Njena veoma posebna beba

Lusi Klark

Naslov originala:Lucy Clark Her very Specia Baby

by voki

2

1.

- MRZIM da kasnim - Morena je parkirala svoj auto i uputila se

prema klinici opšte prakse, koju je nasledila od svoga oca. - Kasnim

pola sata na jutarnju smenu - promrmljala je gledajući na sat i

poželela da nije tačan iako je znala da radi bez greške. - Današnji

dan neće izaći na dobro. - Pošto je očekivala da čekaonica bude

puna, primorala je sebe da se nasmeje i ušla.

- Dobro jutro, Morena - Seli ju je dočekala iza prijemnog šaltera

obloženog narandžastim laminatom. Svih ovih godina tokom kojih

je Morena dolazila ovde, najpre kao dete da poseti svoga oca, zatim

kao tinejdžerka da pomaže oko kancelarijskih poslova, potom kao

jedna od zaposlenih, a sada i kao šef, blistava i vesela atmosfera je

uvek uspevala da je oraspoloži - bilo da kasni ili ne. Danas je,

međutim, bilo drugačije.

- Izvini što kasnim. Konor nikako nije mogao da se smiri kod

mame.

- Nema problema. Postižemo sve brže nego što smo planirali.

- Oh - to nije bilo ono što je Morena očekivala. - Prvi dan na poslu

novog zamenika i postižemo sve brže nego što smo planirali. Dobar

početak za njega. I ne tako pozitivan utisak o meni. — Morena je

prevrnulaočima i okrenula se od plavokose sestre sa prijemnog

šaltera kada se začulo otvaranje vrata druge ordinacije. Iz nje je

izašla gospoda Henderson smejući se. Gospoda Henderson se nikada

nikome nije smejala, a ovog puta je čak veselo brbljala.

- Moji omiljeni kolači su anzak kolači, naročito oni koji su malo

mekši.

Duboki muški glas je dopro do njih i Morena je više osetila nego

što je mogla da vidi kako su dve žene u čekaonici uzdahnule. Osetila

je kako je prožima jeza duž kičme i sebi je na brzinu objasnila da je

to zato što je danas zamenikov prvi dan na poslu, a ona želi da

by voki

3

ostavi dobar utisak - u čemu očigledno nije uspela s obzirom na to

da toliko kasni. To sve, naravno, nije imalo nikakve veze s njegovim

baršunastim glasom.

- Pa, dragi moj mladiću - rekla je gospođa Henderson dok je

treptala gledajući ga - moram ti doneti svoje izvanredne anzak

kolače. - Nagnula se kako bi mu bila bliža i dodirnuh mu ruku. -

Stavljam duplu meru slatkog sirupa i zbog toga su moji bolji nego

ičiji.

- Jedva čekam, gospođo Henderson. - Izgovarajući te reči, dotični

muškarac se pojavio. Bilo je čudno videti nekoga drugog tu, u

očevoj ordinaciji, ali je morala da prizna da doktor Nejtan Jang, koji

je konkurisao za posao sa odličnim kvalifikacijama, pristaje uz

staromodni dekor porodične prakse Viktor Harbora.

Bio je visok, oko metar i devedeset, tamne kose i dubokih, dubokih

braon očiju. Do ovog saznanje došla je kada su im se pogledi susreli.

Za tih nekoliko sekundi, vreme kao da je stalo, toliko da je Morena

mogla da primeti zlatne mrlje koje su iskrile iz njegovih ženica kao i

treperavu čokoladnobraon boju koja je kao oreol okruživala dužicu.

Kad se Nejtan ponovo obratio gospodi Henderson, Morena je

udahnula prefinjen, primamljiv miris koji ju je potpuno obuzeo.

Svideo joj se.

Zatresla je glavom kao da želi da se oslobodi ošamućenosti

izazvane njegovom pojavom, a zatim se usiljeno osmehnula kad je

gospoda Henderson konačno ušla u čekaonicu. Žena koja je sebe

doživljavala gotovo kao kraljicu u ovim krajevima, zbog činjenice da

je njen muž bio gradonačelnik dugo godina do odlaska u penziju,

pogledala je Morenu s visine.

- Doktorice Kemden - ponovo je imala onaj neprijatan i drzak

pogled dok je žurno prolazila pored nje. - Moram priznati da mi je

drago da vidim da je na vašu kliniku konačno došao neko ko je lepo

vaspitan, cenjen i ko je pre svega pravi profesionalac. - Usta su joj se

malo iskrivila kad je ponovo pogledala u doktora janga.

Morena je već bila navikla na mišljenje koje gospoda Henderson

ima o njihovoj klinici. - Da. Hvala. Drago mi je da se slažete.

- Zašto se ne bih slagala? Doktor Jang je... predivan.

by voki

4

Morena se osvrnula prema doktoru Jangu i videla kako je klimnuo

glavom u znak blagog naklona. - Bilo mi je zadovoljstvo, gospodo

Henderson. Slobodno me pozovite u bilo koje doba ako vam još

nekada zatreba neki medicinski savet ili pomoć.

- Vidite. Savršeno vaspitanje. - Gospođa Henderson se širokim

pokretom ruke obratila dvema damama koje su tu sedele i netremice

zurile u doktora Janga.

-Zakažite pregled kod doktora Janga ako želite nešto više od

osnovnog tretmana.

Morena se svim silama trudila da ne počne da koluta očima i da

staroj oštrokondi ne kaže šta misli. Sve što treba da uradi jeste da

kontoliše svoju narav još samo nekoliko minuta, a zatim će gospoda

Henderson otići - nadajmo se bez komentara o Moreninom privatno

životu.

- Da li treba da vam zakažem, gospodo Henderson? - Upitala ju je

Seli.

- Doktorice Kemden - rekla je gospoda Henderson, ignorišući

sestru. - Vidim da jutros malo kasnite.Na taj način nikako ne bi

trebalo da funkcioniše ova klinika.

- Da, gospodo Henderson.

- Nadam se da je Konor dobrog zdravlja?

- Savršeno zdrav. A vaš suprug? Kako se oseća ovih dana?

- Zdrav kao dren, kao i obično, doktorice Kemden. Moj Hoban

nijedan dan u svome životu nije bio bolestan. Čak i sada kada je u

penziji, uvek ustaje rano i izlazi napolje da uživa medu ljudima iz

kraja.

- Naravno. Molim vas, prenesite gospodinu Hendersonu moje

najtoplije pozdrave.

Sve što je dobila za uzvrat bio je prezriv pogled pun odbojnosti.

Stežući zube i iz sve snage se trudeći da se kontroliše, Morena je

mogla da oseti kako će svakog časa eksplodirati.

- Doktorice Kemden? Ako ste slobodni za trenutak, imao bih

nekoliko pitanja.

by voki

5

Doktor Jang je pokazao prema vratima svoje ordinacije. Morena ga

je ponovo pogledala i dok je on blago naginjao glavu u stranu, činilo

se kao da je ona konačno popustila i odbrusila joj je ljutito:

- Da. Naravno. Prijatan dan, gospodo Henderson. - S tim rečima je

Morena, s torbom još uvek preko ramena, ušla u ordinaciju koju su

dodelili doktoru Jangu. Čula ga je kako se oprašta od žene od koje

nikada niko nije uspeo da izmami nijedan osmeh i već sledećeg

trenutka bio je u sobi ostavljajući ih iza zatvorena vrata.

- Uf! Bilo je blizu! - Nasmejao joj se, a ona je osetila kako joj klecaju

kolena. Njegovi zubi su bili beli, oči su mu svetlucale i bila je

ubedena da joj se podsmeva. Pridržavajući se za sto kao oslonac,

okrenula je glavu i naterala sebe da počne pristojno da se ponaša.

- Šta je bilo blizu?

- To - zamalo da izgubiš živce s gospodom H.

- Gospoda H? Pazi da te ne čuje kako je zoveš. Odrubiće ti glavu. -

Dok je govorila, Morena se okrenula prema njemu i posmatrala

kako mu se, dok ju je ispitivački gledao, podižu obrve.

- Zaista misliš da hoće?

- Hm, verovatno neće. Izgleda da ti je uspelo da je smotaš oko

malog prsta. Usput, ja sam Morena. - Ispružila je ruku a torba joj je

skliznula do lakta. - Uh. - Izgleda da joj to nije smetalo jer je, istoga

trenutka kada je stavio svoju toplu ruku u njenu, zaboravila na sve

oko sebe i po drugi put osetila kako se gubi u tim privlačnim,

čokoladnim dubinama. Bila je još uvek očarana njegovim osmehom i

bila je sigurna da bi bio savršen u reklami za zubnu pastu jer je

njegov šarm bio tako prirodan. Zvuči koji su dopirali izvan ove male

ordinacije nestali su, ostavljajući ih da stoje tako sami i drže se za

ruke duže nego što je to bio običaj prilikom zvaničnog upoznavanja.

- Nejtan. - Izgledalo je da mu se ne žuri da pusti njenu ruku i zbog

toga se zapitala kako ona izgleda. Uopšte nije imala vremena da to

proveri pre nego što je istrčala iz kuće u prvom pogodnom trenutku.

Da li joj kosa neuredna? Da li joj je ruž za usne razmazan po

zubima? To je ne bi začudilo s obzirom na to da ga je na brzinu

stavila dok je vozila.

by voki

6

- Nisi uspela da dođeš na moj razgovor za posao. - Nejtan joj je

rekao, vraćajući je u sadašnjost. Kad je pustio njenu ruku, torba joj je

skliznula i pala na pod. Brzo, i uz mali nervozni osmeh, Morena ju je

ponovo navukla na rame.

- Ne, nisam. Ali verujem u procenu svog oca. Uostalom, on je taj

koji je birao zamenu za sebe.

- Zamenu? Razumeo sam da će on i dalje da radi skraćeno vreme.

- Dva dana, pola radnog vremena nedeljno i određene hitne

slučajeve - onda kada ti i ja nismo slobodni. Da je po mome, on bi

otišao u punu penziju.

- Želiš da se povuče da bi mogla da radiš po svome? - Čudno. Nije

stekao utisak da je takva. - Napolje stari, dobro došli, novi?

- Ne! - Bila je zaprepašćena. - Zaboga, ne. Nikako ne. Volela bih da

može da ostane da radi ovde zauvek, ali u pitanju je njegovo

zdravlje. Ima anginu i stres zbog vođenja naporne porodične klinike

nikako nije dobar za njega. Mama je godinama pokušavala da ga

natera da uspori, ali čak i kada smo mi počeli da radimo ovde, stvari

su pošle nagore, nikako nabolje.

- Mi?! Nisam znao da je i tvoja mama lekar.

- Hm?! - Morena je bila zbunjena. - Nije.

- Ali rekla si mi.

- Oh, izvini. Stalno zaboravljam da ti nisi iz ovih krajeva i da zato

nisi upoznat sa svim tračevima, mada sam ubeđena da ćeš ih čuti i

više nego dovoljno tokom jutra. Ne, pod „mi" sam mislila na svoga

muža i sebe.

Nejtan je istog trenutka pogledao prema njenoj levoj ruci, ali tamo

nije bilo nikakvog prstena - iako je mogao da primeti kako se nazire

veoma tanka be-la crta.

- Razveli smo se - brzo je dodala, čudeći se zašto joj je bilo tako

bitno da doda i tu informaciju. Pažljivo ga je posmatrala, ali nije

mogla da primeti nikakvu promenu u izrazu njegovog lica.

- Pretpostavljam da se medu pacijentima uveliko šuška o tome?

Morena se nevoljno nasmejala. - Mislim da će te to teško zaobići,

iako i nije neka zanimljiva priča kad je već sve rečeno i urađeno.

- Zašto mi onda prvo ti ne ispričaš svoju verziju ?

by voki

7

- Molim? I pokvarim ti zadovoljstvo da neprestano slušaš tračeve

sve dok ti se ne smuči? Taman posla, doktore Jang.

- Pravi si zlikovac.

Slatko se nasmejala. - To su mi više puta rekli.

Nejtan je još uvek bio nasmejan a njegove oči su svetlucale, pa se

ona osećala srećnom i pametnom - i želela je da to potraje. Ovo

lagano, prijateljsko nadmudrivanje, način na koji ju je gledao, činili

su da se tako oseća. Zaprepastila se kad je shvatila da s njim flertuje.

Flertuje s novim kolegom!

Malo se nakašljala, primoravajući sebe da skrene pogled, i

namestila svoju torbu na ramenu. - Usput,' rekao si da imaš neka

pitanja?

- U stvari, nemam. To sam rekao samo zato da bih te spasao od

gospode H. Viktor Harbor deluje kao lepo mestašce. - I skoro bez

predaha je nastavio: — Jesi li stvarno izbacila svoga muža napolje?

- Molim?

- Gospoda H kaže da si uradila pravu stvar što si ga se resila.

Nazvala ga je lutajućim ženskarošem.

Moreni je bilo teško da zadrži osmeh na licu, ali joj je bilo još teže

da ignoriše bol zbog neuspeha koji se javljao svaki put kada bi neko

pomenuo njen katastrofalan brak. - Vidim da si već krenuo da se

zabavljaš. Baš lepo od gospode Henderson da kaže šta misli.

- Pogledala je u svoje ruke i naterala sebe da normalno diše.

- Znači, ipak ti smeta - počeo je. - Još nije kasno da mi ispričaš

svoju verziju.

Zaćutala je na trenutak i sve što se moglo čuti bili su otkucaji sata

na zidu sobe. Sležući ramenima, odlučila je da to možda i ne bi bilo

tako loše. Kome to još može da naškodi? — Udala sam se za

pogrešnog čoveka. Vrlo jednostavno. Za to vreme sam mnogo toga

naučila o životu i sebi i ako ikada bude sledećeg puta, svakako ću

stvari uraditi potpuno drugačije.

- Kako to?

- Sada stvarno nemamo vremena za detalje a od tada je proteklo

već mnogo vode... ili kako se već kaže? Uvek zaboravljam tu izreku.

by voki

8

U svakom slučaju, stvari su se promenile, situacija je drugačija i to je

to.

- Hm. - Klimnuo je sa veoma zamišljenim izrazom na licu.

— Oprosti ako sam te uznemirio, Morena.

- Ne. U redu je - brzo je odgovorila, ali je potajno bila dirnuta

iskrenošću koju je primetila u njegovim očima.

- Znaš, to je česta pojava.

- Razvod? Da, znam.

-Ne. Mislio sam na to da je čovek osetljiv kada je u pitanju ljubav.

- Oh! - To ju je iznenadilo i istovremeno je shvatila da je i Nejtan

verovatno doživeo probleme emotivne prirode. I bilo joj je već navrh

jezika da ga pita šta se to desilo u njegovom životu kada je primetila

kako se izraz njegovog lica menja. Izgledalo je kao da je doslovno

stavio masku na lice u znak upozorenja. Istovremeno se pitala i da li

je zažalio što je ženi koju praktično i ne poznaje rekao možda

previše.

- Nisam mislio da te ispitujem. Oprostićeš mi? To ju je šokiralo.

Pitala se da li je ikada doživela da je jedan muškarac moli za

oproštaj. Ujedno je očajnički priželjkivala da se vrate lagodnom

čavrljanju od pre samo nekoliko minuta. Tada joj je bilo prijatno. Na

silu se nasmejala i polako klimnula glavom. - Mislim da ću morati...

ali samo ovaj put, znaš. Nemoj da ti prede u naviku.

- Šta da mi pređe u naviku? Da molim za oproštaj?

Očekivala je da će ga njene reči nasmejati, da će shvatiti da ga

zadirkuje, da će joj se pridružiti u nameri da malo razveseli

atmosferu.

Umesto toga, izgledao je prilično ozbiljan i veoma tiho je rekao: -

Sumnjam da ću ikada prestati; i evo ga. Samo u deliću sekunde,

maska je pala i mogla je da vidi bol, patnju i prazninu u njegovom

pogledu. Bilo je jasno da mu pravi bol, slomljeno srce i

beznadežnost nisu bili strani.

Na stolu se začula sekretarica i Morena se, pomalo uplašena trgla i

osvrnula u tom pravcu kada se začuo Selin glas. - Morena, jesi li još

tu? Nejtane? Mogu li da vam pošaljem sledećeg pacijenta?

- Posao - izjavila je Morena, dok je Nejtan obilazio sto.

by voki

9

- Posao - uzvratio je i pritisnuo dugme kako bi rekao Seli da mu

pošalje sledećeg pacijenta.

Morena ga je još jednom pogledala pre nego što će izaći, ali joj on

nije uzvratio pogled. Umesto toga, radije je počeo da pretura po

papirima na svome stolu. Kada je konačno stigla u svoju ordinaciju,

zatvorila je vrata i naslonila se na trenutak na njih, razmišljajući o

svemu što se upravo dogodilo. Posmatrajući svoj lik u ogledalu,

nezadovoljno je promrmljala i ubrzano popravila pramenove svoje

bakarnoplave kose koji su joj ispali, namestivši ih iza ušiju. Ti

pramenovi su joj uvek ispadali, naročito kada ih je Konor vukao

svojim malim, bucmastim rukama. Hvala bogu da joj i šminka nije

bila razmazana po ćelom licu iako je želela da je izgledala bolje,

naročito posle susreta s novim kolegom. Izgledala je kao dosadna

majka, a ne kao lekar opšte prakse.

Mada to sada nije ni bilo bitno. Nejtan ju je već video takvu,

razbarušenu i nesređenu, tako da tu nije mogla više ništa da uradi,

ali se po prvi put otkako je Brus otišao, ponovo osetila kao žena.

Način na koji ju je držao za ruku povratio je onaj osećaj golicanja u

stomaku koji već užasno dugo nije imala. I kako joj se samo

osmehivao! Nema sumnje da ju je Nejtan |ang podsetio da ona nije

samo doktor, ćerka, majka... ona je žena.

Luđački užurbano, Morena je izvukla kosu iz konjskog repa i kroz

nju provukla prste pre nego što će je ponovo uplesti i skloniti s lica.

Preturajući po torbi u potrazi za maškarom i rumenilom, istresla je

ceo njen sadržaj na sto. Okrenuvši se ponovo prema ogledalu,

trebalo joj je manje od jednog minuta da doda malo šminke koja joj

je nedostajala da bi ponovo stekla osećaj da vlada situacijom.

Upravo je sela za sto kada je neko pokucao na vrata. Počela je

ubrzano da vraća sve stvari u torbu.

- Uđite - uzviknula je.

- Morena - Nejtanov glas ju je zatekao i podigla je pogled

postiđena jer je bila uhvaćena u doterivanju. - Imaš li rezervnu

kutiju petomililitarskih špriceva?

- Uh!- Ispustila je sve što je do tada držala u rukama i otišla do

vitrine. - Izvini, mislila sam da je tvoja ordinacija snabdevena svime

by voki

10

što treba. Reći ću Seli da sve još jednom pregleda kada završimo

smenu. -Pronašla je kutiju sa špricevima i okrenula se da mu je

doda. Zurio je u njen sto, u stvari koje su na njemu još uvek ležale

razbacane, medu kojima je bila i kutija pelena. - Izvoli.

- Molim? Izvini. - Podigao je pogled i uzeo kutiju sa špricevima iz

njene ruke. - Hvala. - Trenutak kasnije je otišao. Morena je

uzdahnula i zavrtela glavom. Šta će pomisliti o njoj? Prvo je

zakasnila, onda je fler-tovala, a sada je još i bila zabrinuta zbog svog

izgleda.

- Nije bitno šta on misli - odlučno je rekla samoj sebi pošto je

raščistila nered sa stola, uzela gomilu zdravstvenih kartona koji su

ležali na uglu stola, i pregledala svoj spisak za to jutro. - Koncentriši

se i kreni na posao. Nejtan Jang nije niko drugi već novi kolega koji

je tu da ti pomogne. - Tako je pritisla dugme na sekretarici i rekla

Seli da joj pošalje prvog pacijenta.

Jutro je promicalo, i Morena je primala svoje stalne pacijente kao i

nekoliko novih. Bila je stručnjak za brigu o zdravlju žena, a uža

specijalnost su joj bili porođaji, ginekologija i pedijatrija, i zato je

većina trudnica iz Viktor Harbora dolazila kod nje kako bi im ona

vodila trudnoću. Neke od njih su se prebacivale u Adelejd kako se

termin porođaja približavao, druge su više volele da se porode u

bolnici u Viktor Harboru, dok su se neke odlučivale za prirodni

porođaj kod kuće koji je obavljala sama Morena.

Kada je ispratila poslednjeg pacijenta, Morena se uputila prema

maloj kuhinji po još jednu solju čaja. Udahnula je ulazeći u

prostoriju. - Mmm. Sveže pripremljen čaj. Moj omiljeni. Seli -

pozvala ju je - volim te.

- Ja sam napravio čaj - rekao je Nejtan ulazeći u proitoi iju,

ispunjavajući je svojim prisustvom. Njegov miris se pomešao s

mirisom čaja. To je bila moćna aroma.

- Oh! Pa, hvala. Onda si valjda ti taj koga volim - rekla je to bez

razmišljanja, ali kako je izgovorila te reći, pitala se da li ih je možda

pogrešno shvatio. Sipajući sebi malo čaja iz čajnika, zatresla je

glavom i odlučila da sve zaboravi. Ako Nejtan ima bilo kakav

problem s njom, onda bolje neka joj to kaže ili neka se sam nosi s

by voki

11

njim. Njen neslavni raskid sa Brusom naučio ju je da ne mora svaki

svoj postupak da opravdava baš svakome koga sretne.

- Valjda jesam - Nejtan je stavio svoju solju na pult i pošto je čajnik

još uvek bio kod nje, sipala mu je. — Hvala.

- I, kako je prošlo tvoje jutro?

Razmišljao je. - Naporno. - Razmislio je još malo:

- Interesantno. - Nekoliko trenutaka ju je proučavao.

- Ne tako ispunjeno tračevima kao što si predviđala.

- Onda dobro za tebe.

- A tvoje?

- Uh! Vaginalni spekulumi su mi preko glave... što i nije baš toliko

prijatno da bi se o tome govorilo, ali žene barem redovno dolaze da

rade papa testove, tako da nemam na šta da se žalim. - Sela je za sto

i pijuckala svoj čaj. - Mmm. Dobar čaj, Nejtane.

- Znači... - dvoumio se za trenutak pošto je izvukao stolicu. - Tvoji

pacijenti su pretežno žene?

- Da. To je stereotip, ali to je način na koji društvo f unkcioniše. To

je i glavni razlog zbog kog nam je bio potreban lekar opšte prakse,

muškarac i ujedno neko ko je visokokvalifikovan.

- Izvini?

- Ja pregledam trudnice, a ti one koje su u menopauzi. - Nasmejala

se tome. - Njima to ne smeta. S obzirom na to kako si jutros uspeo da

nateraš gospodu Hendrson da ti jede iz ruke, reklo bi se da zaista

imaš dar za tu oblast. - I dok je tako nastavila da brblja, trebalo joj je

neko vreme da shvati kako je Nejtan posmatra kao da ima dve

glave. - Problem?

- Trudne žene?

- Oh, malo generalizujem. Imaš priliku da pregledaš i muškarce, i

naravno, ako neka buduća majka poželi da joj ti vodiš trudnoću,

nema problema. Nisam tako vezana za svoje pacijente. Očekujem

samo to da dobiju najbolju profesionalnu pomoć koju ova klinika

može da pruži.

Pošto nije komentarisao, odlučila je da nastavi. - Ti si se upravo,

kako sam razumela, već prijavio u bolnici, dobio bezbednosnu

propusnicu i tako dalje? - Klimnuo je i Morena je nastavila. - Dobro,

by voki

12

zatim, ne znam da li ti je moj otac prilikom razgovora dobro

objasnio kakav je tvoj raspored, ali ti danas dobijaš slobodno

poslepodne, a moj otac će obavljati preglede.

- Bio bih i više nego zadovoljan da mogu da radim - ponudio je

Nejtan.

- Nije reč o tome. — Morena se nasmejala. - Veoma smo dosledni u

tome da ljude ne iscrpljujemo u ovom poslu. Doktori su najgori

kada je u pitanju rad do iznemoglosti i od dana kada je moj otac

pokrenuo ovu kliniku, uvek je insistirao da svaki član osoblja bar

pola dana u nedelji dobije slobodno, ne računajući vikende. Bar ćeš

moći da iskoristiš ovo vreme da se smestiš

U svoj nov stan ili samo da upoznaš grad. - Slegla je lumenima.

- Šta god buideš poželeo.

Nejtan je klimnuo, ne: radujući se ovom prinudnom slobodnom

vremenu. Bio je tip čoveka koji više voli da bude zaposlen, da

održava ne samo svoje telo već i um u što boljoj kondiciji. Već se bio

smestio u svoj stan, koji se nalazio u istoj ulici kao i klinika,

nedaleko od nje, i nije mu bilo potrebno slobodno vreme o kome je

Morena govorila. Mediutim, to nema mnogo veze sa onim o čemu

ona govori.. - Još nešto?

- Tokom nedelje obavimo i dosta kućnih poseta. Neke u staračkim

dorncvima, neke u penzionerskim naseljima i neke u privatnim

kućama. Moj otac i ja smo razmišljali kako bi bilo najbolje da

nekoliko narednih nedelja ti i ja to obavljamo zajedno - tako ćeš

moći da upoznaš više naiših pacijenata. A onda, kada se budeš

privikao, možemo ih podeliti.

- I šta će se desiti s pacijentima na klinici u kojoj bi obično jedan od

nas trebalo da bude?

- Tata će ih pokrivati prvih nekoliko nedelja, što je po mom

mišljenju bolje jer će tako moći postepeno da smanjuje svoje

obaveze, umesto da preživljava krizu radeći samo dva dana

nedeljno. Takođe radimo i redovna dežurstva u bolnici gde se

smenjujemo s drugim lekarima opšte prakse ovde u Viktoru, što ti je

sigurno moj otac već pomenuo tokom razgovora. Seli već ima

spreman nov raspored za svakoga, tako da, ako nemaš kopiju, ona...

by voki

13

- Imam je - prekinuo ju je.

- Dobro.

- Setio sam se daje tvoj otac pomenuo kako većina njegovih

pacijenata više nije mlada.

- Da. Viktor Harbor pruža pomoć velikom broju penzionera.

Patronažna sestra je od ogromne pomoći jer svakodnevno odlazi da

ih previja i obavlja sve što treba kod onih pacijenata koji su vezani

za kuću, a još uvek su u stanju da žive samostalno.

- Način na koji je s ljubavlju govorio o svojim pacijentima kao i

struktura stanovništva bili su razlozi zbog kojih sam uopšte i

izabrao ovo mesto.

- To je lepo. Sećam se da sam, dok sam čitala tvoju prijavu, bila

impresionirana tvojim bogatim iskustvom u oblasti prevencije

bolesti starijih ljudi i palijativne medicine. U stvari, iznenađena sam

da si, s obzirom na tvoje kvalifikacije, odabrao jednu malu privatnu

kliniku. Mogao bi biti veoma uspešan na nekoj gradskoj klinici, da

ne pominjem da bi mogao imati i neko rukovodeće mesto u bilo

kojoj australijskoj bolnici.

Nejtanu su uvek postavljali to pitanje obično nakon nekoliko

nedelja provedenih u mnogobrojnim malim ustanovama u kojima je

radio. - Volim raznolikost. - Bio je njegov unapred pripremljeni

odgovor i to je sve što je od njega mogla da izvuče.

Morena je primetila kako se ista ona maska od jutros navukla na

njegovo lice i kako njegove živahne braon oči gube svoj sjaj i postaju

prilično bezizražajne. Bilo je očigledno da ne želi da se upušta u bilo

kakvu diskusiju, tako da je odlučila da popusti.

- Sada o radnom vremenu. Moj otac je obično otvarao kliniku u

devet, ponekad i u pola devet ako je bilo potrebno. Da li bi ti

odgovaralo da radiš u to vreme?

- To mi odgovara. Obično se budim ranije, tako da bih mogao to

da postignem.

- Fantastično.

- A ti? Ti se obično ne budiš rano?

Morena se nasmejala. - Ako se to odnosi na to što sam jutros

zakasnila... pa, moram da ti kažem da je to uobičajena pojava. -

by voki

14

Slegnula je ramenima. - To je jednostavno tako. Nije da svesno

planiram da kasnim ali... - Ostavila je rečenicu nedovršenu.

- Uspavaš se?

- Spavanje? Kamo sreće. Oh, kako samo žudim da se pošteno

naspavam.

- Ali zašto si onda...

Morenin telefon je zazvonio i izvadila ga je iz džepa i pogledala u

ekran. Zvala ju je mama. - Zdravo, mama - rekla je. - U čemu je

problem? - sačekala je trenutak, a zatim uzdahnula. - O.K. Važi.

Uradi to. Vidimo se uskoro.

- Problem? - Nejtan ju je upitao kada je prekinula vezu.

- Ne. Samo ću kasniti u popodnevnu smenu, ali šta se tu može.

Videlo se da mu neće iznositi detalje, bez obzira na to šta se

dešavalo, iako će zbog toga da zakasni. - Rado ću ostati da

pomognem - ponudio se, a ona je odmahnula glavom i dalje ne

dajući objašnjenje. Pa ipak, to se njega verovatno ne tiče i mada ga je

zainteresovala Morena Kemđen i celokupna situacija ovde u

uspešnoj klinici pored mora, znao je kada je vreme da prestane.

- Enterijer je ovde... um... nije kao što sam očekivao. - Razgledao je

stvari po kuhinji, narandžasti pult obložen laminatom, braon vinilne

plakare i ljubičasti linoleumski pod. - Veoma...

- U stilu sedamdesetih - Morena je dodala sa osmehom.

- Pretpostavljam da ti nisi imala udela u opremanju? -Ne.

- Jesi li ikada razmišljala o renoviranju?

- Pazi sta pričaš - našalila se. - Uostalom, koliko poznaješ ljudi koji

imaju ljubičasti linoleum? Sumnjam da danas može da se kupi, i

štaviše, garantujem ti da je sada tamo negde neki enterijerista koji

pretražuje sve uzduž i popreko kako bi pronašao ljubičasti linoleum.

Nejtan se nasmejao i bilo joj je drago da ponovo vidi osmeh na

njegovom licu iako ga, kako je mogla da primeti, u njegovim očima

nije bilo. - Verovatno si u pravu. To onda znači da neće biti

renoviranja?

- Mislim da nisam baš toliko o tome razmišljala. Ovako je otkako

znam za sebe pa pretpostavljam da ja i ne primećujem toliko taj

nesklad boja.

by voki

15

- Emotivno si vezana za to. - Klimnuo je u znak razumevanja, a

zatim otvorio usta kao da želi još nešto da doda, ali se zaustavio i

ponovo ih zatvorio.

- Šta?

- Ništa.

- Ne, nastavi. Reci to što si nameravao da kažeš. Misliš da bi ovo

mesto imalo koristi od kompletnog renoviranja.

- Ne bih išao toliko daleko, ali malo farbe, nov nameštaj u

čekaonici, obnavljanje prijemnog odeljenja...

- I ti nisi uopšte o tome razmišljao. - Iskrivila je malo usta a njegov

osmeh je postao vedriji.

- Samo objektivno zapažanje. To je sve.

- Mnogim pacijentima se sviđa klinika baš ovakva kakva je.

Oduvek je takva i udobna je. Nisu tako skloni promenama, bar ne

oni koji tu žive trideset i više godina.

Nejtan je klimnuo. - Malograđanski mentalitet. Već sam ga pre

susretao u drugim mestima u kojima sam radio i u većini njih se reč

„progres" smatra gotovo kao nešto nepristojno.

Morena je zabacila glavu i nasmejala se. - Potpuno si pogodio,

Nejtane. Oh, baš je dobro što si ovde. Mislim da, iako klinika

predstavlja nekakav profesionalni imidž, stvarno pomalo izgleda

kao da je iz prohujalih vremena, kada zakoračiš kroz vrata.

- Pa, ako ti bude potrebna pomoć ili neka sugestija, biće mi veoma

drago da pomognem.

- Dobro je da znam. Hvala. - Ispila je svoj čaj i upravo je završila sa

pranjem šolje kada se začulo zvono na ulaznim vratima.

- Još pacijenata? - Nejtan je rekao začuđeno.

- Verovatno moja mama.

- Mi smo - začulo se.

- Ovamo. U kuhinji smo - odgovorila je Morena. - Jesi li upoznao

moju mamu?

- Da. Kada sam došao na razgovor.

- U redu. Dobro. - Morena je ustala od stola kada se njena majka

pojavila sa Konorom u naručju. - Dođi, mali čoveče. U čemu je

problem?

by voki

16

Nejtan je posmatrao kako je beba, za koju je pretpostavio da ima

oko šest meseci, sa radošću otišla kod Morene, priljubivši se uz nju i

koristeći prvu priliku da malo zacvili. Nejtanove oči su se raširile

kada je zapazio svetloplavu kosu i plave dečakove oči. Prisetio se

pelena koje je video na Moreninom stolu, setio se njenih komentara

o neispavanosti i primetio način na koji je poljubila bebinu glavicu s

takvom ljubavlju kakvu može da oseća samo majka.

Nejtan je skočio na noge i pogledao ju je oprezno. - Ti imaš sina?

Podigla je glavu i nasmejala se. - Da. Ovo je Konor.

- Ti imaš sina - ponovio je, vrteći glavom. Osmeh s njenog lica je

nestao kada je videla bol i patnju, onu istu koju je samo na trenutak

spazila tog jutra kako navire u njegove oči. Sledećeg trenutka je već

otišao, ostavljajući za sobom čvrsto zatvorena vrata klinike.

2.

- ŠTA je to trebalo da znači? - Upitala je Džojs, sedajući u stolicu

koju je Nejtan upravo oslobodio.

- Pojma nemam. - Morena je zavrtela glavom, zureći u vrata kao

da očekuje da se Nejtan svakoga trenutka ponovo pojavi. Ali nije ga

bilo. Sležući ramenima, ponovo je sela i privila Konora uz sebe. - Šta

je s tobom, mali čoveče? Hm? - Malo je zaplakao, ali se videlo da

plače na silu. Morena je otkopčala košulju i namestila Konora kako

bi mogla da ga podoji.

- Umoran je, ali nikako da zaspi - dodala je Džojs, i ponovo ustala

da bi oprala Nejtanovu solju i nasula sebi malo čaja. - Nejtan deluje

fino... možda je pomalo čudan, ali je svejedno fin.

- Da - rekla je Morena, i dalje pomalo zabrinuta za njega. Bilo je

očito da ga je činjenica da ona ima de-te uznemirila, ali nije imala

by voki

17

pojma zašto. - Nije moj problem - rekla je naglas i ponovo zavrtela

glavom.

- Šta nije tvoj problem, draga?

- Nejtan. Moram da prestanem da se mešam u živote drugih ljudi.

- Od tebe se očekuje da se mešaš u živote drugih ljudi. Ti si lekar,

dušo.

- Nisam Nejtanov lekar i, osim toga, on će biti ovde samo šest

meseci kako bi se tata oslobodio prevelikog tereta i to je sve o čemu

sada treba da razmišljam. U mom životu nema mesta ni za šta

drugo. Klinika, Konor i ja. To je ono na šta sada treba da usmerim

svoju energiju.

- Ali ti takode imaš dar da pomažeš ljudima. To je jedan od

razloga zbog kog si tako izuzetan lekar.

Morena je slegnula ramenima i namrštila se, i uopšte nije bila

sigurna da li se slaže sa svojom majkom u vezi s tim..

- Misliš li da nešto nije... u redu s Nejtanom? Emocionalno? -

nastavila je Džojs. - Pitam se zašto je insistirao na ugovoru za samo

šest meseci? Da li uopšte zna da je ovo stalno zaposlenje?

- Sigurna sam da mu je tata to objasnio prilikom razgovora, ali

koliko ja znam, Nejtan je želeo samo šest meseci i ništa više, i nakon

tatinog poslednjeg napada angine, bilo je bolje da prihvatimo i to

nego ništa. Mislim da će se ovde dobro snaći. Stvarno zna kako da

priđe starijim gospođama. Jutros mu je uspelo da nasmeje gospođu

Henderson.

- Stvarno?! - iznanadila se Džojs. - Vidi, vidi. Možda je baš on taj

koga tražimo. - Srknula je čaj i netremice posmatrala svoju ćerku.

- Ti znaš šta treba da uradiš, zar ne - izjavila je više retorički.

- Šta?

- Treba da ubediš Nejtana da ostane. Zauvek.

- Mama, ne. Njegov život je njegov život. Što se mene tiče, on je

samo lekar koji popunjava upražnjeno mesto na klinici. Ništa više.

- Ne tražim od tebe da se upustiš s njim u emotivnu vezu, Morena,

iako je svakako veoma zgodan. Veoma zgodan - dodala je Džojs

naglašavajući.

- Mama!

by voki

18

Džojs se zadovoljno nasmejala. - Oh, smiri se. Samo te zadirkujem.

Svesna sam da ne želiš još jednog muškarca u svom životu, naročito

posle zbrke koju je poslednji napravio.

Morena je zakolutala očima zbog majčinog komentara. Cesto su

razgovarale o Brusu i o tome kako je bio loš prema njoj, ali nikako

nije želela da o tome previše raspravlja. Nastavljala je dalje da živi

svoj život, nije se osvrtala na prošlost i svakako nije tražila novog

muškarca. Može i bez tih komplikacija, hvala lepo. Čak i samo

trenutno razmišljanje o Nejtanu u nekom romantičnom kontekstu

bilo je dovoljno da uzdrma njen svet. Misli su joj odlutale i prisetila

se njihovog rukovanja toga jutra, načina na koji ju je skoro opčinio i

njegovog mirisa koji je bio potpuno omamljujući. Zatvorila je oči i

uzdahnula, iznenađena brzinom kojom može da se priseti njegovog

lepog lica.

- Morena?

Naglo je otvorila oči začuvši majčin glas.

- Jesi li dobro?

- Jesam, mama. - I bila je. Dobro joj je išlo i ne bi smela ni da

pomisli da sanjari o svom novom kolegi, bez obzira na to koliko je

šarmantan i zgodan. Posao. Njihova veza je profesionalna i strogo

poslovna i ništa više.

I tako se Morena i ponašala. Viđala je Nejtana na klinici među

pacijentima sledećih nekoliko dana i jednom ili dva puta naletela na

njega u kuhinji. Niko od njih dvoje nije pominjao ono što se

dogodilo u ponedeljak, kad je pobegao pošto je saznao da ona ima

sina - i niko od njih to nije ni želeo. Nekako su uspeli da uspostave

ne previše blizak ali prijateljski odnos na poslu i ona se nadala da će

tako i ostati... iako je iz nekog čudnog razloga često zaticala sebe

kako se u mislima vraća Nejtanu, noću dok se šetala sa svojim sinom

u naručju gore-dole po sobi. Zelela je da zna zašto je tako tužan,

tako zatvoren i nadala se da postoji neki nenametljiv način da mu

pomogne.

by voki

19

Prva kućna poseta koju je trebalo da obavi s Nejtanom bila je u

četvrtak. Posle jutarnje smene i nakon što je došao njen otac da

završi svoj deo, Morena je počela da sređuje kartone pacijenata koje

će toga dana posetiti. Nejtan je izašao da se prošeta nakon što je

završio sa svim pacijentima sa svoga spiska i Seli je uporno po-

kušavala da ga pronađe.

- Ne mogu da ga dobijem - rekla je Seli. - Ili je isključio mobilni

telefon ili je van dometa.

Morena je zavrtela glavom. - Mora da je van dometa. U okolini

ima puno mesta na kojima je signal veoma slab.

- Kako znaš da ga nije jednostavno isključio? - upitala je Seli. - Ti

ne znaš ništa o njemu, Morena.

- On je lekar - izjavila je uverljivo. - Krenućemo za pet minuta.

Idem da završim s pakovanjem svoje torbe.

- Ali on nije tu - Seli je uzviknula za njom.

- Doći će - Morena je uzvratila, s više ubeđenja nego što ga je

zapravo imala. Nadala se da Nejtana nije pogrešno procenila i

potajno je priželjkivala da se vrati u kliniku i dokaže kako je ona u

pravu.

Uzdišući, Morena je spakovala potrebne lekove, i prisilivši sebe da

prestane da brine o svom kolegi, ponovo pregledala kartone

pacijenata koje će tog dana posetiti.

- Koliko dugo ćemo se zadržati u obilasku? - Trgla se kad je začula

Nejtanov glas sa vrata i skoro da je ušinula vrat kad se okrenula da

ga pogleda.

- Oko tri sata danas.

- Obično traje kraće? - Da.

- Danas duže jer sam novi dečko u gradu?

- Veseo i spreman da se pravi važan - složila se, zatvorivši torbu.

Nejtanov telefon je zazvonio i on ga je izvukao iz futrole na pojasu.

- Doktor Jang. - Zastao je. - Seli? - Pogledao je preko ramena u

pravcu čekaonice. - Gde sam? - Zagonetan osmeh mu se pojavio na

licu. - Samo trenutak. Proveriću. - Bez pokrivanja slušalice, rekao je

jasno i glasno: - Morena? Gde sam?

by voki

20

- Stojiš na pragu mojih vrata. -I ona se takođe nasmejala. Jadna

Seli. Nejtan je očigledno ušao na stražnji ulaz, a ona je potpuno

zaboravila da joj javi da je stigao.

Nejtan je odmakao telefon od uveta i pogledao u ekran. -

Prekinula je.

- Zašto mi neko nije javio da je pronađen? - Seli je jurila hodnikom

besna i oboje lekara su prasnuli u smeh pre nego što su stigli da joj

se izvine.

- Bolje da krenemo. - Morena je uzela svoju torbu i ključeve i

uputila se prema izlazu ka kolima. - Hvala, Seli.

Dok su išli prema kolima, Morena se okrenula prema Nejtanu i

rekla: - Moram samo da se zaustavim da vidim mamu, posle toga

možemo da krenemo.

- Zašto moraš da vidiš mamu?

- Pa, u stvari... Konora. Hoću samo da proverim kako je. - Spustila

je torbu na zadnje sedište automobila i sela na mesto vozača. -

Čudno se ponaša u po-slednje vreme. Stalno kuka, stvarno ništa

ozbiljno. Verovatno su zubići.

Nejtan nije mogao da poveruje koliko se neprijatno oseća i pitao se

da li bi mogao da ostane u kolima. Otkad je prvi put saznao da je

samohrana majka, izbegavao je kao kugu tu temu i bilo kakvo

razmišljanje u vezi sa njom. Nije mu bilo prijatno u prisustvu beba.

- Siguran sam da će se Džojs snaći s njim. Uostalom, ona ima neko

iskustvo kada je reč o materinstvu.

- Konor je moj sin, i ne zanima me da li me ljudi smatraju

neurotikom ili paranoikom ili bilo kako drugačije - ako želim da

odem i da proverim kako je, otići ću i proveriću.

Nejtan je slegnuo ramenima i stavio pojas kad je ona polako

krenula. - U opisu posla stoji da imate naizmenična dežurstva u

bolnici. Kako to funkcioniše s malim detetom?

