MASTER RAD Marina Dimitrijevićkolagena, elastična i retikulinska vlakna, zatim krvni i limfni...

UNIVERZITET U NIŠU

PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA BIOLOGIJU I EKOLOGIJU

MASTER RAD

Marina Dimitrijević

Učestalost i rezistencija bakterijskih izolata iz

briseva rana

Niš, 2016.

UNIVERZITET U NIŠU

PRIRODNO-MATEMATIČKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA BIOLOGIJU I EKOLOGIJU

MASTER RAD

Učestalost i rezistencija bakterijskih izolata iz

briseva rana

Kandidat Mentor

Marina Dimitrijević 146 Doc. dr Zorica Stojanović-Radić

Niš, 2016.

UNIVERSITY OF NIŠ

FACULTY OF SCIENCES AND MATHEMATICS

DEPARTMENT OF BIOLOGY AND ECOLOGY

MASTER THESIS

Frequency of isolation and antibiotic resistance of bacterial isolates from wound swabs

Candidate Mentor

Marina Dimitrijević 146 PhD Zorica Stojanović-Radić

Niš, 2016.

ZAHVALNICA

Zahvaljujem se ljudima koji su zaslužni za moj uspeh

Svom mentoru, Doc. dr Zorici Stojanović-Radić, na

ukazanom poverenju, sugestijama i nesebičnoj podršci tokom

izrade master rada. Hvala na razumevanju, izdvojenom

vremenu i uloženom trudu.

Zahvaljujem se i Nikoli Stanković na pomoći i dragocenim

savetima.

Svojoj porodici i prijateljima na podršci tokom studiranja, a

beskrajnu zahvalnost dugujem svojoj sestri koja je uvek bila

tu za mene.

SAŽETAK

Mikrobiološkom analizom uzoraka iz briseva rana, poreklom od ambulantnih

pacijenata poliklinike Human u Nišu, izolovano je 613 bakterijskih sojeva. Izolati su

identifikovani na osnovu rasta na diferencijalnim i selektivnim podlogama. Ispitivanje

osetljivosti izolovanih sojeva na različite preparate antibiotika rađeno je metodom difuzije.

Najčešće izolovane bakterije iz briseva rane su Staphylococcus epidermidis, Staphylococcus

aureus, Pseudomonas aeruginosa i Enterococcus faecalis. Identifikovani rod Citrobacter sp.

bio je detekovan u 0.2% ispitivanih uzoraka. Ostale bakterije su izolovane u manjem

procentu. Utvrđena je najveća rezistencija izolata S. epidermidis na penicilin G, ampicilin i

amoksicilin, a najmanja na linezolid i teikoplanin. Ispitivanjem antimikrobne osetljivosti

sojeva S. aureus ustanovljena je najmanja osetljivost na penicilin G, ampicilin i amoksicilin,

dok su svi ispitivani sojevi bili osetljivi na karbapeneme, doksiciklin, linezolid, fucidinsku

kiselinu i teikoplanin. Identifikovani sojevi P. aeruginosa bili su rezistentni na ampicilin,

amoksicilin/klavulansku kiselinu, cefuroksim i trimetoprim/sulfametoksazol što ukazuje na

njihovu multirezistentnost. Svi testirani izolati P. aeruginosa bili su osetljivi na tazobaktam i

kolistin.

Najveća rezistencija Gram-pozitivnih koka primećena je na peniciline a najmanja na

linezolid. Gram-negativne bakterije su u najvećem procentu bile rezistentne na tetracikline a

veoma mali procenat (0.5%) rezistentan je na antibiotike iz klase polipeptida. Poređenjem

obrazaca rezistencije Gram-negativnih i Gram-pozitivnih bakterijskih sojeva utvrđena je

značajna razlika u efikasnosti primene tetraciklina. Osetljivost na preparate tetraciklina kod

Gram-negativnih bacila iznosi 39.2%, dok je kod Gram-pozitivnih koka znatno veći procenat

(84.9%).

Ključne reči: infekcije kože, bris rane, antibiotska rezistencija, S. epidermidis, S.

aureus, P. aeruginosa

ABSTRACT

The six hundred and thirteen strains were isolated from wound swabs from outpatients

of polyclinic Human in Nis. Isolates were identified on the basis of growth on differential and

selective media. Diffusion method was used in order to test the sensitivity of isolated strains

to different antibiotics. The most common isolated bacteria from wound swabs were

Staphylococcus epidermidis, Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeruginosa and

Enterococcus faecalis. Citrobacter sp. was the least detected isolate in the swabs. The other

bacterias were isolated in a small percentage from all analysed swabs. Staphylococcus

epidermidis isolates showed the highest resistance to penicillin G, ampicilin and amoxicillin,

and the lowest to linezolid and teicoplanin. Staphylococcus aureus isolates demonstrated the

lowest sensitivity to penicilin G, ampicilin and amoxicillin, while all tested strains showed

susceptibility to carbapenems, doxycycline, linezolid, fucidic acid and teicoplanin. Identified

strains of P. aeruginosa were resistant to ampicilin, amoxicilin/clavulanic acid,

trimethoprim/sulfamethoxazole and cefuroxime, which indicate their multiresistance. All

tested isolates of P. aeruginosa were susceptible to colistin and tazobactam.

The maximum resistance of Gram-positive cocci were observed to penicillins and the

lowest to linezolid. Gram-negative bacteria showed the highest resistance to tetracycline and

the lowest to polypeptide antibiotics. Significant difference in the tetracycline efficiency was

observed when comparing the resistance patterns of Gram-negative and Gram-positive

bacterial strains. Gram-negative bacilli were sensitive to tetracycline in 39.2% of samples,

while Gram-positive cocci showed higer sensitivity (84.9%).

Keywords: skin infections, wound swab, antibiotic resistance, S. epidermidis, S.

aureus, P. aeruginosa

SADRŽAJ

1. UVOD ................................................................................................................. 1

1.1. Struktura i funkcije kože ................................................................................................... 2

1.1.1. Normalna flora kože ................................................................................................... 3

1.2. Vrste i uzročnici kožnih infekcija ...................................................................................... 4

1.3. Lečenje infekcija kože i mekih tkiva................................................................................ 10

1.3.1. Antibiotici ................................................................................................................ 10

1.3.2. Mehanizmi delovanja antimikrobnih lekova .............................................................. 11

1.3.3. Rezistencija na antimikrobne lekove ......................................................................... 14

1.4. Pregled istraživačke literature u oblasti učestalosti izolacije uzročnika infekcija rana i

njihove rezistencije na antibiotike .......................................................................................... 16

2. CILJEVI ISTRAŽIVANJA ............................................................................... 19

3. MATERIJALI I METODE ................................................................................ 20

3.1. Bris rane .......................................................................................................................... 20

3.2. Podloge i rastvori ............................................................................................................ 20

3.3. Šeme izrade antibiograma ............................................................................................... 28

3.4. Izolacija i identifikacija bakterija ..................................................................................... 29

3.4.1. Identifikacija Staphylococcus sp. .............................................................................. 29

3.4.2. Identifikacija Streptococcus sp. i Enterococcus sp..................................................... 30

3.4.3. Identifikacija enterobakterija ..................................................................................... 30

3.5. Ispitivanje osetljivosti bakterija na antimikrobne supstance disk difuzionom metodom .... 31

4. REZULTATI ..................................................................................................... 32

4.1. Učestalost izolacije bakterijskih patogena iz briseva rana ................................................ 32

4.1.1. Procentualni odnos izolata G-pozitivnih i G-negativnih bakterija .............................. 33

4.2. Učestalost izolacije bakterija po polu............................................................................... 34

4.3. Rezistencija S. epidermidis na antibiotike ........................................................................ 35

4.4. Rezistencija S. aureus na antibiotike................................................................................ 37

4.5. Rezistencija P. aeruginosa na antibiotike ........................................................................ 38

4.6. Rezistencija E. faecalis na antibiotike .............................................................................. 39

4.7. Rezistencija E. coli na antibiotike .................................................................................... 40

4.8. Rezistencija Staphylococcus sp. na antibiotike................................................................. 41

4.9. Rezistencija P. mirabilis na antibiotike ............................................................................ 43

4.10. Ukupna antibiotska rezistencija Gram-pozitivnih bakterijskih sojeva ............................. 44

4.11. Ukupna antibiotska rezistencija Gram-negativnih bakterijskih sojeva ............................ 45

4.12. Poređenje obrazaca rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija ............... 46

5. DISKUSIJA ...................................................................................................... 47

6. ZAKLJUČCI ..................................................................................................... 55

7. LITERATURA .................................................................................................. 57

[1]

1. UVOD

Infekcije kože i mekih tkiva nastaju ukoliko dođe do narušavanja integriteta i

odbrambene funkcije kože. Prekidom kontinuiteta površine kože i sluzokože stvara se

pogodna sredina za prodor mikroorganizama i nastanak infekcije. Na površini tela nalaze se

mikroorganizmi koji čine normalnu mikrofloru kože ali pod određenim uslovima postaju

patogeni i uzrokuju oportunističke infekcije. Prema podacima različitih istraživanja najčešći

izazivači bakterijskih infekcija kože su stafilokoke i streptokoke koje izazivaju piodermalne

infekcije. Lakši oblici se mogu manifestovati samo vidljivim promenama na koži dok neke

specifične infekcije mogu zahvatiti i dublja tkiva.

Patogeni su oni mikroorganizmi koji imaju sposobnost da izazovu bolest. Da bi

bakterija izazvala infekciju mora posedovati različite mehanizme virulencije. Neki patogeni

produkuju i toksine i enzime koji mogu izazvati ozbiljne posledice po zdravlje ljudi. Otvorene

povrede kože i mekih tkiva predstavljaju ulazno mesto infektivnog agensa. Uzrok povrede

može biti mehanički faktor, biološki ili hemijski. Infekcije nastalih povreda (rana) su veoma

česte kod kliničkih i ambulantnih pacijenata. Uobičajeni uzročnici infekcije akutnih i

hroničnih rana su: Staphylococcus aureus, MRSA (meticilin rezistentni Staphylococcus

aureus), Streptococcus β-haemolyticus grupe A i B, Pseudomonas aeruginosa, Bacteroides

spp., Candida albicans (Kučišec-Tepeš, 2012).

Kada je infekcija identifikovana antimikrobna terapija treba da bude usmerena na

vrstu otkrivenu na osnovu osobina u kulturi. Antibiotska terapija se indikativno primenjuje

kada je uzročnik bakteriološki dokazan. Za ispitivanje antimikrobne osetljivosti na antibiotike

radi se antibiogram i utvrđuje najefikasniji preparat za suzbijanje identifikovanog patogena.

Veliki problem u terapiji predstavlja pojava sve većeg broja multirezistentnih sojeva. Jedan od

razloga je nekritična i prekomerna upotreba antibiotika u lečenju različitih infekcija.

[2]

1.1. Struktura i funkcije kože

Koža (lat.cutis) pokriva površinu tela i predstavlja najveći organ od izuzetnog značaja

za organizam. Izuzetak su prirodni otvori koji su prekriveni sluzokožom (mucosa). Zbog svog

položaja predstavlja prvu liniju odbrane od različitih hemijskih, fizičkih i bioloških agenasa

(Ingraham & Ingraham, 2000). Koža ima visoko specijalizovanu strukturu koju sačinjavaju tri

osnovna sloja:

epidermis (epiderm)

dermis (derm, lat. corium)

hipodermis (hypoderm)

Epidermis je površinski sloj koji je izgrađen od pločasto-slojevitog epitela. Ćelije koje

ulaze u sastav epidermisa su, pre svega, keratinociti koje čine 80.0% ćelijskog sastava ovog

sloja kože. Pored keratinocita, u površinskom sloju se nalaze i pigmentne ćelije (melanociti),

Langerhansove ćelije i Merkelove ćelije. Epidermis se sastoji iz pet slojeva:

bazalni sloj (stratum basale)

spinozni sloj (stratum spinosum s. stratum Malpighii)

granulozni sloj (stratum granulosum)

svetli sloj (stratum lucidum)

rožnati sloj (stratum corneum)

Epidermis je povezan sa dermisom preko bazalne membrane koja predstavlja dermo-

epidermni spoj (Paravina i sar., 2003).

Slika 1. Struktura kože čoveka

Stratum corneum

[3]

Dermis (cutis) predstavlja funkcionalno najvažniji sloj kože. U njegov sastav ulaze

kolagena, elastična i retikulinska vlakna, zatim krvni i limfni sudovi, nervi, ćelije i vanćelijski

amorfni matriks, folikuli dlaka, lojne i znojne žlezde. Osnovne ćelije dermisa su fibroblasti,

makrofagi i mastociti, a u manjem broju se mogu naći i ćelije poreklom iz krvi (Nester et al.,

1998).

Hipodermis (subcutis) ima osnovnu ulogu u deponovanju energetskih materija i

lipofilnih supstanci. Pretežno se sastoji od masnog tkiva (panniculus adiposus) čija debljina

zavisi od endokrinih uticaja, pola, starosti i načina ishrane.

Tabela 1. Osnovne funkcije kože

Mehanička Endokrina Resorptivna Metabolička Senzorna

Zaštitna Imunska Termoregulacijska Respiratorna Socioekonomska i seksualna

Normalno funkcionisanje ljudskog organizma nije moguće bez očuvanja strukture i

funkcije kože, najvećeg organa u telu (Tortora et al., 2001).

1.1.1. Normalna flora kože

Kolonizacija kože različitim mikroorganizmima počinje odmah nakon rođenja, pa je

već nakon nekoliko meseca formirana flora kao kod odraslih osoba. Razlikuju se trajna

mikroflora kože (rezidentna) koju sačinjavaju apatogene bakterije i prolazna flora odnosno

tranzijentna koja se kratkotrajno zadržava na površini tela i može biti patogena (Gruber i

Kaštelan, 2000).

Grupa mikroorganizama koja je stalno prisutna na površini kože predstavlja normalnu

ili rezidentnu mikrofloru kože. Rezidentna flora ima mogućnost sprečavanja kolonizacije

patogenih bakterija. Na sastav mikroflore kože utiču različiti faktori, kao što su vlažnost kože,

količina lipida, znojenje, adherencija za epitel itd. Sastav dermalne flore varira od mesta do

mesta po karakteru mikroorganizama. Broj bakterija na koži čoveka zavisi od izloženosti

različitim faktorima sredine, genetskih predispozicija i specifičnosti adherencije organizama

za epitelne ćelije. Većina mikroorganizama živi u površinskim slojevima kože (stratum

corneum) i na delovima folikula, međutim postoje i one koje su stanovnici dubljih slojeva.

[4]

Ove bakterije predstavljaju rezervoar za rekolonizaciju nakon uništavanja površinskih

bakterija pod uticajem spoljašnih (sredinskih) faktora (Baron, 1996; Ingraham & Ingraham,

2000).

Pripadnici rezidentne mikroflore kože mogu postati patogeni ako se za to stvore

odgovarajući uslovi (postojanje genetske predispozicije i sredinski faktori). Oni se nazivaju

oportunističkim mikroorganizima. Kolagulaza negativne stafilokoke su široko rasprostranjene

na površini tela i čine najveći deo mikroflore. Staphylococcus epidermidis je najzastupljenija

bakterija normalne flore, koja je u nekim regionima kože prisutna u velikom procentu

(90.0%). Ova koka pripada oportunističkim patogenima i najčešći uzročnik infekcija rane

(O'Gara & Humphreys, 2001). Staphylococcus aureus je koagulaza pozitivan i zastupljen u

manjem broju u flori kože, najčešće kolonizuje nos i perineum. Ova stafilokoka je prisutna u

najvećem procentu (>80.0%) na koži pacijenata koji boluju od atopijskog dermatitisa (Baron,

1996). U okviru normalne flore često su prisutne i vrste iz roda Micrococcus. Dominantna

vrsta je Micrococcus luteus koja čini 20.0% do 80.0% mikroflore kože. U okviru roda

Streptococcus, u mikroflori su zastupljene S. viridans i S. alfa haemolyticus (Tortora et al.,

2001).

Gram pozitivni bacili koji pripadaju fiziološkoj flori kože su Corynebacterium

minutissimum (aerob) i Propionibacterium (anaerob). U malom broju se mogu naći i Gram-

negativni bacili, a to su Acinetobacter spp., Pseudomonas spp. i Klebsiella spp. Patološke

infekcije kože izazvane piogenim bakterijama (S. aureus, S. pyogenes i C. minutissimum)

mogu nastati usled primarne (piodermije) ili sekundarne infekcije (scabies) (Paravina i sar.,

2003).

1.2. Vrste i uzročnici kožnih infekcija

Etiologija kožnih infekcija je raznolika i za veliki broj uzročnika još uvek nepotpuno

razjašnjena. Faktori koji predstavljaju uzrok nastanka bolesti kože, mogu biti: biološki agensi

(bakterije, gljivice, virusi, paraziti, biljke), fizički agensi (mehanički, termički, hemijski),

stečeni (poremećaji metabolizma, hormona, vitamina) i nasledni faktori. Mnogi bakterijski

patogeni mogu da izazovu infekciju prodorom kroz male povrede na koži (posekotine,

ogrebotine), dok drugi putem krvotoka dovode do različitih bolesti i promena na koži. U

ovom rada biće prikazane vrste bakterijskih infekcija kože kao i njihovi uzročnici.

[5]

Postoje brojne klasifikacije infekcija kože i mekih tkiva na osnovu različitih

kriterijuma. Najučestalije kožne infekcije su izazvane piogenim bakterijama i nazivaju se

piodermijama. Staphylococcus aureus i S. beta haemolyticus grupe A predstavljaju najčešće

uzročnike gnojnih infekcija. Najčešća infekcija se razvija u površinskim slojevima kože i

naziva se impetigo. Bolest se obično razvija kod male dece, locirana je na licu sa

karakterističnim lezijama koje su ograničene crvenom linijom. Celulitis nastaje prodorom

uzročnika u dublje slojeve dermisa do potkožnog tkiva. Kao rezultat toga nastaju kožne lezije

sa karakterističnim crvenim rubovima. Erizipel je akutna infekcija koja zahvata dermalni sloj

kože. Primarno se javlja kod beba i osoba starijih od 30 godina. Karakteriše se bolnom i

crvenom oteklinom koja se širi u jasno ograničenu leziju. Godinama se može periodično

javljati na istim delovima tela. Najčešći uzročnik je beta hemolitička streptokoka (Prescott et

al., 1999; Stulberg et al., 2002).

Folikulitis je površinska gnojna infekcija folikula dlake koju uzrokuje koagulaza

negativna stafilokoka. Mnogo ozbiljnija infekcija folikula je furunkul u kojoj se supuracija širi

u potkožno tkivo gde se formira apsces. Apsces je lokalizovana kolekcija gnoja ispod

površine kože ili u dubljim slojevima tkiva. Furunkul predstavlja progresivniju infekcija koja

se širi u okolne delove i uzrokuje spajanje više folikula. Najčešće se kod adolescenata tokom

puberteta. Kod težih inflamatornih oblika furunkula i karbunkula neophodna je hiruška

intervencija (Tortora et al., 2001; Stulberg et al., 2002; Puljiz i Bruketa, 2014).

