1. Naziv ,definicija I subjekti medjunarodnog prava.Naziv-Izveden je iz latinskog termina ius gentium.Iako je ovaj izraz u rimskom pravu oznacavao deo jedinstvenog domaceg pravnog sistema koji se primenjivao kako na strance tako I na Rimljane,autori koji su pisali na latinskom jeziku upotrebljavali su ga od samog pocetka u smislu medjunarodnog prava,pa se tako zadrzao sve do danasnjih dana.U nasem jeziku postoje samo dva naziva za oznacavanje ove pravne discipline:medjunarodno pravo I medjunarodno javno pravo.Definicija- Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila.Subjekti-Su u medjunarodnom pravu nosioci prava I duznosti u medjunarodnim odnosima.To je najsire tumacenje pojma subjekta u medjunarodnom pravu.Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodnopravnog subjekta.Ovo shvatanje su zastupali posleratni teoreticari npr. Redslob.U drugu grupu se svrstava glediste suprotno klasicnoj teoriji:samo su pojedinci stvarni nosioci prava uopste.Prema zastupnicima ovog shvatanja ,pravo se moze ostvariti putem slobodnog I savesnog izrazavanja volje,a za to su sposobni samo ljudi.Drzave su neosporno nosioci prava I duznosti ali ne I jedino drzave.Subjekti mogu biti I medjunarodne organizacije kao I pojedinci.S toga,subjekti u medj. pravu su drzave,medjunarodne organizacije kao I covek. 2. Predmet medjunarodnog prava Interesi su predmet odnosa subjekata medjunarodnog javnog prava.Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog dobra(teritorije,reke,mora,vazduha) ili u njenoj unutrasnjoj , odn. spoljnoj aktivnosti.Neko dobro moze biti korisceno delimicno ili potpuno.Nesaglasni interesi,uslovljeni spoljnom aktivnoscu drzave izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati dvostrani ili visestrani sukob.Medjunarodna zajednica moze sebe smatrati ovlascenom da postavi pitanje svoga tj.opsteg interesa jednoj drzavi ili vecem broju drzava I da trazi zadovoljavanje zajednickog interesakoji se u tom slucaju javlja kao odlucujuci u odnosu na opsti progres ili regres.Od posebne je vaznosti kako jedan interes treba da bude zadovoljen.Osobenu prirodu imaju pravna pravila ponasanja.Ona nose u sebi snagu da dejstvuju na regulisanje dvaju ili vise interesa,bez obzira da li ce njihovi nosioci biti delimicno zadovoljni ili potpuno nezadovoljni.Postoje dve vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog medjunarodnog subjekta.To su pravni I politicki osnovi.Ako se kao razlog za isticanje zahteva navodi saglasnost ili nesaglasnost sa vazecim pravilom I izazove spor,onda je njegov osnov pravne prirode.Svako drugo isticanje je politicke prirode. 3. Pravna priroda medjunarodnog pravaJos uvek se moze naici na pitanje da li medjunarodnom pravu prilaziti kao pravnoj ili pseudopravnoj disciplini.Grcki sofisti su isticali ‘pravo jacega’ . Kasnije , Makijaveli I Spinoza izjednacuju pravo sa grubom silom.Kasnije se te ideje prenose I na teren medjunarodnog prava,Nemacki filosof Lason,smatra da su odnosi izmedju drzava podredjeni izvesnim pravnim pravilima.Polazna tacka za takvo shvatanje jeste da je vlast drzave apsolutna I da nikakva druga vlast iznad ove ne moze da postoji.Pored doktrinara,koji preobracaju medjunarodno pravo u sredstvo sile,moze se uvrstiti u ovu skolu I manje radikalni pravac,koji zamenjuje element prava sa momentom morala-oduzima medjunarodnom pravu pravnu prirodu.Teoriju o moralnim obavezama razradio je Dzon Ostin.Izvesni autori uvrstavaju u doktrinu negcije medjunarodnog prava shvatanja da je medjunarodno pravo nesavrseno pravo.Neki ovu doktrinu izdvajaju u posebnu.Medjutim,danas,polazi se od shvatanja da je medjunarodno pravo pravna disciplina kao I svaka druga pravna grana.Medjunarodno pravo ima svojih specificnosti,narocito zbog fenomena suverenosti drzava,mozda vise nego ostale pravne grane.Pitanje efikasnosti pravnih pravila u medjunarodnom pravu I u drugim pravima dolazi u red njihovih karakteristika I ne moze biti polazna tacka za negiranje njihovog pravnog karaktera.Isto je tako I u medjunarodnom pravu. 4. Podela medjunarodnog prava I Medjunarodno javno I medjunarodno privatno pravo..Za razliku od medjunarodnog javnog prava,medjunarodno privatno pravo predstavlja deo unutrasnjeg prava.Medjunarodno privatno pravo regulise gradjansko pravne (stvarnopravne,obligacionopravne,naslednopravne,porodicnopravne I sl.) odnose kod kojih se pojavljuje elemenat inostranosti.Medjunarodno privatno pravo ne razlikuje se od medjunarodnog javnog prava samo po predmetu,vec I u pogledu subjekata,izvora,metoda regulisanja I sankcija.Subjekti medjunarodnog javnog prava prvenstveno su drzave,zatim neke medjunarodne zajednice a u odredjenom obimu I pojedinci.Nasuprot tome,subjektima medjunarodnog privatnog prava smatraju se fizicka I pravna lica,dok se drzava pojavljuje u ovom svojstvu samo kad ne istupa kao nosilac suvereniteta.Pravila medjunarodnog javnog prava nastaju saglasnoscu voljna drzava I svoje glavne izvore imaju u medjunarodnim ugovorima I obicajima.Izvori medjunarodnog privatnog prava pretezno su nacionalnog karaktera.Medjunarodno privatno pravo odlikuje I specifican metod pravnog regulisanja.Pored neposrednog nacina regulisanja,postoji I kolizioni,posredni metod.Na osnovu tog metoda samo se upucuje na

merodavno pravo.I konacno,sankcija u medjunarodnom privatnom pravu razlikuje se od sankcija u medjunarodnom javnom pravu.II Opste I posebno medjunarodno pravoOpste medjunarodno pravo sadrzavalo bi opsta pravna pravila od vaznosti za celokupnu medjunarodnu zajednicu.Narocito u medjunarodnopravnim sistemima kolonijalnih sila nalazi se naziv opste medjunarodno pravo civilizovanih naroda za razliku od necivilizovanih za koje vazi samo pravo koje je metropola odredila.Danas je otpala podela na civilizovane I necivilizovane narode.Opste medjunarodno pravo civilizovanih naroda zamenjeno je sistemom Organizacije ujedinjenih nacija.Partikularno pravo se,prema ovoj podeli,odnosi na izvestan broj drzava a regionalno pravo na odredjen broj drzava geografski povezanih. 5. Stav teorije o odnosu un. I medjunarodnog pravaU teoriji medjunarodnog prava iskristalisale su se dve oprecne pravne koncepcije povodom pitanja odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog prava.One su svoj teorijski izraz nasle u doktrinama dualizma I monizma.Ove doktrine uglavnom slede liniju konfrontacije izmedju skola pozitivizma I prirodnog prava.Podrzavajuci suverenitet drzava I konsesualizam kao osnov medjunarodnih obaveza,dualizam je okrenut posmatranju I objasnjenju cinjenica prakse drzave,te u bliskoj vezi sa pozitivizmom u medjunarodnom pravu.Monizam je zasnovan na postojanju medjunarodnog poretka I zajednickom interesu medjunarodne zajednice,sto ga priblizava ucenju skole prirodnog prava.Dualisticka doktrina ima za polazni osnov razlicito posmatranje drzavnog I medjunarodnog prava.Po njoj, to su dva potpuno autonomna I odvojena pravna domena koja se u najboljem slucaju samo dodiruju , ali nikako ne seku.Osnovni razlog odvajanja medj. I unutrasnjeg prava lezi u njihovim izvorima.Prema recima Tripela ,rodonacelnika dualisticke teorije ,unutrasnje pravo nastaje zakonom , a medjunarodno pravo sporazumom.Otuda je u unutrasnjem pravu izvor volja drzave,a u medjunarodnom pravu to je kolektivna volja drzava.Dalja razlika se ogleda u subjektima I predmetu regulisanja.Unutrasnje pravo obraca se pojedincima , tj fizickim I pravnim licima koji su adresati njegovih normi,dok su drzave subjekti medjunarodnog prava.Unutrasnje I medjunarodno pravo se razlikuju I po svojoj pravnoj prirodi.Medjunarodno pravo je u sustini pravo koordinacije , jer uredjuje odnose izmedju drzava.A unutrasnje pravo je po svom karakteru pravo subordinacije,buduci da je nametnuto pojedincima koji su podredjeni drzavnom suverenitetu.To su dva nezavisna pravna poretka koja postoje paralelno I jedan drugom su strani,jer svako od njih raspolaze zasebnim pravnim pravilima I ima potpuno odvojenu sferu delovanja.Ukoliko je potrebno primeniti normu medjunarodnog prava unutar drzave,ona postaje sastavni deo unutrasnjeg prava preuzimanjem od nacionalnog zakonodavca.Suprotno dualistickoj ,monisticka doktrina polazi od ideje o jedinstvu pravnog poretka.Unutrasnje I medjunaordno pravo smatraju se jedinstvenom I zaokruzenom celinom.Prema stavu pristalica monizma,ova dva prava samo su nerazdvojni delovi integralnog pravnog sistema.Navodi se da unutrasnje I medjunarodno pravo imaju u osnovi isti predmet ragulisanja,a razlike koje postoje u subjektima I izvorima nisu od sustinskog znacaja.Monisticka doktrina posmatra unutrasnje I medjunarodno pravo kao elemente univerzalnog pravnog poretka I smatra da je jedno pravo neodvojivo od drugog.Po zastupnicima ovog ucenja postoji mogucnost da propisi medjunarodnog prava neposredno uticu na unutrasnje pravo I obratno.Medjutim,do neslaganja dolazi povodom pitanja koje pravo treba primeniti u slucaju sukoba normi medjun. I unutrasnjeg prava.Unutar monizma ne postoji jedinstveni stav prema mestu unutrasnjeg I medj. prava na hijerarhijskoj lestvici.Pojam hijerarhije normi shvata se ili kao podcinjenost medjunarodnog prava unutrasnjem ili kao superiornost nad ovim drugim.Teorija o primatu unutrasnjeg prava nad medjunarodnim pravom zasniva se na stavu da je drzava jedini izvor prava.U ovom sistemu medjunarodno pravo je deo drzavnog prava koji se odnosi na spoljne poslove.Drugim recima , mejdunarodno pravo je samo produzetak unutrasnjeg prava.Suprotno stanoviste, daje primat medjunarodnom pravu.Prema ovom shvatanju,unutrasnje pravo zapravo proizilazi iz medjunarodnog prava jer medjunarodna zajednica poseduje vlast koja je nezavisna od ljudi koji zive na odredjenoj teritoriji.Norme medjunarodnog prava smatraju se starijim I jacim od normi unutrasnjih pravnih poredaka.Primat medjunarodnog prava ,Kelzen, objasnjava ,vezuje za vrhovnu,izvornu normu ili paranormu koju shvata kao hipotezu.Izmedju dualisticke I monisticke doktrine nalaze se autori ciji je stav kompromisan.Na toj osnovi izgradjena je teorija koordinacije kao pokusaj da se premosti jaz izmedju dualizma I monizma.Njena polazna postavka je da ne postoji zajednicka sfera delovanja unutrasnjeg I medjunarodnog prava.Ficmoric,glavni predstavnik ove teorije,tvrdi da unutrasnje I medjunarodno pravo ne mogu nikada doci u sukob kao sistemi.U sukobu se jedino mogu naci njihove razlicite obaveze ukoliko drzava nije u stanju da na domacem planu postupa u skladu sa svojim obavezama po medjunarodnom pravu. 6.ustavna resenja I primena medj prava u unutrasnjem pravuU pozitivnom medjunarodnom pravu nema opsteg pravila o nacinu njegove primene u unutrasnjim pravnim sistemima drzava.U ustavima savremenih drzava pitanje odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog prava razlicito je regulisano.Na jednoj strani nalaze se zemlje ciji najvisi pravni akti daju prednost opstem medjunarodnom pravu.Ustav nemacke predvidja ‘Opsta pravila medjunarodnog prava cine sastavni deo saveznog prava.Ona imaju

prednost nad zakonima I stvaraju neposredno prava I obaveze za stanovnike.U ustavima drugih drzava stav o primatu opsteg medjunarodnog prava izrazen je u nesto blazem obliku.U ustavu Italije predvidja se da ce unutrasnji pravni sistem drzave biti prilagodjen opstepriznatim nacelima medjunarodnog prava.Ustavi izvesnih drzava priznaju primat medjunarodnim ugovorima nad svojim stavom.Ustav Holandije predvidja da se na teritoriji ove drzave ne mogu primeniti unutrasnji zakoni ako su u suprotnosti sa zakljucenim I objavljenim medjunarodnim ugovorima.U ustavima vecine drugih drzava medjunarodnim ugovorima daje se primat samo u odnosu na zakone.Ustav Francuske 1946. je priznao medjunarodnim ugovorima visu pravnu snagu nego unutrasnjim zakonima.Poseban stav po pitanju odnosa unutrasnjeg I medjunarodnog prava imaju drzave anglosaksonskog pravnog sistema.Njegova glavna karakteristika je razlikovanje izmedju pravila medjunarodnog obicajnog I ugovornog prava.U odnosu na nepisana obicajna pravila vazi princip da je medjunarodno pravo deo unutrasnjeg prava.U Velikoj Britaniji pravila se mogu primenjivati ako nisu u suprotnosti sa zakonima koje je usvojio Parlament I na isti nacin postupaju sudovi u SAD.U Velikoj Britaniji za vecinu medjunarodnih ugovora trazi se saglasnost Parlamenta da bi postali deo domaceg prava.U americkom pravu daje se podjednaka pravna snaga medjunarodnim ugovorima I saveznim zakonima.Polazeci od ustavnih resenja, svaka drzava ima svoj sistem primene pravila medjunarodnog prava na unutrasnjem pravu.Razliciti metodi primene medjunarodnog prava,mogli bi se svesti na dva osnovna tipa:Transformaciju I adopciju.Dualisticka doktrina je u bliskoj vezi sa metodom transformacije dok je adopcija bliza monizmu.Transformacija je tehnika uvodjenja pravila medjunarodnog prava u unutrasnji pravni poredak posebnim pravnim aktom I po odgovarajucoj proceduri.Na ovaj nacin norma medjunarodnog prava se pretvara u pravilo unutrasnjeg prava.Tako transformisana pravila medjunarodnog prava obavezuju drzavne organe I oni ih primenjuju kao domace zakone.Transformacijom se menja priroda I oblik normi medjunarodnog prava.Metod transformacije se zasniva na pravilu da medjunarodno pravo ne moze neposredno da stvara prava I obaveze.Adopcija oznacava tehniku primene medjunarodnog prava kao takvog,bez donosenja posebnog akta kojim bi se njegova pravila uvela u unutrasnji pravni sistem.Ovaj metod zasniva se na automatskoj obaveznosti I primenjivosti pravila medjunarodnog prava.Vecina savremenih drzava se opredeljuje za adopciju kao osnovni metod primene medjunarodnog prava. 7. Odnos unutrasnjeg I medj. prava u Ustavu Srbije.Ustav Srbije iz 2006 godine ima veci broj odredaba od znacaja za odnos medjunarodnog I naseg unutrasnjeg prava.One se nalaze u razlicitim delovima Ustava I izricito regulisu pitanja mesta I primene pravila medjunarodnog prava u domacem pravnom poretku. U okviru nacela o medjunarodnim odnosima Ustav predvidja da su opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava I potvrdjeni medjunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije.Potvrdjeni medjunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.Princip neposredne primene medjunarodnog prava potvrdjen je u delovim Ustava koji se odnose na ljudska I manjinska prava I nacela sudstva.Tako je predvidjena neposredna primena opsteprihvacenih pravila medjunarodnog prava I potvrdjenih medjunarodnih ugovora kojim su zajemcena ljudska I manjinska prava.U delu ustava o ustavnosti I zakonitosti najvaznija novina je uspostavljanje hijerarhije domacih I medjunarodnih opstih pravnih akata.Pravni poredak Srbije je jedinstven I njegov deo su potvrdjeni medjunarodni ugovori I opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava.Ustavni sud Srbije nadlezan je da odlucuje o saglasnosti potvrdjenih medjunarodnih ugovora sa Ustavom I saglasnosti zakona I drugih opstih akata Ustavom,opsteprihvacenim pravilima medjunarodnog prava.

8. Pojam I vrste izvora medjunarodnog pravaRazlikuju se materijalni I formalni izvori.Izvori u materijalnom smislu nalaze se u drustvenim cinjenicama iz kojih nastaju odredjeni pravni oblici.Radi se o skupu brojnih uzroka koji dovode do stvaranja medjunarodnopravnih pravila I uticu na njihovu sadrzinu.Materijalni izvor medjunarodnog prava treba traziti u opstem interesu medjunarodne zajednice.Opsti interes predstavlja rezultantu postignutih ,progresivnih napora na polju svetskih stremljenja.Za razliku od materijalnih , formalni izvori predstavljaju samo izraz uzroka koji stvaraju medjunarodnopravna pravila.Oni su zapravo spoljni oblici u kojima se pojavljuju pravila medjunarodnog prava.Statut razlikuje glavne I pomocne izvore.U glavne izvore mogu se ubrojiti medjunarodni ugovori,medjunarodni obicaj I opsta pravna nacela.Sudske odluke I doktrinu Statut kvalifikuje kao pomocne izvore.Glavni izvori imaju prednost u odnosu na pomocne samim tim sto neposredno sadrze pravna pravila. 9. Medjunarodni ugovor kao izvor mjp.Medjunarodni ugovor je pravni akt kojim strane ugovornice saglasnoscu volja regulisu svoje interesa sa namerom da proizvedu posledice predvidjene pravilima medjunarodnog prava.Becke konvencije o pravu ugovora iz 1969 I 1986 godine. ugovor odredjuju kao medjunarodni sporazum regulisan medjunarodnim pravom koji su u pismenom obliku zakljucile drzave ili medjunarodne organizacije .Sporazum, najjpre mora biti zakljucen izmedju drzava,izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili izmedju samih organizacija.U ovom slucaju ima se u vidu medjunarodnopravni subjektivitet strana ugovornica.Drugi uslov je da se radi o sporazumu koji je regulisan medjunarodnim pravom.Pozitivno medjunarodno pravo ne cini nikakvu razliku medju ugovorima na osnovu

njihovog naziva.Drugi elemenat koji ne utice na medjunarodni karakter ugovora jeste forma u kojoj je zakljucen.Savremeno mjp ne propisuje specijalani oblik u kome mora biti izrazena saglasnost volja strana ugovornica.Izbor forme ugovora stvar je strana ugovornica I njihovih unutrasnjih propisa.Sa stanovista formalnih izvora od znacaja je podela medjunarodnih ugovora prema njihovoj funkciji na legislativne I kntraktualne ugovore.Legislativni ugovori imaju za cilj da na opsti I jednoobrazni nacin I za duzi vremenski period regulisu medjunarodne odnose.Njihova je svrha da se stvaranjem istovrsnih prava I obaveza ostvari zajednicki interes strana ugovornica.Kontraktualni ugovori , regulisu konkretan medjunarodni odnos I ogranicenog su vremenskog trajanja.Njihovim zakljucenjem nastaju razlicita prava I obaveze za strane ugovornice,a dejstvo im prestaje ispunjenjem preuzetih obaveza.Znacaj legislativnih ugovora je mnogo veci.Oni postavljaju opsta pravila ponasanja. 10..Medjunarodni obicaj… Je svakako stariji izvor od ugovora.Dugo su bili najvazniji nacin stvaranja pravila medjunarodnog prava.Prema Statutu , obicaj je dokaz opste prakse koja je prihvacena kao pravo.Odatle se izvode dva elementa neophodna za nastanak pravila medjunarodnog obicajnog prava.Materijalni elemenat ili corpus obicaja cini praksa,a subjektivni element ili animus obicajnog pravila prihvatanje prakse kao prava.Praksa se sastoji u ponavljanom vrsenju akata od strane subjekata medjunarodnog prava.Iz akata jedne drzave obicaj moze da nastane pod uslovom da se njima regulisu pitanja od medjunarodnog znacaja.Obicaj stvaraju I medjunarodne organizacije aktima svojih organa.Ponavljano vrsenje obicno se izrazava cinjenjem.Kao okvir u kome se javlja obicaj praksa mora da zadovolji odredjene uslove.Praksa mora da bude ucestala,stalna…potrebno je da bude I jednoobrazna.U istim ili slicnim situacijama subjekti medjunarodnog prava moraju se ponasati na istovetan nacin.Pored opstih obicaja postoje posebni I pojedinacni obicaji.Posebni ili regionalni obicaji nastaju u praksi ogranicenog broja geografski povezanih zemalja I obavezuju samo one drzave koje su ucestvovale u njihovom stvaranju.(diplomatski azil).Obicaji kao izvor medjunarodnog prava imaju neke prednosti u odnosu na ugovore.Dugovecniji su od ugovora,ali se mogu menjati sa razvojem prakse.Odlikuje ih veca gipkost I sposobnost prilagodjavanja novim okolnostima.Zbog samog nacina nastanka vise su okrenuti praksi I stvarnim medjunarodnim odnosima.Statut navodi samo sudsku praksu I doktrinu kao pomocna sredstva za utvrdjivanje obicajnog prava. 11. opsta pravna nacelaJedna grupa pisaca,teoreticara smatra da su samo obicaj I medjunarodni ugovor samostalni oblik stvaranja medjunarodnih pravila a da pravna nacela imaju posredni znacaj.Druga grupa pak priznaje opstim pravnim nacelima svojstvo treceg samostalnog izvora medjunarodnog prava.Pobornici pozitivisticke skole opsta pravna nacela tumace kao pozitivna pravila koja u krajnjoj liniji poticu iz volje subjekata medjunarodnog prava.Opsta pravna nacela nesumnjivo ulaze u red samostalnih izvora medjunarodnog prava.Ona nisu sadrzana u medjunarodnim ugovorima ili obicajima niti se mogu poistovecivati sa nacelima medjunarodnog prava.Kada postoji pravna praznina , sud ne postupa odn. ne stvara novu ,vec konsultuje unutrasnja zakonodavstva drzava povodom spornih pitanja.U navedenoj funkciji opsta pravna nacela primenjuju se kao dopunski izvor medjunarodnog prava.U opsta pravna nacela mogli bi se najpre uvrstiti neki principi gradjanskog prava koji vode poreklo iz rimskog prava ili su kasnije preuzeti.Takvi principi su nacelo da se ugovori moraju savesno izvrsavati,nacelo savesnosti,pravilo da niko ne moze na drugoga preneti vise prava nego sto sam ima,nacelo da ugovor ne radja za treceg ni prava ni obaveze.Medju opstim pravnim nacelima nalaze se brojni principi procesnog prava.Tu spadaju nacelo nezavisnosti I nepristrasnosti suda,pretpostavka da sud poznaje pravo… 12. Sudske odluke I doktrinaSudske odluke nisu samostalan I neposredan formalni izvor.One ne sadrze obavezna pravna pravila niti stvaraju nova pravila medjunarodnog prava.Clan 38. Statuta navodi ih zajedno sa doktrinom kao pomocno sredstvo za utvrdjivanje pravnih pravila.Sudske odluke su zapravo posredni pravni izvori koji sluze za saznavanje I odredjivanje pravila medjunarodnog prava.Kao pomocno sredstvo sudska praksa ima snagu dokaza o postojanju I sadrzini obicajnog pravnog pravila ili opsteg pravnog nacela. Iako nije samostalan izvor sudska praksa doprinosi razvoju medjunarodnog prava.Posebno je znacajan njen uticaj u procesu stvaranja I utvrdjivanja obicajnog prava.Doktrina,odnosno ucenja najpozvanijih strucnjaka medjunarodnog prava,predstavlja takodje pomocni izvor.Misljenja pisaca I njihovih strucnih udruzenja koriste se kao dokazno sredstvo za razumevanje obicaja ili opstih pravnih nacela.Zadatak doktrine je da ukaze na slabosti I praznine koje postoje u pozitivnom pravu I da svojim predlozima izvrsi uticaj na drzave I medjunarodne organizacije. 13. PravicnostU danasnjem medjunarodnom pravu znacenje pravicnosti nije precizno odredjeno.Praksa sudova I arbitraza ne doprinosi njegovom rasvetljavanju.U odnosu na pozitivno medjunarodno pravo pravicnost moze imati trostruku ulogu.Prva se naziva akcesorna pravicnost.Ona je ukljucena u pravo kao nacin njegovog prilagodjavanja I uskladjivanja sa prilikama svakog spornog slucaja.Druga uloga pravicnosti vezuje se za praznine u postojecem medjunarodnom pravu.To je obicno kvalifikuje kao pravicnost praeter legem ili kao njena dopunska uloga.Jos jedna uloga koju ima pravicnost odnosi se na mogucnost presudjivanja izvan postojeceg prava.Pravicnost je ovde sredstvo da se odstrani primena prava tj da se spor resi suprotno pravu.

14.Jednostrani pravni aktiJednostrani pravni akt je izjava volje subjekta medjunarodnog prava koja za sobom povlaci odredjene pravne posledice.Svi jednostrani pravni akti nemaju isti znacaj u medjunarodnom pravu.Da bi se smatrali formalnim izvorima oni moraju ispunjavati odredjene uslove.Potrebno je da poticu od jednog subjekta medjunarodnog prava.Najcesce su to akti drzavnih organa proizasli iz delatnosti zakonodavne I izvrsne vlasti.Da bi predstavljali formalne izvore jednostrani pravni akti moraju biti samostalni.To znaci da su oni u stanju da sami po sebi proizvedu medjunarodnopravne posledice za subjekte medjunarodnog prava.Glavne vrste jednostranih pravnih akata su saopstenje,priznanje,protest,odricanje I obecanje.Saopstenje je sluzbeno obavestenje od medjunarodnog znacaja upuceno drugom subjektu medjunarodnog prava.Ono sluzi kao izvor informacija o relevantnim cinjenicama,zahtevima,dogadjajima ili stavovima.Priznanje je jednostrana izjava kojom se potvrdjuje postojanje izvesnih cinjenica,pristaje na novonastalo stanje ili usvaja zahtev nekog medjunarodnog subjekta.To je najcesci I najvazniji jednostrani akt u medjunarodnom pravu.Protest je jednostrani pravni akt kojim se izrazava neslaganje odredjenim cinjenicama ili osporava pravna valjanost nastalog stanja ili istaknutog zahteva nekog medjunarodnog subjekta.Medjutim , cilj protesta moze da bude sprecavanje stvaranja novog pravila obicajnog prava.Protest je potreban u slucajevima kada se cutanje subjekta moze protumaciti kao njegovo priznanje.Odricanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekt medjunarodnog prava lisava nekog prava ili pravo zasticenog interesa.Subjekti su slobodni da napuste svako svoje pravo.Posledica odricanja je gubitak subjektivnog prava.Obecanje je jednostrana izjava volje kojom se subjekt medjunarodnog prava obavezuje u korist drugog subjekta,grupe subjekata ili prema medjunarodnoj zajednici kao celini.Posledica obecanja je stvaranje novog prava za trece lice. 15. Odluke medjunarodnih organizacijaOdluke medj. organizacija su posebna vrsta jednostranih pravnih akata.Takvi akti usvajaju se po utvrdjenoj proceduri od strane nadleznih organa kao izraz sopstvene volje organizacije.To nisu visestrani pravni akti jer u njima dolazi do izrazaja volja same organizacije a ne njenih clanica.Zavisno od prirode pitanja koje resavaju odluke se mogu podeliti na meritorne (odluke o sustinskim pitanjima) I proceduralne (odluke o pitanjima postupka).Nadalje se razlikuju opste I pojedinacne odluke,s obzirom na to da li na opsti I trajan nacin regulisu odnose ili se ticu jednog konkretnog slucaja.Najznacajnija je podela odluka na one koje imaju obaveznu snagu za onoga na koga se odnose (obavezne odluke) I akte koji takvu snagu nemaju (preporuke). Obavezne odluke predstavljaju izuzetak jer ih donosi manji broj organizacija.Obavezne odluke se najcesce pojavljuju u obliku pojedinacnih akata.Odnose se na razlicita pitanja koja su od znacaja za unutrasnje funkcionisanje same medjunarodne organizacije.Preporuke su najcesca vrsta odluka kod vecine medjunarodnih organizacija .Uglavnom se definisu negativno kao odluke koje pravno obavezuju onoga kome su upucene.Njima se nadlezni organi medjunarodnih organizacija obracaju drzavama clanicama,neclanicama I drugim organizacijama.Kao akti koji izrazavaju zelje ili sadrze savet I apel preporuke imaju prvenstveno moralni I politicki karakter.Neke preporuke mogu imati I stepen pravne obaveznosti.Takve su preporuke interorgarnizacione prirode.U sistemu formalnih izvora medjunarodnog prava odluke mogu imati I posredan znacaj.One vrse indirektan uticaj na svaki od tri glavna izvora medjunarodnog prava. 16. Појам и врсте кодификације међународног права и доктринарна кодификацијаKodifikacija medjunarodnog prava je prikupljanje ,sredjivanje I sistematizacija pravnih pravila u jednu celinu cime se omogucava regulisanje opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici.Cista kodifikacija ima deklarativan karakter ,tako da kodifikovana pravila vezuju sve subjekte nezavisno od toga da li su strane ugovora kojim je izvrsena kodifikacija.Ona doprinosi razvoju medjunarodnog prava I prosirenju podrucja njegove primene.Kodifikovana pravila olaksavaju rad medjunarodnih sudova I arbitraza..Po obimu kodifikacija moze biti opsta I delimicna.Do sada nije sprovedena kodifikacija citavog medjunarodnog prava,vec samo onih njegovih delova kod kojih su sazreli uslovi da se kodifikuju.Nadalje se razlikuje prigodna I planska kodifikacija.Vise uspeha je imala prigodna kodifikacija I njome su obuhvacene brojne uze oblasti I pitanja za koje je postojala spremnost ili interes subjekata medjunarodnog prava.Planski rad na kodifikaciji zapoceo je nakod drugog svetskog rata u okviru organizacije ujedinjenjih nacija.Najznacajnija je podela prema subjektima koji vrse kodifikaciju.Na osnovu toga se razlikuju doktrinarna I zvanicna kodifikacija.Doktrinarnu kodifikaciju vrse teoreticari medjunarodnog prava ili njihova strucna udruzenja dok je zvanicna kodifikacija delo pojedinih drzava ili veceg broja drzava okupljenih na medjunarodnim skupovima.Doktrinarna kodifikacija.Ideja o kodifikaciji medjunarodnog prava potice od filozofa I politickih I pravnih pisaca.U drugoj polovini 19 veka . objavljen je veci broj zbornika medjunarodnog prava od kojih su najpoznatija dela svajcarskog pravnika Blunclija. Po

pocetku 20 veka. rad na kodifikaciji medjunarodnog prava preuzimaju profesionalne medjunarodne organizacije.Medju njima znacajno mesto ima Institut za medjunarodno pravo.Institut je nevladina organizacija koja okuplja ograniceni broj istaknutih strucnjaka za medjunarodno pravo iz razlicitih drzava.Njegov glavni zadatak je da pomaze kodifikaciju.Postoji I Udruzenje za medjunarodno pravo , ova nevladina organizacija okuplja mnostvo medjunarodnih pravnika koji su organizovani u okviru nacionalnih drustava.Ciljevi udruzenja su da proucava,objasnjava I unapredjuje medjunarodno pravo I da radi na njegovoj kodifikaciji.Na kodifikaciji medjunarodnog prava radila su I neka nacionalna strucna udruzenja I naucne ustanove.Americki institut za medjunarodno pravo,Americko drustvo za medj. pravo ili Univerzitet I pravni fakultet u Harvardu. 17. Развој кодификације међународног права до Другог светског ратa Prvi pokusaj kodifikacije vezuje se za francusku revoluciju.Nacrt deklaracije ,sastavljen od 21 clana,izradio je opat Gregoar ali taj tekst Konvent nije usvojio.Uspesnije je okoncan drugi pokusaj kodifikacije.U toku gradjanskog rata po nalogu americkog predsednika Linkolna komisija na celu sa naucnikom Liberom sastavila je pravila ratovanja koja su usvojena pod nazivom Uputstva za rukovanje armija SAD u ratu.Ona su kasnije imala znacajan uticaj na zvanicnu kodifikaciju ratnog prava na Haskim konferencijama.Zajednicki rad drzava na kodifikaciji medjunarodnog prava otpoceo je na Beckom kongresu 1815 godine kada je doneta Deklaracija protiv trgovine crncima,kada su data nacela o slobodi plovidbe na medjunarodnim rekama,Svajcarska proglasena stalnom neutralnom drzavom.Godine 1856 Pariskom deklaracijom o pomorskom ratnom pravu stvoreno je nekoliko pravila u ovoj oblasti.Pariskim ugovorom o miru regulisana je medjunarodna plovidba Dunavom.Godine 1864 donosi se Zenevska konvencija o sudbini ranjenika u suvozemnom ratu,dopunjena 1868.Najbitniji problemi u tadasnjim medjunarodnim odnosima izneti su pred Prvu I Drgugu hasku konferenciju u cilju iznalazenja najpogodnijih pravnih formi.Prva Haska konferencija sastala se 18 maja 1899 godine u prisustvu 26 predstavnika raznih drzava,medju kojima su bili I predstavnici Srbije I crne gore.Konferencija je radila u tri komisije.Prva je razmatrala pitanje vojnih izdataka I ogranicenja naoruzanja.Druga komisija je pretresala ratne zakone,a treca je tretirala problem mirnog resavanja sporova.Konferencija je jednoglasno usvojila tri konvencije I to : o resavanju sporova mirnim putem,zakonima I obicajima suvozemnog rata I konvenciju o primeni nacela Zenevske konvencije na pomorsko ratovanje od 22 avgusta 1864 godine.Usvojene su takodje I tri deklaracije: jedna kojom se drzave ugovornice u slucaju rata odricu bacanja projektila I exploziva iz balona I drugih vazduhoplova,druga koja se odnosi na zabrane projektila ciji je jedini cilj rasprostiranje zagusljivih I otrovnih gasova, I treca,kojom se zabranjuje upotreba dum – dum kursuma I slicne municije..Izrazeno je nekoliko zelja I to : o potrebi revizije Zenevske konvencije od 1864 godine , o pravima I duznostima neutralnih sila za vreme rata , o ogranicenju vojnih budzeta,o bombardovanju pristanista I pomorskih mesta.Srbija ih je sve potpisala I ratifikovala 1901 godine.Od velikog je znacaja Konvencija od 29 jula 1899 godine o stalnom medjunarodnom arbitraznom sudu.Na drugoj haskoj konferenciji bile su zastupljene 44 drzave,ukljucujuci Srbiju I crnu goru.Rad ove konferencije odvijao se kroz cetiri komisije.Prva je pretresala probleme arbitraze , anketne komisije I slicna pitanja.Druga je proucavala nacine za pobljsanje ratnih zakona I obicaja,treca je razmatrala pitanje pomorskog ratovanja , kao sto su bombardovanje pristanista,rezim ratnih brodova u neutralnim pristanistima.Cetvrta je imala za predmet slicunu problematiku , kao sto je preobracanje trgovackih brodova u ratne,privatna svojina na moru , krijumcarenje ,blokada.Na ovoj konferencije je usvojeno trinaest konvencija,jedna deklaracija I cetiri zelje.Konvencije su:o mirnom resavanju sporova,o ogranicenju upotrebe sile za naplatu duga,o otvaranju neprijateljstava,o zakonima I obicajima suvozemnog rata,o pravima I duznostima neutralnih drzava.. Usvojeno 13 konvencija koje se po materiji mogu podeliti u tri grupe: a) mirno rešavanje sporova: - Konvencija o mirnom rešavanju sporova - Konvencija o ograničenju upotrebe sile radi naplate ugovornih dugova (tzv.Porterova doktrina) b) suvozemni rat: - Konvencija o otpočinjanju neprijateljstava - Konvencija o zakonima i običajima suvozemnog rata - Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih sila c) pomorski rat: - Konvencija o položaju neprijateljskih trgovačkih brodova na početku neprijateljstava - Konvencija o pretvaranju trgovačkih u ratne brodove - Konvencija o postavljanju automatskih dodirnih podmorskih mina - Konvencija o bombardovanju pomorskim snagama - Konvencija o prilagođavanju načela Ženevske konvencije iz 1864. godine na pomorski rat - Konvencija o ograničenjima vršenja prava zaplene u pomorskom ratu - Konvencija o osnivanju međunarodnog suda za pomorski ratni plen

- Konvencija o pravima i dužnostima neutralnih sila 18.. Кодификација међународног права у оквиру Организације уједињених нација Poveljom Ujedinjenih nacija postavljeni su temelji za planski rad na kodifikaciji medjunarodnog prava.Taj zadatak stavljen je u nadleznost Generalne skupstine.Generalna skupstina je ovlascena da organizuje proucavanje i daje preporuke u cilju unapredjenja medjunarodne saradnje na politickom polju i podsticanja progresivnog razvoja medjunarodnog prava i njegove kodifikacije.Da bi ostvarila ovaj zadatak skupstina je 1947 obrazovala Komisiju za medjunarodno pravo kao svoj pomocni organ i usvojila njen Statut.Komisija se prvobitno sastojala od 15 clanova , a zatim je broj povecan i na 34 clana.Clanovi se biraju u licnom svojstvu kao priznati strucnjaci.Komisija se sastaje redovno svake godine.Program rada komisije obuhvata ona pitanja koja joj nalozi ili preporuci Generalna skupstina.Metodologija rada Komisije sastoji se u tome sto za svako pitanje na dnevnom redu imenuje specijalnog izvestioca.Njegov je zadatak da prouci problem i da o tome podnese izvestaj sa predlogom teksta koji se prvo razmatra u Komisiji.Na osnovu rezultata rasprave izvestilac priprema preradjeni tekst koji se potom upucuje drzavama s pozivom da daju svoje primedbe.Posle dobijenih primedaba izvestilac sastavlja konacni tekst nacrta koji usvaja Komisija.Izvestaj se razmatra u Sestom (pravnom komitetu). Održane diplomatske konferencije na kojima su na osnovu nacrta Komisije usvojene konvencije u sledećim oblastima: - pravo mora (1958.).. - diplomatsko pravo (1961.)... - konzularno pravo (1963.).. - ugovorno pravo (1969.).. - predstavljanje država u međunarodnim organizacijama (1975.).. - sukcesija država u odnosu na međunarodne ugovore (1978.).. - sukcesija država van ugovornih odnosa (1983.)... - pravo ugovora međunarodnih organizacija (1986.) ...statut međunarodnog krivičnog suda (1998.).Kodifikaciona delatnost Ujedinjenih nacija nije ogranicena samo na rad Komisije za medjunarodno pravo.Posebni komiteti koje je obrazovala generalna skupstina pripremili su Deklaraciju nacela medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmedju drzava.Konvenciju o bezbednosti Ujedinjenih nacija i pridruzenog osoblja , diplomatsku konferenciju na kojoj je usvojena konvencija o pravu mora .. Konvencije usvojene u obliku rezolucija na zasedanjima Generalne skupštine: - specijalne misije (1969.) - sprečavanje i kažnjavanje krivičnih dela protiv međunarodno zaštićenih lica (1973.). 19. Појава и ишчезавање држава

U teoriji medjunarodnog prava smatra se da drzava nastaje na dva nacina :originarnim i derivativnim putem.Na originarni nacin drzava nastaje kada se takva drustvena zajednica stvara na nenaseljenoj teritoriji ,odn. na teritoriji gde ranije nije bilo drzave.Ova podela je danas zastarela.Doskora se smatralo da je pojava i iscezavanje drzava posledica fakata,a ne i prava.Pravno nastajanje drzava postojalo je i ranije npr aktom deobe izmedju naslednika prestola..Medjutim u novije doba ima i slucajeva da se drzava moze stvoriti i putem medjunarodnopravnih akata,odlukom organizovane medjunarodne zajednice.Palestina,Izrael i Libija.Teorijski,drzava nestaje ako iscezne jedan od elemenata koji karakterisu jednu drustvenu zajednicu kao drzavu.Ti elementi su teritorija ,narod i organizovana vlast.Nestanak jedne drzave ili gubitak dela njene teritorije izaziva sledeca dejstva:U pogledu medjunarodnih ugovora – Posebni medjunarodni ugovori koje je bivsa drzava sklopila gube vaznost. – U kolektivnim ugovorima takva drzava prestaje da bude ugovorna strana. –Ako se drzava prikljucila drugoj , na nju ce se primenjivati ugovori drzave kojoj se prikljucila. – Kada se drzava raspadne na dve ili vise novih , po pravilu ni jedna od tih drzava nece se smatrati vezanom ugovorima koje je stara drzava zakljucila.U pogledu drzavnih dugova – Drzavni dug se prenosi sa bivse drzave na novu ili uvecanu drzavu. – Ako se drzava raspadne dug se srazmerno deli izmedju uvecanih drzava.Kriterijum moze biti velicina teritorije , ekonomska moc, stanovnistvo. 20. Stimsonova doktrinaPotice iz vremena kinesko-japanskog rata kada je ministar inostranih poslova SAD uputio note vladama Japana i Kine da SAD nece priznati ni jednu situaciju,ugovor ili sporazum koji bi krsili Brijan-Kelogov pakt (kojim su se drzava odrekla prava na rat i njegovog koriscenja kao sredstva spoljne politike).To je dalo povoda Skupstini Drusstva naroda da 11 marta 1932 godine jednoglasno usvoji rezoluciju kojom se osudjuje svaka teritorijalna promena putem agresije.Prema tome, Stimsonova doktrina je potvrdjena u vise medjunarodnih akata i nesumnjivo predstavlja danas princip savremenog medjunarodnog prava.Langer smatra da je drzava koja je usvojila ovu politiku obavezna da preduzme izvesne mere u ovim oblastima- u domenu svojih stalnih internih sudskih i administrativnih poslova. 21. Облици суверених држава Drzave,prema njihovom unutrasnjem pravnom sklopu delimo na proste i slozene.Dve drzave koje imaju jednog monarha a pravnim putem su vezane za njegovu licnost ,predstavljaju personalnu uniju. Realna unija je slozena drzava,sastavljena od vise drzavnih zajednica koje cesto imaju i potpunu unutrasnju nezavisnost.Pojedine drzave realne unije imaju pravo da sklapaju medjunarodne ugovore.Realna unija prema inostranstvu istupa kao medjunarodni subjekt sa jedinstvenom ugovornom teritorijom i diplomatskim predstavnistvima.Drzavni savez ili konfederacija je takav oblik drzavne zajednice koji se zasniva na medjunarodnom ugovoru na osnovu koga se

pojedine clanice drzavnog saveza lisavaju svojih suverenih prava koliko to one zele.Drzave clanice i dalje raspolazu svojom suverenoscu i u tom smislu ostaju i dalje subjekti .Medjutim,u pogledu prenesenih nadleznosti na savez , savez se javlja kao posebni subjekt medjunarodnog prava.Tako kod konfederacije postoji slucaj dvostrukog subjektiviteta.Savezna drzava ili federacija je medjunarodnopravni subjekt.To je takav oblik slozene drzave ,obrazovane na osnovu saveznog ustava,u kojoj se spoljni poslovi obavljaju preko saveznih organa,mada njeni sastavni delovi mogu i dalje da raspolazu posebnom suverenoscu.Medjutim , ima i odstupanja.SAD ,ako im Senat odobri , mogu uspostaviti izvesne ugovorne odnose sa drugim drzavama.Povodom subjektiviteta savezne drzave postavlja se pitanje takozvane ’federalne klauzule’.Ono se sastoji u tome da li federalna drzava prilikom sklapanja medjunarodnih ugovora ima pravo da u taj ugovor unese ovu klauzulu.Ta klauzula znaci ogradjivanje u pogledu svih onih nadleznosti koje se izvode iz suverenih prava sastavnih drzava.Federalna klauzula odnosi se na niz predmeta koji su u svakoj federaciji razliciti,jer svaka sastavna jedinica federacije nema ista suverena prava. 22. Стално неутралне државе To su drzave sa posebnim polozajem u medjunarodnom pravu.Ovaj poseban polozaj danas imaju Svajcarska I Austrija.Stalno neutralne drzave raspolazu medjunarodnim garantijama u pogledu cuvanja njihove suverenosti I integriteta 23. Конститутивна и декларативна теорија о признању држава Vremenom su se oformila dva glavna gledista,dve osnovne teorije u medjunarodnom pravu,poznate pod imenom konstitutivna I deklerativna teorija.Konstitutivna teorija je proizasla iz voluntaristicke pravne koncepcije koja potice iz osamnaestog veka.Po ovom shvatanju medjunarodna zajednica se sastoji iz niza suverenih drzava,koje predstavljaju organizovani skup.One,odn. ovaj skup ,odlucuju da li ce novog clana primiti u svoj krug ili odbiti.Prijem clana ce se ceniti od svake drzave ponaosob. Deklarativna teorija polazi od kolektivnog fenomena medjunarodne solidarnosti I ne zasniva se kao konstitutivna teorija na sistemu drzavnog partikularizma.Ova teorija smatra da neka nova drzava koja postaje ma po kakvom osnovu, automatski stice prava koja se vezuju za medjunarodnu licnost.Ako postoje svi navedeni elementi drzave, drzava postoji u medjunarodnom pravu.. Konstitutivna teorija neprihvatljiva iz sledećih razloga: - protivreči međunarodnoj stvarnosti; - priznanje ne može da stvori državu bez postojanja tri elementa; - nepriznata država se ne može ignorisati; - nepriznata država ne može biti predmet međunarodno zabranjenih akata; - nepriznata država ne sme da krši pravila međunarodnog prava; - izražava nastojanje velikih sila da pod svoju kontrolu stave sve promene u svetu;

Признање држава de iure и de facto и условно признање држава Priznanje de facto

ima privremeni karakter može se u svakom trenutku povući ograničeno je na užu oblast međunarodnih odnosa nastaje kada država stupi u odnose sa drugom državom bez prethodnog izričitog akta o priznanju

Priznanje de jure ima stalni karakter po obimu je potpuno i obuhvata sve odnose sa novom državom ne može se povući vrši se izričitim formalnim aktom

Smatra se da se priznanje de facto daje vladi novostvorene drzave,ako ona,pored toga sto je nezavisna i ima efikasnu vlast nad teritorijom ne pruza dovoljno garancija u pogledu dobre volje ili sposobnosti da izvrsi obaveze nametnute od drzava koje joj daju priznanje.Kelzen smatra da je razlikovanje priznanja na de iure i de facto sa pravnickog gledista bez ikakvog znacaja.I Sel se protivi ovoj podeli. kod priznanja de jure: -uspostavljaju se redovni diplomatski odnosi - priznata država stiče pravo učešća na konferencijama - može da pristupi otvorenim međunarodnim ugovorima

- ima pravo da postane član međunarodnih organizacija kod priznanja de facto izostaju ove posledice priznanje de facto prethodi priznanju de jure i njime se kasnije zamenjuje

kriticki osvrt- podela je sa pravnog gledišta bez značaja (Kelzen) svako priznanje je de jure de facto priznanje odgovara kombinacijama političke prirode i predstavlja uslovno priznanje (Sel) podela je štetna i opasna za novostvorene države (Janković)

Uslovno priznanje drzava..Danas preovladjuje misljenje da se priznanje ne moze pruziti ni pod kakvim uslovima,sto povlaci za sobom I neopozvanost.Uslovno priznanje je sredstvo u rukama velikih sila da nametnu novostvorenoj drzavi izvesne obaveze pre nego sto ona bude sposobna da takve obaveze primi putem ugovora.Uslovno priznanje je najcesce ucena za novostvorenu drzavu , jer se obicno postavljaju oni uslovi za koje se ocekuje da ih nova drzava ne bi dobrovoljno prihvatila.Medjunarodno pravo vodi racuna o takozvanim razumnim uslovima.Pod razumnim uslovima danas se podrazumeva postavljanje uslova novoj drzavi da se pridrzava opstih nacela medjunarodnog prava.

nedopuštenost postavljanja uslova prilikom priznanja neopozivost priznanja priznanje se samo može dati ili uskratiti neispunjenje uslova nema rezolutivno dejstvo dopuštenost tzv. razumnih uslova

