Aleksandar Nikolajevič Ostrovski

Talenti i obožavaoci Prevod: Kiril Taranovski LICA: ALEKSANDRA NIKOLAJEVNA NJEGINA, glumica u provinciskom pozorištu, mlada devojka. DOMNA PANTELEJEVNA, njena mati, udovica, sasvim prosta žena; ima oko četrdeset godina; bila je udata za svirača iz provinciskog orkestra. KNEZ IRAKLIJE STRATONOVIČ DULEBOV, dostojanstveni gospodin starog kova; čovek u godinama. GRIGORIJE ANTONOVIČ BAKIN, guberniski činovnik na položaju; ima oko trideset godina. IVAN SEMJONOVIČ VELIKATOV, vrlo bogati posednik, vlasnik odlično ureñenih imanja i fabrika, bivši konjički oficir, čovek praktične pameti; ponaša se skromno i uzdržano, stalno ima posla s trgovcima i očigledno pokušava da ih podražava u govoru i manirima; čovek srednjih godina. PETAR JEGOROVIČ MELUZOV, mladić, koji je diplomirao na univerzitetu i očekuje mesto gimnaziskog nastavnika. NINA VASILJEVNA SMELJSKA, glumica, starija od Njegine. MARTIN PROKOFIJEVIČ NAROKOV, pomoćnik reditelja i rekvizitar, starac, obučen vrlo pristojno, ali siromašno; ima lepe manire. GAVRILO PETROVIČ MIGAJEV, direktor privatnog pozorišta. ERAST GROMILOV, tragičar. VASA, mladi trgovac, lepe spoljašnosti i pristojnih manira. MATRJONA, kuvarica kod Njegine. VOZOVOðA. KONDUKTER. LAKEJ U RESTORACIJI NA STANICI. Razni putnici i posluga na stanici. Raznovrsna publika, mahom trgovci. PRVI ČIN Radnja se dogaña u guberniskom gradu. Prvi čin - u stanu glumice Njegine: s leve strane od glumaca - prozor, u dubini. U uglu vrata u pretsoblje, s desne strane - vrata u drugu sobu; pored prozora sto, na njemu nekoliko knjiga i svezaka; nameštaj je sirotinjski. PRVA POJAVA Domna Pantelejevna sama. DOMNA PANTELEJEVNA (govori kroz prozor) Svrati za tri četiri dana posle korisnice sve ćemo ti vratiti! A? Šta kažeš? Baš je gluv! Ne čuje. Imaćemo korisnicu; e pa posle korisnice sve ćemo ti vratiti. Otišao je, najzad. (Seda) A koliko smo dužni, koliko smo dužni! Ovde rublju, onde dve... A koliko će pasti na kasi - to je još pitanje. Kad smo ono

zimus imali korisnicu, dobili smo čistih četrderet dve rublje i još neki blesavi trgovac poklonio minñuše od tirkiza... Vrlo važno! I to mi je nešto! A sad je vašar, zaradićemo zacelo jedno dve stotine. A kad bismo i trista rubalja dobili, zar bismo ih zadržali? Sde će izmeñu prstiju da promakne, kao voda. Nema sreće moja Saša! Ona čuva svoj obraz, zato, naravno, nema uspeha kod publike, nikakvih poklona ne dobija. Ništa od toga kao one... koje... Uzmite samo kneza. To za njega ne bi bilo ništa! Ili, na primer, Ivan Semjonovič Velikatov..: Kažu da njegove šećerane vrede nekoliko miliona. Šta bi ga koštalo da nam pošalje glavu dve šećera: nama bi to dugo trajalo... Sede ti oni, zakopali se u pare do ušiju, a neće da pomognu siromašnu devojku. O trgovcima već da i ne govorim; šta možeš od njih tražiti! Oni i u pozorište ne odlaze; tek gdekoji kad se opije i zablesavi pa slučajno svrati... Šta možeš da očekuješ od takvih - osim svinjarija? Ulazi Narokov. DRUGA POJAVA Domna Pantelejevna i Narokov. DOMNA PANTELEJEVNA: A, Prokofjeviču, zdravo! NAROKOV (mračno) Zdravo, Prokofijevna! DOMNA PANTELEJEVNA: Nisam ja Prokofijevna, nego Pantelejevna, šta ti je! NAROKOV: A ja nisam Prokofijevič, nego Martin Prokofijevič. DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, oprostite, gospodine umetniče! NAROKOV: Ako hoćete da budemo na ti, zovite me prosto Martin; ipak je to pristojnije. A šta je to „Prokofijevič"! Vulgarno, gospoño, vrlo vulgarno. DOMNA PANTELEJEVNA: Mi smo, prijatelju, mali ljudi - ti i ja, što da se tu ne znam kako titulišemo. NAROKOV: „Mali ljudi"? Ja nisam mali čovek, oprostite! DOMNA PANTELEJEVNA: A da nisi, bolan, veliki čovek? NAROKOV: Jesam. DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, da znamo. A zašto si ti, veliki čoveče, došao k nama, malim ljudima? NAROKOV: Dakle, hoćemo li da produžimo u istom tonu, Domna Pantelejevna? ðavo ste vi - otkud vam to? DOMNA PANTELEJEVNA: Jesam ñavo, što da krijem! Volim da pecnem čoveka; a da se tu nešto ustručavam u razgovoru s tobom - ne pada mi ni na pamet. NAROKOV: A otkuda vam to? Od prirode, ili ste tako vaspitani? DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, gospode bože, otkuda? E, otkuda... Pa otkuda bih što drugo naučila? Sav život sam provela u sirotinji, meñu sitnim varoškim svetom; tu ti se psovalo po ceo dan, bez predaha, u tom zanimanju nije se znalo za odmor. Nisam ti ja iz pansionata, nisu me guvernante vaspitavale. U našem staležu ljudi se po ceo dan svañaju, tako im proñe vreme. To su samo bogati ljudi izmislili razne finese. NAROKOV: To je tačno. Sad razumem. DOMNA PANTELEJEVNA: A šta misliš, neću valjda sa svakim cile mile; zar svakom, da prostiš... rekla bih ti nešto, ali neću da te vreñam. Zar svakome da govorim „vi"? NAROKOV: Dabome, meñu prostim svetom svi jedno drugome govore ti... DOMNA PANTELEJEVNA: "Meñu prsstim svetom!" Ta šta kažete! A kakav si mi pa ti gospodin?

NAROKOV: Ja sam gospodin, pravi gospodin. Uostalom, teraj na ti, za mene to nije ništa neobično. DOMNA PANTELEJEVNA: A što da ti bude neobično? Obična stvar. A u čemu je to tvoje gospodstvo? NAROKOV: Mogao bih da ti kažem kao Lir: svaki delić na meni je - gospodin. Ja sam obrazovan čovek, učio sam visoke škole, bio sam bogat. DOMNA PANTELEJEVNA: Zar ti? NAROKOV: Ja, nego šta! DOMNA PANTELEJEVNA: Nije valjda... NAROKOV: Hoćeš, valjda da ti se zakunem? DOMNA PANTELEJEVNA: Zašto? Nemoj, ne kuni se; ja ću ti i ovako poverovati. Zašto onda radiš kao šufler? NAROKOV: Nisam ja ni chou-fleur ni siffleur, gospoño, čak nisam ni sufler, nego pomoćnik reditelja. Ovdašnje pozorište je nekada bilo moje. DOMNA PANTELEJEVNA (u čudu) Tvoje? Ta šta kažeš! NAROKOV: Ja sam ga pet godina vodio, a Gavrilo je kod mene bio pisar, uloge prepisivao. DOMNA PANTELEJEVNA (u još većem čudu) Gavrilo Petrovič, ovdašnji direktor? NAROKOV: On glavom. DOMNA PANTELEJEVNA: Eh, jadniče! Dakle tako... Znači da ti nije u tom pozorišnom poslu bog dao sreće, je li tako? NAROKOV: Sreće! Ama ja nisam znao kud ću s tom srećom, toliko sam je imao! DOMNA PANTELEJEVNA: A što si onda propao? Sigurno si pio? Kud odoše tvoje pare? NAROKOV: Nikad ja nisam pio. Ja sam svim svojim parama platio za svoju sreću. DOMNA PANTELEJEVNA: A u čemu je bila ta tvoja sreća? NAROKOV: U tome što sam radio posao koji volim. (Zamišljeno) Ja volim pozorište, volim umetnost, volim glumce, razumeš? Prodao sam svoje imanje, dobio puno novaca i osnovao pozorište. Šta veliš? Zao to nije sreća? Zakupio sam ovdašnju pozorišnu zgradu, sve sam obnovio: dekor, kostime, sakupio dobru trupu i počeo da živim kao u raju... Ima li prihoda ili nema - ja na to nisam gledao, svima sam na vreme isplaćivao velike plate. Tako sam uživao jedno pet godina, onda sam primetio da mi je novac na izmaku; kad se završila sezona, isplatio sam sve glumce, priredio im oproštajni ručak, dao svakome po neki lep poklon za uspomenu na mene... DOMNA PANTELEJEVNA: A šta onda? NAROKOV: Onda je Gavrilo zakupio moje pozorište, a ja stupio kod njega u službu; on mi daje malu platu i pomalo otplaćuje moje investicije. To vam je sve, draga gospoño. DOMNA PANTELEJEVNA: I samo od toga živiš? NAROKOV: Ne, za život ću uvek naći para: dajem časove, pišem dopise za novine, prevodim; a služim kod Gavrila samo zato što mi je žao da se odvojim od pozorišta, jako volim umetnost. I eto tako ja, obrazovan čovek prefinjena ukusa, živim sada meñu grubim ljudima, koji na svakom koraku vreñaju moje umetničko osećanje. (Prišavši stolu) Kakve su to knjige kod vas? DOMNA PANTELEJEVNA: Saša uči, dolazi joj instruktor. NAROKOV: Instruktor? Kakav instruktor? DOMNA PANTELEJEVNA: Student. Petar Jegorovič. Možda ga poznaješ?

NAROKOV: Znam. Handžar u grudi do samog balčaka! DOMNA PANTELEJEVNA: Što tako strogo? NAROKOV: Bez milosti. DOMNA PANTELEJEVNA: Čekaj, nemoj da ga proburaziš: on je Sašin verenik. NAROKOV (uplašeno) Verenik? DOMNA PANTELEJEVNA: Ono naravno - kako bog da, ali ipak kažemo da je verenik. Upoznala ga je negde i onda je počeo da nam dolazi. Šta da kažemo za njega? I zato govorimo da je verenik, inače će komšije početi svašta da pričaju! A i udaću je za njega ako dobije dobro mesto. Gde da joj nañem muža? Kad bi je hteo neki bogati trgovac; samo što neki bolji neće je hteti, a neki od onih mangupa - šta će nam! A što da je ne udam za njega, mladić je miran, Saša ga voli. NAROKOV: Voli? Ona ga voli? DOMNA PANTELEJEVNA: A što da ga ne voli? I zaista, zašto da se mlada devojka mlati po pozorištu! Ono je nimalo ne može osigurati za život. NAROKOV: I ti to govoriš? DOMNA PANTELEJEVNA: Ja govorim, odavno već govorim. Ničeg tamo nema dobrog, sve je rñavo. NAROKOV: Ali tvoja kći je talenat; ona je roñena za pozornicu. DOMNA PANTELEJEVNA: Ono jeste, roñena je; to je tačno, nema spora! Dok je još bila mala, neki put je ne možeš izvući iz pozorišta; stoji iza kulisa i sva se trese. Moj muž, njen otac, bio je svirač, svirao je u flautu; tako, ponekad, on u pozorište, a ona za njim. Nasloni se na kulisu, stoji i ne diše. NAROKOV: Eto vidiš. Za nju je mesto samo na pozornici. DOMNA PANTELEJEVNA: Zbilja divno mesto! NAROKOV: Ali kod nje je to strast, razumej, strast! Sama si rekla. DOMNA PANTELEJEVNA: Neka je i strast, a ničeg lepog nema u tome, nema čovek šta da pohvali. To je za vas beskućnike i propalice. NAROKOV: O, neprosvećenosti! Handžar u grudi do samog balčaka. DOMNA PANTELEJEVNA: More idi ti s tvojim handžarima! Kod vas u pozorištu slabo se zna za red, a ja gledam da udam svoju kćer. Saleću je sa svih strana i razne gluposti šapću na uvo... Eto, i knez Dulebov se navadio, i on bi pod stare dane da se udvara devojci. Je li to lepo? Šta veliš? NAROKOV: Knez Dulebov? Handžar u grudi do samog balčaka! DOMNA PANTELEJEVNA: Ih, mnogo si sveta poklao! NAROKOV: Mnogo! DOMNA PANTELEJEVNA: I svi živi? NAROKOV: Nego šta? Naravno, svi su živi i zdravi, daj im, bože, dugi vek. Uzmi, daj joj to. (Pruža joj svesku) DOMNA PANTELEJEVNA: A šta je to? NAROKOV: Uloga. To sam ja ličio prepisao za nju. DOMNA PANTELEJEVNA: A što tako paradno? Na finoj hartiji, povezano ružičastom pantljikom! NAROKOV: Daj ti to samo njoj! Šta si se tu raspričala? DOMNA PANTELEJEVNA: A šta će ti nežnosti kod naše sirotinje? Sigurno si za tu pantljiku dao poslednjih dvadeset kopejki? NAROKOV: Neka sam ih i dao, šta je s tim? Ručice su joj lepe, jamica ispod grla još

lepša, ne mogu joj dati prljavu svesku. DOMNA PANTELEJEVNA: Ali čemu to, čemu to? NAROKOV: Što se ti čudiš? Sve je to vrlo prosto i prirodno; tako to mora da bude, jer sam zaljubljen u nju. DOMNA PANTELEJEVNA: Gospode bože! Sve crnje i gore! Pa ti si već starac, matora budala; zar si se i ti ljubavi uželeo? NAROKOV: Je li ona lepa? Kaži mi ti: je li lepa? DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, lepa je; a šta se to tebe tiče? NAROKOV: A ko ne voli no što je lepo? Pa i ti voliš sve što je lepo. Ti misliš, ako je čovek zaljubljen, odmah - ham!... i proguta? Od finih parfema je satkana moja duša. Kud bi ti to mogla razumeti? DOMNA PANTELEJEVNA: Ti si malo ćaknut - kad te čovek bolje pogleda. NAROKOV: Hvala bogu kad si se setila. Znam i ja da sam ćaknut. A šta si ti mislila - da me uvrediš tom rečju? DOMNA PANTELEJEVNA (na prozoru) Izgleda da je knez došao? Jeste, on je. NAROKOV: Onda idem ja ovuda, kroz kuhinju. Adje, madam. DOMNA PANTELEJEVNA: Adje, mesje. Narokov izlazi na vrata s desne strane. Ulaze: Dulebov i Bakin. TREĆA POJAVA Domna Pantelejevna, Dulebov i Bakin. DOMNA PANTELEJEVNA: Nije kod kuće, vaša svetlosti, molim vas, oprostite! Izašla je malo u čaršiju. DULEBOV: Ništa, pričekaću. DOMNA PANTELEJEVNA: Kako god želite, vaša svetlosti. DULEBOV: Vi svršavajte svoje loslove, ne uznemiravajte se, molim vas, ja ću pričekati. Domna Pantelejevna izlazi BAKIN: Eto, našli smo se, kneže. DULEBOV: Pa šta je s tim, ovde ima mesta za nas obojicu. BAKIN: Ali u ovakom slučaju - jedan od nas dvojice je suvišan, i suvišan sam, naravno - ja. Takva je već moja sudbina: svratio sam kod Smeljske, tamo Velikatov sedi i ćuti. DULEBOV: A što vi niste pričali? Vi umete da pričate, sve šanse su, dakle, na vašoj strani. BAKIN: Nisu uvek, kneže. Velikatov čak i ćuti mnogo ubedljivije nego što ja govorim. DULEBOV: Kako to? BAKIN: Sasvim prosto - on je bogat. A kako ruska poslovica veli: "s bogatim se ne meri, s jakim ne bori" - ja se povlačim. Velikatov je bogat, a vaša je snaga u vašoj ljubaznosti. DULEBOV: A čime vi mislite da osvajate? BAKIN: Hrabrošću, kneže. Hrabrost, vele, osvaja gradove. DULEBOV: Gradove je, možda, lakše osvojiti... Uostalom... to je vaša stvar. Ako se ne bojite da izgubite, što da ne pokušate hrabrošću... BAKIN: Više volim da pretrpim neuspeh nego da pravim komplimente. DULEBOV: Svako ima svoj ukus. BAKIN: Udvarati se, praviti komplimente, oživljavati doba viteštva - zar nije to i suviše velika čast za naše dame?