Toksični šok sindrom je multisistemsko oboljenje izazvano toksinima koje produkuju

S. aureus i S. pyogenes. Infekcija streptokokom grupe A prvi put je opisana 1993. godine kada

je i izolovan njen egzotoksin. Početni stadijum streptokoknog toksičnog šok sindroma

odlikuje se piogenim infekcijama kože koje su izazvane sojem S. pyogenes, dok se u kasnijim

stadijumima mogu javiti teži oblici kožnih infekcija (fasciitis). Bolest prate komplikacije u

vidu insuficijencije bubrega, jetre, disbalans elektrolita, kardiomiopatija, poteškoće sa

pamćenjem ili koncentracijom. STŠS se karakteriše ranim razvojem šoka. multiorganskom

disfunkcijom i visokim morbiditetom (Gvozdenović i sar., 2010). Stafilokokni toksični šok

sindrom (STŠS) predstavlja infekciju izazvanu zlatnom stafilokokom koja produkuje

eksfolijativni egzotoksin. Zahvata velika područja kože i javljaju se karakteristični mehuri i

eritemi. Stafilokokni sindrom predstavlja najveću opasnost za malu decu i novorođenčad, ali

takođe se razvija i kao komplikacija stafilokoknih infekcija. Češće se javlja kod žena koje

koriste tampone u toku menstruacije ali se javlja i kod pacijenata sa inficiranim ranama.

Bolest prate i simptomi opšte malaksalosti, gubitak elektrolita i vode, povišena temperatura,

[6]

osip na koži, a u kasnijim stadijumima bolest zahvata i ostale organe (Gruber i Kaštelan,

2000; Tortora et al., 2001; Amagai et al., 2002).

Rizik od invazivnih zapaljenskih infekcija kože uslovljen je trajanjem i dubinom

povrede, brojem mikroorganizama flore i njihovom virulencijom. Česti izazivači infekcija

rana S. aureus i P. aeruginosa imaju sposobnost produkcije brojnih faktora virulencije koji su

važni u patogenezi infekcije. Pseudomonas aeruginosa proizvodi brojne faktore (adhezine,

lipopolisaharide, elastaze, hemolizine, toksine) koji utiču na razne procese u organizmu,

uključujući adheziju, uništavanje leukocita samim tim deluju i na imuni sistem, izazivaju

destrukciju tkiva i infekcije krvi. Shodno tome, P. aeruginosa čini inficirane zapaljenske rane

teškim za lečenje i tretiranje antibioticima (Church et al., 2006).

Po nekim podacima, patogena bakterija koja najčešće izaziva infekcije rana je

Staphylococcus aureus (28.2%). Osim nje, veoma česti uzročnici su i P. aeruginosa (25.2%),

E. coli (7.8%), S. epidermidis (7.1%) i E. faecalis (5.6%) (Giacometti et al., 2000).

Staphylococcus epidermidis najučestaliji je predstavnik normalne mikroflore kože ali u

određenim uslovima može postati patogen (oportunističke infekcije).

Tabela 2. Infektivne bolesti kože i njihovi uzročnici

Tuberkuloza kože (TBC) Mycobacterium tuberculosis

Lepra Mycobacterium leprae

Tabela 3. Infekcije dubokih tkiva i njihovi uzročnici

Nekrotični fasciitis Streptococcus pyogenes

Gasna ganrena Clostridium perfrigens

Clostridium septicum

Antraks Bacillus antracis

[7]

Tabela 4. Bakterije izazivači kožnih infekcija.

VRSTE INFEKCIJA PATOGENI

PRIMARNE NEFOLIKULARNE

PIOKOKNE INFEKCIJE

Impetigo contagiosa Staphylococcus aureus

Impetigo streptococcica Streptococcus pyogenes

Toksični šok sindrom Staphylococcus aureus

Angulus infectiosus oris Streptococcus pyogenes

Pityriasis sicca Streptococcus sp.

Ecthyma BHS grupe A Staphylococcus aureus

Cellulitis BHS grupe A, B, C i G

Erysipelas BHS grupe A, B, C, D i G

PRIMARNE FOLIKULARNE

PIOKOKNE INFEKCIJE

Impetigo folliculitis Staphylococcus sp.

Sycosis barbae Staphylococcus aureus

Furunculus Staphylococcus aureus

Carbunculus Staphylococcus aureus

SEKUNDARNE PIOKOKNE INFEKCIJE

Folliculitis simplex

BAKTERIJSKE INFEKCIJE IZAZVANE

REZIDENTNOM FLOROM

Erythrasma Corynebacterium minutissimum

Actinomycosis Actinomyces israeli

PIODERMIJE ZNOJNIH ŽLEZDA

Hidradenitis suppurativa Staphylococcus aureus

BHS grupe A Gram- bakterije

Streptococcus milleri

Pseudofurunculus Staphylococcus sp.

*BHS-Streptococcus beta haemolyticus

Staphylococcus aureus je obligatni patogen koji se veoma često može izolovati sa

površine kože. Vrste roda Staphylococcus su nepokretne ćelije, dele se binarnom deobom i

formiraju grozdaste skupine ćelija. Zajedno sa streptokokama pripadaju grupi piogenih

bakterija i uzrokuju piodermije (infekcije kože izazvane piogenim bakterijama).

Staphylococcus aureus se može izolovati iz većine rana nastalih na koži zbog njegove

učestalosti uzrokovanja različitih zapaljenskih infekcija kože (impetigo, celulitis, furunkule,

karbunkule, folikulitis). U SAD-u je vrsta S. aureus uzročnik većeg broja bolesti nego bilo

[8]

koja druga patogena bakterija. Visoko je virulentan patogen zbog svoje sposobnosti

produkcije enzima koagulaze i hemolizina (Ingraham & Ingraham, 2000). Organizmi su

rasprostranjeni na različitim delovima tela i mogu se preneti direktnim kontaktom. Nazalna

sluzokoža je stanište koje preferira ova bakterija, kao i druga vlažna područja kože. Ljudi sa

stafilokoknom infekcijom mogu rukama preneti bakteriju pa se ne preporučuje njihov blizak

kontakt sa postoperativnim pacijentima. Stafilokoke dobro preživljavaju u okruženju i to im

omogućava diseminaciju (Nester et al., 1998). Meticilin rezistentni stafilokok (MRSA) je 60-

tih godina bio uzročnik prve bolničke epidemije i od tada se MRSA sojevi smatraju bolničkim

patogenima (Mioljević et al., 2007).

Rod Streptococcus obuhvata asporogene, loptaste, Gram-pozitivne bakterije koje se

grupišu u kraće ili duže lance. Hemoliza na krvnom agaru se koristi za klasifikaciju vrsta u

okviru roda. Uzročnici su infekcija kože i mekih tkiva, kao što su erizipel, fasciitis, impetigo

itd. Većina kožnih infekcija izazvane streptokokama poput kraste impetigo su relativno blage.

Imaju sposobnost produkcije enzima i toksina što predstavlja glavnu odliku roda

Streptococcus. Hemolizini predstavljaju glavni produkt streptokoka, ovi toksini imaju ulogu

liziranja ćelija krvi. U zavisnosti od sposobnosti produkcije hemolizina izvršena je podela na

α, β i γ hemolitičke streptokoke (Tortora et al., 2001). U izvesnim situacijama, streptokoke

mogu izazvati mnogo teža oboljenja kože poput nekrotizirajućeg fasciitisa. Od 9000 do 15

000 slučajeva streptokoknih invazivnih infekcija registrovanih u SAD-u, svake godine bude

1000 do 1800 smrtnih ishoda (Rhodes, 2016).

Pseudomonas aeruginosa je mali aerobni Gram-negativni bacil koji je široko

rasprostranjen, pripada komensalima i može se naći u zemljištu, vodi i crevnom traktu. Spada

u najčešće uzročnike infekcija rana nakon narušavanja integriteta kože. Često se može

izolovati u bolničkim uslovima kao uzročnik infekcija rana nakon hiruških zahvata.

Estahbanati et al. (2002) su istraživanjem utvrdili da je P. aeruginosa identifikovana u 117 od

ukupno 184 testiranih infekcija rana (57.0%).

Enterococcus faecalis su sitne bakterije koje se grupišu u parove ili kratke sekvence i

pripadaju Gram-pozitivnim kokama. Mogu se naći u gastrointestinalnom sistemu čoveka i

smatraju se oportunističkim patogenima. Značajni su uzročnici nozokomijalnih infekcija i

čine više od 90.0% izolata iz uzoraka humanog bolesničkog materijala (Cvjetković et al.,

2009). Mogu izazvati infekcije kod imunokompromitovanih osoba i osoba podvrgnutih

[9]

hiruškim zahvatima tako da predstavljaju jedne od glavnih uzročnika infekcija rana u

bolnicama (Cetinkaya et al., 2000).

Escherichia coli pripada Gram-negativnim bacilima koja se javlja u parovima ili

pojedinačno, fakultativni je anaerob i ne sporuliše. Normalni je stanovnik mikroflore

gastrointestinalnog sistema i može se izolovati iz fecesa. Ova bakterija je jedan od

najučestalijih uzročnika bakterijskih infekcija kod ljudi. Victor et al. (2013) su svojim

istraživanjem ispitivali učestalost bakterijskih izolata iz tri vrste uzoraka: preoperativni, u

toku operacije i postoperativni uzorci. Utvrđena je najveća učestalost izolata E. coli u

uzorcima koji su uzeti u toku operacije (intra-operativni).

Rod Enterobacter obuhvata Gram-negativne štapićaste bakterije sa peritrihim

flagelama. Sojevi ovog roda produkuju beta-laktamazu i pritom su rezistentni na beta-

laktamske antibiotike. Predstavnik je normalne mikroflore crevnog trakta ali neki patogeni

sojevi su izazivači urinarnih, infekcija krvi i infekcija operativnog mesta. Prema podacima

jednog istraživanja rod Enterococcus je identifikovan u 8.0% uzoraka uzetih sa inficiranih

operativnih rana, kao uzročnik infekcije krvi identifikovan je u 11.0% slučajeva dok je

najučestaliji izazivač urinarnih infekcija (29.0%) (Mioljević i sar., 2007).

U okviru roda Klebsiella spadaju Gram-negativni bacili sa dobro razvijenom

polisaharidnom kapsulom. Rasprostranjene su u prirodi i izazivaju upalne procese u

respiratornom sistemu, urogenitalnom i digestivnom traktu. Mioljević i sar. (2007) su sproveli

studiju u toku 2007. godine na Klinici za digestivne bolesti gde su pratili zastupljenost

bolničkih infekcija i njihovih uzročnika. Od ukupnog broja nozokomijalnih infekcija 69.0%

su infekcije operativnog mesta a rod Klebsiella je identifikovan u 18.0% uzoraka.

Vrste roda Proteus imaju širok areal rasprostranjenja. Pripadaju Gram-negativnim

štapićastim bakterijama i poseduju flagele koje ih čine veoma pokretljivim. Najčešće

izazivaju urinarne infekcije, infekcije rana i dečju dijareju. Vrste ovog roda produkuju enzim

ureazu koja razlaže ureu na amonijak i ugljen-dioksid i olakšava nastanak kamena u

bubrezima. Proteus mirabilis i P. vulgaris su najčešći izazivači infekcija. U studiji

sprovedenoj u Nigeriji, istraživači su utvrdili da je Proteus sp. najčešći uzročnik infekcija

rana. Učestalost njegove rezistencije iznosi 28.4%. Proteus mirabilis je vrsta koja je bila

izolovana u najvećem broju uzoraka (17.3%), dok je P. vulgaris bila prisutna u 7.1% od

ukupnog broja izolata roda Proteus sp. (Mordi & Momoh, 2008).

[10]

Bakterijska vrsta Morganella morganii se može naći u otpadnim vodama, zemljištu,

na raznim biljkama i u crevima čoveka. Pripada Gram-negativnim bakterijama i izazivač je

teških septičkih infekcija. Ovaj bacil se ubraja u veoma otporne, multirezistentne sojeve, pa je

zbog toga teško njihovo suzbijanje u intrahospitalnim infekcijama.

Rod Acinetobacter obuhvata Gram-negativne bakterijske vrste koje su obligatni

aerobi. Poznato je da su veoma otporne na antibiotike, pre svega, zbog produkcije beta-

laktamaza i aminoglikozidaza, a njihovoj multrirezistentnosti doprinosi i slaba propustljivost

ćelijskog zida. Acinetobacter baumannii predstavlja jedan od značajnih izazivača bolničkih

infekcija, infekcija krvi, respiratornih i infekcija kože i mekih tkiva. Najveći problem izaziva

zbog svoje brze diseminacije i faktora virulencije (Gordon & Wareham, 2010).

1.3. Lečenje infekcija kože i mekih tkiva

Bolesti kože su, često, posledica oboljenja drugih organa pa se lečenju mora pristupiti

veoma kompleksno. Terapija u dermatologiji obuhvata primenu medikamenata, lokalno i

sistemski, ali se izvestan broj dermatoza može tretirati različitim fizikalnim metodama i

hiruškim intervencijama. Lokalna terapija može biti dovoljna u lečenju lakših oblika bolesti,

za većinu dermatoloških oboljenja sistemski se koriste antibiotici. Antibiotske preparate je

najbolje davati prema spektru dejstva odnosno antibiogramu, u dovoljnoj dozi i dovoljno dugo

kako ne bi došlo do nastanka rezistencije. Tetraciklini i makrolidi su grupe preparata koji

deluju bakteriostatski i imaju veliki značaj u dermatologiji (Paravina i sar., 2003).

1.3.1. Antibiotici

Antibiotici su antimikrobne supstance stvorene od strane nižih mikroogranizama.Od

prirodnih antibiotika su hemijskim promenama dobijeni polusintetski preparati (cefalosporini,

penicilini). Delovanje antimikrobnih lekova na mikroogranizme omogućeno je zahvaljujući

metaboličkim i biohemijskim razlikama između čoveka i mikroorganizama. Svaki lek ima

svoj spektar delovanja i optimalan je za određenu vrstu prouzrokovača. Lekovi se, na osnovu

vrste organizama koji izazovu infekciju, dele na: antibakterijske, antivirusne, antigljivične,

antiprotozoalne lekove i antihelmintike. Antibakterijski lekovi se na osnovu svog delovanja

mogu podeliti na bakteriostatike (zaustavljaju rast i razmnožavanje bakterija) i baktericide

(ubijaju bakterije) (Varagić i Milošević, 2009).

[11]

Tabela 5. Antibiotici koji se primenjuju u lečenju infekcija kože

GRUPA ANTIBIOTIKA PREPARAT GRUPA

ANTIBIOTIKA PREPARAT

PENICILINI

Penicilin G

CEFALOSPORINI

Cefaleksin

Ampicilin Cefaclor Ampicilin-Sulbactam Cefuroksim

Amoksicilin Ceftriakson Amoksicilin-klavulanska

kiselina Cefotaksim

Tazobactam Ceftazidim Piperacilin-Tazobactam Cefiksim

KARBAPENEMI Imipenem

Cefepim Meropenem Ertapenem

FLUOROHINOLONI

Ofloksacin

AMINOGLIKOZIDI

Gentamicin Ciprofloksacin Gentamicin Forte Levofloksacin Amikacin Norfloksacin Tobramicin

TETRACIKLINI Tetraciklin

MAKROLIDI Eritromicin

Doksiciklin Azitromicin

GLICILCIKLINI Tigeciklin SULFONAMIDI Trimetoprim sulfametoksazol

FUCIDINSKA KISELINA GLIKOPEPTIDI Vankomicin Teikoplanin

HINOLONI Pipemidinska kiselina POLIPEPTIDI Kolistin

LINKOZAMIDI Klindamicin FOSFOMICINI Fosfomicin

HLORAMFENIKOL OKSAZOLIDINONI Linezolid

RIFAMPICIN NITROFURANI Nitrofurantoin

1.3.2. Mehanizmi delovanja antimikrobnih lekova

Osnovni mehanizmi delovanja preparata antibiotika su: promena propustiljivosti

plazma membrane ili aktivnog transporta kroz plazmalemu, inhibicija sinteze proteina,

inhibicija sinteze ćelijskog zida i inhibicija sinteze nukleinskih kiselina (Petrović, 2007).

[12]

Inhibicija sinteze ćelijskog zida – mehanizam delovanja počinje vezivanjem

preparata za ćelijski receptor koji je poznat pod nazivom protein za vezivanje penicilina

(PBP-Penicillin-Blinding Protein). Nakon ove interakcije između preparata i ćelijskog

receptora, dolazi do inhibiranja reakcije transpeptidacije i onemogućeno je formiranje

peptidoglikana. Naredni korak je inaktivacija ili uništavanje jednog enzima u zidu bakterijske

ćelije posle čega dolazi do lize ćelije (Varagić i Milošević, 2009). Prvi otkriveni antibiotik

koji ometa formiranje peptidoglikanskog sloja u ćelijskom zidu bakterije i dovodi do njenog

uništavanja bio je penicilin (Nester, 1998).

β-laktamski antibiotici čine približno 70.0% svih antibakterijskih preparata. Ovi lekovi

sadrže beta-laktamski prsten koji može biti razoren od strane nekih bakterija koje imaju

sposobnost produkcije enzima beta-laktamaza. U grupu beta-laktamskih antibiotika ubrajaju

se penicilini, cefalosporini, monobaktami i karabapenemi. Postoje supstance, kao što su

sulbaktam i klavulanska kiselina, koje imaju mogućnost vezivanja beta-laktamaza i tako

sprečavaju njihov razorni efekat na antibiotike (Katzung, 1995; Nikaido, 2009).

Cefalosporini imaju sličnu strukturu, isti način delovanja ali su šireg spektra dejstva u

odnosu na penicilinske antibiotike. Prema delovanju su podeljeni na generacije. Prva

generacija lekova je manje otporna na beta-laktamaze proizvedene od strane Gram-pozitivnih

koka u odnosu na kasnije generacije cefalosporinskih antibiotika (Nester et al., 1998). Među

preparatima iz prve generacije koji se primenjuju u terapiji infekcija kože efikasan je

cefaleksin, iz druge generacije upotrebljavaju se cefaklor i cefuroksim, dok se iz treće

generacije primenjuju cefotaksim, ceftazidim, ceftriakson i cefiksim. Cefepim je prvi preparat

iz ove grupe koji pripada četvrtoj generaciji cefalosporina. Efikasan je protiv S. aureus, P.

aeruginosa i enterobakterija (Varagić i Milošević, 2009).

Karbapenemi u svojoj strukturi imaju beta-laktamski prsten i imaju isti mehanizam

delovanja kao drugi beta-laktamski preparati. U terapiji kožnih infekcija primenjuju se sa

visokim procentom uspešnosti, najefikasniji je imipenem. Ljudi koji su alergični na preparate

iz grupe penicilina, često su veoma osetljivi na karbapenemske antibiotike (Nester et al.,

1998).

Inhibicija funkcije plazmaleme-antibiotici sa ovim mehanizmom delovanja koji se

koriste u terapiji infekcija kože su polimiksini. Deluju na Gram- negativne bakterije tako što

remete integritet plazma membrane usled čega dolazi do oštećenja pa čak i lize ćelije

(Katzung, 1995).

[13]

Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina-grupe antibiotika koji na ovaj način ostvaruju

svoje delovanje su hinoloni, sulfonamidi, fluorohinoloni, rifampicin. Sulfonamidi deluju tako

što reverzibilno blokiraju sintezu folne kiseline i nazivaju se i antifolatima. Efikasni su protiv

Gram-negativnih i Gram-pozitivnih bakterija, kao i prema sojevima iz fam.

Enterobacteriaceae. Fluorohinoloni pokazuju inhibitorni efekat na sintezu bakterijske DNA

tako što zaustavljaju dejstvo enzima koji je neophodan za njenu sintezu (Kohanski et al.,

2007). U terapiji infekcija kože se upotrebljavaju sledeći antibiotici: ciprofloksacin,

ofloksacin, levofloksacin i norfloksacin (Varagić i Milošević, 2009).