25. Индивидуално и колективно признање држава Danas u praksi postoji dvostruka procedura priznanja novih drzava:individualno I kolektivno priznanje.Drzave priznaju novoobrazovanu drzavu,ili odbijaju da daju priznanje,ili se uzdrzavaju od izjasnjenja,smatrajuci da je to jedno od njihovih prava u medjunarodnoj zajednici.Napoleon je sprovodio sistem stvaranja drzava putem odluka francuske vlade I taj sistem je funkcionisao dok je trajala Francuska premoc.Becki kongres je revidirao Napoleonova resenja I uveo sistem kolektivnog priznanja.Medjunarodna organizacija moze izvrsiti priznanje uglavnom na tri nacina : putem procedure prijema,usvajanjem punomocja I donosenjem rezolucije.Usvajanjem punomocja priznaju se predstavnici neke nove vlade.Rezolucijom se moze odluciti da se stvori nova drzava I istovremeno taj akt sadrzi I kolektivno priznanje ; putem procedure prijema nova drzava moze da stekne medjunarodno priznanje. 26. Појам и природа признања влада Priznanje vlada razlikuje se od priznanja drzava.To su ,po pravilu,dva nezavisna akta koja postojece drzave ili vlade daju novostvorenoj drzavi ili novoobrazovanoj vladi..Davanje priznanja novoj vladi je skoro uvek politicko pitanje. 27. Уставна и револуционарана влада. Тобарева, Вилсонова и Естрадовa доктрина U medjunarodnom pravu pravi se razlika izmedju ustavne I revolucionarne vlade.Smatra se da dolazenje izvesne vlade na vlast moze biti dvojako:ili ustavnim ili revolucionarnim putem.Revolucionarni nacin moze biti beskrvne prirode.Ako promena vlade odgovara propisima dotle vazeceg ustava,u tom slucaju obicno slede notifikacije drugim drzavama o nastaloj promeni I potvrde o primanju notifikacija na znanje ili najobicnije cestitke sefu drzave ili predsedniku vlade.Ima pisaca koji smatraju da trece drzave svojim nereagovanjem ne osporavaju promenu I da se ona prihvata kao normalna pojava.Vrlo ceste promene vlade u Juznoj Americi podstakle su ministra Ekvadora dr Tobara da izjavi da americke republike zbog svog dobrog imena I ugleda,pored ostalih humanitarnih I altruistickih razmatranja ,treba indirektno da intervenisu zbog unutrasnjih neslaganja republika na kontinentu.To je navelo drzave Srednje Amerike da potpisu ugovor na osnovu kojeg nece priznavati ni jednu vladu koja nasilnim putem dodje na vlast.Istu doktrinu je proglasio predsednik SAD Vilson 1913.u vezi sa promenama vlada u Meksiku I Nikaragvi.Nasuprot ovim legitimisticnim doktrinama meksikanski ministar inostranih poslova Estrado dao je uputstvo svojim diplomatskim predstavnicima u inostranstvu u kome kaze da je Meksiko imao znatne stete zbog dosadasnje medjunarodne prakse priznanja I da prema tome meksikanska vlada zadrzava sebi pravo da produzi rad ili ukida svoja diplomatska predstavnistva onako kako to odgovara interesima meksikanske vlade.Shvatanje da je priznanje vlada otvoreno mesanje u unutrasnje poslove jedne zemlje I da to vredja ugled suverene drzave. 28. Влада de facto и de iure и условно признање влада

U teoriji a I u praksi pravi se razlika izmedju vlada de facto I de iure . Bitna razlika bi bila u tome sto se vlada de facto smatra samo drzaocem a ne nosiocem vlasti,dok je vlada de iure ,po pravilu, I jedno I drugo,mada postoje slucajevi kada dolazi do razlikovanja izmedju vlade koja drzi vlast I vlade koja je zakonit nosilac vlast.U takvom slucaju se javlja slucaj paralelizma vlada.Ujedinjene nacije za vreme rata polazile su od nacela da su izbeglicke vlade one koje su ne samo zakonite , nego su I odraz narodne volje demokratske vlade,dok su vlade stvorene pomocu okupatora ,antipod demokratskih I produkt okupatorske presije. Uslovno priznanje vlada..Karakteristika ove podele je da je priznanje de facto provizorno I da se ono u svako doba moze povuci ako postavljeni uslovi nisu ispunjeni.Posledice priznanja su – priznanjem se stice sposobnost za uspostavljanje diplomatskih odnosa. – sposobnost za sklapanje medjunarodnih ugovora. – pavo istupanja pred sudovima drzava koje daju priznanje. – sticanje imuniteta pred jurisdikcijom sudova drzava koje su dale priznanje. – pravo trazenja I primanja vlasnistva koje se nalazi pod jurisdikcijom drugih drzava o kojima je rec.Openhajm istice da je netacno tvrdjenje da ova podela nema nikakvih pravnih posledica I navodi primer da je Velika Britanija priznala de facto italijansku vlast nad Etiopijom,smatrajuci da se Italija ne moze smatrati ovlascenom da Etiopiju tretira kao deo svoje teritorije.Prema Sel-u , vlade imaju svoju medjunarodnu kompetenciju I one su medjunarodni rukovodioci samo zato jer su upravljaci svojih drzava.Medjunarodna zajednica prema Selu , ima , samo da verifikuje da li je ustavna investitura pravilna , u tom slucaju medjunarodna investitura proizilazi ipso facto I priznanje se mora dati.Selova teorija ukazuje na to da postoji medjunarodna rehabilitacija neustavnih vlada.Njena legalnost nastaje bar u odnosu na drzavu koja je dala priznanje. 29. Признање држава и влада у југословенској међународној пракси Srbija je kolektivno I de iure priznata na Berlinskom kongresu 1878 godine.Priznanje je dato uslovno,uz izvesne obaveze nametnute Srbiji.Glavne od ovih obaveza su : sloboda veroispovesti za sve religije I nediskriminacija drzavljana prema religiji,vrsenje politickih prava I stupanja u javne sluzbe..Srbija je da bi njeno priznanje bilo definitivno morala da ratifikuje I polozi ratifikacione instrumente samo za one delove Berlinskog ugovora koji se nje ticu.Crna gora je do Berlinskog kongresa 1878 godine bila individualno priznata samo od strane nekih zemalja.Na Berlinskom kongresu doslo je do kolektivnog priznanja ali uz razne uslove od kojih su glavni – opsta sloboda veroispovesti,ogranicenje prava na flotu..Drzava SHS priznata je kolektivno od strane Vrhovnog saveznickog saveta tek u maju 1919 .U pogledu likvidacije paralelizma vlada za vreme Drugog svetskog rata,saveznici su dugo priznavali I kraljevsku vladu u izbeglistvu kao vladu de iure I s njom odrzavali diplomatske odnose.Problem priznanja ponovo se postavio prilikom raspada SFRJ I stvaranja novih drzava na jugoslovenskom prostoru.Cetiri bivse jugoslovenske republike priznate su kao suverene drzave tokom 1992 od strane mnogih drzava. 30. Декларација о правима и дужностима држава и теорија о основним правима и дужностима државаPokusaji da drzave prihvate jedan medjunarodni akt u kome bi bila odredjena prava I duznosti drzava nisu najnovijeg porekla.Regulisanje ove materije medjunarodnog prava zadire duboko u politicku aktivnost drzava.Stoga je problem prevashodno politicke prirode.Prava I duznosti drzava imaju politicki sadrzaj ali ne mogu biti izvan pravnih okvira.Na konferenciji u San Francisku ’45 godine istaknut je zahtev za donosenjem Deklaracije o pravima I duznostima drzava,koja bi imaala obaveznu snagu,poput deklaracija donetih 43 godine na Moskovskoj konferenciji.Neke drzave su predlozile da se Deklaracija ukljuci u Povelju.Doslo je do suprotnosti misljenja.Bilo je nekoliko zasedanja bez odluke.Kelzen je smatrao Povelju kao ugovor izmedju clanica organizacije ujedinjenih nacija,tako da deklaracija po njemu mora da se pridrzava odredaba povelje dok tekst deklaracije ide dalje od pravila Povelje.Ako povelja nema takav karakter onda deklaracija treba da se drzi opsteg medjunarodnog prava koje je vazece.. 31. Сувереност Je pravo drzave na nezavisnost od spoljnog mesanja u njene unutrasnje poslove.To je krug bitnih interesa drzave,koji u savremenoj medjunarodnoj kostelaciji ne bi smeli da budu suprotni opstem interesu.Dva su faktora uticala na stvaranje pojma suverenosti.Prvi je teznja za likvidacijom feudalne rascepkanosti a drugi faktor je spoljnog karaktera.Nacelo

suverenosti se istice kao vrhovna vlast drzave,kao njen neograniceni interes u feudalno apsolutistickoj drzavi .Tokom burzoaskih revolucija sustinski se menja pojam suverenosti.Gradjanska klasa izbacuje ideju narodne suverenosti I nacelo jednakosti drzava,nacionalni princip,zabranjujuci strano mesanje u unutrasnji zivot drzave.Suverenost drzave se danas svodi na njenu nezavisnost od spoljnjeg mesanja.To je vrhovna vlast nad svim licima I stvarima u granicama svoje teritorije I obicno se naziva teritorijalnom suverenoscu,odnosno teritorijalnom jurisdikcijom.Ona je jedino ogranicena opstevazecim pravilima medjunarodnog prava.Ali,kako se ne moze smatrati da je stranac u drugoj drzavi-van zakona I van zastite njegove nacionalne drzave,to se u medjunarodnom pravu pored teritorijalne jurisdikcije ima u vidu I personalna jurisdikcija.To je dakle vrhovna vlast drzave nad svojim drzavljanima bez obzira gde se nalaze.I personalna I teritorijalna jurisdikcija imaju tri zajednicka oblika :jurisdikcija drzave moze biti iskljuciva I na njoj drzave najcesce insistiraju,konkurentna,uporedna sa jurisdikcijom neke druge drzave I ogranicena ako se drzava lisila izvesnih delova svojih suverenih prava.Ogranicenja teritorijalne jurisdikcije po pravilu se cine putem medjunarodnih ugovora.Cesto medjunarodni trgovinski ugovori sadrze klauzule sa ciljem da se stvori jednakost postupka I one mogu da izazovu razna ogranicenja teritorijalne jurisdikcije.U Povelji Ujedinjenih nacija,stoji da se nijedna odredba Povelje ,prema tome,ni druga odluka organa organizacije ujed. nacija sem odluka Saveta bezbednosti ne moze smatrati kao ovlascenje organizacije da se mesa u unutrasnje stvari pojedinih drzava.U predlozima za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije , donetim u Dambarton Oksu,termin iskljucive nadleznosti nalazi se samo kao izuzetak od odredaba koje se odnose na mirno resavanje sporova.U San Francisku 1945 odredba o iskljucivoj,odnosno unutrasnjoj nadleznosti drzava stavljena je u poglavlje koje utvrdjuje osnovna nacela Organizacije.Danas se najcesce vrse glavni napadi na suverenost odnosno suverenu jednakost,u obliku teznji I pothvata za uspostavljanjem kontrole nad suverenim aktima tudje drzavne vlasti.Za ostvarenje ovog cilja , karakteristicna su sredstva:direktna ,kao zahtevi ultimativne prirode u cilju dovodjenja drzave u potcinjavajuci odnos,trazenje privilegovanog statusa za diplomatsko osoblje,pretnje zvanicnog karaktera.I najzad,neprijateljska propaganda.Indirektna sredstva se upotrebljavaju sa ciljem da se pokoleba narod I vlada u odbrani drzavne suverenosti.

32. Једнакост држава U teoriji medjunarodnog prava , drzave su jednake ,bez obzira na njihovu snagu.Drzave su jednake I u medjunarodnom saobracaju I prema ovom nacelu,svaka drzava ima pravo na jednako postupanje.Prihvatanje obaveznih pravila u medjunarodnom smislu stvar je volje drzave,I ni jedna druga drzava ne moze je primorati u tom pogledu na pokornost.Pitanje jednakosti drzava otvoreno je bilo postavljeno od strane juznoamerickih republika na drugoj Haskoj konferenciji 1907 godine.Tom prilikom su velike sile pokusale da nadju izlaza u formuli podele nacela jednakosti na pravnu jednakost,koju ne negiraju malim drzavama,I politicku jednakost koja ne moze da postoji zbog nejednake odgovornosti drzava pred istorijom.Nezavisnim drzavama ne moze se nametnuti spoljna kontrola.Medjunarodno pravo suverenim drzavama obezbedjuje u tom smislu niz poznatih garantija.Ali u odnosima izmedju drzava dolazi cesto do odnosa superiornosti I inferiornosti ,koji se ne zadrzavaju samo na odredjenim psiholoskim efektima,vec kao rezultat razlicite ekonomske I politicke moci,zadiru u mnoge bitne interese malih nacija.Karakteristike sadrzine pojma suverene jednakosti dao je Na osnivackoj konferenciji Ujedinjenih nacija Komitet I,u svom izvestaju Komisiji I.Taj deo izvestaja odobrila je konferencija na plenarnoj sednicii prema njemu pojam suverene jednakosti sadrzi ove elemente : 1) da su drzave pravno jednake 2) da svaka drzava uziva prava koja potpuno odgovaraju punoj suverenosti 3)da se subjekt drzava postuje kako u pogledu njenog teritorijalnog integriteta tako I u pogledu politicke nezavisnosti. Prema Deklaraciji ujedinjenih nacija o nacelima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima I saradnji medju drzavama iz 1970 godine pod ovim pojmom se podrazumeva : drzave su pravno jednake,svaka drzava uziva prava koja odgovaraju njenoj suverenosti,svaka drzava je duzna da postuje licnost druge drzave,teritorijalni integritet I politicka nezavisnost drzave su nepovredivi,svaka drzava ima pravo da slobodno bira I

razvija svoj politicki,socijalni,ekonomski I kulturni sistem,svaka drzava je duzna da u potpunosti udovoljava svojim medjunarodnim obavezama. 33. Право на одбрану Pravo na odbranu je sve do skora bilo osnovno I neosporno pravo svake drzave.Drzava ima pravo da preduzme mere za svoju bezbednost.One se mogu braniti od neprijateljske delatnosti stranaca.No, u tom slucaju odbrana se mora vrsiti zakonitim sredstvima u redovnom sudskom postupku I uz puno obezbedjenje pravne zastite optuzenih.Povelja Ujedinjenih nacija predvidja pravo drzave na odbranu.Drzava ima pravo na individualnu I kolektivnu samoodbranu u slucaju oruzanog napada,ali samo dotle dok Savet bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija ne preduzme mere potrebne za odrzanje medjunarodnog mira.Prema pravilima sadrzanim u Rezoluciji , drzave u sukobu su duzne da odmah izjave da su spremne da u roku od 24 h od izbijanja neprijateljstva narede prekid vatre I povuku svoje oruzane snage sa teritorije ili iz teritorijalnih voda druge drzave. 34. Право на међународно општење и право на поштовање Drzave imaju pravo na medjunarodno opstenje,sto znaci da je njihovoj volji prepusteno da I nezavisno uspostavljaju I regulisu svoje medjunarodne odnose,na nacin koji nije suprotan nacelima I opsteprihvacenim pravilima medjunarodnog prava.Ovi odnosi mogu biti diplomatski,ekonomski,kulturni,saobracajni I drugi.Drzave ne samo da imaju pravo , one su I duzne da stupaju u medjunarodni saobracaj.Poveljom ujedinjenih nacija predvidjena je duznost drzxava na medjunarodnu saradnju.Tendencija je da se prava I duznosti drzava na medjunarodno opstenje preciziraju.Prema Deklaraciji o nacelima medjunarodnog prava o prijateljskim odnosima I saradnji medju drzavama iz 1970. godine , drzave imaju duznost da saradjuju jedna sa drugom,bez obzira na razlike u njihovim politickim , ekonomskim I drustvenim sistemima, u cilju odrzanja medjunarodnog mira I bezbednosti I unapredjenja ekonomske stabilnosti I progresa – I u tom cilju :drzave ce saradjivati sa drugim drzavama na odrzanju medjunarodnog mira I bezbednosti,drzave ce saradjivati na unapredjenju opsteg postovanja prava coveka I osnovnih sloboda,drzave ce voditi svoje medjunarodne odnose na ekonomskom ,socijalnom,kulturnom..planu. 35. Појам државне територије и државне границе Pojam drzavne teritorije…Drzavna teritorija je prostor odredjen granicama.Ona obuhvata kako zemljisni tako I vazdusni prostor,zajedno sa obalnim morem.Na tom prostoru drzava vrsi svoju jurisdikciju ,kako na licima koja se na njoj nalaze tako I na stvarima koje joj pripadaju.Vrsenje vlasti na teritoriji je u njenoj iskljucivoj nadleznosti I jedino je ograniceno pravilima medjunarodnog prava.Na drzavnoj teritoriji moze da postoji dvojstvo vlasti,vlast savezne drzave I federalne jedinice,kao sto mogu da se susretnu I da dejstvuju dve suverene vlasti.U ovom drugom slucaju dvovlasce se naziva kondominijumom ili koimperijumom.Interesne sfere ne predstavljaju deo drzavne teritorije.Drzavne granice….su brane koje dele I spajaju drzavne teritorije.One se prostiru kako svojom duzinom izmedju dve drzave,tako I iznad granicne linije u vazdusni prostor,dokle god mogu dopreti tvorevine ljudske tehnike.Istovremeno se one spustaju duboko u podzemlje,vertikalom granicne linije.Granice izmedju drzava moraju biti zasnovane na medjunarodnom ugovoru , sporazumu ili na aktima kolektivnog priznanja.Ako su utvrdjene putem ugovora onda je to obicno dvostrani ili visestrani ugovor o miru.U odsustvu medjunarodnog akta primenjuje se nacelo efektivnosti.Povlacenje granica,prema evropskoj praksi,po pravilu se vrsi u tri faze: prvu fazu predstavlja usvajanje medjunarodnog akta u kome se razgranicenje nalazi,a to je najcesce ugovor o miru. Druga faza je rad medjunarodne komisije za razgranicenje na terenu I ta komisija obicno raspolaze u nacelu ovlascenjima da moze pomeriti granicu oznacenu u medjunarodnom aktu najvise za pola kilometra I prebaciti je s jedne strane na drugu stranu naselja koja nemaju vise od 500 stanovnika.Treca faza se sastoji iz detaljnog postavljanja pogranicnih oznaka. 36. Стицање државне територије Danas Povelja ujedinjenih nacija izricito zabranjuje pretnju ili upotrebu sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti svake drzave.U savremenom medjunarodnom pravu drzavna teritorija moze se steci samo mirnim putem I to prirastajem , okupacijom,ustupanjem I odrzajem.

Prirastaj predstavlja sticanje drzavne teritorije delovanjem prirodnih sila ili vestackim putem.Do uvecanja dolazi usled stvaranja recnih nanosa,pojavom ostrva na reci,jezeru I u teritorijalnom moru ili nastankom delte na uscu reke.Prirastaj je vestacki ukoliko se teritorijalno uvecanje pojavljuje kao posledica ljudskog rada.Za ovaj vid sticanja teritorije nije potreban poseban pravni akt .Okupacija…je zauzimanje oblasti koja ne pripada nijednoj drzavi sa namerom da se ukljuci u svoju drzavnu teritoriju.Da bi se smatrala punovaznom , okupacija mora da bude efektivna.To znaci da drzava u ovoj oblasti treba da stvarno vrsi vlast,obezbedjuje pravni poredak I preuzima medjunarodnu odgovornost za tu teritoriju.Ustupanje..je sticanje drzavne teritorije na osnovu medjunarodnog ugovora izmedju predhodnog suverena I drzave koja dobija teritoriju.Cesija se moze izvrsiti bez naknade ili uz naknadu u novcu I odredjenoj teritoriji,Nekada se teritorija dobijaala I putem testamenta,svadbenim poklonima,kupoprodaje Ili zamene.Od ovih oblika se zadrzala samo razmena teritorija,koja se svodi na manje izmene drzavne granice zbog ekonomskih,saobracajnih I drugih potreba susednih drzava.Kao derivativni nacin sticanja teritorije cesija omogucava drzavi cedentu da stekne samo ona prava koja je imala prethodna drzava.Odrzajem se na osnovu posedovanja odredjene oblasti,stice suverenost na toj teritoriji. 37. Ваздушни и надваздушни простор Pojava I razvoj vazduhoplovne tehnike izazvali su potrebu regulisanja medjunarodnog vazduhoplovnog saobracaja.Doktrina je prva koja ukazuje na dva kriterijuma za pravno resenje ovog pitanja.Prvi se odnosi na striktno postovanje drzavne suverenosti I njeno iskljucivo pravo da koristi I kontrolise vazdusni saobracaj.Drugi kriterijum je polazio od poredjenja vazdusnog saobracaja sa plovidbom na slobodnom moru.Veliko vazdusno prostranstvo ne moze biti u vlasti drzave,kao sto to nije slucaj ni sa slobodnim morem.Posle Prvog svetskog rata donosi se prva medjunarodna vazduhoplovna konvencija tzv Pariska konvencija od 13 oktobra 1919 .Tada je organizovana I prva medjunarodna organizacija za vazdusni saobracaj.Za vreme Drugog svetskog rata odrzana je medjunarodna konferencija u Cikagu,na kojoj su usvojene cetiri medjunarodne konvencije – Konvencija o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu,Sporazum o medjunarodnom vazdusnom tranzitu,Sporazum o medjunarodnom vazdusnom transportu I Privremeni sporazum o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu.U Cikaskim konvencijama usvojeno je kao osnovno nacelo suverenost drzava uz znatna ogranicenja putem tzv. pet cikaskih sloboda . To su :-Neskodljiv prelet iznad drzavne teritorije ,bez spustanja-Spustanje iz tehnickih razloga radi uzimanja goriva-Iskrcavanje putnika ,poste,robe-ukrcavanje putnika,poste I robe-Iskrcavanje putnika poste I robe u mesta koja se ne nalaze u zavicajnoj zemlji vazduhoplovaPrva konvencija sadrzi samo prvu slobodu,druga prve dve,treca ostale tri.Cikaskom konvencijom o medjunarodnom civilnom vazduhoplovstvu priznaje se da svaka drzava ima potpunu I iskljucivu suverenost nad vazdunim prostorom iznad svoje teritorije.Vazduhoplovi pripadaju onoj drzavi u kojoj su registrovani.Pod drzavnim vazduhoplovima se smatraju vojni carinski I policijski vazduhoplovi.Od 1957 godine planetu oblecu masine koje se nazivaju satelitima,sputnicima itd.Klasicna teorija polazi sustinski od fenomena suverenosti I u stvari od prvih clanova svih dosadasnjih konvencija.Pravnici civilisti vise su skloni da gledaju na ove nove pojave kao na stvari.Ako stvar ne podleze suverenosti onda je res nullius.Ako se takva stvar krece prostorom koji ne pripada nikome ,onda se za vreme toga kretanja takva stvar krece svojim prostorrom.Na osnovu ovog rezonovanja,ako takve stvari I subjekti naidju na planetu gde nema vlasti,onda je ta planeta u vlasti onoga koji ju je prvi efektivno zauzeo.Druga vrsta pravnika zastupa misljenje da bi u tom slucaju takva stvar bila zajednicka res communis omnium.Bez obzira na tehnicke pretpostavke koje se mogu ali ne moraju ostvariti moze se konstatovati da nadvazdusni prostor danas sigurno ne pripada pojedinim suverenim drzavama.Pravni rezim kosmosa izgradjen je postepeno usvajanjem veceg broja akata.Poseban znacaj imaju rezolucije Generalne skupstine 1472 I 1721 kao I Deklaracija o pravnim nacelima koja regulisu delatnost drzava na istrazivanju I koriscenju kosmosa od 1963 godine.Osnovni pravni akt u ovoj oblasti predstavlja ugovor o nacelima

koja regulisu aktivnost drzava na istrazivanju I koriscenju kosmosa.Prema odredbama Ugovora iz 1967 godine , istrazivanje I koriscenje kosmosa se mora vrziti radi opsteg dobra I u interesu svih drzava bez obzira na stepen njihovog ekonomskog I naucnog razvoja.Ugovor iz 1967 predvidja obavezu drzava da prilikom istrazivanja I koriscenja kosmosa preduzimaju mere radi izbegavanja stetnih dejstava zagadjivanja I stetnih promena sredine na zemlji.Konvencija iz 1975 godine ustanovila je medjunarodni registar koji se vodi kod Ujedinjenih nacija.Drzava dostavlja generalnom sekretaru UN u najkracem roku podatke o svakom kosmickom objektu koji je upisan u njen registar.

38. Међународне реке Reke su sastavni deo drzavne teritorije.Ako reka ne prelazi granice jedne drzave,ona ima nacionalni karakter I tada nije od posebnog znacaja za mp.Granicne reke mogu biti od medjunarodnog znacaja.Drugo,sto se tice plovnosti,to je opsti zahtev,znacajan sa gledista medjunarodne prakse.Medjutim,I neplovne reke mogu biti od medjunarodnog interesa,ali se onda ne radi o internacionalizaciji plovidbe za veci broj drzava.Treci uslov se odnosi na posredno ili neposredno vezivanje medjunarodne reke za slobodno more. 39. Дунав Je proglasen medjunarodnom rekom na Pariskom kongresu 1856 godine.U ovom medjunarodnom ugovoru tom prilikom receno je da ce se na Dunav primeniti nacela o regulisanju plovidbe na rekama koja su bila proglasena u zavrsnom aktu Beckog kongresa.Potpisnice Pariskog ugovora su utvrdile da ova odredba o Dunavu predstavlja deo Evropskog javnog prava I da u tom pogledu preuzimaju na sebe garancije.Pariskim ugovorom stvorene su dve komisije:Evropska I Obalna.Evropsku komisiju sacinjavali su predstavnici svih drzava koje su potpisale Pariski ugovor.Nadleznost ove komisije na dunavu odnosila se na deo Dunava od usca do Isakce.Evropska komisija obrazovana samo za period od dve godine , ostala je na snazi 100 godina.Tako je 1858 godine umesto likvidacije doslo do odluke o produzenju rada sve do 1866 godine.Mandat je onda opet produzen.1883 godine.konferencija u Londonu produzila je mandat Evropskoj komisiji za 21 godinu,sve do 1904 I istovremeno donela odluku da se taj mandat I dalje precutno produzava.Posle Prvog svetskog rata odrzana je medjunarodna konferencija u Parizu na kojoj je donet 23 jula 1921 godine konacni Statut Dunava,u cilju da se na definitivan nacin osigura slobodna plovidba na Dunavu.Tom prilikom je proglasena slobodna plovidba za brodove svih zastava,doneta su pravila o nacinu pregleda brodova.Do Pariskog kongresa Rusija je dominirala na Dunavu.12 decembra 1946 godine , saveznicke vlade Sad ,Velike Britanije,SSSR I Francuske dogovorile su se da sest meseci posle stupanja na snagu Ugovora o miru s Rumunijom,Bugarskom I Madjarskom , sazovu konferenciju radi donosenja konvencije o rezimu plovidbe na Dunavu.Najzad ,18 avgusta 1948 godine pribrezne zrzave su donele Konvenciju o rezimu plovidbe na Dunavu,a zapadne velike sile napustile su Beogradsku konferenciju I jedno vreme Konvenciju nisu priznale.Prema Beogradskoj konvenciji proglaseno je suvereno pravo pribreznih drzava I njihova medjusobna ravnopravnost na ovoj medjunarodnoj reci.Njome su ukinute skoro stogodisnje privilegije velikih sila cije teritorije ne zapljuskuje Dunav.Brodovi koji plove Dunavom imaju pravo da , na osnovu Beogradske konvencije,pod uslovom da se upravljaju prema pravilima pribreznih zemalja,ulaze u luke ,da u njima vrse utovar I istovar da ukrcavaju I iskrcavaju putnike ..Od narocitog je znacaja stvaranje jedinstvene Dunavske komisije .Obrazovanje jednog medjunarodnog tela na Dunavu u saglasnosti je sa principima utvrdjenim u Zavrsenom aktu Beckog kongresa 1815 I u Pariskom ugovoru iz 1856 godine.Dunavska komisija sastavljena je od predstavnika podunavskih zemalja.Svaka ova zemlja ima pravo na jednog predstavnika.Konvencijom je odredjena nadleznost komisije koja se stara za izvrsenje njenihodredaba,za izradu generalnih planova,za izvodjenje velikih radova koji su u interesu plovidbe,daje savete u pogledu izvrsenja ovih radova.Komisija ima svoj sekretarijat I njoj se priznaje pravni subjektivitet.Osoblje ima pravo na slobodu kretanja po reci I u pristanistu.Prvo zasedanje Dunavske komisije odrzano je 11 novembra 1949 godine u Galcu.Nekoliko prvih zasedanja Dunavske komisije imaju izrazito obelezje teznje najvece sile na Dunavu da ovaj medjunarodni organ,koji je trebalo da funkcionise na osnovu nacela ravnopravnosti svojih clanova pretvori u sredstvo za svoje vlastite politicke ciljeve.

40. Појам и извори међународног права мора Iako pomorski prostor u geografskom smislu predstavlja jedinstvenu celinu ,more se u medjunarodnom javnom pravu deli na vise pojaseva.Norme ove grane medjunarodnog prava danas su najvecim delom kodifikovane zahvaljujuci usvajanju nekoliko visestranih ugovora u krilu Ujedinjenih nacija.Na konferenciji u Zenevi 1958 godine. donete su cetiri konvencije : Konvencija o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu,Konvencija o otvorenom moru,Konvencija o ribarenju I ocuvanju bioloskog bogatstva otvorenog mora I Konvencija o epikontinentalnom pojasu.Druga konferencija o pravu mora sazvana je 1960 godine. sa ciljem da resi pitanje sirine teritorijalnog mora I granica u pogledu ribolova ,ali je okoncana bez uspeha.Treca konferencija pocela je sa radom 1973 godine I posle vise zasedanja zavrsena je 1982 godine.Nije mogla da stupi na snagu skoro 12 godina od dana potpisivanja zbog otpora velikih sila.Glavni zahtev tih zemalja je bio da se izmeni odredba konvencije o uslovima za istrazivanje I iskoriscavanje bogatstva medjunarodne zone.Usvojene medjunarodne konvencije uredjuju pravni polozaj I rezim nekoliko morskih pojaseva. To su : unutrasnje morske vode,teritorijalno more , arhipelasko more,spoljni morski pojas,epikontinentalni pojas,iskljuciva ekonomska zona,slobodno more I medjunarodna zona. 41. Unutrasnje morske vode…predstavljaju deo morske povrsine koji je u najuzoj vezi sa suvozemnom teritorijom.Konvencija o pravu mora ovaj pojas definise kao delove mora koji leze od polazne linije za merenje sirine teritorijalnog mora u smeru kopna.Unutrasnje morske vode obicno nisu jedinstvena morska povrsina , vec se sastoje iz niza delova koji su odvojeni jedan od druygog.One obuuhvataju morske luke,zalive,usca reka,zatvorena mora,delove mora izmedju obale I ostrva ili izmedju samih ostrva.Pod morskim lukama se podrazumevaju vodeni I sa vodom neposredno povezani prostori u koje uplovljavaju pomorski brodovi.Morski prostor luke se smatra unutrasnjim vodama do granice utvrdjene povlacenjem prave linije koja spaja najisturenije stalne lucke gradjevine u sastavu luckog sistema.Zalivi su jasno istaknute uvale uvucene u kopne koje imaju vodenu povrsinu barem jednaku ili vecu od povrsine polukruga ciji je precnik jednak duzini prave linije koja zatvara ulaz u uvalu. 42. Teritorijalno more.. drugi je pojas duz obale ili unutrasnjih voda jedne drzave.Ono predstavlja morski prostor,ukljucujuci morsko dno,podzemlje I vazdusnu oblast.U Zenevskoj konvenciji o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu I novoj Konvenciji o pravu mora sadrzana su precizna pravila za utvrdjivanje granica teritorijalnog mora.Polazna linija za merenje sirine teritorijalnog mora zavisi od konfiguracije obale I mkoze biti normalna I prava.Normalna polazna linija podrazumeva liniju niske vodeduz obale kako je oznacena na pomorskim kartama krupnih razmera.U oblastima gde je obala duboko razudjena I usecena ili ako se u neposrednoj blizini obale nalazi veci broj ostrva drzava moze primeniti metod pravih polaznih liinija.Te linije se povlace tako da spajaju najisturenije tacke na kopnu ili na ostrvu.Na konferenciji za kodifikaciju medjunarodnog prava u Hagu cinjeni su razliciti predlozi o maksimalnoj sirini koji su se kretali od 3 do 6 nautickih milja.Pravni polozaj teritorijalnog mora ima dve bitne oznake.To je suverenost obalne drzave I drugo to je pravo neskodljivog ili neofanzivnog prolaza brodova svih drzava.Smatrace se da prolaz nije neskodljiv u sledecim slucajevima : ako strani brod na bilo koji nacin preti silom ili upotrebljava silu protiv suvereniteta,ako obavlja vezbe s oruzjem ili upotrebljava oruzje,ako prikuplja obavestenja na stetu odbrane ili bezbednosti obalne drzave,ako se obavlja poletanje,spustanje ili prihvatanje na brod bilo kakvog vazduhoplova,ako se vrsi lansiranje,spustanje vojne naprave..Strani brodovi koji se sluze pravom neskodljivog prolaza duzni su da postuju zakone I propise obalne drzave I sve opsteprihvacene norme medjunarodnog prava. 43. Arhipelasko morepredstavlja ustanovu novijeg datuma koja je konacno oformljena Konvencijom o pravu mora 1982 godine.Konvencija polazi od pojma udaljenog ili okeanskog arhipelaga pod kojim podrazumeva grupu ostrva,ukljucujuci deo ostrva,koji su tako tesno povezani da cine geografsku ,ekonomsku I politicku celinu.Unutrasnja granica arhipelaskog mora cini linija

niske vode duz obala ostrva ili prava polazna linija od koje se meri sirina teritorijalnog mora.Arhipelaske polazne linije ne smeju biti duze od 100 nautickih milja.Izuzetno se dozvoljava da 3 posto od ukupnog broja tih linija prelazi ovu daljinu ali najvise do 125 nautickih milja.Arhipelaske polazne linije ne smeju se znatno udaljiti od opste konfiguracije arhipelaga,niti se smeju povlaciti na uzvisice suve za vreme niskih voda – oseke.Bitno obelezje pravnog polozaja arhipelaskog mora ogleda se u suverenosti arhipelaske drzave.Suverena vlast proteze se na morske vode bez obzira na dubinu I udaljenost,vazdusni prostor iznad arhipelaskih voda I na podmorje I bogatstva koja su u njemu sadrzana.Ostvarujuci suverenost nad ovim morskim pojasom,arhipelaska drzava je duzna da trpi neskodljiv prolaz brodova svih drzava.To je ogranicenje nametnuto medjunarodnim pravom na slican nacin kao u teritorijalnom moru.Konvencija o pravu mora dopusta arhipelaskoj drzavi da radi zastite bezbednosti,a bez diskriminacije medju stranim brodovima,privremeno obustavi neskodljiv prolaz u tacno naznacenim delovima arhipelaskog mora.Arhipelaska drzava moze I da odredi plovne I vazdusne puteve pogodne za neprekinut I brz prolaz stranih brodova kroz arhipelasko more ili preletanje stranih vazduhoplova iznad njega.Posebno ogranicenje suverenosti arhipelaske drzave predstavljaju prava susednih drzava u odredjenim delovima arhipelaskog mora.Konvencija predvidja obavezu arhipelaske drzave da postuje postojece sporazume sa drugim drzavama I prizna tradicionalna ribolovna prava I druge legitimne delatnosti neposredno susednih zemalja u pojedinim podrucjima koja cine arhipelasko more.44 Spoljni pojas predstavlja deo mora koji se u odredjenoj sirini proteze uz spoljnu granicu teritorijalnog mora obalne drzave radi zastite njenih tacno odredjenih interesa.Ovaj pojas izraz je potrebe da se ublazi ostra razlika izmedju teritorijalnog mora nad kojim drzave imaju suverenu vlast I pune slobode otvorenog mora.Sirina spoljnog pojasa nije tacno utvrdjena medjunarodnim pravom.Drzave stalno odredjuju tu sirinu,ali se smatra da spoljni pojas zajedno sa teritorijalnim morem ne sme da predje 12 nautickih milja.Spoljni morski pojas nije podvrgnut suverenoj vlasti obalne drzave.Na ovom prostoru koji predstavlja deo slobodnog mora medjunarodno pravo priznaje drzavi samo odredjena ovlascenja.U spoljnom pojasu obalna drzava moze vrsiti nadzor da bi sprecila krsenje svojih carinskih,fiskalnih I zdravstvenih propisa ili zakona o useljavanju I iseljavanju.U spoljnom pojasu moze se zapoceti gonjenje stranog broda zbog povrede ovih propisa ucinjenih unutar granica obalnih drzava.Pravni polozaj I rezim spoljnog pojasa delimicno je izmenjen novom Konvencijom o pravu mora.Spoljni morski pojas ima u Konvenciji status slobodnog mora samo ako obalna drzava nije proglasila iskljucivu ekonomsku zonu.U suprotnom slucaju ovaj pojas predstavlja deo mora pod rezimom ekonomske zone uz priznavanje obalnoj drzavi prava koja ostvaruje u svom epoljnom pojasu.Konvencija daje pravo obalnoj drzavi da vrsi nadzor I kaznjava nedozvoljeno vadjenje arheoloskih I istorijskihg predmeta sa morskog dna.45 Epikontinentalni pojas obuhvata morsko dno I podzemlje podmorskih prostora koji se do odredjene dubine ili udaljenosti protezu izvan teritorijalnog mora obalne drzave.Nastanak ovog pojma vezuje se za za pojam kontinentalnog sloja.Deo mora koji obuhvata kontinentalni sloj I morsko dno,a granici se sa teritorijalnim morem,cini epikontinentalni pojas kao pravni pojam.Epikontinentalni pojas pocinje od tacke gde dopire dno I podzemlje teritorijalnog mora obalne drzave,tako da je drzavna granica na moru ujedno njegova unutrasnja granica.Za odredjivanje spoljne granice Zenevska konvencija prihvatila je resenje prema kome se epikontinentalni pojas prostire do dubine od 200 metara.Dozvoljava se sirina I preko 200 metara do tacke gde dubina vode omogucava koriscenje prirodnih pogatstava podmorja.Konvencija od 82 napusta kriterijum dubine I iskoriscavanja prilikom odredjivanja spoljne granice ovog pojasa.Prema novom resenju epikontinentalni pojas prostire se preko citavog prirodnog produzetka kopnenog podrucja do spoljnog rupa kontinentalne ivice,ili do udaljenosti do 200 nautickih milja.Prema Zenevskoj konvenciji razgranicenje se moglo izvrsiti sporazumom izmedju zainteresovanih drzava ili povlacenjem linije sredine u slucaju da nema sporazuma,a posebne okolnosti ne opravdavaju drugu granicu.Nova konvencija predvidja da se razgranicenja ovih pojaseva vrsi na osnovu medjunarodnog prava.Pravni rezim epikontinentalnog pojasa zasniva se na suverenim pravima obalne drzave radi

istrazivanja I iskoriscavanja njegovih prirodnih bogatstava.Ako drzava npr. ne iskoriscava bogatstva niti vrsi istrazivanja u epikontinentalnom pojasu, niko ne moze preuzeti takve delatnosti bez pristanka obalne drzave.Prirodna bogatstva epikontinentalnog pojasa sastoje se od rudnog I drugih nezivih bogatstava morskog dna I podzemlja zajedno sa zivim bicima koja pripadaju vrstama sa dna.Obalna drzava koja iskoriscava rudna bogatstva epikontinentalnog pojasa duzna je da plati odgovarajucu naknadu ili doprinos u naturi.46 Iskljuciva ekonomska zona je morski pojas koji se nalazi izvan teritorijalnog mora I prostire u odredjenoj sirini prema slobodnom moru.Na konferenciji u Zenevi nije reseno pitanje ovih zona,ali njihovo postojanje I prihvatanje u praksi potvrdjuje cinjenica da nije izricito utvrdjena ni sirina teritorijalnog mora.Iskljuciva ekonomska zona se danas smatra ustanovom medjunarodnog-obicajnog prava.Sirina ekonomske zone meri se od polaznih linija koje sluze za odredjivanje teritorijalnog mora.Krajnja granica do koje se moze proglasiti zona iznosi 200 nautickih milja.Obalnim drzavama ostavljeno je da u ovim okvirima odrede odnos izmedju sirine teritorijalnog mora I iskljucive ekonomske zone.Iskljuciva ekonomska zona ne cini deo teritorije nad kojim obalna drzava ima punu suverenost.Ovaj prostor ne smatra se ni morem koje je slobodno za sve drzave.Ekonomska zone je podvrgnuta posebnom pravnom rezimu koji se nalazi na prelazu izmedju teritorijalnog I slobodnog mora.Osnovne karakteristke tog rezima su prava I jurisdikcija obalne drzave I prava I slobode ostalih drzava.Prava I jurisdikciju obalna drzava ne stice samim tim sto izlazi na more.Iskljuciva ekonomska zona mora se proglasiti unutrasnjim pravnim aktom Ili medjunaordnim ugovorom.U ovoj zoni obalna drzava ima suverena prava radi istrazivanja I iskoriscavanja,ocuvanja I upravljanja zivim I nezivim prirodnim bogatstvima morskog dna.Obalna drzava poseduje I druga prava predvidjena novom Konvencijom o pravu mora.Ona obuhvataju :gonjenje stranih brodova koji povrede njene zakone,pravo donosenja I primene zakona I propisa o sprecavanju I zastiti mora od zagadjenja,pravo regulisanja,odobravanja I preduzimanja naucnog istrazivanja mora I dr.U iskljucivoj ekonomskoj zoni sve drzave,obalne I neobalne,uzivaju slobodu plovidbe,preleta,polaganja podmorskih kablova,cevovoda I drugih medjunarodnopravnih dopustenih upotreba mora koja se ticu iskoriscavanja brodova,vazduhoplova,kablova I cevovoda.Posebna prava u iskljucivoj ekonomskoj zoni priznata su neobalnim drzavama I drzavama u nepovoljnom geografskom polozaju.Drzave koje nemaju obalu mogu na pravicnoj osnovi da ucestvuju u iskoriscavanju odgovarajuceg viska zivih bogatstava ekonomske zone obalnih drzava u istom podregionu ili regionu.Drzavama u nepovoljnom geog. polozaju smatraju se po Konvenciji-obalne drzave,ukljucujuci drzave u okruzenim Ili poluokruzenim morima,koje radi zadovoljenja prehambrenih potreba svog stanovnistva ribom,zavise od iskoriscavanja zivih bogatstava mora.47 Slobodno more.. predstavlja ogromnu morsku masu koja se prostire van granica suverenosti I jursidikcije obalnih drzava.Slobodnom moru pripada vazdusni prostor I spoljni morski pojas ako obalna drzava nije proglasila iskljucivu ekonomsku zonu.Medjutim,morsko dno I podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije ima status medjunarodne zone.U slobodnom moru nijedna drzava nema iskljucivu vlast.Drzave ne mogu podvrci bilo koji deo ovog mora svojoj suverenosti.Slobodno more nije res nullius ,podlozno okupaciji,vec res communis omnium,dostupno svim drzavama .Pravni rezim slobodnog mora utvrdjen je Zenevskom konvencijom o otvorenom moru od 1958 godine I novom Konvencijom o pravu mora iz 1982.Pod slobodom plovidbe podrazumeva se pravo svake drzave ,obalne I neobalne da brodovi pod njenom zastavom plove otvorenim morem.Medjunarodno pravo trazi da izmedju drzave I broda postoji bitna Ili istinska veza.Brod koji plovi slobodnim morem nalazi se pod jurisdikcijom I nadzorom drzave ciju zastavu vije u pogledu upravnih,tehnickih I socijalnih predmeta.Medjunarodno pravo poznaje nekoliko izuzetaka od pravila da se brodovi na slobodnom moru nalaze pod jurisdikcijom drzave zastave.Prema konvenciji o pravu mora ratni brod moze izvrsiti pregled stranog trgovackog broda ako ima ozbiljnog razloga sumnji,da se brod bavi piraterijom,trgovinom robljem,da je brod bez drzavne pripadnosti,da se brod bavi neovlascenim emitovanjem.Drzave su duzne da na otvorenom moru saradjuju radi suzbijanja trgovine robljem,piraterije…Svaka drzava ima pravo da kaznjava pirate na

slobodnom moru,bez obzira na pripadnost broda I njegov personal.Zenevskom konvencijom I novom konvencijom o pravu mora,pod morskim razbojnistvom precizirana su ova krivicna dela-svaki nezakonit akt nasilja,zadrzavanja I svaka pljacka pocinjena u licne svrhe.Svaki akt dobrovoljnog ucesca u koriscenju broda koji ima piratsko obelezje,svaka radnja koja ima za cilj da podstice na vrsenje navedenih akata.Na slobodnom moru drzave su duzne da saradjuju radi suzbijanja neovlascenog emitovanja pod kojim se podrazumeva odasiljanje radiozvucnih I televizijskih programa.Znacajna je odreba iz konvencije o pravu mora da se I neobalnim drzavama omoguci uzivanje slobode otvorenog mora.U tom aktu predvidjeno je da neobalne drzave imaju pravo pristupa moru I od mora I da uzivaju slobodu tranzita svima prevoznim sredstvima.Na slobodnom moru dozvoljen je slobodan ribolov,odnosno eksploatacija flore I faune.U zenevi 1958 godine donesena je I Konvencija o ribarenju I ocuvanju biloskih bogatstava otvorenog mora prema kojoj sve drzave imaju pravo da njihovi drzavljani ribare na slobodnom moru.Sloboda preleta I sloboda polaganja podmorskih kablova I cevovoda spadaju medju klasicne slobode otvorenog mora. 48. Medjunarodna zona.Obuhvata morsko dno I podzemlje koje se nalazi van granica nacionalne jurisdikcije.More I vazdusni prostor iznad tog dela podmorja nema status medjunarodne zone.Ova zona predstavlja potpuno novu ustanovu medjunarodnog prava mora.Njenom stvaranju prethodilo je donosenje nekoliko znacajnih akata u Ujedinjenim nacijama.Rezolucijom generalne skupstine iz 1969 prvo je proglasen moratorijum u pogledu svih delatnosti radi iskoriscavanja bogatstva na dnu mora I okeana.Naredne godine usvojena je Dekleracija o nacelima koja se odnose na dno mora I okeana I njihovo podzemlje izvan granica nacionalne jurisdikcije.Dekleracija polazi od nacela da je zona rezervisana iskljucivo za miroljubive svrhe I da iskoriscavanje njenih bogatstava mora biti u interesu cele medjunarodne zajednice.Medjunarodna zona ima pravni status zajednickog dobra covecanstva.Istrazivanje I iskoriscavanje njenih bogatstava vrsi se radi dobrobiti celog covecanstva I svih drzava,bez obzira na njihov geografski polozaj.Nijedna drzava ne moze zahtevati niti vrsiti suverenost ili suverena prava nad bilo kojim delom zone I nad njenim bogatstvom.Usvojenim sporazumom o sprovodjenju dela XI Konvencije u dobroj meri se odstupilo od osnovnog principa da je morsko dno I podzemlje van granica nacionalne jurisdikcije.Njime se izaslo u susret zahtevima vodecih industrijskih zemalja da preko svojih preduzeca ,kompanija,ostvare veci uticaj u ovoj oblasti.Prihvatanjem Sporazuma one su svesno zrtvovale vecinu principa na kojima je zasnovan koncept morskog I okeanskog dna.Konvencijom o pravu mora stvoren je poseban mehanizam za upravljanje bogatstvima medjunarodne zone u cijem se sredistu nalazi Medjunarodna vlast za morsko dno.Vlast predstavlja medjunarodnu organizaciju I ima pravnu sposobnost neophodnu za obavljanje I ostvarivanje svojih ciljeva.Skupstina je najvisi organ Medjunarodne vlasti za morsko dno.Sacinjavaju je predstavnici svih drzava clanica.Skupstina utvrdjuje opstu politiku I moze da raspravlja o svim pitanjima koja su u delokrugu Medjunarodne vlasti.Odluke o bitnim pitanjima donose se dvotrecinskom vecinom glasova clanova koji su prisutni I glasaju.Savet je izvrsni organ Medjunarodne vlasti za morsko dno.U njegov sastav ulaze predstavnici 36 drzava clanica koje bira Skupstina na 4 godine.Savet vrsi nadzor nad sprovodjenjem opste politike I cini preporuke Skupstini.Njegovi pomocni organi su Komisija za pravna I tehnicka pitanja I Ekonomsko – planska komisija.Svaki clan Saveta ima jedan glas.Sekretarijat Medjunarodne vlasti za morsko dno sacinjavaju generalni sekretar kao sef administracije I osoblje.Generalnog sekretara bira skupstina na predlog Saveta ,a mandat mu traje 4 godina I moze biti ponovo izabran.Osoblje je sastavljeno od kvalifikovanih strucnjaka za obavljanje administrativnih poslova.Preduzece je organ preko koga Medjunarodna vlast neposredno obavlja delatnost I vrsi prevoz,preradu I marketing ruda dobijenih u zoni.Preduzeca ima Upravni odbor I generalnog direktora koga bira Skupstina.Medjutim,istrazivacko proizvodnu delatnost u zoni Medjunarodna vlast moze da obavlja udruzivanjem sa drzavama ugovornicama.Sporazum o sprovodjenju dela XI Konvencije izvrsene su znacajne izmene u organizaciji I funkcionisanju Medjunarodne vlasti.Radi smanjenja troskova finansiranja predvidjeno je da svi organi ii tela moraju biti rentabilni.Predvidjeno je I da zadatke preduzeca do pocetka njegovog rada obavlja Sekretarijat.Kao novi organ osnovan je Finansijski komitet od 15 clanova koje bira