- Konor je kod mojih roditelja kada je dežuram.

- Ne osećaš da mu je potrebno da provodi više vremena s tobom?

- Ja sam samohrana majka, Nejtane. Moram da radim. Postoje

šanse da će se nešto promeniti kasnije, kada Konor bude stariji.

Zasada je sa svojim dedom i bakom.

by voki

21

- Još jedan razlog zbog kog tvoj otac mora da uspori - dodao je kao

zaključak.

-Jesi li zabrinut kako obavljam posao lekara opšte prakse ili majke?

- Ni jedno ni drugo. Pokušavam samo da procenim koliko ću

vremena možda morati da provodim pored trudnica i male dece. -

Prekrstio je ruke i Morena je primetila njegov odbrambeni stav dok

je izlazila s parkinga klinike.

- Ne voliš da ih lečiš?

- Svako se za nešto specijalizovao. I ti već znaš koja je moja

specijalnost.

- A moja su trudnice i mlade porodice. Zato se tako dobro i

dopunjujemo ovde na klinici. U bolnici se sve svodi na različite

probleme koji su hitni. Nekoliko lokalnih lekara opšte prakse

obavlja dežurstva u bolnici po pozivu. Mi dežuramo svakog

četvrtog vikenda. Rekao si da si već preuzeo svoju bezbednosnu

propusnicu za bolnicu?

- Da. Moram da priznam da sam bio iznenađen da tako mala

bolnica kao što je Viktor Hrabur ima tako stroge mere obezbedenja.

Morena je odahnula sa olakšanjem, srećna što su se vratili opštim

temama. Nije u redu da se ona upliće u njegov život, njegove

probleme. Ako bude želeo da razgovara, ona će biti spremna da

sluša, ali se i sada toliko bavi tuđim životima da je u potpunosti

izgubila samu sebe. To isto se desilo i sa Brusom i bila je odlučna u

tome da nikada više sebi ne dozvoli da izgubi svoj emocionalni

identitet.

- Bolnica ima svoje uobičajene bezbednosne propusnice i kodove

ali je obezbeđenje pooštreno u poslednjih šest meseci zbog

prevelikog broja... takozvanih posetilaca iz Adelejda i ostalih

krajeva, koji dolaze u Viktor Harbor preko vikenda i konzumiraju

previše alkohola.

- Dolazilo je do incidenata?

- Da. Isto tako, kada počne letnji raspust, svi maturanti dodu ovde

i naprave veliku žurku. Lično mi je drago što je s tim gotovo za

narednih godinu dana.

- Nisi u tome uživala?

by voki

22

- Recimo to ovako, gastrološko odeljenje nije u tome uživalo.

-Ah...

Morena je nakrivila glavu i pokazala na njegova usta. - Je li to

osmeh? -Ne.

- Dobro. - Nije zvučala kao da mu je i poverovala. Njeni roditelji

su živeli nedaleko od klinike i nakon nekoliko minuta već je bila

ispred njihove kuće. Kad je izašla iz kola, primetila je da se Nejtan

nije pome-rio. - Nećeš da udeš? Da pozdraviš mamu?

- Ne želim da se zadržavamo - rekao je i ona je shvatila na šta je

mislio.

- U redu, onda. Požuriću. - Dok je išla stazom prema kući u kojoj je

odrasla, namrštila se, pokušavajući da ga shvati. On predstavlja

zagonetku, to je sigurno, i to takvu za koju zna da je ne treba dirati.

Brusa je smatrala intrigantnim, uzbudljivim i prema njemu je

osećala previše strahopoštovanja. Ne. Valjda se sve to ne dešava

ponovo. Ne zanima je kako sjajno, pa ipak nesrećno izgleda Nejtan

Jang; neće dozvoliti sebi da se s njim upusti u vezu. Nipošto neće

dozvoliti da njeno srce doživi još jedan udarac.

Kad je stigla do ulaznih vrata, dozivajući svoju majku, Morena je

čula kako njen sin počinje da kenjka. Džojs ju je dočekala.

- Zdravo, dušo.

- Neću se dugo zadržavati. Nejtan je napolju u kolima.

- Nije hteo da ude?

- Mislim da ne bi voleo da se predugo zadržim da ne bismo kasnili

sa kućnim posetama.

-Ah... pametan čovek.

Morena se uputila prema mestu gde je njen sin ležao, prevrćući se

po podu s rukom u ustima. Podigla ga je i poljubila u čelo. -

Konačno mu je spala temperatura.

- I dalje nije kako treba - Džojs je naglasila. - Možda su uši?

- Moguće. Je li ih vukao?

- Ne. Samo gura ruke u usta ili žvaće gumu za zube.

- Doneću večeras svoj otoskop da mu proverim uši - odlučila je

Morena, priljubivši Konora uz sebe. Konor se privio uz svoju majku

i zažmurio.

by voki

23

- I kako idu stvari s Nejtanom? — Džojsine oči su se caklile od

radoznalosti i uzbuđenja.

- Dobro.

- Nije u pitanju samo to. Poznajem te, Morena. Poznajem taj izraz

na tvom licu, taj pogled u tvojim očima. Ovaj te je zainteresovao.

Vidiš da je skrhan i želiš da ga popraviš, baš kao što si popravljala

sve svoje igračke kada si bila mala.

- Teško da je Nejtan igračka, mama. - Nije se trudila da to porekne.

Niko je nije mogao pročitati bolje od njene majke.

- Pa, u čemu je onda problem po tvom mišljenju? Ravnodušno je

slegnula ramenima. - Ne voli bebe.

- Stvarno? - Džojs se nagnula i pomazila Konora po kosi. - Kako je

to moguće?

- Događa se to, majko. - Morena se nasmejala, ljubeći sina u glavu.

Tada je shvatila da je Konor zaspao.

- Idem da ga stavim u krevetac - rekla je i otišla u spavaću sobu iz

koje se ubrzo i vratila. - Bilo bi bolje da krenem.

Džojs je izašla s njom da pozdravi Nejtana, i rekla mu da se ne

ustručava već da svrati kad god želi.

- Hvala. Veoma ljubazno od vas.

- Ah, tako želimo da te usrećimo ovde da nikada ne poželiš da

odeš iz Viktor Harbora, zar ne, Morena? - rekla je neodlučno.

- Baš tako, majko - odgovorila je Morena u znak podrške.

- Znam - Džojs se dosetila. - Zašto ne bi došao za vikend do nas,

ako si slobodan? Nije na nas red da radimo u bolnici pa, ako nisi

ništa planirao, možemo da pripremimo dobar starinski roštilj.

Vreme bi trebalo da bude savršeno tog dana.

- Hvala na pozivu - rekao je dok je Morena palila automobil; -

Javiću vam.

Nijedno od njih dvoje nije progovorilo ni reći dok su mahali majci

i kretali prema prvom odredištu. - Kuda idemo? - upitao ju je Nejtan

uzimajući kartone pacijenata.

- Prva stanica je starački dom „Holand", koji je dobio ime po

pokojnom Džejmsu Holandu, koji je bio pravi pionir u ovim

krajevima.

by voki

24

- Lekcija iz istorije s kućnim posetama. Lepo.

- Trudimo se da zadovoljimo! - Parkirala je automobil na mestu

koje je bilo posebno označeno za doktore. - Najjednostavniji način

da posetimo sve pacijente jeste da prvo obiđemo celo odeljenje i

onda se vratimo onima kojima je to potrebno.

- Nosiš sa sobom kartone svih njihovih pacijenata?

- Ne. Kartoni koje imam jesu za ostale posete koje ćemo obaviti

danas.

- Da li ste ikada razmišljali da osavremenite kliniku u ovo doba

kompjutera?

Morena je klimnula. - Veoma često. Sada nije pravi trenutak.

- Svezane su ti ruke zbog tate?

- Tako nekako.

Morena je ušla u starački dom i upoznala Nejtana sa osobljem. Tri

dežurne medicinske sestre istog trenutka su zablistale zbog

njegovog prisustva i bila je zapanjena kad je videla kakav utisak

ostavlja na pripadnice suprotnog pola. Da li je i ona tako izgledala u

ponedeljak ujutru kada ju je spasao od napada gospode Henderson?

Sva se raspilavila i topila samo od jednog njegovog osmeha. On

zaista ima osmeh koji obasjava celu prostoriju i zašto ga ne bi

koristio? Pošto ga je krišom pogledala, Morena je shvatila da je u

potpunosti svestan moći svoga osmeha i ne treba mu zamerati što

ga koristi kada mu to odgovara.

Šarm. Harizma. Gracioznost. Maniri. Taj čovek ima sve to - na

pretek. Mogla je da prepozna te osobine jer ih je i Brus imao i na njih

je pala - udica, ka-nap i mamac. Mislila je da će biti srećna. Mislila je

da će Brus promeniti svoje mišljenje o porodici... ali nije. Onog

trenutka kada mu je rekla da je trudna, on se promenio. Čovek sa

šarmom, čovek koji ju je naveo da poveruje kako će joj pokloniti ceo

svet, čovek u koga se zaljubila, promenio se i preko noći postao

stranac.

- Koliko kreveta? - Nejtan je pitao.

- Šta? - Morena se trgla iz razmišljanja i pogledala bledo u svog

kolegu.

- Jesi li dobro?

by voki

25

- Da. Izvini. Šta si rekao?

- Odlutala si daleko. - Bio je znatiželjan i zabrinut u isto vreme, i

pitala se zašto je to tako. Ne predstavlja joj ništa kao ni ona njemu.

Kolege. To je sve. Ovde je da pomogne u poslu kako bi njen otac

mogao da dobije preko potreban odmor. Mogli bi da postanu

prijatelji preko profesije, to je u redu, ali ništa više od toga. Pa, zašto

onda izgleda kao da mu je toliko stalo? Da li je to iz učtivosti? Da li

je to iskreno? Ili je to bio samo deo njegove predstave kojom

šarmira?

- Jesam. - Nekako je uspela da se seti pitanja koje joj je postavio: -

Um... trideset i sedam.

- Zašto uvek mora da bude neparan broj? - upitao |e retorički.

- Zašto ne bude okruglo četrdeset?

- Krenuli su sa trideset kreveta, a onda se broj povećavao. Nema

sumnje da ćemo uskoro stići do broja četrdeset, iako mi još nije jasno

gde da smestimo još i.i tri kreveta. - Stigli su do prve sobe i krenuli u

obilazak odeljenja.

Dok su išli od jednog do drugog pacijenata, od kojih su neki imali

srčani udar, dvoje Parkinsonovu bolest i nekoliko njih demenciju,

Morena je posmatrala kako ih Nejtan sve redom očarava. Bio je

ljubazan sa svakim posebno, pa su imali utisak da je tu samo i

isključivo zbog njih i ni zbog koga drugog.

Na licu mu se ogledalo prijatno zadovoljstvo dok su išli u

obilaske. - Fantastičan je - primetila je jedna od sestara dok je

razgovarao s gospodom Metjuz. - Tako pažljiv i prirodan.

- Da - saglasila se Morena, veoma impresionirana.

- O, ovaj je jedan od finih, doktorice Kemden - rekla je gospoda

Metjuz, izgovarajući reči nerazgovetno. I dalje je bila na intenzivnoj

nezi nakon srčanog udara koji je imala, ali joj je um bio oštar kao i

uvek. - Hvala vam što ste ga doveli.

- Zadovoljstvo mi je. - Morena se nasmejala, gledajući kako Nejtan

pregleda oči jednom pacijentu.

- Odavno mlad i zgodan muškarac nije gledao u moje oči.

Svi su se slatko nasmejali kad se Nejtan ispravio. -A ja već dugo

nisam sreo ženu koja se ne plaši da bude direktna.

by voki

26

Morena je rekla tiho: - Mislim da ćeš ih i ubuduće sretati.

Nejtan je ignorisao Morenu i uputio gospodi Metjuz jedan od

svojih očaravajućih osmeha, i da nije ležala u krevetu, verovatno bi

se srušila koliko bi joj ko-lena klecala. Ali ovako, Morena se rukom

oslonila na stolicu pored kreveta, samo da bude sigurna da ona neće

biti ta koja će pasti.

Dok su završili obilazak staračkog doma „Holand", već su kasnili

pola sata. - Ti si kriv - rekla je Morena izlazeći na put koji je vodio u

Blaf.

- Kako to?

- Pa, morao si da flertuješ sa svakom ženom na koju si naišao. - I

čim je izgovorila te reči, shvatila je da bi Nejtan možda mogao

pogrešno da ih protumači, da pomisli kako je ljuta na njega ili da ga

kritikuje, ali joj je njegova reakcija dala do znanja da su na istoj ta-

lasnoj dužini.

- Jesi li ljubomorna? Uostalom, ti si mi u ponede-ljak rekla da me

voliš.

- Stvarno jesam. - Klimnula je usporeno, a zatim ga pogledala i

nasmejala mu se. Obrve su mu bile iz-vijene, oči su mu bile svetle i

sjajne, a njegova usta su bila izvijena u mali ali znatiželjan osmeh.

- Oh, definitivno sam ljubomorna, ali dobro je imati konkurenciju

kada je u pitanju ljubav i sigurna sam da će me gospođa Metjuz i

ostale pošteno namučiti.

- Verujem da hoće. - Nejtan je nekoliko trenutaka ćutao, a onda ju

je tiho upitao: - Je li to bilo u pitanju?

- Šta? To da će me gospoda Metjuz namučiti?

- Ne. Mislio sam, da li te je muž prevario?

- Oh! - Osmeh je nestao s njenog lica. - Da. – Upalila je žmigavac i

skrenula iza ugla. Zašto je to uradio? Sto mu je trebalo da pokvari

prijateljstvo jednim intimnim pitanjem? Ona je podjednako bila

radoznala da sazna nešto više o njemu i interesovalo ju je šta je to

izazvalo bol koji je viđala u njegovim očima.

- Obično nisam toliko radoznao i napadan - dodao je Nejtan. - Ali

postoji nešto kod tebe što mi se jednostavno ne uklapa.

- I to je problem?

by voki

27

- Ne profesionalno.

- Čudna sam ti? - Ponovo ga je pogledala.

- Ti imaš dete.

- I šta je tu čudno? Mnoge žene imaju decu.

- Imaš više od jednog?

- Ne, ne, samo Konora. Mislila sam da nije tako retka pojava da je

žena od trideset godina ujedno i majka. - Napravila je pauzu. - A ti?

Imaš li ti neko skriveno dete?

Nejtan se okrenuo na drugu stranu i gledao kroz prozor, i nimalo

mu se nije dopadao jednoličan južno-australijski pejsaž koji se

prostirao ispred njega. Mogao je to i da očekuje, shvatio je. On je njoj

postavio lično pitanje tako da je mogao da očekuje da će mu ona

uzvratiti. Zelene krošnje eukaliptusa smenjivale su se kao kroz

izmaglicu dok su nastavljali put. - Ne - konačno je odgovorio.

- Vidiš? Opet to radiš. Postavljaš pitanja i želiš da znaš nešto iz

moga života, ali nisi spreman da mi bilo šta kažeš o svom. - Usporila

je automobil i skrenula na prašnjavi put oivičen drvoredom, gde su

kuće bile retkost i gde su počinjale prve farme tog područja. Nisu

progovorili ni reči sve dok se nije zaustavila ispred jedne stare

kamene kolibe gde su su se mogli videti samo retki busenovi zelene

trave s obzirom na sušu koja je i dalje pustošila zemlju.

Otkopčavajući pojas, okrenula se prema njemu.

- Brus me je ostavio jer sam zatrudnela. On nije želeo decu. Rekao

mi je to još pre nego što smo se venčali, ali sam se nadala da će

promeniti mišljenje. Nije se promenio. To što je imao druge žene

takode je pogoršalo stvari, ali je sve to sada prošlost. Jedini problem

je to što mi ljudi u ovom gradu, sa svim svojim tračevima, otežavaju

da nastavim svoj život.

- Možda im se nikada nije ni sviđao? - Nejtan se konačno okrenuo

kako bi je pogledao.

- Možda. U svakom slučaju, to je moja priča. Ništa veliko i

pompezno. Samo sam se udala za pogrešnog čoveka. To je sve.

- I sada si sama. Samohrana majka.

- Tako je.

- Otišao je kada se beba rodila?

by voki

28

- Ne. Otišao je kada sam ja odbila da uradim abortus. - Sa ukusom

svog propalog braka koji joj se podizao u grlu, zgrabila je svoju

lekarsku torbu sa zadnjeg sedišta i izašla iz automobila, koračajući

ljutito prema kući.

Kada je ušao u kuću, Nejtan je zatekao Morenu kako se smeši

svojim pacijentima iako joj se moglo videti u očima da taj osmeh nije

tako prijatan kao ranije, a za to je krivio samo sebe. Nije bio sasvim

siguran zašto je toliko navaljivao da mu kaže to što je rekla. Možda

je mislio da će se, kada stvari konačno izađu na videlo, njihovo

čudno prijateljstvo dovesti u red. Nije bio siguran ni šta zapravo

misli o Moreni Kemden - ženi koja vodi uspešnu kliniku i ujedno

podiže dete. Za to je potrebna hrabrost i to je cenio. Ipak, zašto je

osećao potrebu da se meša?

Zato što je želeo da sazna više o njoj.

Odgovor mu je prosto sinuo, kao da njegovo srce i njegov razum

ratuju, srce koje želi da prizna uzbuđenje koje oseća kada gleda

Morenu, kada je posmatra kako hoda, sluša kako se smeje. S druge

strane, razum mu govori da sve to ignoriše i nastavi tu igru krivice

koju jc odavno započeo.

- Nejtane. — Morena mu je mahnula da dođe bliže. - Dođi da

upoznaš dvoje izvanrednih ljudi.

Nejtan je krenuo prema starijem paru koje je Morena predstavila

kao Bitris i Benedika. Bitris je bila majušna, sa belom kosom do

ramena povezanom svetlo-crvenom trakom. Benedik je sedeo u

stolici sa bocom kiseonika sa desne strane i dve šolje čaja na stolu sa

leve strane. Kuća je bila prijatna ali su ljudi koji su sedeli ispred nje

bili ti koji su privukli Nejtanovu pažnju.

- Znate li da su vaša imena iz...? - Nejtan je rekao, dok su mu oči

sijale od uzbuđenja, ali ga je Bitris presekla. - Zajedno smo već

gotovo šezdeset godina, mladiću. Zar ne misliš da smo do sada već

mogli da shvatimo da su naša imena iz Mnogo buke ni oko čega?

- Pa, zašto mislite da sam je izabrao? - Benedik se umešao, kašljući

dok je govorio. - Nisam mogao da prođem pored svoje Bitris a da je

ne primetim i nikavih problema nismo imali da budemo zajedno,

kao što je to bio slučaj sa našim imenjacima.

by voki

29

Zaljubljeno se zagledao u oči svoje žene i Nejtan prosto nije mogao

da poveruje u ono što je upravo video. Takva ljubav, tolika

predanost i da traje toliko dugo.

- Dosta je. Prekinite, vas dve zaljubljene ptičice! - Morena je stavila

svoju torbu na pod i otvorila je.

- Izvoli, popij svoj čaj - rekla je Bitris, dodajući mu solju, dok joj se

ruka tresla zbog Parkinsonove bolesti, koja je očigledno već započela

da vodi rat s njenim telom.

- Kako mu je, Bitris? Nisi me zvala, tako da pretpostavljam da je

sve u redu. Lek deluje?

- Možete meni direktno da se obraćate - rekao je Benedik ljutito,

kad je popio svoj čaj do dna.

- Vas ću da ispitam sve o njoj, O.K.?

- Želite da saznate da li mogu da pamtim ili da vidite koliko dobro

poznajem svoju ženu? - upitao je.

- Zašto ne oboje? - Morena je pitala.

- Ah, u pitanju je prvo. Provera mog pamćenja. Lukava je ova naša

devojčica. Uvek je i bila. - Benedik je rekao Nejtanu, i ponovo se

zakašljao. - Poznavao sam je još pre nego što se rodila, jesam, i od

momenta kada mi je njena majka pokazala, rekao sam: „Ova će biti

lukava." I bio sam u pravu.

Morena je izvukla stetoskop iz torbe i dodala ga Nejtanu. - Budi

od koristi.

- U pravu ste, šefe.

Benedik je krenuo da se žali, ali ga je Bitris ućut-kala. - Kako će

doktor da posluša tvoja pluća ako ti neprestano brbljaš? Ne znam.

Loše kao i uvek. Hajde, sedi sada, draga. - Uzela je Morenu za ruku i

ispratila je do stolice. - Lek koji mu sada dajete deluju fantastično.

Kašalj nije više tako intenzivan i mnogo mu je lakše da se izbori.

Naterala sam ga da redovnije koristi kiseonik, kao što ste predložili,

i mada se žali, može da primeti kako mu to koristi.

- Ne žal...

- Pst - obe žene su rekle istovremeno, a zatim su se nasmejale.

- Imala sam ga na oku ...

by voki

30

- Više nego na jednom oku - Benedik ju je opet prekinuo,

žmirkajući.

- Pst! - sve troje su uzviknuli i starac se skoro zasmejao što je

preraslo u napad kašlja. Morena mu je stavila masku na lice, a

Nejtan je uključio bocu s kiseonikom i za samo nekoliko sekundi

Benedik se opet smirio.

- Stvarno voliš da budeš u centru pažnje, zar ne? -Morena mu je

podigla ruku i izmerila mu puls. — Bolje. Mislim da ćemo nastaviti

sa istim lekom i narednih nekoliko dana. Nejtan će od sada biti

zadužen za vašu kuću, tako da ako budete imali ikakve probleme,

on je taj koga ćete zvati usred noći.

- Zbog malog Konora ne možete da spavate? - Pitala ju je Bitris.

- Čula sam od vaše majke da vam zadaje malo brige.

- Malo je prehlađen i ima grčeve.

- Ah, ništa što majčinska ljubav ne može da reši. - Bitris je

klimnula znalački i pokazala prema velikoj fotografiji na zidu. Bila je

snimljena u studiju a na njoj su bili njih dvoje okruženi svojom

decom, unucima i praunucima. - Veruj mi, znam.

-I verujem vam, ali posle četiri neprespavane noći, pitam se da li

će ikada da preraste tu fazu.

- Hoće. Ne brini. Odlično ti ide. Svi smo baš ponosni na tebe.

- Hvala vam. - Morenu su preplavile emocije zbog Bitrisinih reči i

čučnula je, pretvarajući se da traži nešto po torbi dok je u stvari

pokušavala da se pribere. Nejtan je nastavio da je posmatra

krajičkom oka pošto je završio sa pregledanjem Benedika, shvatajući

koliko joj je teško. U roku od jednog minuta se ispravila, potpuno

pribrana, i počela da pregleda Bitris.

Pošto su obavili potrebne preglede, ostali su kratko na čaju. Iako

su ćaskali o opštim temama, Nejtan je shvatio da je Morena uspela

da prikupi mnogo informacija o tome šta se zapravo dešavalo

između njihova dva pacijenta. Bitris joj je ispričala kako je pala zato

što je tepih klizav i kako ju je posetio jedan od sinova i prilepio tepih

za pod dvostranim selotejpom.

- Hteo je da ode i da mi kupi nov tepih koji se ne kliza, ali meni se

ovaj moj baš sviđa.

by voki

31

- Trebalo nam je toliko vremena da ga izaberemo, pa je bolje da ti

se još uvek sviđa. - Dodao je Benedik, koji je sada disao potpuno

ravnomerno.

- U svakom slučaju, drago mi je da je mogao da ga namesti. Žao

mi je što nemam da vam ponudim nikakvo pecivo. Trebalo je da

kuvam sa svojom unukom juče, ali nije se dobro osećala. Da li je bila

kod vas jutros?

- Jeste - Morena se prisetila. - Biće zdrava kao dren do sledećeg

vikenda. Ne treba da brinete.

- Rekla je da bi mogla da prenese Benediku svoje klice kada bi

došla. I to ne bi bilo dobro za njega.

- Ne. Pametno je postupila. Znači da i dalje imate problema u

kuhinji? Koliko puta dolaze dostavljači hrane?

- Tri puta nedeljno, ali nemoj da se brineš za nas. Mogu da nam

spremim čaj, a i deca se smenjuju u spremanju hrane koju nam

donose da je zamrznemo.

- Kupili su nam veliki nov zamrzivač za Božić. -Benedik je rekao

Nejtanu i zavrteo glavom. - Vaspitao sam ih da budu praktični ali se

nisam nadao da će ispasti toliko praktični.

- Ćuti. Nerviraš se samo zato što ove godine nisi dobio toliko

igračaka kao i prošle - odgovorila mu je žena. - Zamrzivač je prava

stvar i stvarno nam pomaže kod hrane. Imamo dobru decu.

- Svestan si da stariš kada deca krenu da ti donose kao poklon

antacide i druge lekove, a takođe i zamrzivač za Božić. - Benedik se

zasmejao ali se srećom nije zakašljao. I Nejtan se nasmejao, zadivljen

ovim divnim ljudima s kojima ga je Morena upoznala.

- Oni su živi dokaz - rekao je pošto su se konačno pozdravili i

krenuli u sledeću posetu, oboje zadovoljni što u kolima imaju klimu,

pravo osveženje za užarenu letnju vrućinu.

- Dokaz čega?

- Da prava ljubav postoji.

Morena je bila iznenađena. - Zvučiš kao da ne ve-ruješ u pravu

ljubav. Ciničan si?

Nejtan je otvorio usta da nešto kaže, a onda ih je ponovo zatvorio.

Posle nekoliko trenutaka dubokog razmišljanja polako je rekao: - Ne

by voki

32

bih rekao da sam ciničan, ali nemam tako često priliku da vidim

dvoje ljudi koji žive srećno do kraja života.

- Moji roditelji su takvi. I ja srećem mnoge ljude ovde koji su poput

Bitris i Benedika, ali niko od njih nije divan kao oni, to moram da

priznam.

- Ali, skoro šezdeset godina. To je ogromno vreme koje se provede

s jednom osobom.

- To je kao bajka. - Morena je uzdahnula. - Daje mi nadu.

- Nadu?

- Nadu da će stvari za mene ispasti dobro.

- Želiš ponovo da se udaš? - Nije mogao da poveruje.

- Želim da imam srećan život - pokušala je da objasni.

- Nije te odvratilo to što ti se dogodilo? Morena je zaustavila

automobil ispred sledeće kuće.

Gledajući pravo ispred sebe, odgovorila je zamišljeno: - Oprezna

sam. Pažljiva. Mudrija sam nego ranije kada je u pitanju ono što

želim i s kim želim to da po-delim, ali sam isto tako sigurna da ne

želim ceo svoj život da provedem sama.

- Ti bar imaš svoga sina - izgovorio je ove reči tiho i kroz njih su se

provlačili bol i gorčina. - Bar imaš njega.

Ovoga puta Nejtan je bio taj koji je prvi izašao iz automobila,

ostavljajući Morenu zbunjenu zbog očaja u njegovom glasu.

Da li je moguće da je Nejtan nekako izgubio dete?

by voki

33

3.

SVE TO se savršeno uklapalo. Način na koji je Nejtan reagovao

kada je video Konora, njegova reakcija na mnogobrojne trudnice i

malu decu što su dolazili na kliniku. Njegove reči su je mučile do

duboko u noć. Ti bar imaš svoga sina. Morena je prišla bliže sinu, koji

je ležao u njenom velikom krevetu. Večeras joj je bilo mnogo lakše

da ga samo spusti na dušek pored sebe nego da se šeta s njim gore-

dole dok ne zaspi. Večeras joj je bila potrebna uteha i Nejtan je bio u

pravu - ona ima Konora i ona će to uvek imati na umu i brinuće o

njemu.

- Nije bio uzaludan moj bol. Moja patnja - prošaputala je svom

usnulom detetu, mazeći ga nežno po glavi. - Kako je Brus ikada

mogao da predloži da te se resim? Taj čovek je bio luđak. -I to je bila

živa istina. Brusov odlazak je izazvao mnogo problema u njenom

životu, i to ne samo na ličnom planu.

Kada su se Brus i ona vratili u Viktor Harbor da pomognu u

vođenju porodične klinike, uložili su puno novca u nju. Kada je Brus

odlazio, insistirao je da bude u potpunosti isplaćen. Tu činjenicu je

uspela da zadrži za sebe, da ne kaže svojim roditeljima, ali je zbog

toga morala da uzme još jedan kredit, za koji je još uvek pokušavala

da smisli najbolji način kako da ga otplati.

Prodala je kuću koju su zajedno kupili, dala Brusu polovinu sume

od prodaje, i kupila manji stan, tri kuće udaljen od kuće njenih

roditelja, objašnjavjući im da želi da bude bliže njima i da je tako

najbolje za Konora - što je bilo u potpunosti tačno.

- Ti si mi važniji od svega - rekla mu je. - Ti si najhitniji muškarac u

mom životu i veoma te volim, dušo moja. Sve će se na kraju srediti.

Samo čekaj i videćeš. Bićeš ponosan na svoju mamicu. - Morena je

obrisala suze s lica i uzela Konora u naručje, udišući njegov miris i

opuštajući se. - Sve će biti u redu - uzdahnula je i zatvorila oči.

by voki

34

- Ponovo kasni - rekao je Nejtan, uzimajući kartone sa Selinog

stola. - Da li uvek kasni?

- Zavisi od toga kako je Konor spavao. Kada bebe imaju grčeve ili

krenu da im rastu zubi, ili i jedno i drugo, retko se dešava da majke

mogu da se naspavaju. Ponekad, kada u klinici nema toliko posla,

pošaljem je kući na sat-dva da se naspava dok ja pazim na Konora.

- To je veoma ljubazno od tebe.

- Ovo je porodična klinika - Seli mu se nasmešila.

- Nisam znao da se to odnosi i na osoblje.

- Brinemo jedni o drugima, naravno. U stvari, kada je moj muž

doživeo saobraćajnu nesreću pre nekoliko godina, Morena i njena

majka su mi bile ogroman oslonac. Pomno su pratile sve što se

dešavalo u bolnici, donosile mi hranu, starale se o tome da se ne

zapustim.

Morena je čak otišla da mi raspremi kuću kako bih imala što manje

obaveza kada su Sona konačno otpustili iz bolnice. Ma, mi smo

prava porodica i pošto smo tako povezani, lakše nam je da i našim

pacijentima pružimo isti taj osećaj pripadnosti i prijatnu atmosferu.

- Izvinjavam se! - Morena je kroz zadnji ulaz užurbano ušla u

čekaonicu sa torbom koja joj je skliznula s ramena dok je prilazila

šalteru. - Zdravo, Nejtane -rekla je skoro bez daha, nadajući se da joj

kosa ne izgleda tako loše kao što je mislila.

- Još jedna neprespavana noć? - upitala ju je Seli.

- Ne. Oboje smo se uspavali. Probudio se oko dva sata, ali sam

zaboravila da proverim alarm kada je ponovo zaspao. - Nasmejala

se kolegama u znak izvinjenja. - Za cirkulaciju nema ništa bolje nego

kada se trgneš iz sna i shvatiš da kasniš.

- Ništa kao to - Nejtan je promrmljao, kad se začulo zvonce na

vratima i njihov prvi pacijent je ušao. Morena je bila u totalnom

haosu i koliko je mogao da primeti tokom prethodne nedelje,

izgledalo je da je takva u skoro svim oblastima života. Ili je bila u

pokretu ili je mirovala. Između toga nije bilo ničeg drugog.

Pramenovi talasaste kose koji su se izvukli iz labavo vezanog

konjskog repa, visili su sa strana njenog lica, čineći je mnogo

mladom nego što u stvari jeste. Iako je imala neprimetne tamne

by voki

35

podočnjake, njene svetlo-plave oči zračile su neverovatnom

ljubavlju prema životu. Ukratko, bila je izuzetna, čak i tako

nedoterana.

- Uf, kakva vrućina — rekla je gospođa Malkolm, hladeći se

novinama. - Na radiju su rekli da će danas biti pakleno.

- Želite li čašu vode? - Ponudila je Morena, navlačeći torbu na rame

i uzimajući svoje kartone.

- To bi bilo divno, dušo. Hvala ti puno.

- Ja ću vam doneti - rekla je Seli kad se Kira Dejvis, kojoj se već

bližio termin, dogegala u sobu, takođe se hladeći. - Udi unutra, Kira.

Brzo ću. - Rekla joj je Morena, kako žena ne bi morala da seda i

ponovo ustaje. Znala je kako je neugodno i teško obavljati čak i

jednostavne stvari u zadnjim nedeljama trudnoće, naročito po ovoj

vrućini.

- Staću ispod klime - rekla je Kira odlazeći prema Moreninoj

ordinaciji.

Morena je je morala da ostane iza šaltera pošto je Seli otišla da

donese gospodi Malkolm malo vode. U rukama je držala kartone

svojih pacijenata koji su bili zakazani za taj utorak, sa torbom na

ramenu i Nejtanom koji joj je blokirao put. - Kako si? - pitala ga je

kada je videla da mu se ne žuri da joj se skloni s puta.

- Dobro. O.K. Ti?

- Isto.

- Konor?

- Izgleda da se postepeno oporavlja, tako da pretpostavljam da su

ga samo zubi mučili.

- A grčevi?

- Smirili su se.

- Dobro.

Nisu ništa više rekli. Izgledalo je kao da je između njih ogromna

praznina - praznina iz njihove prošlosti. Nije bilo sumnje da su se

ovakvi trenuci ponavljali svaki put kada bi njih dvoje bili u istoj

prostoriji. Njih dvoje, koji stoje tu i gledaju se, udišući zajedničke

mirise i proučavajući male šašave stvari koje čine jedno od njih

dvoje. Na primer, Morena je primetila da Nejtan meša svoj čaj u

by voki

36

smeru kazaljki na satu, dok kafu meša u suprotnom smeru. Takve

gluposti, ali upravo te male gluposti su bile ono što je počelo da joj

se kod njega sviđa.

Nijedno od njih nije bilo spremno da napravi prvi korak, da

prekine tu vezu, neizgovorene reči koje se činilo da razmenjuju, i

mada je to bio prilično čudan odnos, izgleda da su oboje bili

zadovoljni njime... bar zasada. Obično, kada je bila ovoliko blizu

njega, mnogo je brbljala zbog toga što ju je na neki način činio

nervoznom. Danas je bio izuzetak. I dalje su se samo gledali.

Njegova blizina, način na koji ju je gledao kao da je veliki sjajni

paket, miris kolonjske vode pomešan s mirisom cveća na stolu i

hladan vazduh iz klime omamljivali su je, a to je bilo poslednje što

joj je trebalo.

Seli se vratila sa čašom vode za gospođu Malkolm i okrenula se

prema njima dvoma.

- Šta vas dvoje još uvek radite ovde? Na posao.

Tek tada je Nejtan skrenuo pogled sa Morene, pomalo zatečen što

je stajao tu, zureći u svoju koleginicu - dok ih je jedan pacijent

netremice posmatrao. Pomerio se i prikupio svoje kartone.

- Gospođo Malkolm, izvolite ovuda - rekao je i krupnim koracima

krenuo prema svojoj ordinaciji, pitajući se da li je uopšte u stanju da

se koncentriše.

Nije mogao da shvati kako to Morena deluje na njega. Kako jedna

žena koju jedva poznaje može toliko da okupira njegove snove kao

što ona radi od trenutka kada su se prošle nedelje upoznali. To su

lepi snovi... snovi koje bi rado nastavio da sanja... ali činjenica da je

to pogrešno i dalje je bila prisutna. On nije slobodan... ne u

emotivnom smislu. Iako je udovac već više od deset godina, i dalje

ga progone sećanja na njegovu ženu gde god da krene, ili je bar tako

bilo dok nije stigao u Viktor Harbor i upoznao Morenu Kemden.

Dan je polako odmicao. Morena više nije videla Nejtana, iako je

neko vreme provela u kuhinji za vreme ručka, nadajući se da će ga

na trenutak sresti. Nekoliko puta je začula smeh koji je dolazio iz

njegove ordinacije i bilo joj je drago da mu s pacijentima dobro ide.

Izgledao je opušten i ljubazan i to je bilo fantastično, bar što se

by voki

37

prakse tiče, ali je ipak osećala da on skriva duboku tugu i mada nije

znala pojedinosti, znala je dovoljno da bude zabrinuta.

- Previše si emotivna - promrmljala je za sebe, pakujući svoju

torbu za kućne posete koje je imala toga popodneva. Danas je imala

pretežno kratke preglede za nekoliko trudnica koje iz ovog ili onog

razloga nisu mogle da dodu u kliniku. Ili nisu imale prevoz ili su

imale još dece o kojoj su morale da se brinu. Danas je takode bio dan

kada je mogla sa sobom da povede Konora i uživala je u tome što

može da provede malo više vremena s njim.

Vrata Nejtanove ordinacije su se širom otvorila i pošto su i njena

bila isto toliko otvorena, podigla je pogled u tom pravcu i videla ga

kako sa zanimanjem priča s gospodinom Odom.

- I zatim je stala na loptu! - Gospodin Od je došao do vrhunca

priče i oba muškarca su se nasmejala. Morena je duboko uzdahnula i

pustila da je prijatan, dubok zvuk Nejtanovog smeha preplavi, i sa

čuđenjem shvatila da joj taj osećaj izuzetno prija. Posmatrala je kako

dva muškarca odlaze prema prijemnom odeljenju, ne gledajući u

njenom pravcu.

Na brzinu je proverila svoj izgled u ogledalu, čekajući da se Nejtan

vrati, ali nije ga bilo. Iznenađena, uputila se prema čekaonici, u kojoj

nije bilo nikoga osim Seli, koja je sedela za stolom.

- I dalje si ovde ?

- Da, upravo se spremam da idem. - Namrštila se.

- Učinilo mi se da sam ovde čula Nejtanov glas.

- O, da. Jesi. Upravo je otišao kući na ručak.

Morena je podigla obrve. - Kući? Koliko daleko živi?

- Niz ulicu.

- Ne čudi me što stiže u cik zore - promrmljala je.

- Nisam to znala.

- O, pa on živi samo tri kuće od nas, tako da može da dođe ili ode

kada god poželi. Mislila sam da znaš. Edvard mu je pronašao stan.

- Stvarno?! Ni to nisam znala.

- Mislim da je tvoj život bio u priličnom haosu u poslednje vreme,

tako da nije ni čudno što nisi razmišljala o ostalim stvarima. U

svakom slučaju, tvoja mama je zvala da ti kaže da se Konor

by voki

38

probudio ali sam ja mislila da si ti otišla pa sam joj rekla da si već na

putu.

- Dobro, dobro - Morena je zatresla glavom kako bi je razbistrila.

Nejtanu je uspelo da ispuni skoro sve njene slobodne misli toga

jutra, a to ne bi trebalo da bude tako. - Idem sada. - Prikupivši svoje

stvari uputila se kroz stražnji ulaz prema kolima.

— Zašto se oscćam tako usamljeno u kolima? — pitala je svoga

sina dok su se vozili od jedne kuće do druge. - Već osećam prazninu

zato što on, onako veliki i krupan, nije ovde. - Morena je prodrmala

glavom. - Počinjem da gubim razum, Konore. Tvoja mama polako

postaje šašava. - Osvrnula se prema Konoru koji je sedeo u svom

dečjem sedištu pozadi, i nasmejala mu se pošto je zagugutao kao da

je hteo da kaže da je to već primetio, ali da je i dalje voli.

Kad se zaustavila na parkingu ispred poslednje kuće koju je

trebalo da poseti, zazvonio joj je telefon i ona se užurbano javila. -

Doktorka Kemden.

- Morena - Nejtanov dubok glas je ispunio njena čula i ona je

zatvorila oči dok ju je obuzimao. Kako može ovaj čovek imati takav

uticaj na nju? Opet, uvek je bila slaba na duboke glasove. Zavladala

je tišina. — Jesi li tu? Halo?

Sada je već zaboravila i kako se priča. - Tu sam. Izvini. Nešto nije u

redu ?

- Završio sam za danas i hteo sam da pitam da li ti je potrebna

neka pomoć oko kućnih poseta.

- Već si završio?

- Poslednji pacijent je otkazao.

- Ko je to bio?

- Gospodin Dinzmor.

Morena je klimnula glavom. - Samo traži izgovor. Ja sam na svom

poslednjem obilasku, pa ako možeš da me sačekaš ispred kuće

gospodina Dinzmora za desetak minuta, otići ćemo zajedno da ga

pregledamo.

- Seli je rekla da je zakazao za sledeći put.

by voki

39

- To mu neće proći. Moramo ga pregledati danas. Odlaže već

prilično dugo.

Nejtan je bio iznenađen njenom žestinom ali je odlučio da je

posluša i ispita to kasnije. - Pregledaću podatke o njegovoj bolesti i

doći ću da te sačekam. Koja je adresa? - Zapisao je i pozdravio se.

Nakon nekoliko minuta, shvatio je zašto je Morena toliko insistirala

da posete Rona Dinzmora. Imao je visok krvni pritisak i prilično

često je zaboravljao da popije svoje lekove. Morenin otac mu je

dodelio lokalnu sestru da ga posećuje svakodnevno ali je bilo

zabeleženo da je gospodin Dinzmor često nije puštao u kuću,

govoreći joj kako je u stanju sam da se brine o sebi i kako mu pomoć

nije potrebna. U kartonu je pisalo i da je počeo da gubi pamćenje.

- Seli, možeš li mi reći gde je ulica O'Kalahan?

- Dva bloka odavde. - Pokazala je u tom pravcu. - Gospodin

Dinzmor ?

- Da, Morena želi daje sačekam tamo. Ići ću peške pošto nije

daleko. - Nejtan se vratio u svoju ordinaciju i brzo zapakovao stvari,

a zatim je zaključao vrata i pozdravio se sa Seli. Brojeći kuće u ulici

Okelahan, začuo je kola koja skreću u tu ulicu, okrenuo se i video

kako Morena zaustavlja kola. Prišao joj je, pokušavajući da ne

obraća pažnju na iskru zadovoljstva zbog toga što je ponovo vidi.

Bili su kao brodovi koji prolaze noću vraćajući se žurno s jutarnjih

pregleda, ali je sebe podsetio da nije tu da pilji u svog novog šefa,

već da joj pomogne i zaradi za život.

- Zdravo - izašla je iz kola s torbom u ruci. Obišla je kola i stavila

torbu na stazu, a zatim se vratila i otvorila zadnja vrata. Nejtan je

posmatrao, zbunjen onim što vidi. Trenutak kasnije začuo je tiho

šmrcanje i plač u znak protesta i Morenu kako guguče. I sin je bio sa

njom! Osetio je kako mu se krv povlači s lica. Prihvatio je činjenicu

da ima dete, ali je isto tako bio odlučan u tome da se drži podalje od

deteta jer je samo jedan pogled na njega bio dovoljan da prizove sva

sećanja koja su ga progonila.