Rifampicin je derivat prirodnog preparata koga produkuje Streptomyces mediterranei.

Njegovo delovanje je zasnovano na blokadi RNK polimeraze i time je sprečen proces

transkripcije u ćeliji. Glavni nedostatak je to što mikroorganizmi brzo razvijaju otpornost

prema ovom antibiotiku. Na dejstvo rifampicina najosetljivije su Gram-pozitivne koke (Nester

et al., 1998).

Inhibicija sinteze proteina-ovaj mehanizam delovanja na bakterijsku ćeliju utvrđen

je kod aminoglikozida, linkomicina, tetraciklina, makrolida i hloramfenikola. Svoje dejstvo

ostvaruju delujući na ribozome preko kojih inhibišu sintezu proteina. Aminoglikozidni

preparati se delimično dobijaju iz streptomiceta a delimično nastaju polusintetskim putem.

Najprimenljiviji aminoglikozidi u terapiji infekcija kože su gentamicin, amikacin i

tobramicin. Mehanizam delovanja ove grupe antibiotika počinje prodorom u bakterijsku ćeliju

gde se vezuju za receptor na 30S subjedinici ribozoma i na taj način blokiraju inicijalni

kompleks i sprečavaju formiranje peptida. Gentamicin i amikacin predstavljaju osnovnu

terapiju protiv Gram-negativnih bakterija (Varagić i Milošević, 2009).

Linkomizamidni antibiotici pokazuju visoku efikasnost protiv stafilokoka i

streptokoka. Klindamicin je preparat koji se koristi u lečenju kožnih infekcija, izveden je iz

linkomicina koji je toksičan i nije više u primeni. Vezuje se za 50S subjedinicu ribozoma i na

taj način inhibira nastanak proteina. Klindamicin, eritromicin i hloramfenikol deluju na istom

mestu u bakterijskoj ćeliji i ne mogu se istovremeno primenjivati u terapiji (Tenson et al.,

2003).

Tetraciklini su grupa preparata otkrivena pre oko 50 godina, relativno su jeftini lekovi

sa širokim spektrom delovanja. Shodno tome, korišćeni su ekstenzivno u profilaksi i terapiji

raznih infekcija što je dovelo do pojave otpornosti organizama. U lečenju kožnih infekcija

primenjuju se tetraciklin i doksiciklin. Svoje delovanje ostvaruju vezivanjem za 30S

[14]

podjedinicu čime inhibiraju tRNA i samim tim ometaju sintezu proteina i peptida u

bakterijskoj ćeliji. Ne dovode do lize ćelije već samo zaustavljaju njen rast i razvoj

(bakteriostatski efekat) (Chopra & Roberts, 2001).

Makrolidi predstavljaju grupu jedinjenja koja u sebi sadrže makrolidni prsten sa

vezanim deoksi-šećerima. Eritromicin je predstavnik ove grupe i on je prvobitno izolovan iz

gljivice Streptomyces erythreus. Svoje dejstvo ostvaruju vezivanjem za 50S subjedinicu

ribozoma i inhibiraju sintezu proteina (bakteriostatski efekat). U terapiji protiv Gram-

pozitivnih koka, sa velikom uspešnošću, koriste se eritromicin i njegov polusintetski derivat

azitromicin. Hloramfenikol je snažan inhibitor sinteze proteina. Vezuje se za 50S subjedinicu

ribozoma i na tom mestu blokira delovanje peptidiltransferaze. Ovaj antibiotik deluje

bakteriostatski i zbog toga pripada grupi antibiotika sa širokim spektrom dejstva (Tenson et

al., 2003; Kohanski et al., 2007).

1.3.3. Rezistencija na antimikrobne lekove

Mikroorganizmi ispoljavaju rezistenciju prema antibioticima i drugim antibakterijskim

lekovima na nekoliko načina. Mogu produkovati enzime koji imaju razarajući efekat kao što

je slučaj kod stafilokoka koje produkuju beta-laktamazu koja razara penicilin G. Još jedan od

mehanizama nastajanja rezistencije jeste promena permeabilnosti plazmaleme, kao i promena

u strukturi mesta vezivanja antimikrobnog preparata. Neke bakterije imaju sposobnost

stvaranja alternativnog enzima koji nije osetljiv na delovanje lekova, a neke razvijaju

alternativni metabolički put i na taj način postaju rezistentne na primenu lekova.

Multirezistentnost je pojava koja omogućava bakterijama da se odupru delovanju više

različitih antibiotika. Prenos ove rezistencije omogućeno je uz pomoć plazmida i transpozona

i to je razlog sve masovnije pojave multirezistentnih sojeva bakterija. Uzroci širenja i razvoja

rezistencije bakterija mogu biti različiti, pre svega neadekvatna primena antibiotika i drugih

antimikrobnih lekova, pojava preosetljivosti prema preparatu i poremećaj normalne

bakterijske flore. Primer tetraciklina koji su zbog svog širokog spektra dejstva i dostupnosti

korišćeni ekstenzivno u lečenju različitih infekcija što je dovelo do ekspanzije otpornih

organizama na ovu grupu preparata. Zabeležen je dramatičan porast rezistencije od 1950.

godine i, shodno tome, smanjena je efikasnost tetraciklinskih antibiotika u terapijama

različitih bolesti (Chopra & Roberts, 2001).

[15]

Primeri multirezistentnih sojeva bakterija su najčešći kod mikroorganizama koji

produkuju beta-laktamaze. Pseudomonas aeruginosa produkuje beta-laktamaze proširenog

spektra dejstva koje imaju sposobnost hidrolize penicilinskih i cefalosporinskih antibiotika.

Podaci dobijeni istraživanjem svedoče o multirezistentnosti vrste P. aeruginosa (Sader et al.,

2001). Najučestaliji uzročnik intrahospitalnih infekcija je meticilin rezistentni S. aureus

(MRSA) (Guzman-Blanco et al., 2009). Vankomicin rezistentne enterokoke (VRE) su prvi

put prijavljene 1986. godine, skoro 30 godina nakon početka primene vankomicina u kliničke

svrhe (Rice, 2001). Podaci istraživanja dobijeni ispitivanjem rezistencije Acinetobacter spp.

na različite grupe antibiotike ukazuju na multirezistentnost ovog roda. Ustanovljeno je da je

veliki broj izolata rezistentan na najmanje tri klase antibiotika, dok je 27.5% bilo rezistentno

na svih sedam ispitivanih klasa antimikrobnih lekova (Moniri et al., 2009).

[16]

1.4. Pregled istraživačke literature u oblasti učestalosti izolacije uzročnika infekcija rana

i njihove rezistencije na antibiotike

O značaju i aktuelnosti teme našeg istraživanja govore i podaci o mnogobrojnim

istraživanjima koja su proučavala sličnu problematiku. Macedo & Santos (2005) su u svojoj

studiji proučavali bakterijsku i gljivičnu floru infekcije rana, poreklom od opekotina, u

periodu od 2004. do 2005. godine, u Brazilu. Brisevi rana su uzorkovani u intervalu od četiri

nedelje. Najučestaliji patogen u prvoj nedelji praćenja bila je vrsta S. aureus (28.4%).

Bakterija P. aeruginosa postaje dominantna u trećoj nedelji uzorkovanja. Dobijene izolate

testirali su na antibiotike i utvrđena je najveća osetljivost bakterijskih sojeva na vankomicin i

polimiksin.

Istraživanjem koje je sprovedeno na Tajlandu, u periodu nakon cunamija 2004.

godine, bilo je 305 pacijenata sa infekcijama kože i mekog tkiva. Primećena je veoma mala

stopa učestalosti izolacije Gram-pozitivnih bakterija kod ovih pacijenata. Najčešće izolovana

bakterija iz briseva rana bila je Aeromonas sp. koja je bila prisutna u 22.6% od ukupnog broja

izolata. E. coli je izolovana u 18.1% uzoraka, P. aeruginosa u 12.0%, P. mirabilis 3.1% i P.

vulgaris u 4.2%. Od Gram pozitivnih koka najčešće je izolovana S. aureus. Ispitivani su

obrasci rezistencije uzročnika infekcije kože i većina je bila osetljiva na aminoglikozidne

preparate, treću i četvrtu generaciju cefalosporina, hinolone i imipenem a najveća stopa

rezistencije bila je na amoksicilin klavulansku kiselinu i prvu generaciju cefalosporina

(Hiransuthikul et al., 2005).

Podaci studije koja je realizovana u okviru jedne bolnice u Hjustonu, ukazuju na

uspešnost cefalosporina u lečenju infekcija kože i hirurških rana. Ispitivani su efekti cefepima

i ceftazidima u terapiji protiv uzročnika ovih infekcija. Cefepim je bio uspešan u 90.0%

slučajeva dok je 96.0% infekcija rana uspešno tretirano ceftazidinom (Gentry & Rodriguez-

Gomez, 1991).

Mikrobiološka analiza infekcija rana obuhvaćena je jednim istraživanjem u Nigeriji.

Od ukupno 102 pacijenta izolovano je 162 izolata bakterija poreklom iz briseva rana. Kao

najučestaliji patogen bio je S. aureus (25.3%), zatim slede E. coli (12.3%), P. aeruginosa

(9.3%), S. epidermidis (9.3%), Staphylococcus sp. (6.8%), P. vulgaris (6.8%), P. mirabilis

(6.2%) i rod Pseudomonas koji je izolovan u 1.2% uzoraka (Shittu et al., 2002).

[17]

U okviru jednog istraživanja ispitivani su obrasci osetljivosti bakterijskih izolata iz

septičnih postoperativnih rana. Studija je sprovedena u okviru jedne bolnice u oblasti Ugande.

Istraživači su se bavili učestalošću izolacije bakterijskih sojeva iz postoperativnih rana i

ispitivanjem njihove osetljivosti/rezistencije na različite antibiotike. Primećena je najveća

učestalost izolacije patogena S. aureus (45.1%), zatim P. mirabilis (11.3%), P. aeruginosa

(9.9%), Klebsiella pneumoniae (7.0%), E. coli (7.0%) i najmanje je izolovan rod Enterobacter

sp. (2.8%). Testirana je osetljivost Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija na

antibiotike. Kod Gram-pozitivnih koka uočena je najveća osetljivost na gentamicin (87.5%),

ciprofloksacin (68.7%) a najmanja na ampicilin i iznosi 3.0%. Gram-negativne bakterije su

bile najosetljivije na ceftazidim (84.4%), na gentamicin (62.5%) i ciprofloksacin (59.4%).

Mali procenat bakterija bio je osetljiv na ampicilin i amoksicilin, dok su svi izolati bili

rezistentni na preparat hloramfenikol (Anguzu & Olila, 2007).

Oguntibeju & Nwobu (2004) su svojom studijom utvrdili učestalost izolacije

bakterijskih izolata iz briseva postoperativnih rana. Istraživanje je realizovano u Nigeriji. Od

ukupno 60 izolata bakterija, izolati P. aeruginosa su bili zastupljeni u 33.3% uzoraka.

Učestalost sojeva S. aureus bila je 21.7%. Klebsiella sp. izolovana je iz 16.7% a E. coli iz

11.7% uzoraka. Najmanje izolovan patogen je vrsta E. faecalis (1.7%). Infekcije izazvane

pseudomonasom bile su češće kod žena u poređenju sa osobama suprotnog pola. U ovom radu

ispitivana je i osetljivost sojeva P. aeruginosa na lekove i utvrđena je apsolutna osetljivost na

kolistin (100.0%), zatim slede gentamicin (75.0%) i streptomicin (30.0%), a svega 10.0%

senzitivno je na tetracikline.

Fadeyi et al. (2008) su proučavali obrasce učestalosti izolacije bakterija iz briseva

hroničnih ulceracija noge kao i njihovu osetljivost na antibiotike. Uzorkovano je 60 briseva

rana koji su upućeni na mikrobiološku analizu. Najčešći uzročnik infekcije bio je P.

aeruginosa koji je registrovan u 32.6%, dok je S. aureus bio prisutan u 23,9% uzoraka.

Escherichia coli je imala najmanji procenat učestalosti izolacije iz briseva rana (2.0%). Svi

izolati testirani su na 7 antibiotika. Najveća osetljivost izolata P. aeruginosa je na preparat

gentamicin (86.7%) a najmanja na ampicilin (26.7%). Vrsta S. aureus pokazala je veći stepen

osetljivosti prema ofloksacinu (90.9%), ciprofloksacinu (81.8%) i ceftriaksonu (63.6%).

Cefuroksim se pokazao najefikasnijim protiv koagulaza negativne stafilokoke. Svi izolati E.

coli bili su osetljivi na sve testirane antibiotske preparate.

[18]

U okviru jedne klinike u Brazilu, istraživači su ispitivali antimikrobnu osetljivost

sojeva poreklom iz različitog kliničkog materijala. Istraživanjem je obuhvaćeno 430

hospitalizovanih pacijenata sa infekcijama kože i mekih tkiva. Obrasci učestalosti ukazuju na

dominantost izolovanih patogenih sojeva S. aureus iz uzoraka inficiranih rana. Zlatni

stafilokok izolovan je u 45.8% uzoraka. Drugi po učestalosti bio je P. aeruginosa zastupljen u

10.5%, zatim slede E. coli (7.2%) i Enterococcus sp. (8.4%), dok su najmanje izolovani

rodovi Acinetobacter sp. (2.8%) i Serratia sp. (2.8%). Ispitivana je antimikrobna osetljivost

izolata S. aureus na različite klase antibiotika. Najveća osetljivost bila je na teikoplanin i

vankomicin, dok je 33.0% sojeva bilo senzitivno na ciprofloksacin što svedoči o visokoj

rezistenciji ove bakterije na fluorohinolonske preparate (Sader et al. 2001).

Pondei et al. (2013) su sproveli istraživanje u Nigeriji i bavili se učestalošću izolacije

organizama iz briseva rana i testiranjem njihove antibiotske osetljivosti. Analizirano je

ukupno 102 brisa rane u periodu od 15 meseci. Najčešće su izolovani sojevi P. aeruginosa i S.

aureus. Ispitivanjem osetljivosti izolata na različite antibiotike utvrđena je rezistencija na sve

testirane supstance kod 28.7% bakterijskih sojeva.

Tema našeg istraživanja je aktuelna i inspirativna i istraživačima u našoj državi. Medić

i sar. (2011) su ispitivali rezistenciju na različite antibiotike kod sojeva Acinetobacter spp.

izolovanih iz briseva rana tokom 2009. i 2010. godine. Njihovi podaci potvrđuju

multirezistentnost ovog roda. Ustanovljena je najveća rezistencija na cefalosporine i

ciprofloksacin (100%), dok je zastupljenost rezistentnih sojeva na karbapeneme iznosila

67.4% za imipenem i 64.4% za meropenem. Rezistentnost na sve ostale ispitivane lekove bila

je izuzetno visoka. Tokom 2012. godine sprovedeno je slično istraživanje na teritoriji grada

Aleksinca. Cilj ispitivanja bio je utvrđivanje učestalosti izolata P. aeruginosa kod pacijenata

sa inficiranim ranama različitog porekla. Uzorci su uzimani od pacijenata sa simptomima

infekcije rana. Kultivisano je ukupno 145 briseva rana poreklom od bolničkih i ambulantnih

bolesnika. Ustanovljeno je prisustvo sojeva P. aeruginosa u 36.6% uzoraka. Testiranjem

antimikrobne osetljivosti izolata primećena je mala stopa rezistencije na meropenem (93.4%),

dok su svi testirani izolati bili osetljivi na kolistin. Najveća stopa rezistencije (80.5%) bila je

na cefepim koji pripada klasi cefalosporina (Stanković Nedeljković i sar., 2015).

[19]

2. CILJEVI ISTRAŽIVANJA

Na osnovu navedenih podataka o uzročnicima infekcija rana i antibioticima koji se

primenjuju u lečenju, ciljevi ovog rada su:

Mikrobiološka analiza briseva rana ambulantnih pacijenata u periodu od

januara do decembra 2015. godine;

Identifikacija bakterijskih uzročnika infekcija rana;

Ispitivanje učestalosti bakterijskih izolata iz briseva rana;

Utvrđivanje rezistencije na antibiotike izolovanih sojeva bakterija;

Upoređivanje obrazaca rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih

bakterija.

[20]

3. MATERIJALI I METODE

3.1. Bris rane

Istraživanje je realizovano na osnovu analize 526 uzoraka iz briseva rana poreklom od

ambulantnih pacijenata poliklinike Human u Nišu. Ispitivanje učestalosti bakterijskih izolata i

njihove rezistencije na antibiotike sprovedeno je u periodu od januara do decembra 2015.

godine. Od ukupnog broja uzoraka identifikovano je 613 izolata koji su obuhvaćeni

statističkom analizom u cilju utvrđivanja obrazaca rezistencije izolovanih bakterija.

3.2. Podloge i rastvori

Pregled korišćenih podloga za izolaciju i identifikaciju patogenih bakterija iz uzoraka

briseva rana prikazan je u Tabeli 6.

Tabela 6. Korišćene podloge u radu

Podloga Proizvođač

Krvni agar baza HiMedia

MacConkey agar HiMedia

Kliglerov dvostruki šećer Torlak

Pariski manit HiMedia

Urea agar HiMedia

Simonsov citratni agar HiMedia

Chapman podloga Torlak

Peptonska voda HiMedia

Endo agar Torlak

Mueller Hinton agar HiMedia

Eskulin žučni agar HiMedia

Krvni agar se pravi od dehidratisane baze i defibrinisane krvi. Koristi se za izolaciju i

kultivaciju Gram-pozitivnih bakterija, dok je rast Gram-negativnih najčešće inhibiran

Dodatak krvi omogućava brži rast izbirljivih mikroorganizama i posmatranje njihovih

hemolitičkih osobina. Krvni agar baza predstavlja visoko hranljivu podlogu za izolovanje i

kultivaciju velikog broja organizama.

[21]

Sastav baze za krvni agar:

Ekstrakt goveđeg srca

Triptoza

NaCl

Agar

50.0 g

10.0 g

5.0 g

15.0 g

Baza se steriliše u autoklavu u trajanju od 15 min na temperaturi od 121 ºC a zatim se

pod aseptičnim uslovima, ohlađenoj podlozi na 50 ºC doda 5-7% defibrinisane krvi.

Chapman-ova podloga (Manitol slani agar) predstavlja selektivnu podlogu za izolaciju

stafilokoka i diferencijaciju na osnovu sposobnosti bakterija da fermentišu manitol. Sadrži

visoku koncentraciju natrijum-hlorida zbog čega je rast većine drugih bakterija inhibiran.

Sastav podloge:

Pepton Torlak

Mesni ekstrakt

Manitol

NaCl

Agar

Fenol crveno

10.0 g

1.0 g

10.0 g

75.0 g

15.0 g

0.025 g

Pepton i mesni ekstrakt su izvori hranljivih materija, agar obezbeđuje čvrstinu podloge

a fenol crveno je pH indikator koji menja boju iz crvene u žutu u kiseloj sredini. Koagulaza

negativne stafilokoke ne menjaju boju podloge, ne fermentuju manitol i daju crvene kolonije.

Koagulaza pozitivne stafikoloke menjaju boju podloge u žuto, fermentuju manitol i formiraju

žute kolonije (Tabela 7).