Skupstina.Vodeci racuna o pravilnoj geografskoj raspodeli I predstavljanju posebnih interesa. 49. Zagadjivanje mora.Zagadjivanje mora podrazumeva covekovo neposredno ili posredno unosenje materije ili energije u morsku okolinu,ukljucujuci recna usca,koje prouzrokuje ili moze prouzrokovati takve stetne posledice kao sto su steta zivim bicima I morskoj fauni I flori,ugrozavanja zdravlja ljudi,ometanje pomorskih delatnosti,ukljucujuci ribolov I druge zakonite upotrebe mora,pogorsavanje kvaliteta morske vode I umanjenje privlacnosti prostora za stanovanje I rekreaciju.Izvori zagadjivanja mora brojni su I raznovrsni.Konvencija o pravu mora posebno regulise zagadjivanje iz kopnenih izvora,zagadjivanje od delatnosti na morskom dnu I podmorju,zagadjivanje potapanjem,zagadjivanje sa brodova I zagadjivanje iz vazduha ili vazduhom.Zagadjivanje mora se najcesce vrsi iz kopnenih izvora,kao sto su reke,siroka recna usca,cevovodi I odlivne instalacije.Posto se kopnena teritorija nalazi pod suverenom vlascu obalne drzave,suzbijanje I nadziranje ove vrste zagadjivanja prvenstveno se regulise nacionalnim zakonodavstvom.U cilju uskladjivanja nacionalnih politika do sada je zakljuceno nekoliko regionalnih ugovora u ovoj oblasti.Najznacajnije su Helsinska konvencija o zastiti Baltickog mora 1974 godine. Kuvajtska konvencija o zastiti Persijskog zaliva 1978. Atinski protokol o zastiti Sredozemnog mora od zagadjivanja iz kopnenih izvora 1980. I Konvencija o zastiti Crvenog mora I Adenskog zaliva.Zagadjivanje mora mogu prouzrokovati delatnosti koje se preduzimaju na morskom dnu I podmorju unutar granica nacionalne jurisdikcije ili u medjunarodnoj zoni.Izvori zagadjivanja u prvom slucaju su razlicite busotine,objekti I uredjaji za istrazivanj I iskoriscavanje nafte I plina u unutrasnjim morskim vodama,teritorijalnom moru,iskljucivo ekonomskoj zoni itd. Drzave koje vrse jurisdikciju nad tim delovima mora same donose zakone I propise u cilju sprecavanja I nadziranja zagadjivanja.Zenevska konvencija o slobodnom moru sadrzi samo nacelnu obavezu drzava da donesu odgovarajuca pravila.Konvencija o pravu mora predvidja da nacionalni zakoni I mere ne smeju biti manje efikasne od medjunarodnih pravila I standarda.Sprecavanje zagadjivanja koje nastaje od delatnosti u medjunarodnoj zoni spada najvecim delom u nadleznosti medjunarodne vlasti za morsko dno.Prilikom donosenja pravila I propisa Vlast posebnu paznju posvecuje zastiti od stetnih posledica busenja,jaruzenja,iskopavanja,izbacivanja otpadaka.Potapanje kao izvor zagadjivanja mora podrazumeva svako namerno izbacivanje otpadaka ili drugih materija sa brodova,vazduhoplova,platformi.Zakone I propise o suzbijanju I nadziranju zagadjivanja potapanjem donose same drzave.Potapanje u granicama teritorijalnog mora,iskljucive ekonomske zone ili epikontinentalnog pojasa ne sme se obavljati bez izricitog odobrenja obalne drzave.Na medjunarodnom planu zagadjivanje potapanjem regulisano je Londonskom konvencijom od 1972 godine.Zagadjivaci su prema stepenu stetnosti podeljeni u nekoliko grupa I za svaku od njih je propisan poseban tretman.Prvu grupu cine izuzetno opasne materije –ziva- cije je potapanje apsolutno zabranjeno.U drugoj nalaze se materije koje se mogu potapati uz uz posebne mere opreznosti I na osnovu specijalne dozvole , dok je za potapanje ostalih materija dozvoljena opsta dozvola.Zagadjenje mora sa brodova nastaje ispustanjem nafte I drugih stetnih materija u toku upotrebe broda ili za vreme I posle udesa na moru.Ova vrsta zagadjivanja je regulisana brojnim medjunarodnim ugovorima.Poseban znacaj imaju: Medjunarodna konvencija o sprecavanju zagadjivanja mora naftom od 1957 godine,medjunarodna konvencija o gradjanskoj odgovornosti za stetu prouzrokovanu zagadjivanjem naftom iz 1969.Medjunarodna konvencija o osnivanju medjunarodnog fonda za naknadu stete prouzrokovane zagadjivanjem naftom od 1971 godine I Konvencija o sprecavanju zagadjenja mora sa brodova zakljucena u Londonu 1973. god. Nova konvencija o pravu mora obavezuje sve drzave da preko nadleznih medjunarodnih organizacija I na opstim diplomatskim konferencijama utvrdjuju medjunarodna pravila I standarde u cilju sprecavanja I nadziranja zagadjivanja sa brodova.Nadleznost u oblasti pravnog regulisanja zagadjivanja mora sa brodova podeljena je izmedju drzava zastave I obalnih drzava.Obalne drzave nadlezne su da propisuju posebne uslove za ulazak stranih brodova u svoje luke ili unutrasnje morske vode I za pristajanje uz svoje stanice sa uredjajima udaljenim od obale.Medjutim,obalne drzave nadlezne su da samostalno regulisu

zagadjivanje sa brodova u delovima iskljucive ekonomske zone koji predstavljaju posebna podrucja ili podrucja prekrivena ledom.Zagadjivanje mora iz vazduha ili vazduhom je pojava novijeg datuma.Vrsi se prenosenjem stetnih materija nastalih na kopnu ili njihovim ispustanjem iz brodova I vazduhoplova. 50. Појам и правни режим мореуза Moreuzi predstavljaju uzak prirodni prolaz koji spaja dva mora.Medjunarodni karakter imaju samo moreuzi koji se upotrebljavaju za medjunarodnu plovidbu izmedju dva dela slobodnog mora ili izmedju slobodnog mora I teritorijalnog mora neke strane drzave.Nacionalni moreuzi koji ne sluze za medjunarodnu plovidbu smatraju se delom unutrasnjih morskih voda ili teritorijalnog mora.Medjunarodni moreuzi su podvrgnuti posebnom pravnom rezimu.Pravila koja uredjuju prolaz moreuzima,stvarana kroz praksu drzava I obicajno pravo,kodifikovana su Zenevskom konvencijom o teritorijalnom moru I spoljnom morskom pojasu od 1958. I novom Konvencijom o pravu mora iz 1982.Rezim plovidbe moreuzima nije jedinstveno predvidjen medjunarodnim pravom.Medjunarodni moreuzi se mogu podeliti u nekoliko grupa.Prva obuhvata moreuze sire od dvostruke sirine teritorijalnog mora u kojima celom duzinom postoji pojas slobodnog mora ili iskljucive ekonomske zone podoban za plovidbu.U drugoj grupi se nalaze moreuzi siri od dvostruke sirine teritorijalnog mora u kojima se put pogodan za plovidbu nalazi u teritorijalnom moru. Tranzitni prolaz podrazumeva ostvarivanje slobode plovidbe I preleta radi neprekinutog I brzog tranzita moreuzima,ili radi uplovljenja I isplovljenja iz luka koje se nalaze u moreuzu.Trecu grupu cine medjunarodni moreuzi koji povezuju deo slobodnog mora ili iskljucive ekonomske zone sa teritorijalnim morem drzave koja nema svojih obala na moreuzu.Pravni rezim pojedinih moreuza utvrdjen je u celini ili delimicno medjunarodnim konvencijama koje su odavno na snazi. 51. Босфор и Дарданели Cine zajedno sa Mramornim morem prirodnu vezu izmedju Crnog I Egejskog mora.Nalaze se pod suverenoscu turske I nisu bili od veceg medjunarodnog znacaja,dok je Crno more predstavljalo unutrasnje tursko more.Zabrana plovidbe ratnih brodova kroz Bosfor I Dardanele utvrdjena je Konvencijom o moreuzima 1841 godine I Pariskim ugoovorom iz 1856 godine.Izuzetak je ucinjen za lake ratne brodove koji sluze kao zastita diplomatskih misija u Carigradu I za manje ratne brodove koje je koristila Evropska dunavska komisija.Posle Prvog svetskog rata pravni rezim prolaza kroz Bosfor I Dardanele izmenjen je Lozanskom konvencijom iz 1923 godine.Konvencija je proglasila slobodu prolaza I plovidbe za sve brodove kako u doba mira tako I u doba rata.Na zahtev same Turske zakljucena je nova Konvencija o rezimu moreuza u Montreu 1936 godine.Ova konvencija uvela je znacajna ogranicenja slobode plovidbe u cilju zastite turskog suvereniteta.Pravilo o prolazu svih brodova za vreme rata ili mira ostalo je na snazi ali smo u slucaju da je Turska neutralna.Za ratne brodove predvidjena su stroza pravila.U doba mira ratna flota neobalnih drzava ne sme preci 30 000 tona,a od toga jedna neobalna drzava moze imati najvise dve trecine.Konvencijom je propisan poseban postupak prolaska kroz moreuze kao I tonaza I broj brodova koji istovremeno prolaze.Za strane ratne brodove obavezna je prethodna prijava ,koja se diplomatskim putem dostavlja Turskoj u roku od 8 ili 15 dana pre prolaza.Ratnim brodovima koji imaju vise od 15 00 tona dozvoljava se prolaz kroz moreuze ako plove jedan po jedan.Prolaz podmornica je zabranjen.Za vreme rata u kome je Turska neutralna,ratni brodovi neutralnih drzava uzivaju I dalje slobodu prolaza.Posle Drugog svetskog rata pokrenuto je pitanje izmene rezima plovidbe Bosforom I Dardanelima.Na konferenciji u Potsdamu zakljuceno je da treba izvrsiti reviziju konvencije iz Montrea.Medjutim,pregovori nisu okoncani. 52. Гибралтарски мореуз, Сунд и Белти Gibraltarski moreuz spaja Atlanski okean sa Sredozemnim morem I ima izuzetan trgovacki I vojni zancaj.Najveci deo voda moreuza izmedju Pirinejskog poluostrva I Severne Afrike predstavlja teritorijalno more Spanije I Marokoa.Rezim plovidbe ovim moreuzom nije regulisan posebnim medjunarodnim ugovorom,vec su zainteresovane drzave garantovale slobodan prolaz na dvostranoj osnovi.Britansko-francuska deklaracija iz 1904 zabranjivala je podizanje bilo kakvih utvrdjenja na Marokanskom delu obale u cilju obezbedjenja slobodnog prolaza.Zajednickom deklaracijom iz 1907 godine . Velika Britanija ,Francuska I Spanija

preuzele su obavezu da na Gibraltaru odrzavaju postojece stanje I ne vrse jednostrane izmene njegovog statusa.Spanije smatra da ovaj moreuz ima status teritorijalnog mora ,tako da strani trgovacki I ratni brodovi uzivaju pravo neskodljivog prolaza koji se ne moze obustaviti.Skandinavski moreuzi Sund I Belti povezuju Severno I Balticko more.Kontrolu nad plovidbom ovim moreuzima vrsila je Danska I naplacivala posebne takse.Rezim plovidbe stranih ratnih brodova regulisan je pravilima koja je danska donela 1913 godine I Deklaracijom od 1932 godine.Za prolaz brodova kroz deo moreuza pod danskom suverenoscu nije potrebno posebno odobrenje.U Svedskim vodama moreuza prolaz ratnih brodova potpuno je slobodan. 53. Суецки канал Morski kanali su vestacki plovni putevi izmedju dva mora stvoreni radi krace I bezbednije plovidbe.Pravni rezim morskih kanala nije zasnovan na jedinstvenim I opsteprihvacenim pravilima.Suecki kanal izgradjen je na najuzem delu kopnene prevlake izmedju evroazijskog I africkog kontinenta.Ostvarenju ideje da se vestackim putem povezu Sredozemno I Crvenom ore pristupilo se 1854 godine.Medjunarodni rezim plovidbe Sueckim kanalom ustanovljen je Carigradskom konvencijom od 1888 godie.Prema Konvenciji,koja je I danas na snazi,kanal je u miru I za vreme rata slobodan za sve trgovacke I ratne brodove.Konvencija sadrzi posebna pravila o prolazu ratnih brodova zaracenih strana.Ratni brodovi neprijateljskih drzava moraju prolaziti u najkracem roku I bez zadrzavanja.Odredbe konvencije o slobodnom prolazu postovane su do Prvog svetskog rata.Posle ulaska Turske u rat na strani osovinskih sila ,Velika Britanija je ogranicila tu slobodu uslovljavajuci prolaz kanalom svojom dozvolom.Godine 1922 Egipat je proglasen nezavisnom drzavom,a njegov suverenitet nad Sueckim kanalom potvrdjen je ugovorom od 1936 godine.Egipat je 1956 godine nacionalizovao Suecku kompaniju I preuze upravu nad kanalom.Savet bezbednosti je utvrdio sledeca nacela o statusu kanala i rezimu prolaza 1) prolaz kanalom slobodan je I otvoren bez ikakve direktne ili prikrivene diskriminacije,suverenitet egipta mora se postovati,upravljanje kanalom mora biti odvojeno od politike,takse za prolaz kanalom utvrdjivace se sporazumom Egipta I drzave korisnika kanala.Prihvatajuci rezoluciju Saveta bezbednosti 1957 godine Egipat se obavezao da ce postovati Carigradsku konvenciju. 54. Панамски и Килски канал Panamski kanal koji spaja Tihi I Atlanski okean,prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi.Koncesiju za gradnju kanala SAD su dobile na osnovu ugovora sa Kolumbijom 1903 godine.Pravni polozaj Panamskog kanala I rezim prolaza bili su regulisani ugovorima SAD sa Velikom Britanijom iz 1901 godine.Prema ovim ugovorima,SAD su dobile na stalno koriscenje,zaposedanje I nadzor zonu kanala u sirini od 10 milja,kao I morski pojas od 3 milje.U toj zoni SAD mogu da drze policiju,vojne trupe I grade utvrdjenja.Ugovorima je kanal neutralizovan I otvoren za prolaz trgovackim I ratnim brodovima svih zastava.Novi pravni rezim Panamskog kanala stvoren je panamsko americkim ugovorima od 1977 godine.Ugovorom o Panamskom kanalu (Torihos – Karterov ugovor) stavljeni su van snage svi raniji ugovori,a Panami je priznat suverenitet nad citavom teritorijom,ukljucujuci I zonu kanala.Sad su do kraja 99 godine zadrzale upravu nad kopnenim I vodenim podrucjem radi obezbedjenja koriscenja,plovidbe,zastite I odbrane kanala.Uprava se vrsila preko komisije Panamskog kanala.Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala predvidja da u doba mira I za vreme rata kanal ostane siguran I otvoren za mirni prolaz brodova svih drzava pod uslovima pune jednakosti.Strane ugovornice I druge drzave koje priznaju neutralizaciju obavezuju se da u slucaju rata nece u samom kanalu.prilaznim putevima ,izvoditi ratne operacije.Kilski kanal….povezuje zaliv u Baltickom moru sa uscem reeke Labe u Severnom moru.Sagradjen 1896 godine na nemackoj teritoriji,imao je nacionalni karakter sve do kraja Prvog svetskog rata.Versajskim ugovorom kanal je otvoren za prolaz svih trgovackih I ratnih brodova,osim brodova drzava koje su u ratnom stanju sa Nemackom.Slobodan prolaz mogao se ograniciti radi policijskog,sanitarnog I carinskog pregleda.Tokom Rusko-Poljskog rata , Nemacka je proglasila neutralnost I odlucila da kroz kanal ne propusta brodove koji prevoze oruzje I municiju za ratujuce strane.Za vreme Drugog svetskog rata Nemacka je kanal koristila kao svoju vojnu bazu. 55. Службеност у међународном праву

To je obaveza drzave da se na svojoj teritoriji uzdrzava od vrsenja akata koji su u njenoj nadleznosti ili da tolerise na svojoj teritoriji vrsenje akata strane drzave.Ova obaveza drzave proistice ili iz opstih medjunarodnih pravila ili je ugovorne prirode.Sluzbenosti koje proizilaze iz opstih pravila medjunarodnog prava autori nazivaju prirodnim,kao rezultat stare podele pravnih pravila na prirodna I ugovorna.Ako sluzbenosti koriste medjunarodnoj saradnji,uzajamnom ekonomskom razvoju drzava,one predstavljaju pozitivni medjunarodnopravni instrument.Ukoliko su sluzbenosti iznudjene od strane druge drzave ili se koriste kao sredstvo politickog pritiska u najsirem smislu reci I ugrozavaju suverenost jedne drzave – one su negativne.Od porekla I namene zavisi priroda funkcije ovog medjunarodnog pravnog instrumenta.Sve vise se granaju vrste sluzbenosti.Kao standardne sluzbenosti smatraju se slobodne zone u delu luke ili oko zeleznicke stanice.Nasa zemlja je raspolagala slobodnom zonom u Solunu,na osnovu Konvencije od 10 maja 1923 godina..U standardne sluzbenosti ubrajaju se I podizanje postrojenja na tudjoj teritoriji,na primer,podizanje elektricnih centrala,zatim pravo gradjenja zeleznickih pruga … Takodje,sluzbenosti mogu biti uspostavljene I u cilju demilitarizacije odredjenog podrucja,zabranom podizanje utvrdjenja,sto se cesto utvrdjuje u ugovorima o miru itd. 56. Појам и врсте одговорности држава

Odgovornost u pravu je posebna pravna institucija stvorena povredom nekog tudjeg prava,odnosno pravnog dobra koje je zasticeno vazecim propisima.U medjunarodnom pravu postoji slicna situacija,iako neadekvatna.Svi teoreticari se uglavnom slazu da odgovornost mora biti ustanovljena I u ovoj pravnoj disciplini.Odgovornost u medjunarodnom pravu,uopste,nastaje Iz fakta pricinjene stete,tj povrede nekog prava ili pravnog dobra neke druge drzave.Steta moze nastati iz pojedinacnog,kao I ugovornog odnosa,krivicne delatnosti,javne aktivnosti vlada ili njenih organa I zbog loseg funkcionisanja javnih I drzavnih sluzbi.Do odgovornosti moze doci u medjunarodnim privatnim odnosima,u odnosima izmedju drzava I drugih medjunarodnih kolektiviteta.Vrste : drzava kao subjekt moze da snosi politicku odgovornost (razoruzanje drzave agresora) moze da snosi I gradjanskopravnu odgovornost (naknada stete prouzrokovane ratom). Medjutim drzava kao subjekt ne moze da bude krivicno odgovorna,jer bez vinosti nema krivicne odgovornosti. Drzava ne moze biti kao subjekt izvedena pred sud,niti se moze protiv nje voditi krivicni postupak.Grupe ili organizacije kao pravna lica mogu biti krivicno odgovorne u granicama jedne drzave,ali ne I drzava kao pravno lice.I kada bi automatski clanstvo u jednoj organizaciji izazvalo krivicnu odgovornost,opet se ne bi mogla ova pravna lica izjednaciti sa drzavom kao pravnim licem.Medjunarodna krivicna odgovornost je neprenosiva.Fizicka lica odgovaraju za svoja krivicna dela koja su izvrsila u ime drzave,a ne zato sto se krivicna odgovornost moze preneti sa drzave na pojedinca.Ona je neprenosiva.Postoji,obrnuto,shvatanje da dela koja nije drzava ucinila nisu od znacaja za medjunarodno pravo.Iz toga se izvlaci zakljucak da ne mogu biti krivicno odgovorni upravljaci,odnosno drzavni funkcioneri sto su prekrsili jedan medjunarodni ugovor,a oni,medjutim,nisu ucestvovali u njegovom sklapanju.Prama tome,po misljenju pristalica ovakvog shvatanja,ako dodje do odgovornosti ,odgovorna je drzava kao licnost,a ne oni koji nisu smatrali da je u drzavnom interesu da postuju jedan medjunarodni ugovor.Treba razlikovati subjekta medjunarodnopravnog odnosa I subjekta napada na medjunarodnopravni odnos.Naime,radi se o subjektu koji konstituise izvestan medjunarodnopravni odnos I subjektu koji ga nije konstituisao,vec ga ugrozava,napada.Smatra se da je tesko govoriti o odgovornosti za ustavne I administrativne akte u internom pravnom poretku.Problem je do koje se mere ta odgovornost moze postaviti u medjunarodnom poretku.Direktna odgovornost ustavnih I zakonodavnih organa je u suprotnosti sa pojmom suverenosti,smatraju izvesni teoreticari.Prema mnogim piscima ,velika je I skoro neosporna odgovornost drzave za njena administrativna akta, tj. za postupke izvrsnih organa narocito u pogledu nepridrzavanja ugovornih obaveza,zloupotrebe raznih formalnosti.Kao I svaki sklopljeni ugovor,tako I ugovori finansijske prirode moraju biti postovani I izvrsavani.Ali,ni u kom slucaju,danas se ne moze iz ovog nacela izvesti pravilo o kolektivnoj odgovornosti celokupnog stanovnistva I kao prinudna mera upotrebiti oruzana

sila.Drzave duznici,bombardovane su od strane drzave poverioca.Argentinski ministar inostranih poslova Luj Drago suprotstavio se postupku stranih sila u Venecueli I izneo tezu o finansijskoj suverenosti drzave.Drzavni poverilac,po njemu,ne moze putem sile da naplati svoj dug od druge drzave (Dragova doktrina). Njegova je doktrina u Porterovoj doktrini suzeno na taj nacin sto se sila u pomenutu svrhu moze upotrebiti samo ako drzava duznik ne prihvati arbitrazno sudjenje.Izuzetak se odnosi na strane drzavljane.Drzava ima pravo da zahteva zastitu konkretnih interesa svojih drzavljana na stranoj teritoriji (Kalvova doktrina).Medjunarodni sud pravde 1953. godine doneo je odluku da nijedna drzavva ne moze na svoju ruku lisiti strane drzavljane njihovih stecenih prava,bez pravicne naknade.Sto se tice odgovornosti za akte nacionalnih sudova,nacelo nezavisnosti nacionalnih sudova,kao I njihovo eventualno isticanje prava presudjene stvari ne moze biti razlog za nepostovanje medjunarodnih prava I obaveza jedne drzave.Povreda medjunarodnog prava od strane nacionalnih sudova moze biti uglavnom u sledecim slucajevima : ako je protumaceno ili primenjeno neko pravno pravilo koje se direktno kosi sa opsteusvojenim pravilom medjunarodnog prava,ako se sudskom odlukom vredja ili nisti izvesna medjunarodna obaveza drzave,ako je posredi tzv odrizanje pravosudja,tj. uskracivanje postupka,ili donosenje ocigledno nepravicne odluke na stetu interesa strane drzave ili drzavljana.Prema tome ,medjunarodna odgovornost drzava moze se rezimirati trojako: Prvo,kao neposredna odgovornost drzave za akte koji se pripisuju drzavnom aparatu kao celini I u tim slucajevima tuzba se upravlja protiv drzave.Ostavlja se internom pravu tuzene drzave da regulise odgovornost pojedinaca kao neposrednih izvrsilaca. Drugo,od drzave se zahteva da preduzme sankcije protiv odgovornih pojedinaca na svojoj teritoriji I tuzba se upravlja na drzavu kao nosioca vlasti koji treba da pruzi zadovoljenje preduzimanjem postupka.Trece,odgovornost drzave potice iz funkcionisanja njenih sluzbi,iz nedovoljne organizacije na njenoj teritoriji,jer svaka organizacija predstavlja rizik za onoga koji je duzan da organizaciju uspostavi.Svaka drzava snosi rizik za objektivne povrede medjunarodnog prava na svojoj teritoriji.Dok su prve dve odgovornosti neogranicene I smatraju se prirodnim jer proisticu iz delikta,treca vrsta odgovornosti je jos uvek sporna u pogledu svog obima.Na haskoj konferenciji 1930 godine nije uspela teza drzava izvoznica kapitala da je teritorijalna drzava bez ogranicenja I apsolutno odgovorna za svaku stetu nastalu zbog ostecenja interesa stranaca. 57. Последице одговорности Ogledaju se u ovim oblicima: a) U udovoljavanju moralno-politickog karaktera koje moze biti u formi izjave zaljenja,svecanog izvinjenja,odavanja pocasti zastavi strane drzave,svecanog sprovoda posebnom komemoracijom itd.Svaki nacin ovakvog udovoljavanja mora imati javni karakter. b) U udovoljavanju putem naknade stete.Steta se moze nadoknaditi na dva nacina : ili povracaju u prethodno stanje,kao da povreda nije ucinjenamili davanjem,odnosno primanjem odredjene svote novca ili pak u obliku neke druge naknade. Prema kelzenu,cak je neizvesno da li je drzava koja je pretrpela stetu obavezna da pokusa da dodje do sporazuma sa drzavom koja je izvrsila povredu.On izvodi zakljucak da je obaveza da se popravi ucinjena nepravda ovoj drugoj drzavi supstitutna obaveza,a ne sankcija. Medjutim,po clanu 36 Statuta Medjunarodnog suda pravde tacka g) Sud je nadlezan da odredi prirodu ili obim duzne odstete za povredu jedne medjunarodne obaveze,pa prema tome,postoji odredjen postupak u medjunarodnom pravu za odredjivanje sadrzine duznosti odstete.Tacno je da je odgovornost,bila ona gradjanska ili krivicna,kolektivna ili individualna,ugovorna ili deliktna ,uvek represivnog karaktera.Stoga ako je povredjeno neko pravo drzave ,koje je zasticeno pravilima medjunarodnog prava,izvrsilac takvog dela,ako je osudjen na naknadu stete,takva naknada stete predstavlja sankciju savremenog medjunarodnog prava. 58. Дефиниција међународних организација Pozitivno medjunarodno pravo ne odredjuje blize ovaj pojam.Vecina definicija ima cisto terminoloski karakter.Opsteprihvacena definicija medjunarodne organizacije ne postoji ni u teoriji medjunarodnog prava.Razliciti pristupi u odredjivanju ovog pojma posledica su brojnih cinilaca,medju kojima posebno mesto imaju razlozi istorijske I doktrinarne prirode.Tradicionalna doktrina nastojala je da fenomen medjunarodnog organizovanja,koji je

proisteko Iz povremenih oblika visestranog okupljanja drzava,uklopi u jedan etatizovan poredak kakv je bio sistem klasicnog medjunarodnog prava.Otuda se u prvim definicijama medjunarodne organizacije odredjuju kao kolektivni ili zajednicki organi veceg broja drzava.Po recima Kelzena,medjunarodna organizacija je zajednica osnovana ugovorom kojim se stvaraju posebni organi sa zadatkom da ostvaruju ciljeve radi kojih je ona osnovana.Ova zajednica nema karakter drzave ili federacije,vec se radi o konfederaciji drzava.Sa napustanjem tradicionalnih shvatanja,teorija ukljucuje u postojece definicije nove elemente.Neslaganja se pojavljuju u odnosu na prirodu I broj tih elemenata.Na jednoj strani nalaze se pisci koji ovaj pojam odredjuju prvenstveno sa politickog stanovista.Tako se istica da su medjunarodne organizacije oblici saradnje izmedju drzava osnovani njihovom voljom sa ciljem da se udruzivanjem ostvari vladavina odredjenog poretka u medjunarodnom drustvu I da one funkcionisu u miljeu gde su glavne licnosti drzave.Mnogo su znacajniji pokusaji da se pojam organizacija odredi sa stanovista medjunarodnog prava.Jedna grupa pisaca nastoji da postavi dovoljno siroke definicije koje ce obujvatiti najraznovrsnije oblike medjunarodnog organizovanja.Drugi,ciji je broj veci,iz pojma medjunarodnih organizacija iskljucuju privatne I nevladine organizacije.Ovim definicijama je zajednicko da polaze od medjudrzavnog karaktera I ugovorne osnove nastanka organizacija.Zato se uvek istice da su medjunarodne organizacije udruzenja ili tvorevine drzava zasnivane na medjunarodnom ugovoru koji predstavlja ustavni akt organizacije.Medjutim,postoje I pisci koji navode jos neke karakteristike medjunarodnih organizacija.Moze se izdvojiti nekoliko grupa definicija. U prvoj bi se nasle definicije kod kojih je naglasak na strukturi I stalnom karakteru medjunarodnih organizacija (takozvane institucionalne definicije). Tako se kaze da je medjunarodna organizacija oblik saradnje drzava zasnovan na postojanoj pravnoj osnovi u obliku statuta,koji odlikuje relativno stabilan sastav clanova,postojanje stalnih organa sa odredjenim nadleznostima I stalni parametri procesa donosenja odluka.Sledeca grupa obuhvata definicije u kojima se posebno mesto daje zadacima ili funkcijama medjunarodnih organizacija (tkz. funkcionalne definicije) Ovi pojmovi,medjutim nemaju u teoriji jedno opsteprihvaceno znacenje.Medju njima se izdvaja glediste u skladu sa kojim medjunarodna organizacija predstavlja ustanovu koju su zajednicki obrazovale dve ili vise drzava radi unapredjenja ili uskladjivanja nacionalnih napora saglasno ciljevima ugovorenim izmedju tih drzava.Po nesto drugacijem shvatanju,medjunarodne organizacije su udruzenja drzava,stvorena sporazumom izmedju clanica,koji imaju stalni sistem organa I ciji se zadatak sastoji u ostvarivanju zajednickih interesa putam saradnje medju clanovima. Kod trece grupe definicija u prvi plan se istice pravni polozaj organizacija.Ni ovde nema potpune saglasnosti oko toga sta ovaj specijalni status znaci.Neki pod njim podrazumevaju posebnu pravnu licnost,te se medjunarodna organizacija definise kao udruzenje drzava,osnovano ugovoromkoje poseduje statut I zajednicke organe I imaju pravnu licnost razlicitu od licnosti drzava clanica.Postoji misljenje I da su medjunarodne organizacije medjunarodni drzavni organizmi,zasnovana na visestranom ugovoru-statutu. 59. Карактеристике међународних организација Medjunarodne organizacije su tvorevine drzava. U procesu njihovog nastanka I delovanja drzave imaju odlucujucu ulogu.One se pojavljuju kao osnivaci,clanice I glavni nosioci aktivnosti organizacija.U isto vreme,preko njih se obezbedjuje finansiranje I izvrsenje odluka kod vecine savremenih organizacija.Iz takve uloge je proisteko naziv medjudrzavne organizacije.Od pravila da se u ulozi osnivaca I clanice mogu pojaviti samo drzave odstupa se u nekim savremenim organizacijama.Tako Svetska meteoroloska organizacija dopusta prijem u clanstvo teritorije ili grupe teritorija koje nisu samostalne u vodjenju spoljne politike pod uslovom da imaju sopstvenu meteorolosku sluzbu.Prema Ustavu Svetske zdravstvene organizacije nesamoupravne teritorije I teritorije pod staratekhstvom mogu postati pridruzene clanice.Uclanjenje tvorevina koje nisu suverene ne menja pravni karakter ovih organizacija.Medjunarodne organizacije su tvorevine zasnovane na ugovornoj osnovi.Nastanak organizacija uvek je rezultat saglasnosti volja drzava osnivaca.Ta saglasnost obicno je izrazena u formi visetranog medjunarodnog ugovora.Samo izuzetno,organizacija moze biti stvorena I bar u prvo vreme delovati bez formalnog sporazuma izmedju drzava clanica.Ugovori o osnivanju medj. org. nose razlicite nazive. U zvanicnoj su upotrebi nazivi – povelja,pakt,konvencija,ustav,statut,ugovor ili osnivacki

ugovor.Konstitutivni akti medjunarodnih organizacija podlozni su u nacelu opstim pravilima ugovornog prava kako u pogledu zakljucenja,tako I tokom svog delovanja.Njihovi tekstovi se usvajaju na diplomatskoj konferenciji posebno sazvanoj u tu svrhu ili pak na medjunarodnim skupovima.Usvojeni tekst potpisuju ovlasceni predstavnici svih drzava ucesnica.Da bi stupio na snagu konstitutivni akt mora biti ratifikovan saglasno ustavnim propisima drzava.Kod organizacija uzeg clanstva trazi se ratifikacija svih drzava clanica ,dok je u univerzalnim organizacijama dovoljna ratifikacija unapred odredjene vecine drzava.Kada konstitutivni akt stupi na snagu na njega se , uz odredjena odstupanja ,moze primeniti najveci broj pravila ugovornog prava o dejstvu multilateralnih ugovora. To je samo jedna formalna strana pravnog karaktera konstitutivnih akata.U materijalnom smislu oni su mnogo vise od obicnih multilateralnih ugovora.Ono sto ih kao posebnu kategoriju izdvaja jeste cinjenica da njihovim stupanjem na snagu nastaje nova pravna licnost koja se ukljucuje u medjunarodni zivot.Stvaranje prava I obaveza izmedju strana ugovornica ,ovde se nalaze u drugom planu.Oni odredjuju glavne ciljeve,zadatke I podrucje delovanja organizacije.Medjunarodne organizacije su trajne tvorevine sa stalnim organima.Njihovu trajnost treba shvatiti u relativnom a ne u apsolutnom smislu.Veoma retko se dogadja da drzave unapred odrede vreme za koje je organizacija stvorena.Kao izuzetan primer navodi se Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj I celik,koji je zakljucen na 50 godina,racunajuci od dana stupanja na snagu.Kontinuitet delovanja obezbedjuje I sistem stalnih organa.Ti organi izdvajaju medjunarodne organizacije u odnosu na druge oblike saradnje drzava,kao sto su medjunarodni kongresi I diplomatske konferencije.U strukturi savremenih organizacija nalaze se najraznovrsniji organi.Oni se medjusobno razlikuju kako po broju I sastavu,tako I prema prirodi svojih zadataka,nadleznostima I uzajamnim odnosima.Polazeci od svojstva clanova organa kao kriterijuma , mogu se podeliti na organe u ciji sastav ulaze predstavnici drzava I vlada,organe sastavljene od nezavisnih licnosti I organe ciji su clanovi predstavnici odredjenih grupa a ne vlada.S obzirom da najveci broj danasnjih organizacija predstavlja udruzenja suverenih drzava,razumljivo je da u njihovoj strukturi glavno mesto zauzimaju organi koji okupljaju predstavnike drzava I vlada.Plenarni organi sastavljeni su od predstavnika svih drzava clanica I po tome su slicni diplomatskim konferencijama.Ali,za razliku od konferencija,to su stalni organi koji se sastaju u unapred odredjenim vremenskim periodima ili prema potrebi.Iako nose razlicite nazive plenarni organi su obicno I najvisi organi sa najsirom nadleznoscu za utvrdjivanje politike I delatnosti organizacije.Izvrsni organ je uzi po sastavu I obuhvata samo deo drzava clanica.Izuzetak su regionalne organizacije kod kojih su I ovi organi plenarni.Nazivi su im razliciti:savet,upravni odbor,izvrsni komitet ili izvrsni odbor.Nadleznost ovih organa najcesce se sastoji u rukovodjenju radom organizacije izmedju zasedanja plenarnih organa I donosenju odluka o manje vaznim pitanjima.Organi sastavljeni od nezavisnih pojedinaca koji nisu predstavnici svojih drzava proistekli su iz nekadasnjih medjunarodnih biroa.Glavna im je odlika da nikada ne prekidaju rad I tako u pravom smislu obezbedjuju kontinuitet delovanja organizacije.U vecini slucajeva oni se nazivaju sekretarijati,a sastoje se od seva I odredjenog osoblja koje mu pomaze u radu.Sekretarijati imaju karakter administrativnog organa u ciju nadleznost spadaju poslovi u vezi sa pripremanjem zasedanja najvisih I izvrsnih organa I sprovodjenje u zivot donetih odluka.Organe ciji clanovi ne predstavljaju vlade,vec odredjene grupe,imaju samo pojedine regionalne organizacije.Izbor ovih lica vrsi se na dva nacina.PO jednom modelu,parlamenti drzavva clanica delagiraju odredjeni broj svojih clanova,vodeci racuna o srazmernoj stranackoj zastupljenosti.Drugi nacin sastoji se u neposrednim izborima od strane stanovnistva drzava clanica.Medjunarodne organizacije su tvorevine sa posebnim pravnim polozajem.Organizacije nije prost zbir ili mehanicka zajednica drzava koje je sacinjavaju.U internim pravnim porecima drzava clanica medjunarodne organizacije se pojavljuju kao pravna lica.Poseban polozaj organizacija na medjunarodnom planu ogleda se u njihovom medjunarodnopravnom subjektivitetu.Status subjekta medjunarodnog prava podrazumeva,nacelno,mogucnost da medjunarodna organizacija bude nosilac medjunarodnih prava I obaveza,da neposredno ostvaruje svoja prava I odgovara neposredno za neizvrsavanje svojih obaveza.Medjunarodnopravni subjektivitet organizacija obuhvata citav niza pravnih atributa. To su privilegije I imuniteti koji se u cilju nezavisnog vresenja funkcija daju ne samo predstavnicima drzava clanica prema medjunarodnoj

organizaciji,nego I samoj organizaciji I njenim sluzbenicima.Da bi ostvarila svoja prava,organizacijama su dostupna sva sredstva koja na medjunarodnom planu postoje za mirno resavanje sporova,izuzimajuci parnicni postupak pred Medjunarodnim sudom pravde. 60. Претече и Друштво народа Ideja o organizaciji medjunarodne zajednice vrlo je stara.Postojala su izvesna shvatanja o ligi drzava jos kod starih grka.U srednjem veku borba za prevlast bila je pracena predlozima pisaca I mislilaca toga doba.Tokom Prvog svetskog rata saveznicke vodje bodrili su svoje naroda da izdrze u ratnom naporu I postignu pobedu ne zaleci zrtve.Zato im se kao nagrada I njima I njihovom potomstvu ,obecavao posleratni mir,koji ce biti cuvan uglavnom od strane medjunarodne organizacije,vec ranije nazvanom Drustvom naroda.Iako je bilo medju vodecim svetskim politicarima shvatanja da bi buduca medjunarodna organizacija za cuvanje svetskog mira bila utopija svoje vrste ,kao sto su mislili,na primer,Klemanso I Lojd Dzordz,bilo je I politicara koji su se svesrdno zalagali za njeno ostvarenje,nadajuci se da ce tako politicki jos vise pridobiti mase. Vudro Vilson,Americki predsednik,u svojim 14 tacaka , on kaze : Osnovace se sa narocitim obavezama jedno opste udruzenje naroda koje ce priznati I malim I velikim drzavama uzajamnu garanciju za politicku nezavisnost I teritorijalni integritet.Medjutim u njegovom odsustvu iz SAD za vreme rada Konferencije mira u Parizu koja je otvorena 18 januara 1919 godine,u Sad naglo se povecala opozicija protiv Vilsonove akcije za stvaranje Drustva naroda,sto je dovelo do odbijanja ratifikacije Versajskog ugovora o miru od strane americkog kongresa I njihovog neulazenja u Drustvo naroda.Organi Drustva naroda bili su Skupstina I Savet.Njima je bio pridodat stalni Sekretarijat.Naknado je doslo do stvaranja Stalnog suda medjunarodne pravde,kao,po nekim piscima,sudskog organa Drustva.Skupstinu su sacinjavali predstavnici clanova Drustva , I to po tri delegata na svaku drzavu clanicu koji su raspolagali samo sa jednim glasom.Skupstina je bila nadlezna za svako pitanje koje je bilo u delokrugu Drustva ili se odnosilo na svetski mir.Savet se sastojao od predstavnika glavnih saveznickih I udruzenih sila I predstavnika cetvorice ostalih clanova Drustva,biranih od strane Skupstine slobodno I u doba kad ona nadje za shodno.Odluke su se donosile putem jednoglasnosti.Pitanja postupka bila su resavana vecinom glasova.Pakt je predvidjao ogranicenje naoruzanja,postupak u slucaju izbijanja spora,kao I nacin ispitivanja spora u Svetu ili u Skupstini.Miler je Drustvo naroda nazvao savetodavnim organom drzava. Drustvo naroda je stvoreno odnosno zamisljeno kao medjunarodnopoliticki I pravni mehanizam,koji bi,izlazenjem u susret svetskom javnom mnjenju,bio I jedno od sredstava za regulisanje Evropske politicke ravnoteze.Tvorci Drustva naroda zamislili su ovu medjunarodnu organizaciju kao centralno sediste u kome ce se razvijati medjunarodni politicki zivot. 61. Стварање Организације уједињених нација Na Moskovskoj konferenciji odrzanoj 19 do 30 oktobra 1943 godine,prvi put je spomenuta buduca medjunarodna organizacija koja ce pocivati na nacelu suverene jednakosti drzava I nacelu univerzalnosti za sve miroljubive drzave. 1944 godine predstavnici SSSR-a ,SAD,Ujedinjenog kraljevstva I Kine odrzali su niz sastanka u Vasingtonu,u Palati Dambarton Oks,po kojoj je ova konferencija nazvana,u cilju formulisanja predloga za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije – Ujedinjenih nacija.Na ovoj konferenciji usvojen je nacrt buduce Povelje kao osnovnog radnog dokumenta na osnovu kojeg ce se voditi rasprave na iducoj ,osnivackoj konferenciji u San Francisku 1945 godine,Statut Medjunarodnog suda pravde predstavlja sastavni deo Povelje Ujedinjenih nacija.Povelja zajedno sa ovim statutom ratifikovana od strane nase zemlje Zakonom o Povelji Ujedinjenih nacija,objavljenim u sluzbenom listu DFJ 45 godine.Jugoslavija spada u red drzava osnivaca Organizacije ujedinjenih nacija.

62. Главни циљеви Уједињених нација и основна начела Повеље Organizacija ujedinjenih nacija je subjekt medjunarodnog prava.Ona uziva na teritoriji svakog od svojih clanova onu pravnu sposobnost koja joj je potrebna za obavljanje njenih zadataka.Glavni ciljevi…Povelja predvidja 4 glavna cilja Ujedinjenih nacija. To su : prvo,cuvanje medjunarodnog mira I bezbednosti,drugo,razvijanje prijateljskih odnosa,trece,ostvarenje svestrane medjunarodne saradnje I , cetvrto,stvaranje sredista Ujedinjenih nacija u kojem ce

se uskladjivati njihove akcije radi zajednickog ostvarivanja navedenih ciljeva.Da bi se ovi ciljevi postigli utvrdjena su nacela,I to : Nacelo suverene jednakosti drzava.Iako ovo nacelo nije dosledno sprovedeno u svim organima OUN,ono je postalo opsti princip savremenog medjunarodnog prava. Nacelo savesnog ispunjavanja obaveza- Radi se o obavezama koje proisticu iz Povelje. U prednacrtu Povelje stoji : Sve clanice Organizacije obavezuju se da ce , radi osiguranja njihovih prava I koristi koje proisticu iz clanstva u Organizaciji,ispuniti obaveze koje na njih padaju u saglasnosti sa Poveljom.Neke drzave clanice pod ‘savesnim’ ispunjavanjem obaveza podrazumevaju logicno tumacenje akcija , a neke svoje mogucnosti prema prilikama.Termin ‘savesnost’ nema isti karakter u medjunarodnom pravu kao u gradjanskom pravu,jer ne postoji tip svesne drzave koji bi se mogao uporediti sa dobrim domacinom u svakodnevnom zivotu.Mera savesnosti zavisi od konkretne politicke ocene I specificnih okolnosti.Ovo nacelo,ovako postavljeno u Povelji,doprinosi izgradnji moralne strane u medjunarodnim odnosima koji se razvijaju kroz Organizaciju ujedinjenih nacija kao jednog od oblika opsteg interesa. Nacelo resavanja medjunarodnih sporova mirnim putem – Rat se iskljucuje kao sredstvo za resavanje medjunarodnih sporova.U slucaju ugrozavanja mira,njegovog narusenja I agresije,OUN je nadlezna da reaguje , na osnovu glave VII Povelje I postupka koji je u ovoj glavi utvrdjen.Predvidjeni su mehanizam I sredstva za mirno resavanje svih sporova. Nacelo politicke nezavisnosti drzava I njihovog teritorijalnog integriteta-Ovo nacelo stiti suverena prava drzava clanica u njihovim medjusobnim odnosima.Politicka nezavisnost se odnosi na unutrasnji I spoljnopoliticki zivot drzave clanice,ogranicen jedino pravilima medjunarodnog prava.Zastita teritorijalnog integriteta predstavlja usvajanje Stimsonove doktrine. Nacelo unutrasnje nadleznosti drzava clanica- Ovo se nacelo sastoji u zabrani Organizacije ujedinjenih nacija da se mesa u unutrasnje poslove svake drzave.Izuzetak se odnosi na primenu prinudnih mera. U vezi sa primenom ovog nacela praksa Organizacije ujedinjenih nacija je stvorila 4 teze : Prva teza predstavnika Juznoafricke Unije,prema kojoj su Ujedinjene nacije , odnosno Generalna skupstina apsolutno nenadlezni da razmatraju pitanja koja potpadaju pod unutrasnju nadleznost drzave clanice I da stoga nemaju prava da donose preporuke u vezi sa ovakvim slucajevima.Druga teza pravi razliku izmedju ispitivanja spora I formulisanja preporuka.Naime,dozvoljava se ispitivanje cinjenicnog stanja,ali se osporava donosenje preporuka.Treca teza pravi razliku izmedju ispitivanja spora I formulisanja preporuka.Naime,dozvoljava se ispitivanje cinjenicnog stanja,ali se osporava donosenje preporuka.Cetvrta teza se sastoji u najsirem tumacenju ovog principa,tj. da su organi Ujedinjenih nacija nadlezni I da ispituju cinjenicno stanje I da formulisu preporuke u svakom slucaju.Teza Juznoafricke unije je neprihvatljiva,jer bi njeno usvajanje predstavljalo u nacelu onemogucavanje prakticnog funkcionisanja ove medjunarodne organizacije. U Ujedinjenim nacijama se zabranjuje gruba intervencija,direktno mesanje u unutrasnje poslove jedne drzave clanice.Ujedinjene nacije donose odluke takve prirode da se vladi jedne drzave clanice preporucuje izvrsenje obaveza koje je ona u stvari vec preuzela potpisujuci I ratifikujuci Povelju Ujedinjenih nacija.Ujedinjene nacije donose odluke takve prirode da se vladi jedne drzave clanice preporucuje izvrsenje obaveza koje je ona u stvari vec preuzela potpisujuci I ratifikujuci Povelju Ujedinjenih nacija.Dakle,pravo drzava clanica na isticanje unutrasnje nadleznosti treba I dalje da ostane opsti princip Ujedinjenih nacija. 63. Политичка и правна природа Организације уједињених нација..Povelja Ujedinjenih nacija predstavlja politicki I pravni kompromis drzava koje su je potpisale I ratifikovale.Politicki kompromis je dvostrukog karaktera.To je sporazum izmedju velikih sila,buducih stalnih clanova Saveta bezbednosti I velikih sila I drugih drzava s druge strane.Taj sporazum ispoljen u clanu 27 povelje I poznat je pod nazivom Jaltska formula.Ova formula se prakticno sastoji u mogucnosti ulaganja veta od strane pet velikih sila na predmete koji ne dolaze u red postupka.To pravo kvalifikovanih velikih sila vezano je za njihov specificni polozaj u Savetu bezbednosti,a siroka nadleznost ovog organa omogucuje im da vode glavnu rec po pitanjima od zivotnog znacaja kako u pogledu medjunarodnog mira I svetske bezbednosti ,tako I u vezi sa funkcionisanjem same organizacije.Politicki sistem Ujedinjenih nacija,stvoren u prvom redu radi ocuvanja medjunarodnog mira I bezbednosti,zasnovan je na ideji politicke medjunarodne ravnoteze u svetu posle Drugog svetskog rata,sa tendencijom univerzalnosti.Ta politicka koncepcija imala je uticaja I na

