1

АУТОНОМНА КНЕЖЕВИНА

Захваљујући чињеници да су у време Првог устанка ратовали као руски

савезници против Османског царства, Срби су укључени у текст Букурешког мира (28.

мај 1812). То је био први међународно–правни акт којим су Срби укључени у

међународне односе. Крупан корак напред у изградњи српске аутономије дали су

Акерманска конвенција и Одвојени акт (7. октобар 1826). Петим чланом конвенције, у

коме се позива на осми члан Букурешког мира, Порта се обавезала да у року од 18

месеци реши српско питање сходно одредбама изнетим у Одвојеном акту и у договору

са српском депутацијом у Цариграду. У Одвојеном акту изнете су жеље српског

народа, које су раније представљене Порти, највећим делом 1820. године: слобода вере,

избор старешина, независна унутрашња управа, повратак одузетих нахија, скуп свих

дажбина у једну, слобода трговине, подизање школа, болница и штампарија, те забрана

муслиманима да се настањују у Србији, ако не припадају војним јединицама.

Наглашено је да Порта руском двору мора саопштити издати ферман.

Једренским миром (14. септембар 1829), којим је завршен руско–турски рат

(1828–1829), Русија је показала осетну премоћ над Османским царством. По честом

члану овог уговора, Порта се обавезивала да у року од месец дана, “са највећом

тачношћу” испуни одредбе Одвојеног акта и пете тачке Акерманске конвенције. Уз то

се обавезала да Србији врати шест отргнутих нахија, а издати хатишериф била је дужна

да службено представи руском двору. Србија се тако, дошавши под покровитељство

Русије у тренуцима када се њен утицај на Порти приближавао врхунцу, нашла на

најбољем путу да оствари аутономију.

Први хатишериф

Приморана одредбама Једренског мира, а како је од тога делимично зависило и

повлачење руских трупа из Румелије, Порта је издала Србима Први хатишериф, 30.

септембра 1829. године. У Хату су поновљене све одредбе из руско-турских уговора –

осма тачка Букурешког мира, пета тачка Акерманске конвенције са Одвојеним актом,

шеста тачка Једренског мира. У овом Хату заправо није било ничег новог, а султан је

само свечано обележио привилегије које ће Срби ускоро моћи да уживају. У том

званичном обећању, да ће остварити захтевања Срба у погледу аутономије, налази се

2

сав значај овог акта. Спровођење у живот било је у рукама београдског везира, на кога

је Хатишериф и био насловљен. Хат је стигао у Крагујевац 11. децембра 1829. године, а

прочитан је на Скупштини одржаној у фебруару наредне године, пошто га је претходно

везир објавио у Београду.

Други хатишериф

Припреме и преговори за усвајање новог Хатишерифа, из 1830. године, трајали

су читаву једну годину. Као основа за његово састављање послужио је један мемоар

Димитрија Давидовића из јануара исте године. Он је саставио текст који се углавном

поклапао са захтевима Срба из 1820. године, док је Порта урадила свој контрапројекат.

Два захтева су за Порту била неприхватљива: наследно кнежевско достојанство и

повратак нахија. Са решавањем последњег питања било је везано и питање данка. На

девет конференција, од јуна до октобра, утаначавао се садржај овог акта. Коначан текст

је поднет султану на потпис 15. октобра, а пет дана касније, копија Хатишерифа је

предата српским депутатима. Хатишериф је утаначио односе између Србије и Порте и

прокламовао права и повластице српског народа на територији која је била слободна у

време Првог српског устанка.

У прву групу одредаба овог Хата спадају оне које се односе на вазални положај

Србије према Османском царству:

1) Србија је саставни део Османског царства, а осим старих “царских градова”

(Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице и Соко) сва остала утврђења биће

разорена. За разлику од сличне одредбе у Букурешком миру, која је била неповољна по

Срба, сада је ова одредба сматрана добитком, јер су се из срушених утврђења Турци

морали иселити (нпр. Ћуприја).

2) Србији ће бити враћени отргнути предели, након што посебна руско–турска

комисија извиди право стање на терену. Ово је било и најделикатније питање, те је ова

тачка и прилично непрецизно формулисана. Спорно питање у преговорима било је –

које су то територије?