- Vodiš svoga sina u kućne posete? - Reči su mu izletele iz usta pre

nego što je mogao da ih zaustavi i kako se okrenula prema njemu sa

Konorom na boku, njegov pogled je privukla slika polusnulog

by voki

40

deteta naslonjenog na njeno rame. Ogromna čežnja, velika i bolna,

obuzela je njegovo srce dok je posmatrao ovaj prizor. Morena je

zabacila svoj konjski rep preko ramena i sagnula se da dohvati

lekarsku torbu. To je bilo dovoljno da Nejtana otrgne iz transa i brzo

je uzeo njenu torbu.

- Vodim ga samo utorkom, jer tada obavljam preglede trudnica

koje uskoro treba da se porode. Njemu se dopada, a i možemo da

provedemo više vremena zajedno. - Poljubila ga je u čelo. - Iako

većinu vremena drema.

Nejtan je klimnuo, ne mogavši ništa da kaže. Na svu sreću, činilo

se da Morena nije ništa primetila dok je išla kroz zapuštenu baštu

prema ulaznim vratima. Pritisnula je zvono i sačekala. Nekoliko

trenutaka kasnije, začuo se zvuk koraka koji su se s mukom

približavali vratima. - Nadam se da je danas raspoložen i da će nas

pustiti da uđemo.

- Ljudi koji se kriju obično ne vole da budu pronađeni.

Morena je čula istinu u njegovim recima i osvrnula se da ga

pogleda, primetivši kako mu je za trenutak s lica nestala radosna

maska, a onda se opet vratila. Da li je on zato došao u Viktor

Harbor? Da li se krije? Krije od bola iz prošlosti?

Ulazna vrata su se malo odškrinula i Morena je nabacila osmeh

najbolje što je mogla: - Zdravo, gospodine Dinzmor. Hoće li vam

smetati da uđemo?

- Da, hoće - progunđao je.

- Ali nije zbog mene, već zbog Konora, ovde je. Vreme mu je da

jede, ali prvo moram malo da mu ugre-jem hranu.

- Onda idite kući.

Morena se samo nasmejala i podigla Konora, čije su oči sada bile

širom otvorene ali se i dalje krio u maminom vratu. - Pa, sada smo

tu pa ako vam ne bi smetalo... - Krenula je da ude, prateći budno

ukočen pogled gospodina Dinzmora, koji je polako počeo da

omekšava kad je video Konora.

- U redu, ali samo dok ga nahranite. Ko je ovo? -Uperio je svoj

kvrgavi prst prema Nejtanu.

by voki

41

- Ovo je doktor Jang, lekar koji zamenjuje moga oca. — Morena je

sada već bila u kući, za njom je išao Nejtan, držeći lekarsku torbu sa

strane i izvan vidokruga starca. - Danas ste imali zakazano kod

njega, ali je Seli pomenula da ste otkazali.

- Nije mi bilo do toga. - Sa naporom je došao do kuhinje i seo za

sto. - Tamo je šporet. Zagrejte hranu.

Morena je zapucketala prstima - Uh. Ostavila sam njegovu torbu u

kolima. Evo... - pružila je Konora starcu, ne dajući mu priliku da je

odbije. Da nije uzeo dete, Konor bi ispao na pod, ali je Morena imala

potpuno poverenje u starog čoveka. Odgojio je sedmoro dece i sada

ima i mnogobrojne unuke. Nažalost, niko od njih nije živeo blizu i

od smrti svoje žene, gospodin Dinzmor je bio potpuno sam.

Prohujala je pored Nejtana, namignuvši mu i prošaputala:

- Upotrebi svoju magiju, doktore. - Tokom protekle nedelje uspela je

da zapazi da Nejtan poseduje dar da uspostavi kontakt sa svojim

pacijentima i znala je da će, kada se bude vratila u kuću iz koje je

namerno izašla, zateći gospodina Dinzmora spremnog da uradi sve

što je potrebno kako bi održao svoje zdravlje.

Vratila se nakon pet minuta i upravo je htela nešto da kaže kada je

začula prigušene glasove koji su dolazili iz kuhinje. Tiho je otišla

prema maloj sobi u zadnjem delu kuće, prisećajući se mnogobrojnih

trenutaka koje je provela tu kao dete i kako je gospoda Dinzmor u

rerni uvek pekla nešto veoma ukusno. Sada je prostorija izgledala...

napuštena. Mogla je sasvim da razume zašto je gospodin Dinzmor

želeo da se osami daleko od sveta, i mada su ona i njen otac

pokušavali da mu dokažu kako to ne treba da radi, sve do sada nisu

u tome uspeli.

- Pre koliko vremena je vaša žena umrla? - upitao je Nejtan tiho.

- Uskoro će biti dvanaest meseci.

- Mnoge uspomene vas vezuju za ovo mesto.

- Ne mogu da se nateram da ga ostavim - gospodinu Dinzmoru je

zastala reč u grlu. - Svaki put kada zakoračim na ulazna vrata, sve

mi se vraća. Podseća me na to da je više nema. Moja Sejdi. Moja

divna, temperamentna Sejdi.

- Bila je temperamentna, zar ne?

by voki

42

- O da — gospodin Dinzmor se nasmejao i Morena je mogla da

čuje Konora kako zadovoljno guče. Stala je na vrata kako bi mogla

bolje da posmatra ova tri muškarca koji su, iako u različitim

životnim dobima, ipak bili povezani nečim što izgleda vezuje

muškarce kada ostanu nasamo.

- Moja Sejdi je bila jedinstvena. Čvrsta kao stena, ali prekrasna kad

je dodirneš. - Podigao je pogled prema Nejtanu. - Možda ne bih

smeo tako da pričam ispred ovog malog momka ovde.

- Pričajte šta hoćete. Ne razume vas, samo sluša vaš glas. - Nejtan

je stavljao aparat za pritisak oko ruke gospodina Dinzmora.

- Pretpostavljam da ste Sejdi i vi imali dece?

- Sedmoro. Imamo i puno unučadi. Najmlađi je otprilike kao mali

Konor. - Gospodin Dinzmor se opet zamislio i Nejtan je uspeo da

očita pritisak. - Ona sve to propušta. - Rekao je to tiho i ponovo mu

je reč zastala u grlu. - Sve propušta. Novu bebu. Promene u gradu.

Zalaske sunca. Čak i ove glupe nove restrikcije vode. Sigurno ne bi

imala ništa protiv njih. Ne, ona je uvek imala u kantama rezerve

vode za kupanje i zalivanje bašte. - Uzdahnuo je. - Volela je tu baštu.

Nejtan je sklonio aparat za pritisak i ponovo sedeo pored

gospodina Dinzmora, samo ga slušajući.

- Sve propušta. - Ovog puta, kako je izgovorio te reći, suze su

krenule da mu se slivaju niz lice. Pružio mu je Konora i Nejtan je bio

primoran da ga uzme, kako bi starac pronašao maramicu. Nejtan je

držao bebu sa ispruženim rukama, a Konor je gugutao zato što pred

sobom ima novo lice u koje može da gleda.

- Drži ga - Morena je šapnula tiho, ali Nejtanu izgleda nije bilo

uopšte prijatno. Kada je konačno pogledao prema vratima i video je

kako stoji tamo, pokretom glave ju je pozvao da dode. Tiho je ušla i

uzela sina iz njegovih ruku. Gospodinu Dinzmoru je bilo neprijatno

jer ga je zatekla u trenutku slabosti, tako da je brzo izduvao nos, a

zatim se izvinio i izašao iz sobe jedva hodajući.

- Staviću gospodina Dinzmora na svoju listu obilazaka. Obilaziću

ga svaki drugi dan, a lokalna sestra može da pokriva ostale dane.

Ako ne želi da izađe iz kuće zasada, neka ne izlazi.

by voki

43

Morena je klimnula glavom. - Trebalo je tako da radimo i ranije, ali

je on uvek insistirao na tome da može doći do klinike.

- Ubeden sam da gospodin Dinzmor nije želeo da smeta, i

upstalom, ponekad i ne shvatamo šta se zapravo dešava dok

slučajno ne otkrijemo pravi razlog. Gospodin Dinzmor je verovatno

stvarno mislio da može da dođe do klinike, ali u poslednje vreme,

kako se godišnjica smrti njegove žene bližila, imao je potrebu da joj

bude što bliže. Kada shvatiš da si proživeo celu godinu bez nekoga,

neizbežno ti se nameće bezbroj pitanja tipa: Šta ako?

Dok je govorio, Nejtan je otišao do česme, natočio čašu vode i

stavio je na sto zajedno sa dve bele tablete. - Obratiću takođe pažnju

i na njegovu depresiju.

Morena je klimnula. - Pritisak je porastao?

- Da, zasada će ove tablete pomoći, ali bih voleo da mu promenim

lekove s obzirom na to da neki od lekova za hipertenziju mogu da

pojačaju depresiju, pa bih probao da mu skinem i taj teret s leđa.

- Dobro razmišljanje. - Pažljivo ga posmatrajući, bila je u stanju da

malo bolje shvati kako on može da razume one pacijente koji su

doživeli traumu, gubitak drage osobe ili su bili usamljeni. Bilo je to

zato što je Nejtan kroz sve to prošao. Znao je šta im je potrebno, s

kim treba razgovarati, s kim se smejati ili samo saslušati. Tako

jednostavno, a ipak tako uspešno.

- Šta radiš večeras? - upitala je iznenada.

- Pa... ništa. Zašto? Da li se nešto dešava?

- Ne. Mislila sam da bi mogao da dođeš kod nas i večeraš sa

mnom i Konorom. Ništa naročito, samo obično jelo, ali obećavam da

ti neću ispasirati hranu.

- Nasmejala se dok je Nejtan samo stajao i gledao je.

- To je trebalo da bude šaljivo. Očigledno ti nije smešno... Ali,

nema veze, ako ti se ne dolazi, u redu je.

- Naravno da će večerati s tobom - rekao je gospodin Dinzmor,

gegajući se natrag prema sobi i tapšući Nejtana po ramenu. — Kada

te lepa žena pozove na večeru, naročito ako si imao u planu da sediš

kod kuće i jedeš sam u tišini, ti to prihvatiš.

by voki

44

Morena mu se nasmešila. Zvučao je više kao gospodin Dinzmor

koga pamti. -I vi ste takođe dobrodošli.

- Ah, ne, hvala ti, draga. Sada volim da ostajem unutra noću.

- Noć će biti vruća a očekuje se i talas vrelih letnjih dana tako da ne

zaboravite da uključite klimu.

- Ovde sam samo ja. Meni je dobro sa malo vetrića - pobunio se.

- Uključite klimu! - Morena je bila ozbiljna ali se ljubav u njenom

glasu i dalje mogla osetiti. - Pijte dosta vode, uzmite svoje tablete... -

pokazala je na tablete koje je Nejtan spustio na sto - ...i izbegavajte

vrućinu.

- I dalje voli da naređuje. - Gospodin Dinzmor je zavrteo glavom.

- Ista je kao moja Kejli.

- I Kejli bi volela da joj tata ovoga leta izbegava vrućinu.

- U redu. Sada oboje krenite. Dobili ste šta ste hteli. Pregledali ste

me. Zadovoljili svoju radoznalost. A sada me ostavite na miru.

- Hoću da vidim kako gutate ove tablete, molim.

Pufćući i frkćući ljutito, uradio je kako mu je rečeno i zatim

pogledao Nejtana. - Nadam se da ćete od sada vi dolaziti. Ona je

previše stroga za moj ukus.

Nejtan je klimnuo. - Ja ću dolaziti da vas obiđem. - Ispružio je

ruku i srdačno se pozdravio s njim. - Želim vam prijatno veče.

Pustite Sejdinu omiljenu muziku i uživajte u lepim uspomenama.

Gospodin Dinzmor je stisnuo Nejtanovu ruku sa zahvalnošću.

— Drago mi je da sam tužan ako to znači da mogu da razmišljam o

svojoj Sejdi.

Morena je mogla da oseti kako joj se grlo steže a suze joj naviru na

oči. Prešla je nežno rukom preko Konorovih leda, osećajući potrebu

za njegovom blizinom. I kao da ju je razumeo, ponovo se privio uz

nju. Uzevši liebinu torbu, a ostavljajući lekarsku torbu Nejtanu, i

ona se pozdravila i izašla napolje.

- Večeraj s njom - rekao je gospodin Dinzmor Nejtanu kada je

izašla. - U redu je da starac kao ja bude sam i tuguje za danima koje

ne može da vrati, ali vi -vi ste mlad čovek. Idite. Zaboravite večeras

na uspomene iz prošlosti.

- Kako ste...? - Nejtan je zastao.

by voki

45

- Vidi ti se u očima, druže. Čuje ti se u glasu. Oni koji su voleli i

izgubili mogu da prepoznaju isti bol kod drugih. - Pokazao je u

pravcu u kom je Morena upravo otišla i Nejtan nije bio siguran da li

mu govori da izađe ili se to odnosilo na traumu koju je Morena

preživela. Trenutak kasnije je dobio odgovor. - Ni do nje nije lako

dopreti.

- Da. Hvala. - Nejtan je uzeo lekarsku torbu. - Vidimo se sutra,

gospodine Dinzmor.

- Jedva čekam, dečko.

Ni Morena ni Nejtan nisu progovorili ni reči tokom vožnje, sve

dok ona nije zaustavila kola ispred klinike. - Evo, tu smo. - Ostavila

je motor uključen.

- Šta? Večeraćemo na klinici?

- Oh! Izvini. Nisam shvatila da si prihvatio moj poziv. Okej onda. -

Pomalo zbunjena stavila je menjač u rikverc.

- Ne, ja sam kriv. Trebalo je da budem jasniji. - Zašto se on

odjednom oseća tako nervoznim?

- Da li si siguran? Ne moraš ako nećeš. Samo sam u trenutku

predložila.

Nejtan ju je pogledao. - Ne želiš da dođem?

-Ne!

- Uh, pa onda dobro - razočaranje ga je preplavilo. -Ne, mislim,

stvarno želim - rekla je užurbano, očajnički želeći da budu na istoj

talasnoj dužini. - Volela bih da dođeš. Obično smo uveče sami

Konor i ja, i on prvi deo večeri uglavnom prespava.

- I probudi se kada ti kreneš na spavanje. Morena se nasmejala,

krećući kolima. - Baš tako.

Ponekad budem malo... pa...

- Usamljena?

- Da. - Klimnula je. - Ali je uvek tu papirologija.

- Hvala bogu na papirologiji.

- Spasilac mnogih dosadnih noći. - Skrenula je na parking ispred

blokova apartmana u kojima je živela i pritisnula dugme na

daljinskom za garažu.

by voki

46

- Mi živimo za papirologiju - Nejtan je rekao, kad je ona zaustavila

kola i isključila motor, pa je nastupila tišina.

Morena se nervozno nasmejala i promeškoljila u sedištu. - Sigurno

vodimo prilično tužne živote, u po-ređenju s drugima.

- Tužne ali bezbedne.

U tami garaže, sa blagom svetlošću letnje večeri koja je u nju

prodirala, lice mu je bilo ispresecano sen-kama, ali je u njegovom

glasu mogla da oseti emocije. Osetila je tugu u svom srcu, želju da

on ponovo bude srećan. Mada još uvek nije znala mnogo toga o

njemu, Morena je znala da je Nejtan dobar čovek u dubini duše i

toliko ju je bolelo što vidi da on pati. Iznenada ga je uhvatila za

ruku.

- Šta se dogodilo, Nejtane? Zbog čega si tako strasno tužan?

4.

Nejtan je bacio pogled na svoje ruke u njenim. Ko je ova žena da

mu postavlja takva pitanja? Čak ni sa svojim roditeljima nije

razgovarao o svojoj prošlosti... nije mogao. I dalje je bilo previše

bolno, ali je Morena primetila taj bol, shvatila da on u dubini svoje

duše pati. Nije bio siguran zašto je tako iznenađen jer, iako je nije

dobro poznavao, i on je kod nje takođe uočio tu patnju koju je ona

proživljavala.

- Zašto želiš da znaš? - rekao je, trudeći se da kontroliše svoj glas.

- Pokušavam da razumem, da pomognem ako ikako mogu?

- Ne možeš.

Bila je pomalo zatečena žestinom njegovih reči i brzo je povukla

ruke kao da se opekla. Zbog njene reakcije, Nejtan se osetio kao

by voki

47

nasilnik. Nije imao nameru da zvuči tako oštro i hteo je istog

trenutka da joj se izvini. Morenu je već povredio jedan bezobziran

muškarac i on nije imao nameru da se i sam tako ponaša prema njoj.

Pa ipak, video je kako se pribrala i pokušava ponovo. - Ne želim da

budem nasrtljiva.

- Stvarno? Zamalo da me prevariš?

- Samo kada bih znala nešto više o tome šta se desilo, možda

bismo mogli bolje da organizujemo posao.

- Kao na primer?

- Znam da ne voliš trudnice i male bebe i pretpostavljam da je to

povezano s tvojom prošlošću. Ako te to muči, mogli bismo da

sredimo da ti pacijenti ne dolaze kod tebe. Tvoj odnos s pacijentima

je veoma važan i znam da si sto posto profesionalan, ali ne postoji

razlog zašto bismo ti dodatno otežavali, dovodeći te u neprijatne

situacije.

- Učinila bi to? - Bio je veoma iznenađen.

- Zašto da ne? Ovo je porodična klinika, Nejtane posebnu pažnju

posvećujemo porodici. To se ne odnosi samo na naše pacijente već i

na osoblje. - Posmatrala je njegovo lice, primećujući kako postaje

opušte-nije i manje strogo, više je ličilo na Nejtana koga je počela da

upoznaje. - Uostalom - rekla je pokušavajući da atmosferu učini

veselijom - obećala sam mami da ću uraditi sve što je u mojoj moći

kako bi bio zadovoljan na klinici, toliko da ne odeš nakon isteka

tvoga ugovora.

Nije ništa komentarisao, nije se nasmejao, nije se pomerio. Samo je

sedeo, potpuno zaprepašćen tolikom pažnjom kojom ova žena

odiše. Odabrala je najbolju moguću profesiju za sebe. Bila je oličenje

podrške i za to je imao i dokaze tokom kratkog vremena koje je

proveo na klinici, posmatrajući je kako se brižljivo stara o svim

pacijentima - čak i onim problematičnim kao što je gospoda

Henderson! Možda se s njima ne slaže, ali joj je definitivno stalo do

njih.

Ona je dobra osoba, osoba kojoj je zadat težak udarac i koja je bila

duboko povredena na ličnom planu. Ceo grad je za to znao, ceo

grad je o tome raspravljao, a ona je i dalje nastavljala, iz dana u dan

by voki

48

suočavajući se sa tračevima, skepticima, kao i ljudima koji su joj bili

bliski i trudili se da joj pruže što je moguće veću podršku.

- Vidi, znam da misliš da guram nos tamo gde mu nije mesto, ali

sam mislila da bismo možda mogli da budemo... pa... prijatelji.

- Prijatelji? - Zašto mu je ta reč zvučala toliko strano? Nejtan je

uzdahnuo i otkopčao sigurnosni pojas.

- Da. Znaš već, da razgovaramo, smejemo se, ponekad provodimo

vreme zajedno.

- Ili čak večeramo zajedno?

- Tačno. Kao što sam ti rekla, ne dolazi mi puno odraslih u

večernjim satima i... deluje mi da se dosta dobro slažemo. Pa, zašto

ne bismo bili prijatelji?

- I nećeš postavljati previše provokativnih pitanja? Morena se na to

nasmejala. - Ne mogu ništa da ti obećam, ali ozbiljno, Nejtane, ako ti

je nelagodno na poslu, kaži mi da znam. Poslednja stvar koju želim

da uradim jeste da ti dodatno otežavam stvari.

- Otežavaš mi time što toliko dugo sedimo ovde da ću umreti od

gladi.

- Dobar zaključak. - Morena je otkopčala svoj pojas i okrenula se

da pogleda sina koji je sedeo pozadi sa igračkom u ustima, slušajući

ih kako razgovaraju, delujući prilično zadovoljno. Kada je video

kako ga majka gleda, počeo je da mlatara nogama i maše rukama, pa

se Morena nasmejala njegovom veselom gugutanju.

- Dođi, sunce moje. Daj da te unesemo unutra. -Ušli su unutra i

Morena se saginjala tu i tamo da pokupi stvari s poda, pretežno

Konorove igračke, kako Nejtan ne bi nagazio na njih. Bilo je čudno

imati još nekoga u malom stanu, posebno ako je to muškarac.

Zatresla je glavom i stavila Konora u spravu za vežbanje. Nije

imala u planu da se upušta u vezu sa bilo kim, naročito ne sa još

jednim doktorom i to onim koji radi kod nje, ali ima nečega u njemu.

Seli bi rekla da je to veza njihovih srca, ali opet, Seli je beznadežni

romantičar koji je pronašao svoju sreću, a takode želi da je i Morena

pronađe.

by voki

49

- Kakva je to sprava? - Upitao je Nejtan, prekidajući Morenu u

razmišljanju. - Izgleda kao starinsko sredstvo za mučenje. - Pokazao

je na kaiševe u kojima je bio Konor.

- To je sprava za vežbanje.

Nejtan se nasmejao prvi put nakon dužeg vremena. - Tako su zvali

i starinske naprave za mučenje - sprave za vežbanje.

Morena se nasmejala, zadovoljna prijatnom atmosferom koja ih je

okruživala. - Privežem ga ovim kaiševima, koji mu pridržavaju trup,

ovaj deo između nogu mu pomaže da održava ravnotežu i onda... -

Podigla je šipku koja je prolazila kroz gornji deo kaiševa. - Prikačim

ga za sponu ovde, koja kao što možeš da vidiš ima veliku oprugu

pričvršćenu za vrata, i Konor može da šutira, skače gore-dole i

izbaci svu svoju energiju.

- Da li je to dobro za bebu koja ima grčeve? Skakanje?

- Nisam ga nahranila.

- Zar ga nisi nahranila kod gospodina Dinzmora?

-Jesi li me video da ga hranim?

- Kada bolje razmislim, nisam. - Zapretio joj je prstom. - Iskoristila

si bebu kao izgovor da bismo ušli u kuću, a onda si nas ostavila

nasamo da razgovaramo.

- Bože, a ja sam mislila da si pametan. Pomalo zabrinjavajuće da si

to tek sad shvatio.

- Smešno - odgovorio je uz usiljen osmeh. - Baš si smešna.

- Imam svoje trenutke. - Konor je sada skakao tako visoko da se

opruga zatezala, cičeći i gugučući zadovoljno, i to je bilo dovoljno da

ugreje Morenino srce i zaboravi na današnje probleme. - Tako je,

dragi moj. Zabavi se malo. - Okrenula se prema Nejtanu. — Dobro.

Pošto je zbrinut za narednih pola sata, kako bi bilo da mi odemo i

spremimo nešto za večeru?

- Čekaj malo. Sta bi trebalo da znači ovo mi? Mislio sam da si me ti

pozvala na večeru.

- Jesam, i ti si prihvatio, što znači da ćeš da pomogneš oko

spremanja.

- Kakav sastanak.

by voki

50

- Ovo nije sastanak, Nejtane. Samo dvoje kolega koji večeraju

zajedno kako bi pobedili usamljenost, jer žive sami.

- Ali ti ne živiš sama - jedva je dočekao da doda.

- Istina. I mada je moj sin ženica oka moga, nije baš neki govornik.

Čak i najbrižnijoj majci je povremeno potreban razgovor sa

odraslima.

- Da li treba da mu pokrijemo uši?

Moreni je trebalo malo vremena da shvati šta je hteo da kaže, a

onda se nasmejala. - Ne takav razgovor odraslih.

- Šteta.

U tom prijateljskom ćaskanju, Nejtan se dao na pripremanje salate

dok je ona stavila krompire u rernu da se peku. Zatim je na brzinu

odmrzla dve šnicle i stavila ih na gril da se peku.

- Žao mi je što nemam neko fino vino koje bi išlo uz ovo, ali...

- To je cena koju moraš da platiš zato što si bila spontana, ili

možda nisi očekivala da ću prihvatiti poziv?

- Pa... nadala sam se da ćeš prihvatiti, i mada je poziv bio spontan,

već neko vreme sam planirala da te jednom pozovem da dođeš.

- Da mi poželiš dobrodošlicu u vaš komšiluk?

- Tako nekako.

Nejtan je sedeo na hoklici i posmatrao oko sebe. Mnogo

Konorovih fotografija iz različitih perioda njegovog života bilo je

okačeno po zidovima. Na jednoj od najnovijih bio je s kapom Deda

Mraza, kako žvaće sjajni božični ukrasni papir za poklone.

- Vidim daje Konor proslavio svoj prvi Božić onako kako to bebe

rade. - Pokazao je prstom prema fotografiji.

- Grizući papir? Da. To, i mislim da se više igrao kutijama u kojima

su bile zapakovane njegove igračke. - Morena je uzdahnula a zatim

izustila: - A tvoja deca? Da li su i ona to radila za svoj prvi Božić? —

Znala je da hoda po jajima - i to po jajima razbacanim preko

slomljenog stakla i mina, ali je ipak morala da pita.

Nejtahovo lice je prebledelo, ali je nije prostrelio pogledom.

Uostalom, rekla je da želi da mu bude prijatelj, a on dugo nije imao

prijatelja - nekoga ko je zainteresovan za njega - veoma dugo. Ovo je

bio važan trenutak u njegovom životu, trenutak kada se otvorio i

by voki

51

stvarno pomenuo svoju prošlost. - Moj sin nije dočekao Božić. On... -

Duboko je udahnuo i polako izdisao. - On nije uspeo ništa da vidi.

Umro je pre nego što se rodio.

Morena je uspela da prikrije sažaljenje koje ju je gušilo. - Kada se

to dogodilo? - Njen glas je bio nežan i pun saosećanja.

- Pre deset godina.

Podigla je obrve začuđeno, jer je mislila da je njegov bol skorašnji,

iako to nema nikakve veze sa tim koliki je taj bol. - Pretpostavljam

da kriviš sebe za njegovu smrt?

- Njegovu smrt. Smrt moje žene. - Nejtan je slegnuo ramenima a

Morena je polako uzdahnula. Načela je taj složeni problem, uradila

je sve da ga natera da joj kaže i sada, kada je to učinio, ona

jednostavno nije znala šta da kaže. - Nejtane, jako mi je... - zastala je i

zavrtela glavom.

- Šnicle mirišu kao da su pečene. Idem da operem ruke.

- Kupatilo je sa desne strane - rekla je pošto se okrenuo i otišao.

Morena je zatvorila oči i ugrizla se za usnu. Miris mesa je ispunio

kuću, mogla je da čuje Konorov smeh. Svuda oko njih su se čuli

zvuči života, ali oni nisu značili ništa onome ko je obuzet tolikom

tugom. On tuguje već deset godina i još uvek je duboko potresen

onim što je oduzelo živote njegovoj porodici, ma šta to bilo. Ne čudi

je što je mogao da uspostavi vezu s gospodinom Dinzmorom i

drugim pacijentima, ali... deset godina? Morena je otvorila oči, polako

shvatajući. Nije u pitanju to što Nejtan još uvek tuguje. On u stvari

živi sa osećanjem krivice zbog njihove smrti. To uopšte nije zdravo,

ali sumnja da će joj biti zahvalan ako mu to kaže.

- Dobro. - Protrljao je ruke kada se vratio. - Jesmo li spremni da

jedemo? - Morena je odlučila da ga kopira u ponašanju i veselo je

klimnula glavom. - Dobro, jer sam i ja u stvari veoma gladna.

- Odlično. - Onda, ti možeš doneti salatu i pribor ovamo za sto... -

Pokazala je prema trpezarijskom stolu koji je bio pored troseda. - O,

i ako želiš da pustiš neku muziku, slobodno izvoli. Mislim da je

trenutno unutra CD sa džezom, ali ti izaberi šta god ti se sviđa.

- Ti voliš džez ? - Delovao je iznenađeno.

- Naravno. Je li to problem?

by voki

52

- Ne, ne. Samo sam mislio da nisi taj tip.

- Da li je to kompliment ili uvreda ? - Nasmejala se.

- Ni jedno ni drugo. - Trenutak kasnije, zvuči njenog omiljenog

pevača džeza ispunili su prostoriju, iako je Nejtan ubrzo smanjio

ton.

- Izvini, Konor i ja smo plesali juče uveče, pa sam pojačala više

nego obično.

- U redu je. - Nastavio je da pregleda njenu muzičku zbirku. -

Ovde ti je baš prijatno. U stvari, stan je skoro iste veličine kao i moj.

- Pa, i ne treba nam ništa veće s obzirom na to da smo tu samo

Konor i ja. - Nasmejala se svojoj bebi, koja je polako počela da se

zamara, ali je i dalje veselo skakutala. - Ti ne zauzimaš puno mesta,

zar ne, dragi ?

- Počeće kako bude rastao. - Nejtan je osetio potrebu da doda.

Morena je samo slegnula ramenima. - Preko tog mosta ćemo preći

kada do njega dođemo. Život me je naučio da ne treba brinuti

unapred.

- Jesi li živela ovde sa svojim mužem? - Morena je zbog njegovog

pitanja zamalo ispustila šniclu koju je prebacivala u tanjir. Kada ga

je pogledala, slegnuo je ramenima.

- Mislio sam da smo večeras otvoreni i iskreni jedno prema

drugom. Ti si mi već postavila lično pitanje pa sam mislio da je red

na mene.

- Pošteno. Ne. Brus i ja smo živeli u Inkaunter Beju.

- To je malo južnije odavde, zar ne?

- Da. To je nešto kao predgrađe. Imali smo veoma lepu kuću s

pogledom na okean.

-I ti si se preselila ovamo?

- To je bilo neophodno.

- Zašto?

Morena je postavila hranu na sto i otišla do frižidera po bokal

vode i dve čaše. — Hej, mislila sam da je red na mene da postavim

lično pitanje. - Pobunila se.

- Dozvoliću ti jedno kada se istraga okrene u mom smeru.

by voki

53

Pravila se da razmatra ponudu kad je sela. - Pošteno. Razlog zbog

kog sam prodala kuću jeste taj što mi je bio potreban novac. Brus je

hteo da izađe iz svega tako da sam morala da ga isplatim.

Nije mogla da ga gleda dok je govorila, i Nejtan je razumeo govor

njenog tela, koje kao da je zapomagalo zbog njenih neprimernih i

nesigurnih osećanja.

- Da li tvoji roditelji znaju?

- Ne. - Pogledala ga je molećivo. - Molim te, nemoj im reći. Ne

moraju da znaju. Ne zbog stanja u kome se tata nalazi.

- Znači, tvoj bivši muž ne samo da nije želeo da bude otac već je u

potpunosti želeo da ode iz tvoga života, zar ne?

- To ga ukratko opisuje. - Nervozno se nasmejala. - Baš sam

odabrala pravog za udaju, zar ne?

- Ubeden sam da te je naveo da poveruješ kako se udaješ za

nekoga potpuno drugačijeg.

- Kako možeš to da kažeš? Ne poznaješ ga.

- Ne, ali znam takve tipove. Moraju da imaju sve po poslednjoj

modi, da ih vide kao uspešne, bitno im je šta imaju bogate komšije, a

na novac i ogromne količine koje mogu da prigrabe gledaju kao da

su to najhitnije stvari koje postoje.

- Bože, pa ti ga stvarno poznaješ.

- Rekao sam ti.

- Jesi. - Morena je počela da se smeje. - Misliš da si veoma

pametan, zar ne ?

- Ne moram da mislim. Znam da jesam.

Nasmejala se i počeli su da jedu. Mogla je da čuje kako Konor

postaje sve nervozniji, ali ako sada ne iskoristi priliku da jede,

moraće kroz sat vremena da podgreva hranu, pošto on zaspi.

- Ranije si pomenula da ste ti i tvoj muž...

- Bivši - ispravila ga je.

- Bivši muž.

- Hvala.

- Da ste kupili kliniku od tvojih roditelja. Pretpostavljam da to

znači da si morala da ga isplatiš?

- Da.

by voki

54

- Znači da sada ne bi bio pogodan trenutak da razmatramo

mogućnost uvođenja kompjutera u ordinacije?

- Ne.

- Tako sam i mislio.

- Nemoj pogrešno da me shvatiš, Nejtane, više od svega bih volela

da uvedem kliniku u dvadeset prvi vek i opremim je kompjuterima,

ali to jednostavno nije moguće. Ne sada. Nekako uspevam da

izađem na kraj sa finansijama i to je sve što trenutno mogu da

uradim.

- Mogao bih da te rasteretim nekih obaveza, ako hoćeš.

- To i treba da radiš... u okviru medicine.

- Naravno, ali mogu da pomognem i u drugim oblastima.

- Kako?

- Bio sam menadžer klinike ranije. Mogao bih da pomognem sa

poslovnim knjigama, da ih sređujem dnevno... Narudžbine i slične

stvari... Ili to sve Seli radi?

- Ne, Seli radi s ljudima, nije menadžer, a ja čvrsto verujem da

ljudi treba da rade ono u čemu su najbolji, bolje nego da se

opterećuju stvarima koje na vole.

- Ti opterećuješ sebe, zar ne? - Pošto nije odgovorila, nastavio je.

- Verujem da je Brus bio menadžer pre nego što je otišao ?

- Da. On je svakako imao smisao za biznis. Ranije je to radio moj

tata ali...

- Ne želiš da ga zamoliš da ti pomogne jer bi trebalo da se odmara

a ne da nameće sebi još više posla.

- Upravo tako. - Morena je odahnula sa olakšanjem i bilo joj je

drago što se činilo da Nejtan razume.

- Znači sada si primorana da se opterećuješ stvarima koje ne voliš

da radiš.

- To je moj posao. Ja sam vlasnik klinike.

- I dok sam ja ovde, taj teret ne moraš da nosiš sama.

Klimnula je glavom. - Hvala, ali ne mogu ti platiti dodatno za to.

- Ne tražim da mi platiš, Morena. Nazovi to jednostavno delom

mojih obaveza.

- Ne bih mogla da pristanem na to.

by voki

55

- Da, mogla bi.

Bila je dirnuta, toliko da je osećala kako joj se oči vlaže. Prošlo je

mnogo vremena otkad joj je neko ponudio da uradi nešto lepo za

nju i mada se to ticalo posla a ne nje lično, Nejtanova pomoć bi joj

skinula najveći teret sa pleća.

- A šta će se dogoditi kad ti odeš pošto ti isetek-ne ugovor?

Nejtan se namrštio. - Dobro pitanje. - Razmišljao je jedan trenutak.

- U redu, šta misliš da ti pokažem neke malo poznate trikove da ti

malo olakšaju taj teret?

Morena se iznenada rastužila. Ne zbog ponude da joj pomogne

već zato što izgleda da je on konačno odlučio da ode iz Viktora

posle šest meseci. Nije imala pojma zašto želi da on ostane. Znala je

da je reč o zaposlenju na šest meseci, ali se nekako potajno nadala da

će, ma ko prihvatio taj posao, odlučiti da ostane za stalno. Sada kad

je upoznala Nejtana, razgovarala s njim i čak pomalo flertovala, želja

da on odluči da ostane duže bila je ogromna.

- Sta misliš? - Stavio je laktove na sto, sklopio šake i netremice je

posmatrao. Morena je bila hipnotisana time što može da se izgubi u

tim očima. Tako je neve-rovatno zgodan da je imala sve veće

probleme da kada su zajedno, ne pridaje nekim stvarima veći značaj.

Na primer, baš sada bi se mogla zakleti da vode jedan razgovor

recima, a sasvim drugačiji telima. U njegovim očima je mogla da

vidi da je on smatra zanimljivom i privlačnom i da svakako želi da

bolje upozna njen privatan život.

Ali je znala da je to smešno. To je zaista smešno, zar ne?

Duboko je udahnula i polako izdahnula, očajnički pokušavajući da

kontroliše ubrzane otkucaje svog srca. Možda je Nejtan stvarno

privlači, ali to ne mora ništa da znači. Privlačili su je mnogi ljudi

proteklih godina. Tačno je da se udala samo za jednog od njih, a

ovde ne izgleda da joj Nejtan predlaže brak - samo pokušava da joj

pomogne da se izvuče iz škripca. Zar ne? Da li je ponovo pogrešno

protumačila signale? Verovala je u sve što joj je Brus govorio, čak i

kada se potrudio da njoj nametne osećaj krivice zbog njegovih

neverstava. Zažmurila je, nakrivila glavu i zamišljeno se zagledala u

Nejtana.

by voki

56

- Zašto želiš da mi pomogneš? - Znala je da zvuči sumnjičavao, ali

nije mogla da odoli. Nakon onoga što joj je Brus uradio, bar je

naučila da bude oprezna.

Ne moraš to da radiš, Nejtane - dodala je, nadajući se da sada ne

zvuči toliko loše.

- Mislim da ti je potrebna pomoć. Ja znam kako se taj posao radi. -

Slegnuo je ramenima. - Rešenje izgleda logično. Pored toga, ja

nudim i... - ispravio se i naslonio na naslon stolice, još uvek je

netremice posmatrajući - ...voleo bih da pomognem. Možemo to da

radimo zajedno. Tako bar nećeš udarati glavom u zid. Dobar sam sa

brojevima, oduvek sam bio. - Mirno je slegnuo ramenima i nasmejao

se. - To je moj dar. Ili to možeš jednostavno nazvati pomoć prijatelja.

- Prijatelj - izgovorila je ovu reč tako tiho da nije bio siguran da li je

dobro čuo. - A brojevi su tvoj dar, a?

- Jedan od mnogih. Davanje ubedljivih argumenata bi se moglo

smatrati drugim.

- Moja majka bi se složila s tobom.

- Stvarno? Da li to znači da si bio šarmer još u detinjstvu?

- Moguće.

- Pa, da li potičeš iz velike porodice? Odmahnuo je glavom. -

Jedinac. - Podigao je ruku da spreči navalu njenih daljih pitanja. -I

pre nego što pitaš, moj otac je umro pre tri godine - ništa drama-

tično, jednostavno u snu. Sedeo je u svojoj omiljenoj stolici, slušao

svoj omiljeni radio program, sa šoljom čaja na stolu ispred sebe i

mojom majkom koja je sedela u stolici pored njega i štrikala.

- A tvoja mama?

- Ona je u Engleskoj, u poseti svojoj sestri i divno se provodi.

- Zvuči sjajno. Ona voli život?

- Da, ako ćemo iskreno. - Nejtan se malo namrštio i pošto je ovo

bilo veče iskrenosti, dodao je: - Zavidim joj iz mnogo razloga.

- Većina ljudi bi se tako osećala. - Morena je završila večeru, jer je

začula Konora kako se buni. - Svi mi samo sedimo u svojim

domovima, jedemo iz večeri u veče, radimo dan za danom i nikada

se zaista ne usudimo da izađemo iz te udobnosti. Divim se ljudima

koji to čine.

by voki

57

- Želiš da putuješ?

- Svakako, ali ne baš sada. Sada uopšte nije pravo vreme, ali

jednog dana hoću. Nije to neka velika žudnja, nemoj me pogrešno

razumeti. Volim svoj posao, volim da sam blizu svojih roditelja,

blizu ljudi koje poznajem čitavog svog života, da radim u mestu u

kome sam odrasla i da osećam da im na neki način nešto vraćam.

Osećam se prilično... zadovoljna ovde, ali ima toliko mesta koje bih

volela da vidim.

- Kao što je?

- Venecija.

- Na vrhu liste?

- Da. Volim izlaske sunca. Volela bih da vidim Veneciju kada se

budi. Ili izlazak sunca nad Velikim kanjonom. Piramide. Uluru. -

Nasmešila se sanjalački dok je rasklanjala stvari sa stola i Nejtan se

pitao da li ona zna kako divno izgleda. Tako jednostavna i ele-

gantna, mada je još na sebi imala odeću u kojoj je bila na poslu,

laganu pamučnu haljinu koja joj je lepršala oko nogu. Veći deo kose

joj se izvukao iz konjskog repa ali je to samo doprinosilo

nestvarnom izgledu kozjim je zračila.

Nejtan ju je posmatrao dok se kretala po stanu, stavljala tanjire na

sudoperu, još uvek ćaskajući o različitim mestima koje bi volela da

vidi. Slušao je ali je bio opčinjen načinom na koji je skoro klizila

okolo tako lagano, tako nepogrešivo. Nije mogao da se seti da je

ikada video ženu da se kreće tako ljupko. Materijal i kroj njene

haljine su isticali obrise njenog tela, dovoljno da pobude maštu, i

kod njega se to upravo dešavalo. Ruke su joj bile glatke, vtat

savršeno izvajan i kad je prišla da skloni njihove čaše, naginjući se

preko stola, skoro ga je dodirnula, i njen prefinjeni miris ga je

obavio, i on ga je polako udisao.

Izgleda da nije bila svesna utiska koji ostavlja na njega i nastavila

je da obavlja sitne kućne poslove, i samo joj je bilo potrebno

povremeno mrmljanje s njegove strane da bi nastavila priču.

- Da li ti uopšte slušaš šta ja govorim? - Konačno je upitala

Morena, stojeći ispred njega s rukama na bokovima.

by voki

58

- Uh?! Šta? - Nejtan se malo ispravio u svojoj stolici. - Naravno da

slušam. Pričala si mi o tome kako je Kejli, ćerka gospodina

Dinzmora, studirala umetnost u Parizu pre nego što se vratila u

Australiju, udala se i zasnovala porodicu.

- Mhm. Veoma srećna.

- Slušao sam - uveravao ju je, i ustao da pokupi preostale stvari sa

stola, odneo ih u kuhinju i stavio na pult. Tada je shvatio svoju

grešku. Morenina kuhinja je bila mala kao i njegova i kad su se njih

dvoje našli u njoj, i Konor koji lagano skače na vratima, prostor je

bio još manji.

Problem je bio u tome što bi obično, kad se nade u takvim

situacijama, osetljivim i prisnim - što je ova svakako bila - njegov

prvi nagon bio da pobegne što brže može. Ali ovde i sada... previše

mu je prijao taj osećaj blage jeze koji je polako obuzimao njegovo te-

lo pošto je prihvatio činjenicu da silno želi da poljubi Morenu.

To je smešno. To je zaista smešno, zar ne?

Misli su mu bile uzburkane i prvi put... pa... posle dugo vremena,

nije znao koji će biti njegov sledeći korak, a to je bila opasna zona. Pa

ipak, shvatio je da ne može da se pomeri s mesta na kome stoji, baš

ispred Morene, koja je bila između njega i pulta.

Nejtan je pogledao u njeno ljubopitljivo lice i video tračak

neizvesnosti u vezi s tim šta se događa između njih dvoje, šta je to

počelo da raste i cveta. Seme je posejano kad su se prvi put sreli,

onog trenutka kad su se pogledali, onog trenutka kad su se rukovali

i postali svesni tog drhtaja. Ono je već izraslo i on je znao da će

uskoro procvetati ako ne budu pažljivi. Tada će se potpuno otrgnuti

kontroli, a on je znao da to nije potrebno ni jednom ni drugom.