pravni karakter OUN. Ona nije mogla imati ni oblik stalne diplomatske konferencije,jer bi u tom slucaju takav oblik bio nepogodan za efikasno cuvanje posleratnog medjunarodnog mira. 64. Ревизија Повеље Povelja predvidja amandmanski postupak I dva postupka za reviziju Povelje.Amandmanski postupak predvidjen je u clanu 108, a za reviziju Povelje predvidja se vanredni postupak u stavu 1 I 2 clana 109 I automatski postupak u stavu 3 clana 109. Amandmanski postupak.. se sastoji u ukljucivanju amandmana u tekst Povelje,usvojene 26 jula 1945 u San Francisku.Amandmani stupaju na snagu za sve clanove pod sledecim uslovima : kada budu izglasani od strane dve trecine clanova generalne skupstine,ratifikovani od dve trecine clanova,ratifikovani od svih stalnih clanova Saveta bezbednosti,ratifikacija se mora obaviti od strane svih clanova saglasno ustavnim propisima clanica koje su amandmane podnele na ratifikaciju svojim nadleznim organima,a za taj akt su oni predvidjeni u njihovim ustavima.Vanredni postupak…se sastoji u mogucnosti odrzanja Generalne konferencije u cilju revizije teksta Povelje,I to pod uslovima da : dan I mesto konferencije odredjuje Generalna skupstina glasovima 2/3 svojih clanova I glasovima bilo koje devetorice clanova Saveta bezbednosti,svaki clan Ujedinjenih nacija na toj konferenciji moze imati samo jedan glas,amandmani tekstu pomenute povelje,koje ova konferencija preporuci vecinom od dve trecine,stupaju na snagu kada budu ratifikovani od strane dve trecine clanova Ujedinjenih nacija,u zbiru dvotrecinskih glasova moraju se nalaziti glasovi svih stalnih clanova Saveta bezbednosti,ratifikacija mora biti izvrsena saobrazno ustavnim propisima drzava clanica.Automatski postupak…a) ako pomenuta konferencija za reviziju povelje ne bude odrzane pre desetog redovong zasedanja Generalne skupstine,po njenom stupanju na snagu,predlog za saziv Konferencije bice stavljen na dnevni red tog zasedanja Generalne skupstine, b) Konferencija ce se odrzati na osnovu odluke Generalne skupstine donete obicnom vecinom.Za ovu odluku mora postojati preporuka Saveta bezbednosti,doneta glasovima devetorice clanova Saveta bezbednosti, v) svi amandmani moraju biti ratifikovani od strane dve trecine clanova g)medju ovim glasovima moraju biti svi glasovi stalnih clanova Saveta bezbednosti. Postupak za predlaganje amandmana I pokretanje revizije Povelje prema glavi XVIII je trostruk,odnosno u zavisnosti od vreste postupka.Za amandmanski postupak dovoljno je obicno stavljanje pitanja na dnevni red Generalne skupstine I to na onaj nacin sto ce se predlog preko Generalnog sekretara dostaviti clanovima Organizacije 60 dana pre otvaranja redovnog zasedanja,kako to zahteva clan 12 Unutrasnjeg poslovnika Generalne skupstine.Za vanredni postupak ove revizije Povelje nije dovoljno samo stavljanje pitanja na dnevni red,vec je za to nuzna dvotrecinska odluka Generalne skupstine I preporuka devet clanova Saveta bezbednosti.I u pogledu amandmanskog I u pogledu vanrednog postupka za reviziju Povelje,drzave mogu pokrenuti pitanje izmene Povelje.Ako se radi samo o jednom amandmanu ,postupak je jednostavan.Primenjuje se postupak kao I kod svakog predmeta koji se zeli izneti na razmatranje pred clanove Organizacije.Ali,ako je po sredi niz amandmana,koji idu za tim da revidiraju pravce razvoja Organizacije,ili pak njeno unutrasnje funkcionisanje,u tom smislu pokretanje postupka je teze.Nacelo jednakosti drzava time nije dovedeno u pitanje.Velike sile nisu sebe obezbedjivale u sistemu pokretanja postupka,vec u fazi ratifikacije usvojenih amandmana.Automatski postupak za pokretanje revizije Povelje predstavlja kompromis malih drzava I velikih sila u San Francisku 1945. Da bi se na neki nacin ublazilo pravo veta pet velikih sila I da bi se zaista omogucilo sazivanje Generalne konferencije za reviziju Povelje – posto se vec u to doba nije moglo pretpostavljati da ce se sve kvalifikovane sile saglasiti da se ma u cemu lise nekog dela svojih prava priznatih Poveljom.Koncesija je minimalna,jer prilikom ratifikacije moguce je svakoj velikoj sili da spreci izmenu sadasnje Povelje.Automatska mogucnost revizije Povelje,posle deset godina njenog zivota moze da karakterise Povelju kao kompromis predvidjen za 10 godina.Povelja se posle desetog redovnog zasedanja moze I ne mora da revidira.Stavise,u vanrednom postupku je predvidjeno sazivanje Konferencije na kojoj ce svaki clan imati po jedan glas.Dakle,Konferencija ce imati karakteristiku medjunarodne konferencije na kojoj bi bila primenjena pravila postupka koja vaze za mejdunarodne konferencije Ujedinjenih nacija.To se ne vidi iz stava 3 clana 109 Povelje.Generalna skupstina je po predvidjenom postupku

nadlezna da samo odluci da li ce se konferencija odrzati ili ne. Znaci,da je to trebalo da bude uobicajena konferencija.Iako su za sistem postupka za reviziju Povelje bili predominantni politicki motivi – ispoljeni velikim delom u politici glavnih velikih sila – sa pravne strane,otezavanje postupka za reviziju Povelje moglo bise dovesti u vezu sa tendencijom za ustavnom stabilnoscu ovog osnovnog pravnog teksta Ujedinjenih nacija. 65. Фактичка ревизија ПовељеFakticka revizija povelje..Fakticka revizija se moze izvrsiti na razne nacine I to: putem prakse kojoj se ne protive ostale clanice,deklaracijom grupe drzava clanica koje imaju poseban polozaj I pravo u Organizaciji,stvaranjem pomocnih organa na koje se prenose delovi nadleznosti glavnih organa,rezolucijom koja sadrzi preporuke za ponasanje clanova van Organizacije.One imaju moralno-politicki karakter I predstavljaju shvatanje koje vecina ocekuje da ce biti prihvaceno od drzava.Do fakticke revizije Povelje , takodje,dolazi putem kolektivne deklaracije koja sadrzi odredjen program buduceg rada Organizacije,zatim putem niza rezolucija kojima se nalaze obavezno postovanje drzavama clanicama koje su za njih dale svoj glas.66. Пријем у чланство Уједињених нацијаPrivuci sve drzave na svetu u clanstvo Organizacije ujedinjenih nacija jedan je od glavnih njenih ciljeva.Taj cilj,saveznici su istakli neposredno pred zavrsetak Drugog svetskog rata,kada je prihvacena koncepcija da buduca medjunarodna organizacija treba da bude univerzalne prirode.Rezolucijom Saveta bezbednosti od 17 maja 1946 godine I amandmanm od 24 jula 1946 godine obrazovan je Komitet za razmatranje molbi u kome je svaki clan Saveta zastupljen.Drzava koja zeli da postane clan Ujedinjenih nacija,treba da podnese Generalnom sekretaru molbu koja mora da sadrzi formalnu izjavu da ta drzava prihvata obaveze koje proisticu iz Povelje.Generalni sekretar upucuje molbu Savetu bezbednosti koji je iznosi pred svoj Komitet.Njegov je zadatak da molbu razmotri I da svoj izvestaj sa misljenjem dostavi Savetu bezbednosti.Izvestaj treba da se podnese 35 dana pre redovne sednice Generalne skupstine,a Savet Generalnoj skupstini 25 dana ranije.67. Санкције због неизвршења или повреде чланских обавеза које проистичу изПовеље ОУН-аZa slucaj neizvrsavanja ili povrede clanskih obaveza Povelja predvidja mogucnost primene nekoliko vrsta sankcija.Najblazu meru predstavlja suspenzija prava glasa iz finansijskih razloga.Prema clanu 19 Povelje Generalna skupstina moze uskratiti pravo glasa onom clanu koji dve godine zakasni sa placanjem doprinosa Organizaciji.Takva drzava gubi pravo da glasa u Generalnoj skupstini,ali ne I u drugim organima.Suspenzija clanskih prava I povlastica..ostrija je sankcija za neizvrsavanje obaveza koje proisticu iz clanstva Ujedinjenih nacija.Na osnovu cl5 Povelje ova mera se izrice drzavi protiv koje Savet bezbednosti preduzme preventivnu ili prinudnu akciju.Suspenziju predlae Savet bezbednosti,a odluku da se obustavi vrsenje clanskih prava I povlastica donosi Generalna skupstina.Povelja ne predvidja koja prava I povlastice cine predmet suspenzije,kao ni njen domasaj.Ipak,preovladjuje stav da ona obuhvata pravo predstavljanja I glasanja u organima Ujedinjenih nacija,buduci da je svrha ove mere da se suspendovanoj clanici uskrati mogucnost uticaja na organizaciju kroz zabranu ucesca u raspravi I odlucivanju.Suspenzije ima privremeni karakter I prestaje odlukom Saveta bezbednosti.Iskljucenje iz clanstva…predstavlja krajnju meru kojoj se u smislu cl.6 pribegava kada clanica uporno narusava nacela sadrzana u Povelji.Odluku o iskljucenju donosi Generalna skupstina na predlog Saveta bezbednosti.Odluka stupa na snagu odmah I iskljucena clanica nema vise nikakvih clanskih prava I obaveza.Povelja ne sadrzi odredbe o postupku I nacinu vracanja iskljucene drzave u clanstvo Ujedinjenih nacija.

68. Органи Уједињених нацијаPredlozi iz Dambarton Oksa predvidjaju samo 4 glavna organa: Generalnu skupstinu,savet bezbednosti,Sekretarijat I Medjunarodni sud pravde.Na konferenciji u San Francisku 1945 godine, zahtevano je da se ustanove jos dva glavna organa , I to : Ekonomski socijalni savet I Starateljski savet.Tako je Poveljom uspostavljeno sest glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija.Izmedju glavnih organa nadleznosti su podeljene.Prema Povelji,Generalna skupstina raspolaze generalnom nadleznoscu.Ona je ovlascena da razmatra svako pitanje

koje ulazi u delokrug Povelje. Povelja predvidja mogucnost obrazovanja pomocnih organa.Generalna skupstina moze osnovati ovakve organe za obavljanje svojih zadataka,kao sto to moze ciniti I Savet bezbednosti. Pomocni organi mogu biti stalni,ako se permanentno bave odredjenim vrstama posla.Poslovnikom Skupstine su predvidjena dva takva organa I to : Savetodavni komitet za administrativna I budzetska pitanja I Komitet za doprinose.Skupstina moze I naknadno osnovati ovakva stalna tela.Stalni pomocni organi Skupstine su I Komisija za medjunarodno pravo,sastavljena prvo od 15 clanova , a danas prosirena na 34 clana, I Komisija za nadgledanje mira,koju ima 14.Skupstina u celini ili njeni glavni komiteti mogu obrazovati komisije za konkretne zadatke.Tako je stvorena Komisija Ujedinjenih nacija za mirenje u Palestini.69. Састав, сазив и организација Генералне скупштинеSastav…Skup svih drzava clanica Ujedinjenih nacija predstavlja Generalnu skupstinu.Ona je jedini organ u kome su predstavljene sve drzave clanice.Svaka drzava clanica u Generalnoj skupstini ne moze imati vise od pet predstavnika I po pet zamenika delegata koji mogu predstavljati svoju zemlju u Skupstini po odobrenju sefa delegacije.Svaka delegacija moze imati izvestan broj savetnika,strucnjaka I drugih pomocnih sluzbenika,koliko ona smatra da joj je potrebno.Saziv..Generalna skupstina se saziva u redovno I vanredno zasedanje.Pocetak redovnog zasedanja je utvrdjen svake godine za treci utorak u septembru.Na predlog Generalnog komiteta Generalna skupstina na pocetku zasedanja utvrdjuje dan zakljucenja rada Skupstine.Generalna skupstina se odrzava u dedistu Ujedinjenih nacija ili u nekom drugom mestu,ako ona to odredi.Skupstina moze I vanredno da zaseda.U tom slucaju nju saziva Generalni sekretar na zahtev Saveta bezbednosti,ili na zahtev vecine clanova.Organizacija…Za svako zasedanje Generalna skupstina bira predsednika I 21 potpredsednika.Rad u Skupstini se odvija u plenumu I glavnim komitetima.Zbog velikog broja pitanja na dnevnom redu,Generalna skupstina raspodeljuje pojedina pitanja nekom od sest glavnih komiteta,koji ta pitanja razmatraju nastojeci da usklade razlicite pristupe drzava.Nakon toga ovi komiteti na plenarnom zasedanju skupstine podnose nacrt rezolucija I odluka koje treba razmatrati.Postoji sest glavnih komiteta, I to : prvi komitet (Komitet za razoruzanje I medjunarodnu bezbednost), drugi (Ekonomski I finansijski komitet) treci za socijalna,humanitarna I kulturna pitanja,cetvrti (Specijalni politicki komitet koji se bavi I pitanjima dekolonizacije), peti se bavi administrativnim I budzetskim pitanjima,a sesti pravnim pitanjima.Takodje postoje I komiteti za postupak koji imaju u nadleznosti organizaciona pitanja I vodjenje skupstinskih poslova.Generalni komitet broji 28 clanova.U njegov sastav ulaze predsednik Skupstine,21 potpredsednik I predsednici sest glavnih komiteta.Generalni komitet,takodje,daje preporuku Generalnoj skupstini o danu zavrsetka njenog zasedanja.On pomaze predsedniku I Generalnoj skupstini u izradi dnevnog reda svakog plenarnog sastanka,kao I o svakom pitanju koje se tice njihovog rada.Generalni komitet nikada ne odlucuje o politickim pitanjima.Pored ovih generalna skupstina ima jos mnostvo drugih pomocnih organa koji nose razlicite nazive : komiteti,komisije,odbori.paneli…. 70. Надлежност Генералне скупштине и гласањеNa osnovu generalne nadleznosti koju ima,Generalna skupstina moze da raspravlja o svim pitanjima I predmetima koji su u delokrugu Povelje,ili se odnose na bilo koji organ Organizacije ujedinjenih nacija.Izuzetak je predvidjen u slucaju da Savet bezbednosti razmatra izvestan spor ili nastalu situaciju.Uopste,u nadleznosti je Generalne skupstine da razmatra svako pitanje koje se odnosi na odrzavanje medjunarodnog mira I bezbednosti.U kompleksu tih pitanja nalazi se I problem regulisanja naoruzanja.U tom pogledu Generalna skupstina moze ciniti preporuke I drzavama clanicama I Savetu bezbednosti u celini.Za pokretanje ovih pitanja pred Generalnom skupstinom ovlascen je svaki clan Organizacije ujedinjenih nacija ili Savet bezbednosti.Iako Generalna skupstina respolaze generalnom nadleznoscu,to jos ne znaci,prema tekstu Povelje,da je Savet bezbednosti subordinirani organ Generalnoj skupstini,jer rezolucije I preporuke Saveta bezbednosti ne podlezu potvrdjivanju ili neodobravanju od strane Generalne skupstine.Praksa je pokazala,ukoliko dodje do neuspesnog funkcionisanja Saveta bezbednosti,Generalna skupstina moze preuziti funkciju ovog organa u interesu ocuvanja medjunarodnog mira I bezbednosti.Medjutim,to ne znaci da je Savet bezbednosti postao subordiniran organ,vec ukoliko neki organ propsuti da

uradi nesto za sta je bio ovlascen ili postane nesposoban za vrsenje funkcije,onda su Ujedinjene nacije ovlascene da kao negotiorum gestor , preuzmu funkciju od jednog organa I prenesu ga na drugi organ.Posebno je Generalna skupstina ovlascena da podstice proucavanja I daje preporuke radi – unapredjenja medjunarodne saradnje,razvoja I kodifikacije medj. prava,unapredjenja svetske medj. saradnje,pomaganja da dodje do ostvarenja prava coveka I osnovnih sloboda za sve.Generalna skupstina prima I razmatra godisnje I druge izvestaje. 71. Правна природа Генералане скупштинеS jedne strane,ona je najvisi organ u ustavnoj strukturi organizacije ujedinjenih nacija.Svi clanovi drugih organa , izuzev stalnih, Saveta bezbednosti su izborni.Bira ih Generalna skupstina.S druge strane , ona nema karakter naddrzavne vlasti ,jer ne raspolaze opstom nadleznoscu da donosi akte vlasti.Akcija ,nekadasnjeg generalnog sekretara Trigve Li , da se ogranici nadleznost generalne skupstine I da ona samo razmatra I postavlja nacela,a ostali rad prepusti Sekretarijatu I drugim organima,nije uspela. Takav bi nacin isao direktno na stetu interesa drzava.Generalna skupstina nije ni u celini samo diplomatska konferencija,jer se one pre svega,sastaju povremeno,a Generalna skupstina redovno.Drugo,svaka diplomatska konferencija ustanovljava svoju proceduru za odredjena zasedanja,a Generalna skupstina ima unapred utvrdjen postupak prema Povelji I svom poslovniku.Generalna skupstina je jedino po sastavu delegata diplomatska konferencija.72. Састав и надлежност Савета безбедностиSavet bezbednosti se sastoji od petnaest clanova I to : pet stalnih (predstavnika Kine,Francuske,Rusije,Velike Britanije I SAD) I deset drugih,nestalnih clanova koje bira Generalna skupstina na dve godine.Prilikom izbora nestalnih clanova,Povelja nalaze da se narocito vodi racuna o tome koliko je drzava kandidat doprinela medjunarodnom miru I bezbednosti I ostvarenju drugih ciljeva organizacije,kao I o pravilnoj geografskoj raspodeli.Nestalni clan kome je rok istekao, ne moze biti odmah biran.Savet bezbednosti mora biti u mogucnosti da stalno zaseda.Sastanci Saveta se mogu odrzavati I van sedista organizacije.Nadleznost…Ujedinjene nacije poverile su Savetu bezbednosti,kao jednom od glavnih organa Organizacije,glavnu odgovornost za odrzanje medjunarodnog mira I bezbednosti.Pri vrsenju svoje nadleznosti Savet postupa u njihovo ime,ali na osnovu odgovornosti koju su kao mandatori dobili od strane Ujedinjenih nacija.Prilikom obavljanja svojih duznosti Savet mora da postupa u skladu sa ciljevima I nacelima koje sadrzi Povelja.Posebna ovlascenja Savetu data su prilikom mirnog resavanja sporova,postupka u slucaju ugrozavanja I narusavanja mira,agresije itd.Savet bezbednosti podnosi na razmatranje Generalnoj skupstini redovno godisnje,a po potrebi I vanredne izvestaje.73. Гласање у Савету безбедностиSvaki clan Saveta bezbednosti raspolaze jednim glasom,a odluke po pitanjima postupka donose se potvrdnim glasom devetorice clanova,bez obzira da li su oni stalni ili nestalni clanovi Saveta.Po svim drugim pitanjima oslucuje se potvrdnim glasovima devetorice clanova,medju kojima moraju da se nalaze glasovi stalnih clanova Saveta bezbednosti.Velike sile su obezbedile sebi punu vlast u donosenju odluka.Ta se vlast ne odnosi samo na dejstvo u pogledu njihove licne bezbednosti ,vec je to inhibitivna vlast,vlast koja moze da spreci uopste,svako donosenje odluka,da onemoguci njihovo stupanje na snagy.Tri vodece saveznicke sile – SAD,Velika Britanija,SSSR – tokom drugog svetskog rata odlucile su da odmah po njegovom zavrsetku stvore medjunarodnu organizaciju nadleznu za mir I bezbednost u svetu,koja nece biti produzetak starog Drustva naroda,vec sasvim novi medjunarodni instrument putem kojeg bi se I dalje razvijali medjusaveznicki odnosi koji bi uglavnom davali ton posleratnoj svetskoj politici.Relativno brzo se dolazilo do sporazuma po mnogim pitanjima.Ali,problem glasanja u glavnom organu buduce Organizacije ujedinjenih nacija,koji bi bio nadlezan za ocuvanje svetskog mira I bezbednosti,nije moga biti resen na prethodnoj konferenciji u Dambarton Oksu od 21 avgusta do 7 oktobra 1944 na kojoj je projektovana buduca Povelja.Zato je to tesko resivo pitanje ubrzo stavljeno na dnevni red Krimske konferencije ,odrzane u Jalti od 4 do 11 februara 1945 godine. Na ovoj konferenciji ,velike trojice,trebalo je naci politickopravnu formulu koja bi,prvo,onemogucavala buduci sukob izmedju tri velike sile,drugo,zastitila njihove interese u medjunarodnoj strategijskoj borbi I , trece,omogucila malim zemljama da budu saslusane od

strane kvalifikovanih velikih sila, I to u slucajevima kada smatraju da je neko njihovo pravo povredjeno.Posle duzih diskusija doslo je do sporazuma.Sve tri velike sile prihvatile su americki predlog da u Savetu bezbednosti u svim sustinskim odlukama velike sile moraju postici jednoglasnost.U protivnom odluka ne moze da stupi na snagu,jer je dovoljan glas jedne kvalifikovane sile da onemoguci dejstvo predozene odluke.Za pitanje postupka u Savetu bezb. dovoljna je vecina ranije od sedam,sada,posle usvojenih ratifikovanih amandmana od 9 celanova.Takozvanom Jaltskom formulom , usvojenom u San Francisku, kao cuveni clan 27 Povelje,ostvaruje se teznja velikih sila ,I to,prvo,pravno se onemogucuje nadglasavanje izmedju saveznika,na taj nacin sto na svaku odluku koja bi se odnosila na slucaj pretnje miru,povrede mira,svaka od pojedinih velikih sila ima pravo da ulozi veto,drugo,svakoj velikoj sili omogucena je siroka medjunarodna delatnost,uz obezbedjenje njenih interesa.Ovim resenjem sistema glasanja bila je zadovoljna Velika Britanija,jer je , I pored isticanja prava malih naroda,u pravu veta gledala –sredstvo za sprecavanje ma cijeg uplitanja u njene imperijalne interese.Tako su Velike sile zasnovale ne samo svoju posleratnu saradnju vec I opstanak Ujedinjenih nacija na pretpostavci o slozi medju njima kao uslovu za mir u svetu.A pravo veta,koje moze koristiti jedna prema drugoj,trebalo je da bude poluga koja ce ih pokretati na sporazume.74. Економски и социјални саветRazvoj tehnike I civilizacije nalaze drzavama da sve tesnje budu ekonomski povezane.Svakim danom raste potreba za sto vecom razmenom sirovina I gotovih proizvoda,jer nema drzave na svetu koja bi u potpunosti mogla da obezbedi sve iz svojih izvora.Za razliku od Pakta Drustva naroda,kao I od Predloga za uspostavljanje opste medjunarodne organizacije – donetih na konferenciji u Dambarton Oksu 1944. godine- Povelja je predvidela jos jedan glavni organ organizacije – Ekonomski I socijalni savet.Ekonomski I socijalni savet se sastoji od pedeset I cetiri clana koje bira Generalna skupstina na rok od tri godine.Za razliku od Saveta bezbednosti,u ovom organu clanovi kojima istekne mandat mogu biti ponovo birani.Nadleznost Ekonomskog I socijalnog saveta se sastoji : a) u podsticanju I proucavanju I pripremanju izvestaja po medjunarodnim,ekonomskim,drustvenim,vaspitnim problemima.U vezi sa njima , ovaj organ daje preporuke Generalnoj skupstini,clanovima Ujedinjenih nacija I specijalizovanim agencijama. b) u podnosenju preporuka koje se ticu postovanja I uvazavanja prava coveka I njegovih osnovnih sloboda. Radi izvrsenja ovih zadataka , Ekonomski I socijalni savet moze da : a)priprema nacrte konvencija radi podnosenja Generalnoj skupstini b) saziva medjunarodne konferencije po svim pitanjima koja su u nadleznosti ovog organa , v) zakljucuje sporazume I odredjuje uslove pod kojima ce specijalizovane agencije biti povezane sa Organizacijom,da usaglasava rad specijalizovanih agencija putem savetovanja I da im u tom cilju daje preporuke. g)pruza obavestenja Savetu bezbednosti I ukazuje mu pomoc na njegovo trazenje. Ekonomski I socijalni savet resava I druge zadatke.U ovom organu svaki clan ima po jednog predstavnika I raspolaze samo sa jednim glasom.Velike sile redovno se biraju u Savet.Male I srednje drzave clanice se po toj pojavi ne protive zbog njihovog nuznog ucesca u medjunarodnom ekonomskom zivotu.Savet se sastaje prema ukazanim potrebama ,a najmanje dva puta godisnje.On moze da osniva pomocne organe, I to komisije I odbore.Postoje dve vrste komisija : funkcionalne komisije za tehnicka pitanja iz nadleznosti Saveta (komisija za zaposlenje I ekonomski razvoj),za javne finansije..Za posebna pitanja mogu se osnivati odbori tz komiteti ad hoc,kao sto je Komitet za pregovore sa specijalizovanim agencijama I dr.75. Секретаријат Уједињених нацијаGeneralni sekretar je glavni administrativni sluzbenik Organizacije ujedinjenih nacija.Imenuje ga Generalna skupstina na preporuku Saveta bezbednosti.Mandat mu traje 5 godina uz mogucnost ponovnog izbora.Njemu su Poveljom odredjeni veoma znacajni zadaci,a ne Sekretarijatu kao celini.Ima shvatanja da je on u stvari jedan od glavnih organa Organizacije ujedinjenih nacija,a da je Sekretarijat njegov ured.Medjutim ,vremenom,I njegova funkcija je ogranicena. Tako da je on sef administracije Organizacije.Njegove su funkcije administrativne I izvrsne prirode.U tom svojstvu on postupa na sastancima Generalne skupstine,Saveta bezbednosti,Ekonomskog I socijalnog saveta I Starateljskog saveta.On podnosi svoj godisnji izvestaj o radu Organizacije.Generalom sekretaru je

Poveljom dodeljena znacajna funkcija.On moze da skrene paznju Savetu bezbednosti na svako pitanje koje je u stanju da ugrozi medjunarodni mir I bezbednost.Uz odobrenje Saveta bezbednosti obavestava Skupstinu o predmetima koji su na dnevnom redu Saveta bezbednosti,a ticu se medjunarodnog mira I bezbednosti.Dakle,pored pretezno administrativne vlasti,generalni sekretar raspolaze I politickim ovlascenjima koja izviru iz clana 99 Povelje Ujedinjenih nacija.On takodje prima informativne izvestaje o nesamoupravnim teritorijama I registruje I objavljuje medjunarodne ugovore.Generalni sekretar postupa po svojoj vlastitoj oceni,na taj nacin sto ne prima,niti trazi uputstva , ni on ni njegovo osoblje,niti od vlada,niti od kojih drugih vlasti van Organizacije.Duznost je I njemu I njegovom osoblju da se uzdrzavaju od svakog postupka koji bi bio suprotan polozaju medjunarodnog sluzbenika.76. Специјализоване агенцијеClanom 57 Povelje ustanovljavaju se specijalizovane agencije putem medjunarodnih sporazuma.One moraju imati medjunarodne odgovornosti odredjene njihovim osnovnim sporazumima I to u oblasti privrede,drustvene,kulturne,vaspitne,zdravstvene I njima srodne aktivnosti.Clanstvo u specijalizovanim agencijama nije rezervisano samo za clanove Organizacije ujedinjenih nacija.I druge zemlje mogu pristupiti ovim medjunarodnim organizacijama.Specijalizovane agencije imaju svoja mesta u razgranatom sistemu Organizacije ujedinjenih nacija.Na osnovu sporazuma koje specijalizovane agencije zakljucuju sa Ekonomskim I socijalnim savetom,one sticu svoj status I pod odredjenim uslovima stupaju u vezu sa Organizacijom.Specijalizovane agencije su duzne da salju redovne godisnje izvestaje Ekonomskom I socijalnom savetu.Specijalizovane agencije su pravna lica.One su se saglasile da pruzaju podrsku Savetu bezbednosti u sprovodjenju njegovih odluka radi odrzanja I uspostavljanja medjunarodnog mira I bezbednosti.One raspolazu sposobnoscu da zakljucuju medjunarodne sporazume,one mogu sticati I raspolagati nepokretnom I pokretnom imovinom I one imaju pravo na pokretanje pravnog postupka.Sklopljeni sporazumi sa specijalizovanim agencijama sadrze standardne odredbe koje se odnose na predstavljanje Ujedinjenih nacija I odredjene organizacije na zasedanjima,reciprocno stavljanje tacaka na dnevni red itd..Od posebnog znacaja data saglasnost specijalizovanih agencija da ce biti razmotrena svaka preporuka Organicaije ujedinjenih nacija,kao I obaveza davanja izvestaja o preduzetim merama.Tesna veza izmedju Organizacije U.N. sa specijalizovanim organima ogleda se u njihovoj obaveznoj pomoci Savetu bezbednosti prilikom sprovodjenja rezolucije Saveta radi odrzanja ili uspostavljanja medjunarodnog mira I medjunarodne bezbednosti.Do sada su organizovane ove specijalizovane agencije : Medjunarodna organizacija rada,Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu I poljoprivredu,Organizacije Ujedinjenih nacija za prosvetu,nauku I kulturu,Svetska zdravstvena organizacija ,Grupacija Svetske banke,Medjunarodni monetarni fond,Medjunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo,Svetska org. za inteletkualnu svojinu,Medjunarodni fond za razvoj poljoprivrede,Svetska trgovinska organizacija itd.Medjunarodni monetarni fond – Osnovan 27 decembra 1945 godine ,kada su predstavnici zemalja cije je ucesce dostiglo 80 % u rezervi fonda,deponovali svoje ratifikacione instrumente Sporazuma u Breton Vudsu.Zadatak je ove specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija da unapredjuje medjunarodnu monetarnu saradnju I da prosiruje medjunarodnu trgovinu,buduci da je ona od osobitog znacaja za zivotni standard svakog naroda.Poseban je zadatak Fonda da radi na ucvrscenju stabilnosti valutnih kurseva,da podrzava zakljucivanje tekucih valutnih aranzmana I da sprecava pad vrednosti kurseva iz konkurentskih razloga.Organi fonda su Odbor guvernera,izvrsni direktori,upravni direktori I strucno I administrativno osoblje.Odbor guvernera je glavni organ I njemu su data skoro sva ovlascenja fonda.Odbor se sastoji od po jednog guvernera I jednog zamenika koje imenuju svi clanovi.Broj glasova kojim raspolazu guverneri u srazmeri je sa velicinom kvota kojima zajedno raspolazu clanovi koje predstavljaju.U nadleznosti je izvrsnih direktora poslovanje Fonda,kao I oni poslovi za koje ih je ovlastio Odbor guvernera.U nadleznosti je izvrsnih direktora poslovanje Fonda,kao I oni poslovi za koje ih je ovlastio Odbor guvernera.Petoricu izvrsnih direktora imenuju clanovi koji placaju najvece kvote,a devet ostalih biraju guverneri koji predstavljaju druge clanove.Generalnog direktora bira izvrsni direktori.Medjunarodni monetarni fond se pokazao kao koristan centar za konsultovanje njegovih clanova o svim

aktuelnim fiskalnim I valutnim problemima.Svetska zdravstvena organizacije….Zdravlje je ,prema ustavu Svetske zdravstvene org. ne samo odsustvo bolesti I nemoci,vec stanje potpunog fizickog,psihickog I socijalnog blagostanja,pa je zato njen cilj da svi naroda sveta postignu najveci moguci zdravstveni nivo.U tom cilju ona deluje kao rukovodeca snaga u medjunarodnoj zdravstvenoj delatnosti:pomaze vladama u jacanju sdravstvenih sluzbi,daje odgovarajucu tehnicku pomoc,radi na iskorenjivanju epidemija I drugih bolesti.Clanstvo je otvoreno svim drzavama.Glavni organi su : Svetska zdravstvena skupstina,Izvrsni odbor I Sekretarijat.Skupstina je glavni organ koji utvrdjuje politiku I program rada.Sastaje se svake godine.Ova organizacija ima strucne komitete obrazovane od specijalista iz svih regiona sveta.77. Регионалне организацијеU vreme osnivanja Ujedinjenih nacija vec je postojao odredjen broj regionalnih organizacija stvorenih krajem proslog veka.Povelja ne iskljucuje postojanje regionalni sporazuma ili ustanova,cija je svrha bavljenje pitanjima koja se ticu odrzanja medjunarodnog mira I bezbednosti I koja su podesna da budu predmet regionalne akcije.Ovi sporazumi I ustanove I njihovo delovanje moraju biti u skladu sa ciljevima I nacelima Ujedinjenih nacija.Povelja posmatra regionalne sporazume I ustanove kao sredista u kojima ce se resavati lokalni sporovi pre nego sto budu izneti pred Savet bezbednosti.Regionalne organizacije predstavljaju jednu od instanci koja je u prvom stepenu nadlezna za mirno resavanje sporova.Savet bezbednosti,sa svoje strane,ne samo da ne moze da sprecava postupak u okviru regionalne organizacije vec je duzan da ga u tom smislu I pomaze.Ukoliko se resenje lokalnog spora ne postigne mirnim putem,Savet bezbednosti je ovlascen da se koristi regionalnim organizacijama radi sprovodjenja prinudnih mera predvidjenih u glavi VII Povelje.Ove organizacije ne mogu bez odobrenja Saveta bezbednosti pribeci upotrebi prinudnih mera.Povelja predvidja da Savet b. mora redovno biti obavestavan o svakoj meri koja se namerava preduzeti. Organizacija americkih drzava…osnovana je jos 1890 godine. Zadaci ove org. sastoje se u jacanju mira I bezbednosti na americkom kontinentu.Najvisi organ je generalna skupstina . Tu su I Konsultativni skup , stalni savet itd. Arapska liga osnovana je potpisivanjem Pakta 1945 godine. Glavni ciljevi ove organizacije su uskladjivanje politickih akcija clanica da bi se ostvarila stvarna saradnja radi zastite suverenosti I nezavisnosti. 78. Савет Европе и Организација за европску безбедност и сарадњуSavet Evrope je osnovan Statutom u Londonu 1949. godine.Glavni cilj Saveta je unapredjenje jedinstva clanica putem zastite ideala I nacela koja predstavljaju njihovu zajednicku bastinu I obezbedjenjem ekonomskog I socijalnog napredka.Ovaj cilj se ostvaruje razmenom misljenja,sporazumima I zajednickim akcijama na ekonomskom,socijalnom,kulturnom,naucnom I pravnom podrucju.Statut predvidja tri organa Saveta : Komitet ministara,Savetodavnu skupstinu I Sekretarijat.U okviru Saveta Evrope deluje nekoliko stalnih ustanova.Medju njima poseban znacaj imaju Kongres lokalnih I regionalnih vlasti,Evropski sud za ljudska prava I Komesar za ljudska prava.Komitet ministara cine ministri inostranih poslova drzava clanica.Savetodavna skupstina,koja od 1974 godine nosi naziv Parlamentarna skupstina,sastoji se od delegacija parlamenta drzava clanica.Delegacije moraju da izrazavaju strukturu nacionalnih parlamenata I u njihov sastav ulaze kao predstavnici vladajuce vecine.Redovno zasedanje Skupstine odrzava se cetiri puta godisnje ,ali postoji mogucnost sazivanja vanrednih zasedanja.Parlamentarna skupstina je savetodavni organ I nije ovlascena da donosi pravno obavezujuce odluke za drzave clanice.Ona moze samo da daje preporuke o pitanjima koja joj uputi Komitet ministara I da usvaja rezolucije.Za preporuke je potrebna dvotrecinska , a za rezolucije obicna vecina predstavnika drzava clanica.Sekretarijat,cije je sediste u Strazburu,vrsi administrativno – tehnicke poslove u okviru Saveta Evrope.Sekretarijat je podeljen na vise direkcija za razlicita pitanja I poslove.Najznacajniji zadatak Saveta Evrope je pripremanje I usvajanje medjunarodnih ugovora koji se podnose drzavama clanicama na ratifikaciju ili pristupanje.Pod okriljem ove organizacije do sada su zakljuceni mnogobrojni ugovori.Najznacajni medju njima su Evropska konvencija za zastitu ljudskih prava I osnovnih sloboda iz 1950 I Evropska socijalna povelja iz 1961. 79. Европске заједнице и Европска унија

Nastanak Evropskih zajednica I Evropske unije posledica je procesa integracije koji je zapoceo pedesetih godina proslog veka u Zapadnoj Evropi.Prvo je osnovana Evropska zajednica za ugalj I celik 1951 godine potpisivanjem Pariskog ugovora.Zadatak ove Zajednice sastojao se u stvaranju jedinstvenog trzista uglja I celika,ukidanju svih prepreka slobodnoj konkurenciji na teritoriji clanica I uspostavljanju zajednicke politike u ovoj oblasti.Rimskim ugovorom iz 1957 godine stvorene su dve nove organizacije : Evropska ekonomska zajednica I Evropska zajednica za atomsku energiju.Dok je cilj Zajednice za atomsku energiju bio da se stvore uslovi za brzi razvoj mirnodopske nuklearne industrije kroz pomaganje istrazivackih radova,ustanovljenje zajednickih standarda,investiranje u zajednicke poduhvate.Njeni osnovni ciljevi sastojali su se u stvaranju zajednickog trzista bez ikakvih medjusobnih ogranicenja u pogledu dobara uz zajednicku carinu,obezbedjenje slobodnog kretanja radne snage I kapitala,stvaranje zajednicke politike u oblasti poljoprivrede I saobracaja,ostvarivanje stalnog ekonomskog rasta.Sa ovako siroko postavljenim zadacima Evropska ekonomska zajednica je narednih godina bila glavna pokretacka snaga evropske integracije.U prvo vreme, Evropske zajednice imale su Skupstinu I Sud pravde kao zajednicke organe ,dok su ostala dva organa bila u svakoj od njih razlicita.Tako je Evropska zajednica za ugalj I celik imala Visoku vlast I Specijalni savet ,a Evropska ekonomska zajednica I EVROATOM Komisiju I Savet.Ugovorom o objedinjavanju organa od 1965 godine stvoreni su jedinstveni Savet I Komisija za sve tri Zajednice. Tokom prvih decenija postojanja I rada Evrospkih zajednica integracija je bila ogranicena na ekonomsku oblast.Zaokret pocinje usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta 1985 godine koji predstavlja prvu znacajniju reviziju osnivackih ugovora Evropskih zajednica.Odlucujuci korak na tom putu ucinjen je stvaranjem Evropske unije Ugovorom iz Mastrihta 1992 godine (stupio na snagu 93). Glavni ciljevi njenog osnivanja su da podstice uravnotezen I trajni privredni I drustveni razvoj,da potvrdjuje svoj identitet na medjunarodnoj sceni,da jaca zastitu prava I interesa drzavljana drzava clanica,da odrzi I ojaca Unijju kao prostor slobode,bezbednosti I pravde I da ocuva tekovine zajednice I da ih dalje razvija. Novoosnovana Evropska unija nije ukinula ili zamenila tri Evropske zajednice,vec je ona zamisljena kao zajednicki okvir ili krov pod koji treba smestiti kako postojece Zajednice,tako I nove oblike saradnje kao sto su zajednicka spoljna I bezbednosna politika I saradnja u oblasti pravosudja I unutrasnjih poslova.Otuda struktura Evropske Unije pociva na tri stuba : prvi stub – Evropske zajednice, drugi- zajednicka spoljna I bezbedonosna politika I treci- saradnja u oblasti pravosudja I unutrasnjih poslova.U Amsterdamskom ugovoru,koji je zakljucen 97 godine (stupio 99) ostaje ovakva struktura EU , ali se u unutar nje vrsi preraspodela nadleznosti.Tako je oblast koja obuhvata vize,azil,imigraciju I slobodu kretanja ljudi prebacena u celosti iz treceg u prvi stub. Prvi stub…. Unije danas cine Evropska zajednica (ranija Evropska ekonomska zajednica) I EVROATOM (Evropska zajednica za atomsku energiju) , dok je Zajednica za ugalj I celik prestala da postoji posle isteka perioda od 50 godina, tj 2002 godine kada je svoju nadleznost I ovlascenja prenela na Evropsku zajednicu.Ovo je noseci,osnovni,stub EU sa cvrstim I koherentnim pravnim sistemom I najrazvijenijom strukturom.Kao jezgro Unije Evropske zajednice obuhvataju zajednicko trziste,ekonomsku I monetarnu uniju I odgovarajuce politike I mere.Ciljevi ovih Zajednica su ekonomski razvoj,visok stepen zaposlenosti,socijalna zastita,jednakost muskaraca I zena,konkurentnost,zastita zivotne sredine,podizanje nivo I kvaliteta zivota…Drugi stub…EU obuhvata zajednicku spoljnu I bezbedonosnu politiku.Politicka saradnja drzava clanica datira jos od sezdesetih godina ali je ona institucionalizovana tek Ugovorom iz Mastrihta , a potvrdjena ugovorima Iz Amsterdama I Nice.Ziljevi zajednicke spoljne I bezbedonosne politike su zastita zajednickih vrednosti,interesa I nezavisnosti,ocuvanje mira,medjunarodna saradnja,jacanje demokratije I pravne drzave . Drugi stub nije tako cvrst I razvijen kao prvi,jer drzave clanice zele da u ovoj oblasti I dalje zadrze svoju suverenost. Treci stub.. posvecen je policijskoj I pravosudnoj saradnji u krivicnim stvarima,koja se prvobitno zvala saradnja u oblasti pravosudja I unutrasnjih poslova.Njeni ciljevi su bezbednost I borba protiv rasizma I netrepeljivosti prema strancima,terorizma,trgovine ljudima,krivicnih dela protiv dece.U EU nema posebnih organa za prvi ,drugi I treci stub.Organi su isti za sva tri stuba ,ali naravno sa razlicitim nadleznostima I ovlascenjima koja vrse unutar njih.Jedinstveni institucionalni okvir Unije cine

Evropski savet,evropski parlament,Savet,Komisija,Sud pravde I Racunovodstveni sud.Postoje I pomocni organi,od kojih su posebno znacajni Ekonomski I socijalni savet I Komitet regiona. Evropski savet..okuplja predstavnike drzava na najvisem nivou , tj sefove drzava I vlada clanica zajedno sa predsednikom Komisije.Ovaj organ je proisteko iz prakse povremenog odrzavanja skupova na vrhu drzava clanica.Sefovi drzava I vlada okupljeni u Evropskom savetu ne donose obavezujuce odluke niti usvajaju pravne akte,vec je njihov zadatak da daju podsticaje za razvoj I odredjuju pravce dalje aktivnosti.Evropski savet utvrdjuje nacela I opste smernice I usvaja zajednicke strategije u oblasti zajednicke spoljne I bezbedonosne politike. Evropski parlament..po svom sastavu je jedinstvena pojava u oblasti medjunarodnog organizovanja. Njegove clanove ne biraju niti imenuju vlade drzava clanica,vec je sastavljen od predstavnika naroda drzava okupljenih u Uniji.Poslanike biraju gradjani drzava clanica na opstim I neposrednim izborima svake pete godine.Iako se sastoji od neposredno izabranih predstavnika,Evropski parlament nije najvisi organ Unije.U zakonodavnom postupku on se ne pojavljuje samostalno,vec uvek zajedno sa Savetom I u ogranicenom broju slucajeva,Parlament,zatim,ima budzetska ovlascenja koja se sastoje u konacnom odlucivanju o neobaveznim troskovima,pravu da u celosti odbije predlog budzeta I odobravanju izvrsenja budzeta.Parlamentu je poveren nadzor nad radom ostalih organa Unije,on prima izvestaje o radu ovih organa…Savet cine predstavnici drzava clanica na ministarskom nivou,ovlasceni da preuzimaju obaveze u ime svojih vlada.Njegov sastav nije stalan I menja se zavisno od pitanja koja se nalaze na dnevnom redu.Postoji tzv. generalni savet,sastavljen od ministara inostranih poslova,koji je zaduzen za opsta pitanja Unije I funkcionalni saveti koje cine ministri nadlezni za oblasti I pitanja na dnevnom redu zasedanja.U nadleznosti Saveta spada donosenje najveceg broja odluka,pa se ovaj organ smatra glavnim zakonodavcem u Evropskoj uniji.Savet je u drugom I trecem stubu jedini zakonodavac.Kad je u pitanju nacin glasanja u Savetu osnivacki ugovori predvidjaju primenu svih poznatih sistema odlucivanja – jednoglasnost,kvalifikovana I apsolutna vecina. Komisija… se sastoji od dvadeset I sedam clanova I veoma brojne I slozene administracije,podeljene na generalne direktorate , direktorate I druge sluzbe..Nezavisnost komisije I njenih clanova neophodna je zbog prirode zadataka I funkcija koje su joj poverene.Ona predstavlja osnovnu pokretacku snagu evropske integracije I ima siroka ovlascenja.Komisija se pojavljuje kao glavni predlagac odluka u Evropskoj uniji,a u odredjenim slucajevima moze I sama da ih donosi.Njoj je poverena I nadzorna funkcija koja se sastoji u obezbedjenju primene komunitarnog prava.Obaveza joj je da se stara o izvrsenju odredba ugovora. Sud pravde…cine po jedan sudija iz svake drzave clanice,opsti pravobranioci,sekretar,pravni sekretari I specijalizovane sluzbe.Sudije I pravobranioce zajednickim sporazumom imenuju drzave clanice.Mandat im traje sest godina I mogu ponovo biti birani.Osnovni zadatak Suda pravde koji se sastoji u obezbedjenju postovanja prava I tumacenju I primeni osnivackih ugovora,ostvaruje se putem pravosudne kontrole kojoj su podvrgnuti svi subjekti komunitarnog prava,pocevsi od drzava,pa sve do organa I institucija Evropskih zajednica.Poseban vid kontrole predstavlja iskljucivo ovlascenje Suda da na zahtev nacionalnih sudova utvrdi sta jeste komunitarno pravo.Zbog ovako siroko postavljene nadleznosti obrazovan je I Prvostepeni sud.Racunovodstveni sud..sastoji se od po jednog sudije iz svake drzave clanice koje Savet,posle konsultovanja Evropskog parlamenta,imenuje kvalifikovanom vecinom na sest godina.80. Теоријска схватања о човеку као субјекту међународног праваSmatralo se da je puna tri veka vladalo shvatanje da medjunarodno pravo regulise samo odnose izmedju drzava , a ne I izmedju pojedinaca.Ovoga misljenja bili su veliki internacionalisti – Jelinek,Openhajm … Ono nije napusteno ni u savremenoj literaturi medjunarodnog prava,mada njihovi branioci nisu tako uporni u svom tvrdjenju.Savremeni zastupnici ove teorije svoje negatorske stavove grade na zavisnosti coveka od drzave : fizicka lica u medjunarodnom pravu sticu prava I obaveze na osnovu medjunarodnih ugovora koji su rezultat saglasnosti volje drzava,druga vrsta zavisnosti ogleda se u ostvarenju ljudskih prava.Ranija sovjetska doktrina bila je jedinstvena u negiranju medjunarodnopravnog subjektiviteta coveka.U obrazlaganju svojih stavova sovjetski teoreticari polaze od razlicitih pretpostavki.Janovskij govori o medjunarodnom pravu kao pravnoj diciplini koja regulise odnose suverenih drzava.Prema njemu,subjekt

medjunarodnog prava mora da uzme ucesca u stvaranju medjunarodnopravnih normi.Nasuprot koncepcijama koje negiraju coveka kao subjekta medjunarodnog prava,postoje teorije suprotne tvrdnje.Za razliku od individualista,ovi teoreticari govore o coveku kao posebnom subjektu,pored drzava I medjunarodnih organizacija.. Priznanju medjunarodnog subjektiviteta coveka pridruzuju se cuveni internacionalisti Alfaro I Kasen.Prvi se poziva na znacaj deklaracije o nesamoupravnim teritorijama I na odluke Ekonomskog I socijalnog saveta,a drugi svoj stav obrazlaze znacajem opste Deklaracije o pravima coveka. Izmedju ovih shvatanja postoji grupa autora ciji je stav kompromisan. Oni polaze od pretpostavke da covek ne moze da bude objekt medjunarodnog pravnog regulisanja,ali da mu se ne moze priznati ni polozaj medjunarodnog subjekta.Dam smatra da je do izvesnog stepena I pojedinac nosilac medjunarodnih prava I obaveza , dok Bisop izvlaci zakljucak da ce se u dogledno vreme dobiti proceduralni mehanizam koji bi nametnuo zastitu ljudskih prava.Specifican polozaj coveka u medjunarodnom pravu nasao je svoj deo I u redovima pojedinih internacionalista koji coveku kao pojedincu priznaju samo subjektivitet odredjene vrste.Ferdros govori o pasivnom subjektivitetu.Taj pasivni subjektivitet je posledica nemogucnosti fizickog lica da podnese zahtev medjunarodnim organima protiv odredjene drzave.Gugenhajm u pojedincu vidi posrednog subjekta medjunarodnog prava,posto je, uopste uzev individua ovlascena ili obavezna samo posredstvom drzave cije je ona drzavljanin.Nasuprot ovim koncepcijama , postoje teorije koje,konacno u coveku vide iskljucivi subjekt medjunarodnog prava.To su individualisticke teorije. Prema Vestlejku,prava I duznosti drzava nisu nista drugo do prava I duznosti ljudi.Krabe ide I dalje, tvrdeci da su samo pojedinci subjekti medjunarodnog prava.Zorz Sel prihvata Krabeovu koncepciju,dajuci joj svoje tumacenje.Prema njemu,medjunarodno drustvo se sastoji od individua I zato covek mora biti subjekt medjunarodnog prava, a drzava predstavlja aparat kojim se regulisu opsti interesi pojedinaca.Zato ona nije subjekt,vec su subjekti ljudi koji sacinjavaju medjunarodno drustvo.Posle prvog svetskog rata javlja se grupa internacionalista kojima se pridruzuju grcki pravnici,sa koncepcijom da je covek subjekt danasnjeg medjunarodnog prava I da se on u tom svojstvu uglavnom javlja kao posledica razvitka medjunarodnih socijalnih odnosa.Danas,medjunarodno pravo priznaje pojedincima odredjena prava I namece im konkretne duznosti,bez obzira da li su ta prava I duznosti posebno predvidjena internim zakonodavstvima,sto moze a ne mora da bude slucaj.Bez obzira na njihovo interno sankcionisanje .savremeno medjunarodno pravo priznaje pojedincu subjektivitet,bez obzira na obim njegovih prava I duznosti.81. Повеља УН и Општа декларација о правима човекаOdredbe o ljudskim pravima koje su ukljucene u konacni tekst Povelje daleko su ispod ocekivanja u vreme njenog usvajanja.Razlozi za to je okolnost da su glavne sile pobednice imale sopstvene teskoce sa ljudskim pravima.Zato tim drzavama nije odgovaralo stvaranje efikasnog medjunarodnog sistema zastite ljudskih prava,narocito postojanje kontrole postovanja prava.Pa ipak,Povelja sadrzi nekoliko odredaba koje su od znacaja za ljudska prava. U stavu 3 clana 1 , medju ciljevima Ujedinjenih nacija ,navodi se ostvarivanje medjunarodne saradnje I unapredjenje I razvijanje postovanja ljudskih prava I osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu ,pol,jezik ili veru.Iako malobrojne I uopstene,odredbe Povelje o ljudskim pravima imaju visestruki pravni znacaj.Pre svega,njima su ljudska prava internacionalizovana.To znaci da ce drzave,pristupajuci Povelji, priznati da su ljudska prava postala pitanje od medjunarodnog znacaja,te da vise ne spadaju u njihovu iskljucivu unutrasnju nadleznost.Odredbe o ljudskim pravima u Povelji predstavljaju zapravo opsta pravila medjunarodnog prava,bez obzira sto Poveljom nisu predvidjene garantije za njihovu primenu.Povelja ne odredjuje vrste I sadrzinu ljudskih prava,ali potvrdjuje njihovo opste,sveobuhvatno znacenje.Ljudska prava vaze za sva lica bez obzira na nacionalnu pripadnost,pol,rasu…82. Пактови о правима човекаKomisija za prava coveka 1948 godine izradila je prvi nacrt Pakta o pravima coveka.Od 48 do 57 god. proucavale su se u organima Ujedinjenih nacija odredbe koje treba uneti u ovaj istorijski medjunarodni tekst.Generalna skupstina Ujedinjenih nacija usvojila je 16 decembra 1966 godine jednoglasno Medjunarodni pakt o gradjanskim I politickim I Medjunarodni pakt o ekonomskim,socijalnim I kulturnim pravima coveka,dok je treci dokument,Fakultativni