DULEBOV: Svako ima svoje poglede. BAKIN: Meni se čini da je saovim dovoljna ovakva izjava: „Ja sam ovakav kao što me vidite, nudim vam to i to, hoćete li da me volite?" DULEBOV: Da, ali je to uvreda za jednu ženu. BAKIN: To je već njihova stvar da li će se vreñati ili ne. Ja ih, barem, ne lažem; ja ne mogu kod tolikih poslova da se ozbiljno bavim ljubavlju; zašto onda da se pravim zaljubljen, dovodim žene u zabludu, da izazivam, možda, neke neostvarljive nade! Zar nije mnogo bolje - ugovor? DULEBOV: Svako ima svoju narav. Recite, molim vas, kakav je čovek Velikatov? BAKIN: Ja o njemu znam koliko i vi. Vrlo je bogat; ima sjajno imanje u susednoj guberniji, šećeranu, ergelu i, čini mi se, još i fabriku alkohola. Ovamo dolazi na vašar, da li da kupuje ili da prodaje konje, ne znam. Kako razgovara s džambasima, ni to ne znam; ali u našem društvu više ćuti. DULEBOV: Je li on fin čovek? BAKIN: Čak i veoma fin: nikad se ne prepire, svima povlañuje i nikad ne znaš da li ozbiljno govori ili te zavitlava. DULEBOV: Ali on je vrlo učtiv čovek. BAKIN: Čak i suviše: u pozorištu svakoga zna po imenu: i blagajnika, i šaptača, čak i rekvizitara, svima pruža ruku. A već babe je potpuno osvojio: sve on zna, ulazi u sve što ih zanima; jednom rečju, svakoj babi je on kao sin - najposlušniji i najuslužniji. DULEBOV: A od mladih, izgleda, nijednoj ne ukazuje naročitu pažnju i drži se daleko od njih. BAKIN: S te strane, kneže, možete biti mirni: on za vas nije opasan suparnik; on nekako izbegava mlade i nikad prvi ne počinje s njima razgovor; kad ga nešto pripitaju, on zna samo da kaže: "Izvolte? Šta želite?" DULEBOV: A možda je to sračunata hladnoća, možda želi baš time da zainteresuje? BAKIN: Na šta on može računatšg? On sutra ili preksutra putuje. DULEBOV: Istina? BAKIN: Sasvim sigurno. Sam mi je rekao; kod njega je već sve spremljeno za put. DULEBOV: Šteta! On je vrlo prijatan čovek, tako staložen, miran. BAKIN: Čini mi se da taj njegov mir dolazi od ograničenosti; pamet se ne može sakriti, ona bi se u ma čemu pokazala; a on ćuti, to znači da nije pametan; ali nije ni glup, jer smatra da je bolje ćutati nego govoriti gluposti. On ima pameti i sposobnosti taman toliko koliko treba da se ponaša pristojno i da ne profućka ono što mu je tatica ostavio. DULEBOV: Stvar je baš u tome da mu je tatica ostavio upropašćeno imanje, a on ga je sredio. BAKIN: Pa dobro, priznajmo mu nešto praktične pameti i poslovnu žicu. DULEBOV: Izgleda da ćemo mu morati još ponešto priznati i onda će se pokazati da je on - pametan, praktičan čovek. BAKIN: Nekako ne mogu da poverujem. Uostalom, meni je svejedno - da li je pametan ili glup; a to što je vrlo bogat - to mi je malo krivo. DULEBOV: Zbilja? BAKIN: Ozbiljno. Nekako mi nehotice pada na pamet: bilo bi mnogo bolje da sam ja bogat, a on siromah. DULEBOV: Dabome, to bi bilo bolje za vas; e, a za njega? BAKIN: Neka ide on doñavola; šta se on mene tiče? Ja govorim o sebi. Uostalom, vreme

je na posao. Povlačim se pred vama bez borbe. Doviñenja, kneže! DULEBOV (pružajući mu ruku) Zbogom, Grigorije Antonoviču! Bakin izlazi. Ulazi Domna Pantelejevna. ČETVRTA POJAVA Dulebov i Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Otišao, nije hteo da sačeka? DULEBOV: Koliko plaćate ovaj stan? DOMNA PANTELEJEVNA: Dvanaest rubalja, vaša svetlosti. DULEBOV (pokazuje u ćošak) Ovde je sigurno vlažno? DOMNA PANTELEJEVNA: Kakva kirija - takav stan. DULEBOV: Treba da ga promenite. (Otvara vrata s desne strane) A šta je tamo? DOMNA PANTELEJEVNA: Sašina spavaća soba, a desno moja, dalje je kuhinja. DULEBOV (za sebe) Mizerno. Da... naravno, ovako je nemoguće. DOMNA PANTELEJEVNA: Prema prihodima, vaša svetlasti. DULEBOV: Molim vas, ne govorite o stvarima u koje se ne razumete. Dobra glumica ne sme tako da živi, velim vam - ne sme, to je nemoguće. To je nepristojno. DOMNA PANTELEJEVNA: A kakva su naša sredstva? DULEBOV: Šta su to „sredstva"! DOMNA PANTELEJEVNA: Pa gde su nam prihodi, vaša svetlosti? DULEBOV: A šta se nas tiču vaši prihodi? DOMNA PANTELEJEVNA: Pa gde da nañemo novaca, vaša svetlosti? DULEBOV: "Gde da nañete"! Vrlo važno! To se nikoga ne tiče; gde hoćete - tamo i nañite. Samo ovako ne smete, to je... to je... prosto nepristojno - i kraj. DOMNA PANTELEJEVNA: Da je veća plata... DULEBOV: Plata ili nešto drugo - to je već vaša stvar. DOMNA PANTELEJEVNA: Korisnice su nam uvek slabe. DULEBOV: A ko je kriv? Da nešto padne prilikom korisnice, treba da imate dobro poznanstvo, treba da umete izabrati poznanike, da umete da se ophodite s njima... Mogao bih vam izreñati imena bar desetorice ljudi koje treba da pridobijete za sebe; onda ćete imati sjajne korisnice: i mesta ćete skuplje prodavati i poklone ćete dobijati... To je sasvim prosta stvar, svima poznata. Treba da vam dolaze u kuću ljudi od reda... Pa zar ovamo! Šta je ovo? Ko će hteti da doñe ovamo! DOMNA PANTELEJEVNA: Inače, izgleda da je publika voli, a kad je korisnica... nikako ne dolazi. DULEBOV: Kakva publika? Gimnazisti, seminaristi, bakali, sitni činovnici! Oni će da pljeskaju dok ih ne zabole ruke, po deset puta izazivaju NJeginu, ali svi oni, beštije, neće da plate za kartu ni pet para skuplje. DOMNA PANTELEJEVNA: To je istina, vaša svetlosti. Naravno, da imamo poznanika - sasvim druga stvar. DULEBOV: Razume se. Publiku ne smete kriviti, publika nije nikad kriva, to vam je javno mnenje - smešno je žaliti se na njega. Čovek mora umeti da stekne ljubav publike. Treba da vašu kćer stalno okružuju bogati mladići, e, a glavni njeni prijatelji treba, zapravo, da budemo mi, ozbiljniji ljudi. Svi smo mi po ceo dan zauzeti - neko porodičnim i domaćim, neko društvenim poslovima, slobodni smo samo nekoliko sati uveče; pa gde

ćeš bolje nego kod mlade glumice da se odmoriš, tako reći, od teških briga, jedan - od domaćih, a drugi - od nadleštva ili rejona koji je pod njegovom upravom. DOMNA PANTELEJEVNA: Ovo je već i suviše nerazumljivo za mene, vaša svetlosti. Nego kažite vi sve to Saši. DULEBOV: Pa da, kazaću joj, svakako ću kazati; zato sam i došao. DOMNA PANTELEJEVNA: A evo i nje, eno je gde trči. DULEBOV: Samo nam vi nemojte smetati! DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, zaboga, zar sam ja neprijatelj svom detetu? (Ulazi NJegina) Gde si ti tako dugo? Knez te već odavno čeka. (Uzima od ćerke šešir, kišobran, ogrtač i izlazi) PETA POJAVA Dulebov i NJegina. DULEBOV (prilazi NJeginoj i ljubi joj ruku) Ah, radosti moja, nisam mogao da vas se načekam. NJEGINA: Oprostite, kneže! Trčim zbog moje korisnice, živa muka... (Stoji zamišljena) DULEBOV (sedajući) Recite, molim vas, draga moja... NJEGINA (prene se) Šta želite? DULEBOV: Kako se zove onaj komad u kome ste poslednji put igrali? NJEGINA: „Uriel Akosta." DULEBOV: Da, da... Odlično ste igrali, odlično. Toliko osećanja, otmenosti! Kažem vam bez svake šale. NJEGINA: Hvala vam, kneže. DULEBOV: Čudne komade danas pišu; ništa ne možeš razumeti. NJEGINA: Ali ovaj komad je već odavno napisan. DULEBOV: Odavno? A ko ga je napisao, Karatigin ili Grigorjev? NJEGINA: Ne, Guckov. DULEBOV: A! Guckov... znam, znam. Ima on još jednu komediju, odličnu komediju: "Rus pamti dobro". NJEGINA: To je od Polevoja, kneže. DULEBOV: Jeste, jeste... ja sam sve pobrkao. Od Polevoja... Nikolaj Polevoj. On je iz grañanskog staleža... Francuski je naučio kao samouk, pisao učene knjige, sve je sa francuskog prepisivao... Onda je počeo da se prepire... ne znam s kim... s naučnicima ili profesorima. Ali kud bi on, pa i zar je to red! Onda su mu zabranili da izdaje učene knjige, naredili da piše vodvilje. Posle je bio vrlo zahvalan, velike je pare mlatio. „Ja se, veli, sam nikad ne bih setio!" Što ste tako tužni? NJEGINA: Brige, kneže. DULEBOV: Vi, moja lepotice, treba da budete veselija, rano je još da se brinete ma o čemu; trudite se da se zabavljate, da se razonodite na neki način. Eto, maločas smo razgovarali s vašom majkom... NJEGINA: O čemu, kneže? DULEBOV: Razume se, o vama, zlato moje; o čemu bismo drugom razgovarali! Eto, stan vam ne valja... Ne sme glumica, lepa devojka, da živi u takvom ćumezu; to je nepristojno. NJEGINA (malo uvreñena) Ne valja stan? Pa šta je s tim? Ja vrlo dobro znam da ima i

letpih stanova od ovog. Bolje bi bilo, kneže, kad biste se sažalili na mene, kad me ne biste potsećali na moju sirotinju; ja je i bez vas osećam svakog časa, svakog trenutka. DULEBOV: Zar vas ja ne žalim? Ja vas i te kako žalim, lepotice moja. NJEGINA: Onda me žalite u sebi, vaša svetlosti! Ja nemam nikakve koristi od vašeg saučešća, a slušati ga, nije mi prijatno. Vi nalazite da moj stan ne valja; a ja nalaznm da je on vrlo zgodan za mene i da mi bolji nije potreban. Vama se moj stan ne sviña, vama je neprijatno da dolazite u moj stan, pa vas niko i ne tera. DULEBOV: Ne žestite se, ne žestite se, radosti moja! Vi nećete da saslušate do kraja i ljutite se na čoveka koji vam je odan svom dušom... Ne smete tako... NJEGINA: Izvolte, govorite, ja vas slušam. DULEBOV: Ja sam čovek delikatan, ja nikad nikog ne vreñam, ja sam poznat sa svoje delikatnosti. Ja se nikad ne bih usudio da kudim vaš stan kad ne bih imao u vidu... NJEGINA: Šta, kneže? DULEBOV: Da vam ponudim drugi, mnogo lepši. NJEGINA: Za istu cenu? DULEBOV: A šta se vas tiče cena? NJEGINA: Nešto mi tu nije jasno, kneže. DULEBOV: Vidite li, srećo moja, ja sam vrlo dobar, nežan čovek - to je takoñe svima poznato... I pored svojih godina ja sam još sačuvao svu svežinu osećanja... ja se i sada mogu oduševljavati kao mladić... NJEGINA: To mi je vrlo milo; samo kakve to veze ima s mojim stanom? DULEBOV: To je sasvim prosto. Zar ništa ne primećujete? Ja vas volim... Držati vas kao malo vode na dlanu, maziti vas... to bi bilo za mene uživanje.,. to je moja potreba; ja imam puno nežnosti u duši, ja moram da milujem nekoga, ja bez toga ne mogu. Hajde, priñite mi, ptičice moja! NJEGINA (ustaje) Vi ste poludeli! DULEBOV: Grubo je to, draga moja, grubo je to! NJEGINA: Otkud vam je to palo na pamet? Zaboga! Ja vam nisam dala nikakvog povoda... Kako ste se usudili da kažete tako nešto? DULEBOV: Lakše, lakše, draga moja! NJEGINA: Pa šta je to! Doći u tuñu kuću i bez ikakvog povoda započeti glupi, uvredljivi razgovor! DULEBOV: Lakše, lakše, molim vas! Vi ste još i suviše mladi da tako razgovarate. NJEGINA: To mi se dopada! „Vi ste još i suviše mladi!" To znači da mlade možete vreñati koliko hoćete i oni moraju da ćute? DULEBOV: Pa gde je tu uvreda? U čemu je uvreda? To je sasvim obična stvar. Vi ne poznajete život, ne poznajete pristojno društvo i imate smelosti da osuñujete ugledna čoveka. Ko ste vi, zapravo? Vi mene vreñate! NJEGINA (kroz suze) Ah, bože moj! Ne, to se ne može podneti... DULEBOV: Sve ima pristojnu formu, gospoñice. Vi uopšte niste lepo vaspitani; ako vam se nije svidela moja ponuda, trebalo je ipak da mi zahvalite i da me na učtiv način odbijete ili da nekako okrenete sve na šalu. NJEGINA: Ah, ostavite me, molim vas! Nisu mi potrebne vaše pouke. Ja i sama znam šta treba da radim, šta je dobro, a šta rñavo. Ah, bože moj... Uostalom, neću ni da vas slušam. DULEBOV: Zašto vičete?

NJEGINA: A što da ne vičem? Ja sam kod svoje kuće, koga imam da se bojim? DULEBOV: Odlično! Samo zapamtite, moja radosti, da ja uvrede ne zaboravljam. NJEGINA: Dobro, dobro, zapamtiću. DULEBOV: Oprostite, mislio sam da ste vaspitana devojka i nije mi ni na pamet palo da ćete se zbog takve sitnice raspekmeziti i rasplakati kao kuvarica... NJEGINA: Dobro, dobro, neka sam i kuvarica, ali hoću da ostanem poštena. Domna Pantelejevna se pojavljuje na vratima. DULEBOV: Onda vam čestitam na tome. Ali samo poštenje nije dovoljno; morate biti pametniji i oprezniji - da ne biste posle plakali. Kartu mi nemojte slati, neću doći na vašu korisnicu, nemam vremena; ako mi padne na pamet da doñem, poslaću da mi uzmu kartu na kasi. (Izlazi) Ulazi Domna Pantelejevna. ŠESTA POJAVA NJegina i Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Šta je to? Šta se desilo? Knez otišao? Da se nije naljutio? NJEGINA: Neka se samo ljuti! DOMNA PANTELEJEVNA: Šta ti je! Osvesti se! Pred korisnicu? Jesi li pri čistoj svesti? NJEGINA: To je prosto nemoguće! Šta on govori! Kad biste čuli! DOMNA PANTELEJEVNA: A što se ti osvrćeš na to? Neka govori. Od njegovih reči ništa ti se neće dogoditi. NJEGINA: Ali vi ne znate šta je on govorio; zašto se onda mešate u te stvari? DOMNA PANTELEJEVNA: Ja vrlo dobro znam, odlično Znam sve što muškarci govore. NJEGINA: I mislite da se to može ravnodušno slušati? DOMNA PANTELEJEVNA: Nego šta! Neka truća koliko hoće. Neka samo melje do mile volje, a ti se samo smeškaj u brk! NJEGINA: Ah, nemojte me tome učiti! Ostavite, molim vas! Ja znam kako treba da se ponašam. DOMNA PANTELEJEVNA: Vidim koliko znaš: uoči same korisnice posvañala se s takvim čovekom! NJEGINA: Mamice, zar ne vidite kako sam potresena? Ja sva drhtim, a vi me još prekorevate. DOMNA PANTELEJEVNA: Stani malo! Čuj šta će majka da ti kaže! Kako da se pred krrisnicu svañaš s ljudima koji su ti potrebni? Zar nisi mogla pričekati? Posle korisnice svañaj se koliko god hoćeš, ja ti ni reči neću karati. Ših ne smeš raspustiti; treba njih malo preko nosa; posle korisiice kaži mu slobodno: more, beži, strašilo jedno!... NJEGINA: Mamice, dosta... DOMNA PANTELEJEVNA: Ne, stani! A pred korisnicu morala si učtivo... NJEGINA: Pa ja se nisam svañala s njim, ja sam se samo uvredila i rekla mu da me oetavi na miru. DOMNA PANTELEJEVNA: Eto to je baš glupo, to je baš glupo! Što se nisi potrudila nekako učtivije. Recimo: „Vaša svetlosti, vi ste nam uvek prijatni i uvek smo vam mnogo zahvalni, samo ovakve podlosti nećemo da slušamo. Mi smo daleko od onoga što vi o

nama mislite." Eto tako je trebalo reći! To je i pošteno, i otmeno i učtivo. NJEGINA: Što je bilo, bilo je; sad nema šta da se govori! DOMNA PANTELEJEVNA: Eto, ja nisam učena, a znam kako s ljudima treba razgovarati; a tebe još uči onaj instruktor... NJEGINA: Šta kažete za instruktora?... Pa vi ništa od toga ne razumete, šta se onda mešate u te stvari... DOMNA PANTELEJEVNA: A šta tu ima da se razume? Običan student... Vrlo važno, šta kažete, molim vas! Nije neki baron! Videli smo ih dosta od te sorte. Kod njih je sve samo na rečima... Golja - i ništa više. Samo se pravi važan, a nema ni pristojnog odela. NJEGINA: Šta vam je on skrivio?... Zašto ga tako častite? Zašto i mene mučite? DOMNA PANTELEJEVNA: Vidi, molim te, velika zverka! Čak ne smeš ništa ni da kažeš za njega! Ne, mila moja, niko mi neće zabraniti; ako budem htela, skresaću mu, skresaću mu u oči. Izabraću baš namerno najuvredljivije reči pa ću mu sve izgovoriti... Da znaš kako se s majkom prepire, kako se s majkom razgovara... NJEGINA: Idite! DOMNA PANTELEJEVNA: Još nešto: „idite"! Idi ti ako ti je sa mnom tesno. NJEGINA: Čini mi se da je neko došao, stala su neka kola... Idite, mamice! Koga zanima da sluša naše pametne razgovore! DOMNA PANTELEJEVNA: E baš za inat ne idem. Vidi ti nje... Izvreña majku da ne može biti gore i onda još nešto izvoljeva. "Pametni razgovori" Nisam ja gluplja nego ti i tvoj student, onaj čupavi. NJEGINA (pogleda kroz prozor) Velikatov! Prvi put dolazi k nama... a kod nas ovde... DOMNA PANTELEJEVNA: Ne brinite se, gospoñice, mademuazel NJegina, čuvena glumice, umemo i mi da se ponašamo, ništa gore od vas... Samo ću ti ja ovo zapamtiti! NJEGINA: Smeljska je s njim. DOMNA PANTELEJEVNA: Dabome, ima ih koji umeju... NJEGINA: Kakvi konji, kakvi konji! DOMNA PANTELEJEVNA: Eto, Smeljska se voza, a mi idemo peške. Ulaze: Smeljska i Velikatov. SEDMA POJAVA NJegina, Domna Pantelejevna, Smeljska i Velikatov. DOMNA PANTELEJEVNA: Izvolte, izvolte, Nina Vasiljevna! SMELJSKA: Dobar dan, Domna Pantelejevna! Dovela sam vam gosta, Ivana Semjonoviča Velikatova. Velikatov se klanja. DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, milo mi je da se upoznamo. Odavno sam čula za vas, u pozorištu sam vas često viñala, a nismo imali prilike da se upoznamo. SMELJSKA: Zdravo, Saša! Bila sam se spremila da poñem do tebe, već sam i šešir stavila, kad naiñe Ivan Semjonovič i nakači mi se. Ne ljutiš se? Ona je kod nas kaluñerica. NJEGINA (pruža ruku Velikatovu) Ah, kako bih se ljutila! Vrlo mi je milo. Mogli ste se već odavno setiti, Ivane Semjonoviču. VELIKATOV: Nisam se usuñivao, Aleksandra Nikolajevna, ja sam stidljiv čovek. SMELJSKA: Dabome, stidljiv - još nešto!