Tabela 7. Očekivani rezultati nakon inkubacije

Organizam Rast Fermentacija manitola

Staphylococcus aureus ++ +/žute kolonije

Staphylococcus epidermidis + ─ / crvene kolonije

Escherichia coli ─ ─

+ *pozitivna reakcija; ─ *negativna reakcija

[22]

Endo agar je podloga za identifikaciju laktoza fermentirajućih enterobakterija i

njihovu diferencijaciju od laktoza nefermentirajućih. Koristi se za dokazivanje kolimorfnih

mikroorganizama u vodi, hrani i kliničkom materijalu (bris). Fuksin, supstanca koja ulazi u

sastav podloge, je deklarisana kao kancerogena i opasna po zdravlje ljudi.

Sastav podloge:

Pepton

Laktoza

Kalijum-hidrogenfosfat

Natrijum-sulfit

Agar

Fuksin

10.0 g

10.0 g

3.5 g

2.5 g

15.0 g

0.4 g

Izvor hranljivih elemanata obezbeđuje pepton, laktoza je fementator dok KHPO4

deluje kao pufer. Rast Gram-pozitivnih bakterija inhibiraju fuksin i natrijum-sulfit. Bakterije

koje ne fermentuju laktozu daju prozračne ili bezbojne kolonije. Laktoza fermentirajuće

bakterije stvaraju acetaldehid koji inicira oslobađanje fuksina koji boji kolonije u ružičasto. E.

coli brzo fermentiše laktozu, fuksin kristališe i na površini kolonija može se videti metalni

zeleni sjaj (Tabela 8).

Tabela 8. Očekivani rezultati na Endo agaru

Organizam Rast Kolonije

Escherichia coli + ružičasto crvene/metalni sjaj

Klebsiella pneumoniae + ružičaste

Enterococcus faecalis inhibiran bezbojne/sitne

Kliglerov dvostruki šećer predstavlja diferencijalnu podlogu za identifikaciju Gram-

negativnih enterobakterija na osnovu njihove sposobnosti da fermentišu dekstrozu i laktozu i

produkuju vodonik-sulfid.

[23]

Sastav podloge:

Pepton

Mesni ekstrakt

Ekstrakt kvasca

Laktoza

Dekstroza

Natrijum-hlorid

Gvožđe(III)amonijumcitrat

Natrijum-tiosulfat

Agar

Fenol crveno

20.0 g

3.0 g

3.0 g

10.0 g

1.0 g

5.0 g

0.2 g

0.3 g

12.0 g

0.024 g

Sterilizacija podloge sprovodi se u autoklavu, 15 min, na 121 ºC i odmah nakon tog

procesa neophodno je ukositi epruvete kako bi kosina i dubina podloge bila adekvatna za

inokulaciju. Fermentacijom šećera u podlozi nastaju kiseli produkti što se vidi kao promena

boje pH indikatora iz crvene u žutu. Neke bakterije koje fermentišu šećere stvaraju gas koji se

vidi po mehurićima koji razdvajaju podlogu. Produkcija vodonik-sulfida se može primetiti po

crnoj boji dubine ili kao crni prsten oko mesta inokulacije (Tabela 9).

Tabela 9. Očekivani rezultati na Kliglerovom dvostrukom šećeru

Organizam Rast Dubina/Kosina Gas H2S

Escherichia coli + žuta/žuta + ─ Klebsiella sp. + žuta/žuta + ─

Citrobacter sp. + žuta/žuta + +

Enterobacter sp. + žuta/žuta + ─ Proteus vulgaris + žuta/crvena ─ +

Proteus mirabilis + žuta/crvena +/─ ─ žuta*kisela sredina; crvena*alkalna sredina; +*pozitivna reakcija; ─*negativna reakcija

MacConkey agar je selektivna podloga za izolaciju i diferencijaciju laktoza

nefermentišućih od laktoza fermentišućih bakterija. Organizmi koji fermentuju laktozu

stvaraju kiselinu i rastu kao crveno-roze kolonije zbog promene boje indikatora. Selektivna

kompononenta podloge su žučne soli koje inhibiraju rast Gram-pozitivnih bakterija. Vrste

koje intezivno fermentišu laktozu nastaje žučni precipitat oko kolonija.

[24]

Sastav podloge:

Pepton

Laktoza

Žučne soli

Agar

NaCl

Neutral crveno

17.0 g

10.0 g

1.5 g

15.0 g

5.0 g

0.03 g

Podloga se steriliše autoklaviranjem na temperaturi od 121 ºC u periodu od 15 min a

nakon toga se ohladi na 50 ºC i sterilno razlije u Petri ploče. Nakog toga se vrši inokulacija

mikroorganizama i posmatranje rasta i karakterističnih osobina nastalih kolonija.

Tabela 10. Očekivani rezultati na MacConkey agaru

Organizam Fermentacija laktoze Escherichia coli +

Klebsiella pneumoniae + Proteus mirabilis ─

Pseudomonas aeruginosa ─ Enterobacter sp. + Citrobacter sp. +

Acinetobacter sp. ─ Morganella morganii ─

+*pozitivna reakcija; ─*negativna reakcija

Pariski manit je polučvrsta podloga za identifikaciju enterobakterija na osnovu njihove

sposobnosti da fermentišu manitol. Fenol crveno je pH indikator koji menja boju podloge iz

crveno u žuto prilikom fementacije manitola. Bakterijski sojevi koji imaju sposobnost

fermentacije manitola pored kiseline mogu da produkuju i gas koji se pojavljuje kao mehurić

u podlozi.

Sastav podloge:

Pepton

Manitol

Fenol crveno

Agar

20.0 g

10.0 g

0.025 g

5.0 g

[25]

Agar u niskoj koncentraciji (0.5%) čini podlogu polučvrstom i omogućava lakše

praćenje pokretljivosti bakterija. Pokretne bakterije difuzno rastu kroz čitavu podlogu dok

nepokretne rastu samo duž linije inokulacije (Tabela 11).

Tabela 11. Očekivani rezultati na Pariskom manitu

Organizam Fermentacija manitola Pokretljivost

Escherichia coli + +

Proteus mirabilis ─ +

Proteus vulgaris ─ +

Citrobacter sp. + +

Enterobacter sp. + +


Mueller Hinton agar je podloga namenjena za ispitivanje osetljivosti mikroorganizama

na antimikrobne agense metodom difuzije u agaru. Podloga se steriliše u autoklavu na

temperaturi od 121 ºC, u intervalu od 15 minuta, nakon čega se ohladi na 50 ºC i sterilno

razlije u Petri ploče.

Sastav podloge:

Mesni ekstrakt

Kiseli hidrolizat kazeina

Skrob

Agar

300.0 g

17.5 g

1.5 g

17.0 g

Hidrolizat kazeina i ekstrakt predstavljaju izvore hranljivih materija. Skrob ima ulogu

apsorpcije toksičnih elemenata koji nastaju kao produkti metabolizma prilikom rasta

mikroorganizama u podlozi. Za antibiogram test koriste se diskovi ili tablete iz kojih

antibiotik difunduje u podlogu.

[26]

Simonsov citratni agar je podloga za diferencijaciju enterobakterija na osnovu njihove

sposobnosti da koriste citrat. Organizmi sposobni da koriste citrat u toku metabolizma

stvaraju bazne produkte pri čemu se boja indikatora menja iz zelene u plavu (Tabela 12).

Sastav podloge:

Magnezijum sulfat

Amonijum fosfat

Natrijum hlorid

Natrijum citrat

Agar

Brom timol plavo

0.2 g

1.0 g

5.0 g

2.0 g

15.0 g

0.08 g

Natrijum citrat predstavlja jedini izvor ugljenika, amonijum fosfat je izvor azota a

brom timol plavo pH indikator podloge.

Tabela 12. Očekivani rezultati na Simonsovom citratnom agaru

Organizam Reakcija

Escherichia coli ─

Klebsiella pneumoniae ─

Proteus mirabilis +

Pseudomonas aeruginosa ─

Enterobacter sp. +

Citrobacter sp. +

Morganella morganii ─

Acinetobacter sp. +


Urea agar baza sa dodatkom uree je podloga za detekciju bakterijskih vrsta koje

produkuju enzim ureazu. Ovaj medijum omogućava diferencijaciju bakterija koje pokazuju

intenzivnu aktivnost ureaze (rod Proteus sp.) i ostalih ureaza pozitivnih organizama

(Citrobacter sp., Enterobacter sp., Klebsiella sp.).

[27]

Sastav podloge:

Pepton

NaCl

Dekstroza

Monokalijum fosfat

Agar

Fenol crveno

1.0 g

5.0 g

1.0 g

2.0 g

15.0 g

0.012 g

Bakterije koje koriste ureu iz podloge nakon inkubacije (18-24h) sintetišu amonijak do

promene boje indikatora u ružičasto.

Tabela 13. Očekivani rezultati na Urea agaru

Organizam Rast Ureaza

Escherichia coli bujan ─

Enterobacter aerogenes bujan ─

Proteus vulgaris bujan +

Proteus mirabilis bujan +


Peptonska voda je medijum za kultivaciju mikroorganizama i ispitivanje njihove

sposobnosti da produkuju indol. Rast organizama se vidi kao zamućenje podloge. Bakterije

koje produkuju indol imaju sposobnost razlaganja aminokiseline triptofan.

Sastav podloge:

Lizat animalnog tkiva

NaCl

10.0 g

5.0 g

Dokazivanje indola: nakon inkubacije u epruvete treba dodati određenu količinu

Kovačevog reagensa i dobro promućkati. Pozitivna reakcija se vidi formiranjem ljubičastog-

crvenog prstena u epruveti.

[28]

Kovačev reagens:

Amil alkohol

Koncentrovana HCl

Para dimetilamino-benzaldehid

75.0 ml

25.0 ml

5.0 g

3.3. Šeme izrade antibiograma

U mikrobiološkoj laboratoriji poliklinike Human u Nišu, za ispitivanje osetljivosti

bakterijskih izolata iz briseva rana, koriste se antibiotici po šemama Instituta za javno zdravlje

u Nišu (Tabele 14, 15, 16, 17).

Tabela 14. Šema antibiograma za Staphylococcus sp. izolovanih iz briseva rana

Antibiotik Doza (μg) Antibiotik Doza (μg)

Ampicilin 10 Cefuroksim 30

Amoksicilin/klavulanska kiselina 30 Ciprofloksacin 5

Tetraciklin 30 Ofloksacin 5

Gentamicin 10 Trimetoprim/sulfametoksazol 25

Klindamicin 2 Nitrofurantoin 300

Tabela 15. Šema antibiograma za Streptococcus sp. izolovanih iz brisesa rana


Ampicilin 10 Ceftriakson 30

Tetraciklin 30 Eritromicin 15

Klindamicin 2 Ofloksacin 5

Nitrofurantoin 300

[29]

Tabela 16. Šema antibiograma za E. faecalis


Ampicilin 10 Fosfomicin 50

Vankomicin 30 Gentamicin 120

Tetraciklin 30 Nitrofurantoin 300

Eritromicin 15 Ciprofloksacin 5

Rifampicin 5

Tabela 17. Šema antibiograma za Gram-negativne bakterije


Ampicilin 10 Amoksicilin/klavulanska kiselina 30

Cefuroksim 30 Cefotaksim 30

Ceftazidim 30 Gentamicin 10

Pipemidinska kiselina 20 Nitrofurantoin 300

Ciprofloksacin 5 Trimetoprim/sulfametoksazol 25

3.4. Izolacija i identifikacija bakterija

Izolacija bakterija iz briseva rana rađena je zasejavanjem uzoraka na krvni agar.

Nakon inkubacije zasejanih ploča na temperaturi od 35-37 ºC, kolonije su prebacivane na

različite selektivne i diferencijalne podloge kako bi se izvršila njihova identifikacija do nivoa

vrste ili roda. Na krvnom agaru se nakon inkubacije uočavaju kolonije stafilokoka i

streptokoka.

3.4.1. Identifikacija Staphylococcus sp.

Inkubacija se vrši na krvnom agaru u periodu od 16-24 sata i nastaju glatke kolonije,

ravnih ivica, bele ili krem boje. Da bi se izvršila njihova identifikacija, pojedinačne kolonije

se zasejavaju ezom na manitol slani agar. Sojevi koji formiraju crvene kolonije identifikuju se

kao koagulaza negativne stafilokoke (S. epidermidis), dok su sojevi koji daju žute kolonije

identifikovani kao koagulaza pozitivni (S. aureus).

Ispitivanje biohemijskih osobina stafilokoka radi se katalaza i koagulaza testom.

Katalaza test se izvodi sa odabranim kolonijama poraslim na nekoj čvrstoj podlozi (Mueller

[30]

Hinton agar), ne treba raditi sa kolonijama poraslim na krvnom agaru zbog mogućeg prisustva

eritrocita. Na predmetno staklo treba naneti kap reagensa (3-5% hidrogen peroksid) a zatim

mali deo kolonije i posmatrati pojavu mehurića u narednih 10 sekundi. Koagulaza test se

može izvoditi na pločici ili u epruveti a kao test-rastvor koristi se komercijalna plazma (sa

EDTA). Stvaranje koaguluma u periodu od 10 sekundi označava pozitivnu reakciju.

3.4.2. Identifikacija Streptococcus sp. i Enterococcus sp.

Inkubacija se vrši na krvnom agaru gde nastaju okrugle kolonije raspoređene u

parovima ili lancima. Na krvnom agaru streptokoke pokazuju jedan od tri tipa hemolize:

Alfa – zelenkasta zona hemolize oko kolonija zbog delimične destrukcije

eritrocita i redukcije hemoglobina

Beta – prozirna zona oko kolonija zbog totalne destrukcije eritrocita

Gama – nema hemolize (Enterococcus sp.)

Ispitivanje biohemijskih osobina streptokoka vrši se uz pomoć nekoliko testova.

Katalaza test je negativan za sve streptokoke. Bacitracin test služi za identifikaciju beta

hemolitičkih streptokoka. Test se izvodi na krvnom agaru korišćenjem diska bacitracina i

nakon inkubacije meri se zona inhibicije. CAMP testom se otkriva prisustva CAMP fakora

koji pojačava beta hemolizu S. aureus-a. Optohinski test se upotrebljava za identifikaciju alfa

hemolitičkih streptokoka uz korišćenje tablete sa optohinom. Kolonije se mogu zasejavati na

eskulin žučni agar. Ukoliko dođe do hidrolize eskulina podloga menja boju u crnu (pozitivan

je kod enterokoka). Za identifikaciju enterokoka soj se zasejava u epruvetu sa podlogom koja

sadrži visoku koncentraciju soli i inkubira se preko noći.

3.4.3. Identifikacija enterobakterija

Identifikacija sojeva fam. Enterobacteriaceae izvodi se na Endo i MacConkey agaru.

Predstavljaju diferencijalne podloge koje sadrže laktozu i omogućavaju razlikovanje laktoza

fermentirajućih od laktoza nefermentirajućih bakterija. Organizmi koji fermentuju laktozu

stvaraju kolonije roze do crvene boje, dok one koje ne fermentuju laktozu daju bezbojne ili

prozračne kolonije. Za ispitivanje biohemijskih osobina u rutinskoj dijagnostici koriste se

Kliglerov dvostruki šećer, peptonska voda za dokazivanje indola, Simonsov citrat, urea i

manitol.

[31]

Identifikacija ostalih bakterija rađena je prebacivanjem kolonija sa krvnog agara na

odgovarajuće podloge kako bi se utvrdile fiziološko-biohemijske osobine izolovanih bakterija

(Tabela 18).

Tabela 18. Biohemijska serija za identifikaciju bakterijskih izolata iz briseva rana

Bakterija Dvostruki šećer

Indol Citrat Manit Urea

Escherichia coli Ag + - + -

Klebsiella spp. Ag/0/Ag +[-] + + +

Enterobacter spp. 0/Ag - + + +[-]

Citrobacter spp. 0/Ag +[-] + + -

Proteus mirabilis 0/Ag/H2S - + - +

Proteus vulgaris 0/Ag/H2S + + - +

Providentia spp. 0/Ag + + - +

Morganella spp. 0/Ag + - - +

Pseudomonas spp. 0/0 - + - -

Acinetobacter spp. 0/0 - + - -

A*aciditet (fermentacija laktoze/dekstroze); g*sinteza gasa u podlozi; 0*nije došlo do fermentacije u kosini/dubini podloge; +*pozitivna reakcija; -*negativna reakcija

3.5. Ispitivanje osetljivosti bakterija na antimikrobne supstance disk difuzionom

metodom

Ispitivanje osetljivosti izolovanih bakterijskih sojeva na različite antibiotike rađeno je

metodom difuzije. Mueller Hinton agar (MHA) je standardizovana podloga za izvođenje

antibiograma. Za specifične vrste bakterija potrebno je, u hranljive podloge, dodati 4-6%

defibrinisane krvi (beta hemolitički streptokok). Kolonije čiste kulture su zasejavane na

površinu MHA agara i ostavljene na sobnoj temperature oko 20 minuta. Nakon toga,

postavljeni su diskovi antibiotika između kojih je nepohodan razmak od 3 cm. Nakon

inkubacije od 24 sata izvršeno je očitavanje zona inhibicije. Za svaki upotrebljeni antibiotik

postoji propisana zona inhibicije na osnovu koje se može odrediti osetljivost/rezistentnost

bakterijskih izolata.

[32]

4. REZULTATI

4.1. Učestalost izolacije bakterijskih patogena iz briseva rana

Ispitivanjem uzoraka 526 briseva rana u periodu od januara do decembra 2015. godine

dobijeno je 613 izolata. Izolati su identifikovani do nivoa rodova ili vrste, na osnovu rasta na

diferencijalnim i selektivnim podlogama (Tabela 19).

Tabela 19. Identifikovane bakterije iz briseva rana i broj njihovih izolata

Bakterijska vrsta Broj izolata % Staphylococcus epidermidis 113 18.4

Staphylococcus aureus 103 16.8

Pseudomonas aeruginosa 78 12.7

Enterococcus faecalis 64 10.4

Escherichia coli 55 9.0

Staphylococcus sp. 38 6.2

Proteus mirabilis 28 4.6

Klebsiella sp. 26 4.2

Enterobacter sp. 25 4.1

Pseudomonas spp. 22 3.6

Acinetobacter spp. 17 2.8

Streptococcus alfa haemolyticus 17 2.8

Proteus vulgaris 10 1.6

Morganella morganii 6 1.0

Serratia sp. 5 0.8

Providentia rettgeri 2 0.3

Streptococcus beta haemolyticus 2 0.3

Citrobacter sp. 1 0.2

G- BACILI ČIJA IDENTIFIKACIJA NIJE USPELA 1 0.2

Najčešći uzročnik od 613 izolata izolovanih u periodu od januara do decembra 2015.

godine je S. epidermidis (18.4%) koja pripada grupi G-pozitivnih bakterija, dok je Citrobacter

sp. izolovana iz 0.2% uzoraka i pripada Gram-negativnim bakterijama iz familije

Enterobacteriaceae (Tabela 19). U značajnom broju izolovane su S. aureus (16.8%) i E.

faecalis (10.4%) koje pripadaju Gram-pozitivnim bakterijskim vrstama. Od Gram-negativnih

[33]

bakterija sa većom učestalošću identifikovane su P. aeruginosa u 78 uzoraka (12.7%) i

Escherichia coli u 55 uzoraka (9.0%). U veoma malim procentima izolovane su Acinetobacter

spp. (2.8%), S. alfa haemolyticus (2.8%), P. vulgaris (1.6%), M. morganii (1.0%), Serratia sp.