protokol uz Pakt o gradjanskim I politickim pravima coveka,donet vecinom glasova.Oba Pakta stupila su na snagu 1976 godine. Paktovi su otvoreni za potpis drzavama clanicama Organizacije ujedinjenih nacija I onim drzavama koje su clanice specijalizovanih agencije,zatim drzavama clanicama Statuta Medjunarodnog suda pravde,kao I svakoj drzavi koju Generalna skupstina pozove da postane clanica ovih paktova.Paktovi podlezu ratifikaciji I instrumenti o ratifikaciji deponuju se kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.Istovremeno sa Paktom o gradjanskim I politickim pravima usvojen je I poseban Fakultativni protokol koji je procesnopravne prirode I ne sadrzi nova prava.Osnovni cilj njegovog donosenja je da se pojedincima omoguci neposredno obracanje Komitetu za ljudska prava.Drugi fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim I politickim pravima usvojen je 1989 godine a stupio je na snagu 1991.83. Право народа на самоопредељењеZa vreme Drugog svetskog rata pravo na samoopredeljenje naroda dolazi do bitnog izrazaja.O njemu govori Atlanska povelja u tacki 3 u kojoj se priznaje pravo svih naroda da izaberu oblik vladavine pod kojim zele da zive.Ovo nacelo,koje se samo spominje u Povelji,razradjeno je u paktovima o pravima coveka.U oba pakta nalaze se odredbe o pravu naroda na samoopredeljenje.Posle dugih diskusija ,clan 1 oba pakta usvojen je I glasi : Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje.Na osnovu ovog prava,oni slobodno odredjuju svoj politicki polozaj I slobodno sprovode svoj privredno,kulturni I drustveni razvoj. Radi ostvarenja svojih ciljeva,svi narodi mogu slobodno raspolagati svojim prirodnim bogatstvima I izvorima. Drzave ugovornice ovog pakta,ukljucujuci tu I one koje su odgovorne za upravljanje nesamoupravnim teritorijama pod starateljstvom,duzne su da olaksaju ostvarenje prava naroda na samoopredeljenje.Pravo naroda na samoopredeljenje ukljucuje I stalnu suverenost nad svojim nacionalnim bogatstvom I izvorima.84. Грађанска и политичка права човекаVelika povelja o slobodi iz 1215 godine sadrzi pored pravila o feudalnoj organizaciji I odredbe o individualnim slobodama.U drugom tekstu Bill of Rights iz 1688 godine,pored ogranicenja kraljevskih prerogativa,govori se I o politickim pravim gradjana.U francuskoj Deklaraciji prava coveka I gradjana proklamovana su politicka I neka licna prava ljudi gradjanske klase.Medjutim,prava utvrdjena u francuskoj Deklaraciji ticala su se samo tadasnjeg tzv civilizovanog sveta.To su bila prava ‘gradjana’ , ali ne I prava miliona urodjenika u kolonijama.Prava svih ljudi , bez ogranicenja regiona I bez diskriminacije,izrazena u Povelji Ujedinjenih nacija I u Opstoj deklaraciji o pravima coveka,prvi put u istoriji covecanstva , imaju univerzalni karakter.Puniji okvir I pravnu snagu sticu ova prava tek u Paktu ogradjanskim I politickim pravima coveka.U Paktu o gradjanskim I politickim pravima coveka poslo se u navodjenju prava od principa samoopredeljenja naroda I neotudjive suverenosti nad prirodnim bogatstvima I izvorima.To pokazuje da je Pakt prihvatio glediste o nemogucnosti uzivanja svih drugih prava,ukoliko se ljudima ne bude priznalo pravo na samoopredeljenje.Jedna od osnovnih postavki Pakta o gradjanskim I politickim pravima jeste stav da su demokratske slobode I prava coveka u neposrednoj zavisnosti od zastite mira I bezbednosti.Sve strane ugovornice ovog Pakta obavezale su se da postuju sva prava priznata ovim Paktom.U cilju sto boljeg obezbedjenja gradjanskih I politickih prava svaka drzava ugovornica uzela je na sebe obavezu da svakom licu zajemci potreban pravni lek.85. Економска, социјална и културна права човекаBila su predmet dugotrajnih diskusija u Ujedinjenim nacijama.Njihova primena nije zavisila samo od drzavnog aparata pojedinih zemalja,vec I od opstih socijalnih I ekonomskih prilika.Ujedinjene nacije su u svojim prvim predlozima o sadrzini Pakta imale u vidu samo gradjanska I politicka prava.Na jedanaestom zasedanju 1950 godine, Ekonomski I socijalni savet je razmotrio nacrt pakta I svojom rezolucijom zatrazio od Generalne skupstine misljenje da li ima mesta ukljucivanju ekonomskih,socijalnih I kulturnih prava coveka u Paktu.Na petom zasedanju Generalna skupstina je konstatovala da se u prvih 18 clanova nacrta Pakta ne nalaze izvesna najosnovnija prava coveka I da u tom smislu treba uvesti nuzne dopune.Tom prilikom Generalna skupstina je stala na stanoviste da su gradjanske I politicke slobode u tesnoj I uzajamnoj vezi sa ekonomskim,socijalnim I kulturnim pravima I odlucila da se ova prava ukljuce u Pakt.Skupstina je pozvala Komisiju da u tom smislu izvrsi

ovaj zadatak.Pakt o pravima coveka bio je predmet duge diskusije na zasedanju Generalne skupstine.Odluceno je da se rediguju dva pakta o pravima coveka,jedan koji ce sadrzavati gradjanska I politicka prava I drugi koji ce obuhvatiti ekonomska,socijalna I kulturna prava.U konacnom tekstu ovog Pakta,pored prava na samoopredeljenje,predvidjaju se I sledeca prava cije uzivanje predstavlja ideal slobodnog ljudskog bica , oslobodjenog straha I bede : zabrana diskriminacije,narocito s obzirom na rasu,boju,pol,veroispovest,jezik itd. Posebna paznja posvecena je pravima koja u nekim zemljama ne dobijaju dovoljnu zastitu.Pakt u svojim clanovima predvidja ne samo pravo na rad,vec I ostala prava u vezi sa njim.Porodica koja u Paktu ima obelezje prirodnog I osnovnog elementa drustva,dobila je posebnu zastitu.I , najzad,predvidjeno je I pravo svakog pojedinca na obrazovanje , kao I ucesce u kulturnom zivotu. Posto su ekonomska ,socijalna I kulturna prava coveka u Paktu formulisana vise kao programska nacela na cijem ostvarivanju tek treba raditi,to su I mere za implementaciju prava iz ovog Pakta slabije I po intenzitetu I po domasaju od mera predvidjenih Paktom o gradjanskim I politickim pravima.

86. Забрана ропстваDo pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena I drzave su se cak borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj vrsti trgovine.Na Beckom kongresu 1815 godine doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom evropskog medjunarodnog prava. Tokom XIX veka pojedine drzave u Evropi svojim unutrasnjim propisima ukidaju ropstvo a kasnije tu praksu slede I drzave iz ostalih delova sveta.Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda.Pod njegovim okriljem 1926 godine zakljucena je Konvencija o ropstvu ciji je cilj bio sprecavanje trgovine robljem I ukidanja ropstva uopste.Konvencija je ostala na snazi I posle stvaranja Ujedinjenih nacija,s tim sto su Protokolom iz 1953 godine izvrsene potrebne terminoloske izmene.1957 usvojena je Dopunska konvencija o ukidanju ropstva ,trgovine robljem I ustanova I prakse slicne ropstvu.U obe konvencije ropstvo se definise kao stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava svojine ili neki od njih,a tob je lice koje ima taj status ili polozaj.Konvencija iz 1957 zabranjuje I duznicko ropstvo,prinudu da neko zivi ili radi na zemljistu koje pripada drugom.Drzave su se obavezale da proglase krivicnim delom akt stavljanja drugog u ropstvo ili podsticanje drugoga da proda slobodu ili lica koja izdrzava,ucestvovanje u sporazumu sklopljenom u tu svrhu,kao I pokusaj I saucesnistvo u vrsenju takvih akata.Pored toga,drzave su u obavezi da preduzmu sve potrebne mere kako bi sprecile svoje vazduhoplove I brodove da prevoze roblje,kao I da sprece da se njihove obale,luke I aerodromi koriste u tu svrhu.Pored opste zabrane ropstva,medjunarodno pravo je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim robljem, tj. zenama I decom.Na tom polju doneto je vise ugovora : Medjunarodni sporazum o suzbijanju trgovine belim robljem 1904,Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine zenama I decom 1921. I medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine punoletnim zenam 1933 godine.Nakon osnivanja Organizacije UN ovi ugovori su izmenjeni odgovarajucim protokolima.A , u cilju objedinjavanja njihovih odredba 1949 godine usvojena je Konvencija o suzbijanju trgovine ljudskim bicima I eksploatacije prostitucije drugih lica.Ta konvencija imala je za cilj da iskoreni prostituciju I zlo koje prati trgovinu ljudima.Konvencija zahteva od drzava ugovornica da kazne svako lice koje vrbuje,namamljuje ili zavodi,u cilju prostituisanja,zatim, lice koje iskoriscava prostituisanje drugog lica,cak I uz njegov pristanak.Drzavama se dalje namece obaveza da kazne I lica koja drze,upravljaju ili svesno finansiraju ili ucestvuju u finansiranju neke javne kuce.87. Забрана дискриминације жена и Комититет за укидање дискриминације женаa)zabrana diskriminacije zena…Pravno regulisanje polozaja zena do Drugog svetskog rata kretalo se u okvirima zastite posebnih prava zena.Posle stvaranja Organizacije ujedinjenih nacija osnovu regulisanja njihovog statusa predstavlja opsta zastita ljudskih prava I odbacivanje diskriminacije.Povelja na vise mesta garantuje postovanje prava svima,pri cemu izraz ljudska prava koristi u smislu prava svakog fizickog lica,bez obzira bilo ono muskog ili zenskog pola.Isti pristup slede Opsta deklaracija o ljudskim pravima I Pakt o gradjanskim I politickim pravima.Pored medjunarodnih instrumenata o zastiti ljudskih prava,polozaj zena u pravnom poretku Ujedinjenih nacija regulisan je posebnim aktima

donetim bas u svrhu zastite prava zena.U njihovoj pripremi znacajnu ulogu odigrala je Komisija za polozaj zena .Ova komisija kao pomocni organ Ekonomskog I socijalnog saveta sastavljena je od 45 clanova biranih u svojstvu predstavnika drzava .Njen je zadatak da priprema studije , izvestaje I preporuke u cilju poboljsanja polozaja zena,ukljucujuci I izradu ugovora koji se bave zenskim pravima.Do sada je doneto vise konvencija I deklaracija o zastiti prava zena.Prva je Konvencija o politickim pravima zena od 1952 godine.Njenim usvajanjem drzave su se u UN pravno obavezale na izjednacenje muskarca I zena .Konvencija sadrzi odredbe koje se ticu politicke ravnopravnosti sa muskarcima.Dalji napredak je ostvaren Deklaracijom o ukidanju svih oblika diskriminacije zena koju je Generalna skupstina usvojila 1967 godine.Buduci da ovaj dokument nije bio pravno obavezujuci za drzave,Generalna skupstina je 1979 godine donela Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije zena.Konvencija po prvi put daje preciznu definiciju pojma diskriminacije zena odredjujuci je kao svako razlikovanje,iskljucivanje Ili ogranicenje na osnovu pola kojim se sprecava jednako uzivanje ili ostvarivanje ljudskih prava I osnovnih sloboda na politickom,ekonomskom,socijalnom…I drugim podrucjima zivota zena.Konvencija predvidja sledece obaveze : pored obaveze da osude diskriminaciju zena,drzave su duzne da nacelo jednakosti muskaraca I zena unesu u svoje nacionalne ustave I odgovarajuce zakone.Drzave se takodje obavezuju da usvoje mere da se ova jednakost u punoj meri ostvari I da predvide sankcije u slucaju diskriminacije po osnovu pola.Drzave,isto tako,moraju da obezbede jednakost u pogledu slobode kretanja I izbora prebivalista I jednaka prava u braku I porodici.Generalna skupstina je 1999 godine usvojila Fakultativni protokol uz Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije zena.Komitet za ukidanje diskriminacije zena …radi kontrole primene Konvencije o ukidanju svih oblika diskriminacije zena od 1979 godine osnovan je Komitet za ukidanje diskriminacije zena.Komitet je sastavljen od 23 clana visokih moralnih kvaliteta I priznatih strucnjaka u ovoj oblasti.Clanovi se biraju sa liste kandidata koje predloze drzave na period od cetiri godine.Kao jedini oblik nadzora Konvencija predvidja razmatranje izvestaja koje su drzave ugovornice duzne da podnose o zakonskim,sudskim,upravnim I drugim merama radi potpune primene njenih odredaba.Prvi izvestaj podnosi se u roku od godinu dana od dana kada je Konvencija stupila na snagu za datu drzavu,a nakon toga svake cetvrte godine ili kada Komitet to zatrazi.Fakultativnim protokolom uz Konvenciju o ukidanju svih oblika diskriminacije zena od 1999 godine nadleznost Komiteta dvostruko je prosirena.Pre svega,njemu je dato ovlascenje da prima I razmatra predstavke koje poticu od pojedinaca ili grupe lica koja tvrde da su zrtve krsenja nekog od prava iz Konvencije.Komitet nema pravo da prima predstavke koje se odnose na drzave ugovornice Konvencije koje nisu istovremeno ugovornice Fakultativnog protokola.predstavka se podnosi u pismenom obliku posto su prethodno iscrpljena sva pravna sredstva.Komitet ne moze da uzme u razmatranje predstavku koja se nalazi u postupku pred nekim drugim medjunarodnim organom ili cije razmatranje je vec okoncano.Fakultativni protokol predvidja nadleznost Komiteta da ispita slucajeve koji ukazuju na teska I sistematska krsenja prava iz Konvencije.Postupak se sprovodi poverljivo I u tesnoj saradnji sa drzavom koja moze da daje primedbe u pogledu cinjenica.Posle zavrsene istrage Komitet donosi zakljucke koje zajedno sa svojim komentarima I preporukama upucuje drzavi.Od drzave se ocekuje da u roku od sest meseci obavesti Komitet o svom stavu I merama koje je preduzela.88. Забрана расне дискриминације, апартхејд и Комититет за укидање раснe дискриминацијеPolazeci od odredaba Povelje,Opste deklaracije o ljudskim pravima I nacrta paktova o pravima coveka koje odbacuju diskriminaciju medju ljudima zanovanu na rasi,Generalna skupstina je 1963 godine jednoglasno usvojila Deklaraciju o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.U deklaraciji se osudjuje svaka diskriminacija koja se temelji na rasi,boji koze ili nacionalnoj pripadnosti kao krsenje ljudskih prava I osnovnih sloboda,prepreka miroljubivim I prijateljskim odnosima medju narodima I opasnost za medjunarodni mir I bezbednost.Predvidjene su I odredjene mere za uklanjanje rasne diskriminacije.Proglasava se da svako ima pravo na efikasnu ppomoc I zastitu preko nezavisnog nacionalnog suda u ciju nadleznost spada resavanje takvih stvari,a bice preduzeti I svi potrebni koraci u oblasti proucavanja,vaspitanja I obavestavanja,kako bi se uklonile predrasude I poboljsalo

razumevanje medju narodima I rasnim grupama.Od drzava se zahteva da preduzmu sve mere,ukljucujuci I zakonodavne , kako bi stavile van zakona organizacije koje potpomazu ili podstrekavaju na rasnu diskriminaciju.Znacajno je da se zastita pruza ne samo rasi I rasnim grupama ,vec je proglasena zastita pojedinaca koji pripadaju pojedinim rasnim grupama,sa ciljem da se takvim pojedincima osigura potpuno uzivanje ljudskih prava I osnovnih sloboda.Postupak za ostvarenje prava pojedinaca je uredjen tek konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije koju je Generalna skupstina proglasila rezolucijom broj 2106 od 21 decembra 1965 godine.Do donosenja ove Konvencije u razlicitim pravnim tekstovima Ujedinjenih nacija govorilo se samo o postovanju ljudskih prava I osnovnih sloboda.Jasne odredbe o pojmu rasne diskriminacije nije bilo ni u Deklaraciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.Stoga je Konvencija u cl 1 pojam rasne diskriminacije definisala kao svako razlikovanje,iskljucivanje,ogranicavanje ili davanje prednosti,koji se zasnivaju na boji ,precima,nacionalnom ili etnickom poreklu koji imaju za cilj ili rezultat da naruse ili da kompromituju priznavanje,uzivanje ili sprovodjenje prava coveka I osnovnih sloboda.U pogledu sadrzine,Konvencija nije otisla mnogo dalje od Deklaracije.Ona je samo u formi medjunarodnopravne obaveze potvrdila osnovne principe Deklaracije,dodajuci tome razradjeniji sistem mera implementacije.Drzave se obavezuju da osude sve oblike diskriminacije,ukljucujuci tu rasnu segregaciju I aparthejd.Aparthejd…kao posebno tezak oblik diskriminacije regulisan je Konvencijom o suzbijanju I kaznjavanju zlocina aparthejda koju je usvojila Generalna skupstina 1973 godine.Podsticaj za njeno donosenje bila je situacija u Juznoafrickoj Republici u kojoj je bela manjina drzala crnacku vecinu u podredjenom polozaju.Konvencijom je aparthejd proglasen zlocinom protiv covecnosti kojim se krse nacela medjunarodnog prava I istaknuto da on predstavlja ozbiljnu pretnju medjunarodnom miru I bezbednosti.Drzave ugovornice imaju obavezu da proglase kriminalnim organizacije,institucije I pojedince koji ucestvuju u izvrsenju aparthejda.U Konvenciji je receno da aparthejd predstavlja politiku I praksu diskriminacije I rasne segregacije slicnu onoj koja je sprovodjena na jugu Afrike u cilju stvaranja I odrzavanja dominacije jedne rasne grupe nad drugim I njeno sistematsko ugnjetavanje.Drzave ugovornice su preuzele obavezu da usvoje zakonodavne,upravne I sudske mere u cilju gonjenja I kaznjavanja lica odgovornih za izvrsenje aparthejda , kao I onih koji su ga podsticali I pomagali.Svaka drzava ugovornica ima krivicnu jurisdikciju nad ovim licima,a predvidjena je mogucnost osnivanja medjunarodnog krivicnog suda koji bi sudio licima odgovornim za aparthejd.Konvencijom je predvidjena obaveza drzava da troclanom Komitetu podnose periodicne izvestaje o merama koje su preduzele u cilju sprovodjenja njenih odredaba.Clanove Komiteta imenuje predsednik Komisije za medjunarodno pravo iz reda njenih clanova koji istovremeno poticu iz drzava ugovornica Konvencije.Ova konvencija danas nema znacaj kakav je imala u vreme kada je doneta,jer vise nema tako izrazenih oblika diskriminacije. Komitet za ukidanje rasne diskriminacije….Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965 godine obrazovan je Komitet za ukidanje rasne diskriminacije sa zadatkom da nadgleda postovanje njenih odredaba.Komitet se sastoji od 18 nepristrasnih strucnjaka visokih moralnih osobina biranih na cetiri godine od strane drzava ugovornica.Nadzor nad sprovodjenjem odredaba Konvencije vrsi se na tri nacina.Pre svega,drzave ugovornice podnose Komitetu izvestaje o zakonodavnim,sudskim,upravnim I drugim merama koje su preduzele u cilju izvrsenja Konvencije.Komitetu se dalje stavlja u nadleznost da razmatra predstavke drzave ugovornice koja smatra da druga drzava ugovornica ne sprovodi Konvenciju.Za taj vid nadzora nije neophodna posebna izjava drzava u pitanju,vec se ova nadleznost ustanovljava samom ratifikacijom Konvencije.Ukoliko u medjuvremenu ne dodje do prijateljskog resenja,Komitet,uz saglasnost drzava,imenuje petoclanu ad hoc komisiju za mirenje sa zadatkom da prouci slucaj I podnese izvestaj.U nadleznost Komiteta konacno spada prijem I razmatranje predstavki pojedinaca ili grupe lica ukoliko smatraju da su im povredjena prava iz Konvencije.Za ovaj oblik nadzora neophodna je posebna izjava drzave ugovornice da prihvata takvu nadleznost Komiteta.U tom slucaju drzava moze da ustanovi nacionalni organ sa zadatkom da prima predstavke lica ili grupa koji smatraju da su zrtve povrede bilo kog prava iz Konvencije.Zrtve se mogu obratiti tek kada iscrpu sva raspoloziva domaca pravna sredstva,a obracanje Komitetu moguce je ukoliko one ne budu zadovoljne resenjem nacionalnog organa.

89. Забрана тортуре и Комитет против тортуреOpsta deklaracija o ljudskim pravima I Pakt o gradjanskim I politickim pravima sadrze odredbu o zabrani torture ,ali ne daju njenu definiciju.U Konvenciji je tortura definisana kao svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol Ili teske fizicke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog treceg lica obavestenja Ili priznavanja ili njegovog kaznjavanja za delo koje je to ili neko trece lice izvrsilo ili za cije je isvrsenje osumnjiceno ,zastrasivanje tog lica ili vrsenje pritiska na njega ili zastrasivanje ili vrsenje pritiska na neko trece lice ili iz ma kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi sluzbeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u sluzbenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izricitim ili precutnim pristankom.Konvencija namece obavezu drzavama da preduzmu efikasne zakonske,upravne,sudske I druge mere kako bi sprecile akte mucenja na svojoj teritoriji.Kao opravdanje za mucenje ne moze se navesti bilo kakva izuzetna okolnost.Drzava ima obavezu da svakom licu koje tvrdi da je na njenoj teritoriji bilo podvrgnuto mucenju obezbedi pravo da se zali nepristrasnom organu.Ukoliko se utvrdi da je zaista bilo zrtva mucenja,to lice ima pravo na dobijanje pravedne naknade,ukljucujuci I sredstva za njegovu sto potpuniju rehabilitaciju.Na osnovu Konvencije drzave su preuzele obavezu da na svojoj teritoriji sprece I ostale akte svirepog,nehumanog ili ponizavajuceg postupanja ili kazni,a koji nisu akti mucenja.U cilju smanjenja slucajeva torture postoji obaveza drzava da upoznaju razlicite kategorije javnih sluzbenika koji dolaze u kontakt sa licima u pritvoru I zatvoru sa odredbama o zabrani torture.Komitet protiv torture….Konvencijom protiv torture I drugih svirepih,nenovcanih ili ponizavajucih kazni ili postupaka od 1984 godine predvidjeno je stvaranje Komiteta protiv torture sa zadatkom da vrsi nadzor nad njenom primenom.Komitet se sastoji od 10 clanova visokih moralnih osobina sa priznatim kvalitetima u oblasti zastite coveka.Clanove biraju strane ugovornice na period od cetiri godine.Konvencija predvidja tri vrste nadzora od strane Komiteta.Drzave ugovornice ,najpre,podnose izvestaje o merama koje su preduzele u cilju izvrsenja Konvencije.Prvi izvestaj se podnosi u roku od godinu dana od stupanja na snagu Konvencije za datu drzavu,a naredni izvestaji svake cetiri godine.Drzave ugovornice mogu posebnom izjavom priznati nadleznost Komiteta da razmatra predstavke kojima se druga ugovornica optuzuje da krsi odredbe Konvencije.Naravno,I drzava protiv koje je predstavka upucena mora priznati takvu nadleznost.Radi postizanja resenja Komitet stavlja na raspolaganje drzavama svoje dobre usluge,a u istom cilju mogu se obrazovati I ad hoc komisije.Ako drzave ne postignu prijateljsko resenje,Komitet ima obavezu da u roku od 12 meseci od prijema predstavke stranama podnese izvestaj sa komentarima I sugestijama.Komitet moze razmatrati I pojedinacne predstavke,ali samo ako je drzava na koju se predstavka odnosi prihvatila takvu nadleznost posebnom izjavom.Pored oblika nadzora koji se srecu kod drugih medjunarodnih tela za zastitu ljudskih prava,Komitet protiv torture je ovlascen da I bez formalne predstavke po sopstvenoj inicijativi sprovede istragu kada dobije pouzdane informacije da se mucenje sistematski primenjuje na teritoriji neke drzave ugovornice.Ovaj postupak je poverljive prirode.Tokom postupka Komitet nastoji da kroz saradnju sa drzavom u pitanju sprovede istragu povodom dobijenih informacija.Istraga se zavrsava donosenjem neobaveznog izvestaja koji sadrzi komentare I sugestije.90. Права детета и Комитет за права дететаKrsenja prava dece u vidu mucenja , surovog,nehumanog I ponizavajuceg postupanja,nestajanja,davanja teskih poslova predstavljaju cestu pojavu u mnogim delovima sveta.Kao odgovor na takve pojave stvoren je sistem medjunarodne zastite prava dece u cijem se sredistu nalazi Konvencija o pravima deteta od 1989 godine.Njeno donosenje znaci priznanje da , osim ljudskih prava koja su regulisana medjunarodnim pravom,postoji potreba da se deci garantuju I neka dodatna prava s obzirom na njihove posebne potrebe I interese.Konvencija sadrzi generalne obaveze,kao I detaljan katalog prava dece.Pritom ona ne predvidja samo specificna prava deteta,vec ponavlja I neka osnovna prava koja pripadaju svakome.Drzave ugovornice su obavezne da postuju odgovornosti,prava I duznosti roditelja ili staratelja da obezbede I usmeravaju dete u ostvarivanu njegovih prava.Od posebnog znacaja je priznanje prava deci koja pripadaju etnickim,verskim I jezickim manjinama I deci domorodackog porekla da, u zajednici sa ostalim clanovima grupe,ostvaruju svoju kulturu,ispovedaju svoju veru I koriste svoj jezik.Da

bi se pojacala zastita decjih prava uz ovu Konvenciju usvojena su 2000 godine dva protokola.Fakultativni protokol o ucescu dece u ratu ima za cilj da podigne minimalni uzrast za ucesce u oruzanim sukobima na 18 godine.Znacajno je da se ta starosna granica odnosi I na nedrzavne aktere u ratu.Fakultativni protokol o prodaji dece , decjoj prostituciji I decjoj pornografiji predvidja ,izmedju ostalog,da drzave moraju obezbediti da neki akti protiv dece budu proglaseni krivicnim delima.Oba protokola su stupila na snagu 2002 godine.Komitet za prava decteta… Konvencijom o pravima deteta od 1989 godine ustanovljen je Komitet za prava deteta sastavljen od 18 clanova.Njegove clanove biraju strane ugovornice na period od cetiri godine iz reda strucnjaka za razlicite oblasti.Za razliku od drugih ugovora , Konvencija je kao jedini oblik nadzora predvidela razmatranje izvestaja podnetih od strane drzava.Komitet nema nadleznost da prima I razmatra medjudrzavne I individualne predstavke.Drzave imaju obavezu da prvi izvestaj podnesu u roku od dve godine od momenta kada Konvencije za njih stupi na snagu , a potom periodicne izvestaje svakih pet godina. 91. Права особа са инвалидитетом и Комитет за права особа са инвалидитетомIako se radi o vrlo izrazenom problemu,medjunarodno pravo nije posvecivalo dovoljno paznje osobama sa invaliditetom.Vrlo je mali broj medjunarodnih dokumenata,narocito onih obavezujucih,koji su sadrzali pravila iskljucivo posvecena zastiti osoba sa invaliditetom.Izuzetak je predstavljala Konvencija Medjunaordne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji I zaposljavanju lica sa invaliditetom iz 1983 godine.Istina,postojao je veci broj dokumenata mekog prava usvojenih od strane medjunarodnih organizacija koji nisu pravno obavezujuci.Imajuci u vidu znacaj problema u UN se pristupilo izradi posebne konvencije o zastiti osoba sa invaliditetom.Generalna skupstina UN je formirala ad hoc komitet za ovo pitanje I nakon njegovog cetvorogodisnjeg rada,krajem 2006 godine,usvojena je konvencija o pravima osoba sa invaliditetom.Generalna skupstina je formirala ad hoc komitet za ovo pitanje I nakon njegovog cetvrogodisnjeg rada,krajem 2006 godine . usvojena je Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom.Ova konvencija je za sada najznacajniji I najpotpuniji medjunarodni ugovor u kome je detaljno regulisana zastita lica sa invaliditetom.Zato se ona moze smatrati svojevrsnom medjunarodnom poveljom o pravima I polozaju ovih lica.Konvencija se opredeljuje za novi pristup prema kojem se osobe sa invaliditetom ne posmatraju vise kao objekti milosrdja , vec kao subjekti sa pravima cije ostvarivanje mogu zahtevati , sa ciljem da postanu aktivni clanovi drustva.Najveci deo Konvencije posvecen je uredjenju polozaja lica sa invaliditetom.U konvenciji nisu predvidjena neka nova I posebna prava za lica sa invaliditetomOna sadrzi slican katalog ljudskih prava I sloboda koji postoji u drugim medjunarodnim ugovorima.Medjutim,ta prava su dovedena u vezu I prilagodjena potrebama I polozaju lica sa invaliditetom.Konvencijom su zajemcena prava na zivot,slobodu I licnu sigurnost,pravo na jednakost pred zakonom bez diskriminacije,pravo na pravnu I poslovnu sposobnost…Kada su u pitanju ekonomska ,socijalna I kulturna prava,Konvencija garantuje pravo na obrazovanje,zdravstvenu zastitu,rehabilitaciju,rad I zaposljavanje…U Konvenciji su sadrzane posebne odredbe posvecene zastiti zena I dece sa invaliditetom.Takodje je istaknuto da se preduzimanje posebnih mera u cilju postizanja I ubrzavanja de facto jednakosti osoba sa invaliditetom nece smatrati diskriminacijom.Sva prava osoba sa invaliditetom u Konvenciji su definisana kao obaveze drzave,sto znaci da ih one moraju primeniti u svojim nacionalnim pravnim porecima.Drzave ugovornice su preuzele I obavezu da u okviru vlade odrede telo nadlezno za pitanja u vezi primene Konvencije , koje ce istovremeno nastojati da uspostavi mehanizme koordinacije radi olaksavanja preduzimanja potrebnih akcija u razlicitim sektorima I na razlicitim nivoima.Komitet za prava osoba sa invaliditetom…Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom obrazovan je Komitet za prava osoba sa invaliditetom koji broji 18 eksperata izabranih od strane drzava clanica na period od 4 godine.Da bi neko bio izabran za clana Komiteta mora imati visoki moralni ugled I priznatu strucnost u oblastima uredjenim Konvencijom.Prema samoj Konvenciji,Komitet je jedino nadlezan da razmatra izvestaje koje mu drzave ugovornice podnose o merama preduzetim radi ostvarivanja prava priznatih Konvencijom I napretku u uzivanju tih prava.Inicijalni izvestaj se podnosi u roku od dve godine od

ratifikacije Konvencije,redovni svake 4 godine I vanredni kada Komitet to od drzave ugovornice zatrazi.Fakultativnim protokolom uz Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom Komitetu je priznata I nadleznost da prima I razmatra predstavke podnete od strane ili u ime pojedinaca ili grupa pojedinaca protiv drzave ugovornice pod cijom se jurisdikcijom nalaze ukoliko oni smatraju da su bili zrtve krsenja Konvencije od strane te drzave.Da bi mogla da bude uzeta u razmatranje predstavka mora da sadrzi puno ime I prezime podnosioca,tako da nisu dopustene anonimne predstavke.Predstavka ne sme da se odnosi na pitanje koje je Komitet vec razmatrao ili je predmet postupka razmatranja,ispitivanja I resavanja pred nekim drugim medjunarodnim telom.Kada su ovi uslovi ispunjeni Komitet na poverljiv nacin dostavlja predstavku drzavi koja u roku od sest meseci treba da se o njoj izjasni.Ispitivanje predstavke se zavrsava usvajanjem misljenja koje Komitet dostavlja drzavi I podnosiocu predstavke.Preporuke nisu obavezne,nemaju izvrsnu snagu.

92. Права радника миграната и Комитет за заштиту права свих радника миграната ичланова њихових породицаVise od 200 miliona ljudi zivi I radi u drzavama u kojima nisu rodjeni ili cije drzevljanstvo nemaju.Veoma veliki broj ovih lica jesu radnici migranti.Osnovna prava migranata veoma cesto se ignorisu ili krse.Oni su narocito izlozeni rasizmu,ksenofobiji,diskriminaciji ili neprihvatanju od strane zajednice u kojoj zive.Radni I zivotni uslovi ovih radnika su cesto nezadovoljavajuci,a socijalna zastita nije adekvatna.Posebnu teskocu za njih predstavlja I odvojen zivot od svojih porodica koje obicno ostaju u zemlji porekla.U UN je prvi put skrenuta paznja na problem radnika migranata 1972 godine u rezoluciji Ekonomskog I socijalnog saveta koja je doneta povodom ilegalnog transporta radnika iz Afrike u Evropu I njihove eksploatacije.Generalna skupstina je posvetila nekoliko rezolucija problemu radnika migranata.1980 godine obrazovana je u okviru UN radna grupa za izradu posebnog ugovora o sveobuhvatnoj zastiti radnika migranata.Na osnovu njenog nacrta Generalna skupstina je 18 decembra 1990 godine usvojila Konvenciju o zastiti prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica.Na taj nacin ostvaren je znacajan napredak u celovitom regulisanju polozaja radnika migranata koji su do tada zastitu ostvarivali samo na osnovu opstih dokumenta o ljudskim pravima I nekih konvencija I preporuka Medjunarodne organizacije rada.Konvencija je identifikovala radnike migrante I clanove njihovih porodica kao osobe podlozne raznim povredama ljudskih prava koje imaju potrebu za zastitom svojih prava I koje treba da uzivaju ta prava bez obzira na njihov pravni status.Konvencija je identifikovala radnike migrante I clanove njihovih porodica kao osobe podlozne raznim povredama ljudskih prava koje imaju potrebu za zastitom svojih prava I koje treba da uzivaju ta prava bez obzira na njihov pravni status.Konvencija se primenjuje na celokupni proces migracije radnika I clanova njihovih porodica,pocevsi od priprema,napustanja drzave porekla I tranzita,preko boravka u drzavi zaposlenja ,sve do povratka u otadzbinu.Ova konvencija je prvi medjunarodni dokument koji daje pojam radnika migranta.Izraz migrant oznacava osobu koja ce biti angazovana ili je angazovana za obavljanje delatnosti uz novcanu naknadu u drzavi ciji ona nije drzavljanin.Konvencija pod pojam radnika migranta svrstava I pogranicne radnike , sezonske radnike,mornare I radnike na priobalnim postrojenjima koji imaju dozvolu za rad I boravak,putujuce radnike…Konvencija se ne odnosi na radnike zaposlene kod medjunarodnih organizacija ili osobe upucene ili zaposlene od strane drzave van njene teritorije.U pogledu konkretnih pojedinacnih prava,Konvencija razlikuje prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica bez obzira na pravni status u drzavi zaposlenja,dok su ostala prava dostupna samo radnicima migrantima koji regularno borave I rade u stranoj drzavi.Konvencija ne predvidja nova prava iskljucivo posvecena radnicima migrantima,vec ponavlja prava sadrzana u vazecim medjunarodnim ugovorima o ljudskim pravima,I to : pravo na zivot,zabranu torture,zabranu ropstva I prinudnog rada..Neka od klasicnih prava su prilagodjena polozaju radnika migranata I clanova njihovih porodica.To su zabrana neovlascenog oduzimanja I unistavanja licnih dokumenata,zabrana masovnog I nezakonitog individualnog proterivanja,pravo na diplomatsku zastitu drzave porekla…Radnicima migrantima koji regularno borave I rade u

stranoj drzavi I clanovima njihovih porodica,Konvencija priznaje sledeca dodatna prava : slobodu kretanja I nastanjivanja,jednak tretman sa domacim drzavljanima u mnogim oblastima,pravo na informisanje o svim uslovima boravka I rada u drzavi koja im je za to izdala dozvolu,pravo na formiranje udruzenja I sindikata..Znacajan problem kod ove Konvencije je prilicna uzdrzanost vecine drzava u procesu njene ratifikacije.Usled toga ona je stupila na snagu tek 2003 godine kada je deponovan dvadeseti instrument o ratifikaciji.Komitet za zastitu prava svih radnika migranata…U cilju kontrole postovanja medjunarodnih obaveza iz Konvencije o zastiti prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica stvoren je Komitet za zastitu prava svih radnika migranata I clanova njihovih porodica.Komitet je u pocetku bio sastavljen od deset clanova visokih moralnih kvaliteta koji su eksperti u oblasti koju Konvencija regulise.Zbog porasta strana ugovornica Konvencije Komitet danas ima cetrnaest clanova.Njih biraju drzave ugovornice Konvencije.U obaveznu nadleznost Komiteta spada razmatranje izvestaja koje podnose drzave ugovornice.Strane ugovornice mogu davanjem posebnih izjava prihvatiti njegovu nadleznost da razmatra medjudrzavne I individualne predstavke.Komitet moze primati I razmatrati ove predstavke samo ukoliko se odnose na drzavu koja je priznala takvu nadleznost komiteta.Davanjem posebne izjave drzava ugovornica moze ovlastiti Komitet da razmatra predstavke u kojima druga ugovornica tvrdi da ona ne ispunjava svoje obaveze iz Konvencije.Kada neka drzava smatra da druga ugovornica ne ispunjava obaveze iz Konvencije ona je duzna da joj najpre pismenim putem na to skrene paznju.Ukoliko ove dve drzave ne nadju zadovoljavajuce resenje,svaka od njih se u roku od 6 meseci moze obratiti Komitetu.Posto se utvrdi da su iscrpljena sva pravna sredstva,Komitet ce prvo drzavama ponuditi svoje dobre usluge radi resavanja nastalog spora.Tokom ovog postupka od drzava se mogu zatraziti dodatne informacije,dok one imaju pravo da budu predstavljene pred Komitetom I da iznesu svoje stavove bilo usmeno ili u pisanoj formi.U roku od 12 meseci od prijema predstavke,Komitet donosi izvestaj o pitanju koje je pred njega izneto.Komitet,takodje,moze drzavama u postupku saopstiti svako svoje stanoviste koje se tice spornog pitanja.Konvencija dopusta komitetu da razmatra predstavke podnete od strane pojedinaca koji tvrde da su njihova prava povredjena ako drzava ugovornica pod cijom jurisdikcijom se oni nalaze posebnom izjavom prihvati ovu nadleznost.93. Избеглице и право азилаPosle Prvog , a narocito posle Drugog svetskog rata,javila se potreba za medjunarodnopravnim regulisanjem izbeglica.To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju I traze utociste I domicil u drugoj zemlji.Odmah posle drugog svetskog rata pitanje izbeglica je bilo u nadleznosti Uprave Ujedinjenih nacija za pomoc I obonu I Medjuvladinog komiteta za izbeglice. 1947 godine obrazovana je I specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija,Medjunarodna organizacija za izbeglice.Ona je bila privremenog karaktera I dejstvovala je u pogledu zastite izbeglica,njihove repatrijacije,pomoci u povezivanju I tome slicno.Uvidelo se da ova pravna zastita nije dovoljna I da je njena korisnost znatno veca ukoliko je prati ekonomska moc.Zato 1954 godine pocinje I davanje ekonomske pomoci izbeglicama.U tom cilju osnovan je fond u okviru Ujedinjenih nacija.Generalna skupstina je 1949 godine odlucila da se ova medjunarodna organizacija raspusti,a da njene funkcije preuzme Visoki komesar za izbeglice.Na osnovu ovlascenja Generalne skupstine,Ekonomski I socijalni savet je na svom trinaestom zasedanju obrazovao Savetodavni komitet za izbeglice radi pomoci Visokom komesaru u resavanju izbeglickih problema. 1951 godine odrzana je medjunarodna konferencija u Zenevi,sazvana od strane organizacije ujedinjenih nacija,na kojoj je jednoglasno doneta Konvencija o polozaju izbeglica.Medju dvadeset I sest zemalja koje su poslale svoje predstavnike za ucesce u radu Konferencije , bio je I predstavnik Jugoslavije.Po svojoj sustini Konvencija o polozaju izbeglice predstavlja kodifikaciju materije o pravima izbeglica I zamenjuje ugovore prethodno donete u ovoj materiji.Konvencija pruza zastitu izbeglicama , polazeci od cinjenice da su lisena zastite drzave iz koje su izbegle.U konvenciji je polozaj izbeglica regulisan uvodjenjem nekoliko standarda.Najpovoljnijim standardom izjednacavaju se izbeglice sa drzavljanima teritorijalne drzave.Odredbe koje uvode ovaj standard prilicno su brojne.To je slucaj sa religijom kao I intelektualnom svojinom.Sticanje pokretne I nepokretne imovine,I prava koja se odnose na ovu imovinu,potpadaju pod standard opsteg izjednacenja sa strancima.Najpovoljniji polozaj

koji je ugovoren za drzavljane neke strane zemlje,uzivace izbeglice po pitanju prava udruzivanja.Navode se I odredjeni uslovi pod kojima se ovo pravo priznaje.Isti standard ugovoren je I za placene profesije.Ako izbeglica zeli da putuje u inostranstvo a putne isprave ne moze da dobije od zemlje stalnog boravista,njih mu izdaje drzava ugovornica na cijoj se teritoriji lice nalazi.Konvencija o polozaju izbeglica iz 1951 godine dopunjena je 23 novembra 1957 godine u Hagu.Oim sporazumom regulisana su pitanja izbeglih mornara koji nemaju stalno mesto boravka.I pored znacajnih uspeha koji su postignuti po pitanju izbeglica,izvestan broj problema je I dalje ostao.U Nujorku je 31 januara 1967 godine donet Protokol o statusu izbeglica.Pravno stanje Konvencije o polozaju izbeglica ovim Protokolom prosiruje se I na nove grupe izbeglica,odnosno priznaje se polozaj ustanovljen Konvencijom I licima koja su postla izbeglice zbog dogadjaja koji su se odigrali posle odredjenog datuma.Pravo azila… U Opstoj deklaraciji o pravima coveka stoji : Svako lice ima pravo da trazi azil ako je gonjeno I da uziva azil u drugim zemljama.Medjutim,u konacnom tekstu Opste deklaracije doslo je do izmene.Postojao je predlog da se I pravu na azil da posebno mesto u paktovima,sto bi znacilo da svako ima pravo da trazi I dobije azil na teritoriji drzava ugovornica.Konvencija o polozaju izbeglica iz 1951 godine govori o zastiti izbeglica na teritoriji bilo koje od drzava potpisnica ove Konvencije,priznajuci im samo do izvesne mere zastitu od progona.U nedostatku odredjenog teksta o pravu azila,UN su pristupile donosenju Deklaracije o pravu azila:Nacrt Deklaracije dostavljen je u toku 1960 godine Generalnoj skupstini na razmatranje I usvajanje,ali do danas nije usvojen konacan tekst.Znacajna je odredba da nijedna osoba ne moze biti prognana ili primorana da se vrati na teritoriju na kojoj joj preti opasnost po zivot,slobodu ili fizicki integritet.94. МањинеMedjunarodno pravo ne sadrzi opsteprihvacenu definiciju pojma manjine.Medjutim bilo je pokusaja definisanja.Prema Kaportiju manjina je grupa brojcano manja od ostatka stanovnistva drzave koja je u nedominantnom polozaju , a ciji clanovi imaju etnicke,verske I jezicke odlike drugacije od ostatka stanovnistva I iskazuju,makar implicitno,osecaj solidarnosti usmeren na ocuvanje svoje kulture,tradicije.Pre svega,manjine mogu ciniti samo domaci drzavljani.Stranci ili lica bez drzevljanstva koji zive na teritoriji domace drzave ne spadaju u manjine I nemaju pravo na manjinsku zastitu.Da bi se smatrala manjinom grupa mora biti dovoljno brojna.Kao manjina smatra se samo grupa koja je u nedominantnom polozaju.Pored objektivnih elemenata,za postojanje manjine trazi se ispunjenje jednog subjektivnog uslova.On se sastoji u opredeljenosti pripadnika grupe da ocuvaju svoje osobenosti.Time se iz pojma manjine iskljucuju grupe ciji pripadnici svoje etnicke , kulturne osobenosti ne smatraju bitnim,vec teze potpunoj integraciji ,asimilaciji, u vecinsko stanovnistvo.Poreklo manjina je starijeg datuma.Nastanak manjina neki vezuju za anticko doba,Zavrsnim aktom Beckog kongresa 1815 godine zasticeni su interesi poljske nacionalne manjne.Od tada su medjunarodni ugovori poceli da idu dalje od prava na ispovedanje vere.Zastita manjina dobija sistematski karakter tek posle prvog svetskog rata pod okriljem Drustva naroda.Mirovnim ugovorima su se obavezale neke od pobedjenih I novih,prosirenih drzava , dok su druge primile slicne obaveze prilikom stupanja u Drustvo naroda.Odredbe ovih ugovora garantovale su manjinama politicku I gradjansku odgovornost.Odlucujuci zaokret u regulisanju manjinske zastite ucinjen je usvajanjem Deklaracije o pravima pripadnika nacionalnih ili etnickih,verskih I jezickih manjna u Generalnoj skupstini 1992 godine.Ona predstavlja do sada najpotupniji akt Ujedinjenih nacija.Deklaracija sadrzi siroku listu prava pripadnika manjina ali I obaveze drzava da stite postojanje I osobenost manjina na svojoj teritoriji.U organizaciji UN nema glavnog ili pomocnog organa cija bi iskljuciva nadleznost bila da se bavi zastitom manjina.Posebni organi za prava manjina postoje tek na nivou strucnih tela ili radnih grupa koja deluju u okviru postojecih organa.Medju njima najznacajnija je Potkomisija za unapredjenje I zastitu ljudskih prava.Takodje,za zastitu manjina na regionalnom planu od znacaja je aktiivnost Saveta Evrope I Organizacije za evropsku bezbednost I saradnju.Pod okriljem Saveta Evrope do sada su usvojena dva dokumenta koja se u potpunosti bave problematikom manjinske zastite : Evropska povelja o regionalnim I manjinskim jezicima od 1992 godine I Okvirna konvencija za zastitu nacionalnih manjina od 1994 godine.Za razliku od Povelje,ciji je osnovni cilj ocuvanje jezicke raznolikosti I koja regulise samo jedan segment prava