NJEGINA: Recite bolje da ste oholi. DOMNA PANTELEJEVNA: E, to grešiš; Ivan Semjonovič je prema svima ljubazan, sama sam to videla. Oholosti kod njega nema ni trunke. VELIKATOV: Ni trunke, Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Ja volim da govorim istinu. VELIKATOV: I ja, Domna Pantelejevna. NJEGINA: Sedite, Ivane Semjonoviču. VELIKATOV: Nemojte se uznemiravati, molim vas! Vi, verovatno, imate neka posla; nemojte obraćati pažnju na mene. Porazgovaraću s Domnom Pantelejevnom. (Seda za sto) NJegina i Smeljska razgovaraju šapatom. NJEGINA (Smeljskoj) Tako ti je to, Nina. SMELJSKA: Ozbiljno? NJEGINA: Da. Ne znam šta da radim. SMELJSKA: Kako ćemo? Ti bi mogla... (Šapće) DOMNA PANTELEJEVNA: Šta vi tamo šapućete? Zar je to učtivo? VELIKATOV: Ne smetajte im! Svako ima svojih poslova. DOMNA PANTELEJEVNA: Bakvi poslovi! Sve su to gluposti. Znam ja o čemu one govore. O krpama. To su njihovi poslovi! VELIKATOV: Za mene i za vas - krpe su gluposti, a za njih - važna stvar. DOMNA PANTELEJEVNA: Nema haljine za korisnicu, a nema ni novaca. VELIKATOV: Eto vidite! A vi kažete da su to gluposti. (Pogleda kroz prozor) Jesu li to vaše kokoške? DOMNA PANTELEJEVNA: Koje? VELIKATOV: Eno one kohinhinske. DOMNA PANTELEJEVNA: Kud bismo mi mogli da držimo kohetinske! Imala sam dve holandske i dve španske, a petao - ruski; to vam je bio orao, a ne petao - samo su mi ih sve pokrali. VELIKATOV: A vi volite kokoške, Domna Pantelejevna? DOMNA PANTELEJEVNA: Strašno volim svaku živinu, prijatelju. Ulazi Meluzov. OSMA POJAVA NJegina, Smeljska, Domna Pantelejevna, Velikatov i Meluzov. NJEGINA (Velikatovu) Dopustite da vas upoznam! Petar Jegorovič Meluzov. Ivan Semjonovič Velikatov. SMELJSKA: Ah, znate, Ivane Semjonoviču, Petar Jegorovič je student; on je Sašin verenik. VELIKATOV (pružajući mu ruku) Vrlo mi je prijatno da se upoznam s vama. MELUZOV: Čega tu ima prijatnog za vas? To je samo fraza. Upoznali smo se, e pa lepo - otsad ćemo se poznavati. I to je sve. VELIKATOV (u čtivo) Potpuno ste u pravu: vrlo se mnogo govori fraza koje ništa ne znače, slažem se s vama; ali ono što sam rekao, oprostite, nije fraza. Meni je milo što se glumice udaju za ljude od reda. MELUZOV: Ako je tako... Hvala vam! (Prilazi Velikatovu i čvrsto mu steže ruku)

NJEGINA: Hajdemo, Nina, pokazaću ti haljinu! Pogledaj da li se može nešto od nje napraviti! (Velikatovu) Oprostite, mi vas napuštamo! Ali ja znam da vam neće biti dosadno; vi ćete razgovarati s obrazovanim čovekom, a to nije isto što i s nama. Hajdemo, mamice! Otključajte orman! Izlaze: NJegina, Smeljska i Domna Pantelejevna. DEVETA POJAVA Velikatov i Meludžov. VELIKATOV (primetivši na stolu knjige) Knjige i sveske. MELUZOV: Da, učimo pomalo. VELIKATOV: S uspehom? MELUZOV: S izvesnim, kako bih rekao... relativnim uspehom. VELIKATOV: I to je dosta. Aleksandra Nikolajevna ima malo vremena: skoro svakog dana se daje nov komad, treba i ulogu spremiti i na kostim pomisliti. Ne znam šta vi mislite, ali meni se čini da je to dosta teško: istovremeno učiti i uloge i gramatiku. MELUZOV: Da, to nije naročito zgodno. VELIKATOV: Ali bar postoji želja, postoji dobra volja, i to je već velika stvar. Treba vam odati priznanje. MELUZOV: A zašto priznanje? VELIKATOV: Za plemenite namere. Kome će još pasti na pamet da predaje gramatiku jednoj glumici? MELUZOV: Vi mi se, možda, rugate? VELIKATOV: Nimalo, zaboga; ja to sebi nikad ne dozvoljavam. Ja veoma volim omladinu. MELUZOV: Nije valjda? VELIKATOV: Veoma volim da je slušam... to osvežava dušu. Tako plemeniti, uzvišeni planovi... da čovek pozavidi. MELUZOV: Čemu da se zavidi? Ko vam smeta da imate plemenitih, uzvišenih planova? VELIKATOV: Ne, kako bismo ih mi mogli imati! Nas je progutala životna proza. Voleo bih u raj, ali me gresi ne puštaju. MELUZOV: Kakvih grehova imate vi? VELIKATOV: Teških. Praktični poslovi, materijalni računi - eto to su naši gresi. Stalno se krećeš u sferi mogućeg, ostvarljivog; dabome, duša ti postaje sitna, uzvišeni, plemeniti planovi ne padaju ti više na pamet. MELUZOV: A šta vi utgravo nazivate uzvišenim planovima? VELIKATOV: Planove u kojima ima mnogo plemenitostn i vrlo malo šansa na uspeh. Ulaze: NJegina, Smeljska i Domna Pavtelejevna. DESETA POJAVA Velikatov, Melurov, NJegina, Smeljska i Domna Pavtelejevna. SMELJSKA (NJeginoj) Sve to, dušo moja, ne ide. NJEGINA: Vidim i ja. Ako šijem novu - mnogo će koštati. SMELJSKA: A šta da se radi! Ne možeš ovako... Hajdemote, Ivane Semjonoviču. VELIKATOV: Na službi. (Pruža ruku NJeginoj) Moje poštovanje!

NJEGINA: Kakve konje imate! Volela bih da se provozam njima kojom prilikom. VELIKATOV: Kad god želite, samo naredite. (Pruža ruku Meluzovu, zatim Domni Pantelejevnoj) Domna Pantelejevna, moje poštovanje! Što vi ličite na moju tetku! DOMNA PANTELEJEVNA: Je l' te? VELIKATOV: Prosto neverovatno... takva sličnost... Umalo vam ne rekoh: tetkice... DOMNA PANTELEJEVNA: Kažite slobodno... Ko vam brani? SMELJSKA: E, hajdemo! Zdravo? Saša! Zbogom! (Klanja se svima) VELIKATOV (Domni Pantelejevnoj) Doviñenja, tetkice! Odlaze: Smeljska i Velikatov. Domna Pantelejevna ih ispraća do vrata. DOMNA PANTELEJEVNA: Baš je fin čovek! (NJeginoj) A ti kažeš da je ohol! E baš nije nimalo ohol! Nema ljubaznijeg od njega! (Izlazi) JEDANAESTA POJAVA NJegina i Meluzov. NJEGINA (na prozoru) Kako su pojurili! Divno! Baš je srećna ova Nina; ima srećnu narav, da joj čovek pozavidi. (Meluzov je grli) Uf, grliš kao medved!.. Znaš da mrzim. Ne, Peña, ostavi me! MELUZOV: Saša, nisam od tebe video ni jednu jedinu nežnost. I to se zove verenik i verenica! NJEGINA: Docnije, Peña, docnije! Pusti me da se malo smirim! Nije mi sad do toga. MELUZOV: Kad ti nije do toga, hajde onda da učimo! NJEGINA: Kakvo učenje! Meni ne ide moja korisnica iz glave; nemam haljine, to je moj maler. MELUZOV: Nećemo valjda razgovarati o haljini, to nije moja struka; u toj struci ne mogu biti nastavnik. NJEGINA: Ah, sad mi nije predavanje potrebno, nego novac. MELUZOV: E, i tu sam tako isto slab. Kad dobijem mesto, upregnuću se: onda ćemo lepo živeti. Dakle, šta ćemo da radimo? Znaš šta, Saša: hajde da mi se ispovedaš! NJEGINA: Ah, meni je to uvek nelagodno! MELUZOV: Ti se stidiš od mene? NJEGINA: Ne, nego mi je nekako teško... neprijatno. MELUZOV: Treba pobediti u sebi to osećanje neprijatnosti. Pa ti si me sama molila da te učim živeti: kako ću te učiti, neću ti, valjda, držati predavanja? A kad mi ti pričaš šta si osećala, govorila i radila, ja ti govorim kako treba osećati, govoriti i postupati. Tako ti postepeno postaješ bolja i vremenom bićeš... NJEGINA: Šta ću biti, dragi moj? MELUZOV: Bićeš sasvim dobra žena, takva kakva treba da budeš, kako se to danas od vas, žena, traži. NJEGINA: Da, ja sam ti zahvalna. Ja sam već i onako postala mnogo bolja, ja to sama osećam... Ja ti za sve dugujem, drati moj... Dakle, izvoli. MELUZOV (seda za sto) Sedi pored mene! NJEGINA (seda pored njega, Meluzov je grli jednom rukom) Onda, slušaj. Jutros je svratio kod mene knez Dulebov. Govorio mi je kako moj stan ne valja, kako je nepristojno ovako živeti; ja sam se malo uvredila, rekla sam mu ovo: ako mu se moj stan ne sviña, niko ga ne tera da dolazi ovamo.

MELUZOV: Bravo, Saša! Dalje! NJEGINA: Zatim mi je ponudio da se preselim u drugi stan, lep. MELUZOV: Šta će mu to? NJEGINA: To mu treba zato što on ima mnogo nežnosti u duši i što, znaš, nema koga da miluje. MELUZOV (smeje se) Ala je to neočekivani silogizam! Kako ja nemam koga da milujem, a treba da milujem, ovaj stan ne valja i vi treba da se preselite u nov stan. (Smeje se) Sila je knez! Baš me je zasmejao! NJEGINA: Ti se smeješ, tebi je to smešno, a ja sam se zaplakala. MELUZOV: Tako i treba: ja da se smejem, a ti da plačeš. NJEGINA: A zašto to? MELUZOV: Samo promisli! Kad bi se posle takvih razgovora ti smejala, a ja plakao - da li bi to bilo lepo? NJEGINA (razmislivši) Naravno, to bi bilo vrlo ružno. Imaš ti tu u glavi! (Miluje ga po glavi) Reci mi, Peña, zašto si tako pametan? MELUZOV: Jesam li pametan ili nisam - to je još pitanje; ali da sam pametniji od mnogih od vas - to je van svake sumnje. A pametan sam zato što više mislim nego što govorim, a vi više govorite nego što mislite. NJEGINA: E, a sada ću ti reći najveću tajnu... Samo, molim te, ne ljuti se! To je već naša ženska mana. Ja sam danas pozavidela. MELUZOV: Kome možeš ti da zavidiš? Na čemu? NJEGINA: Samo nemoj da se ljutiš! Smeljskoj... što ona tako veselo živi, što se voza tako divnim konjima. Ružno je to, znam da je ružno. MELUZOV: Zavist i ljubomora su opasna osećanja: muškarci to dobro znaju i iskorišćuju vašu slabost. Iz zavisti i iz ljubomore žena je u stanju svašta da učini. NJEGINA: Znam, znam, imala sam prilike da vidim. To mi je samo za trenutak palo na pamet, posle sam se osvestila. MELUZOV: Treba se odlučiti samo za jedno, Saša. Ti i ja hoćemo da vodimo pošten život, hoćemo da radimo, pa zar da sanjamo o konjima! NJEGINA: Pa da, naravno! I u radnom životu ima zadovoljstva, je li, Peña? Ima, zar ne? MELUZOV: I te koliko! NJEGINA: Hajde da ručaš kod nas! Posle ću ti pročitati ulogu, tako ćemo provesti ceo dan zajedno. Navikavaćemo se na miran porodični život. MELUZOV: Divno! NJEGINA (osluškuje) Šta je to? Opet su stala neka kola. Ulazi Smeljska sa dva paketa u rukama. DVANAESTA POJAVA NJegina, Meluzov i Smeljska. SMELJSKA: Evo ti, Saša, na! (Pruža joj jedan paket) To nam je Ivan Semjonovič kupio svakoj po haljinu. Ovo tebi, a ovo meni. Otvaraju paket i razgledaju oba štofa. MELUZOV: S kojim pravom on čini poklone Aleksandri Nikolajevnoj? SMELJSKA: Ah, ostavite se, molim vas, vaše filozofije! Ona sad nije umesna. To uopšte nije poklon, time se on revanšira za ulaznicu.

MELUZOV: A zašto vama? SMELJSKA: A šta se to vas tiče? Zato što me voli. NJEGINA: Baš to što mi treba, Nina. Ah, ala je lepo! SMELJSKA: Pa ja sam birala; valjda ja znam šta ti treba. E, hajdemo, Saša, hajdemo brže! NJEGINA: Kuda? SMELJSKA: Da se provozamo, ja sam došla kolima Ivana Semjonoviča, a onda ćemo na stanicu da ručamo. On je pozvao celu trupu, hoće da se oprosti sa svima; on uskoro putuje. NJEGINA (zamišljeno) Boga mi, ne znam. SMELJSKA: Šta ti je, zaboga! Šta se tu predomišljaš? Zar se sme odbiti takav poziv? Ti treba da mu se zahvališ. MELUZOV: Veoma me zanima kako ćete postupiti u ovom slučaju? NJEGINA: Znate šta, Petre Jegoroviču? Ja mislim da moram poći, neučtivo bi bilo da ne odem. Mogla bih da se zamerim celoj publici: knez se već ljuti, a i Velikatov može da se uvredi. MELUZOV: A kada ćemo se navikavati na miran porodični život? SMELJSKA: To možete posle korisnice, Petre Jegoroviču. Zar je sad vreme da se misli o porodičnom životu? To je čak i smešno. Ima vremena, dodijaće vam i porodični život, a sad treba koristiti priliku. NJEGINA (odlučno) Ne, Petre Jegoroviču, ja idem. Zaista, nezgodno je odbiti poziv. MELUZOV: Kako god hoćete, to je vaša stvar. NJEGINA: Ne radi se tu o tome kako ja hoću, možda ja i neću; nego neophodno je otići; naravno, neophodno je, dalje nema šta da se govori. MELUZOV: Onda idite! SMELJSKA: Spremaj se, spremaj se! NJEGINA: Odmah ću. (Izlazi na desnu stranu s paketom) SMELJSKA: Da niste, možda, ljubomorni? Umirite se, on preksutra putuje, a i ja ga neću ustupiti Saši. MELUZOV: „Neću ustupati". Oprostite, ali ja ne razumem takve odnose izmeñu muškaraca i žena. SMELJSKA: Ta kasko biste i mogli razumeti! Pa vi uopšte ne poznajete život. A kad provedete malo više vremena meñu nama, onda ćete naučiti da sve razumete. (Ulazi NJegina, obučena) E, hajdemo! Zbogom! (Izlazi) NJEGINA: Peña, doñi doveče; učićemo zajedno; ja ću biti dobra; ja ću te uvek u svemu slušati, a sada mi oprosti! Hajde, oprosti mi, dragi moj! (Poljubi ga i istrči) MELUZOV (natuče šešir) Hm! (Razmislivši) Hajdemo onda kući! Šta da se radi! DRUGI ČIN Gradski park. S desne strane od glumaca - stražnji ugao pozorišta (drvenog) s vratima koja vode na pozornicu; bliže prednjem delu pozornice - baštenska klupa; s leve strane na prvom planu, ispred drveća - klupa i sto; u dubini pozornice, pod drvećem - stolovi i baštenski nameštaj.

PRVA POJAVA Tragičar sedi ra stolom naslonivši glavu na ruku; iz pozorišta izlazi Narokov. TRAGIČAR: Martine, je li pauza? NAROKOV: Pauza. A ti si se opet udesio? TRAGIČAR: Gde je moj Vasa? Gde je moj Vasa? NAROKOV: A otkud ja znam? TRAGIČAR: Martine, hodi ovamo! NAROKOV (prilazi mu) Eto, došao sam, šta je bilo? TRAGIČAR: Imaš li novaca? NAROKOV: Ni krajcare. TRAGIČAR: Martine... za prijatelja! Velika je to reč! NAROKOV: Pas un sou, možeš da mi preturiš sve džepove. TRAGIČAR: Zlo. NAROKOV: Ne može biti gore. TRAGIČAR (vrti glavom) O, ljudi, ljudi! (Ćutanje) Martine! NAROKOV: Šta hoćeš još? TRAGIČAR: Idi, pozajmi! NAROKOV: Po nareñenju, a od koga? Nas dvojica ne uživamo veliki kredit. TRAGIČAR: O, ljudi, ljudi! NAROKOV: Baš zaista - "o, ljudi, ljudi"! TRAGIČAR: I ti si, Martine, proroptao? NAROKOV: Snuje se nekakva gnusna, ñavolska zavera. TRAGIČAR (s pretnjom) Zavera? Gde? Protiv koga? NAROKOV: Protiv Aleksandre Nikolajevne. TRAGIČAR (s još jačom pretnjom) Ko je on? Gde je on? Reci mu u moje ime da će imati posla sa mnom, s Erastom Gromilovom! NAROKOV: Ništa ti nećeš uraditi. Ćuti! Ne ljuti me! Ja sam i onako neraspoložen, a ti ovde samo larmaš džabe. Muka mi je s vama! Kod svih vas ima i mnogo suvišnog i mnogo štošta vam nedostaje. Izmučio sam se gledajući vas. Komičari imaju mnogo suvišne komičnosti, a ti imaš mnogo suvišne tragičnosti; a nedostaje vam gracije... gracije, prave mere. A prava mera i jeste umetnost... Vi niste glumci, vi ste pelivani! TRAGIČAR: Ne, Martine, ja sam plemenit... Ah, kako sam plemenit! Jedno mi je, brate Martine, krivo: plemenit sam onda kad sam pijan... (Obori glavu i tragično jeca) NAROKOV: Eto vidiš da si pelivan, vidiš da si pelivan! TRAGIČAR: Martine! Svi kažu da si lud; reci mi - je li to istina ili nije? NAROKOV: Istina je, slažem se, ali samo pod jednim uslovom: ako ste svi vi ovde pametni, onda sam ja lud, onda neću to da sporim. TRAGIČAR: Znaš li, Martine, na šta ličimo nas dvojica? NAROKOV: Na šta? TRAGIČAR: Znaš Lira? NAROKOV: Znam. TRAGIČAR: Sećaš li se, tamo u šumi, za vreme bure... Ja sam Lir, a ti - moja budala. NAROKOV: Ne, nemoj da se zavaravaš, Lirova nema meñu nama; a ko je od nas dvojice budala - prepuštam tebi da pogodiš.