3) Дажбинско питање било је везано за проблем повратка отргнутих предела, па

није могло бити коначно решено. У Хату је поновљен принцип одсеченог пореза у који

су улазили: харач, сви данци (укључујући и приходе са турских феудалних добара),

крајева који ће бити присаједињени Србији и царинске приходе. Тачан износ могао се

утврдити тек након утврђивања територије Кнежевине Србије. Турци који су

3

поседовали добра у Србији могли су их продати Србима у року од годину дана, пошто

их претходно процени комисија. Уколико нису желели да их продају, приходи од њих

били би уплаћивани у београдску благајну, а потом исплаћивани власницима. Србима

је дозвољено да у београдској царинарници убирају царине на сву робу, осим оне која

иде у Цариград, а кнезу је остављено да пропише царинску тарифу.

4) Свим муслиманима, ако не припадају гарнизонским јединицама, забрањено је

пребивање у Кнежевини.

Другу групу одредаба чиниле су оне које се односе на самоуправна права Срба у

Кнежевини:

1) предвиђено је да се Порта неће мешати у унутрашњу управу Србије.

2) Србима је призната слобода вероисповести, са правом да сами бирају

митрополита и епископе које ће рукоположити цариградски патријарх, а да не морају

долазити у исти.

3) Милош Обреновић је потврђен у звању кнеза са наследним правом, што је

било ближе одређено Бератом који је био издат заједно са Хатишерифом. Порта је

задржала право да у случају упражњења престола именује новог кнеза и изда му берат,

за који ће он из сопствених прихода морати да плати 100.000 турских гроша.

Унутрашња управа била је поверена кнезу Милошу и Савету. Кнез би био законодавна

власт, док би кнез и Савет делили извршну власт. Није било предвиђено колико ће бити

чланова Савета, нити ко ће их бирати и постављати, тако да се сматра да је то питање

остављено кнезу. Њихово звање било је доживотно, и могли су бити збачени само ако

начине тешку кривицу против Порте или против закона. На овај начин, делимично је

ограничавана кнежева власт, а Порти је остављана минимална могућност да се меша у

унутрашње послове Кнежевине.

4) Турци су одстрањени из правосуђа, које је постало чисто српска ствар, под

надзором кнеза.

5) Кнезу је дозвољено да држи војску ради одржавања реда и мира у земљи.

6) Срби су добили право да оснивају и друге установе (болнице, штампарије,

школе, пошту).

7) Српским трговцима гарантована је слободна трговина у Османском царству,

пошто претходно добију пасош од кнеза и тескеру од турских власти.

8) Ниједан Србин у Кнежевини се није могао присилити да служи Турчину, ако

он то не жели.

4

9) Срби су добили право да држе у Цариграду свог дипломатског представника,

посредством кога ће обављати све нужне послове са Портом.

Као и претходни, и овај Хатишериф је био насловљен на београдског везира.

Овај Хат је утаначио односе између Србије и Порте, и прокламовао право и повластице

српског народа на територији која је била слободна у време Првог српског устанка. О

установи Народне скупштине, а скупштине су се редовно одржавале у Србији и на

њима су Срби претресали важна питања, не само унутрашње природе, већ и она из

односа са Портом, није било помена у Хатишерифу. Ово се објашњава тиме што су у и

покровитељица и сизерени двор сматрали да рад Скупштине спада у унутрашња права

Кнежевине која су свечано дата Србима овим актом.

Уз Хатишериф из 1830. године ишао је и Берат издат на име кнеза Милоша

Обреновића. Позивајући се на право постављања управника у провинцијама Турског

царства, султан је истакао да је у Милошу Обреновићу нашао достојног и

најспособнијег да управља Кнежевином Србијом. Кнезу је дато наследно кнежевско

достојанство према принципу примогенитуре (“с отца на сина”). На крају, султан је

препоручио кнезу да разумно управља Кнежевином, и да томе поклони сву пажњу и

бригу, у шта нема право нико да му се меша. Бератом је кнезу препуштена самостална

управа над Кнежевином, док је према Хатишерифу он њу имао да дели са Саветом. Ова

противречност се објашњава тиме што оба акта нису истовремено настајала; што се

руска интервенција у погледу Савета испољила само при изради Хатишерифа,

занемарујући Берат који је издат искључиво ради увођења наследног кнежевског

достојанства; непрецизношћу турских јавно-правних аката и, вероватно, кнежевим

настојањем да своја права што више осигура Бератом, поткрепљујући свој захтев

богатим новчаним поклонима. У сваком случају, када је реч о односима кнеза и Савета,

меродавнији је текст Хатишерифа. Најбитније је то што је султан први пут признао

Милоша Обреновића за кнеза, и још наследног. Отуда посредно признање Србији

статуса Кнежевине. Ово је један од најбитнијих елемената у процесу издвајања Србије

из састава Османске империје. Србија је постала наследна монархија под султановим

сизеренством. Треба посебно подвући да наследно кнежевско достојанство није имало

основе у Букурешком миру, као ни у каснијим руско-турским уговорима, па је његово

стицање утолико значајније.