Ovo saznanje nije promenilo činjenicu da je ta potreba, ta želja da

je poljubi nepobitno prisutna i kad se pogled Moreninih plavih očiju

spustio nervozno do njegovih usana, a onda podigao da još jednom

susretne njegov pogled, on je znao da i u njoj raste ta želja.

Trebalo je da neko prekine taj trenutak, ali ona nije bila sigurna da

li to želi, a čak i ako želi, kako to da uradi? Bio je ispred nje i stajao

tako blizu da je mogla da oseti toplotu njegovog tela, pomešanu s

mirisom po kome ga je sada prepoznavala, kao da će ostati u tom

by voki

59

položaju zauvek. Da li želi da je on poljubi? Nije bila sigurna. Pa

jedan njen deo želi, ali onaj drugi deo -onaj razumski - bio je siguran

da ne želi.

Neodlučnost je nešto sa čim se Morena borila u prošlosti, ali

otkako ju je Brus ostavio u škripcu, ona je morala da nauči kako da

donosi odluke i to je ono što je sada uradila. Ona ne može da

dozvoli da je on poljubi. To je pogrešno. To će samo doneti nove

komplikacije ali uprkos argumentima kojima je njen racionalni um

raspolagao, bilo joj je sve teže da se izbori sa neodoljivom željom da

oseti dodir njegovih usana.

Nijedno od njih dvoje se nije pomerilo... sve dok se Konorov

nervozni plač nije razlegao prostorom.

5.

Kao da se iznenada budi iz sna, Morena je nekakao uspela da

prođe pored Nejtana, i sa zakašnjenjem shvatila da je on ustuknuo

na zvuk njenog sina. Gugučući i tepajući nežno Konoru, ona je

otkačila spravu za vežbanje i odnela ga u spavaću sobu sa svim tim

kaiševima i ostalim. - Neću se dugo zadržati - doviknula je preko

ramena.

O čemu je ona razmišljala?

Morena je radila kao automat, presvukla je Konora i pripremila ga

za spavanje, dok su se njene misli kovitlale po glavi. Stajala je tamo,

sledena od iščekivanja po-mešanog sa uzbuđenjem i zurila u

Nejtana, i skoro priželjkivala da je privuče sebi i stavi svoje usne na

njene.

Pitanje je bilo zašto? Zbog čega se ona tako oseća? Zaklela se da će

biti mnogo opreznija pre nego što se ponovo upusti u vezu s nekim

by voki

60

muškarcem. Zar joj Brus nije pokazao da muškarci mogu biti lazovi,

da nikada ne otkrivaju svoju pravu narav? Iako je Nejtan, večeras

dok su razgovarali, izjavio da je iskren i da se zaista otvorio i

ispričao joj neke strašne stvari iz svoje prošlosti, to ne znači da ona

treba da poželi da je on poljubi!

- Šta je meni? - prošaputala je svom sinu, koji je još uvek kenjkao,

pokazujući da je spreman da jede i ide na spavanje. - Mislim, on mi

se dopada, Konore. Dopada mi se. Stvarno mi se dopada, i možda je

u tome problem. Ali umesto što mi se dopada... znaš... na taj način,

trebalo bi da ja njemu pomažem. Ovaj čovek pati osećajući krivicu

već celu deceniju a to nije dobro, sine moj. - Podigla ga je i poljubila

njegove bucmaste obraze. - Ti nemoj nikada to da radiš, znaš?

Nemoj nikada dozvoliti da te obuzme tako loše osećanje. Može da te

obuzme ljubav, to mi ne smeta, posebno ako je prema meni. -

Zagnjurila je glavu u njegov stomačić i uspela da izmami njegov

umoran osmeh.

Uzdišući i osećajući se malo pribranije, Morena je u naručju iznela

sina iz sobe i zastala kad je videla da Nejtan stoji pored sudopere, s

rukama u vodi pošto je upravo završio pranje posuda.

- Nije trebalo to da radiš - odmah je protestovala, stavivši Konora

u njegovu stolicu za hranjenje i navu-kavši mu čistu portiklu preko

glave. Dala mu je cuclu da žvaće i otišla u kuhinju. Brus nije nikada

radio ništa u kući, niti se ikada ponudio da opere suđe. Više je voleo

da plati nekom da to uradi, govoreći da ni njegova žena neće to

raditi.

- To je najmanje što sam mogao da uradim pošto si ti napravila

onako divnu večeru. Pored toga...? - još jednom je promešao vodu

pre nego što je izvukao za-pušač. - ...Sada je sve gotovo.

- Oh, pa.... hvala ti.

- Nema na čemu. - Vratio mu se onaj osmeh u očima, skoro kao da

mu je bilo drago da joj priređuje iznenađenja. - Izgleda da tvom

mužu kućni poslovi nisu bili jača strana?

- Šta si ti? Čitač misli?

Nejtan se na to nasmejao. - Sam izraz tvog lica kad si videla da su

mi ruke u sapunici. - Nejtan je posmatrao kako se Morena lako kreće

by voki

61

u malom prostoru, dok priprema večeru za svog sina. - Ne bi trebalo

da procenjuješ sve ljude po svom bivšem mužu.

Morena je klimnula. - Valjda. Stare navike - i tako to.

- Da. - Još jednom su im se pogledi sreli i Nejtan je shvatio da ga

ponovo prožima ta opasna privlačna sila. Najpre iz tog razloga je

počeo da pere suđe, zbog potrebe da se nečim bavi da se njegov um

ne bi mučio mislima tipa „šta ako". Nije čak ni bio spreman da

prihvati činjenicu da mu se dopada ta žena koja stoji pred njim, jer

ako to uradi, to će značiti da je spreman da krene napred a on zna

da nije tako.

Ona je tako... neiskvarena i krhka. To budi sve njegove zaštitničke

instinkte muškarca i on želi da je zagrli i obeća da će je štiti zauvek.

Sama ta misao je bila dovoljna da prekine ovo što se događalo.

- Biće bolje da krenem.

- Zašto?!

Sada je bio red na njega da se iznenadi zbog tog pitanja. - Pa...

treba da spremiš Konora za spavanje, a bez sumnje, i ti si umorna.

- Neću se dugo zadržati sa Konorom, baš je umoran. Onda bismo

mogli još malo da popričamo.

Nejtanov um je brzo prošao preko primamljivog scenarija. Njih

dvoje sede na njenom trosedu, okrenuti jedno prema drugom i tiho

ćaskaju, dok se džez lagano čuje u pozadini. To je prevše

primamljivo.

- Mislim da je bolje da krenem. - Pošao je prema vratima.

- Da li treba da te otpratim kući? Mogu da te od-vezem.

- U redu je. Moj stan nije daleko. Ti moraš da se baviš Konorom pa

ću ja... - pokazao je na vrata iza sebe - ...otići.

Ona ima dete. Zašto se toga nije setila? Naravno da želi da

pobegne odavde. Neprijatno mu je u društvu beba jer to vraća

previše bolnih uspomena na ono što se dogodilo u prošlosti. Čak i

ako postoji neka nevidljiva veza među njima, od toga neće ništa biti

jer je ona majka.

- Dobro, onda. - Prisilila se da se nasmeje dok je išla prema

vratima, prateći Nejtana. Kad su došli do vrata, nagla se pored njega

by voki

62

da otključa i slučajno ga dodirnula ramenom. Malo je uzdahnula i

promrmljala: - Izvini.

- U redu je. Nisi me povredila. Pokušavajući da kontroliše žmarce

koji su jurišali njenim telom, šireći se u predele koji su već dugo bili

uspavani, Morena se nervozno nasmejala. Podigla je pogled i na

njegovim usnama videla taj superseksi osmeh, onaj isti zbog koga su

joj kolena klecala prvi put kad ga je videla. Zašto to radi? Jednog

trenutka je gura od sebe, a sledećeg trenutka u njegovim očima

može da pročita: Hajde, dođi.

Petljala je oko kvake i brave, kao da su joj ruke napravljene od

pihtijaste mase.

- Dozvoli da ti pomognem - promrljao je, tako blizu njenog uha,

da joj je njegov dah okrznuo vrat.

- U redu je - iznenada se obrecnula, i Nejtan se povukao. - Uspela

sam - rekla je mirnije. - Izvoli.

Okrenula se i pogledala ga, i ako je mislila da su u kuhinji bili

blizu, to nije bilo ništa u poredenju s tim koliko su upravo sada bili

blizu. Ako bi se ona malo nagnula i on se malo sagnuo... Srce joj je

snažno lupalo u grudima, bila je sigurna da on može da ga čuje.

Njeno disanje se ubrzalo, i čuli su se kratki uzdasi. Nejtanov pogled

se spustio do njenih rastavljenih usana, a onda su im se pogledi

ponovo sreli.

- Još jednom ti hvala na večeri. - Njegov glas je bio dubok, seksi i

promukao, i to joj nije nimalo pomoglo da ostane pribrana.

- Nema na čemu - tiho je rekla. Odmakla se jedan korak. Morala je

da se pomeri, da napravi neko rastojanje između njih dvoje. Ako

namerava da ide, onda treba da ode. Ako namerava da ostane, on

treba... Presekla je te misli. To nije u redu. To ništa nije u redu.

Skupivši odnekud snage, Morena se pomerila, udarila u policu za

knjige i trgla se jer joj se ivica zabola u butinu. Nije je bilo briga. On

treba da ode pre nego što je napusti sva njena snaga, sav preostali

otpor i baci se u njegovo naručje.

Sada skoro da više nisu mogli da se kontrolišu, i Nejtan je bio

siguran da nijedno od njih dvoje ne zna šta da uradi u vezi s tim.

Bilo je to najčudnije oseća-nje koje je ikada doživeo. Tako blisko,

by voki

63

tako intimno, a ipak tako pogrešno, pa nije uopšte znao šta da radi.

Njegov um je tragao za nekim drugim vremenom kad

se tako osećao, da bi mogao da se seti šta je tada uradio - ali se

ništa nije javljalo. Da li je on na nepoznatom terenu? To nije dobro.

Bio je ponosan na sebe što je uvek mogao da se kontroliše, uvek u

stanju da se izbori sa svakom situacijom, ali najviše od svega da

svoje emocije drži u tajnosti. Pa, zašto je onda potreba da dtži

Morenu u svom naručju toliko neodoljivo snažna?

- Treba ovo da ponovimo.

- Molim? - Nejtan je podigao obrve. Da li može da čita njegove

misli? Da li ona želi da je on drži?

- Večera. Treba opet da da napravimo ovako nešto.

- Večera. - Odahnuo je sa olakšanjem. - Da. Zajednička večera bi

bila super.

- Pobrinuću se da sledeći put nabavim bocu domaćeg vina.

Klimnuo je i nasmejao se, idući prema otvorenim vratima. - Zvuči

odlično. Nisam imao mnogo prilike da posetim domaće vinarije.

Nov zadatak. Sef mi stalno daje neki zadatak - objasnio je šaljivo, a

Morena se umesto odgovora nasmejala iskreno i srdačno - i taj

osmeh ga je pogodio pravo u pleksus.

Uspeli su da razbiju jedan trenutak intimnosti. Nejtan nije želeo

još jedan takav trenutak, pa se zato približavao izlazu. - Okej, onda.

Vidimo se sutra.

- Svakako da hoćemo. - Konor je počeo da se buni i Morena je

uzdahnula. Obaveze. Ona ima obavezu prema svom sinu i upravo

sada joj je to pomoglo da se vrati na zemlju.

- Bolje je da ideš. - Pokazao je na njenog nestrpljivog sina.

- Da. Zdravo. - Nevoljno sležući ramenima, Morena je polako

zatvorila vrata. Naslonivši se za trenutak na njih, dok je Konor

plakao, osluškivala je ne bi li čula zvuk Nejtanovih koraka kako se

udaljavaju, ali nije mogla ništa da čuje. Da li je još uvek ispred njenih

vrata? Okleva... Ne želeći da ode, baš kao što ni ona nije želela da on

ode?

Pogled joj je pao na sina. - Oh, dušo, izvini. - Brzo je otišla u

kuhinju i završila pripremanje njegove hrane i onda sela pored njega

by voki

64

da ga hrani. - Ti si tako umoran, dušo. Znam. Ja sam šašava mamica

koja misli da može nešto da ispadne ni iz čega. A pored toga - na-

stavila je dok je on halapljivo jeo — imam tebe i ne treba mi nijedan

drugi muškarac... naročito ne neko ko ne planira da se skrasi u

Viktor Harboru. Bolje nam je ovako, samo nas dvoje, zar ne?

Na ove reči Konor je samo zadovoljno osmehnuo.

Jedan sat kasnije, kad je smestila Konora na spavanje, Morena se

muvala po svom malom stanu, skupljala igračke, nameštala

jastučiće na trosedu i, uopšte, pokušavala da se ne seća kako je sve

to izgledalo kad je Nejtan bio ovde. Bilo im je tako lepo zajedno da

nije mogla da ga izbaci iz svojih misli.

Otišla je u kuhinju da napravi sebi solju čaja od lekovitih trava,

nadajući se da će joj to pomoći da malo sredi svoje misli, ali dok je

tamo stajala, sve ju je podsećalo na Nejtana, na način kako joj je

pomagao da pripremi večeru, kako je oprao suđe i bio tako blizu

nje... tako blizu. Zatvorila je oči i oteo joj se uzdah zbog te slike. Bilo

je to veoma čudno osećanje, ono koje nikada pre nije doživela - to

uzbuđenje, ta privlačnost, ta neodoljiva potreba da se jednostavno

prepusti iskušenju i da mu se preda.

Ipak, ona nije takva osoba. Ona nije žena koja prihvata rizik i

dopušta da je takav trenutak ponese bilo gde. Ona je bila takva žena

- pre nego što je srela Brusa - ali sada je pažljiva, promišljena osoba

i... uplašena da ne bude ponovo povređena.

Kad je telefon zazvonio, Morena je poskočila, prinevši ruku

grudima dok je zurila u taj beživotni predmet. Obično bi podigla

slušalicu onog trenutka kad bi telefon zazvonio, da ne bi probudio

Konora, ali je večeras zvonio tri puta pre nego što se javila, jer joj je

srce luđački tuklo od pomisli da je to Nejtan. Da li je to on zove?

Zašto bi je on zvao? Šta ona da kaže?

- Halo?

- Zdravo, dušo. Kako je bilo danas? - Bila je to njena majka i

Morena je odahnula s pomešanim oseća-njem olakšanja i

razočaranja.

by voki

65

- Dobro. - Uzela je čaj i udobno se smestila na tro-sed, sa nogama

savijenim ispod sebe.

- Ne zvučiš mi baš dobro.

- Samo sam umorna. Kao i obično.

- A kako je Nejtan danas?

- Nejtan? Oh, i on je dobro - rekla je, začuđena što je njen glas tako

piskav i potpuno neprirodan.

- To je dobro. Nadam se da mu pričaš o gradu, pokazuješ mu

najzanimljivija mesta. Da li si ga vodila na Granit Ajlend? Blaf? Šta

misliš da ga povedeš u onomalo slatko selo? Šteta je što sada nije

sezona posma-tranja kitova. Mislim da bi Nejtan voleo da vidi

kitove.

- Stvarno? A kako ti to znaš, mama?

- Pa, kad je bio kod nas na roštilju za vikend, rekao je kako uživa u

ronjenju i bilo kom vidu pomorskog života. Rekli smo mu da ide u

centar za kitove, ali u ovo doba godine, dok još uvek traje školski

raspust, ima svuda mnogo dece a ja sam se setila da si rekla da mu

nije prijatno u društvu dece.

Morena je slušala priču svoje majke, jer se uopšte nije setila da su

oni pozvali Nejtana tokom vikenda. Bila je pomalo uvređena što

nisu i nju pozvali ali je smatrala da imaju pravo da sami upoznaju

Nejtana -posebno ako njena majka namerava da ubedi Nejtana da

ostane u Viktor Harboru duže nego što je predviđeno ugovorom.

- Nisam imala mnogo prilike da mu pokažem zanimljiva mesta, ali

kad idemo u kućne posete, ja se trudim da mu pokažem sve što je

zanimljivo.

- Treba da ga pozoveš na Blaf ovog vikenda. Vre-me je savršeno za

šetnju. Sijaće sunce a biće i vetrića, pa vam neće biti ni previše vruće

ni mnogo sveže. Mi ćemo pričuvati Konora pa ne moraš da briniše o

tome da ga u nosiljci vučeš gore-dole po tim oštrim stenama.

Nejtanu će se to dopasti.

- Možda, mama, ali nisam sigurna.

- Zašto ne? Morena, ti želiš da on ostane, zar ne? On tako dobro

radi s pacijentima tvog oca. Čak i tvoj otac to misli.

- To je divno, mama. - Morena je zatvorila oči i uzdahnula.

by voki

66

- Šta ti je? - u Džojsinom glasu se osećala majčinska briga.

- On mi se dopada, mama.

- Svima nam se dopada, draga.

- Ne. Meni se dopada.

- Oh! - ciknula je Džojs. - Oh. Pa... O.K. Znači dopada ti se. To je

razlog više da ga navedeš da ostane ovde. Jesam li u pravu?

- Oh, mama, ne znam - zavapila je, i ispružila se preko troseda, na

trenutak zagnjurivši lice u jastuke.

- Malo je iznenadno.

- Pa, ja svakako nisam ništa tražila. Dogodilo se tek tako.

- Šta se dogodilo? Da li se nešto dogodilo?

- Ne. Ništa... fizički. Mislim, nije me poljubio ili nešto slično.

- Ali želiš da se to desi.

- Da. - Izgovorila je tu reč sa čežnjivim uzdahom. -A to je samo po

sebi smešno. Mama, šta sa radim?

- U vezi sa čim, draga?

Morena se namrštila. - Zar me ne slušaš? U vezi sa Nejtanom?

- Zašto je uopšte potrebno da nešto uradiš? Zašto ne pustiš da

stvari teku svojim tokom? Uostalom, on je ovde tek... koliko? Skoro

nedelju i po? Biće ovde više od pet i po meseci i sigurna sam da za

to vreme možemo da smislimo nešto u vezi sa vama dvoma.

- Mama!

Džojs se nasmejala i i zvinila. - Izvini, dušo, ali ne vidim u čemu je

problem.

- Šta ako budem ponovo povredena? To je verovatno najvažnije

pitanje koje mi sada pada na pamet. Šta ako Nejtan i ja odlučimo da

se upustimo u vezu dok je on ovde i onda se posvađamo i stvari

ispadnu neprijatne, ili se ispostavi da on nije onakav čovek kakav

sam mislila da jeste ili sve bude sjajno a on ipak ode po isteku

ugovora? Ima tako mnogo pretpostavki. Previše mnogo pretpostavki i

ja sada nisam u stanju da o njima razmišljam.

- Ne možeš procenjivati svakog muškarca po Brusovom

standardu, Morena - odgovorila je njena majka prilično ozbiljno.

by voki

67

- Brus nije bio za tebe. To ne znači da nije ni Nejtan. Priznaću da je

Brus uspeo u početku da nas sve obmane - ne samo tebe, ali si svako

ti bila najviše povredena.

- Stvarno me je povredio - priznala je tiho. - Slomio mi je srce,

razbio ga na sićušne komade a onda ih raspršio, i pustio da lebde

svuda - nije ga bilo briga.

- Uh, dušo! - Džojs je mogla da oseti bol i patnju u glasu svoje

ćerke. - Da li želiš da dođem do tebe?

- Ne. Dobro sam. Samo... posle svega, posle načina na koji se

ponašao prema meni, načina na koji je srušio moje samopouzdanje,

moje samopoštovanje, moju ljubav... - Briznula je u plač. - Bila sam

slaba, bila sam naivna i bila sam budala. Vredim li išta sada? Šta ako

me ni Nejtan ne želi? Šta ako sam ja falična roba? Šta ako me nijedan

čovek ne bude ponovo voleo, mama? Šta onda? - Suze su joj tekle

niz obraze ali se nije potrudila da ih obriše.

- Morena Kemden, slušaj ti mene - rekla je odlučno njena majka. -

Da li me slušaš?

- Da.

- Ti nisi slaba, ti nisi naivna i nisi budala. Ti si bo-1.1c i ti si to

svima pokazala otkad je Brus otišao - i hvala bogu što si ga se

oslobodila, moram reći. Treba da misliš na Konora i nastaviš da

živiš svoj život.

Džojsin glas je sada bio malo blaži. - I zato uživaj u životu, draga

moja.

- U pravu si. Znam da si u pravu i čini mi se da uglavnom

kontrolišem sebe, a zatim naiđu trenuci kao sto je ovaj, kada previše

razmišljam o nekim stvarima i završim tako što mi se smenjuju sve

crnje i gore misli, završim kao kučence koje pokušava da uhvati svoj

rep.

- I šta ćeš uraditi povodom Nejtana?

Morena je ustala i obrisala suze. - Biću mu prijatelj.

- Prijatelji. To je dobro, i izgleda da oboje možete od toga imati

koristi.

Morena se setila onoga što joj je Nejtan ispričao ranije, o svojoj

prošlosti, porodici. Usamljen je i nesrećan. Njih dvoje će postati

by voki

68

prijatelji. Prijateljstvo je nešto što zasada može sebi da priušti. Biće

oni dobri prijatelji, ne samo kolege na poslu već pravi prijatelji.

- Prijatelji - ovu reč je izgovorila sa čvrstom i uverljivom odlučnošću.

Nejtan je skoro prespavao alarm sledećeg jutra. Bacakao se i

prevrtao veći deo noći jer nije mogao da spava niti da kontroliše

svoje misli. Njegova glava je bila puna onih slika kad je Lilu zatekao

mrtvu u njihovom domu; vesti da je njihovo nerođeno dete bilo

muško dete; načina na koji su njegovi roditelji pokušali da mu

pomognu, načina na koji je izbegavao sve oko sebe i otišao - jer mu

je bilo potrebno da pobegne, bio mu je potreban prostor.

I kroz te pomućene misli sinuo je zračak sunca. Zračak svetla,

nade... i to u obliku Morene. Njena bakarnoplava kosa sva neuredna

dok je trčala tamo-amo, njene plave oči pune života ali ipak umorne

zbog nedostatka sna. Njen osmeh kojim ga je obasjavala, ohrabrivala

i blago ispitivala da bi se otvorio i pričao o svojoj prošlosti.

Nikome nije pričao o Lili. Ni svojim roditeljima, ni svojim

prijateljima - nikome. Išao je okolo, nikada ne mirujući u proteklih

deset godina jer bi ga svaki put kad počne da se sređuje, progonilo

ono što je dozvolio da se dogodi njegovoj ženi. Bila je sama kad nije

trebalo da bude sama. Da je samo otišao pravo kući! Kamo sreće...

Nejtan je zbacio prekrivače, rešen da o tome više ne misli. U radu

je spas. U radu je oduvek nalazio spas. Može da se posveti novom

poslu i da u susretima s nepoznatim ljudima odagna takve mislili.

Na taj način se borio u prošlosti i ovoga puta to neće menjati.

Činjenica da mu se Morena nenadno uvukla pod kožu, da mu je

postavljala ta pronicljiva i neprijatna pitanja - i činjenica da joj je on

dao odgovore umesto da to odbije - ništa od toga nije bilo važno. On

je došao ovde da radi; da obavlja svoj posao. I kad istekne ugovor,

on će otići.

Alarm je još jednom zazvonio i on je primorao sebe da ustane iz

kreveta. Pošto je Morena obično kasnila ujutru, ne bi bilo dobro da

se oboje pojave sa zakašnjenjem.

Kad je stigao na kliniku, bio je iznenađen što vidi Morenu u njenoj

ordinaciji kako pregleda hrpu zdravstvenih kartona.

by voki

69

- Ti si stigla! - Na sebi je imala belu bluzu s tankim prugama, koja

je isticala njenu preplanulu kožu. Kosa joj je, kao i obično, bila

svezana u konjski rep, ali danas nije bila tako neuredna jer ju je

zakačila šnalom.

- A gde bih bila? - upitala je, kratko ga pogledavši ali nastavljajući

svoj posao.

- Pa... pa reč je o tome da obično kasniš. - I ti si mislio da će to

potrajati?

Nejtan se namrštio. - A... ja... uh... ne znam. Da li je sve u redu?

- Da. Samo danas imam puno pacijenata. - Nasmejala se

popustljivo ali je nastavila da radi. - Da li ćeš biti spreman da kreneš

u obilazak penzionerskog naselja kroz otprilike petnaest minuta?

- Svakako. - Ostavio ju je da obavi svoj posao, i odlučio da ne brine

zbog Morene i njenog lošeg raspoloženja. Ako ona kaže da je sve u

redu, onda će joj verovati. Kad je Seli ušla, oba lekara su bila

spremna da krenu.

- Znači, Konor je lepo spavao prošle noći? - Seli je sela iza šaltera i

pritisnula dugme da sasluša pozive sa telefonske sekretarice.

- Jeste.

- Aliluja! Nadam se da to znači da si i ti dobro spavala?

- Pa... - Morena je slegla ramenima, zbunjena što se ovaj razgovor

vodi ispred Nejtana. Istina je da je Konor, po prvi put, prespavao

celu noć. Nažalost, Mo-renu su mučili snovi u vezi sa Nejtanom a da

ona to nije želela. Provela je pola noći ritajući se i okrećući se zbog

slika nje i Nejtana u strasnom zagrljaju, a drugu polovinu

proveravajući Konora da se uveri da još uvek diše i čudeći se zašto

se ne budi.

- Oh, draga. U svakom slučaju, idite i obavite obilazak

penzionerskog naselja i možda ćeš moći da malo odremaš posle

podne kad i Konor spava - predložila je Seli.

- Liči na dobar plan. Da li si spreman da kreneš, Nejtane?

- Potpuno. - Nasmejao se Seli pre nego što je krenuo prema

Moreninim kolima, i usput nije mogao a da ne pilji u Morenine

noge. Danas je nosila kratku suknju, pa je veći deo njenih nogu bio

otkiven i progutao je knedlu u grlu dok je posmatrao lepe obline,

by voki

70

pokušavajući da natera svoj um da se fokusi ra. - Koliko sam

shvatio, ti nisi dobro spavala?

- Ne. - Stavila je torbu na zadnje sedište i sela za volan.

- Nisam ni ja.

Zatvorila je vrata i pogledala ga. - Zaista?

- Možda je to zbog nečega što smo jeli?

- Možda... mada meni u stvari nije bilo muka. Samo nisam mogla

da se smirim. - Oni će biti prijatelji. Samo prijatelji!

- Hmm. - Nejtan je klimnuo glavom ali nije rekao ništa više.

Morena ih je odvezla u penzionersko naselje u kome je većina

stanovnika bila u stanju da se brine o sebi, uz pomoć sestara koje su

ih nadgledale svakodnevno i pomagale im kad to ustreba. Otišli su i

razgovarali sa svim stanovnicima, provodeći puno vremena sa

svakim pojedinačno. Shvatio je da se Morena ponaša prema

pacijentima kao da joj je svako od njih posebno važan, a oni su

pričali priče o vremenu kada je ona bila mlada - svaki od njih

ponaosob.

- To je problem kad rasteš i radiš u istom mestu - rekla je kad su

izašli iz jednog odeljenja i otišli u drugo. - Zato što me poznaju,

osećaju da svi treba da ispričaju priču o Moreni.

Nejtan se nasmejao. - Da li ti se ja žalim? Saznajem toliko toga o

tebi mada te nisam zamišljao kao kapitena bejzbol tima - pre kao

kapitena debatnog tima.

Nije bila sigurna da li treba da se oseća povredenom ili ne, pa je

stala u mestu i ljutico ga pogledala. - Da li hoćeš da kažeš da se

dobro svađam?

- Da.

- Ili je to zato što nikada ne prestajem da pričam? Nejtan je malo

razmislio. - Ustvari, oboje.

- Pa, baš ti hvala, doktore Jang.

- Nema na čemu. - Nastavio je da hoda i Morena ga je brzo stigla, i

dopalo joj se to spontano nadmudrivanje. Bilo je to nešto što ranije

nije doživela ni s jednim muškarcem i mnogo joj se dopalo. - Pa, ko

je sledeći?

by voki

71

- Ti uživaš u ovome, zar ne? I pri tom ne mislim na priče o meni. -

Da, uživam. Mlade generacije često odbacuju starije ljude i često se

pitam zašto. Oni imaju tako mnogo mudrosti i znanja. Iskombinuj to

sa neskrivenim poštenjem i smehom i to je dobitna kombinacija, što

se mene tiče. Moram reći da je ovaj objekat fantastičan. Ima sve što

im je potrebno.

- Dobar je. Moj otac je odigrao važnu ulogu u tome da se sve

ovako sredi i otvoren je pre petnaest godina.

- Fantastično.

- Sačekaj trenutak. - Morena je ponovo stala i pružila mu

dokumentaciju koju je nosila. - Neće dugo trajati. - Pokazala je na

posluženje iza sebe. - Mnogo šolja čaja, bojim se.

- Nisi navikla da se mnogo družiš?

- O, dosta se družim ali obično ne pijem toliko čaja. Ti si kriv, znaš.

- Moja greška? Kako to?

- Svi su nestrpljivi i željni da te šarmiraju - pa u svakom slučaju i

žene i muškarci samo žele da čuju tvoje mišljenje u vezi sa svim što

ih muči, bilo da je reč o kolima, kompjuterima ili hortikulturi. Ja

samo treba da trčkaram okolo kako bih vozila i uživam u tvojoj

slavi.

Nejtan se nasmejao i odgurnuo je. Ubrzo se vratila i kad je htela da

uzme od njega dokumentaciju, tiho je rekao: - Ja ću je nositi. -

Insistirao je da on nosi lekarsku torbu kad su stigli, a sada je uzeo i

dokumentaciju i stavio je ispod ruke.

- Oh! Hvala. Vidim da viteštvo nije izumrlo? Nejtan se na ovo

nasmejao. - To su samo papiri,

Morena. Ne mnogo teški, a to što ih ja nosim teško bi se moglo

nazvati viteštvom, ali neću u tome da te sprečavam.

- Ipak, važne su namere i postupci, pa ću zaista to uzeti u obzir i

zahvaliti ti, ljubazni gospodaru.

- Nema na čemu, lepa gospo.

Morena nije mogla da veruje kakvu je lakoću i sreću osećala dok

su hodali tako. Na licu joj je bio osmeh a u koraku lakoća, i osećala je

takvo zadovoljstvo da bi najprirodnija stvar na svetu bila da uhvati

Nejtana pod ruku dok su išli na tom januarskom suncu. Utisak da

by voki

72

ga poznaje mnogo duže nego što ga u stvari poznaje bio je veoma

snažan, i umesto da ga zanemari ili pokuša da ga objasni sebi,

odlučila je da jednostavno uživa u njemu.

Zbog njega se osećala tako mladalački i ženstveno i zbog toga je

danas obukla jednu od svojih omiljenih sukanja sa cvetnim

dezenom, koja joj je dopirala do iznad kolena i otkrivala veći deo

nogu. Upotpunila ju je sa belom pamučnom majicom i ravnim

cipelama, i stavila finu zlatnu narukvicu koju nije nosila od

studentskih dana. To je bio poklon od rođake i nosila ju je sa

samopouzdanjem prohujalih dana.

Naravno, dok se jutros oblačila, stalno je sebi ponavljala da to nije

zbog Nejtana, iako je znala da se zavarava. Pošto nije mogla da

spava, imala je više vremena da se posveti svom izgledu, nešto što

nije radila još otkad je Brus otišao. Brus je, naravno, očekivao da

njegova žena izgleda sveže i elegantno, pa je zato imala orman pun

divne odeće, odeće koju sada skoro da nije ni nosila. Od Konorovog

rođenja, samo bi navukla prvu stvar koja je čista i ispeglana -

ponekad zanemarujući taj deo oko peglanja zbog nedostatka

vremena.

Ali danas je želela da izgleda lepo - ne samo zbog sebe već i zbog

Nejtana. Iz nekog razloga ona je želela da je on vidi kao pametnu i

poželjnu ženu i sada je bar mogla sebi to da prizna.

To ne znači da će se išta dogoditi između nje i Nejtana ali je

prihvatila činjenicu da se zbog njega oseća ženstveno, da se oseća

pametnom i da se oseća poželjnom, a taj osećaj nije imala dugo

vremena. Kad je Brus otišao, ona je donela odluku da neće dozvoliti

nijednom muškarcu da postane deo njenog života na duže vreme.

Ona ima Konora o kome treba da brine i posao koji treba da obavlja,

a to ne ostavlja vremena za kratkotrajne romanse. Simpatija? Možda.

Površno flertovanje? Zašto da ne? Ona je sama svoj gazda i tako će

biti i ubuduće.

- Gospođa Dunan. Stigli smo, broj 12. - Proverio je Nejtan u

papirima koje je držao.

by voki

73

- U pravu si. Ima prehladu cele nedelje. Moj otac ju je pregledao

prošle nedelje i rekao da se dobro oporavlja, ali bih ipak volela da je

pregledam.

- Medicinsko osoblje kaže da je dobro.

- Što je dobro, ali ja mislim da je bolje da je ipak pregledamo.

- Zato smo ovde.

- Da, tako je. - Zakucala je na vrata. - Gospodo Dunan? Morena je.

Nejtan je stajao pored nje dok su čekali i ponovo je osetio njen svež

miris. Taj miris ga je proganjao celu noć i on je želeo da ga udiše i

tog jutra kad je došao na posao. To nije u redu i on je to znao.

- Ko je? - Začuo se drhtav glas iza vrata.

- Gospođo Dunan, Morena je. Možete li da otvorite vrata?

Nejtan se odmakao jedan korak, rešen da se malo pribere. Šta ima

u toj ieni što mu skreće pažnju? Mogao je da oseti kako gs. sve više

privlači, a to nije u redu. On nije želeo da oseća ništa drugo sem

krivice... pa ipak krivica i blistava sunčeva svetlost se obično ne

mešaju. Bilo mu je potrebno odstojanje. Nejtan se još malo odmakao

i osetio kako je iskrivio zglob na ivici staze.

- Jao! - Kao u sceni iz filma, mogao je da vidi sebe kako pada

usporeno, dok je lekarska torba sa treskom pala na zemlju i papiri se

razleteli na sve strane, a on bespomoćno mlatarao rukama po

vazduhu. Morena ga je gledala zaprspašćeno, a onda je pružila ruku

prema njemu - ali je bilo suviše kasno. Završio je uz tresak u bašti

gospođe Dunan, a oko njega je bilo polomljeno cveće.

- Oh, dragi moj, jesi li dobro? - Na vratima se pojavila gospoda

Dunan baš na vreme da prisustvuje tom ponižavajućem događaju.

- Dobro sam. Sve je u redu. - Video je kako drugi ljudi, baštovani,

medicinsko osoblje, dolaze trčeći. - Dobro sam. Stvarno. - Da bi to

dokazao, nekako je uspeo da stane na noge bez Morenine pomoći,

koja je sada pružala obe ruke. - Evo. Vidite? Odlično. Ništa

povređeno - osim mog ponosa, naravno.

Morena je počela da se smeje dok je skupljala papire i bilo mu je

drago što njena pažnja nije više bila usmerena na njega. To mu je

dalo vremena da se povrati od zbunjenosti. Osoblje se, pošto su

videli da mu je dobro, vratilo svojim dužnostima.

by voki

74

Gospoda Dunan je uzela totbu i papire od Morene i pozvala ih

unutra, stavljajući Morenine stvari pored stolice. - Pristaviću čajnik -

rekla je i požurila u kuhinju. - Možemo zajedno popiti solju čaja.

- Ah, čaj - Morenin glas je bio tih. - Starinski lek za... pa... za sve! -

Morena se nasmešila Nejtanu, a zatim je primetila da se trgao kad se

naslonio na nogu.

- Hajde. Dozvoli da ti pomognem. - Spontano ga je obgrlila oko

struka i stavila njegovu ruku preko svog ramena da bi mogao da se

osloni na nju.

- Dobro mi je. Zaista. - Poslednja stvar koja mu je sada bila

potrebna jeste Morenino telo pripijeno uz njegovo na tako prisan

način.

- Oh, ućuti. Ti si pacijent pa postupi kako ti tvoj lekar kaže.

- Morena! - njegov glas je zvučao kao da ima bolove.

- Šta? - Pogledala je u njega i zaledila se. Njeno srce je počelo da

lupa dvostruko brže, usta su joj se osušila, a celim telom su joj prošli

žmarci.

Tamo, u njegovim tamnobraon očima, videla je potpuno iskazana

osećanja koja je prethodne večeri mogla samo da nazre.

U njima je videla bol, da, ali to nije bilo samo zbog pada, jer je

pomešana s bolom bila... žudnja. Čista, potpuna žudnja, i bila je tako

snažna da nije mogao i li je prikrije.

Tek tada je shvatila da su sada praktično jedno drugom u naručju.

Disanje joj se ubrzalo jer je njena ruka, koja je bila na njegovom

struku, sada dodirivala njegovo čvrsto telo i osećala zategnute

mišiće ispod košulje.

- Uh... - Iz glave su joj pobegle sve logične misli jer |r i dalje

gledala u njegove oči, opčinjena onim što u njima vidi. Nije ona sve

to umišljala, nisu joj se priviđali signali niti ih je pogrešno tumačila.

Nejtan ju je želeo - i ona mu je uzvraćala to osećanje sto posto.

by voki

75

6.

- Mmm - udahnuo je duboko. - Tako dobro mirišeš. - Ove reči je

izgovorio brzim šapatom, pa joj se od njegovog daha zažarilo lice a

od njegovih reci je gorelo celo telo.

- Ni ti nisi tako loš - odvratila je nežno.

- Šta se događa među nama? - Njegov glas je bio dubok i

zavodnički, pun žudnje.

- Ne znam.

- Kakav čaj pijete, doktore Jang? - Gospođa Dunan je ušla u sobu

pa su i Nejtan i Morena spustili pogled, usredsređujući se na posao

koji su obavaljali. Otišli su do stolice i Nejtan je nerado sklonio ruku

s Moreninih ramena dok je sedao u stolicu.

- Crni. Hvala.

- Bez šećera?

- Bez. Hvala.

- O, baš kao i Morena. - Gospođa Dunan je prišla i stala pored

Morene. - Kako je on?

- On je - reče Nejtan - baš dobro. Zbunjen ali dobro.

- Pregledaću ga, gospođo Dunan. Nemojte brinuti. - Morena se

sagnula da bolje pogleda Nejtanovo stopalo.

- Dobro. O, eno, čajnik ključa. - Otrčala je u kuhinju, ostavljajući

dvoje lekara same.

- Morena, ovo nije potrebno. - Malo se trgnuo kad je dodirnula

njegov zglob. Njegov ponos je bio povređen, ništa više. Zašto ga

jednostavno ne ostavi na mini? Njegova reakcija nema nikakve veze

sa saplitanjem. Mora nekako da je ubedi da prestane da ga dodiruje.

- Povređuješ me - konačno je rekao, i izvukao nogu iz njenih ruku.

- Pa, pomislila bih da ti kao lekar treba da znaš da će pipanje malo

boleti.

- Ne govorim o svom zglobu - procedio je kroz zube, i ona se trgla

kad je shvatila na šta on u stvari misli.

by voki

76

- Oh - odmakala se, i za trenutak nije mogla da progovori. - Uh ... -

progutala je knedlu. - Svakako si ga uganuo, ali ako ga fiksiraš i

miruješ, biće dobro. — Bilo je potrebno malo vremena da njen

mozak ponovo počne da funkcioniše i ona je shvatala da bez obzira

na to što se događalo između njih dvoje, ona ipak treba da zbrine

Nejtanovu povredu. Izvadila je zavoj iz torbe.

- Hvala na savetu. Previću ga kad dođemo u bolničku sobu.

- Ne. Ja ću to sada uraditi. Što pre bude fiksiran, to bolje, a što se

tiče privlačnosti koju osećamo - pa moraćemo jednostavno da je

ignorišemo dok ne završim. - Uzela je njegov zglob. Oboje su ćutali

dok je ona obavljala svoj posao, i oboje su se trudili da ne re-aguju

na blizinu ovog drugog.

Baš kad je završila, gospođa Dunan joj je pružila paketić

smrznutog graška.

- Izvoli, draga. Upotrebi ga umesto pakovanja leda.

- Nemate pravo pakovanje leda? - upitala je Morena.

- Ha. Ovo sam koristila kad su moja deca bila mala. Tada je

pomagalo. I sada će pomoći. - Morena je zamotala grašak u krpu i

stavila na Nejtanov zglob, dok mu je noga bila podignuta na maloj

hoklici.

- Naravno, bilo je to vreme... - gospoda Dunan je brbljala - ...kad

sam ja bila u bolnici, da mi odstrane žuč, kad je moj muž upotrebio

pogrešnu kesu graška. Nikada nisam to zaboravila. — Otišla je u

kuhinju i ubrzo se vratila, noseći tacnu sa čajem. Morena je ostavila

da se njen čaj malo ohladi i izmerila pritisak gospode Dunan, da

proveri da li uzima dovoljno tečnosti i da li se odmara.

- O da, draga. Osećam se mnogo bolje nego prošle nedelje kad sam

bila kod tvog oca.

- Izvrsno. To je ono što volim da čujem.

- Kuc-kuc! - Začulo se kucanje na vratima gospode Dunan i ušle su

još dve dame. - Izvini, ljubavi. Nismo mogle da odolimo da ne

vidimo novog zgodnog lekara. Mevis neprestano priča o njemu i

došla je na telefon kod nas onog trenutka kad ste otišli od nje. Oh,

pogledaj ga samo, Doroti. Zgodan je, zar ne?

by voki

77

Morena se nasmejala. - Nejtane, ovo su gospoda Kob i gospoda

Rejnolds.

Nejtan je sklonio grašak i stao na noge, ne pokazujući znakove

bolova dok je ustajao, i rukovao se sa obe žene.

- O, ne budi tako zvanična, Morena. - Zatreptala je očima prema

Nejtanu. - Možete me zvati Edna.

- Drago mi je, Edna.

- A ja sam Doroti - brzo je dodala druga žena.

Zadovoljstvo mi je. - Nejtanov šarm je imao za-.livljujući utisak na

tri žene. - Molim vas, dođite i sedite.

- Ne - gospođa Dunan je bila na nogama. - To nije fer. On je došao

da poseti mene i vi ćete morati da sačekate svoj red.

- O, ali ako nam dozvoliš da ostanemo – Doroti joj je laskala - ti

možeš doći s njim kad bude on došao da poseti nas. U rerni pečem

neke biskvite - rekla je primamljivo. - Biće gotovi za desetak minuta

pa zato popijte svoj čaj.

- Ali ja bi trebalo da imam pregled - gospoda Dunan je i dalje

protestovala.

- Oh, Morena može to da obavi, zar ne, draga? -Doroti je sela što je

bliže mogla do Nejtana, tako da zamalo nije sedela na njemu, i

Morena nije mogla da se uzdrži da se ne nasmeje.

- On je zaista veličanstven, Morena. Molim te, pazi na njega.