Iz pozorišta izlazi NJegina. DRUGA POJAVA Tragičar, Narokov i NJegina, NJEGINA: Šta je to, Martine Prokofijeviču? Šta to oni rade sa mnom? NAROKOV (hvatajući se za glavu) Ne znam, ne znam, ne pitajte me. NJEGINA: Ali to mi je strašno krivo, prosto da čovek zaplače. NAROKOV: O, ne plačite; oni nisu dostojni vaših suza. Vi ste bela golubica u crnom jatu gačaca, zato vas oni kljucaju. Vreña ih vaša belina, vaša čednost. NJEGINA (kroz suze) Slušajte, Martine Prokofijeviču, pred vama je, pred vama je, sećate li se, obećao mi je da će mi dati da igram pre korisnice. Ja čekam, čitavu nedelju dana nisam igrala, danas je poslednja pretstava pre korisnice; a on, baš je odvratan, šta radi? Stavlja na program „Fru-fru" sa Smeljskom. NAROKOV: Handžar u grudi do samog balčaka! NJEGINA: Prireñuju joj ovacije uoči moje korisnice, poklanjaju joj cveće; a mene je publika potpuno zaboravila. Šta onda može meni da padne na kasi? TRAGIČAR: Ofelija, beži od ljudi! NJEGINA: Počela sam da mu govorim, a on se samo šali i smeje mi se u oči. NAROKOV: On je drvo, drvo, hrast, bukva. TRAGIČAR: Ofelija, beži od ljudi! NJEGINA: Martine Prokofijeviču, samo me još vi volite. NAROKOV: O da, više od života, više od svetlosti! NJEGINA: Ja vas razumem i volim vas i sama. NAROKOV: Razumete, volite? Onda sam srećan, da, da... (Tiho se smeje) Srećan kao dete. NJEGINA: Martine Prokofijeviču, budite dobri, potražite Petra Jegoroviča; recite mu da doñe k meni na pozornicu. NAROKOV: Ja sam toliko srećan da ću sa zadovoljstvom zvati i dovesti vam vašeg ljubavnika. NJEGINA: On mi je verenik, Martine Prokofijeviču, nije mi ljubavnik. NAROKOV: Svejedno, svejedno, golubice moja bela! Verenik, muž; ali ako ga vi volite, on je vaš ljubavnik. Ali ja mu ne zavidim, ja sam srećan. NJEGINA: I svratite još do blagajne, pitajte da li svet kupuje karte za moju korisnicu. Pričekaću vas u garderobi; pićemo čaj. Narokov odlazi. TRAGIČAR: Ako je s rumom, i ja ću. NJEGINA: Ne, bez ruma. (Odlazi na pozornicu) TRAGIČAR: Gde je moj Vasa? Gde je moj Vasa? (Odlazi u dubinu parka) Ulaze: knez Dulebov i Migajev. TREĆA POJAVA Dulebov i Migajev. DULEBOV: NJegina nije za nas, kažem vam. Vi ste dužni da ugañate otmenoj, elitnoj publici, a ne poslednjoj galeriji. Ona ne odgovara našem ukusu, suviše je prosta, nema

nikakvih manira. MIGAJEV: Nema lepu garderobu, a talenat je veliki. DULEBOV: E, talenat! Mnogo se vi, dragi moj, razumete u to! MIGAJEV: Zbilja, vaša svetlosti, ja se ne razumem mnogo, ali mi sudimo... oprostite, vaša svetlosti, prema džepu: ako puni kasu, znači da je talenat. DULEBOV: Pa da, naravno; vi ste materijalisti. MIGAJEV: To ste potpuno tačno rekli, vaša svetlosti, mi smo materijalisti. DULEBOV: Vi se ne razumete u tu... finu... kako bih rekao... u tu eleganciju. MIGAJEV: Ne razumemo se, vaša svetlosti. Ali dopustite da vam kažem, prošle godine sam angažovao jednu elegantnu zvezdu za uloge iz visokog društva... DULEBOV: I šta je bilo? MIGAJEV: Ja sam na šteti, vaša svetlosti. Ni lepote ni radosti. DULEBOV: Lepote nije bilo? Kako ste mogli reći, kako ste mogli dopustiti sebi da kažete da nije bilo lepote? MIGAJEV: Oprostite, vaša svetlosti. Lepote je, zaista, bilo: obično, kad se ona oblači, sva trupa je oko njene garderobe, neko viri kroz vrata, neko kroz rupe. Naše su garderobe prozirne, ažurirane. DULEBOV (smeje se) Ha, ha, ha! Eto vidite! E, i radosti je bilo. MIGAJEV: Sasvim tačno, i radosti je bilo... za vašu svetlost, a za mene samo jad i tuga. DULEBOV: Ha, ha, ha! Ti si kalamburist. MIGAJEV: Mi ne možemo bez toga, inače ćeš potpuno propasti; takav je naš posao, vaša svetlosti. DULEBOV: Trebalo bi da pišeš vodvilje. Oprostite, ja vam govorim „ti"... Ali to je samo znak simpatije, dragi moj. MIGAJEV: Ta zašto se mi mučimo, nego da zadobijemo simpatije. Samo me usrećite, vaša svetlosti... A da li ćete mi reći ti ili vi - to je apsolutno svejedno. DULEBOV: Ne, zašto! Ja sam učtiv čovek, ja sam uvek delikatan. Dakle, zašto vi ne pišete vodvilje? MIGAJEV: Pokušavao sam vaša svetlosti. DULEBOV: I šta je bilo? MIGAJEV: Pozorišno-književni odbor ne odobrava. DULEBOV: Čudnovato. Otkud to? MIGAJEV: Ne znam, vaša svetlosti. DULEBOV: Drugi put, kad napišete, recite meni. Ja ću vam odmah... ja tamo imam... Uostalom, šta ima. Samo mi recite. MIGAJEV: Razumem, vaša svetlosti. DULEBOV: Ja ću to odmah!.. Ja tamo imam... Šta ima da se govori, samo recite... A ja ću vam, mesto NJegine, naći pravu glumicu; a izgledaće (širi ruke) da ne može biti lepše! Prste ćete oblizati. MIGAJEV: Da obližemo prste, to još bože pomozi, to se može podneti, samo da ne moramo pesnicom da brišemo suze, vaša svetlosti! DULEBOV: Ha, ha, ha! Vi ste kalamburist. Nego, ozbiljno, pišite vodvilje, pišite, savetujem vam. A glumica je, velim vam, divna. MIGAJEV: A cena, vaša svetlosti? DULEBOV: E, cena je, naravno, malo veća. MIGAJEV: A gde su nam prihodi da je plaćamo, vaša svetlosti? Odakle da nañem

novaca? NJima iz godine u godinu raste cena, a prihodi su sve manji i manji. Plaćamo platu, bez računa, kao da smo milionari. Hoćete li, možda, refenski, vaša svetlosti? DULEBOV: Šta to znači refenski? Kako to refenski? MIGAJEV: Pola i pola, pola plate vi, pola ja. DULEBOV: Ha, ha, ha! Dobro, da vidimo... Nego, šta je NJegina? Zar je to prvakinja? S njom je dosadno, dragi moj, ona ne unosi živost u društvo, nego samo dosadu. MIGAJEV: Šta da se radi! Kad je to vaša želja, vaša svetlosti, neću obnoviti s njom ugovor. DULEBOV: Dabome, nipošto. MIGAJEV: Baš ističe rok njenom ugovoru. DULEBOV: E pa lepo. Cela naša publika biće vam zahvalna. MIGAJEV: Ali vaša publika - to je samo prvi red fotelja. DULEBOV: Zato mi dajemo ton. MIGAJEV: Bojim se da ću izgubiti... DULEBOV: O, ne, ne bojte se. Publika je ohladnela prema njoj; videćete, njoj ništa neće pasti na kasi. Hoćete li opkladu? MIGAJEV: Ne smem da vam protivrečim. DULEBOV: Pa i ne možete da mi protivrečite: ja bolje od vas poznajem publiku i razumem stvari. A ja ću vam naći glumicu koja će sve ovde da oduševi. Onda ćemo živeti pevajući. MIGAJEV: Pevajući? Samo da ne moram kao kurjak zavijati, vaša svetlosti. DULEBOV: Ha, ha, ha! Ne, ti si kalamburist, pravi kalamburist. Ah, oprostite, to mi se omakne, kad se raspričam, u prijateljskom razgovoru, inače sam uvek delikatan... Čak i prema posluzi... (Vadi tabakeru) Hoćete li cigaru? MIGAJEV: Hvala, vaša svetlosti. (Uzima cigaru) Jesu li skupe? DULEBOV: Ja ne pušim jevtine. MIGAJEV: A kod mene opet maler, vaša svetlosti. DULEBOV: Šga se desilo? MIGAJEV: Tragičar opet počeo da pije. Eno ga, šeta po parku. DULEBOV: A jesu li mu u redu isprave? MIGAJEV: Kad su kod njih isprave u redu, vaša svetlosti! DULEBOV: Onda mu se može pripretiti: da ćete ga administrativnim putem u rodno mesto. MIGAJEV: Ne, njima, vaša svetlosti, ne smem pretiti: biće gore po mene. DULEBOV: Kako to? MIGAJEV: Duša im je i suviše široka, vaša svetlosti. Ja, veli, mogu i na Kamčatku, meni je svejedno, a ti si hulja! I tu reč, vaša svetlosti, tako sugestivno kaže da ti više nije do daljeg razgovora, samo gledaš kako bi klisnuo. DULEBOV: U tom slučaju - bolje lepim. MIGAJEV: Pokušavam i lepim. Svet se, vaša svetlosti, čudi da ukrotitelji ulaze u kavez o lavovima; nas to ništa ne čudi. Ja ću radije prići lavu nego tragičaru kad je na tri ćoška ili pijan. DULEBOV: Ha, ha, ha! Boga mi, uterali su vam strah u kosti. Idem da potražim svoje društvo. (Polazi i zamakne za pozorište) Dolazi tragičar.

ČETVRTA POJAVA Migajev i tragičar. MIGAJEV (pruža mu cigaru) Hoćeš cigaru? TRAGIČAR: Neka krdža? Lepu od tebe čovek ne može dobiti. MIGAJEV: Ne, lepa je; dobio sam od kneza. TRAGIČAR: A što je ti ne pušiš? MIGAJEV: Moje su lepše. (Vadi srebrnu tabakeru) TRAGIČAR: Vidi kakva ti je tabakera, a kažeš da nemaš novaca. MIGAJEV: Budalo, ja bih je odavno založio, ali ne smem - dobio sam je na poklon; za uspomenu, čuvam je kao oči u glavi. Vidi šta ovde piše: „Gavrilu Petroviču Migajevu od publike". TRAGIČAR: Baš si konj! MIGAJEV: Kako da razgovaram s tobom kad ti ništa ne razumeš. Eno, izlazi publika; sigurno je svršen čin. (Odlazi) TRAGIČAR (za njim) Konj! (Seda za sto) O, ljudi, ljudi! (Naslanja glavu na ruke) PETA POJAVA Tragičar, Dulebov, Velikatov, Bakin i Vasa. BAKIN: Baš divno; treba ih učiti pameti, drugi put će biti pametniji. Svratio sam do blagajne; dosad je palo četrnaest rubalja. VASA: Nije velik kapital. Još će sutra pre podne i uveče pazariti; skupiće se nešto. BAKIN: Sto rubalja. Više neće pasti. VASA: I to su pare. BAKIN: Nisu to nikakve pare. Sigurno ima i dugova, pa onda razne krpe... Glumice ne mogu bez toga. (Vasi) Je li i vama dužna? VASA: Mi ne dajemo na veresiju. BAKIN: Krijete. A ja volim, meni je vrlo milo kad je javno mnenje tako složno. (Velikatovu) Šta vi mislite? VELIKATOV: Potpuno se slažem s vama. BAKIN: Ona je u osobi kneza uvredila naše društvo, a društvo joj zato plaća ravnodušnošću, stavlja joj na znanje da je zaboravilo na nju. E, kad ne bude imala šta da jede, onda će naučiti da se pristojno ponaša. VASA: A čime je gospoñica NJegina uvredila njegovu svetlost? BAKIN: Poznajete li vi kneza Iraklija Stratonoviča? Evo ga! VASA: Kako da ga ne poznajemo, ko u našoj selendri ne zna njegovu svetlost? DULEBOV: Da, mi se odavno poznajemo, ja sam još i njegova oca... BAKIN (Vasi) Onda znate kakav je to čovek? Ovo je čovek koji uživa najveći ugled, to je naš aristarh, duša našeg društva, čovek fina ukusa, koji ume lepo da živi, čovek koji voli umetnost i koji je fino razume, zaštitnik svih umetnika, glumaca, a pre svega glumica... DULEBOV: Nije li dosta? BAKIN: Svakome po zasluzi, kneže. Osim toga on je darežljiv čovek, gostoljubiv, uzoran muž i otac. Gospodo, imajte to na umu! To je retkost u naše vreme. Jednom rečju, to je čovek dostojan poštovanja u svakom pogledu. Jesam li u pravu?

VASA: Potpuno. BAKIN (Velikatovu) Verujem da je to neosporno, zar ke? VELIKATOV: Potšghno se slažem s vama. BAKIN: I, gospodo, taj čovek koji uživa najveći ugled, taj uzoran otac i muž, hteo je da usreći svojim simpatijama jednu devojku, baš tu NJeginu. Čega tu ima ružnog, pitam ja vas? On joj sasvim učtivo veli: "Hoćete li, dušo moja, da mi budete metresa?" A ona se uvredila i rasplakala. DULEBOV: Nemojte, Grigorije Antonoviču, prestanite, molim vas. BAKIN: Zašto, kneže? DULEBOV: Kad vi počnete nekoga da hvalite, ispadne da čovek dostojan poštovanja u svakom pogledu - ne zaslužuje ga. BAKIN: Kako god hoćete. Ja ne znam... ja uvek govorim istinu. Dopustite, kneže, ja ću još malo o ovome. Dakle, kao što rekoh, gospoñica NJegina se uvredila. NJoj ne bi ni na pamet palo da se uvredi, barem svojom glavom nikad ne bi do toga došla, jer, u suštini, tu nema ničeg uvredljivog. Dakle, posredi je stran uticaj. DULEBOV: Da, čuo sam. BAKIN: Ova gospoñica ima učitelja, jednog studenta; stvar se, dakle, sasvim prosto objašnjava. DULEBOV: Već su i u pozorište prodrli. BAKIN: Neka rade svoj posao, neka seku pse i žabe; kad ono - ne, hoće da prosvećuju glumice. Učena propaganda meću glumicama je vrlo opasna stvar - protiv nje treba preduzeti neodložne mere. DULEBOV: Naravno. BAKIN: Recimo da ih oni zaista prosvete; šta ćemo onda knez i ja? DULEBOV: Dosta, dosta, molim vas. BAKIN: Molim, ja sam završio. (Velikatovu) Vi ste, čini mi se, hteli još danas da otputujete? TRAGIČAR: Nikad čovek ne može sasvim sigurno da proračuna. Ja sam zbilja hteo da otputujem danas, a sad imam u izgledu jedan posao na koji ranije nisam računao. BAKIN: Profit privlači? TRAGIČAR: To je rizičan posao: može se dobiti, ali vrlo lako se može i izgubiti. BAKIN: Zgodno bi bilo da večeramo zajedno. TRAGIČAR: Dobro, nemam ništa protiv. BAKIN: A vi, kneže? DULEBOV: Pa dobro, možemo. BAKIN: Sastaćemo se ovde posle pretstave, pa ćemo onda otići nekud! Šta je sad tamo? Divertisman? VASA: Neki pripovedač priča. DULEBOV: Hajdemo tamo da se malo nasmejemo. BAKIN: Ako bude smešno - to dodajte, kneže. Bakin, Dulebovi Velikatov izlaze. TRAGIČAR: Gde je moj Vasa? VASA (prilazeći mu) Ovde je Vasa. Šta hoćeš? TRAGIČAR: Gde si se ti, brate, izgubio? VASA: Šta hoćeš ti od mene, reci brže! TRAGIČAR: Šta hoću? Tražim čast. Zar ne znaš svoju dužnost?

