михољског лета долази тмурно, кишовито време. Даноноћно пада киша, голо дрвеће плаче, ветар је влажан и студен. Пси, коњи, кокоши — све је мокро, погружено, скрушено. Не може се никуд у шетњу, из куће се не можеш макнути, по цео боговетни дан шетај с краја на крај собе и сетно погледај у суморне прозоре. Досадно!Иван Дмитрич се заустави и погледа у жену.— Ја бих, знаш, Маша, отпутовао у иностранство — рече он.И поче да мисли како би лепо било у позну јесен путовати у иностранство, некуд у јужну Француску, Италију ... Индију!— И ја бих свакако путовала у иностранство — рече жена. — Де, види број лоза!— Стани! Причекај...Он је ходао по соби и даље размишљао. Паде му на памет мисао: а шта би било ако бн жена заиста кренула у иностранство? Пријатно је путовати сам, или у друштву лакомислених, безбрижних жена које живе од данас до сутра, а не с таквима које целим путем мисле и говоре само о деци, уздишу, плаше се н дршћу над сваком паром. Иван Дмитрич замисли своју жену у вагону с безброј завежљаја, корпи, смотуљака; она због нечег уздише и јада се како је од пута боли глава, како је потрошила много пара; и он непрестано мора да трчи на станицама по врелу воду за чај, по сендвиче, воду... Она неће да руча зато што је то скупо.»Па она би мени сваку копјејку набијала на нос — помисли он погледавши у жену. — Лоз је њен, а

не мој! А што и да путује у иностранство? Шта ће њој то? Седеће у хотелској соби па ни мене неће пуштати од себе... Знам ја то!«

И он први пут у животу обрати пажњу на то да је његова жена остарела, поружнела, да сва заудара на кухињу, док је он још млад, здрав, свеж, да би се могао и по други пут оженити.»Дабоме, све су то ситнице и глупости, — мислио је он — али ... зашто да путује у иностранство? Шта би тамо разумела? А знам да би пошла... Могу да замислим... У ствари, за њу је свеједно — био Напуљ, био Клин. Само би ми сметала. Зависио бих од ње. Могу мислити, чим би примила паре, сместа би их, онако женски, закључала иза седам брава... Од мене да сакрије... Своју родбину би помагала а мени би сваку копјејку набијала на нос.«Иван Дмитрич се сети родбине. Сва та браћа, сестре, тетке, чике, чим дозиају за згодитак домилеће, почеће просјачки да мољакају, да се сладуњаво смеше, да се улагују. Одвратни бедници! Ако им даш — тражиће још; а ако одбијеш — проклињаће, сплеткарити, желеће ти свакојаке несреће.Иван Дмитрич се сети својих рођака, и њихова лица, која је раннје равнодушно посматрао, сад му се учинише одвратна, мрска.»Све саме уштве!« — помисли он,И женино лице поче му се чинити одвратно, мрско. У души букну мржња према њој и он злурадо помисли:»Не зна шта би с новцем и због тога је циција. Кад би добила, дала би ми само сто рубаља, а остало — под кључ...«И он више жену није гледао са осмехом, него с мржњом. И она њега погледа са истом мржњом и злобом. Она је имала своје ружичасте снове, своје планове, своје закључке; сасвнм јој је било јасно о чему сања њен муж. Знала је она ко би први пружио шапу на њен згодитак.»Да, лепо је сањати на туђ рачун! — говорио је њен поглед. — Али нема ништа од тога!«Муж је разумео њен поглед; мржња му узавре у грудима, и да би наједио своју жену, он за инат брзо погледа у четврту страну новина и свечано објави:— Серија 9.499, број 46, не 26!Нада и мржња намах ишчезоше, а Ивану Дмитричу и његовој жени истог часа се учини да су њихове собе мрачне, тескобне и ниске, да вечера коју су појели не засићује него само притиска желудац, да су вечери дуге и досадне ...— Ђаво ће га знати шта је ово — рече Иван Дмитрич почињући да зановета. — Где год човек стане, свуд под ногама хартије, мрвице, неке љуске. Собе никад нису почишћене! Мораћу да идем из куће, нека ме ђаво начисто однесе. Отићи ћу и обесићу се о прву јасику на коју наиђем.

Маска

У Х-ом друштвеном клубу приређен је у добротворне сврхе маскенбал или, како га овдашње госпођице називају, бал парова.Било је дванаест часова ноћу. Интелектуалци без маски који нису играли — била су их петорица — седели су за великим столом у читаоници и, загњуривши носеве и браде у новине, читали,

