Антон Павлович Чехов

Свадба

Сцена у једном чину

ЛИЦА Јевдоким Захарович Жигалов, колешки регистратор у оставци.

Настасја Тимофејевна, његова жена. Дашењка, њихова кћи.

Епаминонд Максимович Апломбов, њен вереник. Фјодор Јаковљевич Ревунов-Караулов, капетан II класе у оставци.

Андреј Андрејевич Њуњин, агент осигуравајућег друштва. Ана Мартиновна Змејукина, тридесетогодишња акушерка, у светлоцрвеној

хаљини.

Иван Михајлович Јат, телеграфист. Харалампије Спиридонович Димба, Грк посластичар.

Дмитриј Степанович Мозговој, морнар из Добровољачке флоте. Девери, каваљери, лакеји и остали.

Радња се одиграва у једној од сала Андроновљевог ресторана. Блештаво

осветљена сала. Велики сто постављен за вечеру. Око стола послују лакеји у фраковима. Иза сцене музика свира последњу фигуру кадрила.

Змејукина, Јат и девер прелазе преко сцене.

ЗМЕЈУКИНА: Не, не, не! ЈАТ (идући за њом) Смилујте се! Смилујте се!

ЗМЕЈУКИНА: Не, не, не! ДЕВЕР (журећи за њима) Господо, не можете тако! Куда ћете? A gran-ron?

Gran-ron, sil-vu-ple!

Одлазе. Улазе Настасја Тимофејевна и Апломбов. НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Боље би било да одете да играте него што ми

овде досађујете неприличним разговорима. АПЛОМБОВ: Нисам ја некакав Спиноза, па да правим мајмуна од себе. Ја

сам озбиљан и карактеран човек и не могу да уживам у бесмисленим забавама. Него, није ствар у игри. Извините, maman, али ја многе ваше

поступке не разумем. На пример, ви сте обећали да ћете ми уз своју кћерку, поред неопходних ствари за домаћинство, дати и два лутријска

лоза. Па где су? НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Нешто ме глава боли... Сигурно ће се време

променити... Ојужиће! АПЛОМБОВ: Не правите се луди. Данас сам сазнао да су вам лозови

заложени. Извините, maman, али тако поступају само експлоататори. Ја ово не говорим из себичности... мени ваши лозови нису потребни, већ из

принципа, јер не дозвољавам да ме било ко обмањује. Ја сам вашу кћерку

усрећио и ако ми данас не дате лозове, попићу је у чаши воде. Ја сам поштен човек!

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (прелазећи погледом преко стола и

пребројавајући приборе) Један, два, три, четири, пет...

ЛАКЕЈ: Кувар пита како заповедате да се служи сладолед: са румом, са мадером или без ишта?

АПЛОМБОВ: С румом. И кажи газди да донесе вина. Кажи му да постави још сотерна. (Настасји Тимофејевној) Такође сте обећали, и договор је био

такав, да ће вечерас овде бити генерал. Па где је он, питам вас ја? НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Ту, драги мој, кривица није до мене.

АПЛОМБОВ: Него до кога? НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: До Андреја Андрејича... Јуче је долазио и обећао

да ће довести правог правцатог генерала. (Уздише) Не мислите, ваљда, да нам је жао? Ми за своје дете ништа не жалимо. Ако треба генерал, нека

буде генерал... АПЛОМБОВ: Даље... Свима, па и вама, maman, познато је да се Дашењки,

пре него што сам је ја запросио, удварао онај телеграфист Јат. Зашто сте га онда позвали? Зар нисте знали да ће мени то бити непријатно?

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Ох, како ти оно беше име! Епаминонде

Максимичу, није ни дан прошао како си се оженио, а већ си својом причом угњавио и мене и Дашењку. Шта ли ће тек бит кроз годину дана? Тежак си,

ух, како си тежак! АПЛОМБОВ: Не волите да вам се говори истина? Аха? Толи је! А ви се онда

поштено владајте. Ја од вас тражим само једно: будите поштени! Преко сцене, од једних до других врата, прелазе парови који играју grand-

rond. Први пар чине девер и Дашењка, а последњи Јат и Змејукина. Последњи пар заостаје и остаје у сали. Жигалов и Димба улазе и иду

према столу. ДЕВЕР (виче) Променад! Мсје, променад! (Иза сцене) Променад!