(0.8%), P. rettgeri (0.3%) i S. beta haemolyticus (0.3%) (Tabela 19; Slika 2).

Slika 2. Učestalost bakterija izolovanih iz briseva rana.

4.1.1. Procentualni odnos izolata G-pozitivnih i G-negativnih bakterija

Od ukupno 613 izolata bakterija iz briseva rana, identifikovano je 55.0% Gram-

pozitivnih bakterija dok su Gram-negativne bakterije zastupljene u manjem procentu (45.0%)

(Slika 3). Primećeno je da je u okviru Gram-negativnih bakterija izolovano 11 različitih

bakterija u odnosu na zastupljenije izolate gde je izolovano 5 vrsta bakterija. Od G-negativnih

bakterija izolovane su: Citrobacter sp., P. aeruginosa, E. coli, Acinetobacter spp., P. vulgaris,

P. mirabilis, M. morganii, Serratia sp., Enterobacter sp. i Klebsiella sp., dok su S.

epidermidis, S. aureus, S. alfa haemolyticus, S. beta haemolyticus i E. faecalis identifikovane

u okviru G-pozitivnih bakterija.

18,4%

16,8%

12,7%10,4%

9,0%

6,2%

4,6%

4,2%

4,1%3,6%

2,8% 2,8%1,6% 1,0% 0,8% 0,3% 0,3% 0,2%

0,2%S. epidermidisS. aureusP. aeruginosaE. faecalisE. coliStaphylococcus sp.P. mirabilisKlebsiella sp.Enterobacter sp.Pseudomonas spp.Acinetobacter spp.S. alfa haemolyticusP. vulgarisM. morganiiSerratia sp.S. beta haemolyticusP. rettgeriCitrobacter sp.G- bacili/neuspela identifikacija

[34]

Slika 3. Odnos učestalosti izolacije G+ i G- bakterija.

4.2. Učestalost izolacije bakterija po polu

Od ukupnog broja izolata iz briseva rana približno je isti procenat bakterija izolovan

kod oba pola. Kod muškaraca je identifikovano ukupno 49.7%, dok je 50.3% izolovano kod

osoba ženskog pola (Slika 4). Najčešće izolovane bakterije su: S. epidermidis, S. aureus, P.

aeruginosa, E. coli i E. faecalis. Na osnovu učestalosti izolacije ovih pet sojeva bakterija

urađeno je poređenje na osnovu pola.

Slika 4. Ukupna učestalost izolacije bakterija po polu

G+ G-

55,0%45,0% G+

G-

49,7%

50,3%

Muški pol

Ženski pol

[35]

Slika 5. Poređenje učestalosti najčešće izolovanih bakterija na osnovu pola.

Staphylococcus epidermidis je najčešće izolovana bakterija kod osoba ženskog pola

(57.5%), dok je kod muškaraca izolovana u najmanjem procentu (42.5%). Kod osoba muškog

pola najveći je procenat izolata E. faecalis (54.7%) a kod žena je ova bakterija najmanje

izolovana (45.3%). Učestalost izolacije S. aureus je približno ista kod oba pola. Kod

muškaraca su Gram-negativni bacili (P. aeruginosa i E. coli) češće izolovani u odnosu na

ženski pol. Escherichia coli je utvrđena u 54.6% uzoraka a P. aeruginosa u 53.9%. Na osnovu

dobijenih podataka primećeno je da je najčešće izolovana bakterija kod jednog pola najmanje

izolovana kod osoba drugog pola (Slika 5).

4.3. Rezistencija S. epidermidis na antibiotike

Za ispitivanje rezistencije S. epidermidis izolata dobijenih iz briseva rana korišćeni su

antibiotici iz sledećih grupa: penicilini (penicilin G, ampicilin, amoksicilin, amoksicilin-

klavulanska kiselina, piperacilin/tazobaktam), karbapenemi (imipenem i meropenem),

cefalosporini (cefaleksin, cefaklor, ceftriakson, cefuroksim i cefotaksim), makrolidi

(eritromicin), linkomicini (klindamicin), aminoglikozidi (gentamicin), glikopeptidi

(vankomicin i teikoplanin), fluorohinoloni (ciprofloksacin), sulfonamid (trimetoprim-

sullfametoksazol), oksazolidinoni (linezolid), hloramfenikol, rifampicin i fucidinska kiselina.

0

10

20

30

40

50

60

S. epidermidis S. aureus P. aeruginosa E. coli E. faecalisMuški pol 42,5 49,5 53,9 54,6 54,7Ženski pol 57,5 50,5 46,1 45,4 45,3

%

[36]

Slika 6. Učestalost rezistencije S. epidermidis na antibiotike.

PEN G-penicilin, AMP-ampicilin, AMO-amoksicilin, AMC-amoksicilin/klavulanska kiselina, TAZ-tazobaktam, PIP-piperacilin/tazobaktam, MER-meropenem, IMI-imipenem, CEF-cefaleksin, CFC-cefaklor, CFX-ceftriakson,

CFR-cefuroksim, CFM-cefotaksim, CLD-klindamicin, G-gentamicin, CIP-ciprofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol, FUC-fucidinska kiselina, RIF-rifampicin, TEI-teikoplanin, CHL-hloramfenikol,

LIN-linezolid, ERM-eritromcin

Ispitivanjem rezistencije izolata S. epidermidis na 24 različita antibiotika, utvrđena je

apsolutna rezistencija na antibiotike iz grupe penicilina (penicilin G, ampicilin i amoksicilin),

dok je na amoksicilin/klavulansku kiselinu utvrđena manja rezistencija (39.3%) u odnosu na

ostale penicilinske antibiotike. Bakterija je rezistentna u većem procentu prema ceftriaksonu

(75.0%) i cefotaksomu (71.4%) iz grupe cefalosporina, ostali cefalosporini pokazuju visoku

senzitivnost. Eritromicin iz grupe makrolida pokazuje manju efikasnost jer je utvrđena visoka

rezistentnost (74.1%) bakterije S. epidermidis na ovaj antibiotik. Na

trimetoprim/sulfametoksazol iz grupe sulfonamida je utvrđeno 67 rezistentnih sojeva od

ukupno 106 ispitivanih (63.2%). Iz grupe linkomicina testirana je osetljivost prema

klindamicinu, gde je identifikovano 66 rezistentnih sojeva od 113 ispitivanih (58.4%). Na

gentamicin je ispitivano 113 izolata S. epidermidis od kojih je 46 bilo rezistentno (40.7%).

Niska rezistencija je primećena prema antibioticima iz grupe karbapenema (meropenem

(25.0%) i imipenem (16.7%)), na rifampicin (19.7%) i fucidinsku kiselinu prema kojoj je ova

bakterijska vrsta otporna u 20.0% slučajeva od ukupnog broja ispitivanih izolata. Apsolutna

osetljivost (100.0%) utvrđena je prema linezolidu iz grupe oksazolidinona, i prema

teikoplaninu koji pripada glikopeptidnim antibioticima (Slika 6).

PEN G AMP AMO AMC TAZ PIP MER IMICEF CFC CFX CFR CFM CLD G CIPT/S FUC RIF TEI CHL LIN ERM

[37]

4.4. Rezistencija S. aureus na antibiotike

Za ispitivanje osetljivosti S. aureus izolata na antibiotike korišćene su sledeće grupe

antibiotika: penicilini (penicilin G, ampicilin, amoksicilin, amoksicilin/klavulanska kiselina i

piperacilin/tazobaktam), karbapenemi (imipenem i meropenem), cefalosporini (cefaleksin,

cefaklor, ceftriakson, cefuroksim i cefotaksim), tetraciklini (doksiciklin), hloramfenikol,

makrolidi (eritromicin), linkomicini (klindamicin), oksazolidinoni (linezolid), fucidinska

kiselina, aminoglikozidi (gentamicin), fluorohinoloni (ofloksacin i ciprofloksacin),

sulfonamid (trimetoprim/sulfametoksazol), rifampicin i glikopeptidi (teikoplanin).

Slika 7. Učestalost rezistencije S. aureus na antibiotike.

PEN G-penicilin, AMP-ampicilin, AMO-amoksicilin, AMC-amoksicilin/klavulanska kiselina, TAZ-tazobaktam, PIP-piperacilin/tazobaktam, MER-meropenem, IMI-imipenem, LIN-linezolid, CEF-cefaleksin, CFC-cefaklor, CFR-cefuroksim, DOX-doksiciklin, CHL-hloramfenikol, ERM-eritromicin, CLD-klindamicin, G-gentamicin,

CIP-ciprofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol, FUC-fucidinska kiselina, RIF-rifampicin, TEI-teikoplanin

Utvrđivanjem rezistencije na antibiotike sojeva S.aureus iz briseva rana, uočena je

niska stopa rezistencije na cefaleksin, cefaklor i cefuroksim (15.7%). Na penicilin G,

ampicilin i amoksicilin ispitivani izolati pokazuju visok procenat rezistentnosti, na

amoksicilin/klavulansku kiselinu je rezistentno 17 od ukupno 102 testirana izolata bakterije S.

aureus (16.7%). Izolati bakterije su testirani na dva antibiotika iz grupe fluorohinolona, na

ofloksacin je testiran jedan izolat koji je bio rezistentntan i zbog relevantnosti nije obuhvaćen

grafikom, dok je na ciprofloksacin uočeno 8 rezistentnih sojeva od ukupno 99 ispitivanih

PEN G AMP AMO AMC TAZ PIP IMI MERLIN CEF CFC CFR DOX CHL ERM CLDG CIP T/S FUC RIF TEI

[38]

(8.1%). Iz grupe makrolida izolati su testirani na eritromicin, od 102 ispitivana izolata

utvrđeno je da su 32 rezistentna na ovaj antibiotik. Bakterijski sojevi su testirani na jedan

antibiotik iz grupe linkomicina i dokazana je niska stopa rezistencije (26.2%). Rezistencija na

gentamicin iz grupe aminoglikozidnih antibiotika, iznosi 19.6%. Rezultati istraživanja

pokazuju najmanju rezistenciju (0.0%) na karbapeneme (imipenem i meropenem), linezolid,

doksiciklin, fucidinsku kiselinu i teikoplanin (Slika 7).

4.5. Rezistencija P. aeruginosa na antibiotike

Za ispitivanje rezistencije sojeva bakterijske vrste P. aeruginosa na antibiotike

korišćeni su preparati iz sledećih grupa: penicilini (ampicilin, amoksicilin/klavulanska

kiselina, tazobaktam, piperacilin/tazobaktam, ampicilin/sulbaktam), karbapenemi (imipenem,

meropenem, ertapenem), cefalosporini (ceftriakson, ceftazidim, cefepim, cefuroksim),

tetraciklini (doksiciklin), hloramfenikol, aminoglikozidi (gentamicin, amikacin, tobramicin),

fluorohinoloni (norfloksacin, ciprofloksacin, levofloksacin), polipeptidi (kolistin) i

sulfonamid (trimetoprim/sulfametoksazol).

Slika 8. Učestalost rezistencije P. aeruginosa na antibiotike.

AMP-ampicilin, AMC-amoksicilin/klavulanska kiselina, TAZ-tazobaktam, PIP-piperacilin/tazobaktam, IMI-imipenem, MER-meropenem, CFX-ceftriakson, CFD-ceftazidim, CFP-cefepim, CFR-cefuroksim, G-gentamicin,

AMK-amikacin, TBR-tobramicin, NOR-norfloksacin, CIP-ciprofloksacin, LEV-levofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol, COL-kolistin

Utvrđivanjem rezistencije sojeva P. aeruginosa na različite grupe antibiotika, uočena

je apsolutna osetljivost prema antibiotiku tazobaktam koji pripada grupi penicilina i

AMP AMC TAZ PIP IMI MER CFX CFD CFP

CFR G AMK TBR NOR CIP LEV T/S COL

[39]

polipeptidnom antibiotiku kolistinu iz grupe polimiksina (100.0%). Apsolutna rezistencija

utvrđena je na sledeće antibiotike: ampicilin, amoksicilin/klavulanska kiselina, cefuroksim i

baktrim (trimetoprim/sulfametoksazol). Visoka rezistentnost prema različitim grupama

antibiotika ukazuje na multirezistentnost bakterije P. aeruginosa. Na ceftriakson rezistencija

iznosi 98.9%. Izolati pokazuju visoku senzitivnost prema aminoglikozidnim antibioticima, na

gentamicin je testirano 77 izolata od kojih je 9 identifikovano kao rezistentno (11.7%), na

amikacin je utvđeno 6 rezistentnih sojeva od 75 ispitivanih (8.0%) dok je na tobramicin

testirano 23 izolata od kojih su 2 rezistentna (8.7%). Sojevi bakterije P. aeruginosa pokazuju

manji procenat rezistencije prema imipenemu i meropenemu iz grupe karbapenema kao i

prema fluorohinolonskim antibioticima (norfloksacin, ciprofloksacin i levofloksacin). Pored

pomenutih antibiotika, istraživanjem su obuhvaćena još četiri preparata koji su isključeni iz

detaljne analize zbog uzorka koji nije značajan (Slika 8).

4.6. Rezistencija E. faecalis na antibiotike

Za ispitivanje osetljivosti E. faecalis na antibiotike korišćeni su preparati iz sledećih

grupa: penicilini (ampicilin), oksazolidinoni (linezolid), tetraciklini (doksiciklin),

hloramfenikol, makrolidi (eritromicin), aminoglikozidi (gentamicin i gentamicin forte),

nitrofurani (nitrofurantoin), fluorohinoloni (ciprofloksacin i levofloksacin), rifampicin i

glikopeptidi (vankomicin i teikoplanin).

Slika 9. Učestalost rezistencije E. faecalis na antibiotike.

AMP-ampicilin, LIN-linezolid, DOX-doksiciklin, CHL-hloramfenikol, ERM-eritromicin, G-gentamicin, G F-gentamicin forte, CIP-ciprofloksacin, LEV-levofloksacin, RIF-rifampicin, VAN-vankomicin,

TEI-teikoplanin

AMP LIN DOX CHL ERM G G F CIP LEV RIF VAN TEI

[40]

Jedan izolat E. faecalis je ispitivan na nitrofurantoin iz grupe nitrofurana i utvrđeno je

da je rezistentan. Od 60 izolata testiranih na eritromicin koji pripada makrolidima, 73.3% je

rezistentno. Rezistencija na ciprofloksacin iznosi 51.6%, dok je trećina testiranih izolata

pokazalo rezistenciju prema levofloksacinu. Iz grupe aminoglikozida izolati su ispitivani na

dva antibiotika, rezistencija na gentamicin iznosi 50.0% dok su sojevi ispitivane bakterije

prema antibiotiku gentamicin forte rezistentni u manjem procentu (23.5%). Od 62 izolovana

soja bakterije E. faecalis, 27.4% je rezistentno na hloramfenikol, dok je 21.3% rezistentno na

rifampicin. Na ampicilin je testirano 62 izolata i utvrđena je visoka senzitivnost prema

penicilinskim antibioticima (93.5%). Svi izolovani sojevi koji su testirani na linezolid

pokazali su apsolutnu osetljivost (100.0%). Utvrđeno je da su svi ispitivani izolati bakterije E.

faecalis osetljivi prema antibioticima iz grupe glikopeptida (vankomicin i teikoplanin) (Slika

9).

4.7. Rezistencija E. coli na antibiotike

Osetljivost izolata E. coli ispitivana je na sledeće grupe antibiotika: penicilini

(ampicilin, amoksicilin, amoksicilin/klavulanska kiselina, tazobaktam i

piperacilin/tazobaktam), karbapenemi (imipenem, meropenem, ertapenem), cefalosporini

(ceftriakson, cefepim, ceftazidim, cefuroksim), tetraciklini (doksiciklin), aminoglikozidi

(gentamicin, amikacin), fluorohinoloni (ciprofloksacin, levofloksacin), sulfonamid

(trimetoprim/sulfametoksazol), polipeptidi (kolistin) i hloramfenikol.

[41]

Slika 10. Učestalost rezistencije E. coli na antibiotike.

AMP-ampicilin, AMC- amoksicilin/klavulanska kiselina, TAZ-tazobaktam, PIP-piperacilin/tazobaktam, IMI-imipenem, MER-meropenem, ERT-ertapenem, CFX-ceftriakson, CFD-ceftazidim, CFM-cefepim, CFR-

cefuroksim, DOX-doksiciklin, CHL-hloramfenikol, G-gentamicin, AMK-amikacin, CIP-ciprofloksacin, LEV-levofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol, COL-kolistin

Ispitivanjem rezistencije sojeva E. coli na različite antibiotike utvđena je visoka

rezistencija na ampicilin i amoksicilin/klavulansku kiselinu koji pripadaju penicilinskim

antibioticima, na tazobaktam testirano je 3 izolata od kojih je jedan bio rezistentan (33.3%).

Na piperacilin/tazobaktam ispitivano je 10 izolata i svi su potvrđeni kao senzitivni. Od 14

ispitivanih izolata na tetracikline, 71.4% je bilo rezistentno. Polovina izolata testiranih na

ceftazidim i cefepim potvrđeni su kao rezistentni, odnosno senzitivni. Od 55 ispitivanih

sojeva na ceftriakson i cefuroksim uočeno je 12 rezistentnih sojeva bakterije E. coli (21.8%).

Utvrđivanjem osetljivosti na fluorohinolonsku grupu antibiotika, rezistencija na levofloksacin

iznosi 54.5%, dok je 29.1% izolata rezistentno na ciprofloksacin. Na gentamicin ispitivano je

55 izolata od kojih je 69.1% bilo senzitivno, dok je osetljivost na amikacin, koji pripada istoj

grupi antibiotika, znatno veća (92.5%). Najveća osetljivost, tačnije potpuno odsustvo

rezistencije utvrđeno je prema karbapenemima, hloramfenikolu i kolistinu (Slika 10).

4.8. Rezistencija Staphylococcus sp. na antibiotike

Ispitivanje rezistencije Staphylococcus sp. sprovedeno je na 22 antibiotika iz sledećih

grupa: penicilini (penicilin G, ampicilin, amoksicilin, amoksicilin/klavulanska kiselina,

tazobaktam i piperacilin/tazobaktam), cefalosporini (cefaleksin, cefaklor, ceftriakson,

cefuroksim i cefotaksim), oksazolidinoni (linezolid), tetraciklini (doksiciklin), hloramfenikol,

AMP AMC TAZ PIP IMI MER ERTCFX CFD CFM CFR DOX CHL GAMK CIP LEV T/S COL

[42]

makrolidi (eritromicin), linkomicini (klindamicin), aminoglikozidi (gentamicin),

fluorohinoloni (ciprofloksacin), sulfonamid (trimetoprim/sulfametoksazol), fucidinska

kiselina, rifampicin i glikopeptidi (teikoplanin).

Slika 11. Učestalost rezistencije Staphylococcus sp. na antibiotike.