дремали, и по речима месног дописника престоничких новина, врло либералног господина, — »мислили су«.Из опште дворане допирали су звуци кадрила »Вјушка«. Поред врата непрестано су трчкарали лакеји снажно лупајући ногама и звецкајући посуђем. У самој читаоници владала је дубока тишина.— Овде ће, чини ми се, бити згодније! — зачу се наједном дубок, пригушен глас, који је, рекло би се, излазио из пећи. — Упадајте овамо! Овамо, децо!Врата се отворише и у читаоницу уђе крупан, здепаст и маскиран човек, обучен у кочијашко одело, под капом с пауновим перјем. Одмах за њим уђоше две даме под маскама и лакеј са служавником. На служавнику се налазила трбушаста боца ликера, три боце црног вина и неколико чаша.— Овамо! Овде ће и свежије бити — рече мушкарац. — Мећи служавник на сто... Седајте, мамзелке! Же ву при а ла тримонтран! А ви се, господо, помакните ... шта ту!Мушкарац се заљуља и сруши руком са стола неколико часописа.— Мећи овде! А ви се, господо читаоци, мичите; доста сте бистрили политику ... Бацајте то!— Ја бих вас молио лакше — рече један од ннтелектуалаца погледавши у маску преко наочара. — Ово је читаоница, а не бифе... Овде није место да се пије.— Што није место? Да се не клати сто, или може плафон да се сруши? Чудновато! Него ... немам кад да разговарам! Бацајте новине... Мало сте прочитали и доста вам је; ионако сте много паметни, а и очи се кваре, а што је најважније, ја то нећу и — тачка.Лакеј спусти служавник на сто и, пребацивши салвет преко руке, стаде покрај врата. Даме се одмах прихватише црног вина.— И како то да има паметних људи којима су новине милије од пића — отпоче мушкарац с пауновим перјем сипајући себи ликер. — А ја бих рекао да ви, уважена господо, волите новине зато што немате пара за пиће. Је л' тако? Ха-ха! ... Читају! Де, о чему тамо пише? Господине с наочарима! О каквим догађајима ви читате? Ха-ха! Батали то! Шта се ваздан пренемажеш! Боље тргни једну!Мушкарац с пауновим перјем придиже се и истрже новине из руку господина с наочарима. Овај пребледе, затим поцрвене и запрепашћено погледа у остале интелектуалце, а они — у њега.— Ви се заборављате, господине, — плану он. — Ви читаоницу претварате у крчму. Ви дозвољавате себи непристојност, отимате новине из руку! Ја то не допуштам! Ви не знате с ким имате посла, драги господине! Ја сам директор банке Жестјаков!— Баш ме брига што си ти Жестјаков! А ево како ја поштујем твоје новине...Мушкарац диже новине и ситно их исцепа.— Шта је ово, господо? — промрмља Жестјаков згрануто. — То је нечувено, то је... то је чак ненормално... — Пази, наљутили се — засмеја се мушкарац. — Немој, молим те, уплаши ме! Све ми колена клецају. Него, знате шта, господо? Шалу на страну, није ми до разговора с вама... Пошто ја желим да останем овде насамо с мамзелкама и желим да се овде забављам, молим вас да се без протеста удаљите...Молим вас! Господине Белебухине, торњај се до сто ђавола! Шта кезиш губицу? Кад кажем торњај се, онда се торњај! Брже, иначе ћеш зло да прођеш!— То јест, како то? — упита благајник старатељског суда Белебухин, црвенећи и слежући

раменима. — Ја уопште не разумем... Некакав безобразник упада овамо и ... одједанпут овакве ствари!— Каква је то реч безобразник? — дрекну мушкарац с пауновим перјем наљутивши се и треснувши песницом о сто, тако да на служавнику заиграше чаше. — Коме ти то? Мислиш ако сам ја маскиран да можеш свашта да ми говориш? Дроњо! Губи се кад кажем! Директоре банке, кидај док си читав! Чистите се сви, да ниједну битангу више овде не видим! Хајде, носите се!— Сад ћемо ми да видимо! — рече Жестјаков коме се чак и наочари замаглише од узбуђења. — Показаћу ја вама! Еј, позови овамо дежурног члана!Трепутак доцније уђе омален риђ члан с плавом траком на реперу, задуван од игре.— Молим вас, изиђите! — поче он. — овде не може да се пије! Изволите у бифе!— Одакле ти испаде? — упита мушкарац под маском. — Ко те звао?— Ја за вас нисам »ти« и молим вас да изиђете! — Знаш шта, прикане: дајем ти минут форе ... А пошто си ти члан и главно лице, онда ове глумце под ручице и — напоље. Мојим мамзелкама није по вољи кад је овде неко непознат... Оне се устручавају, а ја за своје паре хоћу да оне буду комотне.— Овај насилник очигледно не види да није у свињцу! — викну Жестјаков. — Позовите овамо Јевстрата Спиридонича!— Јевстрат Спиридонич! — одјекну по клубу. — Где је Јевстрат Спиридонич?Јевстрат Спиридонич, старац у полицијском мундиру, није се дао чекати.— Молим вас да изиђете одавде! — простења он, избечивши своје страшне очи и мрдајући офарбаним брковима.— Уф, што ме уплаши! — рече мушкарац и закикота се од задовољства. — Баш ме добро уплаши! Дешавају се и таква чудеса, убио ме бог! Бркови као у мачка, очи избуљио ... Хахаха...— Без поговора, молим! — дрекну Јевстрат Спиридонич из све снаге и задрхта. — Излази напоље! Наредићу да те избаце! У чнтаоници се диже неописива галама. Јевстрат Спиридонич, црвен као рак, викао је лупајући ногама. Жестјаков се драо. Белебухов се драо. Драли су се сви интелектуалци, али све њихове гласове надјачавао је дубоки, крупни, пригушени бас мушкарца под маском. Захваљујући општој пометњи, игранка се прекиде и публика нагрну из дворане у читаоницу.Јевстрат Спиридонич ради веће важности позва све полицајце који су били у клубу и седе да састави записник.— Пиши, пиши — говорила је маска гурајући му прст под перо. — Шта ли ће сад са мном јадником бити? Сирота моја глава! Зашто ме упропашћујете, сирома' ја? Ха-ха! Де, шта је? Је л' готов записник? Све потписано? Добро, а сад гледајте... Један ... два ... три!!Мушкарац устаде, исправи се колико је дуг и скиде маску. Откривши своје пијано лице и погледавши све редом, уживајући у постигнутом ефекту, он се свали у наслоњачу и радосно закикота. А направио је заиста необичан утисак. Сви се интелектуалци престрављено згледаше и пребледеше, а неки се чак почешаше по потиљку. Јевстрат Спиридонич јекну као кад човек нехотице направи велику глупост. У галамџији сви познадоше милионара, фабрикакта, наследног почасног грађанина Пјатигорова, познатог по својим изгредима, по доброчинствима и, како се то не једном писало у месном гласнику — по љубави према просвети.