Obećavam da ću doći na svaki zakazani pregled i uvek imati

biskvite u rerni kad vi dolazite - nastavila je Doroti.

Nejtanov osmeh je bio širok i blistav, pokazujući da uživa u

svakom trenutku pažnje koju dobija. Dobra stvar u svemu tome je

bila što i ona može imati koristi od toga.

- On treba da ide krajem juna, Doroti, ali ako želiš da mu uvmeš

ruku da bi ga ubedila da ostane, molim te, to i učini. Ja nemam ništa

protiv.

- A... ti ga želiš samo za sebe - Edna je uzviknula. - Tipično za vas

mlade devojke. Uvek čuvate one seksi momke samo za sebe.

Morena nije bila sigurna da li da se ljuti ili da se smeje. Izabrala je

ovo drugo i uzela solju čaja sa poslužavnika. Gospoda Dunan - koja

je insistirala da je Nejtan zove Dina - izigravala je domaćicu i zaista,

by voki

78

kad je došlo vreme da se presele kod Doroti, svi su zajedno otišli

preko puta da jedu sveže pečene biskvite sa džemom i kremom.

Morena je išla na začelju tog harema. Ne samo da je bilo bezbednije

ići pozadi, već je mogla da posmatra kako Nejtan hoda da bi proce-

nila koliko je njegov zglob povreden. Malo je hramao ali se to ipak

primećivalo i ona je imala utisak da on pokušava da prikrije bol.

Nije bila sigurna da li joj ide u korist to što se druge dame ne

uzrujavaju i ne brinu toliko zbog njega.

- Vidiš? - rekao je tiho Moreni dok je stajao na vratima, puštajući

žene da udu pre njega. - Nije toliko loše.

Znači, bio je svestan da ga ona posmatra. - Uganut?

- Ili si ti previše providna ili ja previše bistar.

- Bez sumnje misliš da je u pitanju ovo drugo.

- Bez sumnje. - Nasmejao joj se kad su ušli. Pošto su posluženi

biskviti i pošto su ih svi pohvalili, Morena je ustala.

- Hajde da obavimo taj pregled, Doroti.

- Ne. Nejtan mora da me pregleda - rekla je, i počela da otkopčava

bluzu.

- Ja ipak moram da budem u sobi. - Morena je zavrtela glavom

zbog drskosti ovih žena.

- O, sigurna sam da će Nejtan biti pravi džentlmen. Biće nam

dobro, zar ne? — Srdačno mu se nasmejala, ponovo trepćući.

- Htela sam da kažem da treba da budem ovde da bih zaštitila

Nejtana, a ne tebe, Doroti. - Svi su nasmejali. - Pored toga, takav je

zakon.

- O... u redu, onda. - Ustala je i krenula prema spavaćoj sobi dok je

Morena išla za njom sa lekarskom torbom, a Nejtan iza nje. Izmerio

je Doroti pritisak i poslušao joj srce dok je Morena stajala u blizini i

dođavala mu instrumente koji su mu bili potrebni. Pregledao je

Dorotine oči i uši i pogledao joj grlo.

- Da li se na nešto žalite?

- Jedino da su mi možda otkucaji srca ubrzani.

- Imate aritmiju? - Nejtan se odmah zabrinuo.

by voki

79

- Mislim da je htela da kaže da je to zato što si ti u njenoj blizini. -

Morena je objasnila glasnim šapatom, i kad je Nejtan pogledao u

svoju pacijentkinju, video je svetlucanje u oku starije žene.

- Vi ste nepopraviva koketa, gospodo Kob.

- Imala sam tri muža, znate.

- Zaista! - Nejtan je dodao stetoskop Moreni.

- I sve ih nadživela, svakako. Jaka kao vo.

- Izvrsno. To je ono što mi lekari volimo da čujemo, zar ne,

Morena?

- O, svakako. - Vratili su se kod druge dve nestrpljive žene i

nastavili natenane da ispijaju svoj jutarnji čaj.

- Ovo je slika mojih unuka bliznakinja, River i Inare.

- Tako se one zovu? - upita Nejtan.

- O, da. Moja ćerka je oduvek volela neobična imena. A ovo je

njihov pas - Džejni.

- Pas se zove Džejni? - Nejtan je upitao u neverici. Sada kad mu je

jedna od žena pokazala fotografije, ostale su donele male albume

koje su očigledno nosile svuda sa sobom. Pogledao je u Morenu

tražeći pomoć, ali se ona samo nasmejala i on ponovo usmeri svoju

pažnju na fotografije gurnute ispred njega.

U Edninoj kući su jeli sveže kolače i pili domaću limunadu.

- Ovo je tajni recept moje porodice - šapnula je Nejtanu nakon što

je on pohvalio njeno osvežavajuće piće. - Biće mi drago da vam ga

dam, ako biste želeli.

Morena je samo sedela u pozadini i vrtela glavom, a kad je on

pogledao u njenom pravcu, ona mu je namignula, dajući mu do

znanja da mu dobro ide i da zaista može sam.

- Ti, tigre - rekla mu je kad su bili sami u njenim kolima, i vraćali

se u kliniku.

- Šta?

- O, baš imaš dara. Dara za šarmiranje, dara za laskanje i

flertovanje. Međutim, jednog dana će te jedna od njih shvatiti

ozbiljno i odvući pred oltar.

Nejtan se slatko nasmejao. - Nećeš doći da me spaseš?

- Ha, sam ćeš biti kriv. I ti si isto toliko loš kao i većina njih.

by voki

80

- Šta? To je sve bezazleno.

- I zato ti se dopada - rekla je. - Zato što je bezbedno i bezazleno.

- I pomalo zabavno.

- I pomalo zabavno - ponovila je.

- Da li želiš da prestanem?

- Blagi bože, ne. Nikada do sada nisam videla njih tri toliko

živahne i sve tri su obećale da će voditi vise računa o sebi samo na

jedan tvoj mali mig. Ne, ti imaš dara, Nejtane, i dok si ovde, ja

nameravam da ga iskoristim.

- Ti si jedno koristoljubivo stvorenje.

Morena se nasmejala kad je zaustavila kola iza klinike. - Budi

siguran da je tako. - Oboje su ušli u kliniku, još uvek se smejući zbog

nekih jutarnjih događaja, i sreli su njenog oca. - Tata! - Morena mu je

prišla i poljubila ga u obraz. - Kako se osećaš danas?

- Ne tako živahno kao vas dvoje. Kako su stanovnici

penzionerskog naselja?

- Svi željni da upoznaju Nejtana - i flertuju s njim - rekla mu je

Morena.

- Ah - Edvard je klimnuo glavom dok se rukovao s Nejtanom.

- Odlično. To će uneti malo života u to mesto.

- I ogovaranja. Svi oni će se spremati za posetu sledeće nedelje -

rekla je Morena kad je ušla u ordinaciju i uzela torbu i papire od

Nejtana.

- Prehlada gospođe Dunan?

- Prošla je.

- Dobro, dobro. A kako je gospođa Rejnolds? Morena i Nejtan su

ukratko obavestili Edvarda o

stanju pacijenata koje su pregledali tog jutra, dok je njen otac

klimao glavom zadovoljan zbog izveštaja.

Začuo se zvuk zvona iznad vrata i Edvard je klimnuo glavom. -

Biće da je to moj prvi pacijent. Ovog popodneva nismo pretrpani

pacijentima, Nejtane, pa ukoliko ti je potrebno malo vremena da se

oporaviš od jutarnjeg izleta, ja mogu sam da se izborim s njima.

by voki

81

Morena se odmah uznemirila i zabrinula jer njen otac želi da

preuzme mnogo obaveza. - Nejtanu ne smeta - rekla je brzo. - I ako

on ostane, možete obaviti preglede brže i obojica završiti ranije.

- Ti bi mogla da povedeš Nejtana na Blaf ili Granit Ajlend. Pokaži

mu malo grad. - Šta se to događa s njenim roditeljima kad toliko žele

da ona pokaže Nejtanu okolinu? Njeni roditelji su očigledno

razgovarali o svojoj ćerki i najnovijem članu klinike i došli do za-

ključka da njih dvoje treba bolje da se upoznaju. Nije reč o tome da i

Morena to ne želi, ali ne želi da Nejtan pomisli da je svakom članu

njene porodice stalo da mu se ona dopadne. Skoro da je očekivala da

on odbije ponudu i bila zapanjena kad je on učinio suprotno.

- Zvuči kao odlična ideja - reče Nejtan, ali je mogao da oseti kako

mu se Morenini ljutiti pogledi zabijaju kao noževi u leđa. - Skoro da

nisam video ništa od Viktor Harbora otkad sam došao.

- Morena svakako može da ti pokaže najbolja mesta - Edvard je

predložio. - Danas ima slobodan dan koji provodi sa Konorom.

Šta? Da li njen otac pokušava da poveća obim svog posla ili

izigrava provodadžiju? Samo ga je pogledala. - Šta ako...? - počela je,

ali se Nejtan ubacio.

- Zašto ne odem i pogledam spisak pacijenata? Ako nije tako velik

kao što vi kažete, Edvarde, onda bih voleo da me Morena malo

provede po okolini.

- Ja ću uzeti Konora - rekla je pomalo ljutito.

Nejtan je klimnuo glavom: - Odlično. - On i Edvard su izašli iz

sobe ostavivši Morenu bez reči. Prošlog ponedeljka on nije želeo da

ima bilo kakve veze s njom jer ima dete. A sada mu ne smeta da

provede vreme s njim. Namrštila se. Verovatno je Nejtan odlučio da

sada, kada ona zna za njegovu prošlost, može Ja bude otvoren s

njom, provede vreme s njom, postane njen prijatelj. Šta god da se

događa, u najmanju i uku je zbunjujuće.

Jedan sat kasnije, nakon što su oboje otišli kod svojih kuća da se

presvuku i ručaju, Morena je zaustavila kola na parkingu blizu

mosta prema Granit Ajlendu. Morenina majka se ponudila da

pričuva Konora tog popodneva dok Morena i Nejtan provedu

by voki

82

vreme zajedno, ali je Morena to odbila. Pored toga, ona i Nejtan

nameravaju da budu prijatelji, a kao njen prijatelj, on će morati da se

pomiri sa činjenicom da ona ima sina i da uživa da provodi s njim

što više vremena. U tom trenutku Konor je bio na zadnjem sedištu,

zadovoljno je gugutao jer je njegov stomačić bio pun, pelena čista i

dugo je spavao tog jutra. Pogledala ga je u retrovizoru i nasmejala

se.

- Šta? - pitao je Nejtan, videvši njen osmeh.

- Moj sin. Tako je sladak. - Rekavši ovo, otvorila je vrata i otišla na

drugu stranu da ga izvadi iz kola.

- Pa, kakav je plan? - upitao je Nejtan, prišavši joj. - Koju istorijsku

znamenitost Viktor Harbora planiraš da mi pokažeš?

- Mogu da ti pokažem nekoliko odavde - rekla je i za trenutak se

malo ispravila. - Već smo kolima prošli pored crkve Njulend

Memorijal, a tamo preko... - pokazala je - ...tamo je Old Kastmz i

Stejšn Masters Hauz. Izgrađena je 1866, i sada je muzej Nešenel

Trast. Tamo preko puta je... - malo se okrenula - centar Veil, koji

vole da posećuju sva deca. - Još jednom se okrenula. - A tamo je

turistički informacioni centar, gde možeš dobiti mnogo informacija o

Viktor Harboru i ostalim delovima poluostrva Fleri. Zatim, imamo

istorijski tramvaj s konjskom zapregom, koji prevozi hiljade turista

preko istorijskog mosta do istorijskog Granit Ajlenda svakog

meseca.

- Mesto sa veoma mnogo... istorije.

- Istorije ili histerije? - upitala je sa osmehom i vratila se svom

zadatku izvlačenja sina iz sedišta.

- Došao si u Adelejd iz Sidneja? Da li sam u pravu?

- Njukasl. Sasvim blizu.

- Stanovnici Njukasla ne bi voleli da čuju ovo što govoriš. Kejli,

ćerka gospodina Dinzmora, živi u Njukaslu i oni posebno insistiraju

na tome da to nije predgrađe Sidneja - uzimajući u obzir da je dva

sata vožnje između ova dva grada.

- Shvatio sam poentu. Da li planiraš da nosiš Konora sa sobom

celo popodne?

- Celo popodne. Kako je tvoj zglob?

by voki

83

- Dobro je. Biće potrebno samo malo vežbe.

- Lažeš, to oboje znamo.

- Ozbiljno, moj zglob je mnogo bolje - bio je uporan, i ona je

podigla ruke, pokazujući mu da ne želi

da se svađa. On je odrastao čovek i lekar i ako on kaže da je bolje,

onda je bolje.

- O.K. Znači, biće ti zadovoljstvo da provedeš celo popodne s

nama?

- Ti si se ponudila da mi pokažeš grad - on je naglasio, kad je

izvukla Konora iz kola.

- Ponudila? Toga se ne sećam. Pre će biti da ste me ti i moj tata

naterali, mada još uvek nisam sigurna zašto.

- Zašto šta? - Posmatrao ju je dok je išla prema gepeku, otvorila ga

i uzela nosiljku za bebe.

- Zašto želiš da provedeš popodne sa nama - odgovorila je,

spuštajući nosiljku i iznoseći bebinu torbu pre nego što je zatvorila

gepek.

- Zašto ne bih?

Morena se ispravila i sklonila pramen kose s lica. - Zato što si

poludeo kad si shvatio da imam bebu.

- Ah! - Nejtan je klimnuo glavom i pošao za njom dok je išla prema

senovitom drvetu da bi mogla da spa-kuje sve stvari. - Jesam. U

pravu si.

- Ne zameram ti. Mislim da je sjajno to što želiš da budeš sa

Konorom, posebno zbog svega kroz šta si prošao i osećaja krivice

koju si natovario na sebe tokom protekle decenije. Nije lako

oporavati se od toga, a takođe znam da to nije nešto čega možeš da

se oslobodiš preko noći.

- Stani malo. - Posmatrao ju je dok je vadila ćebe iz torbe i stavila

ga na zemlju pre nego što je spustila Konora. - Šta hoćeš da kažeš

kad pominješ da sam tovario krivicu na sebe poslednjih deset

godina? Ti ne znaš ništa o tome.

Morenu nije obeshrabrio njegov stav. Potajno se toga i pribojavala

ali je isto tako očekivala da će se zbog toga malo svađati. Uprkos

privlačnosti koju su osećali jedno prema drugom, teret koji je još

by voki

84

uvek nosio posle deset godina nešto je što nije želela da prihvati -

ukoliko uopšte nešto ispadne od ove privlačnosti.

- Tako je. Znam samo ono što si mi ispričao ali sam odmah

shvatila da ti zapravo ne tuguješ samo za svojom ženom i

nerođenim detetom, Nejtane, tebe u stvari izjeda osećaj krivice.

- To je bila moja greška. Njihova smrt je bila moja greška. Imam

pravo da osećam krivicu.

- Hm. - Morena se pozabavila nameštanjem nosiljke, a onda uzela

Konora i stavila ga u nosiljku, zategnuvši kaiševe.

- Šta? To je to? Hm je sve što imaš da kažeš?

Sklopila je ćebe i spakovala ga pre nego što je sa Konorom u

nosiljci na leđima otišla do klupe u parku i sela, ubivši nekoliko

muva usput, a zatim je provukla ruke kroz kaiševe i učvrstila ih oko

svog struka. - Sta bi još hteo da ti kažem, Nejtane? Da ti je

dozvoljeno da traćiš svoj život samosažaljevajući se zbog krivice?

Ali nije. Tuga je jedna stvar, krivica druga.

- A ti znaš kako se to radi, doktore Frojd?

- Zato što je Brus bio stručnjak da svali krivicu na mene. - Ako

Nejtan želi da sazna nešto o njenom braku, ona će mu reći. - Po

njegovim recima, ja sam razlog zbog koga je propao naš brak. Da

szmja bila poželjnija, on ne bi morao da švrlja okolo. Da sam ja bila

lekar s velikim idejama, njemu ne bi bili potrebni veći izazovi u

profesionalnom životu. Da. ja nisam zatrudnela, da nisam glat

odbila da abortiram, on ne bi bio prinuđen da ode. To je krivica koju

je on meni natovario i još mnogo toga. Osećala sam da nisam

dovoljno dobra ni u jednom segmentu svog života, ni u čemu što

sam radila. On mi je to učinio. Zbog Brusa sam se tako osećala, ali

sam mu ja to dozvolila, Nejtane. Dozvolila sam mu da gazi po meni,

dozvolila sam da me njegovi zajedljivi, ljutiti komentari povrede.

Preuzela sam njegovu krivicu, slušala sam ga i on je to i hteo. On ju

je nagomilao i zatim stavio prskalice i višnju na vrh. Prvih šest

meseci po njegovom odlasku provela sam kriveći sebe i žaleći što

stvari nisam uradila drugačije. Poljuljao je moje samopouzdanje,

iseckao me, deo po deo, malo-pomalo, dok mi nije ništa ostalo...

osećala sam se kao ništavilo, i plivala u septičkoj jami krivice. - Njen

by voki

85

glas je zadrhtao i ona je stala, nekoliko puta duboko uzdahnuvši da

bi povratila pribranost.

- Da, još uvek boli - nastavila je posle nekoliko trenutaka. - Da,

moram da živim sa sećanjem na te reči svaki dan celog svog života,

a bez sumnje sam mogla stvari uraditi drugačije - ali to ne bi ništa

promenilo jer to nije bila moja greška. Za tango je potrebno dvoje i

Brus je bio isto toliko odgovoran za propast naše veze. Od tada sam

shvatila da je bio previše sebičan, suviše obuzet sobom i veoma

nezreo da to prihvati.

- Pa, šta se promenilo?

- Konor. Konor me je promenio. Manje sam tolerantna prema

ljudima koji hoće da me pregaze. Ja sam majka i moja glavna

dužnost je da zaštitim svog sina, da ga odgajim u atmosferi ljubavi i

pažnje u kojoj može izrasti u divnog mladog čoveka. Nemam

vremena za krivicu. Ona te izjeda, Nejtane, i nastaviće da te izjeda

ako joj dozvoliš.

- A ti misliš da ja to radim?

-Da.

- Poznaješ me tako dobro?

- Ne, ali činjenica da ne voliš da budeš u blizini trudnih žena, da ti

je neprijatno kad si s decom, pokazuje mi da si dozvolio da te

krivica obuzme mnogo više nego što je razumno.

Nejtan je zavrteo glavom. Ovo mu nije potrebno. Ovo nije tražio

ali je duboko u sebi znao da je ona u pravu. Nije želeo to da prizna -

nije bio spreman da to prizna - ne još. - To je tvoje mišljenje o meni?

- Ne. - Uzela je bebinu torbu i prebacila je preko ramena. Vreme je

za istinu - za oboje - i duboko je udahnula pre nego što je

progovorila. - Ja mislim da si ti jedan neverovatan čovek, koji može

toliko toga da pruži, toliko toga da podeli, i pri tom ne mislim na

tvoju stručnost niti na praksu ovde. Oboje osećamo... ma šta da se

događa među nama i to je O.K. U redu je da privlačimo jedno drugo

ali to takođe ne znači ništa ako nismo spremni da načinimo iskorak

iz svoje prošlosti i krenemo prema budućnosti. Dopadaš mi se,

Nejtane. Dopada mi se ono što sam do sada videla i verujem da

by voki

86

mogu da ti pomognem, pružim ti podršku u bilo čemu što treba da

uradiš, ali ne mogu to uraditi umesto tebe.

Posle ovih reči, ona navuče šešir na glavu i krenu prema mostu

dugačkom šest stotina i trideset dva metra koji je vodio prema

Granit Ajlendu. Nekoliko trenutaka Nejtan nije bio siguran da li želi

da pođe za njom. Ova žena ga je ljutila a ipak je on odlučio da

provede popodne s njom. Zašto? Nije bio baš siguran. Samo je znao

da posle onog trenutka provedenog kod gospođe Dunan, kada je

njeno telo bilo blizu njegovog, on je želeo još toga. Još prilike da je

dodiruje, da bude blizu nje da bi njen miris ispunio njegova čula, i

više prilike da je možda poljubi. Zbog tih misli nije spavao pola noći

pa je osećao dodatnu krivicu zbog uspomene na svoju ženu.

Krivica. Morena je bila u pravu kad je rekla da ta krivica upravlja

njegovim životom. Tako je živeo toliko dugo da nije siguran da li

može da se promeni. Takođe je bila u pravu kad je rekla da niko

drugi to ne može učiniti umesto njega. Požurio je za njom i stigao je

u nekoliko dugačkih koraka.

- Pogledaj da li je Konorov šešir dobro namešten, molim te - rekla

je, i Nejtan je poslušao, a njegovi prsti su dotakli meke, slatke

obraščiće Moreninog malog dečaka. On je tako sladak, to je sigurno,

i taj jedan lagani dodir je doneo ztačak nade.

- Na mestu je i dobro ga štiti - izvestio ju je, izvlačeći jednu staru

kapu iz svog zadnjeg džepa i stavljajući je.

Morena ga je pogledala. - Kao da će te ta pohabana stvar sprečiti

da ne pregoriš.

- Štiti mi glavu i lice.

- Svakako, ali će tvoje uši stvarno pregoreti. Daću ti malo kreme

kad stignemo na drugu stranu. On je klimnuo glavom i oni su malo

hodali ćuteći, ubijajući povremeno muve, mada ih je zbog morskog

povetarca bilo stvarno malo.

- Da li si dobro? - pitala je tiho.

- Dobro?

Podigla je pogled prema njemu. - Posle onoga što sam rekla,

iznenađena sam da još uvek želiš da pričaš sa mnom...

Nejtan je slegnuo ramenima. - Fino sam.

by voki

87

- Fino. U redu. - Kolutala je očima.

- Šta sada? - Raširio je ruke.

- Moja majka je uvek govorila da „fino" znači „konačno, ništa ne

osećam".

- Što znači da ja suzbijam svoja osećanja ili ih odbacujem?

- Da. Potiskuješ osećanja.

- Šta ako je neko stvarno fino?

- Onda oni obično koriste drugu reč da opišu svoja osećanja. Mogu

reći „dobro" ili „odlično".

- Tako je. Potrudiću se da to zapamtim.

-Pa...?

- Pa... šta?

- Pa kako si posle našeg razgovora? Da li si stvarno O.K. ili sL.finot

Nejtan je dobro razmislio pre nego što je odgovorio. - Ja sam... fino.

To ne znači da nisam slušao ono što si ti imala da kažeš. Slušao sam,

i takođe sam ti zahvalan što si to rekla.

- O.K. - Morena ga je pogledala dok su išli po neravnom mostu

prema ostrvu.

Nejtan joj je uzvratio pogled i nasmejao se. - O.K. - ponovio je, a

onda ju je iznenadio jer je prvo uzeo bebinu torbu od nje a zatim

njenu ruku, proturivši svoje prste među njene. - Hajde da

provedemo jedno prijatno popodne.

- Da. - Morena je osetila kako njeno telo treperi od uzbuđenja zbog

njegovog dodira. Nejtan je drži za ruku! - Da. Bilo bi šteta ne uživati

u ovom... finom vremenu danas.

Umesto odgovora, Nejtan se samo nasmejao.

by voki

88

7.

- OVDE je divno - rekao je kad su se naslonili na ogradu mosta i

posmatrali čamce kako plove po vodi ispred njih. - Baš opuštajuće.

- Ja se tako i osećam. - Morena je proverila svog sina, koji je sada

spavao u nosiljci koju je Nejtan nosio. Pošto su prešli most i krenuli

da pešače jedan i po kilometar oko ostrva, Nejtan je insistirao da

uzme nosiljku od nje.

- Viteštvo - jednostavno je rekao, i odbio da se s njom raspravlja.

- Da li spava?

- Da. Izmorio se dok je sedeo tamo i nije ništa radio.

Nejtan se nasmejao. - Znam kako se oseća.

- Umoran?

- Opušten.

- Dobro. - Držao ju je za ruku tokom većeg dela šetnje ali su na

nekim delovima kružne staze Kaiki morali da idu jedno iza drugog i

Morena je pomislila da se neće truditi da ponovo uzme njenu ruku,

kad ju je već pustio, ali je pogrešila. Nejtan se divio niskom rastinju

pored sataze kojom su prolazili, a Morena mu je usput govorila

nazive različitog žbunja. Zastali su pored jedne table da pročitaju

istorijske podatke o ostrvu u kojima si bili izraženi i stavovi belaca i

stavovi Aboridžina.

Sada su se naslanjali na ogradu, jedno pored drugog, dok su im se

ruke dodirivale. Njenim telom se širila toplota ali na neki prijatan

način, a ne munjevita vatra koju je osetila u drugim prilikama. Na

plavoj vodi između njih i kopna, plovili su čamci. Jedra su bila

raznobojna, čamci su ostavljali za sobom bele pruge dok su brzo

prolazili a ljudi u njima očigledno uživali. Nejtan je osetio smirenost

tih nekoliko trenutaka, i samo zurio u more, posmatrajući čamce

kako odlaze, želeći da je u jednom od njih.

- Kako uspevaš da uradiš bilo šta? Mislim, sa ovakvim iskušenjima

da izađeš napolje i opustiš se, mora da je nekada teško koncentrisati

se.

- Jeste.

by voki

89

- Znaš, otdinacija u kojoj sam radio u Pertu bila je udaljena deset

minuta od plaže ali smo svi uvek bili izmoreni, tako da sam retko

imao vtemena da plivam ili surfujem.

- To je šteta. Važno je napuniti baterije. Iz tog razloga svi mi

imamo pola dana u nedelji slobodno. To je neophodno i zato se mi

ne iznutujemo.

- I evo mene ovde sa dva slobodna popodneva ove nedelje.

- Ti lenštino! - Oboje su se nasmejali a onda je Morena uzdahnula.

- Iako je ovde veoma prijatno, prilično je toplo i ne želim da Konor

bude suviše dugo na suncu.

- Dobra ideja. Da li hoćeš da krenemo natrag?

- Pa... mislila sam da bi možda voleo da se vratiš tramvajem s

konjskom zapregom. Možda da malo odmoriš zglob.

- Moj zglob je... fino.

- Šta? Bolje je ili nije više osetljiv?

Nejtan se nasmejao i zavrteo glavom. - Hajde da uhvatimo

tramvaj, doktorko Kemden. - Dok su išli prema tramvajskoj stanici,

Morena mu je pokazala još nekoliko važnih mesta.

- Ovde na ostrvu postoji mala kolonija pingvina i noću možeš da

dođeš i posmatraš kad iz mora idu u svoje skrovište da prenoće.

- Zaista?

- Svakako.

- Treba jednom da dođemo.

Moreni se dopao predlog, a i činjenica da Nejta-nu izgleda prija da

provede više slobodnog vremena s njom. — Doći ćemo. - Dok su

čekali tramvaj, otišli su do kioska da pojedu sladoled, a Konor se

probudio baš na vreme za vožnju tramvajem.

- Verovatno neće upamtiti - Morena je rekla kad su seli navrh

dvospratnog drvenog tramvaja koji nije bio pokriven, sa sinom u

rukama.

- Izgleda kao minijaturni londonski autobus - primetio je Nejtan.

- Samo što nije crven, napravljen je od drveta, vuče ga konj rase

klajdzdejl i to je tramvaj, ne autobus, da, osim toga, baš je kao on -

nije mogla da ga ne zadirkuje.

by voki

90

Nejtan se nasmejao i zakolutao očima. - Da li si uvek tako

pedantna?

- Uh... da.

- Hm. Podseti me da se toga čuvam ubuduće. Ubuduće? Sta to

znači? Da li namerava ovde da

ostane duže od šest meseci? Potisnula je tu misao, ne želeći da bilo

šta pokvari ovo vreme koje provode zajedno. Bilo je to kao da je

ostatak sveta stao da bi oni mogli da uživaju što su zajedno. On čak

pravi male pomake u vezi sa Konorom i ne gleda na njenog sina kao

da prenosi zarazu.

Kad je završena vožnja tramvajem, Nejtan je sišao niz stepenice,

noseći nosiljku, ali pošto su stepenice bile prilično strme, Moreni je

bilo malo teško da drži Konora, da se pridržava za ogradu i da

bezbedno silazi.

- Ovde. Dozvoli da ga uzmem. - Nejtanove reči su bile ljubazne

kad je spustio nosiljku i torbu pre nego što je ispružio ruke. Morena

ga je pogledala, želeći da on zna kako ona shvata koliko je ovaj

njegov potez veliki i značajan, ali nije ništa rekla dok mu je pažljivo

pružala svog sina. Nejtan ga nije držao ni previše blizu, ali ga nije

držao ni mnogo daleko od sebe, samo ga je držao pola minuta da bi

ona mogla bezbedno da side. Morena je ponovo uzela svog sina i

uputili su se prema kolima ćuteći.

- Bilo je to divno popodne - primetio je Nejtan dok je ona smeštala

Konora u sedište.

- Jeste.

Iako nisu razgovarali na putu prema njegovom stanu, bilo je

prijatno i Morena je shvatila da se nikada nije osećala ovako sa

nekim muškarcem. Postala je svesna činjenice da su ova njena sve

dublja osećanja prema Nejtanu zaista prava retkost. Kad je

zaustavila kola ispred njegovog stana, otkopčao je pojas i okrenuo se

prema njoj.

- Hvala.

- Bilo mi je zadovoljstvo.

Još uvek je sedeo i u trenutku velikog uzbuđenja Morena se pitala

da li će možda da je poljubi. Puls joj se ubrzao i bilo joj je drago što

by voki

91

sedi da ne bi pala. Atmosfera je postajala sve napetija od neizrečenih

misli i osećanja, i konačno je Nejtan uzeo njenu ruku u svoju.

- Ja bih... ja bih ovo ponovio, Morena. Ako je to u redu.

- Da provedemo vreme zajedno?

-Da.

- Ja bih volela.

- Mislim, možda bez Konora?

Morenino srce je skoro prestalo da kuca ali se potrudila da se izraz

njenog lica ne promeni. - On je deo mene, Nejtane. Znam da on stoji

između nas ali kad dođe taj prelomni trenutak, ne možeš me imati

bez Konora. Mi idemo u paketu.

- Ne isključujem to. - Ispustio je njenu ruku i prošao rukom kroz

kosu očigledno uznemiren.

- Pored toga, provešćeš subotu i nedelju sa mnom u bolnici, ne

ovog vikenda već sledećeg.

- O, tamo je lud provod - rekao je pomalo sarkastično. - To ne

znači da ja odbijam to da Konor postoji, Morena, problem je u tome

što, kad muškarac i žena izlaze, oni to ne rade s potomcima koji se

vrzmaju okolo.

- Vrzmaju se okolo?

- To je zvučalo pogrešno.

- Da.

- Kad si sa Konorom, ti si... odsutna, svesna njega, njegovih

potreba. To je savršeno u redu. Ti si mu majka. To je potrebno. To

prihvatam. Ja samo tražim jedno veče kada nas dvoje možemo otići

na večeru. Znaš... da izađemo na sastanak.

- Ti me zoveš na sastanak?

- I izvodim to veoma loše, tako se čini.

- Oh!

- I? - on ju je podsticao da nastavi kad je izgledalo da neće ništa

više reći.

Nejtan želi sastanak s njom? Navala osećanja ju je preplavila, i ništa

slično nije osetila od osmog razreda kada ju je Stjuart Petrovski

zamolio za maturski ples. - Uh... to bi bilo... lepo.

by voki

92

- Lepo? To je skoro isto toliko loše kao i fino. - Nejtan je podigao

obrve dok je govorio, dok su njegove usne počele da se razvlače u

osmeh.

Morena se nasmejala. - Jeste, zar ne? Ono što sam ja htela da

kažem jeste da bi mi bilo drago.

- Mnogo bolje. Dogovorićemo se za vreme i mesto kasnije... kad

god odgovara tvojim roditeljima ili bilo kome ko će pričuvati

Konora.

-O.K.

Zatim, pre nego što je mogla da izgovori bilo šta, još jednom je

uzeo njenu ruku i spustio poljubac na nju. - Videćemo se sutra.

- O.K. Vidimo se.

Sa pohabanom kapom u ruci, izašao je iz kola i uputio se stazom

prema svom stanu. Morena je uključila kola i nastavila kratku

vožnju do svog stana. Trudila se da ne misli na Nejtana sve dok nije

okupala Konora i pustila ga da skače u svojoj spravi za vežbanje.

Prisilila je sebe da ne misli na njihov zajednički obrok i kako je divno

imati zgodnog muškarca na večeri. Opirala se tome da ne misli na

Nejtana kad je hranila Konora i stavila ga u krevet... ali je sve bilo

uzalud.

Taj čovek se uporno javljao u njenim mislima i bio njen stalni

pratilac dok je obavljala večernje poslove. Kad je Konor konačno

zaspao, pogledala je na sat i uzdahnula. - Osam i trideset. - Nije joj

se gledala televizija, a znala je i da ne postoji način da se koncen-

triše na knjigu.

Koračajući po stanu, znala je da mora s nekim da popriča, ali s

kim?

Tu je Seli. Dobre su prijateljice još od školskih dana i njoj može sve

da kaže, ali i Seli radi s Nejtanom i, iskreno govoreći, Morena može

bez tih skrivenih pogleda koje Seli sigurno neće moći da kontroliše

uvek kad su Morena i Nejtan zajedno u istoj sobi. Ne. Seli će se

poveriti kasnije, ali ne sada.

- Pa onda ko? - uzdahnula je, i pukla prstima kad joj je sinula ideja.

- Kejli. - U Njukaslu je sada pola sata kasnije nego ovde, ali je ona

znala da je Kejli noćna ptica i da je sigurno još uvek budna.

by voki

93

Okrenula je broj i uskoro ispričala sve svojoj prijateljici, koja je do

kraja te priče bila isto toliko uzbuđena kao i ona sama.

- Oh, ne mogu da verujem! A ti ga poznaješ koliko dugo?

- Desetak dana. To je smešno, Kejli. Ja to znam, ja to osećam, ali ne

mogu da se borim protiv toga. Imam utisak kao da ga poznajem

oduvek, i zato se zbog ovoga osećam toliko zbunjena.

- To je tako... dobro.

- Možda i jeste, ali šta sada da radim? Ne mogu prestati da

razmišljam o tom čoveku i prošle noći sam se vrtela i obrtala, jer ne

mogu da ga izbacim iz svojih misli. Povrh svega, to je prva noć koju

je Konor mirno prespavao.

- Baš peh.

- Pričaj mi o tome. Ne mogu da podnesem još jednu besanu noć

samo zato što je jedan muškarac koga jedva poznajem tako stvaran

da skoro mogu da ga dodirnem. - Duboko je uzdahnula. - Još uvek

mogu da osetim njegov miris, koji je tako prijatan.

- Zašto se onda boriš protiv toga?

- Jer ne znam ništa o njemu. Jer sam već bila strašno povredena.

Jer imam dete o kome moram da brinem. Jer imam kliniku koju

moram da vodim.

- Da li je to onaj isti lekar koga si vodila da pregleda mog tatu?

- Uh... da. - Morena se namrštila. Sigurno je Ron Dinzmor rekao

nešto svojoj ćerki.

- Moj tata je zaista bio impresioniran njime, a ti znaš kako on ne

voli strance.

- Nejtan je tako divan prema većini naših pacijenta.

- Ali on ima prtljag, zar ne?

- A ko u našim godinama nema prtljag, Kejli?

- Dobro zapažanje. Pa, u svakom slučaju, šta nameravaš da uradiš

u vezi sa neverovatnim dr Jangom? Osim što ćeš mi poslati njegovu

sliku jer moram da vidim kako izgleda, posebno zato što si zbog

njega toliko uzrujana.

- Jesam, zar ne? - Uzdahnula je. - Šta da radim?

- Opusti se.

- Šta?

by voki

94

- Razmisli o tome, Morena. Kada si se poslednji put ovako osećala?

- Uh... nikada.

- Čak ni sa Brusom?

- Ne. Ne ovako. Prema Brusu sam osećala neko strahopoštovanje i

opčinjenost. .

- A sa Nejtanom?

- Osećam se ponovo kao uzbuđena devojka, želim da se oblačim

lepo, želim da mi frizura bude doterana. Danas sam se čak i

našminkala.

-Uh, baš te je prodrmao.

- Tako da baš... šta? Prodrmao?

- Zašto da ne? Priznaj svoja osećanja, preispitaj ih. Da li si napisala

svoje ime i njegovo prezime jedno uz drugo, da vidiš kako izgleda?

-Ne!

- Morena? - U Kejlinom glasu se osećala odlučnost. - Možda to nisi

uradila, ali si mislila o tome, zar ne? Sve devojke to rade. To tako liči

na njih.

- O, dobro. Razmišljala sam o tome.

- Onda uradi to. Napiši svoja osećanja na papir ako ti to pomaže

da shvatiš šta osećaš, ali najvažnije je da ne ignorišeš ono što osećaš.

To je kao čokolada. Ako žudiš za njom i sebi dozvoliš da uzmeš

malo, verovatno nećeš pojesti celu tablu odjednom. Međutim, ako

ignorišeš tu želju...

- Ti je smažeš u trenu - završila je Morena. - A šta ako postanem

zavisna?

Kejli se nasmejala. - Ja želim da budem deveruša.

- Kejli!

- Izvini. Ako postaneš zavisna od njega, pretpostavljam da ćemo

voditi još jedan skup telefonski razgovor. O, zašto moram da živim

tako daleko od tebe? Sajmon je pre neki dan proračunao da je

razdaljina između Njukasla i Viktor Harbora kao da voziš od obale

Italije do Engleske. Bilo kako bilo, to je previše daleko, po mom

mišljenju. Pa ipak, doći ćemo kroz nekoliko nedelja da posetimo tatu

za vikend. Tada ćemo se videti, pa čak mogu i da upoznam lično tog

čoveka!

by voki

95

Dve žene su još malo ćaskale, ali kad je Morena spustila slušalicu,

osećala se bolje. - Da preispitam svoja osećanja - rekla je dok je išla u

svoju sobu i pronašla neki stari dnevnik koji je kupila kad ju je Brus

napustio i kada nije imala o čemu da piše. Sada, sa Nejtanom, to je

druga priča.

Nekoliko narednih dana, i Nejtan i Morena su primećivali jedno

drugo na poslu ali nijedno od njih dvoje nije napravilo bilo kakav

konkretan potez, iako su oboje znali da su planirali sastanak u

bliskoj budućnosti. Izgledalo je kao da uživaju što rade zajedno ali

ne žele da pobude sumnju kod Seli ili pacijenata.

Nisu napravili nikakav plan za vikend, ali je Morena provela veći

deo subote razmišljajući o njemu dok je obavljala kućne poslove,

kuvala jela za celu nede-lju i prala Konorovu i svoju odeću. Ali,

kada je sve to obavila, osećala je kao da se zidovi oko nje zatvaraju, i

uzevši svog sina i potrebne stvari za njega, pošla prema kolima.

Kroz glavu su joj prolazile misli da stane ispred Nejtanovog stana,

tek tako da se pojavi i zamoli ga da pode s njom negde... bilo gde...

samo da provedu vreme zajedno. Pa ipak, pošto ništa nisu planirali,

možda je već izašao a čak i ako nije, možda ne želi da ga ona

uznemirava.

Uzdišući, okrenula je kola prema Blafu, shvativši da je i Konoru i

njoj potrebna dobra šetnja da malo sredi misli. Dok je polako vozila

kroz grad, spazila je Nejtana kako ide ulicom i brzo se zaustavila.

- Zdravo - rekla je, izlazeći iz kola i uputivši se prema njemu, sa

širokim osmehom na licu.

- Zdravo i tebi. - Prišao je i stao ispred nje, zaista sasvim blizu, i

stvarno se s mukom savladala da ne zatvori oči i udahne njegov

opijajući miris. - Kuda si krenula?

- U Blaf.

- Samo ti i Konor, ili se tamo nalaziš s prijateljima?

- Ne. Samo nas dvoje. - Pokazala je prstom prema kolima. - Možeš

i ti s nama. Voleli bismo da pođeš. U stvari, baš sam se pitala da li

da prođem pored tvoje kuće i pozovem te.

by voki

96

- Stvarno? - Njegov osmeh je bio širok i ohrabrujući. - Ne bih bio u

kući. - Pokazao je ulicu kojom je došao, a zatim je gurnuo ruke u

svoj žućkastosmeđi šorts, a lagana pamučna košulja mu je na vrhu

bila otkopčana pa je mogla da primeti svetle malje na njegovim

grudima. - Samo sam hteo da udahnem malo svežeg vazduha. -I

pokušavao da ne misli na nju. To je bio glavni razlog zbog koga je

izašao iz stana, pokušaj da drugačije sagleda osećanja koja ona u

njemu budi. Srećan. Lagan. Slobodan. Na to nije bio navikao.

- Pa... da li želiš da pođeš?

Nejtan je oklevao samo delić sekunde pre nego što je klimnuo

glavom. - Da. - Uzeo ju je za ruku. - Da. Želim.

Morenino srce je poskočilo kad ju je dodirnuo, kad se toplota

njegove kože prenela na njenu, i mada su kola bila samo nekoliko

koraka dalje, nije pustio njenu ruku sve do poslednjeg trenutka kad

je morala da ode prema sedištu vozača.

Nejtan je tepao i mahao Konoru, koji mu je uzvratio gugutanjem i

radosnim osmehom. - Upoznaje te - rekla je Morena dok je vozila do

Blafa koji nije bio daleko.

- Video me je tek nekoliko puta.

- On je veoma bistar mališa.

- Liči na majku - naglasio je Nejtan.

- Hvala ti. - Parkirala je kola na parkingu Blafa i oboje su izašli.

Kad je izvadila nosiljku iz gepeka, Nejtan ju je odmah uzeo.

- Nema rasprave. - Pokazao je na strm nagib pešačke staze koja se

videla sa parkinga. - Nošenje Konora na leđima po ovakvom mestu

bolja je rekreacija od one koju imam u teretani. - Pogladio se po

ravnom stomaku. - Moram da ostanem u formi.

Morenin pogled se spustio na mesto na kome je bila njegova ruka i

dozvolila je sebi da se otvoreno divi onome što je videla. - Odlično ti

ide - rekla je na kraju, i ponovo ga pogledala u oči, dok se na

njegovom licu ogledao izraz zadovoljstva. Znači, njemu se dopada

kad ga ona posmatra, zar ne? Pa, biće joj posebno zadovoljstvo da

mu na taj način ugodi u budućnosti.

by voki

97

Kad su krenuli strmom stazom, Konor je, namazan kremom za

bebe i zaštićen šeširom, zadovoljno gugutao u svojoj nosiljci, a

Nejtan je zatražio još jedan čas istorije.

- Blaf... pa čekaj da malo razmislim. - Morenin mozak je brzo radio

dok se oprezno kretala, ne želeći da se oklizne ili uvrne zglob dok su

se penjali stepenicama uklesanim u stenu. - Prvobitno se zvao

Rozeta Hed i koristio se kao stanica za kitove. To je bilo ne-gde oko

1830. godine. Ne mogu se setiti tačne godine.