Парови одлазе. ЈАТ (Змејукиној) Смилујте се! Смилујте се, чаробна Ана Мартиновна!

ЗМЕЈУКИНА: Ах, какви сте... Рекла сам вам већ да данас нисам при гласу. ЈАТ: Преклињем вас, отлевајте нешто! Само једну ноту! Смилујте се! Само

једну ноту!

ЗМЕЈУКИНА: Дојадили сте ми. (Седа и хлади се лепезом) ЈАТ: Не, ви сте просто бездушни! Тако окрутно створење, дозволите да се

изразим, а тако диван, диван глас! С таквим тласом не би требало да се бавите, извините за израз, акушерством, већ да певате на јавним

концертима! На пример, како божанствено звучи код вас ова фиоритура... ево ова... (Певуши) „Ја вас љубљах, љубав још узалуд..." Дивно!

ЗМЕЈУКИНА (певуши) „Ја вас љубљах, љубав још увек можда..." То? ЈАТ: Управо то! Дивно!

ЗМЕЈУКИНА: Не, данас нисам при гласу. Боље узмите лепезу па ме хладите... Врућина је! (Апломбову) Епаминонде Максимичу, зашто сте тако

меланхолични? Зар то приличи младожењи? Како вас није срамота, баш сте одвратни! Да чујем, зашто сте се замислили?

АПЛОМБОВ: Женидба је озбиљан корак! Треба о свему свестрано и трезвено размислити.

ЗМЕЈУКИНА: Сви сте ви одвратни скептици! Крај вас се гушим... Дајте ми

атмосфере! Чујете ли? Дајте ми атмосфере! (Певуши) ЈАТ: Божанствено, божанствено!

ЗМЕЈУКИНА: Хладите ме, хладите, иначе ће ме, осећам, одмах ударити

срчана кап. Кажите ми, молим вас, зашто је тако загушљиво?

ЈАТ: Зато што сте се ознојили... ЗМЕЈУКИНА: Фуј, како сте вулгарни! Не смете се тако изражавати!

ЈАТ: Извините! Наравно, ви сте навикли на, извините за израз, аристократско друштво...

ЗМЕЈУКИНА: Ах, оставите ме на миру! Дајте ми поезије и надахнућа! Хладите ме, хладите...

ЖИГАЛОВ (Димби) Хоћемо ли по још једну? (Налива) Пити се увек може. Најважније је, Харалампије Спиридоничу, да човек при том не заборави на

своје обавезе. Пиј, али обавезе не заборављај... А што се тиче пића, зашто не попити? То је дозвољено... У ваше здравље! (Пију) А има ли код вас у

Грчкој тигрова? ДИМБА: Има.

ЖИГАЛОВ: А лавова? ДИМБА: Има и лавова. То у Русији ницег нема, а у Грцкој има свега. Тамо

су ми и отац, и стриц, и браца, а овде ницег немам.

ЖИГАЛОВ: Хм... А има ли у Грчкој китова? ДИМБА: Има свега.

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (мужу) Докле ћемо само пити и мезетити? Време је већ да се седне за сто. Не забадај виљушку у јастога... То је постављено

за генерала. Још може да дође... ЖИГАЛОВ: А има ли у Грчкој јастога?

ДИМБА: Има. Тамо свега има. ЖИГАЛОВ: Хм... А има ли колешких регистратора?

ЗМЕЈУКИНА: Могу да замислим каква је атмосфера у Грчкој! ЖИГАЛОВ: И сигурно има много лоповлука. Грци су исто што и Јермени или

Цигани. Продаје ти сунђер или златну рибицу и само гледа како да те превари. Хоћемо ли још по једну?

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Докле ћемо само пити. Требало би да су већ сви за столом. Прошло је једанаест...

ЖИГАЛОВ: Ако је време, да поседамо. Господо, најлепше вас молим!

Изволите! (Виче) Вечера! Млада господо! НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Драги наши гости, изволите! Заузмите места!

