I GRUPA 1. Pojam i klasifikacija nauke o knjizevnosti Sistematsko I razgranato proucavanje knjizevnosti se najcesce naziva nauka o knjizevnosti. Ponekad se u istom ili slicnom smislu upotrebljava i termin knjizevna kritika. Taj termin inace oznacava procenjivanje vrednosti knj. dela. Cesto se ne smatra delom nauke o knjizevnosti, ciji su redovni cinioci teorija i istorija knjizevnosti. Drugi termin za NOK je filologija. Upotreba tog termina predstavlja problem jer se on najcesce izjednacava sa lingvistikom. V&V kao i vecina teoreticara stoje na stanovistu da je proucavanje knjizevnosti nauka. Filozofija nauke (epistemologija) kaze da nauka mora da ima predmet, metodologiju, i terminologiju. Drustvene nauke: 1. uzrocno objasnjenje (=prirodne) a) one koje se sluze opstim zakonima (sociologija) b) one koje se ne sluze opstim zakonima (istorija) 2. sistematski opis a) one koje se sluze opstim pravilima (lingvistika) b) one koje se ne sluze opstim pravilima (nauka o knjizevnosti) Treba napraviti razliku izmedju knjizevnosti koja je umetnost i nauke o knjizevnosti koja predstavlja neku vrstu znanja. U pokusaju da se ta razlika ponisti tvrdilo se da knjizevnost razume samo onaj koji je pise (stvaraoci = tumaci). On svoje citalacko iskustvo moze da izrazi intelektualno i racionalno iako je predmet njegovog proucavanja iracionalan. Neki teoreticari pokusavali su da pitanje proucavanja knjizevnosti rese poricuci da predstavlja znanje. Tako nastaje stvaralacka kritika koja podrazumeva parafraziranje. Drugi su tvrdili da se knjizevnost uopste ne moze proucavati u njoj se moze uzivati i mogu se prikupljati razne informacije. Bavljenje knjizevnoscu u pocetku je podrazumevalo koriscenje metoda prirodnih nauka u pokusaju da se dostigne objektivnost. Uvodjene su cak i neke kvantitativne metode statistike, sheme, grafikoni. Koriscenje statistike je moguce samo u nekim vidovima proucavanja knjizevnosti (versifikacija). Postoji razlika izmedju ciljeva i metoda prirodnih i drustvenih nauka, ali osnovni metodi NOK se koriste i u prirodnim naukama: analiza, sinteza, indukcija, dedukcija i poredjenje. Nemacki hermeneuticar Vilhelm Diltaj istakao je razlike izmedju prirodnih i drustvenih nauka naucnika zanima uzrok dogadjaja, a proucavaoca knjizevnosti - znacenje (taj proces razumevanja je pojedinacan i subjektivan). Istoricar filozofije Vilhelm Vindelband rekao je da naucnik tezi da ustanovi opste zakone, a istoricara zanima cinjenica. U proucavanju knjizevnosti tezimo da otkrijemo neku osobenost, a to je uvek pojedinacno. Ipak, knjizevno delo je istovremeno i pojedinacno i opste. Jos Aristotel u svojoj Poetici govori o tome da pesnik prikazuje opste, a istoricar pojedinacno. U NOK razlikuje se teorija knjizevnosti, istorija knjizevnosti i knjizevna kritika. Postoji razlika u shvatanju knjizevnosti kao dela u sinhronijskom ili dijahronijskom nizu; u proucavanju samih dela i opstih nacela u knjizevnosti. Knjizevnu teoriju nije moguce stvoriti bez pojedinacnih dela, a istorija i kritika su nemoguce bez nekog sistema pojmova. Teorija i praksa se uzajamno prozimaju, kao i discipline nauke o knjizevnosti. - Nauka o knjizevnosti predstavlja vrstu znanja I poznavanja knjizevnosti, tumacenje knjizevnog dela, konteksta u kom ono postoji, metoda kojima se knjizevnik koristi I sl. Nauka o knjizevnosti se pocela razvijati kao potreba da se knjizevno delo prouci, priblizi citaocima, da se razume. Ona se postepeno formirala prolazeci kroz razlicite stupnjeve I koristeci se razlicitim metodama u potrazi za najuspesnijim I najplodnijim. Neki teoreticari su smatrali da je knjizevnost nemoguce naucno proucavati, vec da se ona moze objasniti samo opisivanjem, ovaj metod koji se naziva stvaralacka kritika bio je prilicno bezuspesan jer se uglavnom na osnovu jednog knjizevnog dela stvaralo drugo, losije. Neki teoreticari da se knjizevnost uopste ne moze proucavati jer se tako umanjuje njen estetski dozivljaj I uzitak koji ona pruza. Metodi koji su se javili u proucavanju knjizevnosti, ali nisu se pokazali kao uspesni: Metod prirodnih nauka tezi se postizanju objektivnosti, bezlicnosti geneticki metod proucavanje izvora knjizevnosti I onoga sto joj uzrocno prethodi Bioloski metod Medjutim, knjizevno delo se ne moze tumaciti kao nesto opste, jer je ono pre svega individualno, jedinstveno. Posmatra se u odredjenom kontekstu, mogu se uociti specificne opstosti medju delima celokupne knjizevnosti, ali se ne moze negirati individualno I subjektivno, ono sto delo cini jedinstvenim I neponovljivim. Proucavalac knjizevnosti se zanima pre svega za ono sto je osobito I pojedinacno u knjzevnom delu, a do uopstavanja tek dolazi kasnije.

1

Odbacivanje metoda prirodnih nauka pocinje sa Vilhelmom Diltajem, 1883. godine (kraj 19. veka) koji je uocio razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka. Za njim su krenuli I Vilhelm Vindelband, Hajnrih Riket I drugi koji su smatrali da se duhovne (istorijske) nauke, za razliku od prirodnih, bave onim sto je subjektivno I samim tim jedinstveno, onim sto se ne treba dokazivati I uopstavati, vec cemu treba isticati jedinstvenost I razumeti, baviti se objasnjenjem, a ne dokazivanjem. Vilhelm Diltaj je razvio I metodu razumevanja koja se naziva hermenautika. Cilj prirodnih nauka. - Discipline nauke o knjizevnosti su: Teorija knjizevnosti Istorija knjizevnosti Knjizevna kritika Pokusaji istorijske rekonstrukcije doveli su do isticanja pisceve namere kao glavnog predmeta istorije knjizevnosti. Postoji i shvatanje da delo treba posmatrati samo iz savremene perspektive. Telo treba povezivati i sa vrednostima njegovog i sa vrednostima potonjih doba, jer je delo istovremeno i vecno i istorijsko perspektivizam. Relativizam svodi istoriju knjizevnosti na niz zatvorenih i nepovezanih dela, a apsolutizam se interesuje samo za savremenu situaciju. Cesto dolazi do razdvajanja kritike i istorije. Istorija omalovazava kritiku, iako je i sama zasnovana na nekoj vrsti vrednovanja i najcesce preuzima vec postojeca misljenja. Proucavaoci cesto odbijaju da proucavaju modernu knjizevnost, a izraz moderna moze da bude shvacen u najsirem mogucem smislu. Jedino opravdanje je to sto ziv autor nema zaokruzen opus, a prednosti ovakvog proucavanja su mogucnosti za razgovor. Proucavaoci najcesce cekaju sud vremena, odnosno sud drugih kriticara i citalaca. Ni kritika ne moze bez istorije kriticar koji ne poznaje istoriju ne bi mogao da zna koje je delo izvorno ili bi pogresno shvatao odredjena dela. Velekova i Vorenova Teorija knjizevnosti: 1. Prvi put se javlja distinkcija izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg pristupa 2. Temeljno odredjivanje i klasifikovanje NOK trijada disciplina (teorija, kritika i istorija) De Sosir je napravio razliku izmedju sinhronije i dijahronije teorija i kritika se sluze sinhronijskim pristupom, istorija dijahronijskim. 2. Istorija knjizevnosti Zaceci se srecu jos u anticko doba filoloska i polihistorska istrazivanja, popisi pisaca i dela u bibliotekama. U danasnjem obliku javila se oko 18. v. (tada dolazi i do prelaska na unutrasnji pristup), kada se javila svest o promenljivosti svega. U pocetku je koristila periodizaciju, a kasnije ima ulogu da pokazuje evoluciju i menjanje svesti o knjizevnosti i pristupa njoj. Istorija podrazumeva i spoljasnje i unutrasnje faktore u proucavanju knjizevnosti. Za istorijsko izucavanje vazan je Eliotov pojam tradicije kao zivog mehanizma, sinhronog niza dela, necega sto sami kreiramo. Eliot je bio protiv hronoloskog principa u izucavanju knjizevnosti. Skretanje pazne sa pisca na delo prvi su otpoceli ruski formalisti. Istorija knjizevnosti je nekada poistovecivana sa istorijom, zatim sledi radikalno odvajanje ove dve nauke, ali ipak se zavrsava nekom vrstom kompromisa istorija knjizevnosti ne moze bez hronologije, koja je osnovni metod istorije, ali shvata se da one treba da govore o razlicitim stvarima. Smatralo se da se istorija knjizevnosti treba potpuno poistovetiti sa prosloscu, tj. sa trenutkom u kom je delo nastalo, da treba uzeti u obzir piscevu nameru I shvatanje dela koje je nastalo u periodu njegovog nastanka. Medjutim ovakav nacin je pogresan jer se umanjuje vrednost dela. Tokom vremena se o delu razvijaju razlicita tumacenja, razvija se knjizevna kritika I saznanja postaju obogacena, tako da afirmisanje samo onoga sto je datom delu savremeno umanjuje njegovu apsolutnu vrednost. Takodje je problem I to sto se savremeni istoricar knjizevnosti ne moze potpuno poistovetiti sa nekim istorisjkim periodom, ne moze ga potpuno doziveti I shvatiti. Ispravno resenje je da istorija knjizevnosti treba da obuhvati sve faze razvoja jednog dela, tacnije sve faze razvoja kritike o knjizevnom delu I na taj nacin stvori kompletnu sliku o njemu. Javljaju se razne vrste problema jer se knjizevnost ne moze potpuno klasifikovati, istorija knjizevnosti se stalno razvija I dopunjuje novim saznanjima najveci problem je preklapanje perioda, postojanje pisaca cija dela pripadaju razlicitim periodima I sl. Najveci problem predstavlja savremena knjizevnost koja nije potpuno formirana I jos uvek se razvija, pa se zbog toga ne moze tacno definisati. Medjutim, Velek tvrdi da ovo moze biti I pogodnost jer istoricar knjizevnosti moze stupiti u kontakt sa piscima, ali oni uglavnom izbegavaju da pisu o savremenim piscima, govoreci da cekaju sud vremena, a u stvari cekaju sud kritike. Istorija knjizevnosti ne moze bez knjizevne kritike I teroije knjizevnosti. Potrebna joj je terminologija koju uvodi teorija knjizevnosti, potrebne su joj analize I rezultati kinjizevne