Nejtan je protestovao. - Da li moram sebi da nađem drugog

vodiča? Strašno.

- O.K. Proveriću i obavestiti te ako ti je to tako važno. Mogu ti reći

da je proglašen rekreacionim centrom 1938.

- Pa... u redu, onda. Mislim da ću ti oprostiti što se ne sećaš onog

prvog datuma.

Morena se okrenula da ga pogleda kad su se popeli na vrh prvog

odmorišta, dok joj je vetar mrsio kosu. — Hvala ti. Previše si

ljubazan.

Nasmešio joj se i zatim se okrenuo da bi uživao u pogledu, uzevši

je za ruku dok su tamo stajali i gledali u more, dok su oblaci plovili

iznad njih. Bilo je i drugih ljudi na pešačkoj stazi, to su oboje znali

pošto je bilo još kola na parkingu, ali za trenutak nikoga nije bilo, i

izgledalo je kao da samo njih dvoje stoje na kraju sveta - ili je to

možda vrh sveta? Morena se baš tako osećala - kao da su na vrhu

sveta.

Upravo trenuci kao što su ovi pomagali su joj da prevazide sumnje

koje su je mučile u vezi s tim šta se zapravo događa između njih

dvoje. Kad je koračala po stanu usred noći, razmišljala je o njegovoj

ruci u njenoj, načinu na koji joj se tajanstveno osmehivao, nežnom

dodiru kad bi joj stavio pramen kose iza uha... to su bile uspomene

koje su joj pomagale da odagna misli o tome ha ako?

Šta ako je on isti kao Brus ali ume bolje da se pretvara? Šta ako

rizikuje da bude ponovo povređena? Šta ako on ne ostane u Viktor

Harboru? Šta ako se ona toliko veže za njega da joj srce prepukne

kad on ode? Brus ju je napustio i ona se osećala kao da je umrla, bilo

je tako teško disati. Pa ipak, sa Nejtanom... nikada do tada nije

by voki

98

osetila tako nešto i to joj je bilo dovoljno da shvati da on ima moć da

je povredi mnogo više nego što je Brus to ikada učinio.

Ne. Neće o tome sada razmišljati. Sada je vreme da stvara divne

uspomene i ona namerava upravo to da uradi.

Sledeća nedelja je bila ponavljanje one prethodne, samo što se

ponekad nisu viđali tokom radnog vremena u klinici već su uživali

u zajedničkim kućnim posetama. Ron Dinzmor je sada bio

predusretljiviji nego ranije za njihove posete i čak je dozvolio

lokalnoj sestri da dođe u njegovu kuću zbog redovnih kontrola.

- I Kejli dolazi ovog vikenda - rekao je radosno. — Navaljivala je

da dode.

- Znam. Rekla mi je telefonom prošle nedelje - rekla je Morena, i

znala da će joj biti veliko zadovoljstvo da svoju prijateljicu upozna

sa Nejtanom. Takode je znala da je glavni razlog Kejline posere da

bude sa svojim ocem pošro je taj sledeći vikend bio godišnjica smrti

gospode Dinzmor. Ni gospodin Dinzmor ni Kejli nisu rekli Moreni

stvarni razlog, ali nisu ni morali. Ona je znala... svi su znali... i mada

je Morena bila zabrinuta da će se gospodin Dinzmor možda povući

u sebe, vesti o planiranoj poseti njegove ćerke bile su više nego

dovoljne da ga oraspolože i da njegovo lice ponovo bude onako živo

- onako kakvog ga se ona sećala.

- Kafu? - Nejtan je ponudio Moreni u petak po podne kad je ušla u

kuhinju.

- Čaj, molim te. Čitavog dana pijem samo kafu. Mislim da treba da

počnem da se odmaram.

- Da li još uvek dojiš Konora?

- Samo dva podoja dnevno. Ujutru i uveče, i nemoj da imaš taj

zabrinut pogled lekara prema meni. Ako pogledaš u tegle u

ormanu, naći ćeš i kafu bez kofeina i čaj.

- Dobro. - Klimnuo je u znak odobravanja. - Kako Konor spava?

- Mnogo bolje. Kao da je konačno uhvatio ritam.

-A ti?

Mada je pitanje bilo bezazleno i sasvim prirodno u datim

okolnostima, Morena je osetila kako joj obrazi gore kad je susrela

njegov pogled. - Uspela sam da sastavim dve nešto mirnije noći. -1

by voki

99

to uglavnom zato što je sebi dozvolila da sanja o njemu, umesto da

se bori protiv toga. On je bio prva stvar na koju pomisli kad se

probudi i poslednja kad ide na spavanje - i bilo je božanstveno. - A

kako stvari stoje sa tobom? Nema više besanih noći?

Nejtan je slegnuo ramenima i prineo joj čaj. - Crni, zar ne?

- Tako je. - Seo je preko puta nje. - Pa? Hoćeš li odgovoriti na moje

pitanje ili ga izbeći?

- Izbeći ću ga.

- Shvatam.

- Šta shvataš?

- Pa... - Morena je pogledala preko ramena da se uveri da su sami i

nagnula se prema njemu, dok joj je glas bio tih i zvučao prisno. -

Ako izbegavaš pitanje, to znači da ne želiš da me lažeš i kažeš mi da

će sve biti dobro. Što je lepo od tebe jer ne volim kad me neko laže.

A to me onda vodi onim putem na kome shvatam da sam počela

nešto da ti značim, iz jednostavnog razloga što ne želiš da me lažeš.

Ali ako krenem tim putem, otvara se još mnogo puteva i pre nego

što postanem svesna, izgubiću se u lavirintu, i neću znati kako da

izađem, i pitaću se da li to zaista želim.

Nejtanovim licem se širio osmeh dok je ona govorila, pa je

klimnuo glavom. - Ti zaista imaš dar da pročitaš ljude. To što si

rekla ukratko objašnjava problem. Obavesti me ako izađeš iz

lavirinta. Možeš i meni pokazati put.

Morena se nasmejala ali su prekinuli svaki dalji razgovor jer je Seli

ušla u kuhinju.

- Pa, Morena, ti si sutra u ordinaciji, zar ne?

- Ja sam na spisku dežurstva za subotu ujutru, da.

- Dobro. Ja neću moći da dođem, ili ćeš se ti snaći i sama.

Napravila sam ti podsetniki stavila na tvoj sto. Neće biti naporno.

- O.K. Hvala, Sel.

-I, Nejtane. - Seli se okrenula prema njemu. - Uživaj u poseti

bolnici ovog vikenda. Ne bi trebalo da bude loše. Ni približno kao

kada su tu školarci ili je novogodišnje veće, što predstavlja najgore

periode ovde.

- Dan Australije se približava - naglasila je Morena.

by voki

100

- Da li je to loše? - pitao je Nejtan.

- Obično nije - odgovorila je Seli. - Mada to zavisi od toga u koji

dan padne 26. Ako je petak ili po-nedeljak, imamo horde ljudi koje

dođu na produženi vikend.

- Hvala bogu, to nije slučaj ove godine - istakla je Morena. - Biće to

uobičajene proslave. Pijaca. Tezge. Svi nose zastavice. Vatromet.

Zurke.

- Prodavnice alkohola koje bučno prodaju svoju robu - nastavila je

Seli.

- Srećom, mi nismo dežurni u bolnici ove godine. Naš red je bio

prošle godine - Morena ga je obavestila.

- U redu. Odlazim - reče Seli. - Pokušajte da se le-po provedete za

vikend.

Kad su ostali sami, Morena je ponovo sela u svoju stolicu i

pijuckala čaj, uzdišući.

- Naporan dan? - pitao je tiho.

- Da. A ti?

- Isto.

Nasmešila mu se. - Nije loše za malu, uspavanu zdravstvenu

ustanovu u mestu punom penzionera.

Klimnuo je glavom. - Uopšte nije loše. Razmišljao sam, ako si

slobodna večeras, mogli bismo da pregledamo nešto bolničke

dokumentacije.

- O, smiri se, moje ludo srce - promrmljala je, a Nejtan joj se

nasmešio.

- Hej, zamolio sam te za pravi sastanak, a ti nisi to više ni

pomenula.

- Čekala sam da ti nešto predložiš.

- Nadao sam se da ćeš proveriti kada možeš da dobiješ bebisiterku

i pošto ti ništa ne pominješ, mislio sam da si se možda predomislila.

- Ne - spremno je odvratila. - Nisam se uopšte predomislila.

- Pa... dobro. I? Kad želiš da izađemo na sastanak? Morena se

nasmejala. Kako mu polazi za rukom da

kada ovako zastane, kada podigne jednu obrvu zavodnički kao što

sada čini, kad njegove smeđe oči jasno govore - kako mu polazi za

by voki

101

rukom da se ona oseća savršeno ženstvenom? Oseća se nekako

posebno kad je on tako gleda, a ni zbog koga se nije osećala tako po-

sebnom. Ne na ovakav način.

- Pa? - Nejtan se nervozno nasmejao i promeškoljio u stolici.

- Uh? O, izvini. Kad me tako gledaš, malo mi izmiče tlo pod

nogama.

Njegov pogled je bio seksi i ranije, ali je sada u njemu tinjala želja.

Nagnuo se i uljvatio je za ruku, nežno je milujući palcem. - Ne

govori takve stvari, Morena.

- Zašto da ne govorim? Istina je.

- Znam. I ja to osećam, ali iako želim da budem s tobom, da

provodim vreme s tobom, da te mnogo bolje upoznam... kad kažeš

ovakve stvari, ja moram samo da reagujem a ne i da razmišljam, a

kad ne zastanem da razmislim, tada obično nešto zabrljam.

Polako je klimnula glavom. - I ja sam takva. Većinu svog života

sam provela radeći prave stvari, radeći ono što se od mene očekuje, i

zato, kad me pogledaš kao što ti to sada činiš, kad zbog tebe osećam

kao da mi telo gori, kad mi se grudi stegnu toliko da jedva dišem...

Nejtane, upravo tada me nije briga da li radim pravu stvar i sve što

mogu u ovom trenutku da pomislim jeste da ću se onesvestiti ako

me sada ne poljubiš, jer sam tako zanesena.

Bio je to gong, trenutak kad je svet izgleda prestao da se okreće, a

onda se Nejtan nagnuo i spustio svoje usne na njene. Zatvorila je oči

i nije mogla da veruje kako je to dobro. Ako je pre ovoga mislila da

ima problema sa disanjem, nisu bili ni približni u poredenju sa ovim

sada. Bilo je to kao da joj je oduzeo potrebu za disanjem, kao da ona

nije ni važna. Sve dotle dok je on tako blizu nje, sa usnama koje je

tako nežno miluju, njoj vazduh nije ni potreban.

Bilo je još toliko toga što ne znaju, toliko toga što treba da saznaju,

treba da otkriju, ali iskreno, dok su njegove usne dodirivale njene

tako opojnim poljupcima koje nikada pre nije doživela, Morena je

shvatila da njegova prošlost nije važna, a ni njena. Oni su pronašli

jedno drugo, zajedno su, i to je bilo najuzbudljivije osećanje koje je

doživela od... od kada zna za sebe.

by voki

102

Ni sa čim se ne može uporediti. Ni sa čim se neće moći uporediti.

Ovakvi trenuci ne dolaze svaki dan i zbog tog iznenadnog saznanja,

on je nežno otvorio svoja usta da okusi slast koju mu je ona tako

izdašno nudila. Njen miris, njen ukus, sve u vezi s njom. Postala mu

je preko potrebna i baš u ovom trenutku nije mario ni za šta drugo.

Bilo ko može da ude, bilo ko može da ih vidi ovako zajedno i njega

će biti baš briga sve dok se ona ne povuče, ne uskrati mu neodoljivo

osećanje pravog života u kome uživa prvi put posle više od jedne

decenije - samo zato što ju je poljubio i što radi ono zbog čega nije

mogao da spava i razmišljao tokom protekle nedelje. Ali

prepuštajući se nagonu da radi ono što želi, kao i prihvatajući sve

ono što ona ima da mu pruži, iz svega toga Nejtan je mogao da

izdvoji jedno osećanje za koje je mislio da nikada neće moći ponovo

da doživi.

Osećanje da je posle decenije lutanja po bespuću, konačno stigao

kući.

8.

Morena se u stvari radovala odlasku u bolnicu u subotu uveče.

Obično bi joj bila mučna ta smena na Urgentnom odeljenju i mada

joj nije smetalo da pomaže ili sama preuzme različite slučajeve koji

su prolazili kroz vrata bolnice vikendom, to je značilo manje vre-

mena provedenog sa Konorom. Dok je išla ka Urgentnom odeljenju,

skoro je treperila od uzbuđenja; uzbuđenja što će vreme provesti sa

Nejtanom.

Posle njihovog jučerašnjeg poljupca, on je odlučio da ne idu na

večeru već da joj pomogne oko sređivanja dokumentacije, rekavši joj

da sumnja da će uspeti da završe mnogo posla. Morena se

zarumenela zbog njegovih reči, ali je razumela njihovo značenje. Bila

by voki

103

je sigurna da bi bili u stanju da se kontrolišu, čak i kad je stavila

Konora da spava, ali ipak, iako je žudela da je on poljubi, nije bila

spremna za bilo šta više. Sumnjala je da je i on spreman za tako

nešto i zato su oboje odlučili - a da ni jednu reč nisu naglas

izgovorili - da odlože detaljno pregledanja bolničke dokumentacije

za neko drugo veče.

Bez obzira na to, ona je sva razdragana otišla kući i zaspala sa

sanjalačkim izrazom na licu. Bila je svesna toga jer se u nedelju

ujutru probudila sa istim izrazom.

Nejtan ju je poljubio - a to je bilo sve o čemu je maštala i mnogo

više od toga.

Lagano je odradila jutarnju smenu u subotu, pre nego što je otišla

do svojih roditelja da s njima ruča i provede jedan sat sa Konorom.

- Pa, zar ne izgledaš kao mačka koja je uhvatila kanarinca? - rekla

je njena majka kad je Edvard rasklonio sto, i ostavio dve žene

nasamo.

- Šta hoćeš da kažeš?

- Ti... blistaš, Morena.

Morena nije mogla da zadrži osmeh koji joj se širio preko lica.

Slegla je ramenima i nasmejala se ali joj nije ništa rekla.

- Nešto se događa između tebe i Nejtana. To vidim. - Džojs je

zadovoljno klimnula glavom. — Da li to znači da će on ostati u

Viktor Harboru?

- Mama! Uopšte nije reč o tome.

- Pa, ako mi ti ne kažeš, ja ću i dalje da nagađam.

- Nije to ništa bitno.

- Očigledno da jeste.

- Poljubio me je. Eto, to je. Ništa više od toga. Džojs se ukočila.

- On te je poljubio?!

-Da.

-Gde?

Morena se namršti. - U usta.

- Ne, šašavice. Gde ste bili?

- Oh... uh... - Morena je pogledala u svoje ruke. - U kuhinji.

- U tvojoj kući? — Obrve njene majke su se izvile.

by voki

104

- Ne... um... u ordinaciji. - Morena! Bilo ko je mogao da ude. Ako

hoćeš da započneš vezu s nekim muškarcem, onda, molim te, budi

malo diskretnija.

- Da započnem vezu? Diskrecija? Mama, to je bio samo poljubac!

- Po tvom sanjalačkom pogledu bih rekla da nije. Ne samo

poljubac, ni u kom slučaju. - Džojs je prekrstila ruke, očigledno

nezadovoljna.

- Zašto si uznemirena? Mislila sam da ti se Nejtan dopada.

- Dopada mi se. To nema nikakve veze s tim, Morena. Reč je o

ovom gradu. Dovoljno su te ogovarali što se mene tiče, i ne želim da

još jednom prođeš kroz takvo mučenje i budeš predmet podsmeha.

Ma šta da se događa između tebe i Nejtana - drži sve pod kontrolom

bar dok ne budeš potpuno sigurna, jer ako ne budeš a on ode kad

mu istekne ugovor, ti ćeš biti ta koju će krišom gledati i o kojoj će se

voditi tihi razgovori koji će se naglo prekidati kad se pojaviš.

Morena je pažljivo slušala, shvatajući poentu svoje majke i

pokušavajući da sve to složi u svojoj glavi.

- Kakva su tvoja osećanja prema njemu? - Džojs je nastavila. - Da li

si zaljubljena u njega?

- Mama! - Morena je zavrtela glavom. - Još uvek ga ne poznajem

dovoljno dobro.

- Onda budi pažljiva, draga. Znaš da smo tvoj otac i ja uvek uz

tebe, ma šta da se desi, ali nemoj da se za-lećeš.

- Da se zalećem? Ti i tata ste praktično nameštali naš susret tokom

proteklih nedelja.

- Nije trebalo tako da ispadne. Naravno da ti želimo sreću i tvoj

otac svakako ceni Nejtana. Ako je Nejtan čovek za tebe, to je stvarno

divno. Ako nije, i ti budeš patila zbog njega, onda ćemo mi biti tu da

ti pomognemo da preboliš, baš kao što je bilo i sa Brusom. To je ono

što rade roditelji. Podržavaju svoju decu.

- Hvala.

- Ali oni takode očekuju od svoje dece da se ponašaju razumno.

- Ja se ponašam tako.

- Znam, ali... - Džojs je zastala i ugrizla se za usnu.

by voki

105

- Ali se nisam ponašala razumno kad sam bila sa Brusom. U redu

je, mama. Možeš to da kažeš. Možeš biti sa mnom otvorena. -

Morena je uzdahnula i ustala da se prošeta po sobi, posmatrajući

Konora, koji je ležao na podu i igrao se nekom igračkom. - Znam da

sam prošla mnogo toga kad je Brus otišao i, da, možda sam bila

zaluđena, ali sam odrasla, mama. Promenila sam se. Sada poznajem

sebe bolje nego pre dve godine. Kad čovek preživi bitku, postaje

snažniji, i svakako da ne bih bila tu gde jesam bez tebe i tate. -

Nasmešila se na svog sina. — I Konora, naravno.

Zastala je za trenutak a onda nastavila. - Nisam zaboravila kako je

bilo kad je Brus otišao. Nisam zaboravila tu usamljenost i patnju.

Sumnjam da ću ikada i moći. Znam da će, ako Nejtan odluči da

napusti Viktor Harbor, moje srce sigurno patiti malo više nego

ranije. Ali ako zanemarim ta osećanja koja imam prema njemu, ako

ih se odreknem i zaključam se, onda dopuštam da Brus pobedi. On

je uništio moje samopouzdanje, a samim tim i sposobnost da

ponovo steknem poverenje. Ne znam šta će se dogoditi sa

Nejtanom, mama. Sve što znam jeste da kad me pogleda, kad me

dodirne, kad me drži za ruku i kad skloni pramen moje kose, ja

osećam... ja se osećam kao žena, poželjna žena. A prošlo je previše

vremena otkad se nisam tako osećala. Bila sam toliko obuzeta

pokušajima da se priberem, sa klinikom, sa Konorom, da osećam

kao da sam zaboravila kako izgleda osećati se ženom. Nejtan me je

na to podsetio. Izgleda kao da me je vratio u život, pa čak i ako ništa

ne ispadne od našeg zajedničkog druženja, treba zbog toga da mu

budem zahvalna.

Morena je stajala ispred svoje majke, očekujući njen odgovor, njen

savet, njen blagoslov.

- Stvarno si o tome puno razmišljala - rekla je Džojs konačno. - I

ponosim se tobom zbog toga.

- Hvala.

- Vreme je da kreneš u bolnicu.

Morena je bacila pogled na sat i bila iznenađena. - Da li je vreme?

- Jeste. - Džojs je ustala i prišla ćerki, pa je čvrsto zagrlila. -

Ponosim se tobom, draga, ali znaj da smo tvoj otac i ja uz tebe.

by voki

106

- Hvala - ponovo je rekla Morena.

- Spremna za pokret? - pitao ju je Edvard sa vrata.

- Jesam. Da li ideš sa mnom? - upitala ga je i nagnula se da izljubi

Konora.

- Ima nekolko pacijenata koje želim da pregledam.

- Dobro.

- Ja ću svratiti kasnije i uzeti ga - reče Džojs. - Konor će uživati u

vožnji i nadam se da će zaspati u svojoj stolici pozadi u povratku

kući.

Pošto se pozdravila s majkom i Konorom, Morena je dovezla

Edvarda u bolnicu.

- Lepo si proćaskala sa mamom? - upitao ju je.

- Da. Koliko od toga si ti čuo? - Nije nimalo sumnjala u to da je

njen otac slušao.

- Veći deo sam čuo i zato sam i ja, takođe, ponosan na tebe,

princezo.

- Hvala, tata.

- Zbog Brusa si možda sazrela malo brže nego što si želela, ali ti

problemi i izazovi kroz koje si prošla učinili su te jačom. Ali, tvoja

majka je bila u pravu. Pusti da se stvari sa Nejtanom odvijaju

polako. On je dobar čovek, Morena, nimalo sličan Brusu, ali je i on

čovek koji treba da sredi svoj život.

- Znam.

Edvard je bio iznenađen zbog toga. - Poverio ti se?

- Ne. Nisam to ni očekivala od njega. Pa, pa, pa... Možda je Nejtan

Jang zanimljiviji nego što izgleda.

- A to znači?

- Znači da je možda i on spreman da ide napred.

- Hm. - Morena je zaustavila kola na parkingu bolnice i čula svog

oca kako oduševljeno viče zbog motocikla pored koga se parkirala.

Kad je on obišao motocikl, ona nije više o tome razmišljala, jer je nje-

no nestrpljenje što će ponovo videti Nejtana počelo da raste. Da li će

njihov odnos biti još uvek opušten i veseo? Ona ne zna.

Sve što zna jeste da se zbog Nejtana oseća kao da može da

upravlja celim svetom. Pre nego što ga je srela, pritisak na njenim

by voki

107

plećima je bio ogroman - briga zbog sve lošijeg zdravlja njenog oca,

preuzimanje klinike, rešavanje svih pravnih pitanja sa Brusom i,

naravno, činjenica da je samohrana majka najdivnijeg dečaka na

svetu.

Onda je, skoro kao kada lupiš dlanom o dlan, on njoj pomogao da

povrati samopouzdanje jer misli da je i pametna i poželjna. On joj je

pomogao da shvati da prilika kao što je ova ne pada s neba svakog

dana i da će biti luda ako ne napravi taj neustrašivi korak u

nepoznato. Naterao ju je da shvati da je život još uvek pred njom,

život koji će rado podeliti s njim. Činjenica da je ludost tako

razmišljati, tako osećati, više joj nimalo ne smeta. Ona će se upustiti

u tu vezu sa Nejtanom i videti šta će ispasti. Preživela je mnogo toga

zbog Brusa i svega što je učinio da bi je ponizio; preživela je

ogovaranje koje se širilo po gradu kao požar koji se oteo kontroli i,

što je još važnije, ona je trijumfovala. Ako se ispostavi da stvari ne

ispadnu dobro sa Nejtanom, onda će i to preživeti... ali toliko silno

želi da sve bude u redu.

Onog trenutka kad ga je ugledala, njen osmeh je zablistao, njene

oči su zasijale od sreće, a u njenom koraku je bilo neke lakoće.

- Zdravo svima! - Sedeo je u sobi za osoblje, i pravio neke

zabeleške. Još nekoliko članova osoblja se vrzmalo u blizini.

- Zdravo. - Kratko je podigao pogled, ali je nastavio s poslom.

- Znači... puno posla? - Postavila je pitanje svima ali, želela da

Nejtan odgovori.

- Uobičajeno - izvestio ju je.

- O Nejtane, baš si skroman! - Zoi, jedna od sestara, pohvalila ga je.

- Imali smo pacijenta s velikim bolovima niz levu ruku i sa otežanim

disanjem, i dok smo svi mislili da je srčani udar, Nejtan je brzo

shvatio da je u pitanju anksioznost. Bilo je to zadivljujuće.

Morena je klimnula glavom sestri koja nije tu bila stalno

zaposlena, već je poslata iz jedne agencije kao zamena za osobu koja

je bila na bolovanju. - Stvarno? - podigla je obrve zainteresovano i

pogledala u Nejtana. - Au, žao mi je što sam to propustila.

- O, bio je tako divan. Tako šarmantan, umiriv-ši starca i njegovu

ženu. Bili su mu tako zahvalni ali, onda... - Zoi je zastala i zatreptala

by voki

108

očima prema Nej-tariu, uzdišući dramatičano. - On je lekar i navikao

je da ljudima spašava život. Bar je tako njima rekao. -Zoi je lagano

spustila ruku na Nejtanovo rame. - Bili ste tako divni.

- Hvala - bilo je sve što je on rekao, sklapajući fasciklu koju je

držao. Zatim je ustao i obe žene su se pomerile. - Sada kad si ti ovde,

Morena, ja ću izaći da popijem kafu na brzinu.

- Svakako. - Kad su im se pogledi sreli, mogla je da primeti da nije

baš dobro raspoložen. Ponovo je videla čoveka koga je upoznala

onog prvog dana, sa maskom na licu... ali je još uvek bio podjednako

seksi. Da li je to zbog pacijenata? Da li zbog nametljive sestre? Da li

zbog nje? Zašto ponovo izgleda ovako rezervisan?

Iako je želela više od svega da ode i porazgovara s njim, uspela je

da se koncentriše na informacije koje joj je Zoi davala o pacijentima

koje su trenutno lečili u urgentnoj službi.

Njen otac je ušao, potrudivši se da ga primete sestre na

Urgentnom odeljenju a zatim se uputio prema ostalim odeljenjima

da se nade sa svojim starim prijateljima, pretvarajući se da ih

kontroliše u svojstvu lekara.

Petnaest minuta kasnije, Nejtan se nije pojavio i mada dužina

pauze nije bila problem, Morena je počela da se brine za njega.

Taman je htela da ode i potraži ga kad je zazvonio telefon na stolu i

ona se odmah javila.

- Urgentno, doktorka Kemden.

- Morena, ovde Samer.

- Šta se desilo? - Morena je instinktivno uzela olovku da zabeleži

izveštaj ono što će joj bolničarka saopštiti.

- Tinejdžer je skrenuo sa pešačke staze na Granit Ajlendu i pao sa

litice. Glupirao se pred svojim drugovima i izgubio ravnotežu.

Morena je uzdahnula. - Da li je to na onom mestu iznad koga

prolazi tramvaj?

- Da. Trebalo bi da bude bolje obezbeden ali nećemo o tome sada.

Verovatno postoji fraktura oba stopala, desne golenjače i lišnjače,

razderotine, modrice i blagi potres.

- Svestan je?

by voki

109

- Da, ali je bio bez svesti odmah nakon nesreće, po priči njegovih

drugara.

- Koliko ima godina?

- Sedamnaest.

- Ah, lude godine.

- Stabilizovali smo njegovo stanje i dali mu sredstvo za

ublažavanje bolova. Udaljeni smo neka dva minuta.

- U redu. Bićemo spremni. - Morena je završila razgovor i poslala

Zoi da potraži Nejtana a ona je otišla u šok-sobu opremljenu za

ovakve situacije i počela da priprema potrebne stvari. Takode je

telefonirala Radiologiji da ih obavesti da će im dovesti pacijenta. -

Verovatno će biti potrebno da mu se snimi stopalo, noga i kičma,

kao i da mu se uradi skener glave - rekla im je.

- Dobro - rekao je Alen, rendgenski tehničar.

- Ja sam ti potreban? - Nejtan se pojavio na vratima upravo kad je

Morena spuštala slušalicu. Okrenula se prema njemu, pitajući se da

li on stvarno želi da mu ona odgovori na to pitanje. Odgovor je,

naravno, bio glasno „da", ali je bila sigurna da njen odgovor ima

sasvim različito značenje od onoga koje je on očekivao.

- Dovoze pacijenta sa mnogim povredama. - Pre-nela mu je

informacije koje joj je telefonom saopšti-la Samer.

- Da li vršite transfer takvih pacijenata?

- Zavisi. Ako su prelomi jednostavni i možemo da ih saniramo,

onda nema razloga. Međutim, u ovom slučaju, pošto je u pitanju

politrauma*, možda bi u stvari bilo bolje da to uradimo. Zdravstveni

centar Flinders nalazi se na sat vožnje kolima hitne pomoći, ako nisu

u pitanju teški slučajevi, ili na petnaest minuta vožnje helikopterom.

Prvo ćemo ga pregledati.

Nejtan je klimnuo glavom ali nije rekao ništa više. Morena je za

trenutak oklevala i onda prišla bliže kako bi njene reci čuo samo on.

- Nejtane... da li nešto nije u redu?

____________________________________

*Istovremena teža povreda najmanje dvaju različitih organa ili organskih sistema. (Prim.

prev.)

by voki

110

Spustio je pogled prema njoj, pogledavši prvo njene usne a onda

ponovo njene oči. Udahnuvši, hteo je da progovori, ali ih je

prekinula Zoi, ušavši u sobu.

- Mogu da čujem sirene hitne pomoći - rekla je uzbuđenim,

pevljivim glasom, kao da uživa. - Morena... samo sačekaj da vidiš

Nejtana na delu. On je tako nevero vatan.

Nejtan, koji je bio okrenut leđima Zoi, protrljao je lice rukama i za

trenutak sklopio oči.

- Zoi, idi i sačekaj kola hitne pomoći, molim te -Morena joj je

izdala uputstva, i brbljiva sestra je izašla. Morena se nasmešila

Nejtanu kao da se izvinjava. - Udahni duboko. Na spisku dežurstva

je cele nedelje.

- Okej - klimnuo je glavom, ali nije uzvratio osmeh, nije se nimalo

potrudio da kaže ili uradi bilo šta, i Morena je bila i zabrinuta i malo

povređena. Možda ga ne nervira Zoi. A možda ona? Nesigurnost je

ponovo počela da pokazuje svoje ružno lice, ali baš sada za to nije

bilo vremena i ona ju je svesno odbacila da bi se koncentrisala na

posao.

Morena se okrenula od njega i otišla do lavaboa da opere ruke i

navuče rukavice pre nego što obuče mantil za jednokratnu

upotrebu. Nejtan je bez reči učinio to isto i ubrzo su Samer i njen

kolega ugurali pacijenta na kolicima. Morena je prišla sa strane i dok

su izbrojali do tri, premestili su pacijenta na bolnička kolica, pa je

Samer još jednom ponovila listu povreda.

Nejtan je pregledao ženice pacijenta, a Morena je uzela stetoskop

iz fioke i poslušala mu otkucaje srca.

- Zdravo, dečko - Morena je rekla mladiću, koji je izgledao kao da

ima trinaest a ne sedamnaest godina.

- Zdravo - odgovorio je on slabim glasom.

- Zenice iste i reaguju na svetio - izjavio je Nejtan. Morena je

klimnula glavom i izvadila slušalice iz

ušiju, spuštajući ih oko vrata. - Ja sam Morena. Kako se ti zoves?

- Da li ste vi ovde lekar?

- Jesam. Ovo je Nejtan. Kako se ti zoveš?

by voki

111

- Adam.

- Možeš li da se setiš šta se dogodilo, Adame? - Morena se

nasmešila u znak zahvalnosti dok su Samer i njen pomoćnik izlazili

iz sobe. Nejtan je već procenjivao Adamove povrede i pravio opšta

zapažanja dok je on govorio.

- Samo sam se zabavljao s drugarima i izgubio ravnotežu i

okliznuo se. Bilo je to tako iznenada i nisam znao da su stene tako

nesigurne i... — U očima su mu se nazirale suze pa je Morena nežno

stavila svoju ruku na njegovu.

- U redu je. Da li si odavde ili si došao iz Adelejda na dan?

- Iz Adelejda.

- Dobro. Treba da obavestimo tvoje roditelje i...

- Moji drugovi su ih već zvali.

- Dobro. Dok ne stignu tvoji roditelji, mi ćemo ti previti rane. -

Morena je pregledala čvorugu na Adamovoj glavi. Bilo je dosta krvi,

ali kad je pažljivo očistila taj deo da bi mogla bolje da pogleda,

videla je da razderotina nije tako duboka. - Ovde će biti potrebno

nekoliko šavova - rekla je - ali u suštini, nije tako loše.

- Da li se stvarno sećaš pada ili samo pričaš ono što su ti drugovi

rekli? - Nejtan je upitao, prišavši Moreni tako da pacijent može da

vidi s kim razgovara.

- Sećam se da sam bio na stazi, znate, da sam se šetao, i sećam se

da sam bio na vrhu i vikao i onda... Osetio sam bol i ljudi su se

naginjali iznad mene.

Nejtan je klimnuo i izmerio krvni pritisak mladića. Bio je malo

povišen, što je bilo uobičajeno za takve okolnosti. - Imao si puno

sreće, Adame. Povredio si ozbiljno oba stopala i imaš nekoliko

polomljenih kostiju, ali ćemo te odvesti na snimanje, da bismo mogli

da procenimo koliko su povrede ozbiljne.

- Da li imaš bolove? - Morena ga je pitala.

- Ne. Žena iz hitne pomoći mi je dala nešto, ne znam šta, i sada je

O.K.

- Dobro onda, vodimo te na snimanje.

- Ja sam popunio nalog - rekao joj je Nejtan, i pružio ga Zoi koja

mu je rado asistirala tokom pregleda pacijenta. - Tražio sam

by voki

112

rendgenski snimak oba stopala, anteroposteriorni snimak desne

golenjače, kičmenog stuba i lobanje. Da li misliš da je potreban

skener glave? - upitao je Morenu, i ona je klimnula.

- To možemo kasnije da obavimo. - Ponovo je usmerila svoju

pažnju na Adama. - Da li si uopšte povraćao? Da li ti je bila muka?

- Ne. Da li je to dobar znak?

- Da. - Nasmešila mu se. - Biće ti dobro... s vremenom.

- Da li ste sigurni? - To se uvek ponavlja, preosetljivost, i ma koliko

mladići njegovog uzrasta sebe smatrali odraslima, kada se desi

ovako nešto, često shvataju da su im potrebne majke isto koliko i

sedmogodišnjacima.

- Sigurna sam. Zoi će te sada odvesti na snimanje. Što pre budemo

saznali koliko si povreden, brže ćemo moći da reagujemo kako

treba.

Kada su ga odvezli, Nejtan ju je pogledao. - Pa, baš si ga osvojila.

- Sumnjam. U meni vidi majku.

- Dobro ti to ide - odgovorio je Nejtan, pre nego što je skinuo

rukavice i izašao iz sobe. Morena se na-mrštila, jer nije bila sigurna

šta da misli o njegovom komentaru, ali se ubrzo nije više razmišljala

o tome pošto je morala da napravi izveštaj. Kad se vratila u

prostoriju za osoblje, Nejtana nije bilo tamo i pojavio se iznenada ko

zna odakle kada su vratili Adama sa snimcima.

Morena je počela da ih analizira: - Tri frakture metatarzalnih

kostiju na levoj i dve na desnoj, kao i fraktura leve petne kosti. Ovaj

dečak neće moći da hoda izvesno vreme. - Uzdahnula je. - Desna

golenjača i lišnjača. - Zavrtela je glavom. - Prelom sa dislokacijom.

- Biće potrebno vremena za osteosintezu - složio se Nejtan, dok je

stajao iza nje. Bio je sasvim blizu, toliko blizu da je mogla da oseti

toplotu njegovog tela. Njegov svojstveni miris ju je okružio kao

topla dobrodošlica i ona je potisnula sve veći osećaj neizvesnosti koji

se trudila da drži pod kontrolom još od trenutka kad ga je videla

onako neraspoloženog.

- Tačno. Za to služi hirurgija.

- Da li imate ortopedskog hirurga ovde u Viktor Harboru?

by voki

113

- Imamo hirurge koji dolaze da obave preglede i urade neke od

intervencija, ali nikoga za ovakve slučajeve. Ne, transportovaćemo

Adama u Zdravstveni centar Flinders, to je najbliža veća bolnica.

- Srećom, lobanja izgleda neoštećena, a isto tako i kičma - primetio

je Nejtan, naginjući se napred da pokaže na određeni snimak. Dok je

to radio, njegova ruka je dotakla Moreninu i njenim telom prođoše

žmarci. - Izvini. - Ta reč se jedva čula i on se pomerio tako da se više

nisu dodirivali.

- On je srećan momak - dodao je Nejtan, tek da kaže nešto da bi

prikrio utisak koji Morena ostavlja na njega. Trudio se svim silama

da kontroliše želju koja ga je obuzela onog trenutka kad ju je

ugledao tog popodneva. On mora da se kontroliše, naročito posle

jučerašnjeg poljupca. Proveo je užasnu noć - najgoru otkad ju je

upoznao - jer je ostao budan, osećajući krivicu što je poljubio ženu

koja nije njegova supruga.

- U pravu si - reče Morena, a on primeti jedva osetno podrhtavanje

u njenom glasu. - Ja pretpostavljam da je reč o podlivu oko trtične

kosti, ali prema ovim snimcima, dobro je. - Okrenula se da potraži

snimke skenera i pošto nije mogla da ih pronađe, pogledom je

potražila Zoi. Sestra je baš izlazila iz jedne od soba previjališta, i

uputila se prema njima. - Zoi, da li je Adam već išao na skener?

- Aparat nešto nije u redu - obavestila ih je Zoi, a Morena je

zakolutala očima. - Cele nedelje imaju problema s njim.

Uzdahnula je. - Dobro. Pošto nije povraćao a njegove ženice su

normalno reagovale na svetlost... - pogledala je u Nejtana očekujući

podršku i on je klimnuo glavom. - A lobanja i kičma ne pokazuju

oštećenja, tako da nema opasnosti da se transportuje u Adelejd bez

skeniranja. Oni to mogu tamo da urade.

- Slažem se - reče Nejtan. - Zoi, možete li da odete i posmatrate ga

ponovo, molim vas?

- Svakako, slatkišu. - Namignula mu je dok je odlazila, vrckajući

kukovima.

- Strašno. Postaje sve napadnija.

- Pričaj mi o tome. - Nejtan je seo umorno u jednu od stolica. - Da li

su sve sestre ovde kao ona?

by voki

114

Morena je zavrtela glavom i nasmejala se. - Bio si u stanju da

izađeš na kraj sa osobljem u staračkom domu, a da ne pominjem

gospođu Metjuz koja je flertovala sa tobom. A bilo je dama u

penzionerskom naselju koje su bile tako bezočno napadne u svojoj

ljubaznosti da sam pomislila da će njihovi jajnici možda ponovo

proraditi. Oh, a takođe i gospođa Henderson, koju si uspeo da

šarmiraš svog prvog radnog dana. Gospoda Henderson - rekla je

naglašavajući - koja se nikada ne smeje niti ima lepu reč ni za koga, i

ti si došao, i šarmi-rao je toliko da je otrčala kući da peče biskvite za

tebe - a ti se brineš zbog Zoi? - završila je ona s nevericom.

Nejtan se namrštio. - Kad ti to tako opišeš...

- Veruj mi. Ti možeš da izađeš na kraj s njom.

- Ali da li mogu da izađem na kraj s tobom? - Ovo je izgovorio sa

uzdahom, kao da se miri sa sudbinom i Morena je samo mogla da

zuri u njega.

- Šta to treba da znači? - Zabrinutost se ogledala na ćelom njenom

licu i Nejtan je zavrteo glavom i ustao.

- Ne znam. - Prošao je rukom kroz kosu, pa su neki pramenovi

ostali malo da štrče. Morena nije mogla a da se ne osmehne na to

kako divno izgleda... divno i ranjivo. - Ne mogu da razmišljam

jasno, ja... jedva da sam i spavao prošle noći. Osećam se... užasno i

kriv sam jer želim da budem s tobom, ali istovremeno znam da je to

pogrešno.

- Zašto je to pogrešno? - Morena je bacila pogled oko sebe, znajući

da za ovakvu priču nije ni vreme ni mesto. - Slušaj, kroz nekoliko

sati ćemo završiti i šta misliš da dođeš kod mene na večeru? Ništa

posebno... mada imam bocu širaza iz jedne od lokalnih vinerija. -

Nejtan se nasmešio na njene reči. -I samo da razgovaramo. Da

razjasnimo neke stvari. Šta misliš?

Nejtan se osvrnuo oko sebe, i video kako se Zoi vraća prema

njima. - O.K.

- Dobro. - Morena je želela da ga dodirne, da ga zagrli, da ga ubedi

da je u redu da izađe iz svoje sigurne zone, ali je znala da to ne bi

bila prava stvar, a najmanje što je sada želela jeste da se on povuče.

Ma šta da se događa među njima, previše je važno da bi se

by voki

115

rizikovalo jednim pogrešnim potezom. Nastavili su da rade tokom

cele smene, i oboje su razgovarali sa Adamovim rodireljima kad su

stigli i ostali su sve dok njihov pacijent nije uspešno ukrcan za ZCF.

Dvadeset minuta kasnije primili su još jedan poziv i ovog puta je

Nejtan zapisao podatke. Pošto je spustio slušalicu, pogledao je u

Morenu. - Bila je to Samer. Saobraćajni udes na deset minuta od

grada. Na putu je prema nama da nas pokupi pošto je rekla da ćemo

svakako biti potrebni na mestu nesreće zbog izvlačenja žrtava.

- O.K. - Morena se okrenula prema Zoi, koja je naišla kad je Nejtan

završio. - Zoi, pronađi mog oca i reci mu šta se dogodilo. On može

da pokriva Urgentno dok se mi ne vratimo. Potom, pozovi Flinders,

obave-sri ih da imamo saobraćajni udes i reci da pošalju helikopter

za transport. Biće mi potrebne još tri sestre. Ako imate bilo kakvih

pitanja, pitajte mog oca.

- Razumela sam - rekla je Zoi, i za trenutak je Morena pomislila da

ova devojka namerava da se uozbilji, ali je Zoi rekla: - Ko je vaš

otac?

Kolutajući očima, Morena joj je sve napisala dok je Nejtan bio

zauzet pretraživanjem ormana, pokušavajući da pronađe stvari za

koje je mislio da će im trebati. - Treba da se presvučemo - rekla mu

je Morena, i povela ga do svlačionica gde su se oboje presvukli u

specijalne narandžaste kombinezone. Kad je hitna pomoć stigla,

oboje su bili spremni da krenu. Morena je prva ušla, pa je ušao

Nejtan i zatvorio vrata, pomažući joj da namesti pojas pošto nije

mogla da nade kopču.

- Bedžer je otišao ispred drugim kolima - Samer je rekla za svog

kolegu.

- Da li su u pitanju jedna kola? Dvoja kola? — upitala je Morena.

- Najmanje troja, po onome što su mi rekli. I jedan kamion.

Očigledno je taj sleteo s puta i prevrnuo se. Jedna kola su se

prevrnula, a druga su blokirala saobraćaj prema Adelejdu.

- Policija?