PEN G-penicilin G, AMP-ampicilin, AMO-amoksicilin, AMC-amoksicilin/klavulanska kiselina, CEF-cefaleksin, CFC-cefaklor, CFX-ceftriakson, CFR-cefuroksim, CFM-cefotaksim, LIN-linezolid, CHL-

hloramfenikol, ERM-eritromicin, CLD-klindamicin, G-gentamicin, CIP-ciprofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol, FUC-fucidinska kiselina, RIF-rifampicin, TEI-teikoplanin

Najveći procenat rezistencije primećen je u okviru grupe penicilinskih antibiotika, od

ukupno 6 testiranih antibiotika uočena je apsolutna rezistencija na njih 3. Iz grupe penicilina

izdvaja se amoksicilin/klavulanska kiselina koja se pokazala efikasnom u 42.1% ispitivanih

izolata. Rezistencija sojeva na cefaleksin, cefaklor i cefuroksim iznosi 57.9%. Na ceftriakson i

cefotaksim testirano je 5 izolata od kojih je 2 bilo rezistentno. Od 38 testiranih izolata na

eritromicin, 81.6% bilo je rezistentno. Rezistencija na klindamicin iz grupe linkomicina iznosi

55.3%. Baktrim (trimetoprim/sulfametoksazol) pokazao se uspešnim u 44.4% izolata

stafilokoka. Osetljivost izolata na aminoglikozidne anitibotike bila je 68.4%. Od 37 testiranih

izolata na fluorohinolonski antibiotik, ciprofloksacin, 27.0% pokazalo se rezistentnim.

Ispitivana su dva izolata stafilokoka na antibiotski preparat doksiciklin i nisu obuhvaćeni

grafičkim prikazom obrazaca rezistencije. Najveći procenat efikasnosti prema ispitivanim

sojevima bakterija (100.0%) uočen je na oksazolidinone i glikopeptide (teikoplanin) (Slika

11).

PEN G AMP AMO AMC CEF CFC CFXCFR CFM LIN CHL ERM CLD GCIP T/S FUC RIF TEI

[43]

4.9. Rezistencija P. mirabilis na antibiotike

Za ispitivanje osetljivosti P. mirabilis na antibiotike korišćeni su preparati iz grupa:

penicilini (ampicilin, amoksicilin/klavulanska kiselina, tazobaktam, piperacilin/tazobaktam),

karbapenemi (imipenem, meropenem i ertapenem), cefalosporini (ceftriakson, ceftazidim,

cefiksim, cefepim, cefuroksim, cefotaksim), tetraciklini (doksiciklin), hloramfenikol,

aminoglikozidi (gentamicin i amikacin), fluorohinoloni (ciprofloksacin i levofloksacin),

sulfonamid (trimetoprim/sulfametoksazol), rifampicin i polipeptidi (kolistin).

Slika 12. Učestalost rezistencije P. mirabilis na antibiotike.

AMP-ampicilin, AMC-amoksicilin/klavulanska kiselina, TAZ-tazobaktam, PIP-piperacilin/tazobaktam, IMI-imipenem, MER-meropenem, ERT-ertapenem, CFX-ceftriakson, CFD-ceftazidim, CFE-cefepim, CFR-

cefuroksim, DOX-doksiciklin, CHL-hloramfenikol, G-gentamicin, AMK-amikacin, CIP-ciprofloksacin, LEV-levofloksacin, T/S-trimetoprim/sulfametoksazol

Na grafikonu se može primetiti multirezistentnost izolata P. mirabilis. Visoka

rezistencija utvrđena je na hloramfenikol i tetraciklin. Rezistencija izolata na ceftazidim

iznosi 80.0%. Imajući u vidu da je na cefiksim i cefotaksim testiran mali broj izolata, iako su

obuhvaćeni istraživanjem, na grafiku nisu prikazani zbog relevantnosti dobijenih podataka.

Ostali cefalosporinski antibiotici pokazuju manji stepen rezistencije. Od 28 izolovanih sojeva

P. mirabilis 90.9% je rezistentno na amikacin, dok rezistencija na gentamicin iznosi 39.3%.

Na levofloksacin je rezistentno 66.7% sojeva a na ciprofloksacin 39.3%. Rezistencija na

ampicilin je 57.1%, dok je na amoksicilin/klavulansku kiselinu rezistentno 53.6% od 28

AMP AMC TAZ PIP IMI MERERT CFX CFD CFE CFR DOXCHL G AMK CIP LEV T/S

[44]

ispitivanih izolata. Svi testirani sojevi su senzitivni na tazobaktam i piperacilin/tazobaktam.

Najveća osetljivost primećena je u okviru grupe karbapenema, svi izolati pokazuju

senzitivnost na imipenem i meropenem dok je rezistencija na ertapenem svega 9.1%. Jedan

izolat testiran je na kolistin i bio je rezistentan ali nije prikazan na grafiku zbog jasnijeg uvida

u obrasce rezistencije sojeva P. mirabilis (Slika 12).

4.10. Ukupna antibiotska rezistencija Gram-pozitivnih bakterijskih sojeva

Od ukupno 613 izolata iz briseva rane, njih 337 pripadaju Gram-pozitivnim

bakterijama. Identifikovane bakterije, u okviru ove grupe, su: S. epidermidis, S. aureus, S. alfa

haemolyticus, S. beta haemolyticus i E. faecalis.

Slika 13. Rezistencija Gram-pozitivnih bakterija na antibiotike.

Na osnovu analize dobijenih rezultata utvrđena je najveća stopa rezistencije Gram-

pozitivnih bakterija na penicilinske antibiotike (71.7%). Rezistencija na grupu makrolida

iznosi 57.9%, dok je rezistencija na linkomicine 43.9%. Baktrim iz grupe sulfonamidnih

antibiotika, pokazao se efikasnim u 60.7% slučajeva. Na cefalosporine i aminoglikozide bilo

je rezistentno 31.7% i 30.8%, dok je na fluorohinolonske antibiotike primećena nešto manja

rezistencija (26.5%). Znatno veća osetljivost utvrđena je na tetracikline (84.9%),

karbapeneme (85.7%) i fucidinsku kiselinu (86.0%). Najveći procenat senzitivnosti Gram-

pozitivnih koka uočena je na vankomicin i teikoplanin iz grupe glikopeptida (0.5%) i

oksazolidinonski antibiotik linezolid (0.0%) (Slika 13). Zbog relevantnosti istraživanja na

Penicilini

Makrolidi

Linkomicini

Sulfonamidi

Cefalosporini

Aminoglikozidi

Tetraciklini

Glikopeptidi

Fluorohinoloni

Karbapenemi

Fucidinska kiselina

Oksazolidinoni

Hloramfenikol

Rifampicin

[45]

grafiku nije prikazana učestalost rezistencije na antibiotik nitrofurantoin na koji je testiran

samo jedan izolat E. faecalis i bio je rezistentan.

4.11. Ukupna antibiotska rezistencija Gram-negativnih bakterijskih sojeva

Izolovano je 276 Gram-negativnih bakterija od ukupno 613 izolata iz briseva rana u

periodu od januara do decembra 2015. godine. Od Gram-negativnih bacila identifikovane su

sledeće vrste i rodovi: P. aeruginosa, E. coli, Pseudomonas sp., Acinetobacter sp.,

Citrobacter sp., P. rettgeri, M. morganii, Serratia sp., Klebsiella sp., Enterobacter sp., P.

mirabilis i P. vulgaris.

Slika 14. Rezistencija Gram-negativnih bakterija na antibiotike

Na grafiku se može videti da je najveća stopa rezistencije utvrđena na antibiotike iz

grupe tetraciklina (60.8%) i penicilina (53.4%). Rezistencija na sulfonamide iznosi 47.7% a

na cefalosporine 40.3%. Hloramfenikol se pokazao efikasnim u 65.4% slučajeva. Izolati

testirani na aminoglikozidne antibiotike pokazali su stopu rezistentnosti od 17.5%, dok su

prema fluorohinolonima pokazali nešto veću rezistentnost (24.6%). Primećena je rezistencija

od 12.8% na karbapenemske antibiotike, dok je veoma mali procenat rezistentan na

polipetidni antibiotik kolistin (7.1%). Svi testirani sojevi pokazali su osetljivost na tigeciklin

koji pripada novoj glicilciklinskoj klasi antibiotika izvedenoj iz grupe tetraciklina. Jedan

izolat testiran je na pipemidinsku kiselinu i utvrđen je kao rezistentan, isti slučaj je i sa jednim

ispitivanim izolatom na rifampicin ali zbog relevantnosti rezulata nisu uzeti u obzir prilikom

izrade grafikona (Slika 14).

Tetraciklini

Penicilini

Sulfonamidi

Cefalosporini

Hloramfenikol

Aminoglikozidi

Fluorohinoloni

Karbapenemi

Glicilciklini

Polipeptidi

[46]

4.12. Poređenje obrazaca rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija

U ovom delu rada izvršeno je upoređivanje obrazaca rezistencije na pojedine grupe

antibiotika na koje su testirane i Gram-pozitivne i Gram-negativne bakterije. Tokom

poređenja korišćene su sledeće grupe antibiotika: penicilini, sulfonamidi, cefalosporini,

aminoglikozidi, tetraciklini, fluorohinoloni, karbapenemi i hloramfenikol.

Slika 15. Poređenje rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija

Poređenjem rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija na penicilinske

antibiotike primećena je veća rezistentnost Gram-pozitivnih koka (71.7%). Rezistencija

izolata Gram-negativnih bakterija na sulfonamide je 47.7%, dok je kod Gram-pozitivnih

primećen manji procenat rezistencije (39.3%). Cefalosporini su manje efikasni kod Gram-

pozitivnih bakterija u odnosu na Gram-pozitivne koke. Ustanovljena je najveća razlika

primenom tetraciklina koji su mnogo efikasniji protiv Gram-pozitivnih bakterija. Rezistencija

na tetracikline kod G-pozitivnih koka iznosi 15.1%, dok je kod G-negativnih bacila stepen

rezistencije znatno veći (60.8%). Primena karbapenema pokazuje približno istu efikasnost kod

obe grupe bakterija. Najveći procenat osetljivosti Gram-negativnih bacila utvrđen je na

karbapenemske antibiotike i iznosi 87.2% u odnosu na Gram-pozitivne bakterije gde je takođe

najveća osetljivost na ovu grupu preparata (85.7%) (Slika 15).

0,0%

10,0%

20,0%

30,0%

40,0%

50,0%

60,0%

70,0%

80,0%

G+

G-

[47]

5. DISKUSIJA

Koža predstavlja nespecifičnu odbranu organizma od patogenih mikroorganizama.

Njena površina je kolonizovana apatogenim organizmima koji ograničavaju rast patogenih

bakterija (Puljiz i Bruketa, 2014). Postoje brojne klasifikacije kožnih infekcija na osnovu

različitih kriterijuma, najvažnije je razlikovati primarne infekcije koje nastaju na prethodno

zdravoj koži, od sekundarnih bakterijskih infekcija na prethodno nastaloj dermatozi. Najčešće

bakterijske infekcije kože jesu piodermije koje izazivaju bakterijski sojevi rodova

Staphylococcus i Streptococcus (Chiller et al., 2001). Kako bi se kožne infekcije lečile

adekvatnom terapijom neophodno je izolovati i identifikovati patogene uzročnike iz briseva

rana. Uzimanje briseva iz površinskih rana je adekvatna, rutinska, metoda za prikupljanje

uzoraka zapaljenskih procesa na koži (Church et al., 2006).

U ovom radu analizirano je 526 uzoraka iz briseva rana, od ambulantnih pacijenata, u

periodu od januara do kraja decembra 2015. godine. Dobijeno je ukupno 613 izolata bakterija

koji su na osnovu biohemijskih testova identifikovani do nivoa roda ili vrste. Najčešći

uzročnik infekcija rana bio je oportunistički patogen iz roda Staphylococcus (S. epidermidis)

koji je izolovan iz 113 uzoraka, što čini 18.4% od ukupno identifikovanih bakterija. U studiji

sprovedenoj na klinici u Brazilu, ispitivano je ukupno 430 pacijenata sa infekcijom rane i

infekcijama kože i mekog tkiva, a dobijeni podaci se ne podudaraju sa rezultatima našeg

istraživanja. Ustanovljena najveća učestalost izolata S. aureus, dok je koagulaza negativna

stafilokoka (S. epidermidis) bila zastupljena u 3.0% uzoraka (Sader et al., 2001).

Pored S. epidermidis izolata, drugi najčešći uzročnik infekcija rana u ovom

istraživanju je S. aureus (zlatni stafilokok) sa ukupno 103 izolata, što predstavlja 16.8% od

ukupnog broja izolovanih sojeva. U istraživanju koje je sprovedeno od strane Giacometti et al.

(2000) utvrđena je najveća učestalost S. aureus koja je identifikovana kod 191 individue, što

čini 28.2% od ukupno 614 testiranih pacijenata. Victor et al. (2013) su svoju studiju sproveli u

jednoj Univerzitetskoj bolnici u Keniji. Ovom studijom obuhvaćeni su brisevi rana

uzorkovani preoperativno, intraoperativno (u toku operacije) i postoperativno. Primećena je

najveća učestalost sojeva S. aureus u postoperativnim brisevima rana, dok su koagulaza

negativne stafilokoke bile dominantne u preoperativnim a E. coli u intraoperativnim

uzorcima. Istraživanjem, koje je sprovedeno u bolničkim uslovima, bilo je obuhvaćeno 764

pacijenata,i utvrđeno je 40.0% izolata P. aeruginosa dok je S. aureus bio identifikovan u

25.0% uzoraka. Escherichia coli izolovana je u 22.5% slučajeva, dok su ostale enterobakterije

[48]

(Proteus i Klebsiella) bile identifikovane u manjem procentu (Ilić i Marković-Denić, 2009).

Prema nekim literaturnim podacima, u Los Anđelesu se vrsta S. aureus smatra najčešćim

patogenom kod pacijenata sa infekcijama kože i mekih tkiva. Studijom je potvrđena najveća

učestalost sojeva S. aureus, bilo je 46.0% izolovanih sojeva od ukupno 96 testiranih

pacijenata (Moran et al., 2005). O učestalosti izolacije zlatnog stafilokoka svedoči i

istraživanje koje je realizovano u periodu od 2004. do 2005. godine, u Brazilu, tokom koga su

brisevi rana u intervalu od četiri nedelje. U toku prve nedelje najčešće je izolovana vrsta S.

aureus (28.2%), dok je u trećoj nedelji dominantna vrsta postala P. aeruginosa (Macedo &

Santos, 2005).

Na osnovu rezultata dobijenih ovim istraživanjem, sojevi P. aeruginosa identifikovani

su sa ukupno 78 izolata, što predstavlja 12.7% od ukupnog broja testiranih bakterijskih vrsta.

Stanković Nedeljković i sar. (2015) su svojim istraživanjem utvrdili da je P. aeruginosa

izolovana iz 36.5% briseva rana. Izolati su testirani na antibiotike i primećena je najveća

osetljivost na kolistin (100.0%) i meropenem (93.4%), a najmanja na cefepim (19.5%).

Studijom koja je sprovedena na Klinici za digestivnu hirurgiju utvrđena je visoka stopa

učestalosti infekcija operativnog mesta. Od ukupnog broja registrovanih infekcija 69.0% bile

su infekcije rana (nakon operacije) a kao najčešći uzročnik identifikovan je rod Pseudomonas

spp. zastupljen u 19.0% uzoraka. Zatim slede S. aureus i Klebsiella spp. sa 18.0%, dok su

Acinetobacter spp. i Enterococcus sp. zastupljene u manjem broju (Mioljević i sar., 2007). U

još jednom istraživanju pručavana je učestalost ovog uzročnika. Sprovedeno je u Nigeriji i

utvrđeni su najčešćci uzročnici infekcija rana kod pacijenata sa hroničnom ulceracijom noge.

Uočena je najveća stopa učestalosti izolata P. aeruginosa (32.6%), zatim slede S. aureus

(23.9%), rod Proteus spp. (15.0%), Klebsiella i Citrobacter (13.0%) i E. coli koja je bila

prisutna samo u 2.0% briseva rana (Fadeyi et al., 2008).

Enterococcus faecalis identifikovana je sa 64 izolata u okviru ovog rada, što čini

10.4% od ukupno 613 ispitivanih bakterija. U istraživanju u Nigeriji, E. faecalis je

identifikovana u 1.7% izolata koji su izolovani iz postoperativnih infekcija rana (Oguntibeju

& Nwobu, 2004). Na osnovu podataka Šuljagić i Marković-Denić (2006) enterokoke su jedne

od tri najučestalijih bakterijskih izolata iz inficiranih rana. Prakash et al. (2005) u svom radu

utvrđuju rasprostranjenost izolata entorokoka prikupljenih iz različitih kliničkih uzoraka.

Utvrđena je tendecija da, u narednim godinama, postane najučestaliji uzročnik

nozokomijalnih (intrahospitalnih) infekcija rana. Izolati ostalih bakterija, u okviru naše

studije, identifikovani su kod manje od 10.0% ispitivanih bakterijskih vrsta.

[49]

Rezultati našeg istraživanja pokazuju da je učestalost sojeva E. coli, izolovane u 55 od

ukupno 613 identifikovanih patogenih bakterija, 9.0% od ukupnog broja uzoraka iz briseva

rana. Podaci iz literature svedoče o sličnom procentu učestalosti izolacije ovog patogena.

Sader et al. (2001) su proučavali učestalost izolovanih sojeva iz uzoraka različitog kliničkog

materijala. Ustanovili su malu stopu učestalosti (7.2%) sojeva E. coli kod hospitalizovanih

osoba sa infekcijama rana i povredama kože i mekih tkiva. Učestalost izolacije roda

Enterococcus sp. bila je 8.4%, zatim slede Enterobacter sp. (6.7%), Klebsiella sp. (4.2%) i

Proteus sp. (3.5%). Najmanje izolovani patogeni bili su rodovi Acinetobacter sp. i Serratia

sp. koji su bili zastupljeni u 2.8% uzoraka. Poređenjem sa rezultatima našeg istraživanja

ustanovljena je sličnost u dobijenim podacima. Rod Enterobacter sp. izolovan je u 4.1%,

Klebsiella sp. u 4.2% a Serratia sp. u 0.8% od ukupnog broja bakterijskih izolata iz briseva

rana. Identičan je podatak o učestalosti izolata Acinetobacter sp., dok je najmanja stopa

učestalosti primećena kod roda Citrobacter sp. koji je izolovan u 0.2% identifikovanih

patogena. S. alfa haemolyticus, S. beta haemolyticus, M. morganii i P. rettgeri su, takođe,

izolovane u veoma malom broju. Slični podaci dobijeni su prilikom analiziranja 101 brisa

rane na jednoj klinici u Nigeriji. Naučnici su utvrdili 7 izolata identifikovanih kao Klebsiella

spp., 6 izolata E. coli, 10 izolata P. mirabilis a najviše je bilo sojeva P. aeruginosa i S. aureus

(Pondei et al., 2013).

Od ukupno 613 identifikovanih patogena, 50.3% izolata identifikovano je kod žena

dok je sličan procenat uočen i kod suprotnog pola (49.7%). Poređeni su dobijeni podaci o

učestalosti izolacije patogena na osnovu pola. Najveća razlika uočena je u frekvenciji izolata

S. epidermidis koja je češće izolovana kod osoba ženskog pola. Primećena je razlika u

učestalosti izolacije sojeva P. aeruginosa koja je prisutna u većem procentu kod muškaraca.

Istraživanjem koje je sprovedeno u Nigeriji utvrđena je veća stopa učestalosti izolata P.

aeruginosa kod žena u odnosu na muškarce (3:2) (Oguntibeju & Nwobu, 2004). U našoj

studiji utvrđena je veoma mala razlika u učestalosti izolacije S. aureus između pripadnika

muškog (49.5%) i ženskog pola (50.5%), dok je u studiji sprovedenoj u Kini primećena veća

stopa izolacije sojeva S. aureus kod pacijenata muškog pola, identifikovano je 65.1% od

ukupno 315 ispitivanih izolata (Zhang et al., 2013).