— Шта је, хоћете ли отићи или не? — упита Пјатигоров после тренутног ћутања.Ћутке, не говорећи ни речи, интелектуалци изиђоше на прстима из читаонице, а Пјатигоров затвори за њима врата.— Па ти си знао да је то Пјатигоров! — кркљао је мало после Јевстрат Спиридонич полугласно, дрмусајући за раме лакеја који је уносио у читаоницу вино. — Зашто си ћутао?— Забранили ми да кажем, молићу!— Забранили ти да кажеш... Стрпаћу ја тебе, ђаволе, на месец дана, па ћеш онда видети то своје »забранили ми да кажем«. Напоље!! А и ви сте ми красни, господо, — обрати се он интелектуалцима.— Дигли узбуну! Нисте могли да изиђете на десетак минута из читаонице! Ето вам сад, па кусајте што сте закували. Ех, господо, господо... Не волим то, богами!Интелектуалци су тумарали по клубу, туробни, изгубљеии, као кривци дошаптавајући се и као предосећајући неко зло... Њихове жене и кћери, дознавши да је Пјатигоров »увређен« и да се љути, замукоше и почеше се разилазити кућама. Игранка се прекиде.У два сата Пјатигоров изиђе из читаонице; био је пијан и тетурао се. Ушавши у дворану, седе крај оркестра и уз музику задрема, затим му глава тужно клону и он захрка.— Не свирајте! — замахаше на свираче. — Пссст! ... Јегор Нилич спава...— Хоћете ли дозволити да вас отпратим до куће, Јегоре Ниличу — упита Белебухин нагнувши се милионару на уво.Пјатигоров учини уснама тако као да би да одува муву са образа.— Хоћете ли дозволити да вас отпратим до куће, — понови Белебухин, — или да кажем да вам пошаљу кола?— А? Шта? Ти ... шта 'оћеш?— Да вас испратим до куће, молим... Лепо да пајките...— 'Оооћу кући ... Исспрати!Белебухин се сав озари од задовољства и стаде дизати Пјатигорова. Прискочише и други интелектуалци и, љубазно се смешкајући, дигоше наследног почасног грађанина и обазриво га одведоше до екипажа.— Е овако да намагарчи цело друштво може само глумац, таленат — весело рече Жестјаков помажући му да се смести у кола. — Ја сам формално запањен, Јегоре Ниличу! Још се смејем ... Ха-ха ... А ми се жестимо, расправљамо! Ха-ха... Верујте, ни у позоришту се нисам тако смејао... Море лакрдија! Целог живота памтићу ово незаборавно вече!Испративши Пјатигорова, интелектуалци се развеселише и умирише.— Са мном се руковао на растанку — рече Жестјаков врло задовољан. — Значи, у реду је, не љути се...— Дај боже! — уздахну Јевстрат Спиридонич. — Хуља, нитков, али — добротвор! Шта можемо!

Пссст!

Иван Јегорович Краснухин, другоразредни новинар — сарадник, враћа се касно ноћу кући натмурен, озбиљан и некако нарочито замишљен. Изгледа тако као да очекује претрес или

планира самоубиство. Пошто прошета мало по соби, он се заустави, разбаруши косу и поче да говори гласом Лаерта који се спрсма да освети сестру.— Човек је изнурен, малаксао, душу му притиска туга, па хајд изволи седи и пиши! И то ми је живот!? Зашто још нико није описао тај болни раздор који се одиграва у писцу кад је тужан а мора да засмејава гомилу, или кад је весео а по наруџбини мора да лије сузе? Ја морам да будем разигран, равнодушно хладнокрван, духовит — а претпоставите да мене мори туга или, рецимо, болестан сам, умире ми дете, жена ми се порађа!Он то говори претећи песницом и бечећи очи... Затим одлази у спаваћу собу и буди жену.— Нађа, — вели он — ја ћу сада да пишем... Молим те да ми нико не смета. Не може се писати ако се деру деца, ако хрчу куварице... Постарај се такође за чај и... бифтек, тако нешто ... Ти знаш да ја без чаја не могу да пишем ... Чај је једино што ме крепи у раду.

Вративши се у своју собу, он скида капут, прслук и ципеле. Свлачи се полагано, затим са изразом увређене невиности седа за писаћи сто.На столу нема ничег случајног, обичног, све, свака и најмиња ситница носи печат смишљености и строгог програма. Минијатуре и слике великих писаца, гомила рукописа, том Бјелинског с пресавијеном страницом, лобања уместо пепељаре, лист новина, нехајно пресавијен, али тако да се види место подвучено плавом оловком с крупном ознаком на маргини: »Подло!« Ту има и десетак свеже зарезаних оловки и држаља с новим перцима, очигледно спремљених да спољни узроци и случајности, као што је покварено перо, не би ни за тренутак могли да прекину слободан стваралачки полет.Краснухин се забаци на наслон фотеље и, затворивши очи, задуби у размишљање о теми. Он чује како жена шљапка патикама и цепка луч за самовар. Још се није сасвим расанила — види се по томе што јој поклопац од самовара и нож сваки час испадају из руку. Ускоро допире зујање самовара и цврчање печеног меса. Жена непрекидно цепка луч и лупа око пећи вратанцима и поклопцима. Одједном се Краснухин стресе, преплашено отвори очи и почиње да њуши ваздух.— Господе боже, угљен-моноксид! — стење он паћенички мрштећи лице. — Угљен-моноксид! Та немогућа жена зарекла се да ме отрује! Па реците онда, тако вам бога, могу ли ја да пишем под таквим условима?Он трчи у кухињу и драматично виче. Кад му жена, опрезно идући на прстима, мало касније донесе шољу чаја, он као и пре седи у наслоњачи затворених очију, задубљен у своје мисли. Не миче се, овлаш добује по челу с два прста и прави се да не примећује њено присуство... На лицу му као и малопре израз увређене невиности.Као девојчица којој су поклонили скупу лепезу, пре него што ће написати наслов, он дуго кокетује сам са собом, пренемаже се, измотава... Притиска слепоочнице, час се грчи и скупља ноге као да га боли стомак, час сањиво жмири као мачак на дивану... Најзад, не без оклевања, он пружа руку према мастионици, и, с таквим изразом као да потписује смртну пресуду, пише наслов ...— Мама, дај ми воде! — чује он глас свога сина.— Пссст! — каже мајка. — Тата пише! Пссст...Тата пише брзо, брзо, без исправки и застоја, једва стиже да преврне страницу. Попрсја и портрети знаменитих књижевника гледају како његово перо лети, не мичу се, и као да мисле: »Гле ти њега што се извештио!«