ЗМЕЈУКИНА (седајући за сто) Дајте ми поезије! А он, бунтовник, тражи буру, као да је у бури мир. Дајте ми буру!

ЈАТ (у страну) Каква жена! Заљубио сам се у њу! Заљубио до ушију! Улазе Дашењка, Мозговој, девери, каваљери, девојке и остали. Сви бучно

седају за сто; кратка пауза, музика свира марш.

МОЗГОВОЈ (устајући) Господо! Морам да вам кажеом следеће... Припремили смо веома много здравица и говора. Стога нећемо чекати, него

ћемо одмах почети. Господо, предлажем да наздравимо младенцима! (Музика свира туш. Наздрављање. Куцање.) Горко!

СВИ: Горко! Горко! Апломбов и Дашењка се љубе.

ЈАТ: Дивно, дивно! Господо, морам да вам кажем и признам да су ова сала

и, уопште, ресторан величанствени! Изванредно, чаробно! Само знате ли шта недостаје па да славље буде потпуно? Нема електричног осветљења,

извините за израз! Електрично осветљење уведено је већ у свим земљама,

само је Русија затајила.

ЖИГАЛОВ (дубокомислено) Електрика... Хм... А ја мислим да је електрично осветљење чиста подвала... Ставе горе жеравицу и мисле тиме да ти

замажу очи! Не, друшкане, ако већ дајеш осветљење, нека то не буде жеравица, већ нешто стварно, нешто изузетно, нешто опипљиво! Дај ти

нама светлост... разумеш ли? Светлост која ће бити природна, а не вештачка!

ЈАТ: Када бисте видели електричну батерију, када бисте видели од чега је направљена, друкчије бисте расуђивали.

ЖИГАЛОВ: И не желим да је видим. То је подвала. Обмањују прост свет. Последњу пару му извлаче... Знамо ми њих... А ви, млади господине, боље

бисте учинили да испијете и другима налијете него што браните лоповлук. Да, заиста!

АПЛОМБОВ: Потпуно се слажем с вама, татице. Зашто заподевати учене разговоре? И ја волим да попричам о свакојаким открићима у научном

смиелу, али све у своје време! (Дашењки) Шта ти мислиш, машер?

ДАШЕЊКА: Они хоће да покажу своју образованост, па увек говоре о неразумљивим стварима.

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Хвала богу, цео живот проживели смо без образовања и, ево, већ трећу кћер за честитог човека удајемо. А ако

мислите да смо необразовани, зашто онда долазите к нама? Идите својим образованим!

ЈАТ: Настасја Тимофејевна, ја сам увек гајио дубоко поштовање према вашој породици, а што сам говорио о електричном осветљењу, то уопште

није било из надмености. Ево, спреман сам и да наздравим. Ја сам Дарји Јевдокимовној увек од свег срца желео честитог мужа. У наше време,

Настасја Тимофејевна, тешко је наћи честитог човека. Данас сваки гледа да се ожени из рачуна, ради новца...

АПЛОМБОВ: На кога ви то мислите? ЈАТ (уплашивши се) Не мислим ни на кога... Не говорим о присутнима... Ја

то онако... уопште... Забога! Сви знају да ете се ви из љубави... Мираз је

безначајан. НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Не, није безначајан! Ти, драги мој, причај, али

пази шта причаш. Поред хиљаду рубаља у готовом, дајемо и три капута, постељину и сав намештај. Дедер нађи још негде такав мираз!

ЈАТ: Нисам мислио... Намештај је заиста леп и... капути, свакако, али ја сам у том смислу што се они, ето, вређају да сам на њих мислио.

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: А ви пазите шта говорите. Ми вас због ваших родитеља поштујемо и на свадбу смо вас позвали, а ви ту свашта причате.

А ако сте знали да се Епаминонд Максимич жени из рачуна, што сте досад ћутали? (Плачљиво) Ја сам је, чедо моје, отхранила, одњивила, одгајила...

чувала као очи у глави... АПЛОМБОВ: И ви сте поверовали? Баш вам хвала! Веома сам вам захвалан!