- Trebalo bi da stigne tamo pre nas - rekla je Samer dok se

koncentrisala na vožnju, i sa uključenom sirenom vesto jurila

by voki

116

ulicama. Sunce će zaci kroz jedan sat i bilo bi jako važno da obave

glavni deo posla pre toga.

Kad su se približili mestu udesa, Samer je usporila kola hitne

pomoći i Moreni je bilo drago što vidi da je viši narednik Trejsi već

prisutan i razgovara sa radoznalim putnicima iz kola koja su se

vraćala u Adelejd. Samer se probila kolima što je moguće bliže

mestu nesreće i kad su prošli pored prvih kola, Morena je počela

teško da diše. Kola su se očigledno prevnula nekoliko puta i mada

su sada bila na točkovima, krov je bio smrskan.

Bila je zapanjena. - Kako neko može da preživi ovako nešto?

- Ljudi su preživeli i gore stvari - bilo je sve što je on rekao, i znala

je da je u pravu. Ovo nije bila prva saobraćajna nesreća koju je

videla, niti će biti poslednja. Druga dva automobila su bila dalje niz

put, a jedan od njih je blokirao saobraćaj za Adelejd, kao što je javlje-

no. Srećom, činilo se da vozač tih kola nije ozbiljno povređen, pošto

je stajao pored kola i pričao s jednim policajcem, pokazujući nešto i

delujući veoma ozbiljno. Međutim, niz čelo mu je curila krv pa će

morati da ga pregledaju zbog povreda glave.

Druga kola su bila na Šljunkovitoj zaustavnoj traci, ulubljena i

izudarana sa svih strana, ali ne toliko mnogo kao ona koja su se

preturala. Kamion je bio u blizini puta, okrenut na bok na suvoj

travnatoj površini, a njegov tovar je bio razbacan svuda naokolo.

- Hvala bogu što nije bila cisterna za gorivo - rekla je Samer kad je

konačno zaustavila hitnu pomoć. Svi su istrčali iz kola, noseći svoje

lekarske torbe.

- Morena... ti preuzmi ona prevrnuta - rekao je Nejtan

autoritativno. - Ja ću proveriti ova kola ovde... - pokazujući na kola

pored bankine - ...a zatim vozača kamiona. Samer, ti se pobrini za

vozača koji razgovara s policajcem. Gde je tvoj kolega?

- Bedžer? - Pogledala je okolo. - Tamo preko, sa vozačem kamiona.

Nejtan je klimnuo i krenuo, osvrnuvši se samo jednom da vidi

kako Morena ide prema kolima koja su se prevrtala. Nadao se da

putnici nisu u tako lošem stanju kao i vozilo. Kad je došao do kola

pored bankine, zavrteo je glavom. Čak i sa mesta na kome je stajao,

mogao je da vidi vozača - koji je bio jedini putnik u kolima - kako je

by voki

117

klonuo preko volana pod jako čudnim uglom. Nije bilo moguće ući

kroz vrata vozača, pa je pokušao na druga, ali su sva bila

zaglavljena zbog udara. Prozor zadnjih vrata sa vozačeve strane bio

je slomljen i pošto je pažljivo odstranio ostatak stakla jednim krajem

baterijske lampe, Nejran je mogao da odglavi vrata sa strane, pa su

se otvorila. Dozivao je vozača, ali nije bilo odgovora. Ulazeći polako

u kola, krenuo je prema prednjem delu. Navukao je rukavice i

prstima pritisnuo vrat vozača. Nije se osećao puls.

Izvadivši medicinsku lampu, pažljivo je podigao glavu vozača i

proverio mu ženice.

- Ukočene i proširene - rekao e, a zatim pogledao na sat da bi

mogao da izvesti o vremenu smrti. Krećući se pažljivo unazad,

izašao je z kola, okrenuo se i našao licem u lice sa policajcem.

- Mrtav je. - Nejtan je skinuo rukavice i uzeo medicinsku torbu.

- Polomljen vrat. Verovatno je umro prilikom sudara.

- U redu. Doneću ceradu da prekrijemo kola. - Policajac je malo

oklevao. - Ko ste vi?

- Doktor Nejtan Jang – rekao je dok je odlazio prema vozaču

kamiona, ne dozvolivši policajcu dalji razgovor. - Bedžer? - pozvao

je Nejtan, i bolničar se pojavio. - Izveštaj?

Bedžer je počeo da daje Nejtaau kratak izveštaj u vezi sa vozačem

kamiona kad se iz pravca prevrnutih kola čulo glasno dozivanje.

- Nejtane!

- To je Morena. — Nejtan je već pohitao u njenom pravcu. - Ti

možeš sa ovim ovde da se izboriš, zar ne, drugar?

- Svakako. Idi.

Nejtan je prišao brzo ali veoma oprezno do strane gde je bila

Morena. - Šta se dešava?

- Ne mogu da ih izvučem! Ne mogu da ih izvučem! - vikala je

uzrujano. Nejtan je bio malo iznenađen što je vidi tako potresenu.

- Morena? - Spustio je torbu i stavio ruke na njena ramena.

- Trebaće nam milicn godina da bismo ih izvukli. Brzo. Moramo

da damo obaveštenje preko radio-stanice. Moraće da dođu iz

Adelejda. Odmah sve organizuj.

by voki

118

- Hej! Sačekaj trenutak! - Primorao ju je da ga pogleda ali je ona još

uvek govorila nešto nerazgovetno.

- Ne. Ovo nije moguće. Moram da ih izvučem. - Istrgla se od njega i

vratila do kola, pokušavajući da smisli način kako da ude, drmajući

ručke, ali nije uspevala.

- Koga da izvučeš? Da li ih poznaješ? - Bio je pored nje i virio u

kola. Mogao je da vidi ženu na suvozačevom sedištu, muškarca na

sedištu vozača i... Zagrcnuo se jer mu je trenutno pozlilo. Bebu

pozadi.

- Da li je to beba?

- Da. To je Ivan. Ovo je Kejli, ćerka gospodina Dinzmora. Ono je

njen muž Sajmon, Nejtane. - Zgrabila ga je za ruke. - Moramo da ih

izvučemo. Moramo da smislimo način.

Klimnuo je glavom, pokušavajući da se pomiri sa činjenicom da je

beba pozadi. Ne bilo koja beba već najmlađe unuče gospodina

Dinzmora - beba istog uzrasta kao i Konor. Morena je u pravu.

Moraju da pomognu toj porodici, posebno zato što je ovog vikenda

godišnjica smrti gospođe Dinzmor.

- Koja je procedura, Morena? - upitao je.

- Ja mogu tu da vam pomognem - čuo se jedan glas i Nejtan se

okrenuo. - Viši narednik Trejsi - rekao je čovek. - Ko je u kolima,

Morena?

- Kejli Dinzmor. - Nije bilo bitno što je Kejli pro-menila prezime

kad se udala za Sajmona - Trejsi je odmah znao o kome govori i

Nejtan je primetio kako se njegov stav menja. Sve je sada drugačije.

Ovi ljudi u kolima nisu samo pacijenti koji su doživeli nesreću, oni

su porodica, i ako je išta naučio o malim gradovima, to je da oni brinu

o svojima.

- U redu. - Trejsi je klimnuo glavom i pritisnuo dugme na svojoj

radio-stanici. - Gde su ta vatrogasna kola? - zaurlao je. Nastavio je

da izdaje naređenja i prima informacije dok su Morena i Nejtan

pokušavali da nađu način da uđu. Trejsi je naredio svom mlađem

pomoćniku da donese polugu a Morena je predložila da pokušaju

da otvore gepek, nadajući se da će tako moći da uđu, ali to nije bilo

by voki

119

moguće. Čula je neki zvuk iz kola dok su se Nejtan i Trejsi pitali da

li mogu da uđu kroz smrskanu šoferšajbnu.

Morena je otišla do prozora i pogledala unutra. Taj zvuk koji je

čula bio je bebin plač i ona je u sebi zahvalila bogu. Plač je za njene

uši bio muzika i on joj je dao nadu.

- Nećemo ih pomerati dok ne sklone krov, ali moramo doći do njih

da im pomognemo - rekao je Nejtan.

Morena je bila ispunjena novom snagom i, s polugom u ruci, još

jednom je pokušala da otvori vrata gde je bila Kejli, i ovog puta

uspela da razdvoji metal.

- Nejtane! - viknula je, i on je brzo došao do nje, i odmah uzeo

polugu i vukao svom snagom. Vrata su polako počela da se otvaraju

i istovremeno je Kejli počela da se budi. Gurali su i vukli, radeći

zajedno i ne zadugo, uspeli su da udu i pregledaju Kejli.

Morena se nagnula i uzela svoju prijateljicu za ruku. - Kejli? Da li

me čuješ? Ja sam, Morena.

- Morena? - Kejlin glas je bio tih i sanjiv. - Gde sam?

- Dogodila se nesreća. Samo se ne pomeraj. Izvući ćemo te napolje.

- Sajmon? Ivan? - To su bile sledeće reči koje je Kejli izgovorila i

Morena je pokušala da je uteši što je bolje umela. Sajmon se još uvek

nije pomerao, ali s mesta na kome se nalazila mogla je da primeti da

još uvek diše.

- Pokušaću ponovo da otvorim Sajmonova vrata -rekao je Nejtan.

Bio je dovoljan sam jedan mali pod-strek pa da adrenalin ponovo

poraste.

Morena je uspevala da održi razgovor s Kejli dok ju je pregledala,

srećna što vidi da je njena prijateljica pretrpela samo posekotine i

modrice. - Možeš li da mrdaš prstima? - pitala ju je, i sa

zadovoljstvom shvatila da ona to dobro radi. Morena je nastavila da

testira svoju prijateljicu ali je bila sigurna da joj kičma nije

povređena. Ipak, namestila je cervikalnu kragnu oko Kejlinog vrata

baš kada je Nejtan napravio mali pomak sa Sajmonovim vratima.

- To volim da vidim - rekla je, osećajući kako se prvobitni teret s

njenog srca dramatično smanjuje. Ivan je još uvek plakao u zadnjem

delu kola, ali se malo umirio kad je čuo majčin glas. Morena je još

by voki

120

uvek pokušavala da smisli kako da dođe do njega, ali je u tom

trenutku izgledalo da se to može uraditi samo kad pomere Kejli ili

Sajmona.

Nejtan je uspeo da otvori Sajmonova vrata dovoljno da može da se

provuče kroz otvor i proveri njegove povrede. - Sajmone? - pozvao

ga je, i posle trećeg pokušaja, kad je i Kejli počela da ga doziva,

Sajmon se konačno odazvao. Svi su odahnuli sa olakšanjem.

Kada je sledeći put Morena obratila pažnju na okolinu, sunce je

već bilo zašlo, na mestu nesreće je sijala bleštava svetlost kola hitne

pomoći, a i vatrogasna kola su već bila tamo. Bila je samo delimično

svesna svega što se događa oko nje, jer su njenu pažnju zaokupljali

njeni prijatelji.

Bedžer je uspeo da pomogne vozaču kamiona da izađe iz vozila, a

zatim ga je odvezao u bolnicu dok se Samer baš vraćala iz bolnice,

pošto je odvezla vozača drugih kola. Prišla je da vidi da li može

ikako da pomogne.

- Upravo čekamo da se desi čudo - rekla je Morena, osećajući kako

topao večernji povetarac počinje da pirka. Podigla je pogled prema

oblacima koji su se gomilali i zavapila. - Samo mi nemojte reći da će

biti grmljavine. To je poslednja stvar koja nam je potrebna.

- Nisu najavili kišu - reče Samer. - Ali to ne znači da nećemo imati

munje.

Morena je protrljala oči rukama, zabrinuta za svoje prijatelje, a

posebno za malog Ivana. Još uvek je disao i povremeno plakao ali

nisu mogli da dopru do njega da ga pregledaju - ne pre nego što

pomere Kejli ili Sajmona. Sajmonove povrede su bile mnogo

ozbiljnije od Kejlinih i Morena je već pripremila svoju prijateljicu da

će Sajmon morati da bude prebačen helikopterom do Zdravstvenog

centra Fllinders na lečenje.

- Zašto danas?! — Kejli je ponovila, dok je nov napad plača

propratio njene reči. - Zašto sada?

- Znam - rekla je Morena, i uhvatila prijateljicu za ruku, nudeći joj

maramicu. - Ali ste svi živi. To je blagoslov.

- Tata ovo neće izdržati.

- O, videćeš da hoće. Jak je on kao bik iz Melija.

by voki

121

- Ali ove nedelje je trebalo da... - zaćutala je jer je Ivan počeo

ponovo da plače.

- Pst - Morena ju je tešila, i nije bila sigurna da li govori bebi ili

majci ili oboma. - Izvući ćemo te odavde. Brinemo o tebi. Nećemo

dozvoliti da vam se išta dogodi, zar ne, Nejtane?

- Svakako da nećemo - odgovorio je odlučno. Kejli je jecala, a onda

se slabašno nasmešila. – Sada vidim zašto ti se dopada.

Morena je pogledala u Nejtana, pa su im se pogledi sreli i za

trenutak je on zadržao svoj pogled na njoj.

- Ovoga sačuvaj - nastavila je Kejli i očigledno se nije obazirala na

zbunjenost koju bi neko od njih dvoje moglo da oseća.

- Hvala ti na savetu - samo je rekla Morena, ali joj je bilo teško da

skrene pogled. Nejtan joj se smešio. Nije to bio jedan od njegovih

veselih, blistavih osmeha, zbog kojih bi osetila slabost u kolenima.

Ne, to je bio mali, nesiguran osmeh, koji je bio ispunjen nadom.

Nisu joj zadrhtala kolena zbog takvog osmeha jer je otišao pravo do

njenog srca, ispunjavajući ga snagom... snagom da nastavi dalje.

Nada i snaga. Dobra kombinacija.

Iznad njih se začuo glasan prasak i svi su pogledali uvis. Nebo se

osvetlilo na nekoliko trenutaka. Nejtan se ispravio na mestu na

kome je upravo završio pregledanje Sajmona, i pogledao prema

kamionu, koji je bio okrenut na stranu. Ekipe za raščišćavanje su bile

zauzete rasklanjanjem ruševina. Još jedan prasak, vazduh oko njih

se ispunio elektricitetom i Nejtan je osetio kako mu se dlačice na

vratu ježe. Munja, suva mrka trava, uništen kamion - bila je to loša

kombinacija, i tek što su mu te misli prošle kroz glavu, začuo je

povike ljudi koji su radili oko kamiona.

- Požar. Zapalio se! - Viknuo je jedan od njih.

- Svi se pomerite! - Trejsi je vikao, a ljudi nisu čekali uputstva da se

udalje na bezbedno rastojanje. Morena je posmatrala - sve se

dogodilo tako brzo, preokrenuvši situaciju u deliću sekunde. Sve što

je do malopre bilo relativno pod kontrolom, sada je imalo katastro-

falne posledice.

Mogla je da vidi plamenove koji su počeli da zahvataju travu, a

zbog toplog povetarca koji ih je potpirivao, postajali su sve veći i

by voki

122

brzo se širili. Vatrogasne ekipe su trčale okolo, pokušavajući to da

spreče. Sve je izgledalo kao na usporenom snimku. Pogledala je u

Nejtana, on se okrenuo da pogleda u nju i bez reči su odlučili šta

treba da urade... Opasnost od požara je bila neminovna i evakuacija

je bila pitanje života i smrti. Nije bilo više vremena za čekanje.

- Samer - reče Morena, naginjući se. - Moramo da izvučemo Kejli i

Sajmona iz kola. - Samer je brzo dodala Moreni velike makaze da

preseče pojas Kejlinog sedišta. - Ja mogu nju da izvučem. Pomozi

Nejtanu.

Samer je uradila kako joj je rečeno i Morena je uspela da izvuče

Kejli, srećna što je ranije proverila da njena prijateljica nema povrede

kičme. - Ja ću nju preneti - rekao je Trejsi, stvorivši se pored Morene

onog trenutka kad je iznela Kejli iz kola.

- Ivan. Šta je sa Ivanom? - Kejli je jecala.

- Uzećemo ga. Iznećemo ga - rekla je Morena, i brzo se sagnula u

kola, pokušavajući da dopre do zadnjeg dela. Mogla je da se

provuče donekle ali joj ruke nisu bile dovoljno dugačke da dohvati

Ivana. Uspela je ipak da ga dobro pogleda i osim jedne čvoruge na

glavi, izgleda da nije imao drugih povreda. Sedište u kome se

nalazio u potpunosti ga je zaštitilo, što mu je, uostalom, i bila svrha.

Trebalo je da se preseku kaiševi da bi mogli da ga izvuku, ali ona to

nije mogla da izvede. Jednostavno nije mogla da ga dohvati.

- Kako je on? - upitao je Nejtan dok su se pripremali da iznesu

Sajmona, jer su ga čekala spremna nosila.

- Dobro izgleda ali ne mogu da ga dohvatim.

- Pomozite mi začas - rekao je Nejtan, i oni su se usredsredili na to

da iznesu Sajmona, dok se vrelina požara osećala sve bliže. Mada se

vatrogasna ekipa borila, zbog vetra koji je kovitlao sve što mu se

našlo na putu, nije se moglo predvideri da li će moći da stave požar

pod kontrolu.

Morena je skrenula pogled sa vatre na Nejtana. -Moramo da

izvučemo Ivana.

Nejtan je mogao da oseti sve veću histeriju u njenom glasu. -

Izvući ćemo ga. - Uhvatio ju je za ruke. -Obećavam ti, Morena. Idi

do Kejli. Ja ću izvući Ivana.

by voki

123

- Ne idem od tebe - izjavila je odlučno.

- Nije bezbedno.

- Ne idem bez tebe - bila je uporna.

- Ja mogu da ga izvučem - rekao je Nejtan, ušavši u kola sa strane

gde su putnička sedišta. Pogledao je malog dečaka, koji je sada

glasno plakao, dok mu se u glasu osećao strah. Nejtan ga nije krivio,

nije ga uopšte krivio. Nejtan je čvrsto stisnuo zube, odlučan da spase

ovu porodicu. Da pruži priliku Kejli, Sajmonu i malom dečaku

Ivanu da provedu još mnogo dana zajedno s gospodinom

Dinzmorom. On nije bio u mogućnosti da spase svoju ženu i

nerođeno dete. On nije bio tamo - niko nije bio. Pa to se ovog puta

neće dogoditi. On će spasti bebu i mada se vrelina plamenova

pojačavala svakog trena, on je nastavio. Ispruživši ruke napred,

uspeo je da ih stavi na kaiševe koji su držali Ivana. Kopča je bila

zaglavljena.

- Morena, makaze! - zapovedio je. Mogao je da čuje kako im Trejsi

viče da se evakuišu, da ne želi da izgubi dva dobra lekara. Morena

nije obraćala pažnju na njegove reči i pružila je Nejtanu makaze.

Nejtan se bacio na posao dok mu je znoj kapao jer se toplota

pojačavala. Sigurnim i čvrstim pokretima, presekao je pojas, i

odmah oslobodio Ivana. Beba je počela još više da se koprca, jer nije

bila čvrsto vezana, i za trenutak je Nejtanu bilo teško da je uhvati.

- Budi miran - naredio je, i da li iz straha zbog dubokog glasa ili

načina na koji je Nejtan izgovorio te reči, tek to je bilo dovoljno da

zaplaši Ivana i da Nejtanu dovoljno vremena da uvuče svoje velike

šake ispod bebe i izvuče je. Dok je izlazio, čuo je kako ga Morena

zove, a glas joj je bio ispunjen strahom i strepnjom. Pogledao je kroz

prozor i video kako narandžasta vatrena kugla ide prema njemu i

nekako je, a da još uvek nije bio siguran kako, dodao ubrzanje, a

adrenalin se povećao dok je štitio bebu svojim telom i izašao na

sigurno.

Pet sekundi kasnije, kola iz kojih je upravo izvukao Ivana, bila su

u plamenu, potpuno spržena. Vatra nije uzela njihove živote. Oni su

pobedili!

by voki

124

Nejtan se srušio na zemlju gde je Trejsi obeležio bezbednu zonu,

prepustivši Samer da uzme od njega Ivana. Savladala ga je

iscrpljenost pa je legao na leđa i teško disao.

- Nejtane? - Morena je bila pored njega, pritiskajući prstima njegov

vrat, kontrolišući njegov puls, stavljajući ruku na njegovo srce.

- Morena. - Otvorio je oči i pogledao u njeno zabrinuto lice. Ona je

neverovatna. Ona je divna, ona je čudesna, ona je... njegova. Mogao

je to da vidi. Posle ovoga što su preživeli, ne može se poricati ono

što osećaju, i on je nekako pronašao malo snage i stavio svoje ruke

oko njenog vrata, povlačivši njenu glavu naniže, da bi mogao da

dotakne njene usne.

Taj poljubac je bio sve - sve što joj je bilo potrebno. Nejtan je bio na

sigurnom. Nejtan je spasao Ivana. Nejtan ju je ljubio ispred svih i

njoj to nije smetalo.

9.

Izgledalo je kao du su prošli sati pre nego što su se vratili u

bolnicu da se pobrinu za svoje pacijente. Morena nije mogla da se

otme utisku da se njen odnos sa Nejtanom večeras nekako uobličio.

Iako je majci rekla da će se stvari između njih odvijati postepeno, to

je sada izgledalo nemoguće. Njihovi životi su bili u opasnosti i to je

sve promenilo.

Konačno je sve obavljeno i očišćeno. Kejli i Ivan su smešteni na

odeljenje, a gospodin Dinzmor je spavao na pomoćnom krevetu

pored njih. Siroti čovek je izgledao kao duh proteklog Božića kad je

stigao u bolnicu, ali pošto je video ćerku i uzeo unuka u naručje,

njegovo lice je sinulo. Moreni su pošle suze kad je videla taj prizor i

osetila je Nejtanovu ruku na svom ramenu. Kad ga je pogledala, on

by voki

125

nije pokušao da sakrije svoja osećanja i ona je mogla da vidi tragove

jakog bola iz njegove prošlosti.

Reči nisu bile potrebne jer ga je obgrlila oko struka i privukla sebi.

Sajmon je helikopterom prevezen u Flinders i obavešteni su da je

izašao iz hiruške sale jer nije životno ugrožen, i da se dobro

oporavlja na Odeljenju intenzivne nege.

- Zar nisi pre nekoliko sati pominjala neku večeru? - promrmljao je

Nejtan i ona mu se nasmešila.

- Tipično za muškarce. Samo mislite o svom praznom stomaku.

Za trenutak ju je pogledao, a onda tiho rekao: - Ne razmišljam

samo o tome. - Morena je naslutila značenje tih reči i mogla da vidi

svetlucanje u njegovim očima. - Hajde da se presvučemo i odemo

odavde. Čekaću te napolju.

Kad se presvukla, požurila je napolje i potražila ga na parkingu.

Pitala se koja kola on vozi jer je od njegovog dolaska stalno ona

vozila. Iz nekog razloga, zamišljala ga je u klasičnim kolima, ali

takvih kola nije bilo na parkingu. Možda je došao pešice, mada je

njegov stan prilično udaljen. Morena se namrštila a zatim okrenula

kad je čula šišteći zvuk bolničkih vrata koja se otvaraju. Zviznula je

kad je videla Nejtana obučenog u iznošenu kožnu jaknu i sa

kacigom na glavi.

- Ti voziš motor!

- Problem?

- Ti si lekar! - rekla je, kao da to sve objašnjava.

- Znam. Problem?

- Ti znaš kakva je statistika kada su u pitanju povrede vozača

motora. Viđao si ih, lečio, pa ipak se odlučuješ da ga voziš?

- Ako se vozi kako treba, ne postoji razlog zbog kog nije isto toliko

siguran kao i kola. Iznenađuješ me, Morena. Mislio sam da nemaš

predrasuda kada su u pitanju motori.

- Nemam predrasuda prema motorima. To me vređa. Ja sam

samo... - Ona je zaćutala.

- Samo šta? - požurivao ju je.

- Znaš šta? To se mene ne tiče. - Zavrtela je glavom i krenula

prema kolima, koja je bila parkirala baš do tog motora kad je došla,

by voki

126

ne znajući da je Nejtanov. Trenutak kasnije ga je napala. - Da li si

ikada imao saobraćajnu nesreću?

- Ne ozbiljnu. U stvari, imao sam mnogo ozbiljniju nesreću kolima

tako da zbog toga padaju u vodu sve tvoje teorije.

- To nisu teorije. Postoji potvrđena i dokazana medicinska

dokumetacija.

- Zašto je za tebe to takav problem? - Zastao je, pokušavajući da je

shvati. - Da li je Brus vozio moped?

Morena se narugala ovome. - Ni govora. Previše... obično za

njegov ukus. - Posmatrala ga je kako navlači jaknu, i dopalo joj se

kako pristaje njegovoj figuri, dopao joj se način na koji ističe njegov

dobar taman ten, dopao joj se način zbog koga je odmah ličio na

lošeg momka. Onda joj je odjednom sve postalo kristalno jasno. -

Naravno. Ti voziš motor jer on predstavlja određeni stepen slobode

koja ti je potrebna. - Zadovoljna što je konačno resila zagonetku,

otključala je kola i ušla. - Dobro, onda. Moram da uzmem Konora i

naći ćemo se kod mene.

- U redu. Da li hoćeš da kupim nešto usput za jelo? - Zastao je.

- Da li je nešto otvoreno u ovo doba noći?

- Tek je prošlo deset. Probaj u kineskom restoranu.

- Deset sati? Zašto imam osećaj da je mnogo kasnije?

- Bože moj, baš se pitam! - Nasmešila mu se.

- Da li treba da kupim nešto posebno za Konora?

- Ne. Za njega već imam gotovu hranu.

- O.K., onda. - Navukao je kacigu, sa još uvek podignutim vizirom,

dok je prebacivao nogu preko mopeda za koji joj se učinilo da je

Harli-Dejvidson. - Videćemo se kod tebe. - Namignuo joj je, spustio

vizir i dao pun gas. Morena nije mogla da se otme tom utisku - bila

je uzbuđena zbog njegove celokupne pojave.

Dok je Morena uspela da stigne kući, pošto je svratila do majke da

uzme Konora i bila iznenađena što je on još uvek budan i plačljiv,

Nejtan je već stajao ispred njenog stana, sa dve plastične kese u

rukama.

- Da li dugo čekaš? - pitala ga je, pošto je odvezala Konora i iznela

ga iz kola. Dečak je glasno plakao.

by voki

127

- Ne.

- Izvini. Zadržala sam se duže nego što sam mislila. Konor nije

nešto raspoložen za druženje, ako već nisi primetio. Trebalo je da

spava već odavno, ali mama kaže da je bio prilično nervozan.

Verovatno su zubi. - Očekivala je da će Nejtan spustiti kese i smisliti

neki izgovor na brzinu, a zatim nestati, pa je bila iznenađena kad je

on uzeo od nje ključeve i otvorio vrata.

- Smirićemo ga - rekao je Nejtan, i uneo kese u kuhinju.

Morena je stavila sina na krparicu za igranje na podu ali je beba još

glasnije zaplakala. - Samo treba da donesem nekoliko stvari iz kola -

rekla je istrčavši ponovo napolje. O, Konore. Kad bi samo hteo bar

večeras da bude malo mirniji. Bila je potpuno iscrpljena i zabrinuta

da će Nejtan pobeći svakog časa, posebno zbog cmizdrave bebe i

činjenice da nije veliki ljubitelj dece. Potisnula je tu misao, ne želeći

baš sada da se njome bavi.

Kad se vratila u kuću, videla je da je Konor prestao da plače.

Zapanjena, stajala je na vratima i zurila. Nejtan ga je uzeo u naručje i

ljuljuškao, govoreći mu nešto nežno.

- Eto, vidiš. Tako je bolje. Nemoj da sekiraš mamu, drugar. Ona se

brine o tebi i voli te tako puno, da čak i ja to mogu da vidim. I zato

nemoj da plačeš kad bi trebalo da joj se smeješ. Da li si razumeo?

- Mislim da jeste - rekla je Morena, a Nejtan se okrenuo da je

pogleda.

- Izvini. Nisam te čuo.

- Ne čudi me, pored buke koju je Konor pravio. To je dovoljno da

ti uši zvone danima nakon što prestane. - Nasmejala se pošto je

zatvorila vrata, i stavila bebinu torbu i svoju radnu torbu pored

vrata. - Daj, ja ću ga uzeti - rekla je, prilazeći mu.

- Ne. On je O.K. - Nejtan je pogledao u bebu koja se smirila, a

Morena nije mogla da poveruje da vidi sjaj u negovim smeđim

očima. Izgleda daje Konor omađijao Nejtana, baš kao i sve druge

koji ga vide. - Zašto mu ne pripremiš večeru dok je miran?

- Dobra ideja. - Ne želeći da prekida tek uspostavljenu vezu koju je

toliko želela, Morena je otišla u kuhinju, provirila u kese koje je

doneo i stavila nekoliko stvari u friz, između ostalih i sladoled koji

by voki

128

je kupio za desert, da se ne otopi. Uključila je klimu, posebno zbog

Nejtana koji je još uvek stajao tamo u kožnoj jakni, i dala se na

posao.

Konor je, na njeno iznenađenje, ostao miran i sasvim zadovoljan u

Nejtanovom naručju dok ona nije završila posao, i kada je konačno

večerao, počeo je da se smiruje.

- Mama je rekla da je po podne kasno zaspao, pa nije čudno što je

tako kenjkav. - Prešla je nežno rukom preko Konorove klonule

glave. - Jadno dete. - Kad je to uradila, on se još više ušuškao kod

nje. - Zao mi je zbog naše večere. Moraće da pričeka dok njega ne

sredim za spavanje.

- U redu je. Možemo lako da je podgrejemo.

- O.K. Pa... mislim da ću presvući svog sina, podo-jiti ga, a zatim

ga staviti u krevet. - Podigla je Konora i poljubila ga u stomačić, a on

joj se za uzvrat umorno nasmešio.

- Gde ga... uh... obično dojiš? - upitao je Nejtan.

- Ovde, ali to mogu večeras uraditi u njegovoj sobi ako ti je

neprijatno.

- Ne. U redu je.

- Obično uključim televizor. Mislim da mu ta buka pomaže da

zadrema, da budem iskrena.

- Nemoj da menjaš njegove navike samo zato što sam ja ovde.

Morena mu se nasmešila. - Pa, dobro. - Ona je nastavila da obavlja

uobičajene poslove oko svog sina, još uvek očekujući da Nejtan ode

u kuhinju i tamo nešto radi dok ona sedi na trosedu i doji Konora,

ali ju je Nejtan ponovo iznenadio time što je došao i seo pored nje, s

rukom preko naslona troseda dok su gledali televiziju u prijatnoj

atmosferi. Kad je sve završila i ostavila Konora da spava, vratila se u

sobu i videla kako Nejtan pregleda njenu kolekciju CD-ova, pušta

neki džez i priprema hranu u kuhinji.

- Uh - odahnula je i prihvatila čašu vina koju joj je pružio. - Hvala.

- Otpila je malo vina i spustila čašu na pult. - Kako mogu ja da

pomognem?

Nejtan se okrenuo i pogledao je. - Stvarno? Možeš da pomogneš

tako što ćeš mi reći šta se to događa između nas.

by voki

129

Morena je bila iznenađena njegovim recima ali je smatrala da ne

treba njega da krivi. Večeras je bilo toliko pomešanih osećanja da ni

sama nije mogla ništa da shvati.

- Zašto ne pripremimo hranu i ćaskamo uz večeru?

- Slušaj, sada mi samo reci. Šta osećaš prema meni?

- Kako...? - Morena je zavrtela glavom. - Ne počinješ s lakim

pitanjima, zar ne? - Uzela je čašu vina i otpila još jedan gutljaj. - Pa...

uh... prema tebi osećam... nešto posebno. Ti si na mojoj talasnoj

dužini, koju je, moram dodati, veoma teško pronaći... mislim,

nekoga na tvojoj talasnoj dužini. - Slegla je ramenima.

- Pogledaj nas, Nejtane. Poznajemo se tako kratko a već vodimo

ovakav razgovor.

- Ali šta je sa Brusom?

- Šta s njim? Kakve on ima veze sa ovim?

- On te je povredio. Zaklela si se da ti se to više nikada neće

dogoditi.

- Da li ćeš me ti povrediti?

Nejtan je zastao i za trenutak pogledao u tavanicu, sklopivši oči

pre nego što ju je ponovo pogledao. - Nikada namerno, Morena.

- Pa pretpostavljam, pošto si me pitao u vezi sa mojim bivšim

mužem, i ja treba tebe da pitam u vezi sa tvojom ženom. Da li te to

muči?

- Muči me? - Nasmejao se tužno. - Da. Moglo bi se reći. Juče sam te

poljubio. Zatim sam te poljubio večeras. Poljubio sam drugu ženu!

Prvi put za deset godina poljubio sam nekoga ko nije Lila.

- I pretpostavljam da nisi ni trenuo jer te je grizla savest zbog toga.

On je malo ćutao i ona nije bila sigurna da li vrši veliki pritisak na

njega, ali je on prvi započeo tu priču i ona se iskreno nadala da neće

pobeći baš sada kada dolaze do srži problema.

- Da li si spavala prošle noći?

- Da. O, da. - Uzdahnula je čežnjivo i to je bilo dovoljno da Nejtan

poželi da je uzme u naručje, ali se savladao... zasada.

- Nisu te mučila sećanja na Brusa?

- Nimalo. Shvatam da nas dvoje prolazimo kroz ovo na različite

načine, Nejtane. Moj muž je mene povredio i otišao je. Tvoja žena je

by voki

130

umrla. To su dve potpuno različite situacije i ne možeš očekivati da

reagujemo slično.

- Ti si, ipak, u stanju da nastaviš svoj život, da rizikuješ da budeš

povređena, da ponovo veruješ?

Pogledala je u njegove oči, želeći da on shvati koliko je ozbiljna. -

Da.

- Meni bi verovala?

- Već ti verujem. Nejtane, ja želim da mi pomogneš u poslu, želim

da dolaziš u moj stan, želim da budeš u blizini mog sina, želim da

uđeš u moj život. Da mi je neko rekao prošlog meseca da ću biti

spremna za tako veliku promenu, ja bih mu se nasmejala u lice i

rekla mu da je smešan. Ali sada... kada sam tebe srela, pričala s

tobom, bila s tobom... - uzdahnula je. - Nejtane, osećam se kao da si

me ponovo vratio u život. Ja sam žena koja veruje u drugu priliku i

mada nisam znala da takva postoji za mene, ti si me u to uverio.

- Znači, ti hoćeš da kažeš da ovo za tebe nije samo prolazna

avantura? Nije u pitanju samo privlačnost jer mislim da si seksi?

- Ne, ali to „što misliš da sam seksi" zaista može da pomogne. -

Ona mu se nasmešila, ali on nije uzvratio osmeh. Nije joj smetalo. -

Mi razgovaramo, Nejtane. Brus i ja nismo nikada razgovarali ovako,

nismo pričali ovako, čak ni na početku naše veze.

- Gospodin Dinzmor je rekao da ti ne veruješ mnogo ljudima.

- Stvarno? Izgleda da me poznaje bolje nego što sam mislila. Pa, u

pravu je.

- Pa ipak veruješ meni.

- Verujem.

- U vezi sa čim?

- U vezi sa svim. Mojim poslom, mojim sinom, mojim srcem...

U Nejtanovim očima se videla tuga i ona je više od svega želela da

je ukloni, da mu da dc znanja da za njih ima nade. - Ova veza kakvu

imamo nas dvoje, Nejtane, ona se ne dešava svakog dana. Retka je -

a ipak smo je ostvarili. Zar to nije divno?

Polako je klimnuo glavom.

- Pa pitao si me kakva su moja osećanja prema tebi, i mislim da je

sada na tebe red. Kakva su tvoja osećanja prema meni?

by voki

131

- Potresna. - Prošao je drhtavom rukom kroz kosu. - Ne mogu da

ne mislim na taj poljubac.

- Znam. Ne mogu ni ja.

- Ali nisam uopšte siguran da je to u redu.

- Ti i ja?

- Da. Ti, ja, Konor.

- Večeras... ti si ga držao.

- Znam. I bilo je... božanstveno. - Njegov pogled je postao mekši. -

Veoma dugo sam se s tim borio, ne želeći da se upustim u vezu ni sa

kim. Zbog toga se stalno selim i nastaviću i dalje. Uvek mi je bilo

teško da budem u društvu trudnih žena, da vidim bebe, ali večeras,

kad sam video Konora ovde, kako plače i tebe kako si uznemirena i

kako pokušavaš da se izboriš sa odgovornošću da ga sama odgajiš...

ne znam, Morena, nešto je samo kvrcnulo. Možda to ima neke veze

sa spašavanjem Ivana, s tim što sam pomogao da Kejlina porodica

ostane na okupu. Ne znam, ali sam uzeo Konora čak i pre nego što

sam postao svestan šta radim. Bio je to instinkt.

- I? - Ohrabrivala ga je da nastavi kad je zastao.

- I nisam mogao da verujem kakav je to neverovatan osećaj bio

kad sam ga držao u rukama. Osetiti njegovu nežnu kožu prstima,

doživeti da te pogleda svojim krupnim plavim očima koje toliko liče

na majčine i osetiti kako se smiruje. On je divan mali dečak i tvoj

bivši muž je potpuni moron što ti je uopšte predložio da prekineš

trudnoću.

- Tu nemam komentara.

- Konor...? - Iz grudi mu se oteo uzdah i zavrteo je glavom. - On mi

je pomogao da porušim mnoge zidove kojima sam se okružio tokom

godina.

- Da li sam i ja srušila neki zid? - upitala je neodlučno.

- Da. Da, jesi. - Nejtan je raširio ruke i ona je željno prihvatila

njegov zagrljaj. - Dovoljno. Zasada.

- Da. - Morena je zatvorila oči i položila glavu na njegove grudi,

slušajući otkucaje njegovog srca. - Živ si - rekla mu je.

- Jesam.

by voki

132

Morena je upijala sve u vezi s njim, pamteći svaku sitnicu da bi

mogla da je sačuva zauvek. Nije imala pojma kako je ovo moguće,

nije znala kako da se bori s neverovatnim emocijama koje nikada

pre nije doživela, ali baš sada ništa od toga nije važno. Baš sada, sve

do čega joj je stalo jeste da bude s njim, da provede vreme s njim. O

njemu ne zna gotovo ništa i ne smeta joj, što je bilo neobično. Njeno

srce ga poznaje, poznaje ga tako dobro da joj se čini da je bilo

suđeno da se sretnu, i dok je stajala tu, čvrsto pripijena uz njega,

Morena je shvatila da je zaljubljena. Bilo je to čudno -izuzetno čudno

- ali istinito, i ona ga je jače prigrlila.

Kao odgovor na to, Nejtan je počeo da se pomera polako s jedne

na drugu stranu, njišući se u ritmu muzike koju je pustio, i Morena

ga je rado pratila. Plesali su u kuhinji, dok su dve čaše vina stajale

na pultu, dok je miris hrane koju je podgrejao polako ispunjavao va-

zduh, čineći atmosferu nezaboravnom.

- Ovo smiruje.

Morena se odmakla i pogledala ga kad je to rekao. A njen pogled

je govorio da i ona oseća to isto. Uzeo je njenu ruku i nastavio da

pleše po maloj kuhinji, i prilikom sledećeg velikog krešenda Nejtan

ju je nežno zavrteo ispred sebe i ponovo je privukao nazad prema

sebi.

Morena se nasmejala. - Baš dobro plešeš.

- Hvala ti. Ni ti nisi loša.

- Konor i ja stalno plešemo.

- Kladim se da ti vodiš.

- U pravu si, ja vodim. - Prošla je prstima kroz njegovu kosu. -

Lepo je, za promenu, da bar jednom ne moram da vodim.

Nejtan je razumeo šta je htela da kaže i složio se sa tim. Ona je

žena koja nosi toliko toga na svojim divnim plećima i ako on može

da joj malo olakša, čak i samo na nekoliko sati, on je spreman to da

utadi. On može to da joj pruži - i ona će prihvatiti. Lepo je biti u

stanju pružati nekom nešto na takav način i to je sasvim drugačije

osećanje, veoma lično, koje nije doživeo toliko dugo.

- Zašto ne sedneš a ja ću završiti pripremanje večere? Idi i podigni

noge.

by voki

133

- To je lepo od tebe. Zašto ja ne bih postavila sto i pomogla ti?

- Ne želiš da se odmaraš?

- Ne želim da budem previše daleko od tebe - priznala je sa

stidljivim osmehom. - Dnevna soba je da-le-ko-o odavde. Suviše

daleko.

Nejtan je bio oduševljen, uzbuđen zbog njenog odgovora, njene

potrebe da bude u njegovoj blizini. -

Lepo. - Još jednom ju je okrenuo, namignuvši joj pre nego što je

poljubio njenu ruku i nerado je pustio.

Večera je prošla u prijatnom raspoloženju i pričali su uglavnom o

uobičajenim stvarima. Nijedno od njih dvoje nije želeleo da se

zadubljuje ni u šta ozbiljnije što bi moglo da pokvari atmosferu.

Ništa nije bilo važno osim da budu zajedno, da zajedno jedu, piju

vino, uživaju u blaženim zvucima džeza koji su širio vazduhom.

Bilo je to najprijatnije i najromantičnije veče koje je Morena ikada

provela.

- Hvala ti — rekla je kad je uzeo svoju kacigu i jaknu. Tek je prošla

ponoć i Nejtan je rekao da je vreme da ide, mada je to bila poslednja

stvar koju je želeo da uradi.

- Na čemu?

- Hm, ima toliko mnogo stvari, teško je izabrati jednu. Mislim...

hvala ti na fantastičnoj večeri. Ne mogu da se setim da sam ikada

provela tako prijatno i zanimljivo veče.

- Ikada?

- Da. - Lagano je vttela glavom da bi to naglasila. Nejtan je obukao

jaknu i uzeo je za ruku. - Otprati me do motora.

- O.K. Sačekaj samo da pogledam Konora. Nejtan je klimnuo

glavom i posmatrao je dok ide u sobu svog sina. Malo se primakao i

stajao na vratima, zadivljen zbog načina na koji ona utiče na njega.

Stajala je pored kreveca svog sina i prelazila rukom preko njegove

mekane kose i niz njegova leda, nežno ga tapšući. Ona je

požrtvovana i nežna majka i mada je to znao, ovo što je video uživo

počelo je da deluje na

njegove emocije. Njemu nikada nije bila pružena prilika da drži

svog sina, da ga mazi, da ga dodiruje dok spava - kao što to Morena

by voki

134

radi sa Konorom. A ono što je bilo najčudnije od svega jeste to što

kada Nejtan razmišlja o takvim stvarima, prva emocija koja ga

preplavi obično bude krivica, ali ovog puta je to bila nemoćna tuga.

Sve mu je nedostajalo. Rođenje njegovog sina, onih nekoliko prvih

dana kada je sve novo. Način na koji bi se njegov sin osećao, način

na koji bi njegovo srce brzo kucalo, njegov miris, njegova meka,

glatka, nežna koža. Sve to mu je nedostajalo i sve što je sada osećao

bila je duboka tuga.