— Пссст! — шкрипи перо.— Пссст! — пиште књижевници кад се сто задрма од ударца коленом.Одједном се Краснухин усправља, оставља перо и ослушкује ... Он чује уједначен, монотон шапат ... То се у суседној соби станар Фома Николајевич моли богу.— Чујте ви! — виче Краснухин. — Зар не бисте могли да се мало тише молите? Сметате ми да пишем!— Извините, молим вас — смерно одговара Фома Николајевич.— Пссст!Пошто је написао пет страница, Краснухин се протеже и гледа на сат.— Боже мој, већ три! — стење он. — Други људи спавају, а ја ... једини ја морам да радим!Уморан, исцрпљен, он накривљене главе одлази у спаваћу собу, буди жену и каже скрханим гласом:— Нађа, дај ми још чаја! Изнурен сам!Пише до четири сата, а писао би радо и до шест да тема није исцрпена. Афектација и пренемагање пред самим собом, пред мртвим предметима, ван домашаја туђег наметљивог, позорног погледа, деспотизам и тиранија над малим мравињаком који је судбина препустила њему на милост и немилост, представљају насушну храну његовог живота. И како само тај деспот овде код куће нимало не личи на онога малог, скрушеног, покорног неталентованог човечуљка кога смо навикли да срећемо по редакцијама.— Толико сам уморан, тешко да ћу заспати... — вели он одлазећи на спавање. — Овај наш посао, проклети, незахвални, псећи посао, не исцрпљује толико тело колико душу... Требало би да узмем нешто за умирење... Сам бог види: да ми није породице, напустио бих ја тај посао... Писати по наруџбини! То је страшно!Он спава до дванаест, или до један сат у подне, спава чврсто и здраво... Ах, како би он тек спавао, какве би снове сањао, како би се тек разбашкарио кад би постао познат писац, редактор или барем издавач!— Он је целе ноћи писао! — шапуће жена с преплашеним изразом на лицу — Пссст!Нико не сме ни да говори, ни да хода, ни да лупа. Његов сан је светиња за чије ће оскврњење кривац скупо платити.— Пссст! — иде од уста до уста по кући. — Пссст!

Pадост

Било је дванаест часова ноћу.Мића Кулдаров, узбуђен, разбарушен, улете у стан својих родитеља и хитро обиђе све собе. Родитељи су се већ спремали да крену на починак. Сестра је лежала у кревету и довршавала последњу страницу романа. Браћа гимназијалци су спавали.— Откуд ти? — зачудише се родитељи. — Шта ти је?— Ах, не питајте! Уопште се нисам надао! Не, уопште се нисам надао! То је... то је просто невероватно!Мића се засмеја и седе у фотељу, јер од среће не беше у стању да се држи на ногама.— То је невероватно! Не можете ни да замислите! Погледајте само!

Сестра скочи с кревета и огрнувши се јорганом приђе брату. Гимназијалци се пробудише.— Шта је теби? Потпуно си избезумљен!

— Од радости, мамице! Мене сад зна цела Русија! Цела! Пре сте једино ви знали да на овом свету постоји чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров, а сада за то зна цела Русија! Мамице! О, боже, боже!Мића подскочи, пројури кроз све собе и опет седе.— Ама шта се догодило? Говори разумно!— Ви живите као дивље звери, не читате новине, никакву пажњу не поклањате јавности, а у новинама има толико дивних ствари! Што год се деси, одмах је све познато, ништа се не може сакрити! Толико сам срећан! О, господе боже! У новинама се пише само о углединм људима, а ево сад су и о мени писали!— Шта то причаш? Где?Тата пребледе. Мама погледа у икону и прекрсти се. Гимназијалци ђипише и, онако како су се затекли — само у кратким кошуљама, прилетеше брату.— Да, да! Пишу о мени! Сада за мене зна цела Русија! Мамице, сачувајте овај примерак за успомену! Читаћемо једног дана! Погледајте!Мића извуче из џепа новине, пружи оцу и упре прстом у место заокружено плавом оловком.— Читајте!Отац натакну наочаре.— Читајте већ једном!Мама баци поглед на икону и прекрсти се. Тата се накашља па поче да чита:»29. децембра, у једанаест часова увече, чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров ...— Је л' видите, је л' видите? Даље!... чиновник 14. класе Дмитриј Кулдаров, излазећи нз крчме која се налази у Малој броној, у кући Козихина, и будући у пијаном стању...— То смо Семјон Петрович и ја... Све је у танчине описано! Наставите! Даље! Слушајте!... и будући у пијаном стању, оклизнуо се и пао под коња кочијаша Ивана Дротова, сељака из села Дурикина, срез јухновски, који је тамо стајао. Уплашени коњ, прекорачивши преко Кулдарова и превукавши преко њега саонице у којима се налазио московски трговац другога реда Степан Луков, појурио је низ улицу и био заустављен од стране пазикућа. Кулдаров, будући неко време у бесвесном стању, одведен је затим у полицијски кварт и прегледан од стране лекара. Ударац који је задобио по потиљку спада у лаке повреде. О догађају је начињен записник. Настрадаломе је указана лекарска помоћ.«— Рекли су ми да стављам хладне облоге на потиљак. Јесте ли сад прочитали? А? Е, па изволите! Сад ће се разгласити по целој Русији! Дајте овамо!Мића зграби новине, пресави их и гурну у џеп. — Отрчаћу до Макарових да им покажем... Треба још да покажем Иваницкима, Наталији Ивановној, Анисиму Василичу... Морам да трчим! Збогом!Мића натуче шапку с кокардом и победоносно, сав срећан, изјури на улицу.