(Јату) А ви, господине Јате, мада сте ми познаник, нећу. вам дозволити да у туђој кући правите такве гадости! Изволите вам напоље!

ЈАТ: То јест, како?

АПЛОМБОВ: Желим само да и ви будете тако поштен човек као што сам ја! Једном речју, изволите вам напоље!

Музика свира туш.

КАВАЉЕРИ (Апломбову) Ма пусти га! Доста је било! Зар то има смисла?

Седи! Пусти га! ЈАТ: Ја нисам ништа... Ја... Уопште не разумем... Молим, отићи ћу... Само

ми најпре вратите оних пет рубаља, што сте их од мене позајмили прошле године за пикетски прслук, извините за израз. Ево, испићу још ову и... и

отићи, само ми најпре вратите дуг. КАВАЉЕРИ: Хајде, доста, доста! Прекините! Зар има смисла због ситница?

ДЕВЕР (виче) У здравље невестиних родитеља, Јевдокима Захарича и Настасје Тимофејевне!

Музика свира туш. Наздрављање. ЖИГАЛОВ (тронут, клања се на све стране) Хвала вам! Драги моји гости!

Веома сам вам за хвалан што нас нисте заборавили, што сте изволели доћи, што нас нисте одбили!... И немојте мислити да сам ја неки

препредењак или да се претварам, ја вам ово од свег срца говорим! Сасвим искрено! За добре људе ја ништа не жалим! Хвала вам! (Љуби се)

ДАШЕЊКА (мајци) Мама, па зашто плачете? Ја сам тако срећна!

АПЛОМБОВ: Madam је узбуђена због предстојећег растанка. Али ја бих јој саветовао да се радије присети нашег недавног разговора.

ЈАТ: Не плачите, Настасја Тимофејевна! Помислите само: шта су људске сузе? Малодушна психијатрија, ништа друго!

ЖИГАЛОВ: А има ли у Грчкој рујница? ДИМБА: Има. Тамо свега има.

ЖИГАЛОВ: А млечница сигурно нема. ДИМБА: Има и млецница. Свега има.

МОЗГОВОЈ: Харалампије Спиридоничу, дошао је ред на вас да држите здравицу! Господо, да чујемо здравицу!

СВИ (Димби) Здравицу! Здравицу! На вас је ред! ДИМБА: Засто? Не разумем ста ја... Ста је то?

ЗМЕЈУКИНА: Не, не! Не емете да одбијете. На вас је ред! Устаните! ДИМБА (устаје, збуњено) Ја могу говорити овако... Ста је Русија и ста је

Грцка. Сада ста су људи у Русији, а ста у Грцкој... И какве каравије, знаци

бродови, по мору плове, а какве разне зелезницке пруге по земљи. Ја добро знам... Ми смо Грци, ви сте Руси, и мени ниста не треба... Ја могу

говорити овако... ста је Русија и ста је Грцка. Улази Њуњин.

ЊУЊИН: Чекајте, господо, не једите! Причекајте! Настасја Тимофејевна, тренутак само! Изволите овамо! (Одводи Настасју Тимофејевну у страну,

задихан) Слушајте... Долази генерал... Најзад сам га нашао... Ђаволски сам се намучио... Прави генерал, достојанствен и стар, од неких осамдесет,

а можда и деведесет година... НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Кад ће стићи?

ЊУЊИН: Само што није. Бићете ми захвални целог живота. Није да је генерал, него малина, Буланже! Није тамо некакав пешадијски или

коњички, већ морнарички! По чину је капетан прве класе, али по њиховом, морнаричком, то је исто што и генералмајор, или у грађанству државни

саветник. Потпуно исто. Чак и више.

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Да ме не вараш, Андрјушешка? ЊУЊИН: Па зар сам ја варалица, а? Не брините!

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (уздишући) Не бих хтела да бацам новац,

Андрјушењка...