2

kritike. Knjizevna kritika proizvodi subjektivno koje istorija knjizevnosti oebjektivizuje, razvrstava, sistematizuje, stvarajuci opstu sliku o celokupnoj knjizevnosti. U zavisnosti od podrucja razlikuju se istorija pojedine knjizevnosti, komparativna istorija knjizevnosti i opsta istorija knjizevnosti. Istorija pojedine knjizevnosti bavi se proucavanjem nacionalne knjizevnosti ili knjizevnosti koja ima neku zajednicku crtu, npr. jezik. Komparativna istorija istrazuje veze izmedju dve ili vise knjizevnosti. Osnova opste istorije je komparativno proucavanje knjizevnosti i nastojanje da se obuhvate sve pojave od svetskog znacaja ( Geteov pojam svetske knjizevnosti obuhvata sva dela koja su prekoracila nacionalne granice). 3. Knjizevna kritika Kritika je najmladja disciplina u NOK I ima najuze podrucje bavi se pojedinacnim delima. Preteca kritike je retorika. Javlja se posle pojave stampe i sirenja kruga citalaca, kao i nakon pojave epoha poput romantizma gde pisci teze originalnosti i nejasnosti pesnickog izraza. Za razumevanje takvih dela potrebna je pomoc knjizevne kritike. Njen osnovni zadatak je da vrednuje dela, da upucuje u knjizevne vrednosti i na taj nacin igra ulogu posrednika izmedju dela i citaoca. Ona moze biti shvacena i kao samostalna stvaralacka delatnost, kao jedna od knjizevnh vrsta, ali tako shvacena ona nije deo NOK, vec se zasniva subjektivnom dozivljaju nekog dela. Njen znacaj se vremenom menjao imala je ulogu da objasnjava delo, da se bori protiv novina (u moderni), da propagira novine (avangarda), ali ono sto je jedinstveno za sve faze kroz koje je prolazila je cinjenica da se ona bavi iznosenjem odredjenih stavova o knjizevnosti I konkretnim knjizevnim delima. 4. Predmet, zadaci i uza podrucja teorije knjizevnosti Teorija knjizevnosti je najstarija disciplina NOK, bavi se pitanjima prirode knjizevnosti, oblika i nacina knjizevnog izrazavanja i opstih i posebnih osobina knjizevnih dela kao umetnickih tvorevina. Ona nastoji da utvrdi opsta nacela knizevnog oblikovanja, ali i posebne zakone koji se ticu pojedinih knjizevnih vrsta, kao i zakonitosti razumevanja i oblikovanja knjizevnih vrsta. Ona se cesto naziva i poetikom. Tim nazivom se oznacava i samo deo tk (ucenje o knjizevnim vrstama), ucenje o pesnistvu pojedinih razdoblja (npr. poetika romantizma); pravila kojima se rukovodi neki pisac ili knjizevna skola (poetika ekspresionizma) ili nacin oblikovanja neke knjizevne vrste (poetika radio-drame). Centralni problem tk je ucenje o analizi knjizevnog dela i ucenje o knjizevnim rodovima i vrstama. Taj deo teorije knjizevnosti se naziva poetikom, za Aristotela je ona ucenje o pesnickoj umetnosti kao takvoj i o pojedinim njenim oblicima. Poetika se bavi razmatranjem prirode knjizevnosti uopste, zatim pojedinacnim delima i razmatranjem knjizevnih vrsta unutar kojih se dela ostvaruju. Knjizevno delo je jezicka tvorevina i zato je njegova analiza nemoguca bez analize jezika kojim se ono ostvaruje. Deo tk koji se bavi jezikom knjizevnog dela naziva se stilistikom, mada ona moze da bude shvacena i tako da obuhvata celo problematsko podrucje tk. Ona tk povezuje sa lingvistikom. Deo stilistike koji se bavi nacinom oblikovanja stihova naziva se versifikacija (lat. versus=stih). S obzirom na to da je oblikovanje stihova vazno i za oblikovanje pojedinih knjizevnih vrsta, versifikacija je najcesce shvacena kao posebno podrucje tk, a ne samo kao deo stilistike. Versifikacija je proucavanje prirode stiha, nacina i oblika stihovnog govora i stihovnih knjizevnih vrsta. Jedno od najvaznijih pitanja su metode i pravci savremenog proucavanja knjizevnosti. Zato je tk tesno povezana sa metodologijom proucavanja knjizevnosti. Bez poznavanja metoda, sredstava i ciljeva pojedinih pravaca u NOK nemoguce je poznavanje tk. Uza podrucja teorije knjizevnosti su: Analiza knjizevnog teksta polazna tacka nauke o knjizevnosti Ucenje o knjizevnim rodovima I vrstama svako knjizevno delo se ostvaruje u nekom obliku I od velikog znacaja je svrstati pojedinacna knjizevna dela u odredjene knjizevne vrste na osnovu kojih se ona povezuju I univerzalizuju. Medjutim, sa razvojem savremene knjizevnosti, sve je teze svstati knjizevnost u konkretnu knjizevnu vrstu, jer dolazi do sve veceg mesanja I preplitanja zanrova.

Stilistika predstavlja spoj lingvistike I nauke o knjizevnosti. Svako delo je jezicka tvorevina I potrebno je utvrditi I ispitati njegove jezicke karakteristike kojima se formira stil. Utemeljivac stilistike je Leo Spicer. Na osnovu utvrdjivanja stila konkretnih dela, poredjenjem stilova se utvrdjuje I stepen originalnosti dela. Leo Spicer smatra da se na detaljima zasniva sustina dela, da oni grade celinu I da moraju zato biti polaziste svake analize. Versifikacija moze se definisati kao deo stilistike, ali predstavlja specificnu discipline teorije knjizevnosti. Bavi se proucavanjem nacina na koji se oblikuju stihovi I vazna je za analizu poezije.

3

Metodologija proucavanja knjizevnosti shvata se vise kao zasebna disciplina koja doprinosi razvoju teorije knjizevnosti. Bavi se savremenim stavovima, razvojem misljenja o zadacima I ciljevima teroije knjizevnosti. Predstavlja savremena shvatanja o teoriji knjizevnosti, bavi se proucavanjem svrhe nauke o knjizevnosti

5. TK u odnosu na estetiku, lingvistiku i filologiju Savremeno shvatanje i proucavanje knjizevnosti kao jezicke umetnosti tesno je vezano za estetiku (filozofiju umetnosti) i lingvistiku (koja se bavi proucavanjem jezika). Estetika (od grcke reci koja oznacava osecaj) javlja se jos u antickoj Grckoj u filozofskim razmisljanjima o prirodi umetnosti, a kao filozofska disciplina unutar filozofskog sistema oblikovana je mnogo kasnije u vreme nemackog klasicnog idealizma. Nakon toga estetika se razvijala u dva osnovna pravca koji se mogu medjusobno povezivati, ali metode i ciljevi su im razliciti: 1. Prvi podrazumeva opisivanje, analiziranje i razvrstavanje dela prema srodnim osobinama, uspostavljanje sistema pojedinacnih umetnosti i uocavanje slicnost i razlika medju delima pojedinacnih umetnosti. U ovom slucaju moze se govoriti o uporedjivanju estetike i teorije knjizevnosti. 2. Drugi podrazumeva filozofsko razmatranje prirode umetnosti izvan sistema i odbacivanje unapred odredjenog shvatanja umetnosti. Umesto toga postoji teznja za ponovnim uspostavljanjem problema odredjivanja i razumevanja umetnosti. Ovaj pravac je bliskiji knjizevnoj kritici jer se odnosi na pojedinacna dela. Lingvistika (lat. lingua = jezik, govor) takodje ima poreklo u filozofskim raspravama o poreklu i sustini jezika. Kao posebna nauka koja se bavi istorijskim razvojem jezika i uporedjivanjem razlicitih jezika nastala je u 19.v. Krajem 19.v. Humbolt razvija opstu lingvistiku, a u 20. De Sosir utemeljuje lingvistiku kao nauku koja jezik posmatra kao sredstvo sporazumevanja i strukturu za prenosenje poruke. Pod uticajem lingvistike knjizevno delo pocinje da se shvata kao jezicka tvorevina i omoguceni su uvidi u strukturu dela. Prema nekim shvatanjima tk treba da bude izvedena iz onih spoznaja do kojih je dosla lingvistika. Prema drugim lingvistika treba da bude shvacena kao deo semiotike nauke o znakovima. Uverenje koje preovladava je da tk treba da bude shvacena kao relativno samostalna nauka koja moze da koristi tekovine lingvistike, ali, pre svega, treba da razvije sopstvene metode. Pored naziva lingvistika cesto se koristi i naziv filologija koji obicno oznacava nauku koja na osnovi jezika i knjizevnosti proucava celokupnu kulturu jednog ili skupine srodnih naroda. Ponekad se odnosi i na proucavanje kulture na osnovu pisanih spomenika, ali uglavnom se odnosi na istorijsko proucavanje knjizevnosti. 6. Unutrasnji I spoljasnji pristup proucavanju knjizevnosti - Nauka o knjizevnosti se zasniva krajem 18. veka, kada se stvara svest o promenljivosti, kada se kultura prenosi sa aristokratske na gradjansku, jezik se demokratizuje, a najveca promena dolazi sa romantizmom. U romantizmu se pesnik posmatra kao izvor knjizevnosti, pa se dovodi u centar proucavanja knjizevnosti, formira se stav da je za shvatanje knjizevnog dela najvaznije shvatiti pisca, ispitati njegov zivot I uzroke njegovog stvaranja dela. U realizmu se sa pisca, paznja skrece na drustvene okolnosti, pa se knjizevno delo posmatra kao odraz stvarnosti I od njega se trazi da je podrazava, da pokazuje tacnosti I istinitosti. Ovakav pristup knjizevnom delu naziva se spoljasnji pristup. Razvija se sa pozitivizmom, doba kada dolazi do napretka prirodnih nauka, pa se njihove metode preuzimaju I za proucavanje knjizevnosti, trazi se objektivnost, dokazivanje, tacnost, na nauku o knjizevnosti se prenosi uzrocno posledicna metoda iz prirodnih nauka, pa tako nacin njegovog nastanka postaje vazniji od samog dela. Utemeljivac spoljasnjeg pristupa je Ipolit Ten koji daje dve definicije knjizevnosti delo je slika drustvene sredine I pisceva ispovest. Ovakvim pristupom analizi dela, skrece se paznja sa samog dela, umanjuje se njegov znacaj koji bi trebalo da bude presudan. Delo postaje samo kopija necega, negira se njegova autonomija. Iz ovakvog pristupa proistice biografizam kao osnovna metoda analize, proucavaju se nevazne cinjenice iz piscevog zivota (koja je babica prisustvovala Puskinovom porodjaju!) I trazi se analogija tih cinjenica sa delom. Sa razvojem strukturalne lingvistike Ferdinanda de Sosira I sa definicijom jezickih jedinica Emila Benvenista, knjizevnost se polako okrece samom delu, kao centru proucavanja. Ruski formalisti se prvi zalazu za stavljanje dela u centar paznje. Sa razvojem moderne, u 20. veku, javlja se svest o autonomiji umetnickog dela. Velek I Voren su poglavlja u svojoj knjizi Knjizevnost I biografija, Knjizevnost I psihologija, Knjizevnost I ideje, Knjizevnost I drustvo nazvali jednim imenom spoljasnji pristup knjizevnosti.

4

- Jakobson komicno poredjenje spoljasnjeg proucavalaca knjizevnosti sa policajcem koji hvata sve oko sebe osim lopova. Praski lingvisticki krug (1926.) Manfred Kridl trazi da se delo postavi u srediste paznje I posmatra kao celina. Anglosaksonske zemlje zacetnici Eliot I Ricards insistiraju na pazljivom citanju, ali su vise skoncentrisani na kritiku dela, nego na sustinski problem dela, zato se unutrasnji pristup u anglosaksonskim zemljama naziva Nova kritika. U Nemackoj se razvija lingvisticka kritika koja se azsniva na poistovecivanju lingvistike I estetike. Zajednicko svim skolama je to sto ostro kritikuju dotadasnji pristup delu preko biografije pisca, isticu da delo nije ispovest autora I potcenjuju nekadasnje besmisleno istrazivanje detalja koji ne samo sto nisu korisna, nego nikog I ne zanimaju. sfera umetnosti I zivota se ne dodiruju, nisu identicne; Zastupnici unutrasnjeg pristupa takodje isticu I ukazuju na usmeno stvaralastvo I stvaralastvo nepoznatih autora koje takodje ima veliku vrednost, a ne moze se proucavatina na dotadasnji nacin. Tvrde da je pogresan psihoanaliticki pristup delu jer postupcima u delu ne upravlja psiholoski zakon, vec zakon knjizevne strukture; velika dela su puna psiholoski neuverljivih momenata, fantastike koja se nikako ne moze tumaciti psihoanalizom. Osporavanje proucavanja dela na osnovu drustveno ekonomske situacije; Sklovski napominje da postoje motivi I dogadjaji koji se prozimaju kroz knjizevnost u razlicitim drustvenim situacijama, kroz razlicite epohe. Poricu vaznost proucavanja filozofskih, religijskih I politickih ideja knjizevno delo nije bolje ako je ispravno, tacno, poucno. U potpunosti odbacuju spoljasnji pristup proucavanja knjizevnosti knjizevnost je samostalna I nezavisna stvarnost. Kajzer Knjizevno delo ne nastaje kao odraz necega drugog, nego kao u sebi zatvorena jezicna struktura. Stagner ispravno se odnosi samo onaj ko gleda u delo, a ne okolo. Stav pristalica unutrasnjeg pristupa proucavanju knjizevnosti je da treba poci od prvog utiska pri analizi I onda dati detaljno objasnjenje. Pojam strukture je najbitniji za unutrasnji pristup sadrzaj I forma se ne mogu odvojiti jer je delo celina. Isticu ahistoricnost dela delo je aktuelno u bilo kom istorijskom periodu. Ipak, pocinje preispitivanje I kritika unutrasnjeg pristupa => Eliot je pisao o granicama kritike kritikovao je preterivanje pri interpretaciji dela, analizu stih po stih, koja znacenje dela odvodi u suprotnom smeru, ruzi ga I stvara od nejga ono sto piscu nije bilo ni na kraj pameti da stvori; on takve proucavaoce duhovito naziva kritickom skolom tiskaca limuna - Jos jedna mana unutrasnjeg pristupa je to sto su isli iz krajnosti u krajnost odbacujuci biografski princip, potpuno su odbacili bilo kakvu vezu pisca sa delom, a nisu primetili da delo, na neki nacin jeste vezano za pisca, da je njegov najintimniji dokument, doduse dokument koji se ne moze proucavati na ostalu bilo kakvih drugih dokumenata iz njegovog zivota, ali ipak odraz licnosti pisca ili pesnika. Knjizevnost je nekada potrebno sagledati kao stvarnost. Ovakvim negiranjem bilo kakvih spoljasnjih elemenata, oni nisu mogli npr. da prouce opus jednog pesnika.. Ponekad je u proucavanje dela ukljuciti I koji podatak sa strane jer se ipak u nekom delu moze naci podatak koji je pisac ili pesnik uneo iz spoljasnjeg sveta I koji sa te strane mora I biti sagledan, tako da se spoljasnji pristup ne moze u potpunosti negirati. Ipak potpuno su ga negirali ekstremne pristalice unutrasnjeg pristupa, a samim tim otvorili novi problem lingvisticka invazija. * Filoloska kritika Filoloska kritika ili tekstologija se bavi tekstom sa stanovista njegove istorije. To nije knjizevna kritika, vec kritika teksta. Ona je zauzimala centralno mesto u pozitivizmu. Prema V&V najvise je vezana za istoriju knjizevnosti. U pozitivizmu se prakticni rad uglavnom svodio na: a) kriticko izdavanje knjizevnih tekstova b) istrazivanje izvora i istorijata nastanka dela c) ispitivanje okolnosti u kojima je ziveo pesnik Kolevka filologije je Aleksandrijska skola u 3.v.p.n.e. (cuvanje tekstova, ispitivanje autenticnosti...). Tekstologija u danasnjem smislu nastaje u 19.v. Osnovna pitanja su: 1) pitanje autenticnosti 2) pitanje autorstva 3) pitanje datiranja teksta Prvo se bavi samim tekstom i spada u nizu kritiku, a druga dva u visu (filoloska kritika je vezana za Bibliju ciji je autor Bog i zato je to visa filoloska kritika). Utemeljena je u Nemackoj