Роман с контрабасом

Музичар Смичков кренуо је из вароши у вилу кнеза Бибулова где се поводом веридбе »имало одржати« вече с музиком и плесом. На његовим леђима почивао је огроман контрабас у кожној футроли. Смичков је ишао обалом реке која је ваљала своје хладовите таласе ако не баш величанствено, онда бар веома поетично.»Како би било да се окупам?« — помисли он.Не премишљајући се много, он се свуче и загњури своје тело у прохладну воду. Вече је било божанствено. Смичковљева песничка душа поче да се прилагођава хармонији околине. Али какво тек слатко осећање обузе његову душу кад, отпливавши стотинак метара у страну, угледа дивну девојку како седи на стрмој обали и пеца рибу. Он заустави дисање и претрну од прилива разнородних осећања: успомене из детнњства, туга за прошлошћу, буђење љубави... Боже мој, а ето он је мислио да више неће моћи да воли! Откако је изгубио веру у човечанство (његова жеиа коју је ватрено волео одбегла је с његовим пријатељем, фаготом Собакином), његове груди испуњавало је осећање празнине и он је постао човекомрзац.»Шта је то живот? — много пута је постављао себи то питање. — Зашто ми живимо? Живот је мит, машта ... обмана...«Али стојећи пред успаваном лепотицом (није тешко било приметити да она спава), он нагло, упркос својој вољи, осети у грудима нешто налик на љубав. Дуго је стајао пред њом гутајући је очима...»Доста сад... — помисли он дубоко уздахнувши. — Збогом, чаробно привиђење! Време ми је да пожурим на бал код његовог благородства...«Погледавши још једном лепотицу, он већ хтеде да отплива натраг, кад му у глави сину мисао.»Требало би да јој оставим неки знак за успомену! — помисли он. — Закачићу јој нешто на удицу. То ће бити изнснађење од »непознатог«.Смичков тихо доплива до саме обале, накида велики букет пољског и воденог цвећа и, свезавши га стабљиком лободе, закачи га за удицу.Букет поче да тоне и повуче за собом лепи пловак.Разборитост, природни закони и социјални положај мога јунака налажу да се роман заврши управо на овом месту. Али, авај! — судбина писца је неумољива. Због околности које не зависе од аутора, роман се није завршио букетом. Упркос здравом разуму и природи ствари, сиромашни и неугледни контрабасиста имао је да одигра важну улогу у животу угледне и богате лепотице.Допливавши до обале, Смичков се запрепасти: он не угледа своје одело. Украли га... Док је он уживао посматрајући лепотицу, непознати злочинци су однели све осим контрабаса и цилиндра.— Проклетници! — узвикну Смичков. — О људи, гујино семе! Не једи мене толико губитак одела (јер свака одежда је трошна), колико помисао да ћу бити приморан да ходам голишав и да тако згрешим против јавног морала.

Он седе на футролу с контрабасом и поче да тражи излаз из свог ужасног положаја.»Тек не могу го ићи кнезу Бибулову! — мислио је он. — Тамо ће бити и дама! А уз то су ми лопови заједно с панталонама украли и калафонијум који се у њима налазио!«

Он је размишљао дуго, до бола у слепоочницама.»Ха! — досети се најзад. — Близу обале у шибљаку има један мостић... Док се не смркне могу да преседим под тим мостићем, а увече, по мраку, дошуњаћу се до прве куће... «Задржавши се на тој мисли, Смичков стави цилиндар, натовари контрабас на леђа и крете према шибљаку. Онако го, с музичким инструментом на леђима, подсећао је на неко древно митолошко полубожанство.А сада, читаоче, док мој јунак седи под мостом препуштен јаду, да га оставимо за неко време и окренимо се девојци која пеца рибу. Шта се с њом збиАО? Пошто се пробуди и не угледа пловак на води, лепотица похита да повуче за струк. Струк се затеже али удица и пловак не испливаше. Очигледно, Смичковљев букет се расквасио у води, набубрио и отежао.»Или се ухватила нека велика риба — помнсли девојка — или се удица закачила.« Цимнувши још неколико пута струк, девојка закључи да се удица закачила.»Баш штета! — помисли она. — А увече тако добро гризе! Шта да радим?«Без много размишљања ексцентрична девојка збаци са себе ваздушасту хаљину и загњури своје дивно тело у таласе, све до мраморних рамена. Не беше лако откачити удицу од букета у који се заплео струк, али стрпљење и напор однеше победу. Након четврт сата лепотица је, блажена и срећна, излазила из воде држећи удицу у руци.

Али зао удес вребао је њу. Неваљалци који су украли одело Смичкову однели су и њену хаљину и оставили јој само теглу с црвима.

»Шта сад да радим? — заплака она — зар овако да идем? Не, никад! Боље да умрем! Причекаћу док се смркне; онда ћу по мраку отићи до тета Агафје и послати је кући по хаљину... А дотле ћу се сакрити под мостић...«Моја јунакиња, бирајући што вишу траву и савијајући се, потрча према мостићу. Док се завлачила под мост, она тамо угледа нагог човека с уметничком гривом и чупавим прсима, крикну и паде у несвест. Смичков се такође препаде. У први мах му се од девојке учини да је речна вила.»Да то није речна сирена која је дошла да ме одвуче? — помисли он и та му претпоставка поласка јер је одувек имао високо мишљење о својој спољашњости. — Ако пак није сирена него људско биће, како да објасним тај необични преображај? Зашто ли је она овде под мостом? И шта јој је?«Док је он решавао та питања, лепотица се поврати.— Немојте ме убити — прошапута она. — Ја сам кнегињица Бибулова. Преклињем вас! Добићете много новца! Ја сам малочас скидала удицу у води а неки лоповн су украли моју нову хаљину, ципеле и све остало!— Госпо! — рече Смичков молећивим гласом. — И мени су украли одело. Осим тога, с панталонама су ми однели и калафонијум који се у њима налазио!Сви они који свирају контрабас и тромбон обично су несналажљиви. Смичков је, међутим, био пријатан изузетак.— Госпо! — рече он мало после. — Вама је, видим, неугодно због мог изгледа али, признаћете, ја одавде не могу отићи из истих разлога из којих не можете ни ви. Ево шта сам смислио: да ли вам неће бити непријатно да легнете у футролу мога контрабаса и да се покријете поклопцем? То ће

ме заклонити од вас...Рекавши то, Смичков извуче контрабас из футроле. За часак му се учини да, уступајући футролу оскврњује свету уметност, али колебање не потраја дуго. Лепотица леже у футролу и сави се као кифла, а он затеже каишеве и стаде уживати у томе што га је природа обдарила таквим умом.