VASA: Pričekaj malo, častiću te. I ovako si već dugo čekao, možeš još malo. Idem da čujem pripovedača; svi su naši tamo. Hajde, budi prijatelj, nemoj da me zadržavaš! TRAGIČAR: Idi! Ja sam plemenit čovek. Vasa odlazi. S pozornice dolaze: NJegina, Smeljska i Meluzov; on nosi preko ruke pled i ogrtač NJegine. ŠESTA POJAVA Tragičar, NJegina, Smeljska i Meluzov. SMELJSKA: Da, Saša, tvoj položaj je vrlo neprijatan, ja razumem; samo ja tu nisam ništa kriva. Ah, Saša, i ja sam na velikoj muci. NJEGINA: Nemoguće, kakvih muka možeš ti imati? Ne verujem ti. Tvoj život je tako lak, tako lep. SMELJSKA: Samo da čuješ. (Poñe s NJeginom u stranu) Meni se jako udvara knez. NJEGINA: Pa šta onda! To je tvoja stvar. SMELJSKA: Moja, naravno, ja to znam; samo ne bih volela ni Velikatova da izgubim. NJEGINA (malo uzbuñeno) A zar ti se i Velikatov udvara? SMELJSKA: On je nekako čudan: dolazi mi svaki dan, ispunjava sve moje želje, a ništa ne govori... On je, verovatno, stidljiv. Ima takvih naravi. Prosto ne znam šta da radim. Ako budem hladna prema knezu, steći ću neprijatelja; a Velikatov će možda sutra otputovati, onda ću i njega izgubiti. Da sad koketiram s knezom - bilo bi nepošteno s moje strane, a i Velikatov mi se mnogo više sviña. NJEGINA: Pa da! Naravno... Kome se on ne sviña! SMELJSKA: Nalaziš? Da znaš samo šta sam čula o njemu! On ima milione, samo se pravi da je običan čovek. Baš ne znam šta da radim. Veruješ li mi, Saša, iskidala sam se. NJEGINA: Ja se ništa ne razumem u te stvari; pitaj, eto, Petra Jegoroviča. SMELJSKA: Šta ti pada na pamet! A koliko se on razume? On će da razveze svoju filozofiju; samo mi to treba. A i ti, mila moja Saša, grešiš što ga slušaš! Ne slušaj ga, ne slušaj ga ako sebi želiš dobra. On te samo zaluñuje. Filozofija je lepa samo u knjigama; nego probaj da živiš u našoj koži! A ima li što gore od položaja nas, žena! Ideš kući? Hajdemo onda. NJEGINA: Htela bih da razgovaram s Gavrilom Petrovičem, čekam njega. (Prilazi Meluzovu koji posmatra tragičara) SMELJSKA: Pričekaću i ja. TRAGIČAR (diže glavu, Meluzovu) Ko si ti? Šta ćeš ti ovde? NJEGINA: On je došao sa mnom. TRAGIČAR: Aleksandra Nikolajevna!.. Saša! Ofelija! Šta će on ovde? NJEGINA: To je moj verenik, moj učitelj. TRAGIČAR: Učitelj! A čemu te on uči? NJEGINA: Svemu što je lepo. TRAGIČAR (Meluzovu) Hajde, doñi ovamo! (Meluzov mu prilazi) Daj ruku! (Meluzov mu pruža ruku) I ja sam učitelj, da, učitelj. Što me ti gledaš? Ja učim bogatog trgovca. MELUZOV: Smem li nešto da vas pitam?.. TRAGIČAR: Pitaj! MELUZOV: Čemu ga učite? TRAGIČAR: Plemenitosti.

MELUZOV: Ozbiljan predmet. TRAGIČAR: I ja mislim, dabome... i ja mislim. To nije isto što i neka tvoja geografija. Dakle, obojica smo učitelji! E pa lepo! Zbog toga hajdemo u bife da popijemo nešto, samo, naravno, ti da platiš. MELUZOV: Što se toga tiče - oprostite! Na tom polju ne mogu vam biti drug, ja ne pijem. TRAGIČAR: Saša, Saša! Aleksandra! Koga to dovodiš nama, glumcima, u hram muza! MELUZOV: Uostalom, hajdemo! Vi ćete piti vino, a ja ću popiti čašu vode. TRAGIČAR: Idi ti doñavola! Sklonite ga! (Obara glavu) Gde je moj Vasa? Ulaze: Dulebov, Velikatov, Bakin, Vasa; za njima lakej iz bifea s flašom portoa i čašama i nekoliko osoba iz publike, koje ostaju u dubini pozornice. SEDMA POJAVA Dulebov seda na klupu s desne strane, kraj njega sedaju: Smeljska, malo dalje od njih Meluzov i NJegina; prilaze im s leve strane Velikatov i Bakin. Tragičar sedi kao i pre, prilazi mu Vasa i lakej iz bifea koji stavlja na sto flašu i čaše i povlači se u stranu. Publika delimično stoji, a delimično seda za stolove u dubini porornice. Nešto docnije dolazi Migajev. VASA (tragičaru, sipajući mu čašu vina) Molim lepo, izvolte! TRAGIČAR: Ne moraš da me moliš, popiću i bez molbe. Čemu suvišne reči „Molim lepo, izvolte!" Reci: pij! Vidiš kako je to jednostavno - samo jedna reč, a kako duboka misao! Iz pozorišta izlazi Migajev. NJEGINA: Gavrilo Petroviču, doñite, molim vas, ovamo! MIGAJEV (prilazeći NJeginoj) Šta želite? NJEGINA: Na pozornici ste stalno bežali od mene; htela bih sada da govorim s vama, pred svedocima. MELUZOV: Da, biće zanimljivo čuti motive vašeg ponašanja. MIGAJEV: Kakvog ponašanja? MELUZOV: Vi ste Aleksandri Nikolajevnoj priredili korisnicu krajem vašara. MIGAJEV: To je najlepše vreme. Ja sam prema ugovoru dužan da priredim korisnicu gospoñici NJeginoj za vreme vašara; ali tamo ne stoji da la početkom ili krajem; to je već moja stvar. MELUZOV: Vi se pozivate na zakon; ja to razumem. Ali osim zakona postoje još kod ljudi i moralne obaveze. MIGAJEV: Kakve su to obaveze i čemu sav taj razgovor? MELUZOV: Da čujete: vi ste pomerili korisnicu za poslednji dan, kasno ste štampali plakate i niste dali Aleksandri Nikolajevnoj da igra pre korisnice. To ste vi uradili. MIGAJEV: Tako je. MELUZOV: Ali Aleksandra Nikolajevna nije to zaslužila zato što vam je u toku celog vašara punila kuću, što drugi nisu mogli. Eto sad se potrudite da objasnite svoje ponašanje. TRAGIČAR: Životinja! MIGAJEV: Koliko ja znam, vi niste u službi kod nas u pozorištu; a stranim ljudima ja ne polažem računa o svojim postupcima.

DULEBOV: Razume se! Kakvo je to saslušanje? On je gospodar u pozorištu, on radi kako mu njegov interes nalaže. MELUZOV: Pa ipak, takvi su postupci nepošteni i gospodin koji dozvoljava sebi da tako radi nema prava da smatra sebe za poštenog čoveka. To imam čast da vam kažem pred publikom. Posle ovoga - smatramo da smo dobili satisfakciju. MIGAJEV: Kako god hoćete, kako god hoćete, meni je svejedno. Publika ima razne ukuse, svima se ne može ugoditi; vama se moje ponašanje ne sviña, a knez ga odobrava. MELUZOV: Šta se mene tiče knez! Moralni zaioni su isti za sve ljude. Migajev prilazi knezu. BAKIN: Otkud ljudima pada na pamet da badava troše reči, da propovedaju Migajevu o poštenju! To je i suviše naivno. On odavno smatra poštenje za predrasudu i za njega ne postoji razlika izmeñu poštenog i nepoštenog dela, sve dok ga ne istuku. A kad izvuče dva tri šamara, onda će stati da misli: mora biti da sam uradio neku gadost kad me tuku. TRAGIČAR: I izvući će, to mu ne gine, ja mu već odavno proričem. MIGAJEV (prilazi NJeginoj) Dakle, gospoñice NJegina, vi ste na mene ljuti? NJEGINA: Pa naravno! Još pitate! MIGAJEV: Kad je tako, šta vas tera da i dalje služite kod mene? Vašem ugovoru ističe rok. NJEGINA: Jeste, ali ste me vi lično molili da ga obnovim. MIGAJEV: Oprostite, predomislio sam se. Na zahtev publike moram na vaše mesto da pozovem drugu glumicu. NJegina stoji zapanjena. TRAGIČAR: Ofelija, beži od ljudi! NJEGINA: To ste mi morali reći unapred; imala sam poziva od drugih pozorišta; sve sam ih odbila, verovala sam vašoj reči. MIGAJEV: Rečima ne treba verovati. Mi nikako ne možemo da odgovaramo za svaku reč - mi zavisimo od publike i moramo da ispunjavamo njene želje. NJEGINA: Kud ću ja sada - prosto ne znam, vi ste me doveli u takav položaj... MIGAJEV: Oprostite... S nekom drugom glumicom ja, tako ne bih postupio; ali vi ste talenat, vi nećete imati nikakve štete, vas će svuda rado primiti. NJEGINA (kroz suze) Vi mi se još i rugate... Još je dobro što ste mi to rekli uoči korisnice... Ja ću se sutra oprostiti s publikom... koja me toliko voli... Treba štampati da ja igram poslednji put. VASA: Mi ćemo to i bez plakata svuda rastrubiti. NJEGINA (Velikatovu) Vi, Ivane Semjonoviču, još ne putujete sutra? VELIKATOV: Ne, još ne putujem. NJEGINA: Znači da ćete biti u pozorištu? VELIKATOV: Svakako. BAKIN: Samo nemojte to pripisati sebi; on ne ostaje zbog vaše korisnice, nego ima još nesvršenih poslova - upravo ima u izgledu jedan unosan posao. VELIKATOV: Imam, zaista. Taj posao nije tajna, gospodo; neću ga kriti od vas: ja hoću da otkupim korisnicu od Aleksandre Nikolajevne. Možda ću nešto i zaraditi. NJEGINA: Šta? Vi hoćete da otkupite moju korisnicu? Šalite se? To je još nova uvreda, hoćete još da mi se narugate! VELIKATOV: Nije mi ni na kraj pameti da se šalim. Koliko cenite svoju korisnicu, koliko biste hteli da dobijete za nju?

NJEGINA: Ja je nikoliko ne cenim: ona ništa ne vredi. Daj bože da ne bude štete. VASA: Grešite: vaša se korisnica i te kako može kupiti. VELIKATOV: Koliko može da dobije korisnik ako je pozorište puno, a cene velike? Valjda je neko imao dobrih korisnica? TRAGIČAR (udara pesnicom po stolu) Ja. VASA: Mi smo zajedno početkom vašara trista pedeset rubalja zaradili. VELIKATOV: Pristajete li da vam platim trista pedeset rubalja? NJEGINA: Ne mogu; to je suviše mnogo, to je poklon... Ja neću da primam poklone, to nije moj običaj. VELIKATOV: Kako je prijatno čuti takve reči od mlade glumice! Odmah se vidi da imate dobrog savetnika, čoveka s poštenim, plemenitim ubećenjima. VASA: To nije nimalo skupo, Aleksandra Nikolajevna, zaboga! Kad se Ivan Semjonovič prihvatio tog posla, sutra će kod vas biti svi koji su došli na vašar. Ja ću dodati pedeset rubalja; pristajete li da vam platim četiri stotine? VELIKATOV: Ne, oprostite, ja ne ustupam, ja nudim Aleksandri Nikolajevnoj pet stotina rubalja. VASA: Tačka, dalje ne idem; to je prava cena. NJEGINA: Šta to radite, gospodo. Ja od korisnice dobijam samo polovinu, a još i rashodi. VASA: Nećete biti na šteti; mi smo ljudi trgovačkog duha; sutra do jedanaest sati neće ostati nijedne karte. (Velikatovu) Dozvolite da i ja učestvujem jednim delom! Dajte mi dve lože na prvoj galeriji i tuce fotelja! VELIKATOV: Uzmite kod blagajnika i recite mu da novac od prodatih karata i sve preostale karte, osim zadnje galerije, donese odmah meni! Ja ću ga pričekati ovde. VASA: Dobro, reći ću mu. Izvolte za dve lože i dvanaest fotelja. (Pruža mu novac) VELIKATOV (uzimajući novac) Ovde je sto rubalja. VASA: Tako je, znači da smo kvit. Dozvolite, tu su četvorica naših, možda će neko hteti; trknuću časkom. (Odlazi u dubinu pozornice) VELIKATOV: Ja još nisam dobio vaš pristanak, Aleksandra Nikolajevna. NJEGINA (Meluzovu) Kako da postupim, Petre Jegoroviču? Ja ne znam; kako vi kažete, tako ću uraditi. MELUZOV: I ja ne znam; ja nisam kompetentan u takvim pitanjima. Zasad je sve, izgleda, u granicama zakona. Pristanite. NJEGINA (Velikatovu) Ja pristajem, hvala vam. VELIKATOV: Nemate zašto da mi zahvaljujete, ja ću zaraditi pare; ja treba vama da zahvalim. MIGAJEV (Dulebovu) A vi ste, vaša svetlosti, nudili opkladu. DULEBOV: Ko je mogao očekivati tako nešto? To je nepredviñen slučaj. BAKIN (Velikatovu) Meni ostavite jednu kartu! Biće to zanimljiv prizor. Vasa se vraća. VASA: Blagajnik će odmah doneti karte i novac, samo da izbroji pazar. Ja sam još uzeo deset fotelja po pet rubalja. Izvolte. (Pruža Velikatovu pedeset rubalja) VELIKATOV: Da nije to mnogo? VASA: Nije to ništa; već sam prodao četiri karte po pet rubalja, a sutra ću prvi red prodavati po deset, i još za poklon uzimam po deset rubalja od osobe. DULEBOV: Treba biti kompletna budala pa plaćati u provinciskom pozorištu po deset rubalja za fotelju.

VASA: Šta ćete, vaša svetlosti, u prvom redu je na blagajni ostalo samo jedno mesto. DULEBOV: U tom slučaju, Ivane Semjonoviču, zadržite ga za mene. VELIKATOV: Za deset rubalja, kneže? DULEBOV: Šta da se radi kad su svi poludeli! VASA: E, Gavrilo Petroviču, zatvaraj dućan! Kad Aleksandra Nikolajevna otputuje, nikad više nećeš tako trgovati! Gotovo! Ni na koji način nećeš domamiti svet u pozorište. Eto, to te čeka! NJEGINA: Dajte mi kaput, Petre Jegoroviču! Doviñenja, gospodo! Hvala vam! Utešili ste me, a ja sam već htela da zaplačem; boga mi, tspodo, tako mi je bilo kriv.o, tako krivo... Mezulov joj pridržava kaput, NJegina ga oblači. TRAGIČAR: Vaso, poruči šampanjca! VASA: Zar baš treba? TRAGIČAR: Kako da ne, baš si čudan: ti si napravio plemenit gest, treba ti čestitati, brate! VASA: Pa što nisi ranije rekao! Kelner, flašu šampanjca. NJEGINA: Zbogom, gospodo! VELIKATOV: Dopustite da vam ponudim svoja kola. SMELJSKA: Nudite kola i, naravno, sebe za pratioca? VELIKATOV: Ne, zašto, Aleksandra Nikolajevna će poći sa svojim verenikom. (Meluzovu) Kad je već tako, kočijaš će i vas odvesti kući, a onda mi ga pošaljite. MELUZOV: Oprostite, ali smatram da je vaša briga o meni suvišna. (Ogrne se pledom; Velikatov mu pomaže) Niste se morali truditi, ja sam se navikao da sve radim bez tuñe pomoći. To je moj princip. VELIKATOV: Ipak teško ga je sprovesti; ljudi ne mogu bez uzajamne pomoći. NJEGINA (Velikatovu) Vi ste tako plemeniti, tako delikatni... Ja sam vam toliko zahvalna, prosto nemam reči. Sutra ću vas poljubiti. VELIKATOV: Bi ću vrlo srećan. SMELJSKA: Sutra? Dugo je čekati do sutra. (Dulebovu) Kneže, ja ću vas poljubiti još večeras, sad odmah. DULEBOV: Na službi, lepoto moja! Raspolažite mnome kako hoćete. Smeljska ljubi Dulebova. NJEGINA: E, zbogom, gospodo, zbogom! (Šalje rukom poljubac) TRAGIČAR: Ofelija! Nimfo! Pomeni me u svojim svetim molitvama! TREĆI ČIN Dekor iz prvog čina. Na stolu dve sveće. PRVA POJAVA Matrjona, zatim Domna Pantelejevna. MATRJONA (na vratima) Ko je? Iza pozornice glas Domne Pantelejevne: „Ja sam".

MATRJONA: Sad ću da otključam. (Ulazi Domna Pantelejevna) Je li svršena pretstava? DOMNA PANTELEJEVNA: Još nije; trajaće još jedno pola sata. Ja sam namerno ranije došla; treba spremiti čaj. Kad doñe Saša, da ne mora čekati. Je li gotov samovar? MATRJONA: Stavila sam žar, tek što nije počeo da tutnji. DOMNA PANTELEJEVNA: A kad počne da tutnji, odmah ga pokri. MATRJONA: Što da ga pokrivam! Kad naš samovar počne da tutnji, to ne znači da će da provri; on ti peva na razne glasove, upinje se, upinje se, a opet - ništa; ako počneš da raspiruješ vatru, još gore, kao za inat. Ja ga često grdim. DOMNA PANTELEJEVNA: Namučila sam se u pozorištu: vrućina, zapara, bila sam sva srećna kad sam izišla. MATRJONA: Pa naravno, leti - sedeti u četiri zida; a sveta je sigurno bilo puno. DOMNA PANTELEJEVNA: Prepuno pozorište; prosto jabuka ne bi imala gde da padne. MATRJONA: Ta šta kažete! A sigurno su i mnogo pljeskali? DOMNA PANTELEJEVNA: Svega je bilo. Hajde, idi, pogledaj samovar i spremi njenu sobu! Čekaj, stala su neka kola. Rano je još za Sašu. Matrjona otvara vrata, ulazi Velikatov. Matrjona izlazi. DRUGA POJAVA Domna Pantelejevna i Velikatov. VELIKATOV: Dobro veče, Domna Pantelejevna! DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro veče, Ivane Semjonoviču! Otkud vi... VELIKATOV: Poslom, Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Mogli ste i sutra. Sad je kasno, nezgodno; nama u ovo doba ne dolaze muškarci. VELIKATOV: Ne bojte se, Domna Pantelejevna, ja neću čekati Aleksandru Nikolajevnu; a o vama i meni niko neće reći ništa ružno. DOMNA PANTELEJEVNA: E, baš ste lola! VELIKATOV: Prema tome, tetkice, nemate šta da se plašite. DOMNA PANTELEJEVNA: Otkud sam ja vama tetka? VELIKATOV: A što? Zar vam ne bih mogao biti bratanac? DOMNA PANTELEJEVNA: Šta ćeš boljeg! Pravi delija, gde da naćeš još jednog tako lepog čoveka! VELIKATOV: A ja sam vam, Domna Pantelejevna, doneo novac od korisnice. DOMNA PANTELEJEVNA: E, baš vam hvala, baš vam najlepše zahvaljujem! To nam je najpotrebnije, prosto neophodno; jer u prvom redu, Ivane Semjonoviču, treba platiti dugove. Zar se može živeti bez dugova? Može li se? VELIKATOV: Nemoguće, Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Svi smo ljudi. VELIKATOV: Svi smo grešni, Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Istina, dutovi su nam sitni; pa ipak, kad čovek ima savesti, nema mira zbog njih. VELIKATOV: Nema mira, Domna Pantelejevna, nema mira. (Pruža joj zavežljaj s novcem) Eto, dajte to Aleksandri Nikolajevnoj. DOMNA PANTELEJEVNA: Hvala vam, mnogo smo vam zahvalni, Ivane Semjonoviču! Hoćete li čaja?