5

gde su vrsena proucavanja Biblije. Znacajan je tekstolog Karl Lahman. Zadatak filoloske kritike se najbolje ostvaruje preko materijalnih dokaza, nikako preko estetike! 7. Kriticko izdanje teksta Za ispitivanje nekog teksta najvaznije je da se utvrdi njegova pouzdanost. Kada su u pitanju novi romani mozemo da verujemo u njihovu autenticnost i pouzdanost jer reprezentuju piscevu volju. To se ne moze reci za dela koja se ponovo stampaju. Iako taj faktor nije jedan od najbitnijih, izmedju nas i pesnika isprecio se covek koji je modernizovao pravopis. Zamena zareza tackom moze da dovede do promene smisla recenice. Ponekad se zastareli jezicki oblici zamenjuju novim. Ponekad slagaci ili stampari slucajno ili namerno izmene nesto u tekstu. Zbog toga je neophodno da razvijemo nepoverenje prema onome sto citamo. Pojam varijante tekst u razlicitim oblicima (=redakcija). Uzi pojam od redakcije je recenzija. Verzije su sitne, pojedinacne razlike u varijantama, jos uzi pojam u odnosu na recenziju. Praznine u tekstu nazivaju se lakune. One se mogu objasniti na nekoliko nacina: cenzura, ostecenost, izgubljen papirus... Obicno su posledice gresaka u prepisivanju. Najcesca greska u prepisivanju je haplologija kada prepisivac nakon pauze nastavi prepis od iste reci koja se nalazi u drugom delu teksta. Ditografija je kada prepisivac 2x napise istu rec ili deo teksta. Cilj filoloske kritike je objavljivanje kritickog izdanja kroz koje se prezentuje autentican oblik dela. Kriticko izdanje nam daje uvid u istoriju razvoja nekog teksta i rukopisa, ali i u razvoja samog autora. Prvo izdanje ne mora da bude uvek i autenticno. Treba uzeti u obzir to da pisci nisu sami obavljali korekturu, da su stampari vrsili neke izmene, da su vlasti vrsile cenzuru... Specifican je slucaj Grimelhauzenovog Simplicisimusa - prvi nemacki moderan roman. U 17. veku postojale su dve redakcije, od kojih se za prvu A redakciju verovalo da je autenticna, jer je B bila napisana u dijalektu narodnim jezikom. Kasnije je utvrdjeno da je A nelegitimno prestampano, ali se danas ipak uzima za kriticko izdanje. Slican je slucaj i sa romanom Zeleni Hajnrih Gotfrida Kelera, koji se danas stampa mimo autorove volje. Kriticko izdanje ne sadrzi samo tekst prvog izdanja, vec i kriticki aparat gde su navedene sve izmene i mesta iz rukopisa koja drugacije glase (ako je rukopis sacuvan, a najcesce nije). Ponekad se i za piscevog zivota pojavi vise izdanja u koja on unosi izmene. Tekstologija najvise obraca paznju na: 1) izdanje poslednje volje ili izdanje iz poslednje ruke 2) izdanje iz prve ruke ili editio princeps Izdanje poslednje volje obicno ima prednost, posebno u vreme pozitivizma. Neki pisci pisu svoja dela u vise redakcija i tada je moguce videti njihov unutrasnji razvoj ili razvoj lirskih motiva. Ispitivanje teksta treba sprovoditi od sloja do sloja prvo se uporedjuju sve izmene u 2. redakciji u poredjenju sa 1., zatim sve izmene u 3. u poredjenju sa 2. itd. Izmene se beleze i navodi se sta je do njih dovelo (koncentracija, ritam, zvucanje...). Zatim se primeri grupisu i grupe se ispituju svaka ponaosob. Cilj je da se otkrije jedinstven stav koji je sadrzan u promenama na svakom stupnju. Svi rukopisi mogu biti koncepti ili cisti tekstovi. Koncept je uvek autograf i vidljiv je rad na tekstu. Autograf je rukopis autora, a prepis je apograf. Tekst koji je posluzio za prepis je protograf. Srednjovekovi testovi najcesce dospevaju do nas samo u prepisima. Kriticko izdanje ovakvog teksta mora da uzme u obzir sve sacuvane redakcije, da ih uporedjuje i kriticki odmeri. Ovakvi prepisi su cesto vekovima odvojeni od autenticnog oblika dela i zato sadrze krupne izmene. Priredjivac kritickog izdanja mora da poznaje jezicku situciju toga vremena. Uzrok velikih izmena je i nepostovanje autorove volje i autorskog prava. Pesma o Nibelunzima sacuvana je u 11 rukopisa i vise od 20 fragmenata u kojima postoje velika odstupanja. Slicno je i sa Pesmom o Rolandu. Najcuveniji je problem Sekspirovih drama jer se nijedna redakcija ne smatra autenticnom. To su redakcije koje su po svom formatu kvarto ( od 16.v.) i folio (od 17.v.), a uzori su im bile knjige za suflere, sveske sa pojedinim ulogama, naknadni zapisi... Jos jedan problem je to sto su ove drame pisane za pozorisno izvodjenje. Kembridzsko izdanje Sekspirovih dela smatrano je remek-delom, ali to je pocetkom 20. veka dovedeno pod sumnju. Izdanja mogu da se klasifikuju na osnovu formata (Sekspir), a savremena podela vrsi se prema tekstoloskim kriterijumima: 1) naucna izdanja cilj im je da sto vernije predstave autentican oblik teksta 2) popularna cilj im je da tekst dodje do sto veceg broja citalaca Kriticko izdanje je tip naucnog izdanja. Postoje jos 2 tipa: faksimilsko (mehanicko) i diplomaticko (dokumentarno) to nisu izdanja pojedinih dela, vec rukopisa i varijanti. Kriticko izdanje je najznacajnije za knjizevnost. Postoje kriticka izdanja sabranih i izbranih dela. Priredjivac ima pravo da ispravlja greske, prenosi tekst u drugo pismo... Sastoji se iz teksta i komentara. Komentar je deo u kome priredjivac podnosi izvestaj o onome sto je cinio. Sastoji

o

6

se iz opsteg dela u kojem se iznosi slika zivota teksta, menjanje teksta i podaci iz razlicitih varijanti. Kod nas je Novica Petkovic priredio sabrana dela Nastasijevica i Disa. o Faksimilsko izdanje za cilj ima da sto vernije reprodukuje original teksta koji ne mora da bude autenticna varijanta, moze da sadrzi greske, lakune... Ova izdanja je ponekad tesko razlikovati od originala. U ova izdanja se prebacuju istorijski kljucni rukopisi. o Diplomaticko izdanje uloga priredjivaca je mnogo veca jer treba citaocu da priblizi tekst. Moze da ga prebaci u drugo pismo, dozvoljene su transkripcija i transliteracija. Ona se mogu priredjivati i u knjizevnosti, npr. Erlangenski rukopis. Diplomatika je deo pravne nauke, bavi se starim pravnim tekstovima. Postoje kombinovana faksimilska i diplomaticka izdanja. U filoloskoj kritici 19. veka najvazniji je Lahmanov metod (Karl Lahman, nemacki filolog, priredio je kriticko izdanje Biblije). Lahman kaze da tekstolog obavlja 2 vrste operacija: 1) Filolog se oslanja na ono sto je neoborivo tu fazu naziva recenzijom. Genealosko stablo rukopisa je graficki prikaz istorije teksta. Cilj je da se dodje do arhetipa, pocetne varijante. 2) Druga faza je iznosenje pretpostavki koje se odnose na cinjenice iz prve faze. Filolog ima pravo na samostalne zakljucke. Ta faza se zove emendacija. Postupak koji se primenjuje u ovoj fazi je citanje po tezem ili lectio dificilor - veca je verovatnoca da je autenticniji onaj tekst u kojem je rec komplikovanija, redja... Prvi deo Lahmanove metode se ne moze primeniti ako je tradicija horizonatalna (postoji vise varijanti u isto vreme). U novije vreme mu zameraju mehanicizam. 8. Problem iznalazenja pisca i datiranja teksta Posle pripremanja kritickog teksta, drugi preduslov je iznalazenje pisca. To u novoj knjizevnosti ne predstavlja problem, ali nije isti slucaj sa usmenom ili nekim delima srednjovekovne knjizevnosti. Autor dobija na znacaju tek u 18. veku. Kanon nekog pisca predstavljaju dela koja je on sigurno napisao. Sekspirov kanon do danas nije utvrdjen. S prelaskom na unutrasnji pristup doslo je do potpunog antipozitivizma i shvatanja dela kao autonomne tvorevine, tako da se piscu odricala svaka uloga kada je u pitanju shvatanje dela. Neka dela je nemoguce shvatiti bez poznavanja autora. Pastirska knjizevnost je uvek jasno povezana sa situacijom vremena u kojem je nastala, ali i sa samim pesnikom (jos od Vergilija). Jedan od problema iznalazenja pisca predstavljaju i pseudonimi koji mogu da budu razliciti: 1) upotreba sasvim drugog imena umesto pravog, npr. Molijer (Zan-Batist Poklen); 2) anagrami kada kombinacijom slova u imenu nastaje novo ime; i 3) kriptonimi novo ime nastaje og pocetnih slova imena, npr. Krisfal (Kristovau Falkau). Neki pisci dela ostavljaju nepotpisana, pisu na stranim jezicima... U srpskoj knjizevnosti problem predstavlja knjizevno delo Laze Kostica. Postoji i problem plagijata i mistifikacija. Najpoznatiji primer falsifikata je Osijan, keltski pevac iz 2. ili 3. v. U vreme romantizma (18.v.) interesovanje za narodnu knjizevnost bilo je veliko. Osijan je imao veliki uticaj na pisce, kao i na proucavaoce narodne knjizevnosti. To je istorijski falsifikat kada su autor i delo potpuno izmisljeni. Diplomaticki je kada se npr. izmisli delo vec postojeceg pisca. Za ruski narodni ep Slovo o puku Igorovu koji se obicno vezuje za 12. v. tvrdilo se da predstavlja krivotvorinu 18.v. (jakobson i Nabokov). Atribucija je kljucni termin vise filoloske kritike. To je postupak utvrdjivanja autorstva. Slicno znacenje ima i pasportizacija (vise se odnosi na narodnu knjizevnost). Ateteza je postupak pobijanja ideja o necijem autorstvu (kada kazemo da neko sigurno nije napisao neko delo, a ne znamo ko jeste). To je neka vrsta parcijalne atribucije. Adespota je tekst kojem ne mozemo utvrditi autora (ne odnosi se na usmenu knjizevnost). Cesti su pokusaji da se na osnovu teksta nekog dela otkrije ime pisca. Indicije koje nam daje tekst mogu biti: 1) Sadrzajne (gradja i motivi; ukazivanje na istorijske dogadjaje i licnosti) 2) Formalne (npr. oblik stiha) 3) Jezicko stilisticke (oblici reci, upotrba stilskih figura...) 4) Misaono sadrzajne (pojedine misli, pogled na svet). Nekada se problem javlja I kao posledica koriscenja biografskog metoda za anlizu I datiranje neke pesme. Kao primer Kajzer navodi slucaj sa Geteovom pesmom Putnik koju je on poslao vereniku Lote Buf uz priznanje svojih oecanja prema njoj koje ce verenik moci da vidi I u pesmi. Dugo je ta pesma tumacena preko Geteove biografije, svi elementi I posecanja iz pesme povezivani su sa Geteovim tadasnjim stanjem I sve je imalo logicki sled dok nije ispostavilo da je Gete napisao tu pesmu mnogo pre nego sto je upoznao Lotu.