ЊУЊИН: Не брините! Није да је генерал, него слика! (Подижући глас) Ја му кажем: Сасвим сте нас, велим, заборавили, ваша преузвишености! Није

лепо, ваша преузвишености, старе познанике заборављати! Настасја, велим, Тимофејевна озбиљио се љути на вас! (Прилази столу и седа) А он

ће мени: „Забога, пријатељу, па како да идем кад не познајем младожењу?" „Немојте, молим вас, ваша преузвишености, какве су то

церемоније? Младожења је, велим, диван, непосредан човек. Ради као процењивач у кредитном заводу, али нека ваша преузвишеност не мисли

да је то неки неугледан човек или пробисвет. У кредитним заводима данас отмене даме раде." Он ме потапша по рамену, попушисмо по хаванску

цигару и ево га, иде... Причекајте, господо, не једите... АПЛОМБОВ: А кад ће стићи?

ЊУЊИН: Само што иије. Кад сам кренуо од њега, већ је каљаче обувао. Причекајте, господо, не једите.

АПЛОМБОВ: Онда треба наредити да свирају марш...

ЊУЊИН (виче) Хеј, музиканти! Марш! Музика свира марш.

ЛАКЕЈ (најављује) Господин Ревунов-Караулов! Жигалов, Настасја Тимофејевна и Њуњин трче му у сусрет. Улази Ревунов-

Караулов. НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (клањајући се) Изволите, ваша преузвишености!

Веома нам је мило! РЕВУНОВ: Драго ми је!

ЖИГАЛОВ: Ми смо, ваша преузвишености, скромни, мали, обични људи, али немојте мислити да је ово с наше стране неко препредењаштво.

Добрим људима ми дајемо почасно место, за њих ништа не жалемо. Изволите!

РЕВУНОВ: Баш ми је драго! ЊУЊИН: Ваша преузвишености, дозволите да вас упознам! Младожења

Епаминонд Максимич Апломбов са својом новорођ... то јест новопеченом

супругом! Иван Михајлович Јат, телеграфски службеник! Странац грчког порекла, посластичар Харалампије Спиридонич Димба! Осип Лукич

Бабељмандебски! И тако даље, и тако даље. Остало је све ситна риба. Седите, ваша преузвишености!

РЕВУНОВ: Баш ми је драго! Извините, господо, хтео бих да кажем Андрјуши две речи. (Одводи Њуњина у страну) Ја сам, пријатељу, мало

збуњен... Зашто ме ословљаваш са ваша преузвишености? Па ја нисам генерал! Капетан друге класе, то је чак мање од пуковника.

ЊУЊИН (говори му у уво, као глувоме) Знам, Фјодоре Јаковљевичу, али

будите добри па нам дозволите да вас ословљавамо са ваша преузвишености! Знате, ово је патријархална породица која цени старије и

гаји поштовање према чиновима. РЕВУНОВ: Да, ако је тако, онда наравно... (Прилазећи столу) Баш ми је

драго!

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Седите, ваша преузвишености! Будите тако

добррх! Служите се, ваша преузвишеностн! Само извините, ви сте у својој

кући навикли на деликатности, а код нас је све скромно! РЕВУНОВ (не чувши добро) Шта? Хм... Да. Да... У стара времена људи су

увек живели скромно и били су задовољни. Ја сам човек на високом положају, али живим скромно... Данас ми долази Андрјушка и позива ме

овамо на свадбу. Како, велим ја, да идем кад их не познајем? Непријатно ми је! А он вели: „То су једноставни, патријархални људи који се радују

сваком госту..." Па добро, ако је тако... зашто да не одем? Баш ми је драго. Код куће ми је самоме досадно, а ако моје присуство на свадби може да

причини задовољство некоме, онда, велим, изволите... ЖИГАЛОВ: Значи, од свег срца, ваша преузвишености? Ја то ценим! Ја сам

једноставан човек, не знам да се претварам, и ценим такве људе. Служите се, ваша преузвишеностм!

АПЛОМБОВ: Јесте ли одавно у пензији, ваша преузвишености? РЕВУНОВ: А? Да, да... То је тачно. Да... али дозволите, па шта је ово?

Харинга је горка... и хлеб је торак. Не могу се јести!

СВИ: Горко! Горко! Апломбов и Дашењка се љубе.