Хатишериф и Берат су прочитани на Ташмајдану, на дан Св. Андрије

Првозваног 12. децембра 1830. године, на турском, а сутрадан на српском језику.

5

Светитељ, односно дан када је Хат проглашен, узет је за државни празник Кнежевине и

редовно је прослављан за време прве владавине кнеза Милоша.

Трећи хатишериф

Питања прикључења отргнутих нахија и пресецања данка, као узајамно

повезана, остављена су да коначно буду решена тек после званичног извештаја руско-

турске комисије, одређене да извиди овај проблем. Хатишерифом из 1830. године

Србима је препуштено наплаћивање царина за сву робу, сем оне која је одлазила у

Цариград. С обзиром на то да су и ти царински приходи улазили у општу суму данка

који је требало исплаћивати Порти, то је и овај проблем био посредно везан са

претходним. Решење поменутих проблема имало се обавити истовремено. Овом се

убрзо придружио и проблем исељавања Турака из Кнежевине. До Трећег хатишерифа

није се дошло ни брзо ни лако. Њиме је требало да буду решени преостали спорови

између Кнежевине и Царства. Порта се у периоду до доношења Трећег хатишерифа

(1830–1833) налазила у очајном стању – побуне скадарског паше Махмуда Бушатлије

(1830–1831), босанских капетана под вођством Хусеина Градашчевића (1831–1832) и

египатског вицекраља Мехмеда Алије (1831–1833). Користећи новонасталу

међународну ситуацију изазвану првом египатском кризом, а имајући у виду и услуге

које је Порти учинио у време гушења албанске и босанске побуне, кнез Милош је

подстакао српско становништво у отргнутим крајевима на побуну против званичне

власти. Буна је захватила Крушевачку нахију, Параћински, Ражањски и Алексиначки

срез (јесен 1832). Источна Србија је устала уз кнежев благослов у пролеће 1833. године,

а у њу је убрзо ушла српска војска, као и у претходне крајеве. Овим актом, кнез је довео

Порту и Русију пред свршен чин. Преостало је само званично утврђивање границе.

Присаједињење отргнутих нахија Србији убрзало је окончање преосталих

спорних проблема. У то време закључен је познати Ункјар-Искелесијски уговор (8. јул

1833) између Порте и Русије Уговор који је склопљен између Русије и Турске у Ункјар-

Искелесију (јул 1833) који је имао карактер одбрамбеног уговора, али је тачка која је

Русији давала предност била та, да се Порта обавезала да, у случају рата између Русије

и неке друге државе, неће пуштати ратне бродове у Дарданеле. Русија је свакако овим

уговором, који је закључен на осам година, отишла корак даље, обезбедивши одређену

врсту протектората над “болесником на Босфору”, чиме је тачка руског утицаја у

Османском царству доживела кулминацију. Ослобођена од египатског проблема, Порта

6

се окренула српском питању. Трећи Хатишериф, који су Срби називали

“толкователни”, “изјаснителни” и “окончателни” предат је српским депутатима 29.

новембра, а у Крагујевац је приспео 4. децембра 1833. године.

За разлику од Првог и Другог Хатишерифа, насловљеним на београдског везира,

Трећи хатишериф насловљен је на кнеза Милоша. Прво питање које је решено овим

актом било је прикључење шест нахија (Крајинска, Црноречка, Параћинска,

Крушевачка, Старовлашка и Подрињска) Србији и утврђивање границе. Отргнути

крајеви дати су кнезу на управу према топографској карти коју су саставили комесари

из руско-турске комисије, а коначно утврђивање границе решавала је нова српско–

турска гранична комисија. Висина данка пресечена је на 2.300.000 турских гроша. У

њега су урачунати приходи свих дажбина са целе територије Кнежевине и имао се

исплаћивати сваке године у две рате, о Ђурђевдану и Митровдану. Важно је подвући да

је данак плаћан у турској монети, која је слабила из године у годину, а износ данка није

мењан, те није представљао превелики терет финансијском систему Кнежевине Србије.