7

Za kriticko izdanje su bitni podaci o godini nastanka i objavljivanja dela. Pravilno datiranje je vazno radi iznalazenja zavisnosti, povezanosti i razvoja. Datiranje drama, romana i pripovedaka novijeg doba ne predstavlja problem. Drugaciji je slucaj sa poezijom, jer pesnici neke pesme unose u zbirke mnogo kasnije od trenutka nastanka. Ranije su za pitanje datiranja bila najvaznija jezicka ispitivanja, a danas se najvise koristi istrazivanje metrike. Na taj nacin je omoguceno datiranje dramskog opusa Lopea de Vege i Kalderona. Terminus post quem je termin posle kojeg je delo sigurno nastalo, a terminus ante quem je termin pre kojeg je delo sigurno nastalo. 9. Poetika i retorika u antici Stara poetika i retorika nastoje da delo analiziraju na osnovu analize jezika. Tu se nalaze koreni stilistike, iako se shvatanje jezika do danas promenilo. Stilistika i dalje koristi pojmove i nazive koje su dali poeticari i retoricari u antici. Retorika je u staroj Grckoj bila ucenje o govornistvu, ali se tokom srednjeg veka razvila i osim toga je obuhvatala i ucenje o jeziku, proznom izrazavanju i nacelima kritickog ocenjivanja knjizevnih dela. Da bi pissac mogao da stvara mora da poseduje vestinu dobrog govorenja i pisanja. To uverenje je ukljucivalo podrazavanje uzora. Ucenje o dobrom govorenju retorika je zasnovala na ucenju o knjizevnim vrstama, ucenju o pojedinim stilovima, kompoziciji i figurama. Knjizevne vrste su predstavljale cvrste obrasce kojih se treba pridrzavati. Postojali su uzori za svaku vrstu pisanja i svaku knjizevnu vrstu. Na primer, za tragediju je postojalo okvirno uputstvo za to kako treba uobliciti odredjeni tragicni dogadjaj. Ovo ucenje je u tesnoj vezi sa ucenjem o stilovima kojih je bilo nekoliko i razlikovali su se po izboru reci, nacinu gradjenja recenice, temama, likovima... Najcesca je podela na visoki, srednji i niski stil. Visokim stilom obradjivane su ratnicke teme, likovi su bili heroji, nosici etickog ideala. Niskim stilom obradjivane su teme iz svakodnevnog zivota, cesta je bila ironija i satira, upotreba nepristojnih reci. Srednji je bio izmedju ova dva. U svakom stilu su mogle da se koriste samo odredjene reci (npr. rec starac iz srednjeg stila bi u visokom stilu glasila starina, a u niskom starkelja). Ucenje o kompoziciji bavilo se rasporedon sastavnih delova nekog knjizevnog dela. To je bilo posebno bitno kod govora na sudu, pa se na taj nacin shvatalo i knjizevno delo. Najbitnije je bilo ucenje o figurama, odnosno ukrasenom govoru u knjizevnosti, jer je i sama knjizevnost shvacena kao lep nacin pisanja. Retoricari su figure popisivali i razvrstavali, a neki nazivi su se zadrzali do danas. Za staru retoriku stilske figure bile su apsolutna sredstva, a za stilistiku su danas to relativna sredstva koja se koriste u najvecem broju slucajeva. Ime poetika potice od grcke reci poietikos sto znaci pesnicki, a sama knjizevnost je nazivana poiesis ili poetike tekhne (pesnicka vestina). Poeticko proucavanje knjizevnosti nije karakteristicno samo za antiku, ono se javilo u svim drustvima gde je postojao ekonomski razvoj i uslovi za obrazovanje, a samim tim i intenzivno bavljenje umetnoscu (Kina, Japan, Indija). Anticka poetika je pruzila osnove za razvoj savremene poetike. Atina je dozivela procvat za vreme Periklea u 5.v.p.n.e. , a sofisti su poceli intenzivno da proucavaju jezik i njegove f-je. Samim tim je pocelo i proucavanje poetske f-je jezika. Poeticke rasprave o prirodi i f-ji pesnistva, kao i o knjizevnim rodovima zapoceo je Platon u svojim dijalozima, a Aristotel je o tome napisao citavu raspravu O pesnickoj umetnosti. Najznacajnija poetika iz doba rimske knjizevnosti je Horacijeva Poslanica Pizonima. Horacije je tvorac normativne poetike koja je dominirala do druge polovine 18. v. On se zalaze za to da knjizevnost bude spoj lepog i korisnog. 10. Platonovi stavovi o pesnistvu U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. U takvoj drzavi postojala bi podela rada, jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. upravljci - filozofi 2. cuvari - ratnici 3. proizvodjaci - zanatlije On ovu podelu daje praveci paralelu sa ljudskim organizmom. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti, posebno pesnicke, Platon iznosi u 2., 3. i 10. poglavlju Drzave. Njegova poetika je deskriptivna. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. mimeza - cisto podrazavanje - komedija I tragedija 2. dijegeza - jednostavno pesnikovo pripovedanje - ditiramb 3. kombinacija oba ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku, a ne

8

stvarnost i ideje. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. poglavlju Drzave. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova, ali i na prikazivanju tuge, srece ili strasti kod junaka. On ne odobrava ni tragediju, jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu, a ako je u pitanju dobar covek, to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera, a tu pesnistvu nema mesta. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Mimeticka umetnost je moralno stetna, on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu, a tu pesnicima nema mesta. U dijalogi Ijon ucestvuju Sokrat i Ijon, rapsod iz Efesa. Ijon se hvali kako najbolje poznaje i razume Homera, ali drugi pesnici su mu i na sam pomen dosadni. Sokrat pokusava da mu da objasnjenje za to govoreci mu da nema umetnicko i naucno obrazovanje za to, poredeci ga sa poznavaocima slikarstva ili vajarstva. Ako neko poseduje umece da da ocenu jedne slike znace to da ucini i za neku drugu. Ijon razume samo Homera jer ga goni bozanska sila. Uporedjuje je sa silom koja postoji u magnetu koji pomocu nje privlaci druge kamenove i stvara citav lanac. Muza pesniku daje zanos koji on zatim prenosi drugima (kao sto su rapsodi) i stvara se lanac. Pesnistvo ne nastaje pomocu vestine ili umesnosti, vec kao posledica nadahnuca. Pesnici stvaraju samo kad su izvan razuma i poneseni zanosom. Svaki od njih moze da peva samo ono na sta ga je Muza nadahnula, ne bilo sta jer je za sve dr8ugo nesposoban (jedan peva ditirambe, drugi epske pesme...). Upravo je to dokaz da je pesnistvo posledica bozanske snage, jer da je u pitanju zanat oni koji umeju da pevaju jedno umeli bi i drugo. Bog im oduzima snagu razmisljanja, koristi ih kao svoje sluge i kroz njih govori slusaocima. Pesnici su tumaci bogova, a rapsodi su tumaci tumaca (tumaci pesnika). U lancu slusalac predstavlja poslednju kariku, a rapsod srednju. Rapsodi su u vlasti pesnika i oni ne poseduju stvarno znanje o njima, vec su i oni sami nadahnuti posredstvom pesnika. Ijon istovremeno priznaje da mu je cilj da recituje stihove da zaradi novac tako sto ce publiku navesti na plac. 11. Aristotelova definicija tragedije i stavovi o pesnistvu Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. Njegova poetika je deskriptivna. On kaze da su sve umetnosti ep, tragedija, komedija i ditiramb - podrazavajuce delatnosti. Podrazavanje je urodjeno samom coveku, ali to je i sredstvo za sticanje znanja. One podrazavaju razlicitim sredstvima, razlicite predmete, razlicitim nacinima. Sredstva su ritam, harmonija i govor. Tragedija koristi sva tri. Nacini su narativni i dramski (diagesis i mimesis). Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer), prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Predmet moze da bude spudaioi (uzvisen, tragedija) i falioi (nizak, komedija). Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet, a komediji i parodiji nizak. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise); b) postize cilj za krace vreme (radnja 24h); c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica, karakteri, govor, misli, scenski aparat i muzicka kompozicija. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog, episodije, eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo, a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Pesnistvo prikazuje opste mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti, a istorija pojedinacno. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme, radnja i mesto (pominje samo prva dva). Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. Naprotiv, izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini ne sme da se previse istice svojom pravednoscu, ali ne sme ni da bude los covek. Najbolje je ako pripada visem sloju. Takav lik je npr. Edip. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje, to je upravo i cilj tragedije. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji, neprijatelji ili nisu ni jedno, ni drugo. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Govor mora da odgovara liku, karakteri moraju da budu dosledni da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom.

9

12. Poeticki spisi humanizma i renesanse Postoji veliki broj poetika humanizma i renesanse i one se uglavnom zasnivaju na antickim koje za njih predstavljaju vecne zakone. One se narocito bave mikrostrukturama jezika i pesnickog jezika, ali i pesnickim vrstama. U tome se oslanjaju na antiku i knjizevne vrste pokusavaju da uklope u anticke, a istovremeno dodaju mnogo novih pojmova. Dok je Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje, italijanski humanista Kastelvetro uvodi i jedinstvo mesta. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu sve do romantizma. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. U poetici renesanse pesnik postaje vise od obicnog coveka jer svojom umetnoscu moze da prikaze pravu prirodu stvarnosti koju drugi ne vide (altera natura). Pored jezuitskih poetika najpoznatija je Sedam knjiga poetike (Poetices libri septem) Julija Cezara Skaligera iz 1561. 13. Poetike klasicizma U drugoj polovini 17.v. najnaprednija evropska drzava bila je francuska apsolutisticka monarhija. Knjizevnost tog vremena francuski klasicizam predstavljala je uzor ostalim sredinama. Autor najpoznatije poetike je didakticki i satiricki pesnik Nikola Boalo. Glavni uzor mu je bio Horacije, pa je 1674. objavio didakticku poemu u 4 pevanja Art poetique, u kojoj je od Horacija pozajmljivao citave stihove i odlomke. Na tome mu je zamerio veliki broj pesnika koje je on napao u svojoj poetici. Ipak, njegova poetika je izvrsila uticaj na celu evropsku knjizevnost. Prva i cetvrta knjiga bave se opstim pogledima, a druga i treca pesnickim vrstama. U prvoj knjizi govori o tome da je potrebno da pesnik poseduje pesnicki dar, ali i razum. Pesnik svoje delo treba neprestano da doteruje. Delo u potpunosti mora da bude podvrgnuto cenzuri kako se u njemu ne bi naslo nesto sto ne bi godilo dvorskom drustvu. Pesnickom jeziku Boalo pridaje veliki znacaj. Delo mora da poseduje sklad koji ne zavisi samo od unutrasnjih, vec i od spoljasnjih faktora (drustva). Tako je nastala salonska knjizevnost koja je u potpunosti iskljucuje prikazivanje fizioloskih procesa, glavna tema je sentimentalna ljubav. U drugom delu Boalo govori o manjim pesnickim vrstama kao sto su : idila, elegija, oda sonet, epigram, rondo, balada, madrigal, satira, vodvilj (misli na saljivu pesmu, a ne na scensku lakrdiju). U trecam delu govori o tragediji, komediji i epu; o pravilu tri jedinstva; pri crtanju ljudi pesnik mora da pazi na nacionalne i istorijske razlike. Za epsku pesmu je neophodna anticka mitologija, kao sredstvo simbolike i alegoricnosti. Anticki pojmovi su potpuno istisnuti tek u realizmu. Rasprava o antickim uzorima pocela ubrzo nakon objavljivanja Boaloove poetike. Tada je pocelo da se siri uverenje da i moderni pisci mogu da budu uzori, cak i bolji od antickih, kao uverenje i da umetnost treba da se priblizi stvarnosti. Danas realizam oznacava stilski pojam, ali i knjizevnost koja je obelezila 19.v. Knjizevnost tog doba svesno je bila didakticka. 14. Poetike prosvetiteljstva U 18.v. pored francuske, veliki uticaj imala je i engleska knjizevnost. Engleska knjizevna kritika je u prvi plan iznela pesnikovu originalnost, on je stvaralacki genije, a njegov simbol je Prometej. Od polovine 18. v. u Francuskoj Zan Zak Ruso ustaje protiv feudalne kulture i zahteva de se covek vrati prirodi. Umesto razuma on uvodi kriterijum osecanja. Ideja o povratku prirodi doprinela je afirmaciji usmene knjizevnosti. Sredinom 18.v. engleski pisac Edvard Jang uvodi pojam stvaralackog genija koji se uzdize iznad pravila. Od tog trenutka pesnik ulazi u otvoren sukob sa tradicijom i konvencijama. Ruso je bio prethodnik evropskog predromantizma i sentimentalizma koji je bio najpoznatiji u Nemackoj, gde su ga knjizevnici zvali dobom genija, a danas je poznat kao Sturm und Drang (oluja i nagon). Vodja im je bio znacajni nemacki prosvetitelj Johan Gotfrid Herder koji je razradio nauku o istorijskom razvoju ljudskog drustva. 15. Romanticarske poetike U romantizmu pocinje svesno odbijanje uzora i uticaja antike. Junak u romantizmu bezi od stvarnosti i utehu trazi u proslosti (ali ne dalekoj, vec u renesansi i srednjem veku), u svetu fantazije, na Dalekom istoku i u prirodi. Za romantizam su od velikog znacaja Selingova dostignuca u filozofiji. Fridrih Slegel je knjizevnika nazvao najvisim tipom coveka koji se prema obicnom coveku odnosi kao ovaj prema zivotinji, a knjizevnost je najvisa ljudska delatnost. Romantizam donosi potpuni otpor prema pravilima. Zato ne postoji ni jedinstvena sistematicna poetika ove epohe. Ukinute su i jasne granice izmedju knjizevnih rodova i vrsta. Dominiraju lirski elementi kod svih rodova i vrsta. Ukidaju se i cvrste granice izmedju pojedinih nacionalnih