РЕВУНОВ: Хе-хе-хе... У ваше здравље. (Пауза) Да... У стара времена све је било скромно и сви су били задовољни... Ја волим скромност... Ја сам стар

чрвек, отишао сам у оставку хиљаду осам стотина шездесет пете године... Сада имам седамдесет две године... Да. Наравно, нема збора, и пре су

људи волели да покажу раскош кад им се укаже прилика, али... (Угледавши Мозговоја)... Ви сте... значи, морнар?

МОЗГОВОЈ: Управо тако. РЕВУНОВ: Аха... Значи, тако... Да... У морнарици је увек било тешко. Има

човек над чим да се замисли, има чиме главу да разбија. И најбезначајнија реч има, тако рећи, овој нарочити смисао! На пример, морнари на кошу по

припонама на предње доње једро и главну деблењачу! Шта то значи? Морнар то, наравно, разуме! Хе-хе. То ти је, брате, сложена ствар!

ЊУЊИН: У здравље његове преузвишености Фјодора Јаковљевича

Ревунова-Караулова! Музика свира туш. Наздрављање.

ЈАТ: Ево, ваша преузвишености, ви сте се малочас изволели изразити о тешкоћама службе у флоти. А зар је телеграфска служба лакша? Сада,

ваша преузвишености, нико не може да ступи у телеграфску службу ако не зна да чита и пише француски и несмачки. Али најтежа ствар код нас је

предаја телеграма. То је ужасно тешко! Ево, послушајте мало. (Удара виљушком по столу, подражавајући телепринтер)

РЕВУНОВ: Шта то значи? ЈАТ: То значи: ваша преузвишености, ја вас ценим због ваших врлина.

Мислите да је то лако? А ево још. (Откуцава) РЕВУНОВ: Јаче... Не чујем...

ЈАТ: То значи: мадам, како сам срећан што вас држим у свом наручју! РЕВУНОВ: Каква сад мадам? Да... (Мозговоју) А ако се, на пример, плови

уз пун ветар, па треба... па треба разапети брамселе и бомбрамселе! Ту

сад ваља командовати: морнари на кошу по припонама на брамселе и

бомбрамселе... и док се на крижевима попуштају једра, доле се везују

брам и бом-брам шкоте, подигаче и праће....

ДЕВЕР (устајући) Милостива господо и милостиве госпођ... РЕВУНОВ (прекидајући га) Да... Колико је разних команди... Да... На

пример, брам и бом-брам шкоте вуци! Је ли добро? Али шта то значи и какав смисао има? То је врло једноставно! Вуку, разумете ли, брам и бом-

брам шкоте и дижу подигаче... све одједном! Истовремено поравнавају бом-брам шкоте и бом-брам подигаче и, ако треба, попуштају праће на

једрима, а када су већ, значи, шкоте затегнуте и подигаче све подигнуте, онда се брам и бом-брам праће развлаче, а крижеви враћају у правцу

ветра... ЊУЊИН (Ревунову) Фјодоре Јаковљевичу, домаћица вас моли да причате о

нечем другом. Ово је за госте неразумљиво и досадно... РЕВУНОВ: Шта? Коме је досадно? (Мозговоју) Младићу! А ако, на пример,

брод плови уз ветар десним уздама под пуним једрима, па га треба окренути низ ветар. Како треба командовати? Ево овако: сви на своја

места, окрет низ ветар!... Хе-хе...

ЊУЊИН: Престаните, Фјодоре Јаковљевичу! Послужите се. РЕВУНОВ: Чим сви истрче, одмах се командује: на своја места. Окрет низ

ветар! Ех, то је живот! Командујеш и гледаш како морнари, као муње, лете на своја места и попуштају горња једра и праће. Најзад, не издржиш, него

узвикнеш: сила сте момци! (Загрцнуо се и кашље) ДЕВЕР (журећи да искористи насталу паузу) На данашњи, тако рећи, дан

када смо се сви окупили на слављу нашег вољеног... РЕВУНОВ (прекидајући га) Да! И све то треба памтити! На пример, развити

шкоте предњег једра и шкоте велеједра!... ДЕВЕР (увређено) Зашто ме прекида? Тако ниједну здравицу нећемо

одржати! НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Ваша преузвишености, ми смо необразовани

људи, ништа од свега тога не разумемо, боље би било да нам испричате нешто занимљиво...