manjina,Okvirna konvencija predstavlja prvi visestrani ugovor posvecen opstoj zastiti manjina.Konvencija stvara konkretne pravne obaveze za drzave ugovornice u pogledu zastite pripadnika manjina , koje obuhvataju : stvaranje uslova potrebnih za razvijanje kulturnog identiteta,podsticanje tolerancije,medjusobnog postovanja I razumevanja,zastitu prava na slobodu mirnog okupljanja,udruzivanje I izrazavanja misli itd.Okvirnom konvencijom je stvoren Savetodavni komitet sa zadatkom da sa strucne strane ispituje postovanje njenih odredaba.Prema Konvenciji,drzave imaju obavezu da podnose izvestaje o njenom sprovodjenju Komitetu ministara Saveta Evrioe,ali,kako je to politicki organ,postojala je potreba da te izvestaje prethodno razmotri Savetodavni komitet.Pruzajuci strucnu pomoc,ovaj organ , pored informacija dobijenih od drzava,moze I sam prikupljati obavestenja o postovanju manjinskih prava od nevladinih organizacija.U okviru OEBS-a od 1992 godine postoji Visoki komesar za nacionalne manjne.Njega imenuje Ministarski savet na period od tri godine.Osnovni cilj Visokog komesara nije zastita manjina ,njegov prevashodni zadatak je da sprecava sukobe reagovanjem u najranijoj fazi na konkretne situacije manjinske ugrozenosti.Visoki komesar moze prikupljati informacije o problemima nacionalnih manjina procenjivati ozbiljnost situacije na terenu itd.Pored zastite manjina u okviru medjunarodnih organizacija ili putem visestranih ugovora,od davnina postoji praksa da dve drzave zakljucuju ugovore kojima se stite prava manjina na njihovim teritorijama.95. Савет за људска праваSavet za ljudska prava zamenio je Komisiju za ljudska prava koja je u periodu od osnivanja 1946 do ukidanja 2006 godine predstavljala najvazniji organ za zastitu ljudskih prava u Organizaciji UN.Komisiju je kao redovni organ osnovao Ekonomski I socijalni savet,a sastojala se od 53 clana iz razlicitih drzava koji su se birali na tri godine.Clanovi Komisije svoju funkciju obavljali su kao predstavnici vlada,a ne u licnom svojstvu,pa zbog toga ona nije bila strucno,vec politicko telo.Redovno se sastajala svake godine u Zenevi I njena zasedanja trajala su sest nedelja.U slucaju potrebe mogli su se sazvati specijalni sastanci na zahtev vecine njenih clanova.Komisija je osnivala pomocna tela koja su se bavila stanjem ljudskih prava.komisija je raspolagala vrlo sirokim mandatom u oblasti ljudskih prava.U prvim decenijama postojanja ona se uglavnom bavila promotivnim I normativnim radom kroz izradu studija…Uloga Komisije izmenjena je kasnih sezdesetih I pocetkom sedamdesetih godina.Od tada ona pocinje da se bavi unapredjenjem I zastitom ljudskih prava,a posebno slucajevima njihovog masovnog krsenja.U tom cilju Komisija uvodi specijalne procedure I postupak po individualnim predstavkama na osnovu rezolucija Ekonomskog I socijalnog saveta..Medjutim rad Komisije je bio I predmet kritika.Ocenjeno je da njene aktivnosti suvise zavise od politickog uticaja nekih zemalja I regionalnih grupa,sto je imalo za posledicu selektivnost,pa cak I izbegavanje da se pojedina ozbiljna krsenja ljudskih prava podvrgnu nadzoru.Posebno je zamereno sto su za njene clanice birane drzave u kojima stanje ljudskih prava nije bilo zadovoljavajuce.Sve ovo je dovelo do tolikog gubitka ugleda Komisije u UN da je umesto njene reforme odluceno da se ona zameni novim telom,pa je Generalna skupstina rezolucijom 15 marta 2006 godine osnovala Savet za ljudska prava.Savet za ljudska prava ima 47 clanova iz razlicitih drzava koje bira Generalna skupstina apsolutnom vecinom.Osnovni kriterijum za izbor je doprinos drzave unapredjenju I zastiti ljudskih prava,a clanstvo u Savetu moze biti suspendovano odlukom dve trecine clanica Generalne skupstine.Nadleznost Saveta u oblasti zastite ljudskih prava obuhvata nekoliko osnovnih postupka.Najpre,kao novi mehanizam nadzora,predvidjeni su univerzalni periodicni pregledi koje drzave clanice UN podnose jednom u cetiri godine.Ovom pregledu podvrgnute su sve drzave clanice UN.Savet je zadrzao procedure nadzra predvidjene ranije pomenutim rezolucijama Ekonomskog I socijalnog saveta.Postupak po prvoj od njih pokrece se u slucaju saznanja da se u nekoj drzavi sistematski I grubo krse ljudska prava.Clanovi radnih grupa I izvestioci su nezavisni strucnjaci,imenovani na najvise set godina od strane Saveta.Savet moze usvojiti posebnu rezoluciju o stanju ljudskih prava I sa svojim nalazima I zakljucima upoznati generalnu skupstinu.Medjutim,postoje nedostaci,kao sto je odluka koju donesu organi UN po ovom pitanju nije pravno obavezujuca za tu drzavu.Postupak prema rezoluciji 1503 pokrece se predstavkama privatnih subjekata u kojima se ukazuje na krsenje ljudskih prava u nekoj drzavi.Ona je primenjiva na slucajeve povrede svih prava ustanovljenih medjunarodnim standardima.Nije potrebno da podnosilac predstavke bude I

zrtva krsenja prava.Svaka pojedinacna zalba dostavljena Savetu nece biti uzeta u razmatranje vec se za pokretanje postupka trazi veci broj predstavki protiv neke drzave.Uz to,one moraju da ispunjavaju sledece uslove a) cilj predstavke ne sme biti u suprotnosti sa Poveljom Un,Opstom deklaracijom o ljudskim pravima I ne sme biti politicki motivisana.predstavka treba da sadrzi prihvatljive razloge,anonimne predstavke ,kao I one zasnovane samo na izvestajima medija , nisu dopustene,u predstavci se ne smeju upotrebljavati nepristojni izrazi.Posto stigne u Savet,predstavka se salje drzavi protiv koje je upucena da se po njoj izjasni.Nakon toga,u postupku koji ima vise faza ispituju se navodi iz predstavke.Citav postupak je poverljiv.Savet je predvideo dve radne grupe koje se bave ovim postupkom.Prva je radna grupa za predstavke sastavljena od pet clanova ciji je zadatak da razmotri prihvatljivost predstavke I da komunicira sa drzavom I podnosiocem predstavke,zahteva dodatne informacije I ako je potrebno dostavlja informacije Radnoj grupi za situacije.Ova druga radna grupa izvestava Savet I sacinjava preporuke kako da reaguje na konkretnu situaciju.Drzave treba da saradjuju sa radnim grupama I da im dostavljaju trazene informacije,a I podnosilac predstavke treba da bude obavesten o postupku.Posle sprovedenog postupka Savet moze da odluci a ) da obustavi dalju proceduru ako nadje da nema masovnog krsenja ljudskih prava,da predje na javnu pproceduru , da nastavi dalje istrazivanje po poverljivoj proceduri. Postoji mogucnost da Savet zatrazi od Kancelarije Visokog komesara da obezbedi tehnicku pomoc ili da savetuje drzavu u pitanju kako da se prevazidju krsenja ljudskih prava I ojaca njihova zastita na nacionalnom nivou.Prema tome,krajnji cilj procedure po predstavkama nije da se postigne zadovoljenje pojedinca-zrtve krsenja nekog prava.Ovaj postupak je suvise glomazan I njegovi efekti bi u tom pogledu bili mali.Ova procedura u stvari ima za cilj da otkloni masovna ili sistematska krsenja ljudskih prava,a ne da pruzi satisfakciju ostecenom licu.Specijalne sednice Savet odrzava na zahtev neke drzave clanice UN uz podrsku jedne trecine njegovih clanica.Ova vrsta sednica nije bila uobicajena u praksi Komisije za ljudska prava.Njihov osnovni cilj je da se u ozbiljnim situacijama koje zahtevaju hitnu akciju spreci dalja eskalacija sukoba I grubo krsenje ljudskih prava.Pomocni organ Saveta je Savetodavni komitet za ljudska prava.Ovaj Komitet je zamenio Potkomisiju za unapredjenje I zastitu ljudskih prava.Savetodavni komitet sastavljen je od 18 strucnjaka,izabranih u licnom svojstvu na period od tri godine,koji nisu vezani instrukcijama svojih vlada.On odrzava dve sednice godisnje koje mogu da traju najvise deset dana.Njegov zadatak je da obezbedjuje ekspertize,istrazuje pojave I priprema studije na zahtev Saveta za ljudska prava I u skladu sa njegovim uputstvima.96. Комитет за људска права и Комитет за економска, социјална и културна праваU cilju nadzora nad postovanjem odredaba Pakta o gradjanskim I politickim pravima obrazovan je Komitet za ljudska prava.Komitet cini 18 nezavisnih strucnjaka visokih moralnih kvaliteta I priznatih strucnjaka na polju ljudskih prava.Sastav ovog organa mora da odrazava geografsku strukturu drzava ugovornica.Clanove biraju drzave ugovornice na period od 4 godine.Komitet je poceo sa radom 1976 godine,ali ne zaseda stalno.Komitet je usvojio Pravila procedure kojima se blize uredjuje tok postupka.Paktom su predvidjene tri vrste nadleznosti ovog organa.Pre svega , u njegovu nadleznost spada razmatranje izvestaja koje su drzave ugovornice duzne da podnesu o merama koje su usvojile I preduzele radi postovanja prava priznatih u Paktu,kao I o napretku u ostvarivanju tih prava.Drzava ima obavezu da podnese prvi izvestaj godinu dana nakon sto postane strana ugovornica Pakta,a zatim periodicne izvestaje svakih 5 godina I vanredne izvestaje ukoliko Komitet to od nje zatrazi.Komitet moze biti nadlezan da prima I razmatra saopstenja u kojima jedna drzava tvrdi da neka druga drzava ugovornica ne ispunjava svoje obaveze iz Pakta.Komitet je ovlascen da daje opste komentare koji se odnose na razlicita prava iz pakta.Oni nisu vezani za neku konkretnu drzavu,vec su upuceni svim drzavama ugovornicama.Pakt o gradjanskim I politickim pravima ne predvidja mogucnost da pojedinac podnosenjem individualne predstavke Komitetu stiti svoja prava.U momentu donosenja Pakta vecina drzava nije bila spremna da prihvati takvu nadleznost.Prema Protokolu,Komitetu se mogu obracati samo pojedinci,a ne grupe lica ili nevladine organizacije.Predstavka se podnosi pismenim putem I u njoj se od Komiteta trazi da utvrdi postojanje povrede nekog prava iz Pakta.Da bi predstavka bila prihvacena potrebno je da podnosilac bude zrtva krsenja prava izlozenog u

Paktu,da su iscrpljena sva unutrasnja pravna sredstva,da se to pitanje vec ne raspravlja pred drugim medjunarodnim organom,da predstavka nije anonimna.Celokupna procedura okupljanja dokaza pred ovim organom odvija se u pisanom obliku.Komitet za ekonomska ,socijalna I kulturna prava….Paktom o ekonomskim,socijalnim I kulturnim pravima nije stvoren poseban organ koji bi vrsio nadzor nad sporvodjenjem njegovih odredaba.Drzave su se obavezale da o postovanju prava priznatih Paktom podnose izvestaje Ekonomskom I socijalnom savetu preko Generalnog sekretara UN.Radi razmatranja primljenih izvestaja Ekonomski I socijalni savet obrazovao je radnu grupu od 15 clanova koji su bili predstavnici vlada.Kako ova radna grupa nije bila u stanju da na zadovoljavajuci nacin obavlja povereni zadatak,Savet je 1985 godine osnovao stalni Komitet za ekonomska ,socijalna I kulturna prava.Taj Komitet sastavljen je od 18 clanova priznatih strucnjaka na polju ljudskih prava I izabranih sa liste koju podnose drzave ugovornice u licnom svojstvu.Postupak razmatranja izvestaja slican je proceduri u Komitetu za ljudska prava.Medjutim,problem predstavlja nepostojanje odgovarajuce jurispudencije I slucajeva iz prakse medjunarodnih I nacionalnih tela.U cilju unapredjenja rada Komitet je kroz praksu ipak uveo neke novine.Medju njima je najznacajnije izdavanje opstih komentara sa istim ciljem kao I kod Komiteta za ljudska prava.Komitet je ,takodje,uspostavio tesnu saradnju sa specijalizovanim agencijama I drugim telima koja su od znacaja u oblasti zastite ovih prava.97. Високи комесар Уједињених нација за права човекаPrvi predlog za uvodjenje Visokog komesara za ljudska prava dala je delegacija Urugvaja jos ranih pedesetih godina.Slicna inicijativa kasnije je potekla od strane Kostarike da bi 1967 godine Ekonomski I socijalni savet doneo rezoluciju kojom potvrdjuje ustanovljavanje ureda Visokog komesara.Odlucujuci zaokret u pravcu osnivanja Visokog komesara ucinjen je na Svetskoj konferenciji o pravima coveka u Becu 1993 godine.Visoki komesar treba da bude licnost visokih moralnih kvaliteta sa iskustvom na polju ljudskih prava I poznavanjem razlicitih kultura.Visoki komesar treba da unapredjuje ostvarivanje prava na razvoj I da , preko Centra Ujedinjenih nacija za ljudska prava ,pruzi savetodavne usluge,tehnicku I finansijsku pomoc u oblasti zastite ljudskih prava na zahtev pojedinih drzava ili regionalnih organizacija.U vrsenju ovih zadataka Visoki komesar mora da postupa nepristrasno.98. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слободаU pozadini nastanka Evropske konvencije o ljudskim pravima nalazi se splet brojnih cinjenica,od kojih poseban znacaj imaju tri dogadjaja : Donosenje Opste deklaracije o ljudskim pravima,usvajanje Poslanice Evropljanima na kongresu Medjunarodnog komiteta za ujedinjenje Evrope u Hagu I osnivanje Saveta Evrope.Konacan tekst Evropske konvencije potpisalo je 13 drzava clanica Saveta Evrope u Rimu 4 novembra 1950 godine I do danas ovu konvenciju ratifikovalo je 46 drzava.Evropska konvencija o ljudskim pravima ima ukupno 59 clanova.U uvodu Konvencije se naglasava da vlade evropskih zemalja imaju isti nacin misljenja I da poseduju zajednicko nasledje politickih tradicija ,ideala slobode I vladavine prava.Poseban znacaj ima cl 1 koji kaze da ce visoke strane ugovornice zajemciti svakome u svojoj nadleznosti prava I slobode odredjene u prvom delu Konvencije.To znaci da Konvencija stiti sva lica,bez obzira na drzavljanstvo ,prebivaliste ili boraviste.Konvencija sadrzi samo klasicna gradjanska I politicka prava coveka.U njoj nema ekonomskih,socijalnih I kulturnih prava niti ljudskih prava trece generacije.Lista predvidjenih prava prosirena je protokolima koji su usvajani uz Konvenciju.Tako je Prvim protokolom dodato pravo na imovinu,obrazovanje I slobodne izbore.Protokol br 4 zabranio je kaznu zatvora zbog duga,priznao slobodu kretanja I zabranio proterivanje sopstvenih drzavljana I grupno proterivanje stranaca.Protokol br. 12 zabranio je sve oblike diskriminacije,dok je Protokol br. 13 zabranio izricanje I izvrsenje smrtne kazne.Evropska konvencija bila je prvi instrument kojim je stvoren sistem medjunarodnog nadzora nad primenom I postovanjem garantovanih ljudskih prava.Konvencija je istovremeno bila prvi akt u oblasti ljudskih prava kojim je dato pravo pojedincu koji sebe smatra zrtvom krsenja zasticenih prava da podnese predstavku protiv odgovorne drzave.Uprkos znacajnim rezultatima koji su na planu nadzora postigli Komisija I Sud,pocetkom 90-ih u Savetu Evrope pokrenut je postupak za reformu ovog sistema.Na to su presudno uticala dva cinioca pad komunizma, I stalan porast broja neresinih slucajeva I sve duze trajanje postupka pred ovim organima.Posle trogodisnjih pregovora postignuta je saglasnost da se osnuje stalni Evropski sud za ljudska prava,sto je

potvrdjeno potpisivanjem Protokola br. 11 uz Evropsku konvenciju u Strazburu 11 maja 1994 . Ovim Protokolom izvrsena je dalekosezna reforma nadzornog sistema ustanovljenog Konvencijom.Umesto dotadasnje Komisije I Suda predvidjeno je osnivanje novog ,stalnog Evropskog suda za ljudska prava sa obaveznom nadleznoscu I pravom razmatranja pojedinacnih predstavki.Sud je poceo sa radom 1 novembra 1998 godine,dok je Komisija nastavila sa razmatranjem prihvacenih predstavki do 31 oktobra 1999 godine.Medjutim,doslo je do povecanja broja slucajeva iznetih pred Sud.Evropski sud nije bio u stanju da se izbori sa ovakvim porastom predstavki.Tako da je doslo do inicijative za novu izmenu nadzornog sistema Evropske konvencije o ljudskim pravima ,koja je potekla od Evropske ministarske konferencije u Rimu 4 novembra 2000 godine.Posle trogodisnjeg rada Komitet je 13 maja 2004 godine u Strazburu usvojio I otvorio za potpis Protokol br 14. Ovaj najnoviji protokol proceduralne prirode sadrzi veci broj amandmana koji se odnose na ustrojstvo,organizaciju,nadleznost I postupak pred Evropskim sudom.99. Европски суд за људска права – састав и организацијаEvropski sud je sastavljen od onolikog broja sudija koliko ima strana ugovornica Konvencije.Ovo resenje razlikuje se od ranijeg,prema kome je brojcani sastav clanova suda bio jednak broju drzava clanica Saveta Evrope.Mandat sudija traje sest godina I postoji mogucnost ponovnog izbora,a starosna granica je sedamdeset godina zivota.Izbor sudija vrsi Parlamentarna skupstina Saveta Evrope sa liste od tri kandidata koje predlaze svaka drzava ugovornica.Sudije moraju biti licnosti nesumnjivog moralnog ugleda koje poseduju kvalifikacije potrebne za obavaljanje visokih sudskih funkcija.Sudije se biraju u licnom svojstvu I nisu predstavnici drzave koja ih je kandidovala.Za vreme trajanja mandata sudije se ne mogu baviti poslovima koji su nespojivi sa njihovom nezavisnoscu,nepristrasnoscu ili zahtevima stalne sluzbe.Posle stupanja na snagu Protokola izabrane sudije moraju za vreme trajanja mandata da napuste svoje osnovno zanimanje.Sudu u radu pomazu strucni saradnici.Oni se imenuju na predlog sudija kao njihovi licni pomocnici I moraju imati potrebne kvalifikacije I prakticno iskustvo za vrsenje poverenih zadataka.Sediste Suda nalazi se u Strazburu gde je I sediste Saveta Evrope.Radom Suda rukovode predsednik I dva potpredsednika.Oni se biraju na opstoj sednici na period od tri godine.Ista lica mogu biti ponovo birana.Predsednik rukovodi administracijom I predstavlja Sud,narocito u odnosima sa Savetom Evrope.Potpredsednici Suda pomoazu predsedniku I zamenjuju ga u slucaju sprecenosti ili na njegov zahtev.Sud ima sekretarijat koji obavlja administrativna poslove I pruza pravnu pomoc.Sluzbeni jezici su engleski I francuski.Sud radi u odborima od po tri sudije ,vecima od sedam sudija I velikom vecu od sedamnaest sudija.Sud zaseda u plenumu kada odlucuje o organizacionim I administrativnim pitanjima.Na opstoj sednici Sud se deli u odeljenja I njih za sada ima cetiri.Predsednici odeljenja se biraju na opstoj sednici I to na period od tri godine.Prilikom sastavljanja odeljenja uzima se u obzir geografska zastupljenost,srazmerna zastupljenost oba pola kao I razile u pravnim sistemima drzava clanica Saveta Evrope.Prema Protokolu br 14 sudiji pojedincu bice poveren zadatak da prethodno proveri prihvatljivost predstavki pojedinca sto sada radi odbor od trojice sudija.Sudija moze odluciti da podnetu predstavku proglesi neprihvatljivom ili da je jednostavne skine sa liste predmeta ako oceni da takva odluka moze doneti bez daljeg razmatranja.Ova odluka je konacna I protiv nje nije dozvoljena zalba .Medjutim,nadleznost sudije pojedinca bice ogranicena samo na jasne I ocigledne slucajeve.Odbori se sastavljaju od trojice sudija koji pripadaju istom odeljenju za period od dvanaest meseci,s tim sto predsednik Suda odlucuje o broju odbora koji se obrazuju.Njima je poveren zadatak da provere prihvatljivost predstavki pojedinca,sto je ranije radila Evropska komisija.Odbor.. moze jednoglasno odluciti da podnetu predstavku proglasi neprihvatljivom ili da je skine sa liste predmeta ako oceni da nije potrebno dalje ispitivanje.Takva odluka je konacna I bez prava na zalbu.Pored ovog zadatka ,Protokol br. 14 daje pravo odborima da predstavku proglasi prihvatljivom Veca od sedam sudija.. Obrazuju se tako da u njihov sastav po sluzbenoj duznosti ulazi predsednik odeljenja I sudija izabran sa liste drzave protiv koje je upucena predstavka.Preostale clanove odredjuje predsednikodeljenja sistemom rotacije iz reda sudija koji pripadaju istom odeljenju.Protokolom br. 14 predvidjeno je da se broj clanova veca moze smanjiti na pet za odredjeni vremenski period.Odluku o tome donosice jednoglasno Komitet ministara na zahtev opste sednice.Novina je I to sto zainteresovana

drzava vise nema pravo da u slucaju sprecenosti nacionalnog sudije naknadno izabere drugo lice koje ce imati svojstvo sudije.Umesto toga,ona ce imati obavezu da unapred podnese listu sa koje ce predsednik Suda u slucaju potrebe birati ad hoc sudiju koji po sluzbenoj duznosti ulazi u sastav veca.Zadatak ovih veca je da ispitaju osnovanost predstavke,odnosno da odluce o sustini stvari I eventualno o pravicnom zadovoljenju. Veliko vece…sastoji se od sedamnaest sudija I tri rezervne sudije.Bira se na tri godine I u njegov sastav ulaze predsednik I potpredsednici Suda,predsednici veca,nacionalni sudija I druge sudije izabrane u skladu sa Poslovnikom.Pored predmeta koje mu do donosenja presude ustupe veca ono je nadlezno da odlucuje o zahtevima strana u sporu da se predmet resen presudom veca iznese na razmatranje pred Veliko vece.U nadleznost Velikog veca spada I davanje savetodavnih misljenja na zahtev Komiteta ministara Saveta Evrope.Ta misljenja daju se o pravnim pitanjima koja se odnose na tumacenje Konvencije I protokola.Savetodavna misljenja moraju biti obrazlozena.Sud donosi odluke vecinom glasova prisutnih sudija.Ako su glasovi podeljeni onda se glasa ponovo.Postupak pred Evropskim sudom ima pravo da pokrene svaka drzava ugovornica podnosenjem predstavke o navodnoj povredi odredaba Konvencije za koju smatra da je pocinila druga drzava ugovornica.Sud moze primiti predstavke I od svakog lica,nevladine organizacije ili grupe lica koji tvrde da su zrtve.Da bi Sud mogao da uzme u razmatranje podnetu predstavku ona mora da zadovolji odredjene zahteve koji se zovu uslovi za prihvatljivost I mogu biti opsti I posebni.Prvi vaze za sve predstavke dok se drugi primenjuju samo na pojedinacne predstavke.Dva su opsta uslova prihvatljivosti predstavke : iscrpljenje domacih pravnih lekova I sestomesecni rok.Svrha prvog uslova je da se drzavi pruzi mogucnost da svojim unutrasnjim pravnim sredstvima ispravi svako krsenje svojih obaveza iz Konvencije pre nego sto se podvrgne medjunarodnom nadzoru.Tek kada drzavni organi propuste da otklone povredu garantovanih prava ili ne daju pravicnu naknadu Sud moze uzeti predmet u razmatranje cime se on pojavljuje u ulozi dopunskog organa zastite.Drugi uslov je da predstavka bude podneta u roku od sest meseci od dana donosenja konacne odluke drzavnog organa u datom predmetu.Posebni uslovi prihvatljivosti predstavke mnogo su brojniji.Najpre,Sud ne moze da uzme u razmatranje predstavku koja je anonimna ali pojedinac moze zahtevati da mu se u postupku ime ne objavljuje.Zatim,predstavka ne sme da bude sustinski istovetna sa predstavkom o kojoj je Sud vec odlucivao,sto je posledica nacela ne bis in idem.Kao novi uslov prihvatljivosti Protokol br.14 uvodi ozbiljnost stete pricinjene podnosiocu predstavke.Tok postupka pred sudom nacelno je propisan Konvencijom,dok su detalji uredjeni Poslovnikom o radu Suda.Postupak se obavlja u tri faze : ispitivanje prihvatljivosti predstavke,razmatranje sustine stvari I donosenje presude.Pre toga neformani postupak kontaktom zainteresovanog lica sa sekretarom Suda.Registrovana predstavka se dodeljuje odboru od trojice sudija koji jednog od svojih clanova odredjuje za sudiju izvestioca.Od tada se celokupna prepiska izmedju strana I Suda odvija preko ovog sudije.Od tada se celokupna prepiska izmedju strana I Suda odvija preko ovog sudije.Njegova osnovni zadatak je da ispita prihvatljivost predstavke.Medjutim kada Protokol br. 14 stupi na snagu predstavka ce se dostavljati sudiji pojedincu.Ukoliko sudija pojedinac ili odbor odluci da je predstavka neprihvatljiva postupak se zavrsava u ovoj fazi.U suprotnom predstavka se prosledjuje vecu od sedam sudija I o njoj se tada po prvi put obavestava vlada drzave protiv koje je podneta.Ovo vece moze da u nekim slucajevima ponovo ispita prihvatljivost predstavke I da je oglasi neprihvatljivom.Nakon ispitivanja sustine stvari vece prvo pristupa postupku mirenja odnosno prijateljskog resenja,koje mora biti zasnovano na postovanju ljudskih prava predvidjenih Konvencijom.Postupak mirenja je poverljive prirod I ako se postigne poravnanje ,vece brise predmet odlukom.U slucaju da poravnanje ne uspe vece donosi odluku o sustini stvari.Presuda mora da sadrzi imena sudija koji su ucestvovali u odlucivanju ,ime sekretara ili zamenika,datume njenog donosenja I izricanja,podatke o stranama I imeniima njihovih zastupnika,advokata I savetnika.Presuda moze da sadrzi I odluk o pravicnom zadovoljenju ostecene strane.Sve presude Velikog veca su pravnosnazne.Presude vecapostaju pravnosnazne kada strane izjave da nece zahtevati iznosenje predmeta pred Veliko vece,ako se u roku od tri meseca od donosenja presude ne podnese takav zahtev I kada kolegijum od pet sudija odbije zahtev za obracanje Velikom vecu, I kada kolegijum od pet sudija odbije zahtev za obracanje Velikom vecu.Presude

moraju biti obrazlozene. Presuda se objavljuje I dostavlja Komitetu ministara,Generalnom sekretaru Saveta Evrope,stranama I svim trecim zainteresovanim licima.Nadzor nad izvrsenjem presuda poveren je Komitetu ministara Saveta Evrope.

101. Европска социјална повељаEvropska konvencija o ljudskim pravima,uglavnom,ne sadrzi ekonomska I socijalna prava coveka.Da bi se ta praznina otklonila pod oktiljem Saveta Evrope 1961 je usvojena Evropska socijalna povelja.Povelja obuhvata veci broj ekonomskih I socijalnih prava I ima poseban nadzorni mehanizam koji je razlicit I nezavistan od Evropske konvencije o ljudskim pravima. U izvornom obliku Evropska socijalna povelja predvidja 19 kategorija prava kao sto su : pravo na rad I jednake uslove rada,sigurnost na radu,sindikalno pravo,pravo na zastitu I pomoc radnicima migrantima,zastita zdravlja,socijalna sigurnost.. Lista garantovanih prava prosirena je Dodatnim protokolom Iz 1988 godine I revidiranom evropskom socijalnom poveljom usvojenom 1996. Tako su Protokolom dodata sledeca prava : pravo na jednake mogucnosti I postupke I nediskriminaciju na osnovu pola po pitanju zaposlenja I zanimanja,pravo radnika na informisanje I konsultacije. Strane ugovornice nisu duzne da primenjuju sve delove Evropske socijalne povelje.Njihova je obaveza da prvi deo Povelje prihvate samo kao svoj cilj kojim ce teziti. Kada je rec o drugom delu Povelje drzave moraju da prihvate obaveze sadrzane u najmanje sest od devet posebno navedenih odredbi…pravo na rad,sindikalno pravo,pravo na kolektivno ugovaranje..Mehanizam kontrole izvrsavanja preuzetih obaveza iz Evropske socijalne povelje daleko zaostaje za sistemom nadzora Evropske konvencije o ljudskim pravima. U prvo vreme se on svodio na podnosenje izvestaja od strane vlada drzava ugovornica.Dopunskim protokolom iz 1991 sistem izvestavanja je izmenjen I usavrsen da bi Protokol iz 1995 godine uveo mogucnost podnosenja kolektivnih zalbi zbog krsenja Povelje.Predvidjene su dve vrste nacionalnih izvestaja:dvogodisnji izvestaji vezani za sprovodjenje onih prava koje su strane ugovornice prihvatile I povremeni izvestaju u vezi sa neprihvacenim odredbama Povelje koji se podnose u odredjenim vremenskim intervalima. Ocenu izvestaja najpre daje Evropski komitet za socijalna prava.Njegov je zadatak da sa pravnog stanovista proceni uskladjenost nacionalnog zakonodavstva I prakse sa obavezama koje proizilaze iz Povelje.Sistem kolektivnih zalbi omogucava medjunarodnim I nacionalnim sindikatima,udruzenjima poslodavaca I izvesnim medjunaroddnim I nacionalnim nevladinim organizacijama da se u slucaju krsenja Povelje obracaju Evropskom komitetu za socijalna prava.Posto prihvati zalbu Evropski komitet prvo sprovodi pismeni I eventualno usmeni postupak.

102. Повеља о основним правима Европске унијеUgovori o osnivanju Evropskih zajednica nisu sadrzali listu osnovnih ljudskih prava.Smatralo se da vec postojece konvencije sadrze iscrpan katalog osnovnih ljudskih prava.Medjutim,Evropski parlament je doneo odluku ’99 da se pristupi izradi Povelji o osnovnim pravima.Povelja o osnovnim pravima nije usvojena u formi medjunarodnog ugovora niti je ratifikovana od strane drzava clanica.Da bi dobila takav karakter bice potrebno da bude ukljucena u ustavni akt Evropske unije sto za sada nije slucaj.Povelja se sastoji od preambule I sedam poglavlja.U uvodu je istaknuta namera da se u Evropskoj uniji pojaca zastita osnovnih prava u skladu sa drustvenim promenama,socijalnim napredkom,naucnim I tehnoloskim razvojem itd. Prvim poglavljem koje je naslovljeno Dostojanstvo svakome se garantuju sustinski ciniioci postojanja same ljudske licnosti.Drugo poglavlje je posveceno slobodama I uglavnom preuzima gradjanska prava iz Evropske konvencije.Trece poglavlje nosi naslov Jednakost I polazi od opste postavke o jednakosti pred zakonom I zabrani diskriminacije.U petom poglavlju o pravima drzavljana povezuju se prava gradjana Evropske unije vec sadrzana u osnivackim ugovorima.

103. Амерички систем заштите права човекаMedjuamericki sistem zastite prava coveka prvobitno se zasnivao na Povelji organizacije americkih drzava I Americkoj deklaraciji o pravima I duznostima coveka. U okviru ove Organizacije obrazovana je Medjuamericka komisija za prava coveka sa zadatkom da unapredjuje postovanje ljudskih prava I njihovu zastitu. Medjuamericka komisija se sastoji od 7 clanova koje bira u licnom svojstvu na period od cetiri godine Generalna skupstina Organizacije. Glavni zadaci su da razvija svest o ljudskim pravima medju narodima

Amerike,daje preporuke vladama drzava clanica radi usvajanja progresivnih mera.Komisija je nadlezna da prima individualne peticije od strane svakog lica,grupe lica ili od bilo koje nevladine ustanove koja je zakonom priznata u drzavama ugovornicama. Medjuamericki sud ima sedam clanova koje bira Generalna skupstina na period od 6 godina. Sudije moraju biti drzavljani drzava ugovornica.

104. Афрички систем заштите права човекаOvaj sistem je mnogo jedinstveniji u odnosu na druge regionalne sisteme.Pored licnih I kolektivnih prava,Povelja garantuje I tzv prava trece generacije ( pravo na postojanje I jednakost svih naroda,pravo naroda na samoopredeljenje,pravo na slobodno raspolaganje prirodnim bogatstvima) Povelja sadrzi I listu duznosti pojedinca predvidjenih na opsti I konkretni nacin. Iako nema opste derogacione klauzule koja omogucuje drzavama suspenziju nekih prava u slucaju vanrednog ili ratnog stanja,formulacija pojedinih prava je takva da drzavi daje odresene ruke da ih u svakom trenutku ogranici.Time se slika o postojanju velikog broja zajemcenih prava znatno suzava. Kao jedini organ nadzora nad sporvodjenjem Povelje bila je predvidjena Africka komisija za prava coveka I naroda.Komisija je sastavljena od 11 clanova izabranih na period od 6 godina medju africkim licnostima najviseg ugleda,morala I sa znanjima iz oblasti prava coveka I naroda. Zadaci Komisije su da unapredjuje prava coveka I naroda ,da razmatra izvestaje ,tumaci Povelju I odlucuje o navodnim povredama njenih odredaba.Radi unapredjivanja prava ona je ovlascena da prikuplja dokumente,organizuju studije,istrazivanja I skupove,siri informacije. Drzave ugovornice imaju obavezu da svake druge godine podnose izvestaje o zakonskim ,upravnim I drugim merama preduzetim u cilju sprovodjenja Povelje. Africka komisija nadlezna je da prima saopstenja drzava ugovornica protiv drugih drzava ugovornica Povelje,kao I ostala saopstenja koja ne poticu od drzava ugovornica. Africki sud nadlezan je da daje savetodavna misljenja I da resava sporove. Sud se sastoji od 11 sudija koje bira Skupstina sefova drzava I vlada Africke unije na period od 6 godina.Savetodavno misljenje od suda moze zatraziti svaka strana ugovornica,organi Africke unije I svaka druga organizacija koju priznaje Africka unija. U pogledu resavanja sporova nadleznost Suda je fakultativna I obavezna.Osnivanje suda za prava coveka I naroda predstavlja svakako znacajan korak u zastiti ljudskih prava na africkom kontinentu.

105. Појам и правна природа дипломатске заштитеU teoriji medjunarodnog prava ne postoji opsta saglasnost o pojmu diplomatske zastite,vec se uglavnom slede dva osnovna pristupa prilikom njenog definisanja.U najsirem smislu diplomatska zastita odredjuje se kao akcija vlade jedne drzave kod vlade druge drzave da bi se u pogledu svojih drzavljana ili,izuzetno,drugih lica obezbedilo postovanje medjunarodnog prava ili da bi se dobile odredjene povlastice u njihovu korist.Medjutim,prihvatljivije je shvatanje koje diplomatsku zastitu ogranicava na delatnost drzavnih organa ciji je cilj da ostecenom drzavljaninu bude nadoknadjena steta prouzrokovana povredom medjunarodnog prava od strane druge drzave.Osnov ustanove diplomatske zastite u medjunarodnom pravu cini dvostruki interes drzave zastitnice: prvi I neposredni jeste njena zainteresovanost da osteceni drzavljanin u stranoj drzavi dobije odgovarajucu naknadu,drugi I posredni predstavlja interes drzave da se obezbedi postovanje medjunarodnog prava u licnosti sopstvenih drzavljana.Dugo vremena vladajuci stav bio je da samo drzave imaju pravo vrsenja diplomatske zastite.Sa prosirenjem kruga subjekata medjunarodnog prava doslo je do promene u ovom pogledu.Danas je opsteprihvaceno da se I neke medjunarodne organizacije mogu supstituisati umesto svojih ostecenih sluzbenika I zahtevati naknadu stete od odgovorne drzave.Klasicno shvatanje medjunarodnog prava kao oblasti koja regulise odnose izmedju drzava naslo je svoj izraz u pogledu prirode ustanove diplomatske zastite.Posto pojedinac nije posedovao subjektivitet na medjunarodnom planu,diplomatska zastita smatrala se diskrecionim pravom drzave. Drzava je mogla slobodno da odluci da li ce prihvatiti,odbiti pruzanje diplomatske zastite.Prva promena,dosla je do izrazaja u ustavima pojedinih zemalja kojima se domacim drzavljanima garantuje zastita u inostranstvu. Drugo odstupanje od diskrecione prirode pojavilo se u vezi sa pitanjem raspolaganja naknadom koju je dobila drzava supstituisuci se umesto domacih drzavljana I njihove uloge u postupku koji je prethodio isplati naknade.

106. Услови за вршење дипломатске заштите

Dve su osnovne pretpostavke za vrsenje ove zastite : postojanje drzavljanske veze izmedju pojedinca koji je pretrpeo stetu u inostranstvu I drzave zastitnice I prethodno iscrpljenje svih pravnih lekova u unutrasnjem pravu strane drzave.Regulisanje materije drzavljanststva ulazi u red onih pitanja koja cine domen iskljucive nadleznosti drzava.Svaka drzava odredjuje prema sopstvenom pravu koja ce lica smatrati svojim drzavljanima,vodeci pritom racuna I o odredjenim medjunarodno priznatim standardima.Drzava moze vrsiti diplomatsku zastitu samo ukoliko je osteceno lice bilo njen drzavljanin kako u vreme nastanka stete,tako I u trenutku podnosenja zahteva za naknadu nadleznom medjunarodnom telu.Svaki prekid ili naknadno uspostavljanje te veze povlaci gubitak prava na zastitu.Prethodno iscrpljenje pravnih sredstava teritorijalne drzave predstavlja drugi uslov za vrsenje diplomatske zastite.Drzava ima pravo da stupi na mesto ostecenog drzavljanina I spor iznese pred nadlezno medjunarodno telo. U okviru prava na diplomatsku zastitu uslov iscrpljenja unutrasnjih pravnih lekova ima za prvenstveni cilj zastitu suvereniteta. Obaveza stranca da se radi dobijanja naknada obrati najpre organima drzave na cijoj je teritoriji steta prouzrokovana,predstavlja posledicu I potvrdu tog suvereniteta.Medjutim ,cim organi teritorijalne drzave ne garantuju strancu tretman koji predvidja medjunarodno pravo,na scenu stupa nacionalna drzava I krz pruzanje diplomatske zastite potvrdjuje vlastito pravo da obezbedi postovanje normi medjunarodnog prava u licnosti svojih drzavljana.Medjunarodno pravo poznaje nekoliko slucajeva u kojima drzava moze da pribegne diplomatskoj zastiti bez obzira sto nisu iscrpljena sva raspoloziva pravna sredstva u stranoj drzavi.Takvo postupanje bilo bi dopusteno ako sudovi u stranoj zemlji nisu nadlezni za dodeljivanje naknade stete,ili ako dugotrajna praksa koju slede ne daje nikakve izglede za dosudjivanje naknade. S druge strane,odredjene okolnosti vezane za licnost domaceg drzavljanina mogu biti razlog da se uskrati pruzanje diplomatske zastite uprkos koriscenju svih raspolozivih sredstava pravnog poretka strane drzave.Smatra se da drzava treba da odustane od vrsenja zastite u korist svojih drzavljana koji nisu postovali propise teritorijalne drzave.Domaci drzavljanin se ne moze unapred ili naknadno odreci diplomatske zastite.

107. Однос дипломатске и међународне заштите човекаJEBES GA

108. Историјски развој личне кривичне одговорностиJEBES I OVO

109. Међународни кривични трибунали за бившу СФРЈ и РуандуOruzani sukobi na prostoru bivse SFRJ obilovali su povredama medjunarodnog humanitarnog prava. Postojala je dilema na koji nacin ustanoviti tribunal: medjunarodnim ugovorom,rezolucijom Generalne skupstine , ili rezolucijom Saveta bezbednosti UN. Sklapanje medjunarodnog ugovora zahteva slozenu proceduru I iziskuje dosta vremena. Imajuci u vidu karakter rezolucija Generalne skupstine,osnivanjem tribunala na ovaj nacin nije se mogla stvoriti obaveza drzava na saradnju sa tribunalom,zbog cega se I od ove ideje odustalo.Prihvaceno je trece resenje I tribunal je ustanovljen rezolucijom Saveta bezbednosti.Tribunal je kompleksan organ I obuhvata : sudska veca – pretresna (prvostepena) veca I zalbeno (drugostepeno) vece,Tuzilastvo I sesnaest stalnih sudija I najvise,u bilo kom datom momentu,devet sudija ad litem biranih sa liste od 27 sudija. Sudije su rasporedjene u tri pretresna veca I jedno zalbeno vece .Izbor sudija vrsi Savet bezbednosti I Generalna skupstina.Tuzilastvo cine tuzilac Haskog tribunala I potreban broj kvalifikovanog osoblja.U tuzilastvu su zastupljeni iskusni policajci,kriminalisticki I kriminoloski strucnjaci,analiticari I pravnicu. Tuzilastvo je ovlasceno za vodjenje istrage I optuzenje lica odgovornih za izvrsenje krivicnih dela za koje je nadlezan Tribunal. Sekretarijat se sastoji od sekretara I potrebnog broja osoblja. Odgovoran je za administrativne poslove I podrsku u radu sudskim vecima I tuzilastvu. Nadleznost Tribunala ratione materiae obuhvata sledece grupe krivicnih dela : teske povrede Zenevske konvencije iz 1949 godine, povrede zakona ili obicaje rata,genocid,zlocini protiv covecnosti. Tribunal moze suditi fizickim licima. Pored direktne krivicne odgovornosti , Statut predvidja I komandnu odgovornost tj. odgovornost nadredjenog. Nadleznosti ratione loci I ratione temporis predvidjena je tako da Tribunal moze suditi za krivicna dela koja su izvrsena na teritoriji bivse SFRJ posle 1 januara 1991 godine.Ruanda – Savet bezbednosti je odlucio da sediste tribunala za Ruandu bude u gradu Arusi. Tribunal se sastoji iz sudskih veca,tuzioca I

sekretarijata.Zalbeno vece je zajednicko sa zalbenim vecem Medjunarodnog tribunala za jugoslaviju tj postoji samo jedno zalbeno vece za oba tribunala. Medjunarodni tribunal za Ruandu I Haski tribunal imaju zajednickog tuzioca ,s tim sto on ima dodatno osoblje. Medjunarodni sud za ruandu je nadlezan za sledeca dela : genocid,zlocine protiv covecnosti,povrede clana 3 zajednickog za zenevske konvencije iz 1949 I 1977 godine. Nadleznost ratione personae odredjena je na isti nacin kao I kod Haskog tribunala.

110. Међународни кривични судIako su postojala nastojanja jos nakon II svetskog rata za osnivanje medjunarodnog krivicnog suda to se nije dogodilo sve do 17 jula 1998 godine u Rimu. Medjunarodni krivicni sud je nezavisna institucija zasnovana na ugovoru. Sud ima medjunarodnopravni subjektivitet a svoje odnose sa OUN regulisace putem sporazuma.Sediste suda je u Hagu. Drzave mogu ratifikovati statut I na taj nacin se podvrci nadleznosti suda za sve buduce situacije. Nadleznost suda obuhvata : genocid,zlocine protiv covecnosti,ratne zlocine I agresiju. Personalna nadleznost postoji nad punoletnim fizickim licima koji su drzavljani drzave ugovornice Rimskog statuta ili drzave koja je prihvatila nadleznost Suda. Pored krivicne odgovornosti,Statut poznaje I komandnu odgovornost.Nadleznost Suda ratione temporis odnosi se samo na krivicna dela koja su izvrsena posle njegovog stupanja na snagu. Za drzave koje postanu strane ugovornice posle tog datuma , nadleznost suda se zasniva od momenta kad je Statut stupio na snagu za tu drzavu. Sud je nadlezan za vodjenje krivicnih postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da su izvrsila najteza dela. Statut sadrzi princip ne bis in idem. Sud cine : predsednistvo(predsednik i 2 potpredsednika) , sudska veca (zalbeno,prvostepeno,I vece za prethodni postupak) , kancelarija tuzioca I sekretarijat. Sud se sastoji od 18 sudija razlicite nacionalnosti koje biraju drzave ugovornice dvotrecinskom vecinom na period od devet godine. Sudije biraju predsednistvo.

111. Врсте кривичних дела прописаних међународним правомU zavisnosti od toga u kojoj meri pogadjaju opste interese drzava ona se mogu podeliti u dve velike grupe : krivicna dela za koja su nadlezni medjunarodni sudovi I krivicna dela u iskljucivoj nadleznosti nacionalnih sudova. Krivicna dela propisana medjunarodnim pravom za koja su nadlezni medjunarodni krivicni sudovi jos se zovu I medjunarodna krivicna dela u uzem smislu ili medjunarodni zlocini. Ona predstavljaju povrede medjunarodnog prava koje su uperene protiv najvaznijih interesa drzave . U tu vrstu spadaju :

112. Геноцидse vrsio u svakom periodu istorije. Genocid je uskracivanje prava na opstanak nacionalnim ,etnickim,rasnim ili verskim grupama, u nameri potpunog ili delimicnog unistenja. Genocid predstavlja – ubistvo clanova grupe,teske povrede fizickog ili mentalnog integriteta clanova grupe,namerno podvrgavanje grupe zivotnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimicnog fizickog unistenja,mere upravljene na sprecavanje radjanja u okviru grupe,prinudno premestanje dece iz jedne u drugu grupu. Kaznjiva dela po Konvenciji su : genocid,sporazum za izvrsenje genocida,neposredno javno podsticanje na vrsenje genocida,pokusaj I saucesnistvo u genocidu. Konvencija sadrzi znacajnu odredbu po kojoj ce izvrsioci krivicnog dela genocida kao I sva lica koja su za ovo delo odgovorna biti kaznjena.

113. Злочини против мира Prvi put su predvidjeni Statutom Medjunarodnog suda u Nirnbergu.Ova vrsta medjunarodnih krivicnih dela obuhvatala je sledece : planiranje,pripremanje,zapocinjanje ili vodjenje agresorskog rata ili rata kojim se krse medjunarodni ugovori,sporazumi ili garantije ili ucestvovanje u nekom zajednickom planu ili zaveri za izvrsenje ma kojeg od napred navedenih dela. Na osnivackoj konferenciji u Rimu bilo je vise predloga u pogledu nadleznosti Suda za zlocin agresije. Najznacajniji medju njima su : da zlocin agresije mora biti ukljucen u nadleznost Suda,jer bi bilo neprihvatljivo da taj najveci medjunarodni zlocin ostane izvan nadleznosti ovog Suda. Konacni nacrt Statuta predvidja da je Medjunarodni krivicni sud,izmedju ostalog nadlezan za zlocin agresije. Medjutim zbog slozenosti pitanja na osnivackoj konferenciji u Rimu drzave nisu uspele da usaglase svoje stavove. U cilju da doprinese resenju ovog pitanja Generalna skupstina je 74 godine usvojila rezoluciju o

definiciji agresije . Agresija je definisana kao upotreba sile od strane neke drzave protiv suvereniteta,teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti neke druge drzave,ili na bilo koji drugi nacin koji nije u skladu sa Poveljom UN,ili onim sto je istaknuto u ovoj definiciji. Kao najznacajniji vidovi agresije navedeni su : invazija ili napad oruzanih snaga jedne drzave na teritoriju druge drzave,vojna okupacija ili aneksija izvrsena upotrebom oruzane sile ,bombardovanje jedne drzave od strane druge drzave,blokada luka ili obale jedne zemlje izvrsena oruzanim snagama druge,napad kopnenih ili vazduhiplovnih oruzanih snaga jedne drzave na kopno,more,vazdusni prostor ili pomorske snage druge drzave.

114. Злочини против човечностиsu novijeg datuma. Prvi put su predvidjeni Statutom Medjunarodnog vojnog suda u Nirnbergu koji je bio nadlezan da za njih sudi.Ova vrsta medjunarodnih zlocina odnosila se na sledeca krivicna dela : ubistva,istrebljenja,porobljavanja,deportaciju,ostala necovecna dela izvrsena protiv bilo kojeg civilnog stanovnistva pre ili za vreme trajanja rata,proganjanje na politickoj,rasnoj ili verskoj osnovi u izvrsenju ili u vezi sa bilo kojim zlocinom koji spada u nadleznost Suda,bez obzira da li se time vrse ili ne vrse povrede zakona one zemlje gde su zlocini izvrseni.Uopsteno posmatrano ,bitni elementi zajednicki svim zlocinima protiv covecnosti su : delo je nehumano po svojoj prirodi I karakteru,delo je izvrseno protiv civilnog stanovnistva,delo je izvrsemp lap deo rasprostranjenog I sistematskog napada.Zlocini protiv covecnosti su duboko nehymani I njima se prouzrokuju teske povrede tela ili mentalnog I psihickog zdravlja.Medjutim I mnoga druga krivicna dela su nehumana , te da bi bilo zlocin protiv covecnosti jedno delo mora kumulativno da zadovolji sve ove elemente. Prema obicajnom medjunarodnom pravu zrtve zlocina protiv covecnosti mogu biti I vojna lica. Slucajni akti nasilja protiv civilnog stanovnistva ne predstavljaju zlocin protiv covecnosti.Smatra se da atribut ‘rasprostranjen’ ima u vidu broj zrtava ,dok atribut sistematski podrazumeva postojanje politike ili plana za vrsenje ovih zlocina.U statutu Medjunarodnog krivicnog suda navedena su sledeca dela koja predstavljaju zlocine protiv covecnosti : ubistvo,inistavanje,porobljavanje,deportacija ili nasilno premestanje stanovnistva,zatvaranje ili druga stroga lisavanja fizicke slobode krsenjem osnovnih pravila medjunarodnog prava,tortura,silovanje,seksualno ropstvo,nasilne trudnoce,izazivanje steriliteta.