10

knjizevnosti. Poznavanje stranih knjizevnosti postaje preduslov za proucavanje domace. U romantizmu su stvoreni uslovi za nastanak istorije knjizevnosti kao naucne discipline. 16. Poetike realizma i naturalizma Poetika realizma vraca se zahtevu 18. v. umetnost treba da prikazuje svakodnevni zivot. Najvazniji pojam postaje pojam istine koja je shvacena kao detaljno opisivanje svakodnevnog zivota obicnih ljudi. Realizam donosi povratak Aristotelovoj Poetici. Knjizevnik je shvacen kao posmatrac i svedok onoga sto se desava oko njega. Realizam pojam istine shvata hronicarski prikazuje samo ljudski svet u kojem vladaju ljudske snage i prirodne i psiholoske zakonitosti. Jezik pripovedaca tezi sto vecoj jednostavnosti. Junak je uslovljen svojim socijalnim statusom. Znacaj dobija i antiherojsko crtanje likova. Od revolucija 1848. i razvoja kapitalizma potpuno se gube anticki uzori kao nerazumljivi. Dalji razvojni stupanj realizma je naturalizam. Osnovna nacela postavio je najznacajniji predstavnik Emil Zola. On kaze da lik ne treba da bude previse uvelican. On insistira na tacnoj reprodukciji zivota uz izbegavanje romanticarskih elemenata. Pripovedac ne sme da pokaze ni najmanji stepen subjektivnosti. Zahtev za tacnom reprodukcijom doveo je do toga da govor likova bude sveden samo na socijalnu sredinu. Zato je cesta upotreba zargona i narecja. Zola uvodi i ideju o coveku kao fizioloskom bicu (psihologija se reducira na fiziologiju). 17. Esteticizam i modernizam u poetici Esteticizam je zavladao u gradjanskoj knjizevnosti krajem 19. v. i prema stvarnosti se odnosi sa gadjenjem i prezirom. Jedino sto je vredno je umetnost. Pravci esteticizma su simbolizam, neoklasicizam i neoromantizam. Francuski simbolista Pol Verlen izdao je 1882. svoju poetiku u obliku kratke lirske pesme. On se tu i bavi lirskom pesmom, ali i opstom poetikom tog doba. On je protiv intelektualizma )poenta, duhovitost itd.) i koriscenja rime u poeziji, ali smatra da u pesnickom delu nikad nije dosta muzike. Poezija ne traba da slika boje, vec nijanse. Knjizevnost deluje snagom simbola, a to treba pojacati koriscenjem neobicne i zagonetne simbolike. Za esteticizam je bitna i neobicnost i muzikalnost pesnickog jezika. Pocetkom 20. v. u evropskoj knjizevnosti javili su se agresivni knjizevni pravci futurizam (Rusija i Italija), ekspresionizam (Nemacka, slovenske zemlje), dadaizam (Svajcarska i Francuska), nadrealizam (Francuska, srpska knjizevnost). Ovi pravci se odlikuju socijalnom borbenoscu I odbacivanjem logike. Na nadrealizam je uticaj imalo Frojdovo ucenje o nesvesnom. Pesnicki jezik je postao hermetican, a fabula nelogicna I nepovezana. Lirika napusta muzikalnost I rimu, priblizava se prozi. Za prozu je karakteristican iracionalizam i neocekivani i nemotivisani obrti. Kao suprotnost ovim teznjama sve popularnija postaje tzv. dokumentarna knjizevnost. Teorija knjizevnosti je sve ove pravce obuhvatila nazivom avangarda. Aleksandar Flaker poetiku avangarde naziva poetikom osporavanja. Njihova drustvena f-ja je da izmene estetiku, a zatim moral, etiku i drustvo. 18. Ideje pozitivizma u nauci o knjizevnosti Pozitivizam je filozofski pravac koji je zasnovan na teznji da se svaka pojava izvede iz cinjenica I da se empirijski dokaze. Pozitivizam u knjizevnosti ima malo uze znacenje I zasniva se na misljenju da je za proucavanje knjizevnog dela najbitinije utvrditi uslove I izvor njegovog nastanka prouciti drustvene uslove I pisceve stavove. Ovakav stav se javlja sredinom 19. veka kada se razvijaju prirodne nauke I smatra se da se metode iz prirodnih nauka mogu koristiti za svako naucno istrazivanje, pa I za knjizevno. Najvazniju ulogu u pozitivizmu ima istorija knjizevnosti koja nastoji da uspostavi objektivno, sistematizovano proucavanje knjizevnosti I uglavnom se zasniva na piscevoj biografiji I utvrdjivanju osobina jenog istorijskog perioda. Pozitivizam se zasniva na bigrafizmu potreba da se prouci piscev zivot da bi se na osnovu toga utvrdila njegova motivacija za pisanje I analogija sa delom; na psihologizmu potreba da se proucava pisceva psihologija kao izvor umetnickog dela; na istorizmu knjizevna dela se tretiraju kao spomenici jednog vrema. Pozitivisti su smatrali da je sadrzaj bitniji od forme I da on odredjuje nacin na koji ce se delo oblikovati. Znacaj pozitivista je u razvoju filoloske analize teksta proucavajuci biografiju pisca I drustvo dolazili su do mnogo nepotrebnih cinjenica za anilizu, ali je to omogucilo razvoj filoloske analize koja je I danas aktuelan I potrebna nauci o knjizevnosti. Utemeljivac pozitivizma je Ipolit Ten I njegovo shvatanje o rasi, sredini I trenutku koje posmatra kao elemente za objasnjenje svakog knjizevnog dela.

11

- Sa Vilhelmom Diltajem odstupa se od pozitivistickog misljenja, on je prvi uvideo razliku izmedju prirodnih I duhovnih nauka I potrebu za razgranicavanje njihovih metoda. Pravci koji se zasnivaju nakon pozitivima uglavnom se zasnivaju na kritici pozitivizma, a prvi takav pravac su ruski formalisti. Medjutim, pozitivizam se ne negira u potpunosti, vec se tezi nalazenju mere neki elementi pozitivzma zadrzani su, ali je smanjen znacaj onoga sto su pozitivisti smatrali najvaznijim. 19. Glavni predstavnici I osnovne ideje ruskog formalizma - Formalna metoda kao pravac u nauci o knjizevnosti trajala je od 1915. 1930. godine. Razvila se u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije. Predstavnici ruskog formalizma su: Viktor Shklovski, Jurij Tinjanov, Boris Ejhenbaum, Boris Tomashevski I Roman Jakobson. - Njihov rad se zasniva pre svega na kritici dotadasnjeg pozitivistickog pristupa analizi knjizevnog dela. Njihov osnovni stav je da treba prouciti umetnicke postupke kojima se pisac sluzi tokom stvaranja umetnickog dela, tacnije nacin oblikovanja jednog knjizevnog dela. Oni stavljaju formu ispred sadrzaja (za razliku od pozitivista) jer smatraju da se tema odabira prema postupcima koje pisac zeli da koristi I da se prema njima formira. Smatraju da nauka o knjizevnosti treba da se bavi samo onim sto je knjizevno u knjizevnosti, a da se jezikom bavi lingvistika, umetnickom vrednoscu estetika I sl. Na ovaj nacin odbacuju sve sto nije knjizevnost u najuzem smislu I time je njihov metod potpuno u suprotnosti sa pozitivistickim koji u nauku o knjizevnosti ukljucuje I druge grane umetnosti I nauke filozofiju, psihologiju, sociologiju I sl. - Smatraju da se na osnovu analize knjizevnih postupaka utvrdjuje stil knjizevnog dela, a na osnovu opstih knjizevnih postupaka formiraju se knjizevne vrste. Temelj svake analize je da se ispitaju postupci kojima pisac postize zeljeni cilj, a predmet knjizevnoteorijske analize je da utvrdi opstosti I svrsta dela u odredjene knjizevne rodove. - Prvi su uocili razliku izmedju fabule I sizea. Fabula predstavlja stvaran raspored knjizevnih elemenata, a seize nacin na koji su knjizevno umetnicki elementi rasporedjeni. - Smatrali su da se stilovi smenjuju prema nacelu suprotnosti. Kada piscima dosadi koriscenje odredjenih umetnickih postupaka, oni zele da pronadju I upotrebe nove kako bi izazvali odusevljenje I uzbudjenje kod citalaca. Ne misle da ulogu imaju ideje jednog vremena, pojava novih tema, drugacijih karaktera, vec smatraju da je presudna prezasicenost odredjenim stilom I starim umetnickim postupcima. - I u okviru ruskih formalista javile su se kritike preteranog naglsavanja sematskog knjizevnog postupka I posmatranje nacina komponovanja dela kao jedino vazno u delu. Jedan od kriticara je bio I Jurij Tinjanov koji je pre svega kritikovao svaku staticnu definiciju knjizevnog dela, smatrajuci da je knjizevnost uvek u nekom kontekstu I da se tako treba I posmatrati, ne treba se potpuno izolovati. 20. Stilisticka kritika - Razvojem stilistike I novim shvatanjem stila kao izraz individualnosti, stilistika je dala mogucnost analize gde ce najveca vaznost biti data jezickim kvalitetima, a ne samo idejnim I tematskim. Razvila se stilisticka kritika koja je smatrala da se na osnovu tih jezickih kvaliteta moze odrediti umetnicka vrednost knjizevnog dela. Medjutim, posto je stil shvacen kao mogucnost individualnog izrazavanja, postavlja se pitanje kako odrediti kvalitet umetnickog stila, sta je u stvari umetnicki stil? - Leo Spicer govori da je vrednost stila u pesnikovoj licnosti jer se on njime izrazava. On smatra da je najvisi stepen stilisticke analize doci do pesnikove intuicije I otkriti smisao koji je on dao izrazu I time stvoriti jedinstvenu sliku. Njegova stilisticka metoda je kritikovana jer ako se stil veze za autora, kako objasniti to sto on stvara dela razlicite vrednosti, a I ako ga posmatramo kao autorovu intuiciju on postaje previse uopsten da bi se na osnovu njega moglo bilo sta naucno utvrditi. Dakle, ne moze se vrednost stila posmatrati preko autora. - Odbacivsi Spicerovu definiciju stila, javlja se novo shvatanje da je stil odlika jednog umetnickog dela I da izrazava njegovu individualnost I originalnost. Na osnovu ovakve definicije Volfgang Kajazer I Emil Stajger zasnivaju metodu interpretacije. - Mane Stilisticka kritika nije uspela da da ocenu vrednosti dela jer se delo one moze vrednovati samo prema stilskim obelezjima (a ona je bila potpuno usresredjena na to). Greske: Zapostavili su nacin na koji se delo prihvata, odnos citalac delo Izolovali jezik jer su ga posmatrali samo u kontekstu odredjenog dela - Znacaj stilistike I stilisticke kritike za teoriju knjizevnosti je veoma bitan omogucile su upoznavanje jezickih elemenata koji su osnova za gradjenje knjizevnog dela. Struktura dela zasnovana je na strukturi jezika, tako da je bez stilistike koja analizira upotrebu jezika nemoguce u celini analizirati delo.