VELIKATOV: Najlepše zahvaljujem; ne mogu, nemojte me terati da pijem čaj, Domna Pantelejevna. Nisam ni za šta, a pogotovo za čaj, stalno me drži neka seta, Domna Pantelejevna, nikako se ne osećam dobro. DOMNA PANTELEJEVNA: Neka pahondrija. VELIKATOV: Zbilja, Domna Pantelejevna, pahondrija. DOMNA PANTELEJEVNA: Kad je mnogo novaca, a nema posla, onda baš ona spopadne čoveka. VELIKATOV: To ste tačno rekli, od toga to dolazi. DOMNA PANTELEJEVNA: A zašto biste vi bili neraspoloženi? VELIKATOV: To je tačno, nemam razloga. Pa ipak sam neraspoložen, Domna Pantelejevna, zato se i vučem po vašaru iz kafane u kafanu. Verujte mi, ima već dve nedelje kako sam dvaput dnevno pijan... Nego znate šta, Domna Pantelejevna, ili me je neko urekao ili sam bog hoće tako. DOMNA PANTELEJEVNA: Samoća. VELIKATOV: Samoća, Domna Pantelejevna; zlatne su vaše reči: nema spora - samoća. DOMNA PANTELEJEVNA: Nañite sebi drugaricu u životu. VELIKATOV: A gde da je nañem? DOMNA PANTELEJEVNA: Oženite se, uzmite neku dobru gospoñicu; za vas će svaka poći, i iz najbolje kuće. VELIKATOV: Bojim se, tetkice. DOMNA PANTELEJEVNA: A čega se, bolan, bojite, čega tu ima strašnog? VELIKATOV: Bi će mi još dosadnije. DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, to grešite! Kako vi to! Velika je razlika, oženjen čovek ili momak. VELIKATOV: Sve one vole da sviraju na klaviru, a ja to ne podnosim. DOMNA PANTELEJEVNA: Ipak muzika. A kakva zadovoljstva ima momak? Samo da popije s prijateljima, nikakvih drugih radosti nema u životu, VELIKATOV: A gazdinstvo, Domna Pantelejevna? Šta kažete na to? DOMNA PANTELEJEVNA: Pa da, naravno, ako neko vodi svoje gazdinstvo... VELIKATOV: Ja ga vodim. Imam na selu lepu kućicu, tako od jedno četrdeset soba, konja imam dosta, imam i bašticu, valjda jednu kvadratnu vrstu pod baštom, s venjacima, s ribnjacima... DOMNA PANTELEJEVNA: Znači sve kompletno kao kod svakog dobrog spahije. VELIKATOV: Kompletno, Domna Pantelejevna. Ako ti je dosadno, iziñeš na doksat, a po dvorištu šetaju ćurani, svi beli. DOMNA PANTELEJEVNA: Beli! Ta šta kažete, molim vas! VELIKATOV: Vikneš im: zdravo momci! a oni ti odgovaraju: u zdravlju vas našli, vaše blagorodstvo! DOMNA PANTELEJEVNA: Jesu li naučeni? VELIKATOV: Jesu. Eto, tako se zabavljaš. Po krovovima, po plotovima sede paunovi, repovi im se na suncu samo prelivaju. DOMNA PANTELEJEVNA: I paunovi? Ah, bože moj! VELIKATOV: Izi ñeš u park da se prošetaš, a po jezeru plivaju labudovi, sve dvoje po dvoje, sve dvoje po dvoje, Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: Zar baš labudovi? To je pravi raj! Da mi je bar jednim okom pogledati.

VELIKATOV (gleda na sat) Tako smo se, tetkice, lepo raspričali, da mi se prosto ne ide od vas; pričao bih i još, samo žurim, oprostite, imam još posla. DOMNA PANTELEJEVNA: A i ja bih pričala, tako ste mi simpatični... Tako prijatnog, ljubaznog čoveka još nisam srela u životu... VELIKATOV: Na vašoj korisnici ja sam, Domna Pantelejevna, zaradio pare, zato mi dopustite da vam učinim jedata mali poklon. (Odlazi u pretsoblje, vraća se s jednim paketom uvijenim u hartiju i pruža ga Domni Pantelejevnoj) DOMNA PANTELEJEVNA: Šta je to? VELIKATOV: Marama. DOMNA PANTELEJEVNA (razvija hartiju) Ta šta kažete, kakva je to marama, to je čitav šal; nikad još nisam takav imala. A koliko košta? VELIKATOV: Ne znam, dobio sam ga zabadava, uzeo sam ga kod jednog poznatog trgovca, onako prijateljski. DOMNA PANTELEJEVNA: Prijatelju, pa zašto to? Boga mi, prosto ne znam šta da... Poljubiću vas, dopustite mi, roñeni moj... ne mogu izdržati... VELIKATOV: Samo izvolte, koliko hoćete. (Domna Pantelejevna ga ljubi) Zbogom! Aleksandri Nikolajevnoj isporučite moje poštovanje. Možda se više nećemo videti. (Izlazi) Domna Pantelejevna ga ispraća u pretsoblje, zatim se vraća. DOMNA PANTELEJEVNA: Odakle takvi ljudi na svetu! Gospode bože! (Ogrne se maramom) Sad je više neću skinuti. (Ogleda se u ogledalu) Gospoña, prava gospoña! Eto to je čovek! A kakvi su kod nas ljudi! Da ih očima ne vidim! Eto, ima ipak ljudi. (Osluškuje) Ko je to opet? Ulazi Narokov s vencima i buketima. TREĆA POJAVA Domna Pantelejevna i Narokov. NAROKOV: Uzmi, na! To su lovorike tvoje kćeri! Ponosi se! DOMNA PANTELEJEVNA: Vrlo važno! Kud ću s tim metlama? Šta će mi one? NAROKOV: Neprosvećenost! Ti venci su znak oduševljenja, znak priznanja talentu za sreću koju on pruža. Lovorike su diploma s kojom se dobija pravo na poštovanje, na ugled. DOMNA PANTELEJEVNA: Koliko je samo para dato za to ñubre! Bolje da su nam dali u gotovu. Znali bismo šta ćemo s parama, a ovo čudo... kud ćemo s njim? U peć, samo to. NAROKOV: Novac ćeš potrošiti, a ovo će ti zauvek ostati kao uspomena. DOMNA PANTELEJEVNA: Nije nego, sad ću baš čuvati svako smeće! Još danas ću baciti kroz prozor. Nego pogledaj ti ovo! (Pokazuje mu šal i okreće se pred njim) Eto to je poklon! Simpatično, lepo, delikatno. NAROKOV: Svakom svoje; samo tebi ja ne zavidim, a tvojoj kćeri, boga mi, zavidim. Uzeću sebi nekoliko listića za uspomenu. (Otkida nekoliko listića) DOMNA PANTELEJEVNA: More, ponesi sve, neću plakati. NAROKOV (vadi iz džepa tabak hartije) A ovo predaj Aleksandri Nikolajevnoj. DOMNA PANTELEJEVNA: Šta je sad opet? Ceduljica od nekoga? E baš su mi dodijali tim glupostima. NAROKOV: To je od mene... jedna pesma... Ja sam roñen u Arkadiji.

DOMNA PANTELEJEVNA: Gde, Prokofijeviču, gde bolan? NAROKOV: Daleko: ti tamo nikad nisi bila i nikad nećeš biti. (Pokazuje Domni Pantelejevnoj svoju pesmu) Eto vidiš, okvir: spomenak, dan i noć, različak, klasje. Eto vidiš: sedi pčela, leti leptir... Nedelju dana sam crtao. DOMNA PANTELEJEVNA: Pa daj joj sam. NAROKOV: Sramota me je! Evo pogledaj! (Pokazuje na svoju glavu) Seda, ćelava! A tu su osećanja mlada, sveža, mladićka, zato me je sramota! Evo ti, daj joj! Samo nemoj da baciš! Ti si gruba žena, ti nemaš nikakvih osećanja. Za vas, grube ljude, pravo je zadovoljstvo baciti, zgaziti nogama ove što je nežno, sve što je lepo. DOMNA PANTELEJEVNA: Idi ti s milim bogom! Vidi ga što je nežan! Ne mogu svi da budu takvi. Eto, spusti tu na sto; kad doñe, ona će naći. NAROKOV (spušta hartiju na sto) Da, ja sam nežan. Zbogom! (Izlazi) DOMNA PANTELEJEVNA: Ala je to neki ludak! A onako - dobar je čovek, ja ga se ne bojim. Obično su ludaci mnogo gori: neko lupa posuñe, neko skače na ljude, ujeda, a ovaj je miran. Stala su neka kola... Sad je sigurno Saša došla. (Polazi vratima) Ulazi NJegina s buketom i kutijicom u rukama. ČETVRTA POJAVA Domna Pantelejevna i NJegina. NJEGINA (spušta buket i kutijicu na sto) Oh, ala sam umorna! (Seda za sto) DOMNA PANTELEJEVNA: Da isplatim kočijaša? NJEGINA: Ne, zašto! Samo da se malo odmorim, poći ćemo da se provozamo, da udahnemo malo svežeg vazduha. Još nije kasno, I onako smo ga uzeli za celo veče. DOMNA PANTELEJEVNA: Imaš pravo, neka pričeka, što da badava bacamo novac! NJEGINA: Kakav vam je to šal? DOMNA PANTELEJEVNA: Velikatov poklonio; na vašoj sam korisnici, veli, zaradio pare. Šta veliš, je li lep? NJEGINA: Divan šal, skupocen. DOMNA PANTELEJEVNA: Kaže da ga je badava dobio. NJEGINA: A vi mu verujete! On sve tako kaže. Znači da je bio ovde? DOMNA PANTELEJEVNA: Jeste, svratio je i doneo pare. NJEGINA: Što nije mene sačekao? DOMNA PANTELEJEVNA: Ne znam, žurio se nekud, možda putuje. NJEGINA: Možda. Čudan je to čovek, nikako ga ne možeš shvatiti. (Zamišljeno) A takav muškarac, čini mi se, kad bi hteo, odmah bi mogao da zaludi svaku ženu. DOMNA PANTELEJEVNA: Šta tu ima da se govori! Pa i ne možeš da osudiš ženu! Kako da je osudiš! Srce nije kamen, a takvih delija kao on nema mnogo; ovakvog drugog, možda, celog života nećeš sresti. Samo budi smerna i okromna - pa ćeš proživeti ceo žtavot onako, džabe; nećeš imati čega da se setiš. A on mi je pričao o svom imanju. Kakvo divno gazdinstvo ima! NJEGINA: Čega tu ima čudnog; on je vrlo bogat. DOMNA PANTELEJEVNA: Hoćeš li čaja? NJEGINA: Neću, čekajte malo. (Pogleda na sto) A šta je to? DOMNA PANTELEJEVNA: To ti je Prokofijevič doneo za uspomenu. NJEGINA (razledajući hartiju) Ala je to lepo! Kako je to dobar, simpatičan starac.

DOMNA PANTELEJEVNA: Da, dobar, čestit čovek; samo je materijalno propao i pomerio pameću. Nego, šta ćemo mi sad s parama? NJEGINA: Šta ćemo! Pre svega treba platiti dugove, a s onim što ostane - živećemo. DOMNA PANTELEJEVNA: Samo što nam neće mnogo ostati, nećemo moći da teramo luksuz. NJEGINA: Da, sad će biti teže, bez plate. A kuda da poćem, koga ja poznajem? Opet, nemam nikakvu garderobu. DOMNA PANTELEJEVNA: Ostaće nam jedno dve stotine, a možda i sto pedeset rubalja, više nam neće ostati, a sad udešavaj kako znaš. Treba s njima proživeti celo leto. Imaš čitav groš na dan - plati hranu, plati stan. Na jesen nas zovu u Moskvu, tamo su potrebne glumice. NJEGINA: Šta veliš da ostavim pozorište i da se udam? Samo Petar Jegorovič još nije dobio službu. Kad bi mogla nešto da radim. DOMNA PANTELEJEVNA: Eto ti sad: da ostaviš pozorište! Sad si za jedan dan dobila toliko koliko ne bi inače za tri godine zaradila. NJEGINA: Mi mnogo zarañujemo, ali i mnogo moramo da trošimo. DOMNA PANTELEJEVNA: Eh, kako god pogledaš, Saša, nije nam život sladak. Moram priznati: dodijala mi je ova nemaština. NJEGINA: Dodijala... da... dodijala... Ja sam mislila, mislila i već sam prestala da mislim. Ali - starije je jutro od večera, sutra ćemo razgovarati. DOMNA PANTELEJEVNA: Naravno; a sad hajde da pijemo čaj. (Osluškuje) Ko je to sad opet? Ulazi Bakin. PETA POJAVA NJegina, Domna Pantelejevna i Bakin. BAKIN: Došao sam kod vas na čaj, Aleksandra Nikolajevna! NJEGINA: Ah, oprostite, ne mogu da vas primim, jako sam umorna, treba da se odmorim, hoću da ostanem sama, da se malo smirim. BAKIN: Bar pola sata, šta je to pola sata? NJEGINA: Boga mi, ne mogu, tako sam sva iskidana. BAKIN: Dobro, svratiću za jedno deset minuta, za četvrt sata; moći ćete dotle da se odmorite. NJEGINA: Ne, ne, molim vas! Doñite sutra, kad god hoćete, samo danas ne. BAKIN: Aleksandra Nikolajevna, ja nikako ne volim da menjam svoje planove, uvek volim da ostvarim što sam naumio, i s mojom upornošću to mi uvek polazi za rukom. NJEGINA: Vrlo mi je milo što vam sve uvek polazi za rukom, samo ću vas ja napustiti, jako sam umorna. BAKIN: Dobro, idite, a ja ću ostati ovde, u ovoj sobi, presedeću celu noć evo na ovoj stolici. NJEGINA: Prestanite da se šalite! Dosta je bilo! BAKIN: Ne verujete? Onda ću vam dokazati, ja sam odlučan čovek. DOMNA PANTELEJEVNA: I ja sam ti, prijatelju, odlučna žena, zvaću stražu. BAKIN (NJeginoj) Slušajte, vi se bojite da će me neko zateći kod vas? NJEGINA: Ja se nikoga i ničega ne bojim.

BAKIN: Svi vaši obožavaoci sad večeraju na stanici, i knez i Velikatov, i Smeljska je s njima, ostaće tamo do zore. NJEGINA: A šta se to mene tiče? BAKIN: A vaš verenik sigurno spava; uostalom, ja i ne verujem da ga volite. NJEGINA: Ah, bože moj, ovo je već nesnosno! Pa ja vas ni u šta i ne ubeñujem. BAKIN: Vi ga držite pored sebe samo kao odbranu od udvaranja; meñutim, čim vam se neko dopadne, vi ćete ga napustiti, to uvek tako biva. NJEGINA: Pa dobro, dobro. BAKIN: Vi ste suviše veliki probirač! Šta čekate, kakvu sreću? Pred vama je obrazovan, osiguran čovek... To što se ne udvaram vama, ne govorim nežnosti, ne iskazujem ljubav - to nije moj običaj. Mi nismo deca, što da se pretvaramo! Hajde da govorimo kao punoletni ljudi. NJEGINA: Zbogom. (Izlazi) DOMNA PANTELEJEVNA: E, prijatelju, porazgovarali ste, a sad dosta. Vreme je da ostavite ljude na miru! Inače, ako hoćete da razgovarate, razgovarajte sa mnom, ja imam dobar jezik. BAKIN (glasno) Ja ću još ipak svratiti. (Izlazi) DOMNA PANTELEJEVNA: Idem da zaključam vrata, sad više nikog neću pustiti, makar crkao. (Izlazi. Iza pozornice se čuje glasan razgovor. Ulazi NJegina.) NJEGINA: Šta je to? Ulaze: Domna Pantelejevna, Vasa s flašom šampanjca i tragičar. ŠESTA POJAVA NJegina, Domna Pantelejevna, Vasa i tragačar. DOMNA PANTELEJEVNA: Ovo su mangupi, baš mangupi! Upali silom, ništa neće da čuju. VASA: Šta ćete, Domna Pantelejevna, moramo popiti za zdravlje Aleksandre Nikolajevne; bez toga se ne može. Pa i čega tu ima ružnog? Došli smo pošteno, otmeno, s najvećim poštovanjem prema vama! Nikakvih izgreda ne pravimo, sačuvaj bože. TRAGIČAR: Pa naravno! Kad sam tu ja. NJEGINA: Niste se morali truditi, ja neću da pijem. VASA: Kako god hoćete. Nama će više ostati, mi ćemo sami popiti. (Viče kroz vrata u drugu sobu) Hajde, lepo moje, pametno, daj nam čaše! DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, de, daj meni, ja ću otvoriti. (Uzima flašu i izlazi) TRAGIČAR (NJeginoj) Ti kažeš da nećeš da piješ; sad ću ja da ti pokažem kako ćeš piti. VASA: Ne treba silom. TRAGIČAR: Neću ja silom, ja ću je moliti. Ulazi Domna Pantelejevna i spušta na sto flašu i čaše. VASA (toči) Od vas moramo početi, po starešinstvu. DOMNA PANTELEJEVNA: Ne znam da li da pijem, bojim se da će me uhvatiti. VASA: Pa šta je s tim? Čega da se bojite? Sad je već noć. Ako vas i uhvati, nije to ništa. Eto ja i on se ne bojimo. DOMNA PANTELEJEVNA (uzima čašu) Hajde, Saša, čestitam ti! (Pije) VASA (pruža čašu NJeginoj) Sada dopustite da vas ponudimo. NJEGINA: Ja sam već rekla da neću da pijem.