— Сада ви, госпо, мене не видите — рече он. — Лезите само ту и будите спокојни. Кад падне мрак, ја ћу вас однети у дом ваших родитеља. По контрабас могу овамо доћи и касније.Кад се смрачи, Смичков натовари на леђа футролу с лепотицом и пође према вили Бибулова. Он је имао намеру да се снабде оделом чим стигне до прве куће па да онда крене даље...»Свако зло има своје добро... — мислио је он усковитлавајући прашину босим ногама и повијајући се под теретом. За ово срдачно саучествовање у удесу кнегињичином, Бибулов ће се свакако штедро наградити.«— Да ли вам је угодно, госпођице? — питао је он тоном галантног каваљера који позива на кадрил. — Будите љубазни, не устручавајте се и осећајте се у мојој футроли као код своје куће!Одједном се галантном Смичкову учини да испред њега, обавнјене помрчином, иду две људске прилике. Загледавши боље он се увери да то није оптичка варка: фигуре су се заиста кретале и чак су у рукама носиле некакве завежљаје...»Да нису то лопови? — сину му у глави. — Они нешто носе. То је сигурно наше одело!«Смичков спусти футролу украј пута и нададе се за сенкама.— Стој! — повика он. — Стој! Држи их! Сенке се окренуше и, приметивши потеру, стругнуше... Кнегињица је још дуго чула брзе кораке и повике: »Стој!« Најзад се све утиша.Смичков се занео потером, и лепотица би по свој прилици још дуго морала да проведе лежећи у пољу крај пута да не беше срећне игре случаја. Догоди се да су у то време истим путем према вили Бибулова шили Смичковљеви другови, флаута Жучков и кларинет Размахајкин. Спотакавши се о футролу, њих двојица се згледаше и раширише руке. — Контрабас! — рече Жучков. — Пази, па то је контрабас нашег Смичкова. Како ли је овамо доспео?— Вероватно се Смичкову нешто догодило — закључи Размахајкин. — Или се напио или су га опљачкали... Било како било, нема смисла да останимо контрабас овде. Понећемо га.Жучков натовари на леђа футролу и музичари наставише пут. — Ђаво ће га знати, што је ово тешко! — гунђао је целим путем флаута. — Ни за шта на свету не бих пристао да свирам на оваквом чудовишту ... Уф!Стигавши у вилу кнеза Бибулова, музичари спустише футролу на место одређено за оркестар и одоше у бифе.У то време су у вили већ палили лустере и зидне свећњаке. Вереник, дворски саветник Лакејич, леп и симпатичан чиновник министарства саобраћаја, стајао је насред дворане и, држећи руке у џеповима, разговарао с грофом Шкаликовом. Разговарали су о музици.— Ја сам у Напуљу, грофе, — причао је Лакејич — лично познавао једног виолинисту који је буквално чинио чудеса. Нећете ми веровати! На контрабасу... на обичном контрабасу он је изводио такве ђаволске трилере да те просто ухвати ужас! Свирао је Штраусове валцере!— Ма идите, молим вас, то је немогуће... — посумња гроф.

— Али кад вам кажем! Чак је и Листову рапсодију изводио! Ја сам живео с њим у истој соби и он ме је у доколици научио да свирам Листову рапсодију.— Листову рапсодију... Хм!... ви се шалите...— Не верујете? — засмеја се Лакејич. — Е па одмах ћу вам доказати. Хајдемо до оркестра!Вереник и гроф се упутише према оркестру. Пришавши контрабасу, они почеше брзо да развезују каишеве и — о, страхоте!Али овде, док читалац, пустивши на вољу својој уобразиљи, замишља исход музичког спора, да се вратимо Смичкову... Јадни музичар, не стигавши лопове и вративши се на место где је оставио футролу, не затече драгоцени терет. Губећи се у домишљању, он неколико пута прође горе-доле по путу и, не нашавши футролу, закључи да је доспео на погрешно место...»То је страшно! — помисли он хватајућн се за косу, слеђен од ужаса. — Она ће се угушити у футроли! Ја сам убица!«Све до поноћи Смичков је тумарао по околним стазама и тражио футролу, и најзад, сасвим клонуо, упути се ка мостићу.— Потражићу у зору — одлучи он.Трагање у само свитање даде исти резултат и Смнчков одлучи да под мостом сачека ноћ.— Наћи ћу је! — мрмљао је он скидајући цилиндар и хватајући се за косу, — Макар је тражио и годину дана, наћи ћу је!........................................................

И дан-данашњи сељаци што живе у описаним местима причају да се ноћу око мостића може видети некакав наг човек, зарастао у косу и с цилиндром. С времена на време испод моста се чује шкрипа контрабаса.

Сувишни људи

Јунско вече, прошло је шест сати. С постаје Хилково према насељу с летњиковцима тромо се вуче гомила људи који ту летују и који су малочас изишли из воза. То су већином главе породица, натоварени су кесама, торбама и женским кутијама за шешире. Види се да су уморни, гладни и љути, као да за њих сунце не сија и не зелени се трава.Између осталих, гега се и Павле Матвејевич Зајкин, члан окружног суда, висок, погурен човек у јевтином платненом оделу, с кокардом на овешталој шапки. Он је ознојен, зајапурен и мрк.