12

21. Psihoanaliticka I arhetipska kritika - Psihoanalza se kao pravac u pihologiji formira u 20. veku. Utemeljivac je Frojd 1856. 1939.). Psihoanaliza je metod istrazivanja psihickog zivota I lecenja psihickih poremecaja, vremenom prerasta u ucenje o coveku. Kao tip knjizevne kritike bavi se tematikom knjizevnog dela, ali na drugaciji nacin tezi da ispita znacaj utiska koji delo ostavlja na citaoce, kao I ono sto pisca pokrece da pise. Frojd je podelio psihicki zivot na nesvesno (id), podsvesno (ego) I svesno (super ego). On smatra da covek stalno vodi borbu izmedju zellje za zadovoljstvom, tj. nesvesne delatnosti I razumne, svesne. On smatra da je umetnicko delo upravo nacin koordinacije ovih delatnosti, praznjenje knjizevno delo posmatra kao nadoknadu za fizicke ili moralne nedostatke, naglasava kao krajnji cilj dela izazvivanje emptaije kod publike (sazivljavanje sa delom I prepoznavanje sopstvenih psihickih sukoba) I katarze (nakon empatije dolazi do prociscenja). Psihoanaliticka kritika nije toliko doprinela nauci o knjizevnosti, ali je produbila pogled na odredjene teme I karaktere. Takodje je zahvaljujuci psihoanalitickoj kritici nastala psihologija knjizevnosti.Ona proucava psihicku zakonitost knjizevnog dela. - Karl Gustav Jung je bio Frojdov ucenik, ali je vremenom razvio razlicito misljenje od psihoanalize I tvorac je arhetipske kritike. Jungov pojam arhetipa vezan je za simbole. On shvata podsvest kao kolektivnu, kao nesto sto je zajednicko svim ljudima, a ispoljava se preko simbola. Arhetipovi, kao podsvesna psihicka energija manifestuju se u snu, u mitovima I umetnosti. Nortrop Fraj arhetip definise kao skup simbola koji se u knjizevnim delima pojavlju tako cesto da se mogu posmatrati kao opsti elementi. Njegovo delo Anatomija kritike nije mnogo neposredno delovalo na razvoj nauke o knjizevnosti, ali je podstaklo povezivnje knjizevne kritike sa iskustvima drugih nauka, najvise etnologije I psihologije, sto je bilo od znacaja jer se ona pocela preterano zatvarati u sebe, npr. u Novoj kritici. 22. Nova kritika u Engleskoj I Americi - Nova kritika oznacava grupu knjizevnih kriticara u Sjedinjenim Americkim Drzavama koji su paznju proucavanja knjizevnosti skrenuli na samo delo, kritikovali svaki vid proucavanja koji ukljucuje neke vanknjizevne elemente. Kasnije se ovaj naziv prosirio na sve knjizevne kriticare sa ovim tendencijama. Njihovo zatvaranje u okvir knjizebvnog dela bilo je jos intenzivnije od ruskih formalista jer oni nisu tezili niakvim opstim zakljucivanjima, niti stvaranju jedinstvene I celovite nauke o knjizevnosti koja bi se kao takva razgranicila od drugih nauka. Bilo im je vazno samo da utvrde knjizevne vrednosti teksta, ono osobito I neponovljivo u njemu, bez akvih lutanja van njega u potrazi za cinjenicama koje bi im pomogle u analizi. Zalagali su se za tzv. pomno citanje akcenat je na analzii knjizevnih vrednosti, a ne kulturnih na koje eventualno tekst ukazuje. - Predstavnici su John Crowe Ranson, Allen Tate, Cleanth Brooks, kao I Tpmas Sterns Eliot I Ricards. - Osnov njihovog proucavanja knjizevnosti je analiza samog teksta na osnovu koje bi se utvrdile knjizevne vrednosti. - Eliot se zalaze za: impresivnost pesnistva smatra da se poezija ne treba analizirati kao izrazavanje pesnikovih osecanja, nego je samo pesnistvo jedan nacin izrazavanja I kao takvo, samostalno, treba ga posmatrati. Ovim je skrenuta paznja sa pisca na sam tekst. drugacije shvatanje tradicije tradicija nije obican niz knjizevnih dela na koji se nova dela samo nadovezuju I cine nastavak rada prethodnika, tradicija je sistem vrednosti, sistem koji se stalno obogacuje novim vrednostima, sistem koji je uvek ziv I aktuelan u onoj meri u kojoj ga odredjeni autor prihvati. Tradicija se bira. odredjeni tip klasicizma u pesnistvu - Ricards je imao znacaja za Nove kriticare svojim delom Prakticna kritika (1929.) gde je analizirao studentske tekstove, dakle tekstove ciji su autori nepoznati, I na taj nacin pokazao kako je bitno usresrediti paznju na sam tekst I na vrednosti koje su date u njemu. Poznavanje pisaca cesto vodi pogresnim zakljuchcima koji su posledica stava prema autoru. - Njihove zasluge za teoriju knjizevnosti su samo u skretanju paznje na sam tekst I u otkrivanju bitnih osobina pojedinih knjizevnih vrsta, ali ne I u formiranju nekih opstih metoda, nacela I zakljucaka koji su ipak vazni da bi se moglo govoriti o naucnom proucavanju knjizevnosti. 23. Strukturalizam I semiotika

13

- Strukturalizam nema jedinstveno znacenje I razlicito se tumaci u oblastima u kojima se javlja. U najsirem smislu oznacava interesovanje za odredjivanje struktura u srustvenim I prirodnim pojavama. - Strukturalizam kao pravac u knjizevnosti izgradjuje se na osnovama strukturalne lingvistike ciji je najznacajniji predstavnik Ferdinand de Sosir. On je uocio razliku izmedju govora I jezika, izmedju oznacenog I oznake. On istice nacelo arbitrarnosti (proizvoljnostri znaka) - jezikom se samo oznacava pojam, dok on ima znacenje koje je odredjeno za taj pojam, u nekom drugom jeziku bi ta jezicka oznaka bila drugacija, a asocijacija na nju bi bila ista svima. Tako se jezik moze ispitivati sa dva aspekta sa aspekta oznake, konkretnog teksta, onog sto je napisano I oznacenog, tj. onog sto zapisan tekst predstavlja. Ovo shvatanje se prenosi I na nauku o knjizevnosti posebno pod uticajem ruskih formalista (na ciji se rad strukturalizam nadovezuje) koji se okrecu delu kao jezickoj tvorevini. - Znacajni ruski formalisti su Jurij Tinjanov, Roman Jakobson (koji razvija svoje stavove u krugu praskog knjizevno naucnog strukturalizma). - Mukarovski je smatrao da se knjizevno delo mora posmatrati u knjizevno umetnickom kontekstu, ali I u izvantekstovnom jer se tek u dodiru sa spoljnim faktorima (citaocima) afirmise kao umetnicko delo. Ovakav stav zastupa I Jurij Lotman dolazi do dinamickog shvatanja strukture (tekst se mora posmatrati u kontekstu unutartekstovnih odnosa, ali I izvantekstovnih kao sto su odnosi citalac delo, tekst drugi tekstovi I sl.) - Klod Levi Stros smatra da je svaki znak odabran iz niza mogucih znakova (sinonima npr.) I da se poruka odredjenog upotrebljenog znaka moze shvatiti na osnovu analize niza kome znak pripada I na osnovu utvrdjivanja nacina sklapanja tih znakova u celinu. Tako se I strukturalizam interesuje za proucavanje konkretnog dela na osnovu utvrdjivanja njegovog mesta u knjizevnosti, tj. u odnosu sa knjizevnom vrstom kojoj delo pripada. - Bitna je I strukturalisticka poetika ruskog teoreticara knjizevnosti Jurija Lotmana. On smatra da se knjizevnost mora proucavati iz dva aspekta spoznajnog (utvrdjivanje sadrzaja, istinitosti dela, onoga sto ono predstavlja) I komunikativnog (delo kao poseban vid komunikacije izmedju autora I citaoca). Time se spajaju sadrzaj I forma (bitno za delo I nacin na koji se delo prenosi). Ruski formalisti su paznju posvecivali formi (nacinu oblikovanja dela) kao znacajnijoj za knjizevnu analizu I time razdvojili formu od sadrzaja. II GRUPA 26. Opsta i uporedna knjizevnost pojam, predmet i zadaci Neka vrsta utemeljivaca komparatistike je Francuz Fransoa Vilmen. Velek I Voren komparatistiku smatraju istorijom knjizevnosti (neki je smatraju posebnom disciplinom). Krecu od uporedne, pa se bave opstom I nacionalnom knjizevnoscu. Uporedno proucavanje knjizevnosti pocinje u 19. v. (20.-ih godina) I uglavnom je pozitivisticko tematologija (proucavanje tema, motiva, medjusobnih uticaja, sirenje uticaja itd.). U 20.v. se javlja veoma ostar antipozitivizam i ovakvo proucavanje se odbacuje. Sam izraz uporedna knjizevnost predstavlja problem, jer je poredjenje metod koji se koristi u citavoj kritici, ali I u svim naukama I zato nije prikladan da opise nacin proucavanja knjizevnosti. Taj izraz u praksi obuhvata razlicite oblasti I grupe problema. Prvo je proucavanje usmene knjizevnosti, posebno migracija motiva i tema. Ovim se bavi i folklor, jer je njegov predmet, pored ostalog, i umetnost nekog naroda. Proucavanje usmene knjizevnosti je neodvojivi deo NOK. Bez proucavanja usmene knjizevnosti nemuguce je shvatiti razvoj knjizevnosti, knjizevnih zanrova I umetnickih sredstava. Pisana I usmena knjizevnost deluju jedna na drugu, izmedju njih postoje tesne veze. Drugo znacenje izraza uporedna knjizevnost odnosi se na proucavanje odnosa izmedju dveju ili vise knjizevnosti. Ovo su zapoceli francuski komparatisti, predvodjeni Fernanom Baldensperzeom. Oni su posebnu paznju posvecivali knjizevnim uticajima I nacinima sirenja neke knjizevnosti, kao sto su casopisi, prevodioci, saloni, putnici Ovako shvacena, uporedna knjizevnost, ogranicava se na spoljasnje cinioce I ne dozvoljava procenu pojedinacnog umetnickog dela, vec se bavi remek-delima, odnosno njihovim prevodima i podrazavanjima, predistorijom i migracijama njegovih tema i oblika. Trece znacenje podrazumeva proucavanje celokupne knjizevnosti svetske, opste ili univerzalne knjizevnosti. Geteova svetska knjizevnost weltliteratur - najcesce je shvacena kao knjizevnost svih 5 kontinenata. Gete je tim izrazom oznacavao vreme kada ce se sve knjizevnosti pretopiti u jednu, imao je na umu kulturno-politicki ideal saradnje svih evropskih naroda. Medjutim, nijedna nacija nije spremna da odustane od svoje pojedinacnosti. Marksov koncept knjizevnosti podrazumeva gubljenje nacionalnih granica. Svetska knjizevnost moze da oznacava i riznicu klasika (Homer, Dante, Servantes, Sekspir, Gete...) i tako postaje sinonim za remek-dela.