VASA: Ne smete tako, zašto nas vreñate? Mi smo s najboljom voljom... Bar pola čaše! TRAGIČAR (pada na kolena) Saša, Aleksandra! Pogledaj ko te moli! Pogledaj ko je pred tvojim nogama! Gromilov, sam Erast Gromilov... NJEGINA: Pa dobro, malo ću srknuti, samo više neću nipošto. (Pije) VASA (pomaže tragičaru da se digne) Koliko hoćete. (Uzima čašu) Ostatak popićemo mi i saznaćemo vaše misli. (Puni čaše) Pijmo sad mi. (Pruža čašu tragičaru) TRAGIČAR: Čestitaj u ime nas obojice, mene je danas nešto izdao govornički dar. VASA: Čast mi je da vam čestitam na uspehu. Želim vam sto godina života i milion u novcu. (Kucne se s tragičarom i pije) TRAGIČAR (popije i pruži čašu) Natoči još! (Vasa toči, tragičar pije) Prazna? VASA (pokazuje flašu) Prazna. TRAGIČAR: E, sad hajdemo! VASA (NJeginoj) Oprostite! Molim vas vašu ručicu! Oprostite nam ovaj prostakluk. Hvala na gostoprimstvu, sad idemo dalje. (Izlazi) DOMNA PANTELEJEVNA: E baš su ludi! Kao da ih neki vetar nosi po gradu. Sad ću da zaključam, dojadili su mi već. (Izlazi i brzo se vraća) SEDMA POJAVA NJegina i Domna Pantelejevna. DOMNA PANTELEJEVNA: E, sad hajde da pijemo čaj. NJEGINA: Popiću ga s najvećim zadovoljetvom. DOMNA PANTELEJEVNA (na vratima od druge sobe) Matrjona, sipaj nam dve šolje. (NJeginoj) Daj mi taj poklon! NJEGINA (pruža joj kutijicu) Pa već ste videli - minñuše i broš. DOMNA PANTELEJEVNA: Pa ja hoću samo da ga sklonim. Košta to para. (Meće kutijicu u džep) Ove stvari su uvek dobrodošle: ako doće nevolja, možeš ih založiti. A šta ćeš s ovim metlama! Matrjona donosi dve šolje čaja i izlazi. NJEGINA (srče čaj) A kakav mi je buket poklonio Velikatov. Pogledajte! DOMNA PANTELEJEVNA: Šta je buket! Buket kao buket! To su bačene pare, tako ja mislim. (Pije čaj) NJEGINA: Nemojte tako, samo pogledajte! Sve samo skupoceno cveće, gde ga je samo našao? DOMNA PANTELEJEVNA (razgleda buket) Lep je, nema šta. (Nalazi cedulju) A šta je ovo! NJEGINA (čita u sebi cedulju) Ah, ah! DOMNA PANTELEJEVNA: Šta je to? NJEGINA (hvatajući se za glavu) Ah, ne, ne, stani! Dobila sam još jednu, potpuno sam zaboravila na nju. (Vadi iz džepa ceduljicu) Od Petra Jegoroviča, dao mi je na izlazu iz pozorišta. DOMNA PANTELEJEVNA: Čitaj naglas! Kakve su to još tajne pred majkom! NJEGINA (čita) „Da, mila Saša, umetnost nije glupost, ja počinjem da to shvatam. Večeras sam u tvojoj igri našao toliko topline i iskrenosti da sam prosto zapanjen. Jako se radujem što ih ti imaš. To su retke i dragocene duševne osobine. Posle pretstave neko će sigurno svratiti do tebe; pred tvojim gostima uvek se neprijatno osećam, ne znam ni sam,

da li se zbunim ili mi je nešto krivo; u ovakom slučaju, uvek mi je nekako nelagodno. Svi me posmatraju neprijateljski ili podrugljivo, a ja to, kao što znaš, ne zaslužujem. Zbog svega toga neću svraćati do tebe posle pozorišta, ali ako naćeš dva tri slobodna minuta, trkni do naše baštice, ja ću te tamo čekati. Naravno, ja bih mogao svratiti do tebe i sutra ujutru; ali, oprosti, duša mi je prepuna, srce samo što ne pukne od oduševljenja..." (Briše suze) DOMNA PANTELEJEVNA: Hajde pročitaj sad onu drugu! NJEGINA: Nemojte, mamice, ne treba je čitati, sramota me je! DOMNA PANTELEJEVNA: Eto ti sad - sramota! A koliko ti ceduljica dobijaš koje je sramota čitati, pa ih ipak čitaš preda mnom. NJEGINA: Hajde, mama, prikupi svu snagu. (Čita) „Ja sam vas zavoleo na prvi pogled. Videti i čuti vas, za mene je neiskazana naslada. Oprostite što vam govorim to u pismu, ali zbog uroñene stidljivosti ne bih se nikad usudio da vam usmeno iskažem svoja osećanja. Sad moja sreća zavisi od vas. A moja sreća, o kojoj ja sanjam, obožavana Aleksandra Nikolajevna, bila bi ovo: na mom imanju, u mom raskošnom dvorcu, u mojim palatama živi mlada gospodarica kojoj se sve klanja, koju sve ropski sluša, apsolutno sve, a ja na prvom mestu. Tako prolazi leto. U jesen ja i ta divna gospodarica odlazimo u jednu od južnih varoši, ona se tamo pojavljuje na pozornici u pozorištu koje je potpuno u mojim rukama, pojavljuje se u punom sjaju; a ja uživam u njenim uspesima i ponosim se njima. Dalje ni o čemu ne sanjam - videćemo šta će biti dalje. Ne ljutite se na mene zbog mojih snova: svako ima pravo da sanja. Svoju presudu pročitaću u vašim očima ako me primite; ako me pak ne primite, ja ću se, slomljena srca, bez roptanja povući, kažnjen vašim prezrenjem za svoju drskost. Vaš Velikatov". (Kroz suze) Mama, pa šta je to? Šta piše taj odvratan čovek? Ko mu je dozvolio? DOMNA PANTELEJEVNA: Šta dozvolio? NJEGINA: Pa evo... da me zavoli... DOMNA PANTELEJEVNA: A zar se za to traži dozvola, budalo jedna? NJEGINA: Prosto bih ga ubila. Ćutanje. DOMNA PANTELEJEVNA (zamišljeno) Labudovi, labudovi, veli, plivaju po jezeru. NJEGINA: Ah, šta se to mene tiče! Ćutanje. DOMNA PANTELEJEVNA: Saša, Sašice, mi još nikad nismo s tobom ozbiljno govorili o tim stvarima; evo sad počinje ono pravo. Živiš, patiš se, a tamo - bogatstvo! Ah, gospode bože, prosto strašno! Ala je to iskušenje, ala je to iskušenje! Da nije on ñavo, oprosti bože, pa se našao tu oko nas? Baš u pravi čas, kad smo razmišljali o svojoj sirotinji. Bez sumnje ñavo! A koliko je u njemu nežnosti, koliko svakojakih vrlina! Nego hajde da ozbiljno razgovaramo o toj prilici, ludo moje! NJEGINA: „Ozbiljno", o takvoj prilici ozbiljno! Šta vi upravo o meni mislite? I zar je to prilika? To je sramota! Sećaš li se šta je govorio on, moj dragi, moj Peña! Šta tu ima da se misli, o čemu da se misli, o čemu da se govori? A ako ti sumnjaš, hajde da bacimo kocku. Ja sam tvoja. Par ili nepar - i kraj. (Uzima ceduljicu Meluzova) DOMNA PANTELEJEVNA: Šta to radiš! Kako bih ja mogla? To je tvoja stvar. Sačuvaj me bože! Pa mene bi bog i ljudi... NJEGINA (čita ceduljicu Meluzova) „Ali ako nažeš dva tri slobodna minuta, trkni do naše baštice, ja ću te tamo čekati". Ah, jadni, jadni Peña! Kako sam ga malo volela! Eto,

tek sad osećam da ga volim svom dušom. (Uzima pismo Narokova) Ah, i ovo! I ovo treba sačuvati za ceo život! Ovako me niko više neće voleti. Dajte mi maramu! Idem ja! DOMNA PANTELEJEVNA: Kuda ćeš? Kuda ćeš? Zaboga! NJEGINA: Ah, ostavite, to nije vaša stvar! DOMNA PANTELEJEVNA: Nije moja stvar? Pa i ti si moja. NJEGINA: Dobro, neka sam ja vaša, radite sa mnom što god hoćete, ali dušu ja imam svoju. Idem Peñi. On me voli, on me žali, on je vas i mene učio dobru. DOMNA PANTELEJEVNA: A šta ćemo s onim? Reci bar nešto! NJEGINA: S onim, s onim! Sutra, ostavimo to za sutra. A sad me ne zadržavajte. Ja sam sad tako dobra, tako čestita, kalaaa još niked u životu nisam bila, kakva možda već sutra neću biti. Na duši mi je tako lepo, tako se čestita osećam, ne treba tome smetati. DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, dobro, kako ti hoćeš. NJEGINA (ogrne se maramom) Ne znam, možda ću se odmah vratiti, možda ću ostati do zore... Samo nemojte me nijednom rečju, nijednim pogledom... DOMNA PANTELEJEVNA: Pa zaboga, zar ti ja nisam mati, zar nisam i ja žena? Kao da ja i ne razumem da ti ne smem smetati; misliš, valjda, da nemam duše? NJEGINA: Onda idem ja. DOMNA PANTELEJEVNA: Stani, uvij se dobro, pazi da ne iazebeš! Baš imaš zlatno srce. Ipak neću da zaključavam, piću čaj i čekaću tebe. NJegina odlazi. Domna Pantelejevna izlazi u drugu sobu. Neko vreme je pozornica prazna. Zatim ulazi Bakin. OSMA POJAVA Bakin sam. BAKIN: Nema nikoga, a vrata nisu zaključana, i neka prilika je promakla pored mene - to je ona; ali kuda, kome? Da poñe vereniku, nema razloga, on može da doñe ovamo. Verovatno je izišla u baštu, da udahne malo svežeg vazduha. Ja ću je ovde pričekati: neće me, valjda, oterati, dopustiće mi ipak da ostanem kod nje bar pola sata? Kladio sam se s Velikatovom da ću piti kod nje čaj i ostati do zore. Ne bih voleo da izgubim. Hteo sam da mu javim da li će me primiti ili ne. A! Znam šta ću uraditi: poslaću kočijaša da kaže da sam ostao ovde. Ako me otera, prošetaću se dok ne svane. (Otvara prozor. U tom trenutku ulaze Meluzov i NJegina, koja odlazi u drugu sobu) Ivane, idi na stanicu i reci da sam ostao ovde. DEVETA POJAVA Bakin i Meluzov. MELUZOV: Ne, vi nećete ostati ovde. Naredite kočijašu da vas pričeka, vi ćete odmah izići! Šta ste stali? Onda ću ja narediti. (Kroz prozor) Ivane, ostani! Gospodin će odmah izići. BAKIN: S kojim pravom zapovedate u tuñem stanu? Ja vas ne poznajem i ne želim da znam za vas. MELUZOV: Ne, oprostite, zašto lažete? I lažete s ružnom namerom. Vi hoćete da kompromitujete devojku. BAKIN: „Da kompromitujem"? Poseta posle pozorišta - znači „kompromitovanje". E, šta

znate vi! MELUZOV: Dobro; a zašto šaljete kočijaša da objavi da ste ostali ovde? BAKIN: Vi ste posetilac poslednje galerije, zar možete da shvatite odnos izmeñu glumaca i one publike koja zauzima prve redove fotelja? MELUZOV: Ja znam samo jedno: da ćete vi, posetilac prvog reda fotelja, otići odavde, a da ću ja, posetilac poslednje galerije, ostati ovde. BAKIN: Vi ćete ovde ostati? MELUZOV: Da, ostaću. BAKIN: To je lepo! Učinio sam bar jedno otkriće koje mogu da saopštim... MELUZOV: Kome god hoćete. BAKIN: Uostalom, možda ste, onako u vatri, malo slagali? MELUZOV: Ne, budite bez brige, ja ću ovde ostati. Ulazi NJegina, u kaputu. DESETA POJAVA Bakin, Melurov i NJegina. NJEGINA (spušta Meluzovu ruku na rame) Da, on će ostati ovde. MELUZOV: Sad više ne morate da sumnjate; prema tome, ostaje vam samo jedno... NJEGINA: Da se udaljite. MELUZOV: I to - što pre, to bolje. BAKIN: Bolje, bolje! Ja sam znam šta je za mene bolje. MELUZOV: Ne, ne znate, niste me pustili da završim. Za vas je bolje da odete što pre - zato što možete izići na vrata; ako se budete dugo mislili, onda ćete izleteti napolje kroz prozor. NJEGINA (grli Meluzova) Ah, dragi moj! BAKIN: Dobro, mladi gospodine, zapamtićete to! (Izlazi) NJEGINA: Ah, dragi Peña, mili moj, hajdemo da se vozamo cele noći: konji su tu. MELUZOV: Pa kud ćemo, Saša? NJEGINA: Kud god hoćeš, kud ti padne na pamet, možeš narediti sve što hoćeš, sve do zore. Mama, zbogom, zaključaj vrata! Mi odlazimo. Meluzov i Njegina izlaze. ČETVRTI ČIN Stanica, čekaonica prve klase; desno od glumaca - vrata u obliku svoda koja vode u drugu salu; pravo - staklena vrata, kroz koja se vidi peron i vagoni; na sredini, preko cele sale - dugačak sto, na njemu tanjiri, flaše, svećnjaci i vaza sa cvećem. PRVA POJAVA Tragičar sedi za stolom. Malo docnije dolari kelner. Sa perona se čuju glpsovi: „Stanica. Grad Brjahimov, voz stoji dvadeset minuta, ima bife"; „Brjahimov! Voz stoji dvadeset minuta"

TRAGIČAR: Gde je moj Vasa? (Lupa po stolu) Ulazi kelner. KELNER: Šta želite? TRAGIČAR: Gde je moj Vasa? KELNER: Ali zaboga, koji već put pitate! Otkud mi znamo? TRAGIČAR: Onda, brate, beži napolje! (Kelner izlazi) Gde je moj Vasa? Ulazi Vasa. DRUGA POJAVA Tragičar i Vasa. VASA: Evo ti Vase, šta hoćeš? TRAGIČAR: Kud si se, brate, izgubio? VASA: Glete, molim vas! Znači da sam imao posla. Nego kaži mi ti - šta hoćeš? TRAGIČAR: Reci mi, brate, šta još danas nismo pili? VASA: Šta? Čini mi se da smo sve pili osim vitriola. Nego znaš šta! Dosta je bilo, da napravimo pauzu! TRAGIČAR: Reci mi ti da li me voliš ili ne? VASA: Još pitaš! TRAGIČAR: A zašto me voliš? VASA: Zato što u kući gledam same gadosti, a ti si talenat. I to je sve! Samo čuj: šta smo navalili samo na vino. Pustimo i njega da se malo odmori. TRAGIČAR: Neka ga, neka se odmori. VASA: Ja šaljem poslovoñu u Harkov, treba da mu još sve natenane objasnim. Hajdemo u treću klasu, bićemo tamo komotniji! TRAGIČAR: Dobro, hajdemo. (Ustaje) Polaze vratima, u susret im iz druge sale dolaze Narokov i Meluzov. TREĆA POJAVA Tragičar, Vasa, Narokov i Melurov. NAROKOV (zadržava Vasu) Stanite, stanite! Uzmite moj sat. (Vadi sat i pruža ga Vasi) VASA: Ama šta će mi tvoj sat, Martine Prokofijeviču? NAROKOV: Dajte mi deset rubalja, dajte mi, molim vas. VASA: Ama ne treba mi tvoj sat, baš si čudan. NAROKOV: Budite tako dobri, budite tako dobri! U krajnjoj sam nuždi. VASA: E, ako si u krajnjoj nuždi, ja ću ti i ovako da poverujem. NAROKOV: Nemojte, nemojte. Uzmite sat: ja ću ga otkupiti, on je skup; ja ću ga brzo otkupiti. VASA: Ama šta će ti novac? Reci, priznaj! NAROKOV: Ah, zašto me mučite? Recite, hoćete li mi dati ili ne? VASA: Zanima me, brate, kakvih poslova imaš, čime hoćeš da trguješ? NAROKOV: Oprostite što sam vas uznemirio. Ne treba mi ništa. VASA: Ama izvoli, izvoli. (Meće sat u džep i vadi iz novčataika novac) Na, drži! Neću tražiti interes, ne boj se. NAROKOV (uzima novac i steže Vasi ruku) Hvala vam, hvala vam, vi ste me spasli.

Vasa i tragičar odlaze u drugu salu. MELUZOV: Nema ih ni ovde; sigurno ste se prevarili. NAROKOV: Ne, ja znam, znam, i srce mi govori da ona putuje. Vidite da još ne mogu da doñem k sebi. MELUZOV: Ali to je neverovatno! Zašto bi krila od mene, zašto bi me lagala? Jutros sam dobio od nje ceduljicu, evo šta piše u njoj. (Vadi cedulju i čita) „Peña, danas nemoj da dolaziš kod nas, sedi kod kuće, čekaj mene, ja ću sama k tebi svratiti doveče." NAROKOV: Da, ništa ne razumem; ali ona putuje, to je sigurno. Svratio sam do njih, nisu me primili. Izišla je Domna Pantelejevna i počela da viče na mene: „Nemamo vremena za tebe, nemamo vremena, žurimo na voz." Video sam kofere, bale, bošče... Otrčao sam k vama. MELUZOV: Hajde da pogledamo u onoj sali; pričekaćemo ih na ulazu. NAROKOV: Izgubio sam glavu. Šta je sad - jutro ili veče? Ja ništa ne znam. Kad polazi voz? MELUZOV: U osam uveče, ima još jedno dvadeset minuta do polaska. NAROKOV: O, onda će one još doći. Hajdemo. (Odlaze u drugu salu) Na staklena vrata ulaze: NJegina s putničkom torbom preko ramena, Domna Pantelejevna, Smeljska, Dulebov, Bakin i Matrjona s jastucima i boščama. ČETVRTA POJAVA NJegina i Smeljska prolare napred. Dulebov i Bakin sedaju ra sto. Matrjona spušta bošče i jastuke va divan pored vraha, Domna Pantelejevna pretura bošče i nešto trpa u njih. SMELJSKA: Kako si se brzo spremila, Saša, a nikome nisi ništa rekla. NJEGINA: Kad sam mogla! Danas sam dobila telegram i odmah počela da se pakujem. SMELJSKA: Da knez i ja nismo svratili na stanicu, ti bi otišla, a ne bi se ni pozdravila. NJEGINA: Nisam imala vremena: ja se ni s kim nisam pozdravila, iznenada sam se rešila i htela sam da vam pišem iz Moskve. SMELJSKA: A ti ideš u Moskvu? NJEGINA: Da. SMELJSKA: Šta su ti ponudili? NJEGINA: Nude mi vrlo lepe uslove, ali se još nisam odlučila, pisaću ti odatle. DULEBOV (Bakinu) Ja sam mislio da večeras putuje Velikatov, došao sam da ga vidim: moraće, velim, da plati flašu šampanjca za kaznu što putuje krišom. BAKIN: I ja sam zato došao. DULEBOV: Meñutim, voz je već došao, a njega još nema; sigurno se zadržao u gradu. BAKIN: Ova gospoda milionari uvek dolaze na voz pred treće zvono. SMELJSKA (NJeginoj) A šta ćeš s Petrom Jegorovičem? NJEGINA: Ah, ne govori o njemu, molim te! SMELJSKA: Jesi li mu rekla? NJEGINA: Ne, on ne zia. Bojim se da će doći ovamo, samo čekam da krenemo. BAKIN: A, evo i Ivana Semjonoviča! Iz druge sale izlaze Velikatov i vozovoña i zastaju na vratima. PETA POJAVA