115. Ратни злочиниsu medjunarodna krivicna dela kojima se krse pravila oruzanih sukoba.Svaki zlocin koji se izvrsi tokom oruzanih sukoba nije ratni zlocin.Ratni zlocin mora biti povezan sa oruzanim sukobom kao takvim ili da bude u tesnoj vezi sa neprijateljstvima koja se desavaju na drugim delovima teritorije koju kontrolisu strane u sukobu.Uopsteno govoreci ratni zlocin mora da ima sledece karakteristike : da je zabranjen pravom oruzanih sukoba,da je izvrsen tokom oruzanog sukoba,da je izvrsilac povezan sa jednom od strana u sukobu,da je uperen protiv zrtve koja pripada drugoj strani u sukobu ili neutralnoj drzavi. Ratni zlocini su medjunarodna krivicna dela manjeg stepena drustvene opasnosti od zlocina protiv covecnosti.Generalno posmatrano zlocini protiv covecnosti ne obuhvataju izolovane akte I pretpostavljaju postojanje organizovane politike izvrsenja tih zlocina.Statut Medjunarodnog krivicnog suda predvidja obe kategorije ratnih zloicina.Ratni zlocini u medjunarodnim oruzanim sukobima obuhvataju teske povrede Zenevske konvencije od 1949 godine , I ostale ozbiljne povrede zakona I obicaja koji se primenjuju u medjunarodnim oruzanim sukobima.Teske povrede Zenevskih konvencija od 1949 godine obuhvataju sledece postupke protiv lica ili imovine zasticenih odredbama odredjene konvencije : namerno ubijanje,mucenje ili necovecni postupci,ukljucujuci bioloske eksperimente,namerno nanosenje suvisnih patnji,teskih telesnih povreda ili narusavanje zdravlja,obimna razaranja I prisvajanje tudje imovine koje se ne moze opravdati vojnom potrebom,prisiljavanje ratnih zarobljenika ili drugih zasticenih lica da sluze u neprijateljskim snagama,namerno lisavanje ratnih zarobljenika ili drugih zasticenih lica njihovog prava na fer I pravicno sudjenje. Druge ozb. povrede zakona I ratnih obicaja su : namerno usmeravanje napada protiv civilnog stanovnistva,namerno usmeravanje napada na civilne objekte,namerno usmeravanje napada na osoblje,instalacije,materijale,jedinice ili vozila ukljucena u humanitarnu pomoc ili mirovnu misiju,namerno zapocinjanje napada,znajuci da ce takav napad prouzrokovati povrede civilima itd. napad ili bombarodovanje ,bilo kojim

sredstvima,gradova ,sela,boravista ili gradjevina koji nisu branjeni ili koji nisu vojni objekti.U slucajevima oruzanog sukoba koji nije medjunarodnog karaktera,ozbiljna krsenja clana 3 zajednickog za cetiri Zenevske konvencije od 12 avgusta 1949 godine . odnose se na bilo koje od odle navedenih krivicnih dela : nasilje nad zivotom I telom,posebno ubistvo u svakom obliku,sakacenje,okrutno ponasanje I mucenje,narusavanje licnog dostojanstva,a narocito ponizavajucim I degradirajucim postupanjem,uzimanje talaca. Pored genocida agresije I zlocina protiv covecnosti postoji jos veliki broj krivicnih dela koja su propisana medjunarodnim pravom. Ta dela nazivaju se medjunarodnim zlocinima u sirem smislu.Ona nisu direktno kaznjiva po medjunarodnom pravu , vec medjunarodni ugovori jedino obavezuju drzave da odredjena ponasanja proglase za krivicna dela. U ovu grupu spadaju brojna krivicna dela propisana tzv antiteroristickim konvencijama,kao sto su : Tokijska konvencija o krivicnim I drugim delima izvrsenim u vazduhoplovu , Haska konvencija o sprecavanju nezakonite otmice vazduhoplova iz 1970 godine.Montrealska konvencija o sprecavanju nezakonitih akata protiv bezbednosti zivilnog vazduhoplovstva.

116. Дефиниција, значај и садржај двостране дипломатијеDiplomatija se vodila po pravilu izmedju velikih sila. Metropole su bile u Evropi. Diplomatija je skup nacina I sredstava kojim se drzava ,putem ovlascenih organa koristi u vodjenju svojih odnosa sa spoljnim svetom. Diplomatski odnos uvek se odvija na dva nivoa : bilateralnom,izmedju dveju drzava,I visestranom , koji se uspostavlja izmedju jedne I niza drzava ili sa citavom medjunarodnom zajednicom. Pod dvostranom ili bilateralnom diplomatijom podrazumeva se odnos diplomatskog karaktera uspostavljen I odrzavan izmedju drzave odasiljanja I drzave prijema diplomatske misije. Ona predstavlja skup nacina I sredstava kojima se jedna drzava,na osnovu utvrdjenog spoljnopolitickog programa I putem posebno ovlascenih organa , koristi u odrzavanju I vodjenju svojih odnosa sa drugom drzavom.Bilateralna diplomatija jedna je od sustinskih aktivnosti svake drzave bez obzira na istorijsku epohu u kojoj je delovala.Odrzavanje dvostranih diplomatskih odnosa predstavlja za svaku drzavu nuznost I bitan uslov samog opstanka. Sfera pitanja koja su predmet regulisanja dvostrane diplomatije neprestano se sirila.Gledano iz savremene epohe ta sfera zhvata niz odvojenih oblasti koje cine sadrzinu bilateralne diplomatije.Prva od njih je oblast politickih odnosa,koja se smatra izvornim domenom dvostrane diplomatije.Ne manje znacajnu oblast cine privredna pitanja,koja su u ranijim epohama bila u iskljucivoj nadleznosti konzula.Ojacati vlastitu nezavisnost kroz sto siru ekonomsku samostalnost I istovremeno obezbediti vlastiti uticaj na privrednom polju u odnosu sa partnerom jedan je od najvaznijih sadrzaja dvostrane diplomatije.Domen informacija ,stampe I kulture , takodje,predstavlja prvorazrednu oblast bilateralne diplomatije.Zadatak diplomatije je ne samo upoznati nadlezne faktore drzave prijema o spoljnoj politici svoje vlade I kod njih se obavestiti o istoj stvari,vec I svoju zemlju pribliziti javnom mnjenju drzave domacina,sa ciljem da se na njega utice kako bi se sto pozitivnije odnosilo prema drzavi odasiljanja.Pored navedenih oblasti ,sadrzinu dvostrane diplomatije mogu da cine vojni I konzularni poslovi.

117. Развој диполоматског права, савремена кодификација и кодификација правила конзуларних односа

Gotovo celokupno diplomatsko pravo dugo se zasnivalo na nepisanom medjunarodnom obicajnom pravu. Izuzetak je bio Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika od 19 marta 1815 godine. Sto se tice regionalne kodifikacije treba spomenuti Havansku konvenciju o diplomatskim predstavnicima 1928 u kojoj se predvidja podela diplomatskih predstavnika na redovne I vanredne.Redovni su oni predstavnici koji stalno predstavljaju vladu jedne drzave kod vlade druge drzave,dok su vanredni oni kojima je poverena specijalna misija,ili su akreditovani da predstavljaju vladu na medjunarodnim konferencijama I kongresima.Konvencija uglavnom regulise njihove privilegije I imunitete,ceremonijal,izbor. Pitanje kodifikacije diplomatskog prava bilo je pokrenuto ubrzo posle osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija.Donete su dve konvencije : Konvencija o privilegijama I imunitetima Ujedinjenih nacija od 1946 godine I Konvencija o privilegijama I imunitetima specijalizovanih agencija od 1947 godine. Ponovo se pokrenulo pitanje kodifikacije diplomatskih odnosa I imuniteta u Generalnoj skupstini Organizacije ujedinjenih nacija 1952 godine , na predlog Jugoslavije.Generalna skupstina je odlucila da se izrade tri konvencije iz ove oblasti I to : prva o tzv sedentalnoj , regularnoj diplomatiji,druga bi bila posvecena letecoj ad hoc

diplomatiji ,treca bi se odnosila na diplomatiju u okviru medjunarodnih organizacija.Tom prilikom se odlucilo da se za pocetak izradi samo nacrt prve konvencije.Godine 1958 Komisija za medjunarodno pravo konacno je usvojila Projekat pravila koja regulisu diplomatske odnose I imunitete.Generalna skupstina je 1959 god. nalozila generalnom sekretaru UN da najkasnije do 61 godine sazove u Becu medjunarodnu konferenciju sa ciljem da se putem konvencije izvrsi kodifikacija pravila o diplomatskim odnosima I imunitetima.Becka konvencija o diplomatskim odnosima ima za cilj doprinese unapredjenju prijateljskih odnosa medju zemljama,ma kakva bila razlika izmedju njihovih ustavnih I drustvenih sistema.Na Beckoj konferenciji o diplomatskim odnosima 1961 godine jednoglasno se stalo na stanoviste da se kodifikacija postojecih pravila iz oblasti diplomatskog prava kombinuje sa progresivnim razovojem ovog dela prava.U okviru ove kodifikacije donete su I Konvencija o specijalnim misijama 1969, Konvencija o sprecavanju I kaznjavanju krivicnih dela protiv lica pod medjunarodnom zastitom,ukljucujuci I diplomatske agente 1973.Sve do usvajanja becke konvencije o konzularnim odnosima 1963 godine nije vrsena ni politicka ni potpuna kodifikacija konzularnog prava od opsteg znacaja,mada su u ovom pravcu cinjeni pokusaji od strane doktrine. Konzularni odnosi I imuniteti su bili jedno od cetrnaest pitanja za kodifikaciju na listi Komisije za medjunarodno pravo.Medjutim,ovo pitanje je uzeto u razmatranje od strane Komisije tek 1955 godine. U becu je 1963 godine usvojena Konvencija o konzularnim odnosima koja je narocito u svom uvodnom delu,slicna konvenciji o diplomatskim odnosima.

118. Шеф државе, влада и министар иностраних пословаGotovo sve do XIX veka vladalo je shvatanje da je sef drzave ovlascen da zastupa svoju drzavu u celosti,odnosno da je njegovo pravo neograniceno u pogledu vodjenja spoljnih poslova njegove zemlje.Medjunarodno pravo danas ne cini razliku izmedju sefova drzava.Njihove spoljne I unutrasnje funkcije regulisane su na osnovu unutrasnjih ustavnih propisa. U medjunarodnoj praksi drzava sa monarhistickim uredjenjem zadrzana su izvesna razlikovanja izmedju vladara I predsednika republike,no ona se odnose vise na pocasti nego na prava. Sve do Prvog svetskog rata sef drzave bio je medjunarodnopravno potpuno neodgovoran.Danasnje medjunarodno pravo je prilicno odmaklo u utvrdjivanju odgovornosti sefa drzave za medjunarodne zlocine protiv mira I covecnosti,zatim I ratne zlocine,genocid. U medjunarodnom pravu,uglavnom,prava I povlastice sefa drzave vezane su za njegov boravak u inostranstvu.Inostrani sef drzave je eksteritorijalan I uziva apsolutni krivicni imunitet.Rezidencija u kojoj boravi je nepovrediva. On ima pravo da slobodno I neograniceno opsti sa svojom zemljom.Sef drzave u inostranstvu ima pravo na najvise pocasti koje su protokolom utvrdjene. Prema ustavu Srbije od 2006 Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji I inostranstvu.On donosi ukaze o postavljanju I opozivu ambasadora I prima akreditivna I opozivna pisma stranih diplomatskih preedstavnika.Vlada..Spoljnopoliticki akti vlade kao celine izrazavaju odredjene drzavne interese.Bez obzira u kojoj se formi donose spoljnopoliticki akti vlade obavezuju drzavu.Isto tako se u medjunarodnom pravu smatra da je predsednik vlade ovlascen da daje izjave u ime svoje vlade.Njegove izjave kao I njegovi akti,doneti u ime vlade kao celine,takodje , obavezuju drzavu.Ministar inostranih poslova… Na celu spoljnog resora nalazi se odgovorni ministar koji rukovodi celokupnom spoljnom sluzbom.Ona obuhvata kako sve sluzbenike spoljnog resora,tako I sva njegova diplomatska I konzularna predstavnistva.Duznost je ministra inostranih poslova da prima strane predstavnike ,da sa njima vodi razgovore I pregovara,da vrsi nadzor prilikom sastavljanja svih spoljnopolitickih I drugih akata,da vodi racuna o izvrsavanju medjunarodnoh ugovora I svih obaveza preuzetih od strane njegove zemlje,da stiti prava I privilegije diplomatskih predstavnika akreditovanih u njegovoj zemlji,da se stara o interesima drzave u celini,posebno svojih drzavljana koji se nalaze u inostranstvu itd. jednom recju da rukovodi svim poslovima koji su prema ustavnim propisima I zakonodavstvu u nadleznosti spoljne sluzbe njegove drzave. Ministar je predstavnik vlade sa ovlascenjem da istice I stiti interese drzave u oblasti spoljnih poslova.Svi spoljni akti njegove zemlje moraju proci kroz njegov resor I zato on za njih snosi punu odgovornost.Svaki njegov akt I izjava obavezuju drzavu.

119. Појам и врсте дипломатских представника

Diplomatski predstavnici su ovlascena lica za predstavljanje drzave u inostranstvu. Becka konvencija od 1961 godine precizira I daje sledeca znacenja pojedinim diplomatskim predstavnicima,cineci jasne razlike : sef misije je lice koje je drzava akreditovala I dala mu ovlascenja da dela u tom svojstvu,clanovi misije dele se na clanove diplomatskog osoblja koji imaju diplomatsko svojstvo I na clanove osoblja misije koji obuhvataju administrativno I tehnicko osoblje kao I clanove posluznog osoblja misije.Konvencija koristi termin diplomatski agent.Pod njim se podrazumeva sef misije I clanovi diplomatskog osoblja misije.Sef misije ili clan diplomatskog osoblja moze predstavljati drzavu kod svake medjunarodne organizacije.Becka konvencija takodje dopusta da vise drzava akredituje isto lice kao sefa misije u jednoj drugoj drzavi,ukoliko se saglasi drzava kod koje se akredituje.Svaka suverena drzava ima pravo na slanje diplomatskih predstavnika . Pravilo je da nesuverene drzave nemaju ova prava.Pravno na slanje diplomatskih predstavnika kod federalnih drzava ima samo federacija.Clanovi federacije po pravilu to pravo nemaju,mada su I ovde poznati izuzeci.Vrste - Stariji autori medjunarodnog prava uglavnom razlikuju tri vrste diplomatskih predstavnika I to : redovne , vanredne I tajne. Ovu podelu navodi kod nas Giga Gersic. Redovni diplomatski predstavnici su ona lica koja su ovlascena da stalno predstavljaju svoju drzavu kod druge drzave.Vanredni diplomatski predstavnici su ona lica koja su ovlascena da obave specijalnu misiju u inostranstvu I to : kod strane vlade,na medjunarodnim kongresima,odnosno diplomatskim konferencijama , ili za vreme zasedanja medjunarodne organizacije.Tajni diplomatski predstavnici su bili ovlascena lica koja su u stranoj drzavi svrsavala drzavne poslove ,poverljivo I tajno.Smatralo se da su oni uzivali bezbednost I nepovredivost kao opunomoceni ministri bez eksteritorijalnosti I pripadanja diplomatskog ceremonijala.

120. Класе и ранг шефа мисијеDo Beckog kongresa 1815 godine bilo je bezbroj diplomatskih titula. Svaki vladar je hteo da svom predstavniku pribavi sto visi rang pa mu je zato dodeljivao mnogobrojne titule I navodio visoke polozaje.S obzirom na mnogobrojne titule I svojstva diplomatskih predstavnika pitanje njihovog ranga je , sve do Beckog kongresa,znacilo ozbiljan problem za drzave I izazivalo cesto ozb posledice. Prema Pravilniku Beckog kongresa bile su predvidjene tri klase diplomatskih predstavnika . Prvu I najvisu klasu zauzimali su ambasadori I najvisi papski predstavnici , legati I nunciji.U drugu klasu dolaze ministri poslanici I ostali koji su akreditovani kod suverena. U trecoj klasi se nalaze otpravnici poslova akreditovani kod ministra inostranih poslova.Ahenskim protokolom uvedena je jos jedna klasa, I to izmedju ministra poslanika I otpravnika poslova.To su tzv ministri rezidenti.Tako su sve do Becke konferencije o diplomatskim odnosima od 1961 godine postojale cetiri klase diplomatskih predstavnika I to : ambasadori , ministri poslanici I opunomoceni ministri,ministri rezidenti I otpravnici poslova.Ministri rezidenti su bili poslanici polusuverenih drzava ,odnosno suverenih drzava kod polusuverenih.Prema Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961 godine , sefovi misija se dele na tri klase I to : ambasadore ili nuncije akreditovane kod sefova drzava I druge sefova misija odgovarajuceg ranga b) poslanike,ministre ili internuncije akreditovane kod sefova drzava. v) otpravnike poslova akreditovane kod ministarstva inostranih dela.Drzave se sporazumevaju o klasi kojoj treba da pripadaju sefovi njihovih misija.Oni pak , dobijaju rang u svakoj klasi prema danu I casu preuzimanja funkcija.A smatra se da je sef misije preuzeo svoje funkcije u drzavi kod koje se akredituje cim podnese akreditivna pisma ili cim notifikuje svoj dolazak I podnese prepis svojih akreditivnih pisama ministarstvu inostranih poslova.Postoje dve vrste otpravnika poslova : pravi otpravnik poslova,koji je posebno akreditovan I predstavlja sefa misije,I privremeni otpravnik poslova koji nije akreditovan vec je to u stvari najstariji sluzbenik predstavnistva u odsutnosti sefa misije.

121. Почетак дипломатске мисијеPre upucivanja diplomatskih predstavnika drzave moraju jedna drugoj dati odobrenje za otvaranje stalnog diplomatskog predstavnistva.Medjunarodnim sporazumom uspostavljaju se stalni diplomatski odnosi I tek onda nastaje razmena diplomatskih predstavnika.Odobrenje na osnovu kojega se izvesno lice prima za sefa misije jedne strane drzave zove se agreman.Agreman je stara ustanova u medjunarodnom pravu I ima za cilj da

nezeljene osobe u jednoj zemlji ne mogu obavljati diplomatske poslove.Obicajno je pravilo da odbijanje agremana treba da bude motivisano ,mada u Beckoj konvenciji od 1961 godine stoji da drzava kod koje se akredituje nije duzna da drzavi koja akredituje iznese razloge odbijanja agremana.Medjutim,praksa poznaje slucajeve odugovlacenja u pogledu davanja agremana za konkretno lice I tada drzava koja ga trazi predlaze novu licnost.Smatra se da drzave ne treba da odbijaju davanje agremana za konkretno lice I tada drzava koja ga trazi predlaze novu licnost.Agreman se daje sefu misije.Medjutim,danas je odobrenje,potrebno I za vojnog , pomorskog I vazduhoplovnog atasea.Ovi agremani se nazivaju u praksi I konsantimanom.Nakon dobijenog agremana diplomatski predstavnik se postavlja dekretom ili ukazom,odnosno unutrasnjim pravnim aktom.Novi sef misije nosi sa sobom akreditivna pisma.Obicno se ona kazuju u mnozini,mada se u stvari radi samo o jednom pismu.Ona se takodjenazivaju I akreditivima. Akreditivno pismo je strogo formalne prirode I mora da sadrzi pun naslov drzave I njenog sefa.Predaja akreditivnog pisma obavlja se na svecan nacin.Od drzave zavisi da li ce ona biti pracena manjim ili vecim ceremonijalom.Predajom akreditavnih pisama diplomatski predstavnik stice pravo na vrsenje diplomatske funkcije u doticnoj zemlji.

122. Функције дипломатских представникаGlavne funkcije diplomatskih predstavnika sastoje se u predstavljanju drzave koju oni zastupaju,u zastiti njihove drzave I njenih drzavljana u granicama koje dopusta medjunarodno pravo,u ovlascenju da pregovaraju sa vladom drzave kojoj su akreditovani, u pravu da obavestavaju svoju vladu o uslovima I razvoju dogadjaja u drzavi u kojoj su akreditovani,I da joj podnose izvestaje o dogadjajima u zemlji u kojoj se nalaze u tom svojstvu.Diplomatska predstavnistva ,odnosno diplomatski predstavnici sve sluzbene poslove obavljaju preko ministarstva inostranih poslova drzave u kojoj su akreditovani ili njegovim posredstvom.Delatnost diplomatskig predstavnika sastoji se , pre svega,u predstavljanju svoje drzave.To znaci da on, u zemlji u kojoj je postavljen ili na medjunarodnoj konferenciji na koju je poslat, radi ne u svoje ime, vec u ime drzave koju zastupa. Isto tako vazna funkcija diplomatskog predstavnika je zastita interesa kako drzave tako isto I interesa njenih gradjana.Nijedna odredba stoji u Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961 – ne moze se tumaciti kao zabrana za neku diplomatsku misiju,da vrsi konzularne poslove.Ovo je kompromisna formula , usvojena 1961 godine na konferenciji u Becu.Smatra se da je svaki akreditovani diplomatski predstavnik ovlascen da vodi pregovore u jednoj ili vise drzava u kojima je postavljen,zatim u zemlji u koju je poslat sa ovlascenjem ili na medjunarodnoj konferenciji na kojoj se nalazi kao delegat svoje vlade.Termin pregovaranja treba najsire tumaciti.U pregovore dolaze svi kontakti,bez obzira da li se radi o pokretanju pitanja,saznavanju suprotnog gledista ili cinjenju konkretnih ponuda I predloga.Diplomatski predstavnik je duzan da obavestava svoju vladu o svim vaznijim dogadjajima politicke,ekonomske,naucne,kulturne I druge prirode.Teritorijalna drzava nema prava da ometa rad stranih diplomata u ovom pogledu.Stavise,ona je duzna da im omoguci normalno vrsenje ove funkcije.Pod normalnim obavljanjem ove funkcije treba razumeti upotrebu dozvoljenih sredstava prilikom slanja sluzbenih izvestaja.Povelja Ujedinjenih nacija nalaze drzavama razvijanje medjunarodnih prijateljskih odnosa , narocito u oblasti privrede,kulture I nauke.Konacno,diplomatski predstavnici obavljaju sve svoje funkcije u saglasnosti sa pravilima medjunarodnog prava.To istovremeno znaci da je njima zabranjeno mesanje u unutrasnje poslove drzave u kojoj su akreditovani.

123. Појам и правни основ дипломатских имунитета и привилегијаJos od davnina bila su zagarantovana poslanicka prava,na taj nacin sto su diplomate proglasavane svetim licnostima.Diplomatski imuniteti I privilegije predstavljaju skup Konvencijom utvrdjenih I medjunarodnih obicajnih pravila,kojima se drzave podvrgavaju,bez obzira da li su se u tom smislu izricito ili precutno izjasnile da ih prihvataju,odnosno da ce ih primenjivati.Sporno je pitanje pravnog osnova putem tzv fikcije o eksteritorijalnosti.Teorija o eksteritorijalnosti se zasniva na fikciji prema kojoj je diplomatski predstavnik neodgovoran prema zakonima teritorijalne drzave,jer se uzima kao da se on I njegova zgrada nalaze van teritorije ,sto ce reci da se smatra kao da I on I njegova zgrada nisu nikada napustili teritoriju svoje drzave.Danas , narocito u praksi , upotrebljava se jos uvek termin eksteritorijalnost onda kada se zeli da ukaze na skup diplomatskih imuniteta I privilegija

jednog diplomate ili clanova diplomatske misije,ali se odbacuje fikcija kao pravni osnov kojim se hoce da objasni specifican pravni polozaj diplomatskih predstavnika.Pravni osnov diplomatskih imuniteta I privilegija treba traziti u zastiti opsteg interesa u medjunarodnoj zajednici.Diplomatski predstavnik stiti odredjeni interes svoje drzave.To je nesumnjivo.On je nadlezan da stiti subjektivne interese svoje zemlje I svojih gradjana.Ovo mu njegovo svojstvo ,s druge strane,ni u kom slucaju ne daje za pravo da ugrozava interese teritorijalne drzave mesajuci se u njene unutrasnje stvari.U krajnjoj liniji on mora da dejstvuje u pravcu zadovoljenja zajednickih interesa obe drzave.Autori na razne nacine klasifikuju diplomatske imunitete I privilegije.Izvesni autori , kao Zene,dele imunitete I privilegije na realne tj one koji se odnose na samo predstavnistvo I licne , odnosno one koji se ticu licnosti diplomatskog predstavnika.Drugi autori privilegije I imunitete dele na bitne I sporedne.

124. Врсте дипломатских имунитета и привилегијаMedjutim,diplomatske privilegije I imuniteti mogu se svrstati u tri grupe , mada sve nisu potpuno odvojene jedna od druge.Te bi grupe bile : imuniteti I privilegije u pogledu prostorija misije I njene arhive,imuniteti I privilegije koje se odnose na rad same misije I licni imuniteti I privilegije. Imuniteti I privilegije u pogledu prostorija misije I njene arhive – Zgrada predstavnistva kao I sve ostale prostorije diplomatske misije su nepovredive.Organima teritorijalne drzave nije dozvoljeno da u njih ulaze bez dozvole sefa misije.Drzava domacin je obavezna da preduzme sve odgovarajuce mere kako ne bi niko mogao nasilno da udje u ove prostorije I to ne samo da ih ne bi ostetio vec I da ne bi remetio mir misije , a pogotovo da ne bi doveo u pitanje dostojanstvo drzave cije je predstavnistvo.Sef misije , kao I drzava kojoj on pripada ,oslobadjaju se u pogledu prostorija,svih poreza I taksa , kako drzavnih , tako I oblasnih I opstinskih,bez obzira da li se one nalaze u njihovom vlasnistvu ili zakupu.Arhiva I prepiska,kao I svi dokumenti misije , nepovredivi su.Nepovredivost nije vezana za zgradu predstavnistva I diplomatske prostorije.Arhiva,prepiska I dokumenti su nepovredivi I nezavisno od prostorija u kojima se nalaze.Oni su nepovredivi cak I ako ih clan misije nosi sa sobom.Nije dozvoljeno teritorijalnoj drzavi da vrsi ma kakvo razlikovanje arhive I prepsike na sluzbenu I privatnu,jer bi samo upustanje u ovo klasiranje znacilo povredu ovog vaznog pravila diplomatskog prava. Imuniteti I privilegije koji se odnose na rad same misije – Pravilo je da vlada I vlasti teritorijalne drzave pruzaju sve potrebne olaksice u cilju uspesnog vrsenja misije.Misija ima prava da se obraca vladi I vlastima drzave domacina I da trazi pomoc I uobicajene informacije.Clanovi misije imaju pravo na slobodu putovanja I kretanja na teritoriji drzave kod koje su akreditovani.Bez ovog prava oni bi bili onemoguceni da vrse priznatu funkciju informatora o razvoju dogadjaja u drzavi u kojoj se nalaze kao diplomatski predstavnici.Teritorijalna drzava ima pravo da putem zakona ili drugih propisa odredi zone u kojima bi sloboda kretanja bila ogranicena radi nacionalne bezbednosti.Ne samo da clanovi misije imaju pravo na slobodu kretanja na teritoriji drzave kod koje su akreditovani , vec oni uzivaju I pravo slobodnog opstenja,naravno , u sluzbene svrhe, I to kako sa svojim vladom tako I sa svojim diplomatskim I konzularnim predstavnistvima,bilo da se nalaze u istoj zemlji ili u trecim drzavama.Ovo se pravo proteze I na njihove drzavljane koji se nalaze u toj zemlji,kao I na slobodno saobracanje sa organima medjunarodnih organizacija.Radi odrzavanja veza sa svojom vladom I drugim misijama I konzulatima svoje drzave,misija ima pravo da se koristi svim pogodnim komunikacionim sredstvima ,podrazumevajuci tu I diplomatske kurire I sifrovana saopstenja.Teritorijalna drzava je duzna da stiti navedena sluzbena saopstenja.Diplomatska prepiska je nepovrediva,sto znaci da njena posta ne sme ne samo da bude otvarana I zadrzavana,vec ne sme biti ni pecat na njoj povredjen.Da ne bi bilo sumnje,diplomatska posta mora da nosi vidljive spoljne znake koji govore da se upravo o njoj radi.Diplomatski kurir je pod zastitom svoje drzave I uziva pravo nepovredivosti svoje licnosti.On ne moze biti ni na koji nacin lisen slobode niti zadrzavan prilikom vrsenja svoje kurirske duznosti.Licni imuniteti I privilegije – Jedno je od najstarijih pravila medjunarodnog obicajnog prava,koje se proteze sve do danasnjeg dana , da sef misije ajedno sa svojom zvanicnom I nezvanicnom pratnjom uziva diplomatski imunitet I privilegije.Danas je neosporno da u pranju sefa misije dolazi njegova porodica,kao I clanovi misije sa svojim porodicama.Pored sefa misije I clanova misije , diplomatske imunitete I privilegije uzivaju I clanovi administrativnog I tehnickog osoblja misije,zajedno sa svojim porodicama,ako cine

sastavni deo odgovarajucih domacinstava,ako nisu drzavljani drzava kod kojih su akreditovani I ako u njoj nisu stalno nastanjeni.Clanovi administrativnog I tehnickog osoblja uzivaju privilegije I imunitete s tim da se imunitet od gradjanske I upravne jurisdikcije drzave kod koje se odredjuju ne primenjuje na postupke ucinjene izvan vrsenja njihovih funkcija.Licnost diplomatskog predstavnika kome je priznato ovo svojstvo je nepovrediva.U stvari,on ne moze biti podvrgnut nikakvoj vrsti lisavanja slobode.To znaci da se prema njemu ne mogu preduzimati nikakve prinudne mere.Diplomatski predstavnik uziva krivicnopravni imunitet.Pravilo je da on uziva imunitet I od gradjanskog I od administrativnog sudstva.Medjutim,u ovim slucajevima postoje izuzeci , I to ako se radi o tuzbi koja se tice privatne nepokretnosti na teritoriji drzave kod koje se akredituje,naravno ako se u takvom predmetu diplomatski predstavnik ne pojavljuje kao ovlasceno lice koje poseduje nepokretnost za racun svoje vlade I za ciljeve svoje misije,zatim ako je po sredi tuzba koja se tice nasledja u kome je diplomatski predstavnik izvrsilac testamenta,administrator,naslednik ili legatar po privatnom osnovu,a ne u ime drzave koja akredituje,najzad , ako je tuzba rezultat poslovanja neke od slobodnih profesija ili trgovacke delatnosti koju obavlja.Diplomatski predstavnik nije obavezan da se pojavljuje kao svedok pred sudom zemlje u kojoj je akreditovan.Drzava koja akredituje moze da se odrekne sudskog imuniteta svojih diplomatskih predstavnika.Ovo odricanje u krivicnim stvarima mora biti uvek izricito dato.U gradjanskim I administrativnim stvarima ovo odricanje moze biti dato I izricito I precutno.Smatra se da je ono precutno dato ako se diplomatski predstavnik pojavi kao tuzena strana u sporu,ne pozivajuci se na imunitet.Ako je diplomatski predstavnik pokretac postupka on ipso facto gubi pravo da se poziva na sudski imunitet u pogledu protivtuzbenih zahteva ,naravno , vezanih za glavni zahtev.Diplomatski predstavnik se oslobadja svih poreza I taksa sa izuzetkom posrednih poreza,poreza I taksa na privatnu nepokretnu imovinu na teritoriji drzave kod koje se akredituje,naslednih taksa,poreza I taksa na privatne prihode,poreza I taksa koji se ubiraju kao naknada za posebne usluge I slicnih poreza I taksa.Diplomatski imunitet I privilegije stupaju na snagu od onog trenutka kada je diplomatski predstavnik stupio na teritoriju drzave kod koje je akreditovan,a prestaju po gubitku te funkcije,odnosno u trenutku kada on napusti zemlju.Diplomatski imuniteti I privilegije ostaju I u slucaju oruzanog sukoba.

125. Дипломатски кор, дипломатски језик и крај дипломатске мисијеPravilo je da se pod diplomatskim korom podrazumeva skup sefova misija u jednoj zemlji.Diplomatski kor nije pravno lice.Iako ne predstavlja jednu cvrstu celinu,u ceremonijalnom smislu on se moze pojaviti u tom obliku.Npr. diplomatski kor u celini ucestvuje prilikom proslave drzavnog praznika,izvesnih cestitanja , saucesca I tome slicno.Na celu diplomatskog kora stoji doajen.On predvodi diplomatski kor na ceremonijama I preko njega teritorijalna drzava moze ciniti saopstenja clanovima kora.Sve do 17 veka latinski se smatrao diplomatskim jezikom.Onda je to postao francuski. Medjutim, od Prvog svetskog rata uz francuski javlja se I engleski jezik.Versajski ugovor o miru redigovan je na oba ova jezika I oba se smatraju autenticnim.Kraj diplomatske misije..u glavne razloge treba smestiti najpre protek vremena.Sve je cesca praksa da diplomatski predstavnik ne treba da boravi na jednom mestu u inostranstvu duze od tri do pet godina,mada se ovi rokovi ne unose u akreditivna pisma.Diplomatska misija prestaje I izvrsavanjem diplomatskih zadataka,na primer protokolarne misije : povodom proglasenja nove drzave,ranije,krunisanje vladara,danas , cesce,ustolicenje predsednika republike.I po obavljenoj duznosti prestaje I misija.Razlozi prestanka diplomatske misije najcesce su vezani za samu licnost diplomatskog predstavnika.To moze da bude , na primer , njegova smrt,dalje – opoziv ili zahtev teritorijalne drzave da se diplomatski predstavnik povuce sa svog polozaja.Nepozeljni diplomatski predstavnik moze biti kako sef misije,tako I ma koji clan diplomatskog osoblja.U Beckoj konvenciji o diplomatskim odnosima 1961 godine predvidjena je posebna grupa nepozeljnih osoba.Izvesno lice moze biti oglaseno kao persona non grata.

126. Дефиниција, облици вишестране дипломатије и дипломатија путем међународних скупова

Drzava kao subjekt medjunarodnih odnosa deluje u odnosu na spoljni svet ne samo pojedinacno,u okviru bilateralne diplomatije,vec I kroz visestrane odnose prema skupu drzava ili medjunarodnoj zajednici u celini.To zajednicko delovanje drzava na medjunarodnoj sceni u okviru akcija vezanih za konkretan slucaj naziva se multilateralnom diplomatijom u klasicnom smislu.Visestrana diplomatija u savremenim uslovima predstavlja skup nacina I sredstava kojima se drzave zajednicki,kroz multilateralne odnose,sluze da bi uskladile svoje medjunarodnopoliticke programe sa zajednickim interesima medjunarodne zajednice I ostvarile opsteprihvacena resenja,saglasno nacelima I pravilima medjunarodnog prava.Sa stanovista svake drzave pojedinacno visestrana diplomatija je skup nacina I sredstava kojima se jedna drzava,putem ovlascenih organa koristi u vodjenju odnosa sa vise drzava,medjunarodnim organizacijama I medjunarodnom zajednicom.Tipican oblik ove diplomatije jesu kongresi I konferencije koji se odrzavaju van medjunarodnih ustanova.Drugi vid visestrane diplomatije odvija se u okviru organa medjunarodnih organizacija,putem medjunarodnih konferencija pod njihovim okriljem ili skupova na vrhu sefova drzava I vlada unutar sistema medjunarodnih organizacija.Diplomatija putem medjunarodnih skupova – Pribegavanje visestranoj diplomatiji putem medjunarodnih skupova je uobicajeni postupak ,koji se namece sam po sebi u svakoj zajednici vise od dva nezavisna I suverena subjekta.Pitanja od zajednickog interesa ne mogu se resavati bilateralnim odnosima.Zacetke prakse visestrane diplomatije I medjunarodnog okupljanja nalazimo jos u anticko doba,mada se njenom koriscenju u proslosti pribegavalo relativno retko.Dogadjaj kojim je obelezen nastanak modernih medjunarodnih skupoba bio je Vestfalski mir iz 1648 godine.Odrzavanju medjunarodnog skupa prethodi obavljanje niza pripremnih radnji tokom kojih je potrebno utvrditi predmet rada,sastav,I nivo delegacija,mesto I vreme odrzavanja I uputiti pozive ucesnicima.Posle svecanog otvaranja skupa sledi izbor predsednika,potpredsednika,generalnog sekretara I konstituisanje ostalih organa (odbori,komisije,komiteta). Sama tehnika rada medjunarodnih skupova odvija se prema pravilima tzv. konferencijskog prava.Ta pravila obuhvataju pravila procedure ,ona koja se ticu donosenja odluka I pravila o predstavljanju.Poslovnik ili pravila procedure osnovni je dokument konferencije,neka vrsta njenog ustava,kojim se utvrdjuje kako ce se organizovati rad I nacin njegovog odvijanja.Svaka konferencija slobodno odlucuje o vlastitoj proceduri,ali se kao najpogodniji model uzima poslovnik Generalne skupstine.Kad je rec o donosenju odluka,pravilo je da svaka drzava,punopravni ucesnik,ima samo jedan glas.Pravilima o predstavljanju uredjuje se pravni polozaj , privilegije I imuniteti delegacija na medjunarodnim skupovima.Danas je napustena praksa da se na medjunarodnim konferencijama moze ucestvovati samo sa punopravnim statusom,vec postoji vise vrsta ucesnika u razlicitom svojstvu I sa razlicitim pravima.Privilegije I imuniteti delegacija na medjunarodnim skupovima regulisu se ugovorom izmedju drzave domacina I organizatora.Ranije je bio obicaj da se delegatima priznaju privilegije I imuniteti slicni onima koje uzivaju diplomatski predstavnici.

127. Сталне мисије држава при међународним организацијамаPotreba da drzave budu stalno predstavljene kod medjunarodnih organizacija pojavila se izmadju dva svetska rata.U okviru Drustva naroda ustalila se praksa da drzave,pored povremenog upucivanja delegacija na godisnja zasedanja imaju stalna predstavnistva pri sedistu organizacije.Ni Povelja Ujedinjenih nacija ne pominje institut stalnog predstavljanja drzava clanica.Drzave su ,medjutim,odmah po otpocinjanju aktivnosti Ujedinjenih nacija pocele otvarati svoje stalne urede I kancelarije pri sedistu organizacije.Uvazavajuci ovu praksu , Generalna skupstina je rezolucijom utvrdila osnovna pravila o delovanju stalnih misija.Svoju pravnu fizionomiju dobila je u Beckoj konvenciji iz 1975 godine. Za otvaranje stalne misije potrebna je odluka drzave koja upucuje misiju.Ovaj jednostrani akt nije uslovljen prethodnom saglasnoscu medjunarodne organizacije.Dovoljno je da drzava clanica notifikuje svoju odluku sekretarijatu organizacije u pismenom obliku.Misija pocinje sa radom od trenutka kada je stalni predstavnik , kao sef misije,predao svoje punomocje generalnom sekretaru.Punomocja izdaje sef drzave,predsednik vlade ili ministar inostranih poslova.U Beckoj konvenciji iz 1975 godine nisu predvidjene posebne klase sefove stalnih misija,ali im

drzave u najvecem broju slucajeva daju titulu ambasadora.Imenovanje ostalih clanova misije vrsi drzava I o tome obavestava generalnog sekretara pismenim putem.Generalnom sekretaru treba se saopstiti I koje ce lice iz reda clanova misije u slucaju odsustva sefa misije privremeno zavrsiti njegove funkcije.Drzave mogu clana misije posebno imenovati kao svog stalnog predstavnika kod jednog ili vise organa organizacije.Funkcije stalne misije,utvrdjene cl 5 Becke konvencije su sledece : a)osiguranje predstavljanja drzave kod organizacije b) pregovaranje sa organizacijom I u njenim okvirima, c) prikupljanje obavestenja o svim aktivnostima organizacije I prenosenje tih informacija drzavi odasiljanja d) zastita interesa drzave odasiljanja u organizaciji e) obezbedjenje ucesca drzave odasiljanja u radu organizacije f) obezbedjenje ucesca drzave odasiljanja u radu organizacije g) unapredjenje ciljeva I principa organizacije kroz saradnju sa organima organizacije u njenim okvirima.Drzave neclanice imaju pravo da pri medjunarodnim organizacijama otvore svoje stalne posmatracke misije.Funkcije posmatracke misije su sledece – odrzavanje kontakata izmedju drzave odasiljanja I organizacije , unapredjenje saradnje sa organizacijom I pracenje delovanja organizacije.Upucivanjem stalne misije nastaje trostrani odnos izmedju drzave odasiljanja ,medjunarodne organizacije I drzave na cijoj se teritoriji nalazi sediste organizacije.Drzava odasiljanja I drzava sedista ne stupaju u neposredne odnose ,vec se oni odvijaju preko medjunarodne organizacije.Pravni polozaj stalne misije u potpunosti je izjednacen sa statusom diplomatske misije u bilateralnoj diplomatiji.Stalna misija prestace sa radom nestankom medjunarodne organizacije pri kojoj deluje I nestankom drzave odasiljanja.

128. Међународни службенициVec krajem XIX veka uoceno je da drzave usled sve jace kulturne solidarnosti I zajednickih saobracajnih interesa ocevidno prilaze tome, da na mesto odelite administrativne radnje,pojedine drzave stvaraju jednu zajednicku medjunarodnu organizaciju administracije za izvesne poslove.Pravni polozaj medjunarodnih sluzbenika danas se regulise na osnovu medjunarodnih ugovora izmedju zainteresovanih drzava I to posebno za svaku medjunarodnu organizaciju I ustanovu.Na osnovu ove medjunarodne prakse sluzbenici jedne medj organizacije uzivaju prava I privilegije kod drzava koje su clanice doticne medj organizacije.Predstavnici clanova Ujedinjenih nacija I sluzbenici ove medjunarodne organizacije uzivaju povlastice I imunitete potrebne za slobodno obavljanje njihovih zadataka koji su u vezi sa Organizacijom.Prema clanu 105 Povelje,povlastice I imuniteti vaze na teritoriji svakog clana organizacije.Prava predvidjena u navedenom clanu Povelje razradjena su ubrzo u Konvenciji o privilegijama I imunitetima Ujedinjenih nacija od 13 februara 1946 godine I u Konvenciji o privilegijama I imunitetima Ujedinjenih nacija I u Konvenciji o privilegijama I imunitetima specijalizovanih ustanova od 21 novembra 1947 godine.Privilegije I imunitete uziva pre svega Generalni sekretar Ujedinjenih nacija,svi njegovi pomocnici kao I njihovi bracni drugovi I maloletna deca.Privilegije,imunitete, razna oslobodjenja I olaksice uzivaju ova lica u istoj meri I obimu kao I sefovi diplomatskih misija.Medjutim,za funkcionere Ujedinjenih nacija,koje odredjuje generalni sekretar uz saglasnost Generalne skupstine , Konvencija od 1946 hodine predvidja samo : uzivanje sudskog imuniteta za obavljanje poslova koji su izvrseni u sluzbenom svojstvu,oslobadjanje od poreza na platu I honorare primljene od strane organizacije ujedinjenih nacija,oslobadjanje od svih obaveza koje se odnose na nacionalnu sluzbu,devizne I carinske olaksice.Privilegije I imuniteti daju se ovim funkcionerima jedino u interesu Ujedinjenih nacija,a nikako radi licne koristi.Generalni sekretar je nadlezan da u slucaju zloupotrebe lisi funkcionera imuniteta ukoliko bi njegova delatnost isla na stetu interesa Ujedinjenih nacija.Strucnjaci Ujedinjenih nacija , koji nisu funkcioneri,uzivaju privilegije I imunitete,I to samo za vreme obavljanja misije za racun Organizacije ujedinjenih nacija. Uglavnom , to su : imunitet od licnog hapsenjja,zadrzavanja I zaplene njihovog licnog prtljaga,sudski imunitet za dela koja su izvrsili u obavljanju svoje misije,neprikosnovenost svih pisama I dokumenata,pravo upotrebe sifre I primanja poste u opstenju sa organizacijom ujedinjenih nacija,monetarne I devizne olaksice.Organizacije ujedinjenih nacija je ovlascena da svojim funkcionerima izdaje punovaznu putnu ispravu zvanu Laisser passer Ujedinjenih nacija.Na osnovu ove putne isprave , generalni sekretar,njegovi pomocnici I direktori uzivaju olaksice kao I sefovi diplomatskih

misija.Slicne imunitete I privilegije imaju funkcioneri specijalizovanih ustava na osnovu Konvencije 1947 godine.

129. Појам и постанак конзулаKonzuli su ovlascena lica koja na teritoriji druge drzave stite interese drzave I njenih drzavljana u administrativnopravnom I ekonomskom pogledu I na prosvetnom,kulturnom I naucnom polju.Pravilo je da konzuli nemaju politicku funkciju.To su zvanicni organi drzave bez diplomatskog svojstva.Oni obavljaju svoje funkcije u skladu sa pravom I zakonodavstvom zemlje u cije ime I za ciji interes oni rade u saglasnosti sa medjunarodnim sporazumima I medjunarodnim obicajima.Samo , ukoliko ne postoji diplomatska misija u zemlji u kojoj se konzul ovlasceno nalazi , njemu se moze dodeliti I politicka uloga..Becka konvencija o konzularnim odnosima predvidja da konzularni funkcioner moze da bude ovlascen da predstavlja drzavu odasiljanja I kod bilo koje medjuvladine organizacije.U doba krstaskih ratova razvijeni trgovacki gradovi – Marsej,Djenova,Venecija I Dubrovnik – osnivali su trgovacke kolonije u raznim lukama Sredozemnog , Egejskog I Mramornog mora.Ubrzo se njihove naseobine prosiruju I na obale Atlantskog okeana I Baltika.Svaka od ovih trgovackih kolonija birala je sebi staresinu koji se zvao konzul.On je bio nadlezan da cuva red u naseobini I da primenjuje zakonske propise svoje zemlje,jer je tada pretezno vladalo nacelo personalnog zakona.Konzuli ni tada nisu bili diplomatski predstavnici.Diplomatske funkcije obavljali suposlanici,upuceni po potrebi,s vremena na vreme.Otprilike sa ucestalom praksom uspostavljanja stalnih diplomatskih predstavnika,odnosno u vreme javljanja apsolutistickih drzava I centralizacije vlasti,konzule vise ne biraju clanovi trgovacke naseobine,vec Ih postavlja drzava sa zadatkom da stite interes svojih podanika.

130. Врсте конзула, класе и ранг шефова конзулатаRazlikujemo dve vrste konzula I to konzule od karijere I pocasne konzule.Karijerni konzuli stalni su sluzbenici drzave,koji osim ovog ne mogu imati drugo zanimanje.Pocasni konzuli su ugledni gradjani najcesce teritorijalne drzave koji bez plate obavljaju konzularne poslove.Svaka drzava je slobodna da odluci da li ce imenovati ili primiti pocasne konzularne funkcionere.Postoje cetiri klase sefova konzulata I to su : generalni konzul,konzul,vice konzul,I konzularni agent.Generalni konzul je konzul prve klase,koga postavlja sef drzave,izuzetno u nekim zemljama ministar inostranih poslova.Njegovo konzularno podrucje je najvece.U drugu klasu dolaze konzuli,sa manjim konzularnim okrugom,koje takodje postavlja sef drzave,a redje ministar inostranih poslova.Vice konzuli cine trecu klasu,klasu sa jos manjim konzularnim podrucjem I nalaze se pod kontrolom generalnog konzula ili konzula.Vicekonzula postavlja ministar inostranih poslova.Konzularni agenti dolaze u poslednju klasu.Njih postavlja generalni konzul ili konzul uz saglasnost domace drzave.Konzularni agent radi u granicama ovlascenja koje dobija od generalnog konzula ili konzula.Sefovi konzulata imaju rang u svakoj klasi prema datumu davanja egzekvature.Ukoliko su dva ili vise sefova konzulata dobili egzekvaturu istog datuma,red prvenstva se odredjuje datumom podnosenja njihovog provizionog pisma drzavi prijema.

131. Почетак конзуларне мисијаNovoimenovani sefovi konzulata dobijaju od drzave imenovanja patentno pismo.Generalni konzul I konzul ovo pismo dobijaju od svog sefa drzave,znatno redje od svog ministra inostranih poslova,a u svakom slucaju od ministra inostranih poslova ako se radi o vice-konzulu.U patentnom ili provizornom pismu drzava izvestava drugu drzavu o imenovanju konzula,o njegovom imenu,vrsti I klasi,sa navodjenjem konzularnog podrucja I sedista konzulata.Ako drzava prijema to prihvata,drzava odasiljanja moze da zameni provizorno pismo notifikacijom sa svim predvidjenim posledicama.Naimenovani sef konzulata u jednoj zemlji dobija to svojstvo tek kada drzava u koju odlazi pristane da to lice vrsi takve funkcije.Ako ona pristaje da doticno lice vrsi duznost sefa konzulata na njenoj teritoriji,ona mu izdaje egzekvaturu koja sluzi kao dokaz o njegovom prijemu.Izdavanje egzekvature pored priznanja prava na vrsenje konzularne misije znaci I garanciju da ce konzul biti zasticen prilikom vrsenja svoje duznosti,sto znaci da ce uzivati imunitete I privilegije na koje ima prava.Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963 godine dozvoljava mogucnost I privremenog stupanja na duznost sefa konzulata.