— Да ли свакога дана путујете до летњиковца? — обраћа му се један овдашњи гост у риђим панталонама. — Не баш свакога — суморно одговара Зајкин. — Жена и син живе овде стално; ја долазим двапут нсдељно. Немам времена да путујем сваког дана, а и скупо је.— Тачно да је скупо — уздишу риђе панталоне. — У граду нећеш пешачити до станице, узмеш фијакер, а онда возна карта стаје четрдесет две копјејке ... купиш уз пут новине, попијеш чашицу вотке из малодушности. Све је то минималан трошак, ништаван, а кад погледаш, накупи се око двеста рубаља за лето. Оно, дабоме, чари природе су скупље, нећу да поричем... идила и остало,

али с нашом чиновничком платом, знате и сами, мораш да пазиш на сваку копјејку. Потрошиш неопрезно једну копјејку па после целе ноћи не спаваш... Да, тако је то. Ја, милостиви господине — немам част да знам ваше име и име по оцу — добијам готово две хиљаде годишње, имам звање државног саветника, а пушим дуван друте класе, и немам ни рубље напретек да купим себи минералне воде из Вишија, која ми је преписана због камена у жучи.

— Све је то одвратно — вели Зајкин после краћег ћутања. — Ја, господине, сматрам да су летовање измислили ђаволи и жене. Ђаволе је при том руководила злоба, а жене крајња лакомисленост. Па, молим вас, то није живот него робија, пакао! Време спарно, врућина, не може да се дише, а ти се као уклет потуцаш с једнога места на друго, и нигде да се скрасиш. Тамо у граду ни намештаја ни послуге... све је пренето у летњиковац... храниш се којечим, чај не пијеш зато што нема ко да га пристави, не переш се, а кад дођеш овамо, у окриље природе, онда изволи пешачити по прашини, по жези ... фуј! Јесте ли ожењени?— Да, молим... троје деце — уздишу риђе панталоне.— Све је то одвратно... право је чудо како смо још живи.Најзад стижу до насеља. Зајкин се опрашта с риђим панталонама и одлази у своју вилу. У кући затиче мртву тишину. Чује се само како зује комарци и моли за помоћ мува која је доспела пауку за ручак. На прозорима муслинске завесе кроз које се црвене увели цветови гераније. На дрвеним необојеним зидовима, око олеографија, дремају муве. На трему, у кухињи, у трпезарији — ни живе душе. У соби коју истовремено називају и трпезаријом и салоном Зајкин затиче свога сина Пећу, малог шестогодишњег дечака. Пећа седи за столом и гласно хучући, с напућеном доњом усном, изрезује маказама каро-пуба с карте.— А, то си ти, тата! — каже он не окрећући се. — Здраво!— Здраво... а где ти је мајка?— Мама? Отишла је са Олгом Кириловном на пробу да играју позориште. Прекосутра имају представу. Повешће и мене. Хоћеш ли и ти ићи?— Хм!... а кад ће се вратити?— Рекла је да ће се вратити увече.— А где је Наталија?— Наталију је мама повела да јој помаже при облачењу за време представе, а Акулина је отишла у шуму по печурке. Тата, зашто комарцима стомак постане црвен кад неког уједу?— Не знам... зато што сишу крв. Значи, никог нема код куће?— Никога. Само сам ја код куће.Зајкин седа у фотељу и неколико тренутака тупо гледа у прозор.— Па ко ће нам дати да једемо? — пита он.— Данас ништа нису кували, тата. Мама је мислила да ти нећеш данас доћи и ннје наредила да се данас кува ручак. Она и Олга Кириловна ручаће на проби.— Најлепша хвала, а шта си ти јео?— Пио сам млеко. Мени су купили млека за шест копјејки. Тата, а зашто комарци сишу крв?

Зајкин нагло осети како му нешто тешко притиска јетру и почиње да је сише. Он је тако озлојеђен, увређен и огорчен да почиње тешко да дише и дршће; дође му да скочи, да тресне нешто тешко о

под и удари у грдњу, али одједном се сети да су му лекари забраннли свако узбуђење, па устаје и присиљава себе да звиждуће арију из »Хугенота«.— Тата, умеш ли ти да представљаш у позоришту? — чује он Пећин глас.— Ах, не гњави ме глупим питањима! — љути се Зајкин. — Наврзао се као чичак! Већ ти је шест година а глуп си као и пре три године... Глупо, размажено дерле! Зашто, на пример, квариш те карте? Како смеш да их квариш?— То нису твоје карте — каже Пећа окрећући се, — мени је Наталија дала.— Лажеш! лажеш, одвратно дериште! — жести се Зајкин све више и више. — Ти увек лажеш! Требало би те ишибати, неваљалче један. Уши ћу ти извући!Пећа подскочи, испружи врат и нетремице гледа зајапурено, бесно очево лице. Његове крупне очи најпре трепћу, затим се овлаже и дечаково лице се искриви.— Ма што ти грдиш? — јеца Пећа. — Шта си ме напао, будало. Ја никог не дирам, нисам неваљао, слушам, а ти се љутиш. Добро, зашто ме грдиш?Дечак говори убедљиво и плаче тако горко да је Зајкина срамота.»Заиста, зашто се ја издирем на њега« — мисли он.