NJegina, Smeljska, Dulebov, Bakin, Domna Pantelejevna, Matrjona, Velikatov, vozovoña, zatim kelner i kondukter. VOZOVOðA (Velikatovu) Šef stanice je naredio da se prikači slecijalni vagon sa zasebnim porodičnim odeljenjem. VELIKATOV: Da, ja sam ga zamolio. (Pozdravlja se s Dulebovom i Bakinom) BAKIN: Putujete? VELIKATOV: Ne, ispraćam Aleksandru Nikolajevnu i Domnu Pantelejevnu. (Vozovoñi) Kad bude gotovo, naredite da se prenesu ove stvari! I, molim vas, gledajte da sve bude u redu. VOZOVOðA: Budite bez brige. DOMNA PANTELEJEVNA: Ivane Semjonoviču, jeste li izvadili karte? VELIKATOV: Izvadio sam, Domna Pantelejevna, i predao sam ceo vaš prtljag. DOMNA PANTELEJEVNA: Onda mi dajte karte, bez karata nas neće pustiti. VELIKATOV: Daću vam docnije, kad sednete u voz. DOMNA PANTELEJEVNA: Samo da ne zakasnimo, Ivane Semjonoviču; mogu još i bez nas da poñu, strašno se brinem, VOZOVOðA: Ne brinite ništa: ja ću doći po vas, a bez mene voz neće poći. A po stvari sad ću odmah poslatn nekoga. DOMNA PANTELEJEVNA: Samo pošaljite nekog sigurnog, da sve bude u redu. VELIKATOV: Molim vas, naredite sve što treba. VOZOVOðA (salutira) Sad ću odmah narediti. (Izlazi) VELIKATOV: Treba, goopodo, da na rastanku popijemo jednu flašu, naredio sam već da se donese. Aleksandra Nikolajevna, Nina Vasiljevna, izvolte! DOMNA PANTELEJEVNA: Dabome, pred put svi treba da sednu. Matrjona, sedi i ti. Svi sedajuza sto, na suprotnoj strani od svoda. Dolazi kelner s flašom šampanjca, spušta je na sto i izlazi. Velikatov puni čaše. VELIKATOV (diže čašu) Srećan put, Aleksandra Nikolajevna! Domna Pantelejevna! Dulebov i Bakin se pridižu i klanjaju. DOMNA PANTELEJEVNA: Srećan ostanak, gospodo. SMELJSKA (ljubeći NJeginu) Želim ti sreće, Saša! Piši, molim te! Ulazi kondukter. KONDUKTER: Koje stvari treba da ponesem? DOMNA PANTELEJEVNA: Eno one, prijatelju! Matrjona, pokaži mu i poñi s njim, pripazi dobro. (Kondukter uzima stvari) Kondukter! KONDUKTER: Izvolte? DOMNA PANTELEJEVNA: Pazi na jastuke, nemojte ih bacati na pod! NJEGINA: Mama! DOMNA PANTELEJEVNA: Šta „mama". Bolje je ako se naredi. (Kondukteru) Ne diraj onu kesu, tamo s kraja! Velim ti, ne diraj, tamo su ñevreci; možeš ih još prosuti. Dulebov i Bakin se smeju. NJEGINA: Mama! DOMNA PANTELEJEVNA: Nego šta! Zar može čovek da se osloni na njih! NJEGINA: Nosite sve, nosite sve! Na peronu zvoni zvono. DOMNA PANTELEJEVNA (brzo ustaje sa stolice) Joj! Kreću!

VELIKATOV: Umirite se, Domna Pantelejevna, bez vas neće krenuti. KONDUKTER: Ovo je zvono za treću klasu za vas još ima dosta vremena. (Odlazi, Matrjona ide za njim) DOMNA PANTELEJEVNA: Ala sam se prepala! Ova njihova prokleta zvona dušu će mi izvaditi. Iz druge sale izlaze: Narokov, za njim lakej s flašom i Meluzov. ŠESTA POJAVA NJegina, Smeljska, Domna Pantelejevna, Velikatov, Bakin, Dulebov. Narokov seda na kraj stola, bliže svodu. Kelner spušta preda nj flašu. Meluzov rastaje na vratima. NJEGINA (prilazi Meluzovu) Ni reči, tako ti boga, ni reči! Ako me samo voliš, ćuti; docnije ću ti sve objasniti. (Vraća se i seda na svoje mesto) NAROKOV (kelneru) Ti nisi verovao, ti nisi verovao, gledajući mene, da ću ti platiti? Lepo! Ti si dobar sluga! Evo ti nagrade za tu vrlinu! (Daje mu deset rubalja) Naplati vino, a kusur uzmi sebi! KELNER: Zahvaljujem lepo! (Izlazi) Meluzov seda pored Narokova, koji, natočivši čašu sebi i Meluzovu. ustaje. BAKIN: Govor, govor, gospodo! Čujmo! NAROKOV: Aleksandra Nikolajevna! Prvu čašu, za vaš talenat! Ponosim se što sam ga ja prvi zapazio! Pa i ko bi ovde mogao, osim mene, da zapazi i prizna dar? Zar ovde svet razume umetnost? Zar je ovde umetnost potrebna? Zar ovde... O, prokletstvo! BAKIN: Spleo se Martin Prokofijevič. NAROKOV (ljutito) Ne, nisam se spleo. U prvim koracima početnice, u prvom još naivnom mucanju - pogodio sam buduću zvezdu. Vi imate talenta, čuvajte ga, negujte ga. Talenat je najveće bogatstvo, najveća ljudska sreća! Za vaš talenat! (Pije) NJEGINA: Hvala vam, Martine Prokofijeviču! BAKIN: Bravo! DULEBOV: On dosta skladno govori. NAROKOV (Meluzovu) Natočite još meni i sebi. (Meluzov toči. Narokov diže čašu) Drugu čašu - za vašu lepotu! NJEGINA (ustaje) Ah, nemojte! Zašto?. NAROKOV: Vi ne priznajete da ste lepi? Ne, vi ste lepotica. Za mene, gde je talent, tamo je i lepota! Ja sam se celog života klanjao lepoti i klanjaću joj se do groba... Za vašu lepotu! (Pije i spušta čašu) Sada mi dopustite na rastanku da vam poljubim ruku! (Klekne pred NJeginom i poljubi joj ruku) NJEGINA (kroz suze) Ustanite, Martine Prokofijeviču, ustanite! VELIKATOV: Dosta, Martine Prokofijeviču! Vi žalostite Aleksandru Nikolajevnu! NAROKOV: Da, dosta! (Ustane, poñe ka staklenim vratima i zastane. Na vratima od druge sale pojavljuju se: vozovoña, posluga i nekoliko putnika.) Ne čekaju tebe Prevarene nade - Izobilja ruže Tebi usud dade! Te su ruže divne,

To je rajsko cveće; Od ljutoga mraza Ono svenut' neće! U danima srećnim Vesela života Seti se bar katkad Pesnika sirota! (Prilazi bliže vratima) Težak mu je teret Što pritiska pleća, Al' ga, jadnog, teši Samo tvoja sreća! (Otvara vrata) VELIKATOV I NJEGINA: Martine Prakofijeviču, Martine Prokofijeviču! NAROKOV: Ne, dosta, dasta, više ne mogu. (Izlazi) NJEGINA (daje znak vozovoñi da joj priñe) Recite da je već vreme! Molim vas. VOZOVOðA (gleda na sat) Još je dosta rano; uostalom, kako zapovedate. Gospodo, izvolte u vagone! DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, pustite mene napred, gospodo! Pustite me, zakasniću. VOZOVOðA: Izvolte desno, u poslednji vagon! Izlaze: Domna Pantelejevna, za njom vozovoña, NJegina, Smeljska, i Velikatov; za njima Dulebov i Bakin, NJegina se odmah vraća. SEDMA POJAVA Meluzov, NJegina, zatim Velikatov i vozovoña. NJEGINA: E, Peña, zbogom! Moja sudbina je rešena. MELUZOV: Šta? Šta kažeš? NJEGINA: Ja nisam tvoja, dragi moj! To ne može da bude, Peña. MELUZOV: A čija si? NJEGINA: Zar moraš to da znaš! Zar to nije svejedno! Tako mora da bude, Peña. Ja sam dugo mislila, obe smo, i mama i ja, mislile... Ti si dobar čovek, vrlo dobar! Sve što si govorio - istina je, sve je to istina; pa ipak ne može tako da bude... Da znaš koliko sam plakala, koliko sam grdila samu sebe... Ti to ne razumeš! Znaš: uvek je tako, tako to ide, tako... šta ima... svi tako rade; šta ću onda ja sama... to je čak i smešno! MELUZOV: Smešno? Kažeš da je smešno? NJEGINA: Da, naravno. Sve je istina, sve je istina što si govorio, tako svi treba da žive, tako treba... Ali ako imam talenta... ako me čeka slava? Šta sad - treba li da se odreknem nje? A posle da žalim, da plačem celog života... Ako sam roñena glumica? MELUZOV: Šta kažeš, šta kažeš, Saša! Zar su talenat i razvrat nerazdvojni? NJEGINA: Ama ne, ne radi se o razvratu. Baš si smešan! (Plače) Ti ništa ne shvataš i nećeš da me razumeš. Ja sam glumica; a po tvom mišljenju ja treba da budem nekakav heroj. Pa zar svaka žena može da bude heroj? Ja sam glumica... Da sam se udala za tebe, ja bih te brzo ostavila i vratila se u pozorište; makar i s malom platom, samo da sam na pozornici. Zar mogu ja da živim bez pozorišta?

MELUZOV: To je za mene novo, Saša. NJEGINA: Novo! Zato je to za tebe novo što nisi uopšte poznavao moju dušu. Ti si mislio da ja mogu biti heroj, a ja ne mogu... i neću. Pa zar da služim kao prekor drugima? Vi ste, eto, ne znam kakve, a vidite kakva sam ja... poštena!.. Poneka, možda, uopšte nije ni kriva; šta znaš kakvih sve ima okolnosti, prosudi sam: roñaci... ili, šta znam, nekako na prevaru... A ja da je prekorevam? Sačuvaj me bože od toga! MELUZOV: Saša, Saša, zar je pošten život - prekor za druge? Pošten život je lep primer. NJEGINA: Eto, vidiš - znači da sam glupa, znači da ništa ne razumem... A mama i ja smo ovako odlučile... isplakale smo se i odlučile... A ti hoćeš da ja budem heroj. Ne, kud ću ja da se borim... Kakva je moja snaga! A sve što si govorio, sve je to - istina. Ja te nikad neću zaboraviti. MELUZOV: Nećeš zaboraviti? I na tome ti hvala! NJEGINA: To su bili najlepši dani u mom životu, više neću imati takvih dana. Zbogom, dragi moj! MELUZOV: Zbogom, Saša! NJEGINA: Dok sam se pakovala, stalno sam plakala zbog tebe. Evo ti! (Vadi iz putničke torbe kosu, uvijenu u hartiju) Ja sam sebi otsekla pola pletenice za tebe. Uzmi za uspomenu! MELUZOV (meće u džep) Hvala, Saša. NJEGINA: Ako hoćeš, otseći ću još, sad odmah. (Vadi iz torbe makaze) Na, otseci sam! MELUZOV: Nemoj, nemoj! Velikatov otvara vrata. VELIKATOV: Aleksandra Nikolajevna, izvolte! Sad će poslednje zvono. NJEGINA: Odmah, odmah! Iziñite! (Velikatov izlazi) A sad - zbogom! Samo nemoj da se ljutiš na mene! Nemoj da me grdiš! Oprosti mi! Inače će mi biti teško, nikad neću imati nikakvs radosti. Oprosti mi! Preklinjaću te na kolenima! MELUZOV: Nemoj, nemoj. Živi kako hoćeš, kako umeš! Samo ti jedno želim: da budeš srećna. Samo umej da budeš srećna, Saša! Zaboravi na mene i na moje reči; i nekako, na svoj način, nañi svoju sreću. To je sve - i pitanje života za tebe je rešeno. NJEGINA: Dakle, ne ljutiš se? E pa lepo... ah, kako je to lepo! Samo čuj, Peña, ako budeš u oskudici, napiši mi! MELUZOV: Šta kažeš, Saša! NJEGINA: Ne, molim te, nemoj me odbiti. Ja kao, sestra... kao sestra, Peña. Hajde, učini mi tu radost!.. Kao sestra... Čime bih ti se odužila za sve?... Ulazi Vozovoña. VOZOVOðA: Došao sam po vas. Izvolte u kola, sad će krenuti voz'. NJEGINA (baca se Meluzovu oko vrata) Zbogom, Peña, zbogom, mili moj, dragi moj! (Istrgne se iz zagrljaja i trči vratima) Piši mi, Peña, piši! (Izlazi; za njom vozovoña) Meluzov gleda kroz otvorena vrata. Zvono. Kondukter zviždi, zatim svira lokomotiva i voz polazi. Iz druge sale dolaze tragičar i Vasa. OSMA POJAVA Meluzov, tragičar i Vasa. TRAGIČAR: Šta kažeš? Ona otputovala? VASA: Da, brate, otputovala naša Aleksandra Nikolajevna. Zbogom! Više je nećemo

videti. TRAGIČAR: Šta sad da radimo? Plakaćemo ja i ti u istu urnu i u njenom otsustvu poželećemo joj srećan put. Ulaze: Smeljska, Dulebov i Bakin. DEVETA POJAVA Meluzov, tragičar, Vasa, Smeljska, Dulebov i Bakin. BAKIN (smeje se) To je divno! Ja mu vičem: „Iziñite, odvešće i vas!" A on mi kaže: „Neka me odvezu, ja se neću nimalo uvrediti. Doviñenja, gospodo" Divno! Znači da ih je poveo na svoje imanje? SMELJSKA: To se moglo primetiti; ja sam odmah pogodila. Zar NJegina može da putuje u porodičnom vagonu? Odakle joj para za to? NJoj i njenoj majci je mesto u trećoj klasi, da se sabiju u neko ćoše. BAKIN: Zašto je onda lagao da ih prati? SMELJSKA: Da bi izbegao suvišne razgovore; da vam je rekao da putuje s njima, odmah bi počeli da padaju vicevi; pa vi biste prvi počeli, a on se, izgleda, ženira ili možda prosto ne voli takve razgovore - ne znam šta je posredi, samo znam da je vrlo pametno postupio. DULEBOV: Ja sam vam govorio da je on pametan čovek. BAKIN: A mi želimo srećan put gospoñici NJeginoj. Kud ćete srećniji! Da, sam to znao, ja bih od sveg srca poželeo Velikatovu da slomi vrat. Je l' te, kneže, ponekad se dešava da se skretničar napije... Dolazi u susret voz, kad odjednom na skretnici - tras! (Meluzov potrči vratima) Šta vam je? Kuda? Da spasavate? Nećete stići. A i ne bojte se! Takvi ljudi kao što je Velikatov ne mogu da poginu, oni proñu i kroz sito i rešeto - i nije im ništa. (Meluzov zastaje) Hajdete, mladiću, da porazgovaramo! A možda žurite da se ubijete? Ja vas neću sprečavati, ubijte se, ubijte se! Studenti obično posle svakog neuspeha - bum iz revolvera. MELUZOV: Ne, ja se neću ubiti. BAKIN: Nemate para da kupite revolver? Onda ću vam ga ja kupiti na svoj račun. MELUZOV: Kupite ga za sebe. BAKIN: Šta ćete sad raditi, kakvog ćete se posla prihvatiti? Opet da poučavate? MELUZOV: Dabome. A šta bih mogao drugo da radim? To je naš poziv, naša dužnost. BAKIN: I opet glumicu? MELUZOV: Možda i glumicu. BAKIN: I opet ćete se zaljubiti, opet ćete sanjati, smatrati sebe za verenika? MELUZOV: Smejte mi se, ja se ne ljutim, ja sam to zaslužio. Ja ću vas razoružati, ja ću se zajedno s vama smejati samom sebi. To je smešno, zbilja, smešno. Siromah, s krvavo zarañenim parama naučio da radi: e pa onda radi! A njemu je palo na pamet da voli! Ne, taj luksuz nije za nas. SMELJSKA: Ah, baš je zlatan! (Šalje mu rukom poljubac) MELUZOV: Mi, beskućnici, trudbenici, imamo svojih radosti za koje vi ne znate, koje su za vas nedostižne. Prijateljski razgovori uz čašu čaja, uz flašu piva, o knjigama, koje vi ne čitate, o razvitku nauke, koju vi ne poznajete, o uspesima civilizacije, za koje se vi ne interesujete. Šta nam još treba? A ja sam upao, tako reći, u tuñe carstvo, u sferu bezbrižnog života, veselja i zabave, u sferu lepih, veselih žena, u sferu šampanjca, buketa, skupocenih poklona. Recite, zar to nije smešno! Smešno je, naravno.

SMELJSKA: Ah, baš je zlatan! BAKIN: Vi niste osetljiv čovek; a ja sam mislio da ćete me pozvati na dvoboj. MELUZOV: Dvoboj? Zašto? Vi i ja i onako stalno delimo megdan, stalno bijemo boj. Ja prosvećujem, vi širite razvrat. TRAGIČAR: Ovo je plemenito! (Vasi) Poruči šampanjca! MELUZOV: Hajdete da se borimo: vi radite svoj posao, a ja ću svoj. Videćemo ko će se prvi umoriti. Vi ćete prvi ostaviti svoj posao, lakomislenost nije nimalo privlačna; kad doñete u godine, osetićete grižu savesti, Ima, istina, srećnih priroda koje do duboke starosti sačuvaju sposobnost da neverovatno lako preleću s jednog cveta na drugi, ali to su izuzeci. A ja ću do kraja života raditi svoj posao. Ako pak prestanem da poučavam, ako prestanem da verujem u mogućnost oplemenjivanja ljudi ili malodušno utonem u apatiju i manem rukom na sve, onda mi kupite revolver, reći ću vam hvala. (Namakne šešir na oči i ogrne se pledom) VASA: Šampanjca! TRAGIČAR: Pola tuceta! KRAJ