РЕВУНОВ (не чувши добро) Хвала, јео сам већ. Кажете: гусана?

Захваљујем... Да. Сетио сам се минулих времена... Како је то лепо, младићу! Пловиш тако по мору, безбрижно, и... (уздрхталим гласом) сећате

ли се само оног узбуђења које захвата све кад се врши прелет уз ветар! Којем морнару неће заиграти срце кад се сети тог маневра?! Чим се зачује

команда: сви на своја места, прелет уз ветар... као да је све електрична варница протресла. Почев од команданта, па до последњег морнара, сви

уздрхте... ЗМЕЈУКИНА: Досадно! Досадно!

Опште гунђање. РЕВУНОВ (не чувши добро) Хвала, већ сам јео. (Са заносом) Сви су

спремни и очима гутају старијег официра... Праће на предњем доњем једру и главној деблењачи надесно, праће на кошном једру крменог јарбола

налево, протупраће налево, командује старији официр. За трен ока све се извршава... Шкоту иредњег једра и шкоту пречњаче развуци... десно на

бок! (Устаје) Брод пође уз ветар и најзад, једра почеше да се надимају.

Старији официр: хеј, ви на праћама, не зевајте тамо, а сам упиљио очима у велеједро и, када се најзад и оно залепршало, то јест када је наступио

тренутак прелета, разлеже се громоглаена команда: дај бурину велеједра,

праћај унакрст! На то све лети и прашти... као да је дошао смак света! Све

се извршава без грешке. Прелет је успео! НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (планувши) Генерал, а тако се понашате... Треба

да вас је стид у тим годинама! РЕВУНОВ: Котлет? Не, нисам јео... захваљујем.

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА (гласно) Кажем, треба да вас је стид у тим годинама! Генерал, а понашате се непристојно!

ЊУЊИН (збуњено) Господо, молим вас... Зар то има смисла? Заиста... РЕВУНОВ: Прво, ја нисам генерал, него капетан друге класе, што по војној

ранглисти одговара потпуковнику. НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Ако нисте генерал, зашто сте онда узели новац?

Ми вам га нисмо дали зато да бисте се непристојно понашали! РЕВУНОВ (у недоумици) Какав новац?

НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Знате ви какав. Оних двадесет пет рубаља што сте их добили преко Андреја Андрејевича... (Њуњину) То је твоја кривица,

Андрјушењка! Нисам ти рекла да оваквог унајмиш!

ЊУЊИН: Али, молим вас... Оставимо то! Нема смисла! РЕВУНОВ: Унајмили... Шта то значи?

АПЛОМБОВ: Дозволите, ипак... Је ли вам Андреј Андрејевич: дао двадесет пет рубаља?

РЕВУНОВ: Каквих двадесет пет рубаља? (Схвативши) А толи је! Сад ми је све јасно... Каква гадост! Каква гадост!

АПЛОМБОВ: Јесте ли добили новац? РЕВУНОВ: Никакав новац нисам добио! Оставите ме на миру (Устаје од

стола) Каква гадост! Каква подлост! Увредити тажо старог човека, поморца, заслужног официра!... Да је ово цристојно друштво, тражио бих

сатисфакцију на двобоју, а овако шта могу да учиним? (Изгубљено) Где су врата? На коју страну се излази? Хеј, момак, изведи ме! Момак! (Иде)

Каква подлост! Каква гадост! (Одлази) НАСТАСЈА ТИМОФЕЈЕВНА: Андрјушенка, где је двадесет пет рубаља?

ЊУЊИН: Зар има смисла говорити о таквим ситницама? Врло важно! Овде

се сви веселе, а ви, ђаво би га знао о чему... (Виче) У здравље младенаца! Музика, марш! Музика! (Музика свира марш) У здравље младенаца!

ЗМЕЈУКИНА: Загушљиво је! Дајте ми атмосфере! Крај вас се гушим. ЈАТ (усхићен) Каква жена! Каква жена!

Галама. ДЕВЕР (настојећи да надвиче све) Милостива господо и милостиве госпође!

На данашњи, тако рећи, дан...

Завеса