Рок за исељавање Турака из Србије је продужен са једне на пет година, а у том периоду

ће Турци бити подложни везиру у Београду, моћи ће да купују храну од Срба и неће се

мешати у унутрашње српске послове. Предвиђено је да се након пет година сви (сем

оних у београдској вароши) преселе у утврђења где су били турски гарнизони, пошто

добију новчану надокнаду за своја имања тј. пошто Срби откупе та имања.

Новоизграђена утврђења, попут Ћуприје и Паланке, требало је порушити, што је

поновљена одредба из претходног Хатишерифа. Овог пута спроведена је у дело (нпр.

утврђење у Ћуприји срушено је почетком 1834. године).

Посебним одредбама регулисан је статус Београда, односно живот Срба и

Турака у њему. Турци су непосредно потчињени београдском везиру. И Срби и Турци

могу слободно живети у вароши и бавити се трговином. Београдска царинарница,

поновљено је и овим Хатом, припашће Србима. Царинарница је била јако важна, јер је

доносила значајне приходе, а преко ове институције је кнез могао и активније да

заштити економске интересе аутономне Србије (утврђивање обима и квалитета промета

робе, тачна примена ценовника при царињењу транзитне робе, контрола плаћања

царинских такси и др.). У вароши је забрањено ношење оружја, сем представницима

обе власти. Српске полицијске прописе Турци морају поштовати, а од кнеза се очекује

да не предузима ништа против муслимана, који немају право да подижу никаква здања

изван вароши. Кнез и везир требало је да се старају о поретку и чистоћи српске и

7

турске вароши. Слободна продаја имања на релацији Турчин-Србин и обрнуто није се

смела ничим спречавати.

Хатом је решено и да страни трговци могу слободно трговати и пребивати у

београдској вароши. Они имају право да своја имања неометано продају и Србима и

Турцима, али не могу, ни ту нити било где у Кнежевини, да купују непокретна добра.

Забрањене су и сеобе поданика Порте (мисли се на хришћанску рају) без

претходног одобрења турских власти. Овом одредбом хтело се спречити пребегавање

хришћана, пре свега Срба, из осталих области Турског царства у Кнежевину, која је од

те године постала веома привлачна за све оне које су Турци вековима угњетавали.

Хатишериф је прочитан на турском језику крајем 1833. године у Београду, а на

српском у фебруару 1834. године, на Трифунској скупштини. Тако се 1833. године

завршило изузетно значајно раздобље у историји српског народа, које је почело

устанком на дахије 1804. године. Процес изградње српске аутономије започет другим

устанком окончан је Трећим хатишерифом.

Црквена аутономија

Хатишериф из 1830. године признао је Србима у Кнежевини слободу вере и

право на сопствену вишу јерархију. Давање црквене аутономије спадало је у

надлежност Васељенске патријаршије. Мада је у принципу била противна издвајању

цркве у Србији, она је на упорно кнежево захтевање, подржано и од Русије, прво

посветила архимандрита Мелентија Павловића за београдског митрполита, а Нићифора

Максимовића за епископа шабачког, а потом Конкордатом потписаним у септембру

1831. године, дала Кнежевину црквену аутономију. Конкордатом је регулисано

самостално бирање црквених великодостојника, без уплитања Васељенске

патријаршије, београдски митрополит је истовремено „митрополит целе Србије“, а

уређено је и да митрополит не мора ићи у Цариград на хиротонисање, већ се патријарх

само мора обавештавати о изборима како би се уверио у њихову регуларност.

Митрополит није могао бити збачен са положаја без сагласности патријарха и кнеза,

нити епископи без договора митрополита и кнеза. При богослужењу, митрополит је

требало да помиње име цариградског патријарха, а епископи име митрополита.

Присаједињењем шест нахија, по Хатишерифу из 1833. године, формирана је трећа –

Тимочка епископија. Проширењем територије повећали су се и намети ка Васељенској

8

патријаршији што је регулисано Допуном Конкордату из 1836. године. Обавезе српске

цркве су се са 6.000 гроша повећале на 9.000 гроша.

Београдска митрополија досегла је положај који је припадао карловачкој и

влашкој митрополији. Нови београдски митрополит је у рангу изједначен са ефеским

митрополитом, што је практично значило да је уздигнут са дванаестог на други степен

цариградске јерархијске лествице.