U terapiji bakterijskih infekcija kože koriste se različite vrste lokalnih i sistemskih

medikamenata, a u slučaju teških infekcija kao što su fasciitis ili gasna gangrena, potrebno je i

hiruško lečenje. Antibioticima koji imaju lokalnu primenu, tretiraju se površinske infekcije,

manje opekotine, piodermalni dermatitis, ubodi insekata i manje inficirane rane. Retko se

[50]

razvija preosetljivost ili rezistencija na lokalne medikamentozne supstance (Gruber i Kaštelan,

2000). Glavni problem kod sistemske primene antibiotika jeste rezistencija. Zloupotreba

medikamenata dovela je do globalnog širenja antimikrobne otpornosti širom sveta što

predstavlja problem u lečenju i terapiji različitih oboljenja (Spellberg et al., 2008).

U ovom radu ispitivana je osetljivost/rezistencija na različite antibiotike

identifikovanih izolata iz briseva rana. Izolovan je značajan broj sojeva vrsta S. epidermidis,

S. aureus i P. aeruginosa tako da se dobijeni podaci o njiihovoj rezistenciji na antibiotike

smatraju relevantnim. Za patogene koji su izolovani u manjem broju (izolati E. faecalis i E.

coli) dobijeni rezultati se takođe mogu smatrati značajnim. Međutim, podaci o rezistenciji

patogena P. mirabilis, Klebsiella spp., Enterobacter sp., Acinetobacter sp., S. alfa

haemolyticus, S. beta haemolyticus, P. vulgaris, M. morganii, Serratia sp., P. rettgeri i

Citrobacter sp., koji su izolovani u veoma malom procentu ne predstavljaju pravu sliku o

njihovoj rezistenciji pa, shodno tome, neki od njih nisu pojedinačno testirani u našem radu, i

nije analizirana njihova rezistencija na antibiotike.

Utvrđena je visoka rezistencija (100.0%) izolata S. epidermidis na penicilinske

antibiotike (peniclin G, ampicilin, amoksicilin) dok je veći procenat izolata osetljiv na

piperacilin i amoksicilin/klavulansku kiselinu. Istraživanjem koje je sprovedeno u bolnici u

Meksiku, od strane Castro-Alacon et al. (2011), utvrđena je visoka rezistencija izolata S.

epidermidis na oksacilin koji pripada penicilinskim antibioticima (80.8%). Rezistencija S.

epidermidis na eritromicin iz grupe makrolida iznosi 74.1%. Cefotaksim i ceftriakson koji

pripadaju cefalosporinima pokazuju nisku efikasnost protiv ove bakterije dok su ostali

antibiotici iz ove grupe efikasniji. Grupa karbapenema je značajno efikasna u lečenju infekcija

čiji je uzročnik vrsta S. epidermidis. Najveća osetljivost (100.0%) izolata S. epidermidis

utvrđena je na glikopeptidni antibiotik (teikoplanin) i oksazidinolidni antibiotik (linezolid).

Podaci našeg istraživanja ukazuju na nisku stopu rezistencije (15.7%) izolata S. aureus

na cefaleksin, cefaclor i cefuroksim, dok je na ceftriakson i cefotaksim testiran mali broj

izolata pa se ne može govoriti o njihovom obrascu rezistencije. Istraživanjem koje je

realizovano u Brazilu utvrđena je veća stopa rezistencije sojeva S. aureus. Ispitivana je

osetljivost izolata na tri antibiotika iz grupe cefalosporina. Rezistencija na cefepim i

ceftriakson bila je 34.0%, dok je 50.7% bakterija bilo rezistentno na ceftazidim. Ustanovljena

je apsolutna osetljivost vrste S. aureus na glikopeptidne antibiotike (teikoplanin i vankomicin)

što je identično našim rezultatima istraživanja (Sader et al., 2001). U okviru jedne teorijske

[51]

studije prikazani su podaci od visokoj rezistentnosti S. aureus na aminoglikozide, makrolide,

hloramfenikol i linkozamide (Nikaido, 2009). Rezultati našeg istraživanja se ne podudaraju sa

podacima iz literature. Rezistencija na aminoglikozide iznosi 19.6%, na makrolide 31.4%, na

linkozamide 26.2% dok je na hloramfenikol veoma mali procenat rezistentnih sojeva S.

aureus (7.9%).

Rezistencija na ampicilin, penicilin G i amoksicilin koji pripadaju grupi penicilina

iznosi 98.7%. Rezultati sličnog istraživanja, koje je realizovano u Zavodu za javno zdravlje u

Ćupriji, poklapaju se sa našim podacima o visokoj rezistentnosti izolata vrste S. aureus na

penicilinske antibiotike (Petrović Jeremić i sar., 2008). Amoksicilin/klavulanska kiselina i

piperacilin/tazobaktam su, zbog prisustva inhibitora beta-laktamaza, pokazali visoku

efikasnost u lečenju infekcija izazvanih zlatnim stafilokokom. Fadeyi et al. (2008) su u toku

svoje studije, sprovedene u Nigeriji, utvrdili najveću rezistenciju izolata S. aureus na

ofloksacin (90.9%) i ciprofloksacin (81.8%) koji pripadaju fluorohinolonima. U okviru našeg

istraživanja utvrđena je manja rezistencija na fluorohinolonske preparate u odnosu na

istraživanje u Nigeriji. Jedan izolat S. aureus testiran je na ofloksacin i bio je rezistentan, a na

ciprofloksacin 8.08% izolata pokazalo se otpornim.

Pseudomonas aeruginosa je bakterijska vrsta koja pokazuje visok stepen rezistencije

prema nekoliko grupa antibiotskih preparata. U ovom radu utvrđena je najveća rezistencija

(100.0%) na ampicilin i amoksicilin-klavulansku kiselinu, koji pripadaju penicilinima.

Rezultati se podudaraju sa literaturnim podacima gde je u toku jedne studije primećena

najveća stopa rezistentnosti na ampicilin (100.0%). U okviru istog istraživanja utvrđena je

apsolutna osetljivost sojeva P. aeruginosa na kolistin što se poklapa sa našim rezultatima

rada. Rezistencija na kolistin iznosi 0.0%. Carmeli et al. (1999) su u svom radu ispitivali

rezistenciju vrste P. aeruginosa na antibiotike. Studijom je utvrđena niska stopa rezistencije

na piperacilin (5.0%) što je sličan podatak kao i u okviru naše studije gde rezistencija na isti

preparat iznosi 1.4%. U okviru istog istraživanja utvrđena je rezistencija od 7.0% na

ceftazidim koji pripada cefalosporinima, dok u našem radu rezistencija na ovaj preparat iznosi

31.5%.

Od 78 izolovanih sojeva P. aeruginosa, 7.9% je bilo rezistentno na imipenem a još

manji procenat na drugi antibiotik (meropenem) iz grupe karbapenema (3.5%). Podaci

dobijeni istraživanjem nozokomijalnih infekcija u jednoj bolnici u Bostonu, pokazuju mali

procenat rezistencije na imipenem (9.0%), ceftazidim (6.0%), ciprofloksacin (15.0%), 4.0%

[52]

na piperacilin i 1.0% na tobramicin (Troillet et al., 1997). Estahbanati et al. (2002) realizovali

su sličnu studiju i utvrdili procentualnu rezistentnost izolata P. aeruginosa na različite

antibiotike. Najveća stopa rezistencije primećena je na cefalosporinske (>90.0%) i

aminoglikozidne (90.7%) preparate, dok je najmanja rezistencija uočena na tetracikline i

amikacin. Podaci u okviru našeg istraživanja pokazali su nisku stopu rezistencije na amikacin

(8.0%) dok je na tetracikline testiran samo jedan izolat koji je bio rezistentnan. Rezistencija

na aminoglikozide iznosi 11.7% što se ne poklapa sa pomenutim istraživanjem. Sojevi P.

aeruginosa su apsolutno rezistentni (100.0%) na primenu ceftriaksona i cefuroksima, dok je

rezistencija na ceftazidim i cefepim mnogo manja.

Iz analiziranih briseva rana izolovano je 64 soja bakterije E. faecalis, što predstavlja

10.4% od ukupno broja testiranih izolata. Istraživanjem je obuhvaćeno pet bolnica u Kuvajtu

gde je izolovano 415 izolata enterokoka. Od ukupnog broja, utvrđena je najveća rezistencija

na eritromicin (66.4%), zatim slede tetraciklin (64.6%), ciprofloksacin (39.5%) hloramfenikol

(29.9%), gentamicin (14.7%), ampicilin (8.2%) i najmanja rezistentnost utvrđena je na

teikoplanin i vankomicin (1.9%) (Udo et al., 2002). U poređenju sa našim istraživanjem

postoji velika sličnost u dobijenim rezultatima. Visoka rezistencija na eritromicin, iz grupe

makrolida, poklapa se sa našim rezultatima (73.3%). Rezistencija na ciprofloksacin je slična

sa pomenutim literaturnim podacima, dok je na hlomfenikol skoro identična i iznosi 27.4%.

Značajna razlika postoji u rezistenciji E. faecalis na tetracikline koja iznosi svega 9.4%.

Najveća osetljivost patogena utvrđena je na glikopeptidne antibiotike vankomicin i

teikoplanin, a u okviru naše analize uočena je apsolutna senzitivnost sojeva E. faecalis na

linezolid. Jedan izolat bio je testiran na nitrofurantoin i bio je rezistentan. Na osnovu jednog

izolata nije moguće dati pravu sliku i napraviti poređenje sa podacima iz drugih izvora. Na

vankomicin su svi ispitivani izolati bili senzitivni što ima veliki značaj imajući u vidu da je na

globalnom nivou zabeležena pojava multirezistentnih enterokoka, naročito vankomicin-

rezistentnih enterokoka (VRE) (Rice, 2001).

Od 55 identifikovanih izolata vrste E. coli, njih 41 bilo je rezistentno na ampicilin što

predstavlja 74.6%. Rezistencija izolata na amoksicilin/klavulansku kiselinu bila je 53.7% a na

piperacilin/tazobaktam 0.0%. Visoka stopa rezistencije utvrđena je na tetracikline i iznosi

71.4%. Na ciprofloksacin rezistentno je 54.6% ispitivanih izolata, dok na levofloksacin

rezistencija iznosi 29.1%. Efikasnost gentamicina primećena je u 69.1% izolata. Najefikasniji

preparati u našem istraživanju, pored piperacilin/tazobaktama, bili su i karbapenemi,

hloramfenikol i kolistin. Do sličnih rezultata došli su istraživači u Sloveniji koji su svoju

[53]

studiju realizovali na Institutu za mikrobiologiju i imunologiju, Univerziteta u Ljubljani. U

okviru svog istraživanja izolovali su 102 izolata E. coli poreklom iz hiruških i traumatskih

rana, čireva stopala i dekubitnih rana. Analizirana je rezistencija sojeva E. coli na tri grupe

antibiotika. Utvrđena je najveća rezistencija na ampicilin (46.0%), prati ga tetraciklinska

rezistencija od 25.0% kao i na fluorohinolone (21.0%). Na piperacilin bilo je rezistentno

19.0% izolata, na trimetoprim/sulfametoksazol 17.0%, a na amoksicilin/klavulansku kiselinu

14.0%. Cefalosporinski preparati pokazali su se efikasnim protiv ove bakterijske vrste, na

koje je primećena rezistencija od oko 5.0%. Utvrđena je najmanja rezistencija na gentamicin i

piperacilin u kombinaciji sa tazobaktamom (1.0%) (Petkovšek i sar., 2008).

Svi ispitivani izolati P. mirabilis pokazali su rezistenciju na tetracikline i

hloramfenikol. Rezistencija na ciprofloksacin i levofloksacin, iz grupe fluorohinolona, iznosi

39.3% i 66.7%. Na gentamicin je rezistentno 39.3% testiranih sojeva P. mirabilis. U

istraživanju koje je realizovano u Nigeriji, Proteus sp. identifikovan je kao najčešći uzročnik

iz briseva rana. Svi izolati bili su senzitivni na ciprofloksacin, ofloksacin i gentamicin što nije

slučaj u našoj studiji. Podatak o apsolutnoj osetljivosti izolata na tetraciklin se poklapa sa

podacima ovog rada (Mordi & Momoh, 2008). Najveća stopa osetljivosti sojeva utvrđena je

na karbapeneme i penicilinski antibiotik piperacilin/tazobaktam.

Ispitivanje pojedinačne rezistencije svih ostalih izolovanih bakterija nije obuhvaćeno

istraživanjem zbog njihove male učestalosti izolacije iz briseva rana. Mali broj izolata ne daje

pravu sliku o rezistenciji/osetljivosti bakterije na različite lekove. Ovi izolati uzeti su u obzir

prilikom utvrđivanja ukupne rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih bakterija na

različite grupe antibiotskih supstanci. Ispitivanjem osetljivosti Gram negativnih bakterija na

10 grupa antimikrobnih lekova primećena je najveća stopa rezistencije na tetracikline (60.8%)

i peniciline (53.4%). Rezistencija na cefalosporine iznosi 40.3% a na hloramfenikol 34.6%.

Osetljivost sojeva Gram-negativnih bakterija na fluorohinolone je 75.4% a na aminoglikozide

82.5%. Rezulati našeg istraživanja ukazuju na visok stepen osetljivosti na karbapenemske

antibiotike (87.2%), kao i na polipeptidni antibiotik kolistin (92.9%). Dva izolata su testirana

na glicilciklin, koji pripada novijoj grupi izvedenoj iz tetraciklina, i oba su bila osetljiva.

Podaci iz literature ukazuju na visoku osetljivost Gram-negativnih bacila na cefalosporine

(84.4%), glikopeptide (62.5%) i na fluorohinolone (59.4%). U toku istraživanja u Ugandi,

najveća rezistencija utvrđena je na hloramfenikol (100.0%) i penicilinske antibiotike,

ampicilin i amoksicilin, 90.6% i 96.9% (Anguzu & Olila, 2007).

[54]

Podaci istraživanja dobijeni prilikom istraživanja koje su sproveli Anguzu & Olila

(2007), u Ugandi, ukazuju na visoku stopu osetljivosti Gram-pozitivnih bakterija na

gentamicin (87.5%) i ciprofloksacin (68.7%). Poređenjem sa našim istraživanjem dobijeni su

slični rezultati, osetljivost Gram-pozitivnih koka na aminoglikozide (gentamicin, amikacin)

bila je 69.2%, dok je senzitivnost bakterija na fluorohinolonske preparate bila 73.4%.

Osetljivost sojeva na peniciline iznosi 38.3% što je veći procenat u odnosu na studiju u

Ugandi gde je ustanovljeno 3.0% osetljivih izolata. U okviru naše studije ustanovljena je

najmanja rezistencija Gram-pozitivnih bakterija na glikopeptide (0.5%) i oksazolidinone

(0.0%).

Globalni problem u lečenju svih vrsta infekcija predstavlja trend sve veće ekspanzije

multirezistentnih patogenih sojeva. Pojava multirezistentnosti uslovljena je visokom stopom

učestalosti primene antibiotika u terapijske svrhe. Bakterijska vrsta se smatra

multirezistentnom ukoliko je otporna na dva ili više antibiotska preparata. Dobijeni podaci u

našem istraživanju ukazuju na multirezistenciju sojeva S. epidermidis, S. aureus, P.

aeruginosa. E. coli i P. mirabilis. Utvrđena je visoka stopa rezistencije ovih izolata na više

antibiotika iz razlićitih klasa što potvrđuje njihovu multirezistentnost. Veličković-

Radovanović i saradnici (2009) sproveli su studiju praćenja ukupne upotrebe antibiotika i

bakterijske rezistencije kod hospitalizovanih bolesnika u Kliničkom centru Niš. U toku

petogodišnjeg perioda primećena je smanjena upotreba antibiotika za 29.1% ali, i pored toga,

postoji porast broja multirezistentnih sojeva bakterija. Najčešće propisivana terapija

obuhvatala je primenu penicilina, cefalosporina, aminoglikozida i hinolona. Ustanovljena je

povećana stopa upotrebe ciprofloksacina u 2007. godini u odnosu na 2004. godinu, što je

dovelo do porasta rezistencije sojeva E. coli. U ovom periodu primećen je porast

multirezistentnosti sojeva P. aeruginosa, Acinetobacter sp. i P. mirabilis. Na osnovu

dobijenih podataka utvrđen je značajan porast stope rezistencije patogenih sojeva na

cefalosporine, karbapeneme i ciprofloksacin.

[55]

6. ZAKLJUČCI

Na osnovu rezultata predstavljenih u ovom radu mogu se doneti sledeći zaključći:

I. Identifikacijom 613 bakterijskih izolata iz briseva rana utvrđeno je da je S. epidermidis

sa 113 izolata (18.4%) najčešći uzročnik infekcija rana.

II. Izolati identifikovani kao S. aureus, P. aeruginosa i E. faecalis izolovani su u velikom

broju iz testiranih uzoraka rana.

III. Bakterijski sojevi E. coli, Klebsiella sp., Staphylococcus sp., Enterobacter sp.,

Pseudomonas sp., P. vulgaris, P. mirabilis, M. morganii, P. rettgeri, Citrobacter sp.,

Acinetobacter sp., S. alfa haemolyticus, S. beta haemolyticus i Serratia sp.

identifikovani su u malom broju uzoraka.

IV. Najmanja učestalost izolacije patogena iz briseva rana utvrđena je kod identifikovanog

roda Citrobacter sp. i iznosi 0.2%.

V. Nije utvrđena značajna razlika u poređenju obrazaca ukupne učestalosti izolata iz

briseva rana na osnovu pola.

VI. Poređenjem obrazaca učestalosti izolovanih patogena na osnovu pola, dobijeni podaci

ukazuju na postojanje značajne razlike u broju izolata identifikovanih kao S.

epidermidis i E. faecalis.

VII. Ispitivanjem antimikrobne osetljivosti izolata S. epidermidis na različite antibiotike,

ustanovljena je najveća rezistencija na penicilin G, ampicilin i amoksicilin, a najmanja

na linezolid i teikoplanin.

VIII. Izolati identifikovani kao S. aureus testirani su na različite antibiotike i utvrđena je

najmanja osetljivost na penicilin G, ampicilin i amoksicilin, dok su svi ispitivani sojevi

bili osetljivi na karbapeneme, doksiciklin, linezolid, fucidinsku kiselinu i teikoplanin.

IX. Na osnovu podataka dobijenih istraživanjem utvrđena je multrirezistentnost sojeva P.

aeruginosa. Najveća stopa rezistencije bila je na ampicilin, amoksicilin/klavulansku

kiselinu, cefuroksim i baktrim, a najmanja na tazobaktam i kolistin.

X. Gram-pozitivne bakterije su najmanje osetljive prema penicilinskim supstancama, dok

je na oksazidinolidinone utvrđena senzitivnost svih testiranih izolata.

[56]

XI. Gram-negativne bakterije su u najvećem procentu rezistentne na tetracikline a veoma

mali procenat (0.5%) rezistentan je na polipeptide. Svi ispitivani izolati su osetljivi na

glicilciklin.

XII. Na osnovu poređenja obrazaca rezistencije Gram-pozitivnih i Gram-negativnih

bakterija utvrđena je značajna razlika u efikasnosti primene tetraciklina. Rezistencija

na preparate tetraciklina kod Gram-pozitivnih koka iznosi 15.1%, dok je kod Gram-

negativnih znatno veći procenat (60.8%).