14

Pojam opsta knjizevnost u pocetku je oznacavao poetike ili teorije I nacela knjizevnosti, a u novije doba Pol van Tigem ovaj pojam suprotstavlja uporednoj knjizevnosti. Prema Van Tigemu opsta knjizevnost proucava pokrete koji prevazilaze nacionalne granice, a uporedna knjizevnost proucava odnose dveju ili vise pojedinacnih knjizevnosti. Problem predstavlja povlacenje granica izmedju ova dva pojma i odredjivanje njihovih predmeta. O knjizevnosti je potrebno razmisljati kao o celini, ne vodeci racuna o zasebnim jezicima. Zapadna knjizevnost predstavlja celinu, isti je slucaj I sa grckom I rimskom itd. Uspon nacionalizma u 18. I 19. v. doveo je do suzavanja bavljenja knjizevnoscu i do proucavanja nacionalnih knjizevnosti. U drugoj polovini 19. v. pod uticajem pojma evolucije ponovo pocinje proucavanje knjizevnosti kao celine. U 20. v. javljaju se znacajna dela koja se bave celokupnom zapadnom knjizevnoscu Kurcijus i Auerbah. Knjizevnost je jedinstvena, ali u njoj postoji i veliki broj podela. Glavna je na germanske, romanske i slovenske knjizevnosti. Istorija tema, motiva, figura, formi i zanrova je medjunarodna. Isti je slucaj sa metrikom, iako ona u velikoj meri zavisi od jezika. Veliki knjizevni pokreti premasuju granice drzava u kojima su nastali. Naglasavanje jezickih razlika posledica je romanticarskog nacionalizma I uspona moderne istorije knjizevnosti. Jezik moze da utice na stil, metar ui zanr, ali ne i na istoriju ideja. Ovoliko pridavanje paznje jeziku imalo je negativne posledice na proucavanje srednjovekovne knjizevnosti. Problem predstavljaju i razlicite nacionalne knjizevnosti pisane na istom jeziku engleski, nemacki Kriterijum jezika I nacionalne pripadnosti postaje nebitan. Beket je bio Irac, ali je pisao na engleskom I francuskom; Ruzdi je na engleskom jeziku obradjivao indijske teme 27. Francuska skola uporedne knjizevnosti Pocetkom 20.v. u Francuskoj, nakon I svetskog rata, javlja se grupa proucavalaca koji se bave uporednim proucavanjem knjizevnosti. Glavni predstavnik je Fernan Baldensperze. Sa njima su Velek I Voren vodili ostru polemiku. Njihova proucavanja bila su pozitivisticka uticaji, cinjenice... Zato u francuskoj nema mnogo predstavnika unutrasnjeg pristupa. Pol Van Tigem je pokusao da ukloni mane francuske koncepcije uvodjenjem pojma opste knjizevnosti. On uvodi dve opozicije: 1. opste nacionalno 2. komparativno nacionalno Uporedna knjizevnost podrazumeva proucavanje odnosa dveju knjizevnosti. Opsta knjizevnost prevazilazi nacionalne kategorije. Istorija knjizevnosti moze se pisati samo kao nacionalna. Zan Mari Kare se bavi proucavanjem cinjenica. Smatra da francuska recepcija Sekspira nije isto sto i engleska recepcija Sekspira, vec je to francuska predstava o engleskoj tradiciji. Uvodi pojmove imaza i miraza. Miraz je iskrivljena slika. Imaz je slika koju jedna zajednica ima o drugoj. Imaz je uvek miraz. Imagologija je (prema Kareu) disciplina koja se bavi predstavama jednih kolektiva o drugim. 28. Uporedna slovenska knjizevnost (Roman Jakobson) Roman Jakobson se bavio svim oblastima u proucavanju knjizevnosti stilistika, komparatistika, teorija stiha... Nauka o knjizevnosti je za njega deo lingvistike. Njegov rad znacajan je za prelazak na unutrasnji pristup. Njegova koncepcija uporednog proucavanja slovenske knjizevnosti stara je 50-ak godina i jos uvek je ostala nerazradjena. To nisu ucinili ni njegovi sledbenici. Svoju koncepciju je izlozio u tekstu Srz uporedne slovenske knjizevnosti. Ovde on daje polja buduceg istrazivanja tri opsta slovenska nasledja, a u cetvrtom delu upozorava na njihove implikacije za proucavanje problema kulturne istorije. Ovoj raspravi prethodile su dve u kojima je on izlozio slicne ideje. Kao lingvista, on u svojoj koncepciji polazi od srodnosti slovenskih jezika kao temelja za uporedno proucavanje slovenske knjizevnosti. Medju slovenskim jezicima moguce je prekodiranje (mogucnost sporazumevanja kada su u pitanju npr. srpski i slovenski). Dve tradicije zajednicke su vecini slovenskih knjizevnosti usmena tradicija I staroslovenski jezik I knjizevnosti. Ova tri nasledja predstavljaju osnovu koncepcije. Ova osnova mora da se zamisli sistematski. Potrebno je utvrditi slicnosti i razlike medju modernim slovenskim jezicima i sistematski prikaz zajednicke tradicije (rekonstrukcija opste slovenske poetike uz pomoc moderne lingvistike i istorijski opis i tumacenje opste slovenske pisane knjizevnosti koja je nastajala na starocrkvenoslovanskom jeziku). Ovakvi sistematski opisi ovih triju komponenata kao objektivni i naucni opisi predstavljaju skoro nemoguc zadatak, a razlikuju se i u metodoloskom i pojmovnom pogledu. Istrazivaci su se uglavnom bavili samo jednom od ovih komponenti kao posebnom idejom. Jakobson je svojom koncepcijom hteo da ponudi samo jedan od mogucih pristupa u proucavanju slovenskih knjizevnosti. Ona je nastala kao jedna od alternativa tadasnjem uporednom proucavanju koje se svodilo na uticaje. U slovenskim knjizevnostima nadrealizam ima slicna obelezja. Srpski

15

nadrealizam je blizi poljskom nego francuskom, a to nije posledica knjizevnih uticaja, vec zajednickog jezika. Nedostaci Jakobsonove koncepcije su svodjenje knjizevnosti na jezik I problem vrednovanja. 30. Nacini klasifikovanja knjizevnosti Knjizevna dela su neponovljive I originalne tvorevine i zbog toga je tesko izvrsiti njihovu klasifikaciju. Klasifikacije istoricara i teoreticara knjizevnosti nece biti iste, kao ni klasifikacije komparativne I nacionalne knjizevnosti. Najopstije je razvrstavanje knjizevnosti prema jezicima, jer je knjizevnost jezicka umetnost. Tako se moze govoriti o latinskoj ili francuskoj knjizevnosti. Srodni kriterijum je razvrstavanje prema nacionalnim knjizevnostima, nekad mu se daje prednost nad jezickim kriterijumom. Tu se javlja niz problema kao sto je odredjenje nacije ili pitanje prvenstva. Na primer: da li hrvatska knjizevnost koja je nastajala na latinskom jeziku pripada latinskoj (kriterijum jezika) ili hrvatskoj (nacionalna pripadnost) knjizevnosti. Drugi nacin razvrstavanja je prema autorima ili grupi autora. Nesumnjivo je da dela jednog autora imaju neke zajednicke karakteristike. Tako se moze govoriti o npr. Geteovom opusu. Mogu se uzeti i autori iste generacije, knjizevne skole ili vremenskog razdoblja knjizevnost simbolizma. Treci nacin klasifikacije je prema nameni koju dela teze da ostvare. Ta namera je obicno umetnicka, ali postoje i druge koje se ostvaruju u didakticko, decijoj, popularnoj ili socijalno angazovanoj knjizevnosti. Cetvrti nacin je prema obliku koji je u ovom slucaju shvacen veoma siroko. On ne podrazumeva samo formu, vec i sadrzinu. To je najbitnija klasifikacija. Tu se knjizevnost deli na rodove (epika), vrste (roman), podvrste (epistolarni roman) i zanrove (kriminalisticki roman).U knjizevnoj genologiji postoje dva stanovista: 1) supstancijalno (deduktivno, normativno) - Podrazavanje je urodjeno samom coveku, ali to je i sredstvo za sticanje znanja postoji samo kroz rodove, vrste... 2) induktivno (destruktivno) genoloska rasprava je samo praktican postupak U praksi postoji neko stanoviste izmedju ova dva. Postoji i podela na usmenu i pisanu knjizevnost koja nije u vezi ni sa jednim od nacina klasifikacije. 31. Podela knjizevnosti na rodove Ucenje o tri knjizevna roda nastalo je u 18. i 19. v. u nemackoj filozofiji i knjizevnoj kritici. To su epika (grcki epos = rec, pesnicka pripovest), lirika (od naziva instrumenta lyra) i drama (radnja). Gete je smatrao da su ta tri knjizevna roda prirodni oblici pesnistva (kod njega se prvi put javlja podela na rodove). Za Jakobsona su epika, lirika i drama 1., 2. i 3. lice u gramatici. Hegel je povezivao liriku sa izrazavanjem subjektivnosti (osecanja i misli), epiku sa objektivnoscu (prikaz dogadjaja), a dramu je smatrao sintezom ove dve stvari )dogadjaj koji ukljucuje ljudske ciljeve i namere). Emil Stajger smatra da je u temelju sva tri knjizevna roda odredjeni stil. U lirskom stilu postoji sklad izmedju zvuka i znacenja, lirika se priblizava muzici i u njoj nestaju razlike izmedju pojedinca i sveta, subjektivnog i objektivnog, ja i ne-ja. Epiku odredjuje objektivnost i sirina pripovedanja, opis citavog sveta, a drama se zasniva na sukobu pojedinaca ili onoga sto jeste i onoga sto treba da bude. Epika, lirika idrama odgovaraju podrucju osecajnosti, slikovitosti i logicnosti. Lirika se moze izraziti slogom (zvuk), epika recju (slika sveta), a drama recenicom (stav koji je u sukobu sa drugim stavom). Anglosaksonski model je podela na poeziju i prozu (najuniverzalnija podela). Ova opozicija nije isto sto i opozicija stih proza.Poezija se najcesce ostvaruje stihovima, ali postoji i tzv. poetska proza ili pesma u prozi. U poeziji se reci ne povezuju samo na osnovu znacenja, vec i zvucanja i ritma (ne onog koji postoji u svakodnevnom govoru). Poezija ne podrazumeva svakodnevno sluzenje recima, veze i asocijacije nisu uobicajene. U doslovnom znacenju neke reci mogu da budu besmislene, ali unutar pesme uz pomoc ritma i zvuka dobijaju znacenje. Proza takodje poseduje posebna svojstva jezika, ali taj jezik je blizi svakodnevnom, cak i naucnom. Prozna dela se mogu u odredjenoj meri prepricati i uspesno prevoditi, za razliku od poezije. Dramski tekstovi mogu da se ostvaruju i uz pomoc poezije i proze. Ipak, drama poseduje odredjene osobenosti koje omogucuju da bude shvacena zasebno. Ona je u tesnoj vezi sa pozoristem i na poseban nacin se prenosi publici, njen tekst je namenjen pozorisnom izvodjenju. Dramski elementi mogu da se jave i u poeziji i u prozi. Knjizevna dela ne moraju pripadati samo jednom knjizevnom rodu. Knjizevni rodovi omogucuju snalazenje, ali ne podrazumevaju bezuslovno svrstavanje dela. Osobine pojedinih rodova mogu da budu korisne za analizu knjizevnih dela. Najcesce se svaki od rodova dalje deli na manje grupe, npr. epika se deli na epiku u prozi (koja se deli na vrste kao sto je roman, novela itd.) i epiku u stihu (ep i epska pesma). Drama se uglavnom deli na tragediju, komediju i dramu u uzem smislu.