— Добро, де, доста, доста — каже он хватајући дечака за раме. — Извини, Пећуха... опрости ми. Ти си моје паметно, добро дете, ја тебе волим.Пећа брише рукавом очи, са уздахом седа на старо место и почиње да исеца даму. Зајкин одлази у свој кабинет. Он се испружи на диван и, подметнувши руке под главу, замисли се. Малопређашње дечакове сузе ублажиле су његов гнев, и бол на јетри мало-помало умину. Сад осећа само умор и глад.— Тата! — чује Зајкин из друге собе. — Хоћеш ли да ти покажем своју збирку буба?— Покажи!Пећа улази у очев кабинет и предаје му дугуљасту зелену кутију. Зајкин је није ни принео уву а већ чује очајничко зујање и гребање ножица о зидове кутије. Подигавши поклопац, угледа мноштво лептирова, гундеља, цврчака и мува прибодених чиодама за дно кутије. Осим два-три лептира, сви остали су још живи и мичу се.— А цврчак је још жив! — чуди се Пећа. — Јуче ујутру су га ухватили а он досад није умро!— Ко те је то научио да их пробадаш?— Олга Кириловна.— Требало би Олгу Кириловну тако пробости — каже Зајкин с гађењем. — Носи то одавде! Срамота је мучити животиње!»Господе боже, како се он одвратно васпитава!« — мисли он по Пећином одласку.Павле Матвејевич је заборавио на умор и глад и размишља једино о судбини свога малишана. За то време напољу се дневна светлост полако гаси ... Чује се како се гости у друштву враћају с вечерњег купања. Неко застаје пред отвореним кухињским прозором и виче: »Желите ли печурака?« — виче, и пошто му нико не одговара, он шљапка даље босим ногама... Али најзад, кад се сутон толико згусне да геранија иза муслинске завесе губи обрисе а кроз прозор почиње да допире вечерња свежина, врата на трему се с буком отварају и чују се хитри кораци, разговор, смех...— Мама! — цичи Пећа.

Зајкин извирује из кабинета и види своју жену Надежду Степановну, здраву и румену као и увек. С њом је Олга Кириловна, мршава плавуша с крупним пегама, н некаква два непозната мушкарца: један је млад, висок, риђе кудраве главе, с великом јабучицом, а други је омален, здепаст, с обријаним глумачким лицем и модрикастом кривом брадом.— Наталија, пристави самовар! — виче Надежда Степановна гласно шуштећи хаљином. — Кажу да је стигао Павле Матвејевич? Павле, где си? Здраво, Павле! — каже она утрчавши у кабинет и тешко дишући. — Стигао си? Баш ми је мило... Са мном су дошла наша два аматера... дођи да те представим... ево овај виши, то је Коромислов... дивно пева, а други, овај мали ... то је Смеркалов, прави глумац... божанствено рецитује, јао, што сам се уморила! Сад смо били на проби... божанствено иде. Спремамо »Станара с тромбоном« и »Она чека њега« ... Прекосутра је представа ...— Зашто си их довела? — пита Зајкин. — Морала сам, татице! После часа морамо да пробамо улоге и да мало певамо... Ја и Коромислов ћемо певати у дуету ... Да, само да не заборавим! Пошаљи, голубићу, Наталију да купи сардине, вотке, сира и још нешто. Они ће вероватно и вечерати. Јао, што сам се уморила!— Хм!... ја немам пара!— Немој, татице! Нема смисла! Не терај ме да црвеним!После пола сата Наталију су послали по вотку и мезе. Пошто се напио чаја и појео цео француски хлеб, Зајкин оде у спаваћу собу и леже на постељу, а Надежда Степановна и њени гости, галамећи и смејући се, приступише проби. Павле Матвејевич је дуго слушао уњкаво декламовање Коромислова и Смеркаловљеве глумачке усклике... Затим је следио дуг разговор прекидан циктавим смехом Олге Кириловне. Смеркалов је, с правом истинског глумца, самоуверено и ватрено објашњавао улоге...Даље је следио дует, а после дуета звецкање посуђа... Зајкин је кроз сан чуо како наговарају Смеркалова да рецитује »Грешницу« и како овај, пошто се мало пренемагао, почиње да декламује. Он је запенушио, ударао се у груди, плакао, кикотао промуклим гласом... Зајкин се намршти и сакри главу под покривач.— Сад вам је сувише далеко да идете по овом мраку — зачу он после једног сата глас Надежде Степановне. — Што не бисте остали код нас да ноћите? Коромислов ће лећи овде у трпезарији на диван, а ви Смеркалове на Пећину постељу... Пећу можемо да ставимо у мужсвљев кабинет... Стварно, останите!Најзад кад сат откуца два, све умуче... Отворише се врата на спаваћој соби и појави се Надежда Степановна.— Павле, спаваш ли? — шапну она.— Не, зашто?— Пређи, голубићу, у свој кабинет на диван, ја ћу овде на твој кревет да сместим Олгу Кириловну. Хајде, мили мој! Ја бих је ставила у кабинет, али она се боји сама ... Та устани!Зајкин се диже, огрну халат, узе јастук и одгега у кабинет... Напипавши свој диван, он запали шибицу и угледа: на дивану лежи Пећка, дечак је будан и великим крупним очима гледа у шибицу.— Тата, а зашто комарци не спавају ноћу? — упита он.— Зато... зато — промрмља Зајкин — зато што смо ти и ја овде сувишни ... Немамо чак ни где да

спавамо!— Тата, а зашто Олга Кириловна има пеге на лицу?— Јао, пусти ме! Дојади ми!Размисливши мало, Зајкин се обуче и изиђе на улицу да се освежи... Он погледа сиво јутарње небо. непомичне облаке, ослушну летњи крик сањивог дрпавца и поче да размишља о сутрашњем дану: отпутоваће у град, а кад се врати из суда, честито ће се испавати... Одједном се иза угла помоли људска прилика.»Сигурно стражар« — помисли Зајкин.Али пошто се загледа и приђе ближе, он познаде у тој прилици синоћњег познаника у риђим панталонама.— Ви не спавате? — упита он. — Нешто ми се не спава... — уздахнуше риђе панталоне. — Уживам у природи... Нама је, знате, ноћним возом допутовала драга гошћа... мамица моје жене. С њом су стигле и моје свастике... дивне девојке. Баш ми је мило: мада је ... врло влажно! А ви сте такође изволели уживати у природи?— Да, — мумла Зајкин — и ја уживам... Да не знате можда овде негде у близини какав бифе иликрчмицу?Риђе панталоне подигоше очи према небу и дубоко се замислише...