[57]

7. LITERATURA

1. Amagai, M., Yamaguchi, T., Hanakawa, Y., Nishifuji, K., Sugai, M. & Stanley, R. J.,

2002: Staphylococcal Exfoliative Toxin B Specifically Cleaves Desmoglein 1. –

Journal of Investigative Dermatology 118(5): 845-850.

2. Anguzu, J. R. & Olila, D., 2007: Drug sensitivity patterns of bacterial isolates from

septic post-operative wounds in a regional referral hospital in Uganda. – African

Health Sciences 7(1): 148-154.

3. Baron, S., 1996: Medical Microbiology, 4th ed. The University of Texas Medical

Branch, Galveston, TX.

4. Carmelli, Y., Troillet, N., Eliopoulos, M. G. & Samore, H. M., 1999: Emergence of

Antibiotic-Resistant Pseudomonas aeruginosa: Comparison of Risks Associated with

Different Antipseudomonal Agents. – Antimicrobial Agents and Chemotherapy 43(6):

1379-1382.

5. Castro-Alarcon, N., Ribas-Aparicio, R. M., Silva-Sanchez, J., Calderon-Navarro, A.,

Sanchez-Perez, A., Parra-Rojas, I. & Aparicio-Ozores, G., 2011: Molecular typing an

characterization of macrolide, lincosamide and streptogramin resistance in

Staphylococcus epidermidis strains isolated in a Mexian hospital. – Journal of Medical

Microbiology 60: 730-736.

6. Cetinkaya, Y., Falk, P. & Mayhall, C. G., 2000: Vankomycin-Resistant Enterococci. –

Clinical Microbiology Reviews 13(4): 686-707.

7. Chiller, K., Selkin, B. A. & Murakawa, G. J., 2001: Skin Microflora and Bacterial

Infections of the Skin. – Journal of Investigative Dermatology Symposium

Proceedings 6(3): 170-174.

8. Chopra, I. & Roberts, M., 2001: Tetracycline Antibiotics: Mode of Action,

Applications, Molecular Biology, and Epidemiology of Bacterial Resistance. –

Microbiology and Molecular Biology Reviews 65(2): 232-260.

9. Church, D., Elsayed, S., Reid, O., Winston, B. & Lindsay, R., 2006: Burn Wound

Infections. – Clinical Microbiology Rewiews 19(2): 403-434.

10. Cvjetković, D., Aleksić-Đorđević, M., Jovanović, J., Hrnjaković-Cvjetković, I.,

Stefan-Mikić. S. i Sević, S., 2009: Enterokokni endokarditis u praksi infektologa-

prikaz slučaja. – Medicinski pegled 62(11-12): 583-586.

[58]

11. Estahbanati, H. K., Kashani, P. P. & Ghanaatpishes, F., 2002: Frequency of

Pseudomonas aeruginosa serotypes in burn wound and their resistance to antibiotics.

– Burns 28: 340-348.

12. Fadeyi, A., Adigun, A. I. & Rahman, A. G., 2008: Bacteriological Pattern of Wound

Swab Isolates in Patients with Chronic Leg Ulcer. – International Journal of Health

Research 1(4): 183-188.

13. Gentry, O. L. & Rodriguez-Gomez, G., 1991: Randomized Comparison of Cefepime

and Ceftazidime for Treatment of Skin, Surgical Wound, and Complicated Urinary

Tract Infections in Hospitalized Subjects. – Antimicrobial Agents and Chemotherapy

35(11): 2371-2374.

14. Giacometti, A., Cirioni, O., Schimizzi, A. M., Del Prete, M. S., Barchiesi, F., D'errico,

M. M. & Scalise, G., 2000: Epidemiology and Microbiology of Surgical Wound

Infections. – Journal of Clinical Microbiology 38(2): 918-922.

15. Gordon, C. N. & Wareham, W. D., 2010: Multidrug-resistant Acinetobacter

baumannii: mechanisms of virulence and resistance. - International Journal of

Antimicrobial Agents 35: 219-226.

16. Gruber, F. & Kaštelan, M., 2000: Liječenje bakterijskih infekcija kože i mekih česti

antibioticima. – Medicus 9(2): 193-200.

17. Guzman-Blanco, M., Mejia, C., Isturiz, R., Alvarez, C., Bavestrello, L., Gotuzzo, E.,

Labarca, J., Luna, M. C., Rodriguez-Noriega, E., Salles, J. C. M., Zurita, J. & Salles,

C., 2009: Epidemiology of meticillin-resistant Staphylococcus aureus (MRSA) in

Latin America. – International Journal of Antimicrobial agents 34: 304-308.

18. Gvozdenović, Lj., Pasternak, J., Milovanović, S., Ivanov, D. i Milić, S., 2010:

Streptokokni toksični šok sindrom. – Medicinski Pregled 63(7-8): 550-553.

19. Hiransuthikul, N., Tantisiriwat, W., Lertutsahakul, K., Vibhagool, A. & Boonma, P.,

2005: Skin and Soft-Tissue Infections among Tsunami Survivors in Southern

Thailand. – Clinical Infectious Diseases 41(10): 93-96.

20. Ilić, M. i Marković-Denić, Lj., 2009: Nosocomial infections prevalence study in a

Serbian university hospital. – Vojnosanintetski pregled 66(11): 868-875.

21. Ingraham, L. J. & Ingraham, A. C., 2000: Introduction to microbiology. -

Brooks/Cole, USA.

22. Katzung, G. B., 1995: Basic & clinical pharmacology. – Prentice-Hall International,

London.

[59]

23. Kohanski, A. M., Dwyer, J. D., Hayete, B., Lawrence, A. C. & Collins, J. J., 2007: A

Common Mechanism of Cellular Death Induced by Bactericidal Antibiotics. – Cell

130: 797-810.

24. Kučišec-Tepeš, N., 2012: Atipični uzročnici infekcije rane i ciljani uzorci. – Acta

Medica Croatica 66(1): 71-77.

25. Macedo, J. L. S. D. & Santos, J. B., 2005: Bacterial and fungal colonization of burn

wounds. – Memorias do Instituto Oswaldo Cruz 100(5): 535-539.

26. Medić, D., Mihajlović Ukropina, V., Gusman, V., Jelesić, Z. i Milosavljević, B., 2011:

Rezistencija na karbapeneme kod sojeva Acinetobacter spp izolovanih iz briseva rana

tokom 2009. i 2010. godine. – Medicinski Pregled 64(11-12): 583-587.

27. Mioljević, V., Jovanović, B., Mazić, N., Palibrk, I. i Milićević, M., 2007: Results of

epidemiological surveillance of hospital infections at the Clinic of Digestive System

Surgery, CCS, in 2007. – Acta chirurgica lugoslavica 56(2): 47-51.

28. Moniri, R., Kheltabadi Farahani, R., Shajari, Gh., Nazem Shirazi, MH. & Ghasemi,

A., 2009: Molecular Epidemiology of Aminoglycosides Resistance in Acinetobacter

Spp. with Emergence of Multidrug-Resistan strains. – Iranian J Publ Health 39(2):

63-68.

29. Moran, J. G., Amii, N. R., Abrahamian, M. F. & Talan, A. D., 2005: Methicillin-

resistan Staphylococcus aureus in Community-acquired Skin Infections. – Emerging

Infectious Diseases 11(6): 928-930.

30. Mordi, R. M. & Momoh, M. I., 2008: Incidence of Proteus species in wound

infections and their sensitivity pattern in the University of Benin Teaching Hospital. –

African Journal of Biotechnology 8(5): 725-730.

31. Nester, W. E., Roberts, C. E., Pearsall, N. N., Anderson, G. D. & Nester, T. M., 1998:

Microbiology: A Human Perspective. – McGraw-Hill, Washington.

32. Nikaido, H., 2009: Multidrug Resistance in Bacteria. – Annual Review of Biochemistry

78: 119-146.

33. O'Gara, P. J. & Humphreys, H., 2001: Staphylococcus epidermidis biofilms:

importance and implications. – Journal of Medical Microbiology 60: 582-587.

34. Oguntibeju, O. & Nwobu, R., 2004: Occurrence of Pseudomonas aeruginosa in post-

operative wound infection. – Pakistan Journal of Medical Sciences 20(3): 187-191.

35. Paravina, M., Spaljević, Lj., Stanojević, M., Tiodorović, J., Binić, I. i Jovanović, D.,

2003: Dermatovenerologija. – Medicinski fakultet, Niš.

[60]

36. Petkovšek, Ž., Eleršič, K., Gubina, M., Žgur-Bertok, D. & Starčič-Erjavec, M., 2009:

Virulence Potential of Escherichia coli Isolates from Skin and Soft Tissue Infections.

– Journal of Clinical Microbiology 47(6): 1811-1817.

37. Petrović Jeremić, Lj., Kuljić Kapulica, N., Mirović, V. i Kocić, B., 2008:

Staphylococcus aureus methicillin-resitance mechanisms. – Vojnosanitetski pregled

65(5): 377-382.

38. Petrović, O., Knežević, P. i Simeunović, J., 2007: Mikrobiologija: skripta za studente

biologije. – Daniel Print, Novi Sad.

39. Pondei, K., Beleudanyo, G. F. & Oluwatoyosi, O., 2013: Current Microbial Isolates

from Wound Swabs, Their Culture and Sensitivity Pattern at the Niger Delta

University Teaching Hospital, Okolobiri, Nigeria. – Tropical Medicine and Health

41(2): 49-53.

40. Prakash, P. V., Rao, R. S. & Parija, C. S., 2005: Emergence of unusual species of

enterococci causing infections, South India. – BMC Infectious Diseases 5(1): 1-8.

41. Prescott, M. L., Harley, P. J. & Klein, A. D., 1999: Microbiology. – McGraw-Hill,

Boston.

42. Puljiz, I. & Bruketa, T., 2014: Ne-nekrotizirajuće bakterijske infekcije kože. –

Infektološki glasnik 34(1): 33-39.

43. Rhodes, T. R., 2016: Myths and facts: Bacterial Skin Infections. – BioSupply Trends

Quarterly: 38-41.

44. Rice, B. L., 2001: Emergence of Vankomycin-Resistant Enterococci. – Emerging

Infectious Diseases 7(2): 183-187.

45. Sader, S. H., Gales, C. A., Pffaler, A. M., Mendes, E. R., Zoccoli, C., Barth, A. &

Jones, N. R., 2001: Pathogen Frequency and Resistance Patterns in Brazilian

Hospitals: Summary of Results from Three Years of the SENTRY Antimicrobial

Surveillance Program. – The Brazilian Journal of Infectious Diseases 5(4): 200-214.

46. Shittu, A. O., Kolawole, D. O. & Oyedepo, E. A. R., 2002: A study of wound

infections in two health institutions in Ile-Ife, Nigeria. – African Journal of

Biomedical Research 5: 97-102.

47. Spellberg, B., Guidos, R., Gilbert, D., Bradley, J., Boucher, W. H., Scheld, M. W.,

Barlett, G. J. & Edwards, J., 2008: The Epidemic of Antibiotic-Resistant Infections: A

Call to Action for the Medical Community from the Infectious Diseases Society of

America. – Clinical Infectious Diseases 46: 155-164.

[61]

48. Stanković Nedeljković, N., Tiodorović, B., Kocić, B., Ćirić, V., Milojković, M. i

Waisi, H., 2015: Pseudomonas aeruginosa serotypes and resistance to antibiotics from

wound swabs. – Vojnosanitetski pregled 72(11): 996-1003.

49. Stulberg, L. D., Penrod, A. M. & Blatny, A. R., 2002: Common Bacterial Skin

Infections. – American Family Physician 66(1): 119-124.

50. Šuljagić, V. i Marković-Denić, Lj., 2006: Infekcije operativnog mesta-epidemiološke

karakteristike. – Vojnosanitetski pregled 63(2): 169-176.

51. Tenson, T., Lovmar, M. & Ehrenberg, M., 2003: The Mechanism of Action of

Macrolides, Lincosamides and Streptogramin B Reveals the Nascent Peptide Exit Path

in the Ribosome. – Journal of Molecular Biology 330: 1005-1014.

52. Tortora, J. G., Funke, R. B. & Case, L. C., 2001: Microbiology an introduction. – W.

Longman, New York.

53. Troillet, N., Samore, M. H. & Carmeli, Y., 1997: Imipenem-resistant Pseudomonas

aeruginosa: risk factors and antibiotic susceptibility patterns. – Clinical Infectious

Diseases 25(5): 1094-1098.

54. Udo, E. E., Al-Sweih, N., Phillips, A. O. & Chugh, D. T., 2003: Species prevalence

and antibacterial resistance of enterococci isolated of Kuwait hospitals. – Journal of

Medical Microbiology 52: 163-168.

55. Varagić, M. V. i Milošević, P. M., 2009: Farmakologija - 23. preprađeno i dopunjeno

izdanje. – Elit-Medica, Beograd.

56. Veličković-Radovanović, R., Petrović, J., Kocić, B., Antić, S. i Ranđelović, G., 2009:

Correlation between antibiotic consumption and bacterial resistance as quality

indicator of proper use of these drugs i inpatients. – Vojnosanitetski pregled 66(4):

307-312.

57. Victor, D., Revathi, G., Sam, K., Abdi, H., Asad, R. & Andrew, K., 2013: Pattern of

Pathogens and Their Sensitivity Isolated from Surgical Site Infections at the Aga Khan

University Hospital, Nairobi, Kenya. – Ethiopian Journal of Health Sciences 23(3):

141-149.

58. Zhang, H., Xiao, M., Yang, Q. W., Wang, Y., Wang, H., Zhao, Y., Brown, M., Zhao,

H. R., Kong, F. & Xu, Y. C., 2013: High ceftroline non-susceptibility in

Staphylococcus aureus isolated from acute skin infections in 15 tertiary hospitals in

China. – Journal of medical microbiology 62(3): 496-497.

BIOGRAFIJA KANDIDATA

Dimitrijević Marina je rođena 19. juna 1992. godine u Leskovcu.

Osnovnu školu "Radoje Domanović" završava 2007. godine sa odličnim

uspehom. Srednju medicinsku školu u Leskovcu završava 2011. godine.

Iste godine upisuje osnovne akademske studije na Prirodno-

matematičkom fakultetu u Nišu, na Departmanu za biologiju i

ekologiju, koje završava 2014. godine. Nakon osnovnih upisuje master

akademske studije, studijski program Biologija, na Prirodno-

matematičkom fakultetu u Nišu. Master studije završava 2016. godine

i stiče zvanje master biolog.

Прилог 5/1

ПРИРОДНO - MАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ НИШ

КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАЦИЈА

Редни број, РБР: Идентификациони број, ИБР: Тип документације, ТД: монографска Тип записа, ТЗ: текстуални / графички Врста рада, ВР: мастер рад Аутор, АУ: Марина Димитријевић Ментор, МН: Зорица Стојановић-Радић Наслов рада, НР:

Учесталост и резистенција бактеријских изолата из брисева рана Језик публикације, ЈП: српски Језик извода, ЈИ: енглески Земља публиковања, ЗП: Р. Србија Уже географско подручје, УГП: Р. Србија Година, ГО: 2016. Издавач, ИЗ: ауторски репринт Место и адреса, МА: Ниш, Вишеградска 33. Физички опис рада, ФО: (поглавља/страна/ цитата/табела/слика/графика/прилога) 61 стр. ; 15 слика; 19 табела

Научна област, НО: биологија Научна дисциплина, НД: микробиологија Предметна одредница/Кључне речи, ПО: инфекције коже, брис ране, антибиотска резистенција, S. epidermidis, S.

aureus, P. aeruginosa УДК 579.822.9 : 616-001.47

Чува се, ЧУ: библиотека Важна напомена, ВН: Извод, ИЗ: Микробиолошком анализом узорака из брисева рана, пореклом од амбулантних

пацијената поликлинике Хуман у Нишу, изоловано је 613 сојева. Испитивање осетљивости сојева на антибиотике рађено је методом дифузије. Најчешће изоловане бактерије су Staphylococcus epidermidis, Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeruginosa i Enterococcus faecalis. Утврђена је највећа резистенција изолата S. epidermidis пеницилин, ампицилин и амоксицилин, а најмања на линезолид и теикопланин. Испитивањем осетљивости сојева S. aureus установљена је најмања осетљивост на пеницилин, ампицилин и амоксицилин, док су сви испитивани сојеви били осеетљиви на карбапенеме, доксициклин, линезолид, фуцидинску киселину и теикопланин. Идентификовани сојеви P. aeruginosa били су резистентни на ампицилин, амоксицилин/клавуланску киселину, цефуроксим и триметоприм/сулфаметоксазол што указује на њихову мултирезистентност. Сви тестирани изолати P. aeruginosa били су осетљиви на тазобактам и колистин. Поређењем образаца резистенције Грам-негативних и Грам-позитивних бактерија утврђена је значајна разлика у ефикасности примене тетрациклина.

Датум прихватања теме, ДП: 05.10.2016. Датум одбране, ДО:

Чланови комисије, КО: Председник: Члан: Члан, ментор:

Прилог 5/2

ПРИРОДНО - МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ НИШ

KEY WORDS DOCUMENTATION

Accession number, ANO: Identification number, INO: Document type, DT: monograph Type of record, TR: textual / graphic Contents code, CC: master thesis Author, AU: Marina Dimitrijević Mentor, MN: Zorica Stojanović-Radić Title, TI: Frequency of isolation and antibiotic resistance of bacterial isolates from

wound swabs Language of text, LT: Serbian Language of abstract, LA: English Country of publication, CP: Republic of Serbia Locality of publication, LP: Serbia Publication year, PY: 2016. Publisher, PB: author’s reprint Publication place, PP: Niš, Višegradska 33. Physical description, PD: (chapters/pages/ref./tables/pictures/graphs/appendixes) 61 p. ; 15 pictures; 19 tables Scientific field, SF: biology Scientific discipline, SD: microbiology Subject/Key words, S/KW: skin infections, wound swab, antibiotic resistance, S. epidermidis, S. aureus, P.

aeruginosa UC 579.822.9 : 616-001.47 Holding data, HD: library Note, N: Abstract, AB: The six hundred and thirteen strains were isolated by wound swabs from outpatients of

polyclinic Human in Nis. Diffusion method was used in order to test the sensitivity of isolated strains to different antibiotics. The most common isolated bacteria from wound swabs were Staphylococcus epidermidis, Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeruginosa and Enterococcus faecalis. Staphylococcus epidermidis isolates showed the highest resistance to penicillin G, ampicilin and amoxicillin, and the lowest to linezolid and teicoplanin. Staphylococcus aureus isolates demonstrated the lowest sensitivity to penicilin G, ampicilin and amoxicillin, while all tested strains showed susceptibility to carbapenems, doxycycline, linezolid, fucidic acid and teicoplanin. Identified strains of P. aeruginosa were resistant to ampicilin, amoxicilin/clavulanic acid, trimethoprim/sulfamethoxazole and cefuroxime, which indicate their multiresistance. All tested isolates od P. aeruginosa were susceptible to colistin and tazobactam. Significant difference in the tetracycline efficiency was observed when comparing the resistance patterns of Gram-negative and Gram-positive bacterial strains.

Accepted by the Scientific Board on, ASB: 05.10.2016. Defended on, DE: Defended Board, DB: President: Member: Member, Mentor:

MASTER RAD Marina Dimitrijevićkolagena, elastična i retikulinska vlakna, zatim krvni i limfni...

Documents

Transcript of MASTER RAD Marina Dimitrijevićkolagena, elastična i retikulinska vlakna, zatim krvni i limfni...