16

Mnogi proucavaoci pored tri osnovna roda spominju i cetvrti didaktiku (didaktikos=poucan). Njoj pripadaju dela izmedju knjizevnosti I nauke. Drugi smatraju da to nije knjizevni rod, ali ne poricu postojanje knjizevno-naucnih vrsta od kojih su najznacajnije esejistika i publicistika. 34. Tradicionalno i moderno shvatanje knjizevne vrste Razvrstavanje dela prema obliku je najvazniji kriterijum klasifikacije knjizevnosti. Oblici su znacajni i za shvatanje i dozivljavanje knjizevnih dela. Stara retorika je vrste shvatala kao unapred date uzorke prema kojima se pravi knjizevno delo. Savremeni stvaraoci svoja dela ne oblikuju na taj nacin, niti citaoci u delima traze te uzorne oblike. Ipak, pri oblikovanju dela i danas postoje odredjene zakonitosti. Razlika je u tome sto vrste nisu shvacene kao kalupi, vec kao okvirno zadati uslovi unutar kojih se stvaraju originalna dela. Dela su uvek u nekom odnosu prema tradiciji knjizevne vrste, ali i prema originalnosti koja ponekad trazi rusenje postojecih vrsta. Zato se vrste menjaju i preplicu, ali osnovni okviri ipak ostaju. Knjizevne vrste mogu da budu shvacene kao grupe slicnih dela, gde postoje razlicite vrste slicnosti (polazi se od pojedinacnog), ili kao idealni tipovi uoblicavanja dela (polazi se od opsteg). 35. Tradicionalne lirske vrste Lirika je obicne shvacena kao grupa kratkih stihovnih vrsta, pa se zato pri razvrstavanju lirskih pesama cesto uzima raspored stihova i strofa, to su tzv. stalni oblici. Lirika moze da se razvrstava i prema tematici, pa se tu izdvajaju ljubavna, rodoljubiva, religiozna, pejzazna ili socijalna lirika, ali ovakva podela prilicno neodredjena. Tu se zatim moze izdvojiti gradska, seoska, prigradska lirika itd. Postoji i podela na usmenu i pisanu; na didakticnu, satiricnu i pravu liriku; na misaonu (refleksivnu) i emotivnu, mada je tesko odvojiti misli od osecanja. Himna (hymnos=pesma, pevanje) je pesma posvecena nekome ili necemu sto covek postuje, obozava i divi mu se (himne bogovima). Ona tezi uzvisenom tonu sa svecanim i laganim ritmom. Sklop motiva se sastoji iz nabrajanja osobina onoga kome je himna posvecena i naglasavanja emocionalnih odnosa prema onome o cemu himna govori. Tradicija himne se danas ogleda u drzavnim i nacionalnim himnama, himnama odredjenih pokreta i drustvenih organizacija itd. Oda je grckog porekla i razvila se iz horskih pesama. Ima siroku tematiku, ali uglavnom je posvecena nekome ili necemu prema cemu se oseca ljubav, postovanje i naklonost. Ode su pisali Pindar i Horacije. Postoje i saljive ode u kojima komicnost proizilazi iz raskoraka izmedju predmeta i stila. Ode su pisali Musicki i Mazuranic, a saljive ode Zmaj. Elegija (elegos = tuzaljka) je u staroj Grckoj bila svaka pesma u elegijskom distihu. U rimskoj knjizevnosti se razvila ljubavna elegija. U Ovidijevoj zbirci Ex Ponto elegijskim distisima opisane su tuga prognanika i ceznja za domovinom, pa je elegija postala pesma koja iskazuje tugu i bol. Elegije se danas pisu razlicitim vrstama stihova, a i ritmickom prozom. Elegije su pisane u Dubrovackoj knjizevnosti, pisali su ih i Radicevic, Jaksic, Vojislav Ilic, Aleksa Santic... Ditiramb je pesma koja iznosi odusevljenje i radost, slavi zivotne radosti. Nastala je u staroj grckoj kao pesma u slavu boga Dionisa. U pocetku je imala obredni karakter, oblik dijaloga i narativne delove, a tek kasnije je pocela da oznacava vrstu lirske pesme. Prema tematici ditiramb pripada grupi anakreontskih pesama, koje su nazvane prema pesniku Anakreontu, a slave zivotnu radost i vinsko raspolozenje. Poznati su ditirambi Branka Radicevica i J. J. Zmaja. Epigram je u staroj Grckoj oznacavao natpis urezan u kamenu, a zatim kratku satiricnu i duhovitu pesmu sa neocekivanim zakljuckom. Obrasce su dali grcki pesnik Simonid i rimski Marcijal. Epitaf je nadgrobni natpis koji kao pesnicki oblik izrazava odnos prema prolaznosti i ljudskoj sudbini. Cesto je duhovit i satirican, a sadrzi i elemente misaone lirike. Nasi najbolji epitafi su zapisi na steccima. Idila (eidyllion = slicica, pesmica) je lirska pesma, ali i svako knjizevno delo sa temom zivota u prirodi i na selu, koja se koristi za iskazivanje najrazlicitije tematike. Tvorac je grcki pesnik Teokrit koji je u svojim kratkim pesmama prikazivao slike pastirskog zivota, razgovore i ljubavne razgovore pastira i nadmetanja u pevanju. Prema Vergilijevim Bukolikama idile se nazivaju i bukolske pesme (bukolos = govedar) ili ekloge, kako su Bukolike kasnije nazvane. 36. Opste odlike epske poezije (epska tehnika) Epska poezija se sluzi pripovedanjem I opisivanjem. Pripovedanje je nizanje motiva, obuhvata niz dogadjaja zahvatajuci njihov sled u vremenu. Opisivanje je niznje motiva prema zakonu asocijacije, odnosno po slicnosti. U epskoj poeziji se javlja i izricanje misli koje se razvija postupno, ne kao u lirici, vec kao u nauci ili filozofiji. Ovi postupci postoje i u epskoj prozi, ali se ovde iznose u stihovima, i to u odredjenoj vrsti stiha. Za pripovedanje i opisivanje neophodan

17

je i pripovedac, a izmedju njega i citaoca postoji distanca koje nema u lirici. Konstitutivni elementi strukture su i fabula i lik. Fabulu cine opstepoznati dogadjaji iz mitoloske ili istorijske proslosti naroda, a likovi su obicno heroji. Epska poezija opisuje citav jedan svet i daje siroku sliku zivota. Epska tehnika se ogleda u posebnoj kompoziciji koju zahteva duzina i bogatstvo motiva. Kompoziciju ne cine samo veze i raspored motiva, vec i raspored pojedinih vecih delova unutar celine. Svako epsko delo moze da se podeli na manje delove, koji su oznaceni imenima ili brojevima, ali su podeljeni i smislom. Sadrze poseban opis, izvestaj, razgovor ili deo fabule. Epska poezija se sluzi in medias res principom (u srediste zbivanja) gde se iznosi neka vec razvijena situacija koja je blizu zavrsetka. Prethodi joj samo kratak uvod. Posto je zavrsetak zbivanja obicno poznat publici, pesnik se sluzi zadrzavanjem radnje. Taj postupak se naziva retardacija, a sredstva su digresije, epizode i ponavljanja. Digresija (digressio = udaljavanje od predmeta) usporava tok zbivanja duzim opisom nekog predmeta, osobe ili dogadjaja koji ne ulazi u kontinuirani prikaz osnovne fabule. Epizoda je veca tematski zaokruzena digresija, koja se moze izdvojiti iz dela, a da zadrzi vlastitu celovitost. Takve epizode su ceste u Mahabharati. Ponavljanja u epici su sredstvo usporavanja, ali i povezivanja pojedinih delova unutar celine. Ponavljanja i gradacije (varijacije osnovnih situacija koje se upotpunjuju novim pojedinostima) cine formulaican nacin izrazavanja, koji se javlja kako u usmenoj, tako i u pisanoj epskoj poeziji. Stihovi se grade prema odredjenom metrickom uzorku, cesto sa sobom nose vec utvrdjene izraze za odredjene situacije. Stalni epiteti, isti opisi, uvodi i zavrseci omogucuju jedinstvo dela. 37. Vrste epske poezije Postoji podela na usmenu i pisanu epsku poeziju. Po duzini se razlikuju epske pesme i epovi. Kao posebne vrste teoreticari izdvajaju epopeju ili herojski ep, cija je tematika veoma znacajna za drustveni zivot; religiozni, idilicni, zivotinjski, komicni, didakticki i romanticni ep. Terminologija i kriterijumi razvrstavanja epskih pesama su prilicno nesredjeni. Ep (epos = rec, prica) sadrzi sve karakteristike epske poezije. Ponekad se naziva i epopejom. Ilijada i Odiseja predstavljaju prave epove ili epopeje. Ep je vezan za odredjene stupnjeve u ljudskom razvoju, pa se u Homerovim epovima javljaju slicnosti sa Epom o Gilgamesu, Mahabharatom i Ramajanom. Epovi su temelj knjizevnog izrazavanja Pesma o Nibelunzima za nemacku kulturu, Eneida za rimsko carstvo itd. Glavne odlike epa su siroka slika zivota naroda data preko heroja i dogadjaja koji su od znacaja za citavu zajednicu i razvoj knjizevnog izraza. Epska pesma ima manji obim od epa. Obradjuje pojedini dogadjaj, a ne celokupnu sliku sveta, ali su epska tehnika i tematika iste kao u epu. Postoji misljenje da su epovi nastali spajanjem epskih pesama, ali i da su epske pesme ostaci starijeg epa. 38. Lirsko epske knjizevne vrste Tu spadaju vrste manjeg obima poema, balada i romansa. Poema je kraca stihovana vrsta u kojoj se preplicu epski i lirski elementi. Fabula je razvijena, ali su njeni elementi povezani sa lirskim, a motivi se povezuju asocijativnim putem kao u lirici. Poeme se obicno vezuju za romantizam Bajron, Ljermontov, Puskin... U savremenim poemama nema mnogo epske tehnike. Romansa (na spanskom el romance oznacava narodni jezik za razliku od latinskog) se javila u Spaniji, ali je karakteristike spanskog folklora zadrzala i u knjizevnostima drugih naroda. Tema je obicno ljubavna, ritam brz, vedar ton. Balada (balar=plesati) je slicna romansi. To je lirsko epska pesma nastala u Provansi (Francuska) u 13.v. provansalski tip. Postoji drugi tip koji je nastao u Skotskoj kao plesna pesma. Od romanse se razlikuje tematikom i tonom. Govori se o stradanjima i nesrecama. 39. Jednostavni prozni oblici To su jezicke tvorevine koje zahvataju, oblikuju i izrazavaju neku zivotnu situaciju. Poseduju cvrstu jezicku organizaciju i karakteristican odnos prema stvarnosti, javljaju se u svakodnevnom govoru, unutar slozenijih celina ili kao samostalne. Odredjuju se temom, strukturalnim osobinama i li stavom prema zivotu. Mit (mythos = govor, jezik) ima poseban odnos prema zivotu i svetu, tako da se razlikuje od filozofije i nauke. Govori o poreklu i nastanku sveta, pojava, osoba, citavih naroda... Mit na poseban nacin nesto objasnjava sa teznjom da utvrdi smisao i sudbinu postojanja. U kulturi svih naroda postoje mitovi o postanku sveta, coveka, drustva, jezika, pojedinaca (kraljeva, heroja, vodja). Legenda u najuzem smislu oznacava opise zivota hriscanskih svetaca. Zato je stari naziv za legendu ctenije (ono sto se citalo u crkvi prilikom bogosluzenja). U sirem smislu opisuje zivot nekog coveka, tip ponasanja i odnosa prema svetu.Pored legendi koje se bave zivotima svetaca postoje i one gde se govori o

18

nekim uzornim pojedincima. Postoje, dakle, legende o svecima (apostoli, mucenici, sv. Franja Asiski...), o likovima iz nehriscanske mitologije (Buda, grcki heroji...), o istorijskim likovima (Karlo Veliki, Alexandar Makedonski...) ili o likovima koji su nosioci nekog zivotnog iskustva (Faust, Don Zuan, tristan i Izolda...). Bajka (glagol bajati) je vrsta u kojoj se preplice realisticno i fantasticno. Motivi i likovi su isti f-je; nema psiholoske motivacije; nema cudjenja; polaritet dobra i zla... Postoji i umetnicka bajka (Andersen, Vajld...). Saga (kaza, predaja) je skandinavska prica o nekom dogadjaju, obicno iz porodicnog zivota. Sudbina porodice obicno predstavlja primer za narod. Postoje sage o starim vremenima, o kraljevima, Islandske sage itd. Razlicite su duzine i odnosa prema istorijskoj istini, ali imaju zajednicki stil, koji se, pre svega, zasniva na hronoloskom kazivanju. Javlja se i u savremenoj knjizevnosti. Vic je kratka jezicka tvorevina koja treba da izazove komicnost. Struktura je veoma slozena. Koristi se dvosmislenost i protivrecnosti svakodnevice, a za razumevanje je bitan neposredni kontekst. Zagonetka se zasniva na postavljanju pitanja na takav nacina da se navode skrivene osobine nekog predmeta i ocekuje se brz odgovor. Skrivanje odgovora je namerno, a poreklo je u mitskom ispitivanju pripadnosti clanova nekog kolektiva koji su odredjeni dobnim ili staleskim grupama. Za razumevanje je petrebno poznavanje konteksta. Poslovica u obliku tvrdnje ili uputstva izrazava na prvi pogled skrivene osobine onoga o cemu govori. Ima poetsku strukturu u smislu jezicke organizacije (ritam, rima), ali moze da se ubraja i u prozu. Cesti su i nazivi aforizam, maksima, gnoma ili krilatica. Naki teoreticari prave razliku medju ovim nazivima, dok drugi smatraju da oznacavaju istu stvar. 40. Poreklo i opste odlike umetnicke proze Umetnicka proza u savremenom smislu te reci razvila se dosta kasnije od poezije (shvacena kao sistem umetnickog izrazavanja koji obuhvata niz knjizevnih vrsta i postupaka). Poezija se veoma rano odvojila od svakodnevnog govora prvenstveno zbog svog stihovanog oblika. Umetnicka proza je nastala kada I razlike u nacinu proznog izrazavanja. Prvo se razvila naucna proza koja je imala zadatak da oblikuje iskustvo zivota i sveta, a ne umetnick