Odvrativši pogled od tog prizora, Nejtan je krenuo prema vratima

osvrćući se, kad je čuo kako Morena uzima svoje ključeva. - Znam

da ne idem daleko, ali sam paranoična - rekla je, i on je klimnuo

glavom, shvatajući njenu potrebu da uradi sve što je moguće da

zaštiti svog sina. Izašli su i ona je zaključala vrata stana. Nejtan joj je

još jednom pružio ruku i ona ju je prihvatila, pa su zajedno prešli

kratko rastojanje do pločnika gde je parkirao svoj motor.

- Znam da tvoj stan nije mnogo daleko ali, molim te, vozi pažljivo.

- Misliš jaši pažljivo.

- Svejedno. Samo budi pažljiv.

- Zašto? - Nejtan je pustio njenu ruku kad je prebacio nogu preko

motora i stavio ključ u bravu. Položio je kacigu na rezervoar za

gorivo ispred sebe i okrenuo se prema njoj.

- Zašto? Zato što ima idiota na putevima.

- Čak i u usnulom Viktor Harboru.

- Da.

- Čak i u ovo doba noći.

- Posebno u ovo doba noći.

- Obećavam da ću biti pažljiv... ali zašto si ti toliko zabrinuta?

Tada je Morena shvatila da on pokušava nešto da izvuče iz nje, pa

je odlučila da ga zadirkuje. - Pa... zato... ako bi se išta desilo tebi, ja

bih bila pretrpana poslom u ordinaciji i kućnim vizitama.

- Oh! - Lice mu se sneveselilo. - Da li je to sve?

- Takođe bi polovina žena u gradu bila ljuta na mene jer ne bi

mogle da flertuju s tobom.

- Samo polovina? - Nejtan je podigao obrvu.

- Oh, taj tvoj ego! - Nasmejala se.

by voki

135

- Koji je pravi razlog?

- Pravi razlog?

- Zašto želiš da budem pažljiv?

- Mislim da već znaš.

Klimnuo je glavom. - Ali treba to da čujem, Morena.

Pogledala ga je u oči, a lampa s druge strane ulice bacala je

dovoljno svetlosti da bi ona mogla da vidi da su njemu zaista

potrebne reči, potrebno mu je ohrabrenje da je to što osećaju ono

pravo.

- O.K. Treba da budeš pažljiv, doktore Jang, jer mi je stalo do tebe.

Veoma mnogo. - Malo joj je falilo da nastavi svoju ispovest, da mu

kaže da je prilično sigurna da je zaljubljena u njega, ali je ipak

strepela da će ga takvo priznanje uplašiti zauvek, a ona to nikako

nije želela.

Nejtanov pogled je pratio njene usne i dok ih je posmatrao kako

izgovaraju reči koje je želeo da čuje, njegovo srce se punilo

samopouzdanjem. Njoj je stalo do njega. To je dobro. To je početak.

To održava nadu koju je počeo da gaji pre nekoliko dana.

Njene reči su bile kao melem, kao konopac za spašavanje, i on se

za njih uhvatio obema rukama. Zbog njenih reči on je osetio da

krivica, teret koji je vukao protekle decenije, počinje da puca, da

počinju da se odlamaju i otpadaju komadi.

- Želim ponovo da te poljubim, Morena - priznao je. -Ali?

- Ali ako krenem, ne znam da li ću moći da stanem. Obuzela ju je

toplina i za trenutak nije mogla da

govori. - To je baš lepo priznanje - konačno je uspela da progovori.

To je govorilo o snazi njegovih osećanja i znala je da za njega to nije

bilo lako. - Šta kažeš na to da ja poljubim tebe?

Nasmešio se zbog njenog pokušaja da mu olakša situaciju. -

Sumnjam da bih i tada mogao da stanem.

- Onda, šta kažeš na jedan poljubac u obraz? Misliš li da možemo s

tim da se izborimo?

Razmišljao je o tome i onda klimnuo glavom. - Treba polako da

gradimo našu vezu. - Uzeo ju je za ruku i privukao bliže, poljubivši

by voki

136

je u obraz. Dok je to radio, ona je udisala njegov miris, znajući da će

taj trenutak poneti sa sobom u zemlju snova.

- Vidimo se sutra u bolnici - rekao je pošto se povukao.

- O.K. - Nasmejala mu se očima punim ljubavi. — Čuvaj se.

- Hoću. - Nejtan je stisnuo njenu ruku a zatim sačekao da se ona

odmakne pre nego što je uključio motor. Potrudio se da vozi

oprezno i stigao do svog stana bez problema. Kada je parkirao svoj

moped i ušao unutra, nije mogao da prestane da misli o večeri koju

je proveo s Morenom.

Ta žena je neverovatna, tako lepa i pametna i ima sve ono što ga

privlači. Tačno je da je hteo da pobegne daleko kad je prvi put

shvatio da ga ona privlači i mada je imao površno interesovanje za

druge žene tokom godina, uvek je bio u stanju da se kontroliše. Kad

je ta kontrola počela da popušta sa Morenom, kad su njih dvoje

počeli da se smeju i zadirkuju i čak flertuju s takvom lakoćom i

prisnošću, on je počeo da brine.

Razmišljanja o Lili su ga izjedala tokom dugih i usamljenih noći.

Obećao je da će je voleti i misliti na nju zauvek; i pošto je krivicu za

njenu smrt stalno osećao, ona se samo još više uvećavala zbog želje

da bude s drugom ženom umesto da bude veran uspomeni na Lili.

Saznanje da je Morena samohrana majka, da ima malo dete, bilo je

upravo ono što mu je bilo potrebno da se odmah povuče, jer je znao

da osećanje sve veće privlačnosti prema svojoj koleginici ne treba da

se nastavi.

On je bio odgovoran za smrt svoje žene, odgovoran za smrt

njihovog nerođenog sina, a to nije nešto što čovek gurne u stranu i

jednostavno zaboravi. On je kriv i ništa što se događa između njega i

Morene mu neće dozvoliti da to zaboravi.

Pošto je skinuo jaknu i završio pripreme u kupatilu, Nejtan je

otišao na spavanje. Dok je ležao u krevetu, a ventilator na plafonu

lagano zujao i unosio malo svežine u toplu letnju noć, po glavi su

počele da mu se roje misli, kao i svih prethodnih noći otkad je sreo

Morenu.

Kada bi mislio o njoj, obično bi se Liline slike prikradale i on bi

ponovo bio očajan. Prvo slika njegove lepe žene koja mu se smeje,

by voki

137

njenog ozarenog lica, zbog čega se uvek osećao kao najsrećniji čovek

na svetu. A onda bi se te slike promenile i on bi je video kako leži na

podu gde ju je zatekao, sa otvorenim očima i kožom koja je počela

da bledi.

Međutim, večeras se to nije dogodilo. Večeras kad je ležao tamo i

počeo da razmišlja o Moreni, o tome kako je divno bilo držati je,

plesati s njom, shvatiti koliko mnogo joj je stalo do njega... kad je o

tome razmišljao, njegovo telo je počelo da se opušta, njegovo disanje

je bilo ravnomerno i on je zatvorio oči i ponovo preživljavao svaki

mali dodir, svaku oblinu, sve njene prohteve.

Večeras, to osećanje kad je držao Konora u rukama, uspeo da ga

umiri, da poljubi njegovu malu ruku, pomiluje njegove mekane

obraze... to je bilo fantastično, sjajno, veličanstveno. Uz Morenu i

njenog sina, Nejtan je počeo da oseća ne samo nadu koju oni ulivaju

već je dozvolio sebi da i on poželi tako nešto. Osećaj krivice je počeo

sam po sebi da se smanjuje, i on je shvatio da ga je pothranjivao

veoma dugo. Morena mu je pomagala da se toga oslobodi.

Večeras je, prvi put posle cele jedne decenije, spavao spokojno.

U nedelju, Morena i Nejtan su proveli dan razmenjujući šašave

poglede i osmehe, što je samo po sebi bilo uzbudljivo. Bio je to

čudan ritual udvaranja koji nikada nije doživela. Sa Brusom se

upoznala na kongresu lekara, a on ju je progonio sa upornošću koja

joj je oduvek bila čudna. Znala je da nije ništa posebno na prvi

pogled, ali ju je taj romantični vrtlog oborio s nogu, jer ju je Brus

izvodio u najskuplje restorane i poklanjao joj sitnice. Nekoliko

nedelja pre nego što ju je zaprosio, bilo je kao iz bajke.

Ali ovo... ti kratki pogledi, mali dodiri, kratki trenuci ukradeni

nasamo... ovo je snažno, uzbuđujuće i erotično. Činilo se da je ljubav

preplavila njeno srce tako jako da je bila sigurna da će se izliti.

Možda ne zna koja je njegova omiljena boja, kako se zove njegova

majka, čak ni kada je njegov rođendan. Te sitnice su bile nevažne jer

je znala kako da ga zadirkuje, kako da ga nasmeje, kako da učini da

te njegove čokoladnobraon oči tinjaju od želje - želje za njom.

by voki

138

Kejli i Ivan su pušteni kući i gospodin Dinzmor se brinuo o njima,

a izveštaji u vezi sa Sajmonom su bili da je pušten sa Odeljenja za

intenzivnu negu i da će verovatno uskoro biti prebačen u bolnicu

Viktor Harbor, da bi bio bliže porodici. Moreni je bilo veoma drago

što je sve ispalo tako dobro za prijateljicu i njenu porodicu.

Te večeri je Nejtan ponovo večerao sa Morenom posle jednolične

smene u bolnici i Morena nije mogla da se nadivi načinu kako se on

snalazi sa Konorom. Sada kad su zidovi počeli da se sklanjaju,

njegova uzdržanost je skoro nestala. Nejtan bi se ponudio sam da

uzme bebu, ljuljuškao bi je i tepao joj. Nažalost, Konor je još uvek

bio kenjkav i Morena se usput pitala da li njen sin instinktivno

primećuje promenu u svom životu, s obzirom na to da je u njihovom

životu prisutna još jedna odrasla osoba.

- Kako je spavao prošle noći? - pitao je Nejtan dok je mešao pastu

na šporetu.

- Loše. Probudio se ubrzo pošto si ti otišao i ja sam ga držala,

šetajući se s njim po sobi bar dva sata.

Nejtan joj je prišao i stavio jednu ruku na njeno rame a drugu na

Konorovu glavu, da proveri da li ima temperaturu. - Trebalo je

ranije to da kažeš. Hm, pa malo je vruć.

- Pa, protekla nedelje je bila užasno vruća. Davala sam mu više

tečnosti, mama se trudila da mu u njenoj kući ne bude vruće, ali čak

i ona kaže da je malo kenjkav.

- Da nije to zbog nas? - Nejtan je pogledao u njene oči i video da

ona shvata o čemu on govori.

- Nisam sigurna. Možda, ali njemu se dopada kad si ti ovde. Prošle

večeri se osvrtao po sobi i pitala sam se da li traži tebe.

- Stvarno?

-Da.

- Materinski instikt?

Nasmejala se i slegnula ramenima. - Ili je to možda samo zato što

ja želim da budeš ovde - rekla je tiho.

by voki

139

Nejtan je samo klimnuo glavom i poljubio je u čelo, pre nego što se

vratio do šporeta da proveri sos za pastu. Konor je nastavio da

cmizdri.

- Spremiću mu flašicu i videćemo da li će to pomoći. - Nejtan je

uzeo Konora iz njenih ruku i, istini za volju, malo manje je cmizdrio

ali nije prestao.

- Nećeš ga podojiti?

- Ne želi. Više voli bočicu.

- Kad se to desilo?

- Jutros. To je kao da je isključio „mamin prekidač". Pokušavala

sam ali bez uspeha. - Moreni je bilo teško da prikrije razočaranje u

glasu i znala je da nije uspela u tome, kad je Nejtan stavio svoju

ruku oko nje.

- U redu je. Ne možeš ga dojiti zauvek.

- To znam, samo... to je bili posebni trenuci za nas, samo Konor i

ja, a sada ih više nema. Znala sam da će se to dogoditi, očekivala, ali

sam isto tako mislila da ću morati da ga odbijem postepeno, ali je on

izgleda doneo tu odluku sam. Već mi nedostaje a tek je prošao jedan

dan.

Konor je ponovo počeo da cmizdri i Morena je pro-tresla

pripremljenu bočicu i otišla da sedne s njim. Međutim, čak ni uz

bočicu se nije smirio. Proverila je njegovu pelenu - i bila je suva.

- Možda mu rastu zubi? - Nejtan je glasno razmišljao.

- Stavila sam mu malo gela za zubiće. - Uzdahnula je i držala sina

na krilu. - Šta nije u redu, mili? Reci mami. - Na to je Konor zaplakao

još glasnije.

- Daj da ja probam sa bočicom - predložio je Nejtan, i Morena mu

je dala sina i bočicu. Na njeno zaprepašćenje, Konor se ušuškao u

Nejtanovim velikim i snažnim rukama i počeo da pije iz bočice.

- Divno! - Podigla je ruke uvis. - On mene ne želi! - Suze su počele

da je peku i ona je okrenula glavu.

- Nije reč o tome, Morena.

- Znam. Znam. Samo sam preosetljiva. - Otišla je u kuhinju da

proveri večeru. - Bar znamo da nije nervozan zbog tvog prisustva.

- Tačno.

by voki

140

Morena je smanjila temperaturu ringle da im večera ne zagori.

Konor je ispio svoju bočicu, hvala bogu, i onda jedva čekao da se

vrati kod svoje majke. Nežno ga je ljuljuškala i on je uskoro zaspao.

Uspeli su da pojedu večeru na miru, i tek što su završili, Konor se

probudio, preplašivši Morenu svojim prodornim krikom.

- Nešto nije u redu - rekla je, potpuno uspaničena, dok joj je mozak

munjevito radio pokušavajući da shvati šta se događa.

- Šta?

- Ne znam. Ali nije u redu. Ovo nije pošteno. Cele nedelje je bio

dobro.

- Da li si ga pregledala? - Nejtan je pošao za njom u Konorovu

sobu, isto toliko napet i zabrinut koliko i Morena. Nagnuo se i

poljubio bebinu glavu kad ga je Morena uzela. - On gori. Gde držiš

paracetamol za decu?

Morena je pokazala na flašicu na najvišoj polici plakara. Konor je

plakao i kašljao, a zatim mu je bilo i muka.

- Gde je tvoja lekarska torba?

- U ordinaciji - rekla je Morena. - Možda su njegove uši. - Nejtan je

uzeo lampu sa toaletnog stočića i usmerio je prema Konorovim

ušima. Beba je plakala sve jače i koprcala se. - Teško je reći. Treba mi

otoskop. Ako su u pitanju uši, parace-tamol nije dovoljno jak.

- Pregledala sam mu uši pre nekoliko nedelja i mada su bile malo

crvene, ubrzo su se smirile. Šta sada da radim? - upitala je, jer zbog

zabrinutosti nije bila u stanju normalno da razmišlja.

- Hajde da ga vodimo u bolnicu.

Morena je klimnula glavom i zajedno su sve spakovali i požurili

prema kolima. Pošto je Morena smestila Konora u njegovo sedište,

shvatila je da previše drhti da bi mogla da vozi.

- Izvoli - rekla je, pružajući mu ključeve. Nejtan ih je uzeo bez reči i

seo za volan, podešavajući sedište ptema sebi. Morena je sela na

zadnje sedište pored Konora, uhvatila ga za ručicu i, sklopivši oči,

molila boga da njen sin bude dobro.

Ona je lekar, zavapila je. Vida bebe po čitav dan, u stanju je da

postavi dijagnozu i leci ih, pa ipak, kad je reč o njenom sinu, ona je u

haosu. Da li je previdela nešto bitno? Da li će dijagnoza biti samo

by voki

141

ušobolja ili će biti nešto gore nego što je mogla da predvidi? Da li je

bila toliko zauzeta svojim životom, provodila vreme sa Nejtanom,

osluškivala svoja osećanja, da nije prepoznala signale koje je Konor

pokušavao da joj pošalje?

Do trenutka kad su stigli u bolnicu, Morena je jedva uspela da

ostane pribrana. Ruke su joj toliko drhtale da nije mogla da otkopča

pojas sedišta. Nejtan je to uradio, podigao dečaka i uzeo ga, a

drugom rukom je obgrlio Morenu dok su ulazili u bolnicu.

Doktorka Džuel Buk je bila dežurni lekar te noći, lekar u koga je

imala puno poverenja kad se tiče lečenja njenog sina.

- Mislim da se nismo ranije upoznali - rekla je Džuel Nejtanu,

izlazeći iz male prostorije za preglede gde je otišla da uzme svoj

otoskop. - Slušala sam puno o vama, ali je lepo i upoznati vas

konačno, Nejtane.

Nejtan je učtivo klimnuo glavom ali su njegovu pažnju zaokupili

Morena i Konor. Zeleo je da bude pored nje, da joj pruži podršku,

utehu, ljubav. Zeleo je da bude siguran da ništa neće povrediti

Morenu i njenog sina, i obuzela ga je silna potreba da je zaštiti. Tako

nešto nije dugo osećao - potrebu da nekog zaštiti - i to ga je malo

uzdrmalo. Poslednja osoba kojoj je bila potrebna njegova zaštita bila

je Lila - i to nije dobro obavio.

Posmatrao je kako Morena seda na krevet i drži svog sina da bi

Džuel mogla da mu pregleda uši. Zašto se ta žena kreće tako

usporeno? Zar ne može da vidi da Konor ima bolove? Jadna beba je

još uvek plakala a Nejtan je osećao da će mu srce prepući ako uskoro

ne prestane.

Moiena je izgledala ispijena i umorna i on je najviše od svega želeo

da to otkloni, da joj kaže da nije u tome sama, da je on tu s njom, da

brine o Konoru, da deli roditeljsku brigu.

Pošto je Džuel i dalje pregledala Konora, Nejtan se naslonio na zid

i posmatrao, zaprepašćen zbog brige koja je stezala njegovo srce.

Ništa ne sme da se dogodi Konoru. Ništa ne srne da se dogodi

Moreni. Oboje su mu potrebni u životu jer su, a da on to nije ni

razumeo niti mogao da objasni kako se to dogodilo, oni postali

izuzetno važni za njega.

by voki

142

On ih voli. Voli ih oboje i želi ih oboje... uz sebe. Zauvek!

10.

Jedan sat kasnije, Nejtan je zaustavio kola ispred Morenine kuće i

sačekao da iznese Konora pre nego što je parkirao kola. Sedeo je

kratko tamo, a slike iz prošlosti su se brzo redale - kako su ga

pozvali u bolnicu, čekanje, miris, nepoznati ljudi koji prolaze dok on

sedi u maloj čekaonici namenjenoj onima koji dolaze da vide svoje

voljene poslednji put.

Zabrinutost, napetost, strah, paranoja. Sve to je bilo prisutno tog

sudbonosnog dana, a isto to se dogodilo i večeras. Morao je sebe da

podseti na to da su Konor i Morena dobro, da su živi i da bebi ne fali

ništa drugo osim probušene bubne opne. Uzeli su neke antibiotike i

Konor je već popio svoju prvu dozu. I on i Morena su znali da će u

roku od dvadeset četiri sata beba biti mirnija nego što je bila cele

nedelje. Svi su dobro. Svi su živi. Svi su fino.

A on ih voli... i to nije fino.

Setio se Moreninog objašnjenja za „fino" - „ja potiskujem svoja

osećanja". Da li je to ono što on pokušava da učini od svog života?

Da pronađe emocionalnu stabilnost ili da pobegne od nje? Da li je to

ono što je radio u proteklih deset godina? Emocionalno se udaljio od

svih, proživljavajući krivicu koja se izgleda nikako nije smanjivala?

Ili nije bar... dok nije upoznao Morenu.

Umesto da misli na prošlost, sada je više voleo da provodi vreme

sa Morenom i Konorom - vreme za kojim je neodoljivo žudeo. Nada

je bila blistavosjajna, nada da on može da načini iskorak i nastavi

svoj život, da konačno ostavi iza sebe Lilu i njenu tragičnu smrt, da

sebi dozvoli da ponovo diše.

by voki

143

Ali zaljubiti se?

On voli Morenu. To je kristalno jasno i ne može da veruje kako se

loše oseća zbog Lile. On je voleo Lilu. Oženio se Lilom i oni su

započinjali zajednički život, i onda...

Nejtan je zaključao vrata i krenuo ka Moreninom stanu. Ni njoj

nije bilo lako u prošlosti, i njemu je to poznato, ali nije siguran šta

dalje da uradi.

Još uvek je sređivala Konora u njegovoj sobi pa je Nejtan uzeo da

pospremi po kuhinji i upravo je završio pranje posuđa kad je ona

izašla.

- Zaspao? - upitao je, brišući ruke.

- Da. Konačno. - Zavrtela je glavom. - Ne mogu da verujem da sam

bila toliko šlepa da ne vidim simptome rođenog deteta. Ne mogu da

verujem da sam bila tako beskorisna u bolnici.

- Tamo si bila kao majka a ne kao lekar, Morena. Niko ti to neće

zameriti.

Našalila se na svoj račun. - Ne poznaješ polovinu ljudi u ovom

gradu, ali u svakom slučaju ti hvala što si to rekao. - Morena je prišla

da ga zagrli, ali ju je on uzeo za ruke i držao je na malom odstojanju.

- U čemu je problem? - upitala je bezazleno, ali je osetila da se malo

ježi kad ju je Nejtan pogledao svojim tamnim očima ispunjenim

bolom.

- Moram da idem.

- Oh. - Nije mogla da sakrije svoje razočaranje. -Ali to nije sve. Zar

ne?

Klimnuo je glavom. Trebalo je da zna da ne može da se pretvara,

ne pred njom. - Mislim... - Pogledao je u njene ruke, koje je još uvek

držao u svojim, nadajući se da je ne povređuje previše, da mu nije

već poklonila svoje srce. Slegnuo je ramenima. - Samo mi je

potrebno da malo razmislim.

Morena je ćutala, pitajući se da li je to sve ili ima još nešto.

- U pitanju je to što sam... - Nejtan je ispustio njene ruke i okrenuo

se od nje, idući iz kuhinje u dnevnu sobu. — Zbunjen. Eto. Ne mogu

da se borim protiv onoga što osećam. Potrebno mi je samo... vreme.

- To je u redu.

by voki

144

- Ne. Nemoj biti puna razumevanja. Ne znam koliko vremena će

mi biti potrebno, Morena. Može potrajati danima, nedeljama,

mesecima - godinama?

- Ti bežiš. Zašto bežiš? Da li zbog ovoga što se desilo večeras... sa

Konorom? - Nije sačekala njegov odgovor. - Znam da ti nije prijatno

sa bebama, ali sam se nekakao nadala da si to prevazišao.

- Jesam... ili sam bar mislio da jesam. - Pokazao je prema

Konorovoj sobi. - Ja volim tog malog momka, stvarno ga volim,

Morena.

- Ah! I zbog toga ti je potrebno rastojanje. - Odjednom joj je sve

postalo jasno. Da li to znači da su i njegova osećanja prema njoj

snažna? Da li da se usudi da misli da je on voli? Da li ga to izluđuje?

Tera ga da se povuče? Nije se usuđivala da te dileme izgovori

naglasda je ne bi sasvim napustio. Bila je malo uznemirena zbog

činjenice da je on tako dobro poznaje, pa će se i on verovatno tako

osećati ako shvati da je ona bila u stanju da pročita njegove emocije

tako lako.

- Da. - Nejtan je progutao knedlu. Da li ga ona poznaje toliko

dobro? Može li da vidi daje on voli? On nije želeo da ona to vidi jer

ako je izneveri onako kako je izneverio Lilu... Sklopio je oči. Ne

može sada da razmišlja o tome. - Treba da krenem.

Okrenuo se na peti i uputio prema vratima, iznenađen što ona ne

pokušava da ga zadrži. Pošla je za njim i zastala na pragu kad ga je

on prešao.

- Drago mi je što nisi došao motorom ovde - bilo je sve što je rekla,

i to mu je bilo i više nego dovoljno da čuje. To mu je pokazalo baš tu

i tada koliko je njoj stvarno stalo do njega, da čak i kad on pokušava

da raskine s njom, da bi sebi pružio više slobode, njoj je samo stalo

do njegove bezbednosti. I ona je u pravu. Sumnja da bi on bio u

stanju da drži motor uspravno, uzimajući u obzir njegovo stanje.

Nejtan je stajao na stazi ispred njenog stana i po-smatrao je - vizija

ljupkosti čija silueta se nazirala na vratima. Zatim se okrenuo i

otišao.

On radi pravu stvar... zar ne?

by voki

145

- Pa šta se u stvari događa između vas dvoje? - pitala je Seli

sledećeg popodneva dok je Morena sedela za stolom, i pravila neke

zabeleške.

Morena je pogledala u svoju prijateljicu. - Ne znam.

- Pa... da li ga voliš?

Morena se namrštila i pokazala svojoj prijateljici da treba da

zatvori vrata. Seli je to uradila i smestila se u stolicu preko puta

prijateljice, spremna za dobar trač. - Pa? Možeš mi reći istinu. Nejtan

ima slobodno poslepodne, zar ne?

- Naravno da sam zaljubljena u njega. Ne bih bila ovoliko nesrećna

da nisam.

- Hej! - Seli je pljesnula rukama i skočila na noge, trčeći oko stola

da zagrli Morenu. - To je divna vest.

- Stvarno? Ne izgleda tako. - Morena je spustila olovku i

uzdahnula. - Volim tog čoveka, ali sam potpuno zbunjena.

- Šta se dogodilo?

- Rekao je da mu treba vremena. Preživeo je mnogo toga, Seli.

- Kao na primer?

- Nemam pravo da o tome diskutujem.

Seli je povikala. - O, vi lekari! Vi tako dobro čuvate tajne. Pa, ti

stvarno znaš šta je s njim?

- Znam.

- I? Zašto to ne središ?

- Jer je molio za malo vremena, Seli. Zar me nisi čula?

- Slušaj. Ti ga voliš i ako njemu treba vremena to znači da je

zbunjen. Nijedan muškarac zdrave pameti nije u stanju da luta po

divljini a da se ne izgubi. Potrebno je da ga neko vodi, da mu

pokaže put. Proturi mu veliki prsten kroz nos ako moraš i izvedi ga

odatle. On je izvrstan lekar, Morena, i on se tako dobro uklapa ovde

- u tvoj život. - Selin glas je bio brižan i nežan. - Pitala sam se da li

ćeš ikada preboleti Brusa.

Ne onu zaljubljenost u njega, jer mislim da je to potpuno ubio u

tebi kad te je prevario, već više mislim da preboliš način na koji te je

mentalno zlostavljao. Ti si prošla kroz to, odrasla si, pobedila si. To

by voki

146

je neverovatno, Morena. A sada si videla i šta znači prava ljubav.

Pružena ti je prilika da pronađeš pravu sreću. Prošla si kroz burna

vremena a sada je pred tobom blistava budućnost. Preboleti nekoga

ko te je ponižavao u svim delovima života prosto je zadivljujuće.

Ogromna je stvar pomiriti se sa nečim kao što je to, ali ti si to nekako

uspela. - Zastala je. - Uspela si, zar ne?

- Jesam - potvrdila je Morena. - Nejtan mi je pomogao da to

shvatim. Pokazao mi je da je Brus neverovatno površan, a verovatno

sam i ja bila tada, ali Konor me je promenio a Nejtan mi je pomogao

da to shvatim, čak iako je to uradio indirektno. Imati nekoga ko te

sluša kad govoriš jeste kao da si najpametnija žena na svetu... imati

nekoga ko samo treba da te pogleda onim zagonetnim, seksi

pogledom pa da se ti sav zapališ... imati nekoga ko je kao Nejtan,

koji me čuva kao da sam najvažnija osoba na svetu... - Obe žene su

čežnjivo uzdahnule.

- Pa zašto onda, za ime boga, sediš ovde? Idi i popričaj s njim.

Pomozi mu da izađe iz toga, uputi ga. Ako to ne uradiš, on će se

samo batrgati i jedino što će ga u životu usrećiti biće njegov posao. -

Seli je odjednom sinulo. - Oh! Zato se on seli svakih šest meseci. Beži

od prošlosti.

- Nisi ti glupa - bilo je sve što je Morena rekla. -Hvala ti. Razumela

sam šta si htela da kažeš i razmisliću o tome. Samo ne želim da ga

mnogo požurujem, da navaljujem jer može da nestane zauvek.

- Potrebna si mu. Vas dvoje ste idealan par.

- Hvala ti što me podržavaš.

Morena je stvarno razmišljala o onome što joj je prijateljica rekla.

Njoj je zaista pružena druga prilika, i to s Nejtanom... ili je to bila

prava prilika, pošto su ona i Brus bili pogrešan spoj od samog

početka? To nije bilo ni približno ovome s Nejtanom. Od samog

početka ona je osećala da njeno srce poznaje njegovo oduvek. Takvo

osećanje, takva ljubav ne događa se svaki dan, a činjenica da je ona

nije čak ni tražila čudo je samo po sebi.

by voki

147

Odlučila je da proba da razgovara s njim te večeri. Što pre, to bolje.

Znala je daje nesrećan, pokušavajući da se izbori sa svojom

prošlošću. Toliko dugo je plivao u krivici, i sada ima problema da se

iz nje izvuče.

Kad bi joj samo dozvolio da mu pomogne...

S velikom odlučnošću, Morena se koncentrisala da završi posao,

pozvala majku da joj kaže da će možda malo kasnije uzeti Konora i

otišla do ogledala da pro-veri frizuru i šminku.

- Uh! - Počela je da vuče kosu iz gustog konjskog repa da bi je

malo dovela u red.

- Ja ne mislim tako. - Nejtanov dubok glas je dolazio s njenih vrata

i ona se okrenula da ga pogleda. Nije čula da dolazi, nije znala da su

njena vrata malo odškrinuta i nije shvatala koliko mu je nedostajala

tog popodneva.

Taj trenutak se otegao u nedogled i mada je znala da treba nešto

da kaže, glava joj je bila sasvim prazna - ispunjena samo mislima o

njemu, brigom za njega, ljubavi prema njemu. Šta je ona to radila?

Proveravala je kako izgleda. Tako je.

Spustila je ruke sa strane, dok joj je razbarušena kosa padala po

ramenima i uokviravala joj lice. - Sva sam u haosu - konačno je

rekla, nimalo iznenađena što je njen glas jedva čujni šapat. On je

stajao tamo, posma-trao je, ispijao je kao da je čovek koji je mileo

kroz vrelu, suvu pustinju a ona je njegova oaza.

- Ne. - Nejtan je polako zavrteo glavom ali nije ušao u sobu. - Ti

si... - tiho je rekao - divna. - Bio je to prvi put da ju je video s

puštenom kosom i bilo je to kao da ga je pogodio grom. Pramenovi

bakarnoplave kose su joj uokvirivali lice, a krajevi se malo kovrdžali

pri dnu, tamo gde su padali malo ispod ramena. Njene plave oči su

još više došle do izražaja zbog svetloljubičaste majice koju je imala

na sebi, a suknja do kolena je isticala njene neverovatne noge.

- Nejtane?

Mogao je da čuje preklinjanje, zbunjenost, bol u njenom glasu i

mrzeo je sebe jer je on za to odgovoran. On je voli. To je šašavo ali je

tako. Pokušao je da ignoriše emocije ali što se više trudio, one su bile

sve jače, a sada evo nje ovde, stoji pred njim. Posao je završen za taj

by voki

148

dan. Seli je otišla kući. Ovde nema nikog osim njih dvoje - njih dvoje

koji se gledaju kao da ništa drugo na ovom svetu nije bitno. Može li

on zaista da se oslobodi prošlosti i započne nov život s njom?

Morena je progutala strah koji ju je obuzeo. Kako, za ime sveta,

treba da dopre do njega? Da li će ga izgubiti? Izgubiti zauvek? -

Zašto si se vratio? - upitala je.

- Molim?

- Ovde si. U ordinaciji. Trebalo bi da uživaš u slobodnom danu, a

ne da dolaziš na posao kad su svi otišli kući.

- Tačno. - Pročistio je grlo. - Pa, ja, hm... hteo sam da razgovaram s

tobom.

To je dobar znak... zar ne? Moreni je srce u grudima tuklo luđački i

nije bila sigurna da li će Nejtan reći da ne želi više ništa da ima s

njom ili je spreman da ispovedi svoja osećanja.

- O čemu? - Glas joj je podrhtavao i ona je zatvorila oči, trudeći se

da ostane pribrana.

- O nama.

- O nama?

- Da. Pitao sam te ovo već ranije, Morena, ali moram da te pitam

ponovo. Kakva su tvoja osećanja prema meni?

Morena nije mogla da diše. Njeno srce je bilo preplavljeno

ljubavlju, strahom, neizvesnošću, ali kad je pogledala u njegove oči,

videla je da se ista osećanja nalaze i u njima. - Volim te, Nejtane.

Nije se ni pomerio. Nije klimnuo glavom, nije se nasmešio. Samo

je stajao tamo. - Da li misliš da je to pametno?

- Pametno ili ne, ja to osećam. Volim te i uvek ću te voleti. Nije

važno šta će se dogoditi među nama - moja ljubav pripada tebi

zauvek, a ako ti mene ne želiš... - glas joj je zadrhtao, ali je malo

pročistila grlo i primorala sebe da nastavi: - Ako me ne želiš, onda

ću se sama sa tim izboriti.

- Šta ako te povredim? Šta ako opet nešto zabrljam i ti ili Konor

budete povređeni?

- Više ćeš nas povrediti ako nas napustiš. - Njegove reči, njegovo

ponašanje davali su joj nadu, nadu da je on već tu s njima, da je

skoro zagazio s njima u budućnost, i shvatila je da mu treba mali

by voki

149

podsticaj. -I ja sam lekar, Nejtane. Ja lečim ljude. To je ono što ja

radim.

- Ti ne možeš da izlečiš ovaj bol.

- O, zar ne mogu? - Iz nje je provalila odlučnost i ona je zaobišla

sto, i uputila se prema njemu. Kad je bila tik uz njega, podigla je

glavu, provukla svoje prste kroz njegovu kosu i povukla njegovu

glavu nadole da bi njegove usne mogle da se sretnu s njenim. Izlila

je svu svoju strast, frustracije i snažnu ljubav u ovaj poljubac da mu

stavi do znanja da u ovoj vezi ne postoji ništa za šta se ona neće

boriti.

Bio je potreban samo delić sekunde da Nejtan popusti i zgrabi

Morenu u naručje, da ugasi žeđ sa izvora ljubavi koji je ona tako

nesebično nudila. Tek tada je shvatio koliko mu je nedostajala,

koliko mu je potrebna, koliko je voli.

- Mi pripadamo jedno drugom - dahtala je u predahu između

poljubaca koje su oboje toliko želeli.

Konačno je Nejtan, u kome se rat još uvek vodio, bio taj koji ju je

malo odgurnuo od sebe... ali ne previše. - Ja... ja sam još uvek

zbunjen, ovo sa tobom ne bi trebalo da se događa, ali ne mogu da se

obuzdam. Potrebna si mi.

-Ja sam ovde. Volim te. Želim da ti pomognem.

- Ti ne možeš da. mi pomogneš! — Bol, srdžba, frustracija - sve je to

bilo u njegovom glasu.

- Zašto ne mogu?

- Jer osećam kao da varam svoju ženu - provalilo je iz njega, i

okrenuo se od nje. - To je jače od mene. Osećam se kao da varam

Lilu jer ležim budan noću, žudeći za tvojim dodirom. - Pogledao je

preko ramena u nju, a njegov pogled je bio prodoran. - Gorim od

želje za tobom, Morena, a zbog toga se još više gušim u krivici.

Krivici zbog Lile.

- Ona je umrla, Nejtane. Pre više od deset godina. Ona je umrla i

sasvim je prirodno da je deo tebe umio s njom. - Prišla mu je i

uhvatila ga za ramena i primorala ga da je pogleda. - Bio si oženjen

njom i normalno je što se tako osećaš.

by voki

150

- Obećao sam joj da ću je voleti. Poštovati. Brinuti se o njoj. U

bolesti i u zdravlju i... i onda ja... ja čak nisam ni bio tamo kad je

umrla.

I to je bila suština svega. - Gde si bio? - Morenin glas je bio nežan,

ohrabrujući.

- Došao sam kući kasnije.

- Zašto?

- Jer sam svratio u bar na fakultetu, na piće s prijateljima. - Kao da

je gledao kroz nju i video dane koji su odavno prošli ali su još uvek

očigledno bili svezi u njegovom pamćenju. - Upravo smo bili završili

ispit -jedan prilično težak - i ja sam pozvao Lilu da joj kažem da ću

malo zakasniti. Rekla je da je to u redu, ali da se ne oseća baš

najbolje. Rekao sam joj da ću popiti samo jedno piće i zatim doći

kući. - Tužno je zavrteo glavom. - Kamo sreće da sam otišao pravo

kući...

- Zašto je umrla?

- Aneurizma.

- Gde?

- U mozgu.

- O, Nejtane. - Morena ga je privukla sebi i on je željno dočekao

njen zagrljaj. - Šta si mogao da uradiš? Da si bio tamo?

- Ništa! - Zatresao je glavom da naglasi ovu reč. -Ali bar ne bi

morala da umre sama.

- To bi bilo brzo.

- Tako su mi rekli. To je bila samo jedna od onih neuobičajenih

stvari koje se povremeno događaju.

- Nejtane. - Morena ga je poljubila, želeći da mu njena ljubav

pomogne da prebrodi ovaj bol.

- Trebalo je da budem tamo.

- Ali nisi bio. Ne možeš promeniti prošlost, niti se možeš skrivati

od svoje budućnosti.

- Ja se ne... - Zastao je jer je, kad je izgovorio ove reči, shvatio da

upravo to radi.

- Ti ne žališ za Lilom sve ove godine, ti sebe obasipaš krivicom, a

to nije dobro. Krivica sa sobom nosi toliko drugih emocija - sumnju i

by voki

151

strah, kao i stalno preispitivanje sebe. Sebi si napravio zatvor ali ne

shvataš takode da si ti taj koji ima kjučeve.

Nejtan ju je pogledao, a u oku mu se pojavio zra-čak nade. - Kako?

- Skloni rešetke.

- Kako?

- Oprosti sebi.

- Ali ne mogu da zaboravim šta se dogo...

- Niko ne traži od tebe da zaboraviš. Niko ne traži da odbaciš život

koji si imao sa Lilom, ali tvoj život se nastavlja. Dok nas smrt ne

rastavi. To je bila zakletva koju si dao i ti možeš da je ispoštuješ. Ti si

se prome-nio i fizički i mentalno. Ti stalno menjaš posao, radiš u

različitim mestima da ne bi morao da se vezuješ za ljude, da bi

mogao da živiš u svojoj krivici. - Morena je zavrtela glavom. - To

vreme je prošlo. Ne samo da si pobedio predrasude prema ttudnim

ženama i bebama, već si prerastao svoju krivicu.

- Zeleo bih da ti verujem.

- U redu, onda. - Odmakla se od njega, još uvek ga držeći za ruke.

- Pogledaj me. Reci mi šta vidiš.

Nejtanov pogled je klizio po njoj, upijajući je. — Vidim ženu koja

je prebrodila mnogo bola. - Morena je klimnula, nastojeći da ga

ohrabri. - Vidim ženu koja je divna, brižna i požrtvovana majka.

Vidim ženu koja me zapali uvek kad je pogledam.

Uzdahnula je na ove teci, ali je još jednom klimnula glavom, dajući

mu do znanja da treba da nastavi.

- Vidim ženu koja neće odustati od mene, koja me voli.

- Volim te.

- Vidim ženu koja se oseća savršeno u mojim rukama, oseća se

savršeno u mom životu.

Morena je počela da diše ubrzano, uzdahnuvši če-žnjivo kad se

nagnuo i nežno je pomilovao po obrazu, dok mu je ona prislanjala

svoj obraz jače na ruku.

- Vidim ženu koju volim.

- Oh, Nejtane! - Nije više mogla to da podnese a nije ni on, jer su

oboje očajnički želeli da osete telo onog drugog što je bliže moguće.

by voki

152

- Oprosti sebi - šapnula mu je na uvo nekoliko minuta kasnije dok

ju je držao. - Ne zaboravi prošlost jer je to deo nas. Tome si me ti

naučio. Ti si mi pomogao da shvatim da više nisam ona ista žena

koja sam bila sa Brusom. Drugačija sam. Jača. Sa više

samopouzdanja. Ti si mi pomogao da to razumem. Ti si mi

pomogao da shvatim da bi bila glupa da ne učinim korak u ne-

poznato, da popunim prazninu ljubavlju, i hvala bogu što sam

kročila na čvrsto tle.

- Čvrsto je. Moja ljubav prema tebi je postojana, Morena. Prema

tebi i Konoru. Volim tog malog dečaka tako mnogo i danas mi je

nedostajao skoro isto koliko i ti.

- I ti si njemu nedostajao.

Nejtan je zatvorio oči i držao je uz sebe. - Žao mi je.

- Ne. Nemoj da ti bude žao. Kako ti može biti žao kad smo

zajedno, kad smo pronašli put kroz tako težak period?

- To nam pokazuje da imamo snage da idemo napred. Ti mi daješ

snagu.

- Dajem ti?

- Da. Samo nisam shvatao koliko.

- Nejtane... zašto si otišao? Kad smo se vratili iz bolnice sa

Konorom? Da li samo zato što si osećao krivicu zbog Lile?

- Zašto pitaš?

- Zato što sam imala osećaj da ima još nešto, ali nisam sigurna šta.

Nejtan je klimnuo glavom. - To je zato što sam shvatio da te volim.

Tebe i Konora. Da sam krenuo napred. Da, osećao sam krivicu ali

sam se takode strašno uplašio da ponovo rizikujem time što te

volim, time što sebi to priznajem i dozvoljavam da u to poverujem.

Ako se bilo šta desi tebi ili Konoru... ne znam da li ću preživeti.

- Znam, znam. - Poljubila gaje. - Znam. Tako se i ja osećam, ali ne

možemo proživeti svoj život ophr-vani stalnim strahom.

- Strah je ono najteže?

- Upravo tako. Tako se ne može živeti a ja želim da živim, Nejtane.

- I ja želim. Želim da budem s tobom, s Konorom. Želim da

budemo zajedno. Zauvek.

- Bićemo.

by voki

153

- Molim te, udaj se za mene, Morena. - Nejtan je pogledao u njene

oči, u kojima je bila još samo trunka sumnje i oklevanja.

- Znam - odgovorila je. -I ja kažem da.

- Stvarno?

Morena se nasmejala. - Bolje bi ti bilo da u to poveruješ, drugar.

Moraš da ostaneš sa mnom. Sa mnom i Konorom. Zauvek.

I Nejtan je počeo da se smeje. - Ja sam najsrećniji čovek na svetu.

kraj