132. Функције конзулаKonzul po pravilu stiti interese svoje zemlje na svom teritorijalnom podrucju.No,on moze da vrsi konzularnu funkciju I izvan konzularnog podrucja ako mu to dozvoli drzava prijema.Moze takodje da preuzme vrsenje konzularnih funkcija I u nekoj drugoj drzavi , ukoliko se zainteresovane drzave tome ne protive.Becka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963 godine, pored ovih slucajeva dozvoljava I mogucnost da konzulat drzave odasiljanja moze vrsiti konzularne funkcije u drzave prijema za racun neke trece drzave,ako se drzava prijema tome ne protivi.Konzul je duzan da vodi racuna o postovanju I primeni ugovora koji postoje izmedju njegove I teritorijalne drzave I da Intervenise protiv povreda ugovornih odredba.Konzul stiti interese drzavljana fizickih I pravnih lica drzave odasiljanja u skladu sa zakonima I drugim vazecim propisima zemlje u kojoj se nalazi,medjunarodnim sporazumima,medjunarodnim obicajima,kao I na osnovu Becke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963 godine.Konzul ukazuje pomoc drzavljanima drzave odasiljanja prilikom repatrijacije I nasledjivanja na teritoriji drzave prijema.On stiti interese maloletnika I nesposobnih lica drzavljana drzave odasiljanja,zastupa drzavljane drzave odasiljanja ili preduzima mere u tom cilju da im se obezbedi zastupnik pred sudovima ili drugim vlastima drzave prijema radi trazenja da se donesu privremene mere o ocuvanju prava I interesa ovih drzavljana.U cilju olaksanja vrsenja konzularnih funkcija u odnosu na drzavljane drzave odasiljanja,konzularni funkcioneri imaju slobodu opstenja sa drzavljanima drzaveo dasiljanja.Konzularni funkcioneri imaju pravo da posete drzavljanina drzave odasiljanja koji je stavljen u zatvor ili pritvor ili je zadrzan na neki drugi nacin,da razgovaraju I da se dogovaraju sa njim.Konzul je nadlezan za niz poslova administrativno-upravnog karaktera,kao sto su : izdavanje pasosa I putnih isprava drzavljanima drzave odasiljanja,kao I viza I drugih odgovarajucih dokumenata licima koja zele da putuju u drzavu odasiljanja , delanje u svojstvu javnog beleznika I maticara.On obavlja,u stvari,sve one poslove za koje bi u zemlji bio nadlezan vanparnicni sud ,I to u pogledu dokumenata teritorijalne drzave koji ce biti korisceni u drzavi konzula,kao I isprava njegove drzave koje ce biti upotrebljene u teritorijalnoj drzavi.Znacajna je konzularna funkcija pri pomaganju razvoja trgovinskih ,ekonomskih,kulturnih I naucnih odnosa izmedju drzave odasiljanja I drzave prijema I unapredjenju prijateljskih odnosa izmedju njih.Opsta zastita plovidbe je u nadleznosti konzula.On vrsi pravo nadzora I inspekcije nad pomorskim I recnim brodovima koji imaju nacionalnost drzave odasiljanja I nad avionima registrovanim u toj drzavi kao I nad njihovom posadom.Iz dana u dan funkcije konzula se povecavaju.

133. Конзуларни имунитети и привилегијеKonzularni imuniteti I privilegije su manjeg obima nego sto ih imaju diplomatski predstavnici.Konzularni funkcioneri I konzularni sluzbenici imaju funkcionalni imunitet.Oni ne podlezu nadleznosti sudskih I upravnih vlasti drzave prijema za dela ucinjena u vrsenju konzularnih funkcija.Izuzetak predstavlja podizanje gradjanske tuzbe koja proistice iz ugovora koji zakljuci konzularni funkcioner ili sluzbenik,a koji nije zakljucio izricito ili precutno kao punomocnik drzave odasiljanja,kao I za tuzbu koju pokrene trece lice za stetu proisteklu iz udesa prouzrokovanog u drzavi prijema vozilom,brodom..Konzularni funkcioneri mogu biti uhapseni ili pritvoreni samo u slucaju tezeg krivicnog dela,I to na osnovu odluke nadlezne sudske vlasti,sudska odluka mora biti pravosnasna.Kada se povede krivicni postupak protiv konzularnog funkcionera ,ovaj je duzan da se pojavi pred nadleznim vlastima.Postupak mora da se vodi sa duznim postovanjem prema njegovoj licnosti , a na nacin koji ce u najmanjoj mogucoj meri sprecavati vrsenje konzularnih funkcija.U pogledu svedocenja vaze sledeca pravila :konzularni funkcioner se ne moze naterati da svedoci.Konzularni sluzbenici I clanovi posluznog osoblja ne smeju,medjutim, da odbiju da svedoce,sem ako se ne radi o izjasnjavanju o cinjenicama koje se ticu vrsenja njihovih funkcija.Poreed ovih imuniteta I privilegija,konzularni funkcioneri I konzularni sluzbenici uzivaju jos I sledeca prava : oslobodjenje od obaveze prijavljivanja stranaca I dozvole boravka,oslobodjenje od fiskalnih dazbina I dr.Konzul ima pravo da opsti sa svim drzavljanima drzave odasiljanja kad god se oni nalaze u njegovom konzularnom podrucju , u cilju njjihove zastite I zastite njihovih interesa.Konzuli isto tako imaju pravo da opste sa vlastima drzave prijema,kao I sa vlastima drzave odasiljanja.U tom opstenju konzulat moze upotrebljavati sva podesna sredstva opstenja,ukljucujuci tu diplomatske ili

konzularne kurire,diplomatsku ili konzularnu valizu itd.Prostorije konzulata su nepovredive.Organi drzave prijema ne mogu uci u konzularne prostorije , izuzev uz pristanak sefa konzulata,lica koja on odredi ili sefa diplomatske misije drzave odasiljanja.Drzava prijema ima posebnu obavezu da spreci nasilan ulazak u prostorije konzulata.Arhiva konzulata je nepovrediva, u svako doba I ma gde se nalazila.Gotovo sve pomenute privilegije I imuniteti priznaju se I pocasnim konzularnim funkcionerima.Izuzetak predstavljaju clanovi porodice pocasnog konzularnog funkcionera ili konzularnog sluzbenika.

134. Конзуларни кор, однос дипломатских и конзуларних представника и крај конзуларне мисије

Konzularni kor je skup svih konzula u jednom mestu koji,pored sefova konzulata,obuhvata I sluzbenike koji imaju ovaj rang.Radi koriscenja konzularnih imuniteta I privilegija , najvisa administrativna vlast domace drzave u sedistu konzularnih predstavnistva ustanovljava listu konzularnog kora.Konzuli , kao sefovi konzularnog predstavnistva,nisu hijerarhijski podredjeni sefu diplomatske misije u zemlji u kojoj se nalaze,vec direktno svojoj vladi.Medjutim,sef misije ima pravo nadzora nad konzulatima u drzavi u kojoj je akreditovan I moze cak konzula punovazno privremeno udaljiti sa duznosti.

135. Појам и дефиниција међународног уговораMedjunarodni saobracaj zahteva od drzava stalno odrzavanje medjusobnih odnosa radi resavanja brojnih pitanja od obostranog I opsteg interesa.Najpogodniji instrument za utvrdjivanje pravila ponasanja I postupanja drzava jeste medjunarodni ugovor.Pod pojmom medjunarodnog ugovora podrazumevamo dvostrane ili visestrane pravne akte u kojima se podudarnoscu volja usaglasavaju interesi ugovornih strana sa namerom da se izazovu posledice predvidjene pravilima medjunarodnog prava.Doktrina medjunarodnog prava nije jedinstvena u odredjivanju sadrzine pojma medjunarodnog ugovora.Uglavnom u doktrini postoje dve teorije. Po teoriji saglasnosti volje , sustina ugovora se sastoji u saglasnosti volja koje su o jednom pitanju ili predmetu postugke dve ili vise strana ugovornica.Po ovoj teoriji,saglasnost volja je jedini bitan element medjunarodnog ugovora,bez koga ovaj kao pravni akt ne moze da postoji.Formalni elementi takvog akta ne sacinjavaju sustinski deo ugovora.Naprotiv,po formalistickoj teoriji pojam ugovora se oznacava kao postojanje formalnog akta koji u sebi obuhvata saglasnost volja strana ugovornica.Tako se svojstvo formalnog akta I njegovo postojanje smatra bitnim delom pojma ugovora.Vecina pisaca medjunarodnog prava zastupa konsensualisticku teoriju I definiciju ugovora daje u tim okvirima.Tako se smatra da medjunarodni ugovor predstavlja dvostrani ili visestrani akt koji proistice iz saglasnosti volja dvaju ili vise subjekata medjunarodnog prava sa ciljem da se izazovu odredjena pravna dejstva ili posledice ili da se izmedju njih stvori , ukine ili izmeni odnos zasnovan na medjunarodnom planu.Ujedno je I Komisija za medjunarodno pravo – u svom predlogu pravila medjunarodnog ugovornog prava, na osnovu kojih treba da se zakljuci jedna medjunarodna konvencija – dala svoju definiciju pojma medjunarodnog ugovora.Prema usvojenom stanovistu, pojam ugovor oznacava svaki medjunarodni sporazum zakljucen izmedju drzava u pismenom obliku,bilo da je sadrzan u jedinstvenom ili u dva ili vise medjusobno povezanih instrumenata I bez obzira na njegov poseban naziv , zasnovan na pravilima medjunarodnog prava.Kao vecina pisaca,tako I savremeno medjunarodno pravo I danasnja praksa drzava I medjunarodnih organizacija uglavnom usvajaju konsesualisticku teoriju o pojmu medjunarodnih ugovora.

136. Назив и форма уговораU savremenom medjunarodnom pravu ne cini se nikakva razlika izmedju ugovora na osnovu njihovog naziva.U doktrini postoje razlicite definicije tih naziva : Ugovor – naziv najcesce u upotrebi,za najvaznije vrste sporazuma,na prvom mestu politickog karaktera .Ovaj naziv je po pravilu u upotrebi za oznacavanje visestranih sporazuma kvazilegislativnog karaktera.Konvencija – najcesce u upotrebi za ugvovorna akta koja nemaju politicki karakter,a posebno za instrumente kojima se utvrdjuju,odnosno stvaraju pravna pravila opsteg karaktera. Pakt – najcesce u upotrebi za politicke ugovore koji imaju posebno svecani karakter.Povelja- u upotrebi u istom smislu kao I Pakt.Sporazum – se najcesce upotrebljava za ugovore ekonomskog I tehnickog karaktera kao I finansijskog I humanitarnog znacaja,a u izvesnim slucajevima I za politicke ugovore specijalne

namene.Protokol – izraz uzet u smislu protokol – ugovor , u upotrebi je za sporazume dopunskog karaktera I tice se produzenja ili izmene drugih ugovora.Dekleracija – izraz uzet kao deklaracija – ugovor , oznacava medjunarodni akt u kojem se izlazu ili utvrdjuju zajednicki politicki stavovi strana potpisnica u vezi sa odredjenim pitanjem ili datom situacijom.Finalni akt- oznacava formalni dokument ili dokument u kome se iznose ili nabrajaju ugovori ili konvencije koje su zakljucene na jednom kongresu ili konferenciji.Generalni akt- oznacava instrument u kome su nabrojani ugovori ili konvencije.To je obicno akt koji je I sam postao medjunarodni ugovor.Kompromis- izraz opste upotrebljivan kada se radi o nacinu za mirno resavanje nekog medjunarodnog spora. Statut - sporazum ugovornog karaktera o osnivanju medjunarodne organizacije I njenom ustrojstvu ili o osnivanju posebnog organa ili tela.Konkordat – sporazum izmedju Vatikana I sefa drzave. Modus vivendi – izraz koji je u upotrebi da se oznace posebne vrse privremenih sporazuma ili oznacenje privremenog sporazuma za produzenje trajanja jednog sporazuma iz godine u godinu.Ugovori mogu biti zakljuceni u najrazlicitijim formama ukoliko je ispunjen uslov da je postignuta saglasnost strana ugovornica o predmetu ugovora.

137. Саставни делови и језик уговораKako medjunarodni ugovori mogu biti zakljuceni u najrazlicitijim oblicima , to mogu postojati I njihovi razliciti sastavni delovi.Posebno posmatrano , svi medjunarodni ugovori po pravilu imaju svoj naslov u kome se govori o vrsti ugovora I njegovom predmetu.Jedino kod ugovora koji se sklapaju u uproscenoj formipostoje slucajevi da oni u svom prvobitnom tekstu nemaju naslov.Pored predmeta ugovora,u naslovu kod dvostranih ugovora obicno se navode I nazivi strana ugovornica.Preambula ili uvod ugovora je deo teksta I nalazi se odmah iza naslova.Dispozitivni ili operativni deo je najvazniji deo ugovornog teksta,jer su u njemu stipulisane odredbe iz kojih proisticu prava I obaveze povodom predmeta ugovora.Sadrzina ovog dela zavisi od materije na koju se odnosi ugovor I od odnosa koji se zele uspostaviti,odnosno regulisati.Iza navedenih delova nalaze se zavrsne ili zakljucne odredbe.U njima je obicno rec o stupanju ugovora na snagu , o prestanku dejstva ugovora,o izmeni ili dopuni,o nacinu naknadnog pristupa ugovoru – akcesiji. Strane ugovornice su potpuno slobodne da izaberu jezik ili jezike na kojima ce saciniti ugovor.Danas se najcesce koriste dva ili vise jezika,mada se drzave mogu , iz posebnih razloga, da opredele za jedan ili vise jezika.Pobude za ovakav stav su razlicite I imaju osnova I u politickim I u prakticnim razlozima.

138. Предмет уговораPredmet ugovora u medjunarodnom pravu cine jedna ili vise obaveza strana ugovornica ili jednostrane obaveze samo jedne od njih.Najveci broj medjunarodnih ugovora sadrzi obaveze I jedne I druge strane ili svih strana podjednako,ako je u pitanju visestrani ugovor.Obostranost obavezivanja moze da bude izrazena na taj nacin sto strane ugovornice prihvataju istovetne obaveze.Medjutim,ima takodje I veliki broj ugovora u kojima se preuzimaju raznorodne obaveze.Isto tako ima I ugovora u kojima su utvrdjene samo jednostrane obaveze.Iako sadrzina predmeta medjunarodnog ugovora moze da bude razlicita ,ipak se u savremenom medjunarodnom pravu danas ne dopusta potpuna sloboda drzavama u pogledu predmeta ugovora.Pokazuje se tendencija zabrane ugovaranja koje je protivpravno prema medjunarodnom pravu.To znaci da sadrzaj pravnog posla ne sme biti pravno nedopustiv.Ugovor ce biti pravno nedopustiv ukoliko se njegovo ispunjenje protivi imperativnim normama opsteg medjunarodnog prava ili ako je ispunjenje materijalno nemoguce.U savremenom medjunarodnom pravu postoje I pravila od kojih se putem ugovora mogu vrsiti odstupanja ili izmene,ali postoje I norme imperativnog karaktera koje drzave ne mogu menjati svojom ugovornom delatnoscu.Nije potrebno danas da se narocito podvlaci kako drzave nisu slobodne da zakljucuju ugovore kojima se dopusta ropstvo,vrsenje genocida… Imajuci na umu savremenu praksu drzava moze se konstatovati da je u savremenom medjunarodnom ugovornom pravu prihvaceno glediste o potrebi postojanja pravila o sustinskom slaganju konkretnih ugovornih akata drzava.

139. Врсте међународних уговора између државаTeorija medjunarodnog prava poznaje veoma veliki broj klasifikacija medjunarodnih ugovora. Po broju strana ugovornica – Medjunarodni ugovori, prema broju strana

ugovornica mogu biti dvostrani (bilateralni) I visestrani (multilateralni) . Prvi se zakljucuju samo izmedju dveju strana,dok drugi imaju tri I vise strana ugovornica.Medjutim,svojstvo ugovora moze da se promeni tako da dvostrani ugovor u toku trajanja postane visestrani,na primer,ako mu naknadno pristupe I druge drzave,osim prvobitnih strana ugovornica.Sto se tice predmeta ugovaranja , obicno se istice da ugovori zakljuceni samo izmedju dveju drzava najcesce regulisu jedan odredjeni slucaj iz medjunarodnopravnih odnosa.Takvi ugovori imaju za cilj da se regulise jedan odredjen slucaj iz medjunarodnih odnosa dva subjekta I to bilo u vidu odredjenog cinjenja , bilo u vidu stvaranja pravnih posledica vezaniih za nastanak konkretnih stvaranja.Uz ovu vrstu ugovora u teoriji se ponekad isticu kao posebna vrsta tzv kolektivni ugovori - To su ugovori koji sadrze pravna pravila obavezna za sve drzave.Ona to postaju,kako isticu neki pisci,na osnovu toga sto takvi ugovori u stvari predstavljaju medjunarodni obicaj.Na osnovu toga ,takvi se ugovori cesto nazivaju I ugovorima zakonima ustavnog karaktera.Po dejstvu pravnih normi – U medjunarodnoj doktrini najcesce se susrece podela ugovora prema njihovom dejstvu,I u vezi s tim cini se razlika izmedju legislativnih ugovora I kontraktualnih ugovora.Osnova ovakve podele je u stanovistu da legislativni ugovori sadrze opsta pravila medjunarodnog prava koja vaze za duzi period,dok kontraktualni ugovori regulisu konkretni medjunarodni odnos,ogranicenog vremenskog trajanja,sa nizom reciprocnih prava I obaveza strana ugovornica. Po geografskom dejstvu – U geografskom smislu medjunarodni ugovori mogu biti generalni I regionalni.Generalni medjunarodni ugovor se odnosi na veci broj drzava, bez obzira u kom delu sveta se one nalaze. Po mogucnosti pristupanja – Ugovor moze imati prvobitne strane ugovornice ili originarne strane I strane koje sticu svojstvo ugovornica naknadno,putem pristupanja,ako je ovo dozvoljeno odredbom ili sporazumom prvobitnih strana ugovornica.Ugovori koji ne sadrze odredbe o mogucnosti naknadnog postajanja stranom ugovornicom nazivaju se zatvoreni ugovori.Drugu vrstu ugovora cine otvoreni ugovori I kod ove vrste se unapred priznaje pravo pristupanja drugim drzavama koje nisu ucestvovale u njihovom donosenju.Postoji takodje I treca vrsta - poluotvoreni ugovori I za drzave koje zele da im pristupe uslov je da dobiju saglasnost prvobitnih strana ugovornica.U radu Komisije za medjunarodno pravo postavilo se pitanje kako resiti problem prava svih drzava na pristupanje ugovorima multilateralnog I opsteg karaktera.Po misljenju izvesnih clanova Komisije, drzave su , na osnovu nacela o suverenoj jednakosti potpuno slobodne da biraju ugovorne partnere I ne moze postojati nikakva obaveza da se multilateralnim ugovorima opsteg karaktera dopusti pristup svim zainteresovanim drzavama.Po misljenju drugih znacaj materije I interes citave medjunarodne zajednice da sto veci broj drzava ucestvuje u ugovorima ovakvog karaktera , nalazu da se ovi ugovori moraju smatrati otvorenim za pristup svim drzavama.Komisija je u svom konacnom predlogu ostala pri klasicnom shvatanju da je pristup jednom ugovoru moguc samo ako on to izricito predvidja,ili ako su se prvobitne strane ugovornice naknadno o tome dogovorile.Prema predmetu – medjunarodni ugovori mogu biti najrazlicitije prirode.Glavne vrste ugovora su : politicki,ekonomski,tahnicki,administrativni,gradjansko-pravni I ugovori proceduralnog karaktera vezani za postupak u odredjenoj materiji.U okviru ovih glavnih vrsta postoje dalja , razlikovanja,kao sto ,na primer,politicki ugovori obuhvataju I ugovore o prijateljstvu,ugovore o savezu,ugovore o uzajamnoj pomoci,ugovore o neutralnosti.Po formi- prema formi ugovori se mogu podeliti na pismene I usmene ugovore.Ova podela je prihvatljiva samo ukoliko se podje sa stanovista da se medjunarodni ugovori mogu sklapati I u usmenoj formi.Medjutim,smatramo da svi ugovori moraju da budu sklopljeni u pismenoj formi.Usmeni ugovori su tzv. dzentlmenski sporazumi,zakljuceni u usmenom razgovoru izmedju sefova drzave.Prema nacinu zakljucenja –Prema postupku I nacinu zakljucenja , ugovori se mogu podeliti na svecane ugovore I ugovore zakljucene u uproscenom obliku.Svecani ugovori,ili ugovori u pravom smislu reci,zakljucuju se prema specijalnoj proceduri I podlezu ratifikaciji najviseg drzavnog organa.

140. Врсте уговора међународних организацијаPrema svojstvu strana ugovornica I predmetu – zavisno od kvaliteta ugovornih partnera medjunarodnih organizacija ,razlikuju se ugovori izmedju drzava I medjunarodnih organizacija I ugovori izmedju samih organizacija.U okviru prve grupe moze se izvrsiti dalja podela prema predmetu regulisanja na ugovore o sedistu,ugovore o tehnickoj

pomoci,ugovore o zajmu,ugovore o operacijama za odrzavanje mira I ugovore o pridruzivanju.Posto medjunarodne organizacije nemaju vlastitu teritoriju,osnovni instrumenti kojima se uskladjuje njiova aktivnost sa teritorijalnom jurisdikcijom drzava clanica jesu ugovori o sedistu.Tim ugovorima odredjuju se privilegije I imuniteti organa , sluzbenika I predstavnika drzava clanica u glavnom sedistu organizacije,sedistima njenih regionalnih biroa ili na medjunarodnim konferencijama. Ugovorima o tehnickoj pomoci medjunarodne organizacije nastoje da unaprede ekonomski I drustveni napredak u nedovoljno razvijenim zemljama.Postoje dva glavna tipa ovih ugovora : osnovni ili standardni (kojima se odredjuju uslovi I okviri za pruzanje pomoci) I dopunski sporazumi (kojima se razradjuju konkretni oblici pomoci). Ugovori o zajmu imaju cilj da se odobravanjem dugorocnih kredita obezbedi finansiranje programa I projekata na teritoriji clanica.Ugovori o operacijama za odrzanje mira prevashodno su vojnog karaktera.Pravo na njihovo zakljucenje imaju samo Ujedinjene nacije u okviru funkcije ocuvanja medjunarodnog mira I bezbednosti.Ugovori o pridruzivanju se razlikuju od prethodnih po tome sto se kao ugovorni partneri organizacija pojavljuju drzave izvan njihovog clanstva.Tim ugovorima uspostavlja se saradnja sa drzavom neclanicom u okviru postojece strukture organizacije ili kroz stvaranje zajednickih organa.Ugovori izmedju samih medjunarodnih organizacija imaju uzi predmet regulisanja.U najgrubljim crtama mogu se svesti na ugovore o saradnji I ugovore o sukcesiji.Do zakljucenja ugovora o saradnji dolazi zbog paralelnog postojanja veceg broja organizacija koje vrse funkcije u bliskim oblastima sto namece potrebu uskladjivanja srodnih delatnosti.Ovim ugovorima se postavljaju okviri I osnovni principi saradnje,odredjuju oblasti u kojima ce se ostvarivati I predvidjaju konkretni oblici I nacini saradnje.Prema formi I nacinu zakljucenja – S obzirom na formu I nacin zakljucenja ugovori medjunarodnih organizacija mogu se podeliti na formalne I neformalne.Pod formalnim ugovorima podrazumevaju se svi pismeni sporazumi koje zakljucuju medjunarodne organizacije sa drzavama I drugim organizacijama u tradicionalnoj formi,a sadrzani su u jednom ili vise istovetnih instrumenata. Neformalni ugovori obuhvataju pismene sporazume koje medjunarodne organizacije zakljucuju sa drugim subjektima medjunarodnog prava po specificnom postupku I izvan uobicajene forme.U praksi organizacija razvila su se dva tipa ovih ugovora : paralelne rezolucije I razmena heterogenih nota.Paralelne rezolucije predstavljaju specificnu formu koju organizacije koriste prilikom regulisanja razlicitih pitanja iz domena medjusobnih odnosa.Tehnika zakljucenja sastoji se u tome sto nadlezni organ dve organizacije usvajaju rezolucije identicne sadrzine.Kod razmena nota ugovor se sklapa postepeno I spontano,bez prethodnih priprema , posredstvom citave serije sukcesivnih akata.Po broju strana ugovornica – Ugovori medjunarodnih organizacija prema broju strana ugovornica mogu biti bilateralni ,kvazi multilateralni I pravi multilateralni ugovori.Bilateralni ugovori zakljucuju se I proizvode dejstvo izmedju dve strane ugovornice.Kvazi multilateralni imaju trii ili vise ugovornica ali su one tako grupisane da se pravni odnosi uspostavljaju samo izmedju dve strane.Najbolji primer su osnovni sporazumi o tehnickoj pomoci zakljuceni izmedju veceg broja organizacija ucesnica I Programu Ujedinjenih nacija za razvoj I drzave kojoj se pomoc daje.Pravi multilateralni ugovori imaju vise od dve ugovornice koje se pojavljuju na vecem broju strana,pri cemu se ugovoreni odnosi stvaraju izmedju svake od ovih strana ili unutar ovih.

141. Кодификација међународног уговорног права и права уговора међународних организација

Kodifikacija,pravila medjunarodnog ugovornog prava I njihov progresivni razvoj nije samo pitanje pravne tehnike utvrdjivanja ,odnosno formulisanja pravila iz ove oblasti ,vec je na prvom mestu medjunarodnopravno I politicko pitanje od cijeg resenja zavise u velikoj meri odnosi izmedju drzava.Rad na kodifikaciji pravila medjunarodnog ugovornog prava nalazi se na dnevnom redu Komisije za medjunarodno pravo od 1949.Tokom visegodisnjeg rada promenila su se cetiri specijalna izvestioca.Svaki od ovih podneo je svoj izvestaj podvlaceci momente I koncepcije koje je smatrao bitnim za rad Komisije u ovoj oblasti.Komisija je bila u stanju da 1966 godine konacno zavrsi svoj rad na predlogu pravila medjunarodnog ugovornog prava. Problem ugovora medjunarodnih organizacija bio je stalno prisutan u radu Komisije na kodifikaciji medjunarodnog ugovornog prava. Jos

1950 godine Komisija je zauzela stav da treba kodifikovati pravila o ugovorima izmedju drzava kao opsta I mutatis mutandis primenjiva na ugovore koje sklapaju medjunarodne organizacije.Becka konvencija o ugovornom pravu ne ignorise potpuno ugovore medjunarodnih organizacija.Prema cl. 3 cinjenica da se ova konvencija ne odnosi na sporazume izmedju drzava I drugih subjekata medjunarodnog prava ili izmedju tih subjekata, ne utice na pravnu valjanost takvih sporazuma,niti na primenu pravila iz konvencije ukoliko su ona na njih primenjiva kao obicajna pravila.Ucesnici Becke konferencije su posebnom rezolucijom preporucili Generalnoj skupstini da poveri Komisiji pitanje izrade nacrta pravila o ugovorima izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili izmedju dve ili vise medjunarodnih organizacija.Generalna skupstina je prihvatila taj predlog te je 1982 godine pripremljen konacni nacrt pravila o ugovorima medjunarodnih organizacije.

142. Уговорна способност државаOsnovano je stanoviste da ugovorni kapacitet poseduju potpuno po pravilu samo suverene drzave.Pitanje sposobnosti medjunarodnih subjekata za zakljucivanje ugovora nuzno sadrzi u sebi dva posebna vida I to ugovornu sposobnost zavisno od drzavne tvorevine I ugovornu sposobnost I nadleznost medjunarodnih organizacija da zakljucuju medjunarodne ugovore. Zakljucivanje ugovora je jedna od najstarijih I najkarakteristicnijih pojava vrsenja atributa suverenosti I nezavisnosti drzava.Pravo drzave da zakljuci medjunarodni ugovor je svojstvo njene suverenosti istakao je Stalni sud medjunarodne pravde.Sa svoje strane Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno pravo istakla je da svaka drzava poseduje sposobnost da zakljucuje medjunarodne ugovore s tim da drzave clanice savezne drzave mogu to da cine al samo ako je to predvidjeno saveznim ustavom I u granicama koje on predvidja. U doktrini medjunarodnog prava istice se da iako su sve drzave sposobne da mogu zakljucivati medjunarodne ugovore , ipak sposobnost nekih od njih moze da bude ogranicena.U tom smislu su I pokusaji da se ucini izvesna kategorizacija drzava prema stepenu I obimu njihove ugovorne sposobnosti.Najpotpunija kategorizacija drzava,prema njihovoj ugovornoj sposobnosti obuhvatala bi sledece : potpuno suverene drzave,federalne drzave,konfederacije drzava,drzave u personalnoj uniji,drzave u realnoj uniji,Vatikan,stalno neutralne drzave,medjunarodne organizacije drzava,polusuverene drzave. Vrsta drzava navedena pod jedan je potpuno nesporna, a sto se tice federalnih drzava,pravilo je da medjunarodne ugovore sklapa samo savezna drzava kao celina,a ne I pojedine jedinice. U slucaju Svajcarske , ustav ove zemlje dozvoljava ogranicenu ugovornu sposobnost kantonima I mnogi od njih su zakljucili posebne ugovore.Kod realne unije ugovornu sposobnost I nadleznost ima samo cela unija.Vatikan ne predstavlja drzavu u smislu kako je to predvidjeno medjunarodnim pravom,no buduci da joj se priznaje svojstvo medjunarodnopravnog subjekta,vatikan moze da zakljucuje medjunarodne ugovore. Sto se tice stalno neutralnih drzava,one su u izvesnoj meri ogranicene u vrsenju svojih suverenih prava.Tako ove drzave ne mogu da zakljucuju ugovore o savezu,kolektivnoj pomoci ili o garantijama.I na kraju u pogledu teritorija pod medjunarodnom kontrolom,praksa je da takve teritorije ne mogu posedovati ugovornu sposobnost.Sklapanje ugovora za njih vrsi nadlezna drzava ili medjunarodna organizacija.

143. Надлежност органа и слободан пристанак за закључење уговораKako je ugovor rezultat podudarnosti volja dvaju ili vise subjekata medjunarodnog prava o usaglasavanju njihovih interesa, to je za njegovo punovazno zakljucenje potrebno da ga sklope nadlezni organi.Pitanje organa nadleznih za zakljucenje medjunarodnog ugovora je pitanje novijeg doba.Danas se istice, kao osnovna postavka,da je medjunarodnopravni poredak za resenje ovoga pitanja vezan za unutrasnje pravo drzava.To je odredjeno na taj nacin sto se kaze da je organ koji poseduje sposobnost zakljucivanja medjunarodnih ugovora onaj isti koji predstavlja drzavu u njenim spoljnim odnosima.Unutrasnja pravila svake drzave odredjuju organe nadlezne za zakljucenje medjunarodnih ugovora.Na prvom mestu , to su sef drzave,predsednik vlade,kolegijalni organ drzave..Becka konvencija o ugovornom pravu je predvidela da , na osnovu njihovih funkcija,treba I bez podnosenja punomocja smatrati predstavnicima drzava sledeca lica : sefove drzava,sefove vlada I ministre spoljnih poslova za sve akte koji se odnose na zakljucenje ugovora.U punomocjima koja se izdaju predstavnicima drzave u svrhu zakljucenja ugovora predvidja

se obim I granica ovlascenja predstavnika.U slucaju njihovih prekoracenja,ugovor se smatra nistavim.U unutrasnjem pravnom poretku slobodan pristanak subjekta ugovornog odnosa je uslov za punovaznost ugovora.Ugovor zakljucen pod prinudom ,usled prevare ili u zabludi smatra se nistavim.Obicno se navode tri vrste slucaja , odnosno osnova u kojima se zbog manljivosti ugovor ima smatrati nepunovaznim odnosno nistavim.To su prevara,zabluda I prinuda.Medjutim , potpuna analogija sa unutrasnjim pravom u pogledu znacaja ovih osnova nije moguca. Npr. zabluda punomocnika o pravnom stanju ne utice na punovaznost medjunarodnog ugovora jer je pretpostavka da su strane ugovornice duzne da poznaju sve okolnosti pa I pravne propise drzava saugovornica.Stoga se u takvim slucajevima moraju primenjivati analogna pravila.Sto se tice prinude , postoje dve mogucnosti u odnosu na objekat prema kojem je upravljena : prinuda nad predstavnikom drzave,odnosno prinuda pod pretnjom ili upotrebom sile prema drzavi.U slucaju prve,izjava saglasnosti drzave bice bez ikakvog pravnog dejstva ako je podneta pod prinudom nad njenim predstavnikom. Medjutim, u pogledu druge,osnovno je da ce ugovor biti nistavv ako je njegovo zakljucenje postignuto pod pretnjom ili upotrebom sile,krsenjem nacela Povelje Ujedinjenih nacija.Drzava se moze pozivati na prevaru,kao na osnov za ponistenje svoje saglasnosti da bude obavezana ugovorom,ako je prevarom druge drzave ucesnice u pregovorima bila navedena da zakljuci ugovor.Dejstvo je prevare da cini ugovor rusljivim na zahtev povredjene strane.Treci uslov za punovazno nastajanje ugovornog akta je da postoji dozvoljen predmet ugovora.Ovaj element,potreban je da bi ugovor mogao da proizvodi svoje dejstvo. U unutrasnjem pravnom poretku predmet ugovora mora biti fizicki moguc I dozvoljen.

144. Уговорна способност међународних организацијаNajstarije I ujedno najuze glediste vezivalo je ovo pravo organizacija za odredbe konstitutivnog akta. Po tom shvatanju , medjunarodna organizacija moze da zakljucuje samo one ugovore na koje je izricito ovlascena svojim ustavnim aktom.Dalja posledica ovakvog rezonovanja je osporavanje punovaznosti svih zakljucenih ugovora koji nisu zasnovani na izricitim odredbama konstitutivnog akta.Medjutim,dobar broj ugovora koje su organizacije sklopile nije bio uopste predvidjen njihovim konstitutivnim aktima.Jos je vaznije sto do sada nijednom nije stavljena pod sumnju valjanost ugovora zbog nepostojanja izricite odredbe o pravu na njegovo zakljucenje.Drzave kao clanice ili ugovorni partneri organizacija nisu smatrale da predvidjanje ugovora u konstitutivnom aktu iscrpljuje njihovu ugovornu sposobnost.Medjutim, bogata praksa ugovaranja dovela je do toga da medjunarodne organizacije imaju inherentno ili pretpostavljeno pravo zakljucenja ugovora.Polazeci od tog stava , pisci razlicito odredjuju sam osnov ugovorne sposobnosti.Za pristalice jednog doktrinarnog pravca,medjunarodne organizacije predstavljaju samim cinom postojanja objektivne pravne licnosti I opste subjekte na isti nacin kao I drzave,iz cega proizilazi njihovo urodjeno pravo na vrsenje svakog medjunarodnog akta.Sledbenici druge skole polaze od pretpostavke da je pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore zasnovano na pravilima medjunarodnog obicajnog prava.Oni navode dugotrajnu I kontinuiranu ugovornu praksu organizacija ,dok dokaz njegovog subjektivnog elementa nalaze u cinjenici da se drzave nisu suprotstavljale toj praksi.Nijedno od ovih ucenja nije u stanju da pruzi zadovoljavajuce objasnjenje osnova ugovorne sposobnosti organizacija.Fakticki I pravno posmatrano,organizacije danas nisu , zacelo opsti subjekti medjunarodnog prava na isti nacin kao I drzave.Pravo medjunarodnih organizacija da zakljucuju ugovore konstituise se saglasnoscu volja drzava I moze biti zasnovano jedino na ugovornom pravu.Njegov pravni osnov svodi se na ugovorno priznanje ovlascenja za zakljucenje ugovora.Drzave ovo priznanje daju u formi konstitutivnog akta I to ne samo putem odredaba koje neposredno predvidjaju zakljucenje ugovora,vec I preko onih clanova kojima se organizaciji poveravaju funkcije cije uspesno vrsenje nuzno podrazumeva sklapanje ugovora I kada takvo pravo nije izricito navedeno. Ovakav funkcionalni pristup medjunarodnim organizacijama poznat kao ucenje o implicitnoj nadleznosti,razvijen je u jurispudenciji Haskog suda,a danas ga prihvata vise pisca.Po tom shvatanju odredbe o zakljucivanju ugovora date su samo exempli causa, da bi istakla najvaznija pitanja koja treba regulisati putem ugovora sa drzavama I drugim organizacijama.U konstitutivnim aktima se na najopstiji nacin odredjuju zadaci I funkcije

organizacije , dok je izbor konkretnih sredstava za njihovo vrsenje prepustan samoj organizaciji.Slican pristup sledi I Becka konvencija o pravu ugovora izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili izmedju medjunarodnih organizacija od 1986 god. Tu je naglaseno da organizacije imaju sposobnost za zakljucivanje ugovora koja im je neophodna I za vrsenje funkcija I ostvarivanje ciljeva.

145. Преговори за закључење уговора, усвајање и утврђивање текста уговора

Nacin vodjenja pregovora kao I oblik zavise od vrste ugovora koji se zeli zakljuciti.Pregovori oko zakljucenja visestranih ugovora vode se obicno na medjunarodnim konferencijama,dok su pregovori izmedju dveju strana,radi zakljucenja dvostranog ugovora,predmet razgovora u bilateralnim odnosima izmedju ministra spoljnih poslova najcesce,ili diplomatskih predstavnika zainteresovanih zemalja.Kako ne postoje opsta pravna pravila o vodjenju pregovora , to se ovi mogu obavljati usmeno I putem neposrednog kontakta lica koja pregovaraju.Takodje,pregovori se mogu obavljati I pismenim putem.Mogu se obaviti I telefonskim putem.Nekad je bila praksa da monarsi direktno ucestvuju u pregovorima.Pregovori I prva etapa zakljucenja ugovora poveravaju se izvrsnim organima vlasti , dok u konacnom procesu nastanka ugovora ucestvuju I predstavnicki organi putem odobrenja za vrsenje ratifikacije.Tokom pregovora svaki sastanak zavrsava se protokolom koji potpisuju pregovaraci. Usvajanje I utvrdjivanje teksta – Kada se tokom pregovora postigne saglasnost I utvrde opsta nacela na kojima ugovor treba da pociva,pristupa se redigovanju teksta ugovora,a zatim njegovom usvajanju I autentifikaciji.Osnovno je pravilo da tekst treba da prihvate svi ucesnici pregovaranja.Ranija je praksa bila da se usvajanje teksta vrsi jednoglasnim sporazumom svih drzava koje su ucestvovale u njegovom sastavljanju.Sve veca praksa sklapanja ugovora na velikim medjunarodnim kanferencijama dovela je I do upotrebe postupka vecinskog glasanja.Stoga na medjunarodnim konferencijama usvajanje teksta se vrsi 2/3 vecinom broja drzava koje su ucestvovale na konferenciji.Autentifikacija teksta je potrebna da bi se drzave koje su ucestvovale u pregovorima,pre nego sto budu pozvane da se odluce da li ce postati strane ugovornice ili ne,konacno upoznale sa sadrzinom ugovora.Od toga momenta tekst ugovora vise ne moze biti menjan I postupkom autentifikacije overava se tekst kao konacan I verodostojan.Koji ce se postupak upotrebiti za overu teksta zavisi od dogovora drzava ucesnica u pregovorima.U nedostatku ovoga postupka,to mogu biti potpisivanje,potpisivanje ad referendum ili parafiranje teksta ugovora ili zavrsnog akta konferencije u koji je unet tekst.Ovo parafiranje se se vrsi od strane predstavnika drzava.Prema beckoj konvenciji o ugovornom pravu tekst ugovora se ustanovljava kao verodostojan I konacan : po postupku predvidjenom u tekstu ugovora ili utvrdjenom od strane drzava koje su ucestvovale u sacinjavanju ugovora,u nedostatku takvog postupka,putem potpisivanja,potpisivanja ad refendum ili parafiranjem teksta ugovora ili zavrsnog akta konferencije.

146. Потписивање уговораKod klasicnog nacina nastanka ugovora potpisivanje se smatra kao faza donosenja ugovora.Ona dolazi posle zavrsenih pregovora I potpisivanjem se zavrsavala etapa pregovora.Dejstvo potpisivanja zavisilo je od ratifikacije odnosno od drugih nacina stupanja ugovora na snagu. U doktrini je bila zastupljena teorija po kojoj je ssef drzave obavezan ugovorom na koji su stavili svoj potpis njegovi pomocnici itd. Nasuprot tome,ratifikacija je smatrana kao formalnost.Najnoviji razvoj ugovorne prakse pokazao je da se povecao broj ugovora koji stupaju na snagu cinom potpisivanja.Ovakva tendencija je uocena I od strane Komisije za medjunarodno pravo I ona je predvidela sl slucajeva , u kojima se namera drzava da budu konacno obavezane ugovorom izrazava putem potpisivanja : kad ugovor odredjuje da ce potpisivanje imati takvo dejstvo,kad se na drugi nacin utvrdi da su se drzave koje ucestvuju u pregovorima saglasile da ce potpisivanje imati takvo dejstvo,kad namera zainteresovane drzave da prizna takvo dejstvo aktu potpisivanja proizilazi iz punomocja njenog predstavnika ili je bila izrazena u toku pregovora.Pored potpisivanja koje normalno sledi zavrsetak pregovora I u datim slucajevima znaci izrazavanje saglasnosti volja drzava ugovornica da budu obavezane ugovornim odredbama,postoji I ustanova potpisivanja ad referendum.Ova je ustanova

slicna parafiranju I u teoriji ih pojedini pisci izjednacavaju.Potpisivanje ad referendum znaci uslovno potpisivanje,naime,ugovor se potpisuje pod rezervom da se vlada zainteresovane drzave naknadno saglasi sa tekstom ugovora.Sto se tice samog postupka potpisivanja,praksa je da ugovor obicno potpisuju svi punomocnici istovremeno

147. Ратификација уговораU postupku klasicnog nacina nastajanja ugovora,u kome faza potpisivanja ugovora ima odredjeni uzi znacaj , potpisani ugovor ovim aktom ne postaje definitivan.Njegov konacan nastanak uslovljen je ratifikacijom.Prema tome,ratifikacija medjunarodnih ugovora je konstitutivni elemenat u procesu nastanka ugovora. Najsire posmatrano,ratifikacija je konacna izjava volje drzave,koja je ucestvovala u pregovorima I koja je potpisala ugovor,da prihvata kao svoju medjunarodnu obavezu prethodno utvrdjeni tekst medjunarodnog instrumenta.Savremeno shvatanje ustanove ratifikacije,kao konacnog akta obavezivanja drzava,ima osnovu u novim shvatanjima pisaca I u novijoj praksi drzava u pogledu uloge I znacaja akta potpisivanja ugovora.Napustanje pojma ratifikacije kao potvrdnog akta na stavljeni potpis na jedan ugovor,najbolje se ogleda u odstupanju od principa privatnog prava o retroaktivnom dejstvu ratifikacije.Komisija UN za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji pravila ugovornog prava posebnu paznju je poklonila znacaju I ulozi ustanove ratifikacije.Polazeci od osnovnog stanovista da se putem potpisivajnja u ratifikacije izrazava konacna saglasnost drzava da budu obavezne ugovornim odredbama,u Beckoj konvenciji je predvidjeno da se saglasnost drzave putem ratifikacije daje u sledecim slucajevima : kada ugovor predvidja da se takva saglasnost ima da izrazi ratifikacijom, kad se na drugi nacin utvrdi da su se drzave koje ucestvuju u pregovorima,sporazumele da ce ratifikacija biti potrebna,kad je ugovor potpisan pod rezervom ratifikacije, I kad namera zainteresovane drzave da ugovor potpise pod rezervom ratifikacije proistice iz punomocja njenog predstavnika ili je bila izrazena u toku pregovora. Naime,kako iz prakse velikog broja drzava proistice,znacaj potpisivanja za izvesne vrste ugovora izjednacava se sa znacajem ratifikacije kao konacnog nacina izrazavanja volje drzave za obavezivanjem.Time se istice da potpis ne mora uvek znaciti nuznu prethodnu etapu kojoj treba da sledi ratifikacija vec da se ova dva postupka mogu jednako tretirati kao nacin za stupanje u ugovorne odnose,vec,naprotiv,da se ova dva postupka mogu jednako tretirati kao nacin za stupanje u ugovorne odnose.Problem nadleznosti organa je veoma znacajno pitanje za odredjivanje tacnog pojma ustanove ratifikacije. Ratifikacija mora da potice od nadleznih organa drzave da bi mogla da proizvede pravovaljano dejstvo.Nuznost da se udovolji propisima takvog karaktera drzave koja pristupa ratifikaciji,a ti se propisi odnose na nadleznost organa za stvaranje I deklasiranje volje,bitan je uslov punovaznosti ratifikacije I valjanost preuzete obaveze I na medjunarodnom I unutrasnjem planu.Pravilo je da se prilikom zakljucenja ugovora postuju ustavne odredbe drzave koja vrsi ratifikaciju.Ipak, nisu retki slucajevi da se ratifikacija obavi I da se o tome izvesti druga strana ili druge strane ugovornice. Ratifikacija moze biti protivustavna iz dva razloga : konacnu odluku o obavezivanju drzave nije doneo organ koji bi u takvom slucaju bio nadlezan da dela I , organ koji vrsi ratifikaciju nije postupao saglasno svojoj nadleznosti,iako je delao kao ovlasceni organ. S obzirom na cinjenicu da nepravilno ratifikovani ugovor moze da proizvodi svoje dejstvo I na internom I na medjunarodnom planu,to I postavljeni problem protivustavne ratifikacije ima dva vida – punovaznost ugovora bilo na internom bilo na medjunarodnom planu.Sto se tice nepunovaznosti ugovora na internom planu ovo se ne dovodi u pitanje ukoliko je ratifikacija u saglasnosti sa formalnim ustavnim propisima I od nadleznog organa,iako je takva ratifikacija u suprotnosti sa materijalnom sadrzinom ustavnih odredbi drzave koja je vrsi. Po prvom gledistu , protivustavna ratifikacija je punovazna sa stanovista medjunarodnog prava,bez obzira sto je ucinjena u suprotnosti sa odgovarajucim ustavnim propisima.Po drugom shvatanju,koje danas preovladava protivustavna ratifikacija ne moze biti punovazna.Takva ratifikacija ,ima za posledicu nevaznost zakljucenog ugovora. Prema zastupnicima treceg gledista,medjunarodno pravo prepusta svakoj drzavi da odredi organe I postupak pomocu kojih se zakljucuje jedan ugovor,te je stoga ono zainteresovano iskljucivo za spoljnu manifestaciju volje na medjunarodnom planu. Komisija Ujedinjenih nacija za medjunarodno pravo zauzela je srednje stanoviste.Ona je predvidela da se jedna

drzava ne moze kao na osnov za ponistenje svoje saglasnosti pozivati na cinjenicu da je saglasnost bila izrazena povredom odredbe unutrasnjeg prava.Najznacajnija osobina ratifikacije je to da nije obavezna,odnosno da je diskrecionog karaktera.Ova osobina se ispoljava u pravu drzave da uopste ne pristupi ratifikaciji odredjenog ugovora. Druga vazna karakteristika je u tome sto ona ne moze da ima retroaktivno dejstvo.Ovo znaci da ugovor stupa na snagu s ratifikacijom,ali u trenutku izvrsene ratifikacije,tj. ratifikacija ne osnazuje ugovor od casa potpisivanja.Postoji I treca karakteristika ratifikacija koja se sastoji u tome sto ratifikacija ne moze biti uslovna.Drzava moze ili da ratifikuje jedan ugovor ili da odbije da to ucini,ali ne moze postavljati uslove,niti menjati ugovor prilikom ratifikacije.U medjunarodnom pravu ne postoje odredjena opsta pravila o nacinu I postupku kako ce drzave doneti odluku o svom konacnom obavezivanju.

148. Акт формалне потврде уговораU Beckoj konvenciji od 1986 godine nije predvidjena ratifikacija kao nacin konacnog obavezivanja medjunarodnih organizacija ugovorom.Umesto toga,one svoj pristanak da budu vezane ugovorom daju aktom formalne potvrde.Ova ustanova bila je predmet brojnih neslaganja.Komisija je predlozila a to su prihvatili ucesnici Becke konferencije,da se akt formalne potvrde ukljuci u konacni tekst Konvencije od 1986 god. Tome su doprinela tri razloga : prvo,potpuno odsustvo ustanove ratifikacije u ugovornoj praksi medjunarodnih organizacija,drugo,okolnost da I organizacije kod najvaznijih formalnih ugovora koriste nacine konacnog obavezivanja koji su u pravnotehnickom smislu ekvivalent ratifikacije I trece,velika terminoloska nedoslednost prilikom koriscenja tih nacina.Ustanova ratifikacije se u pravno-tehnickom smislu svodi na formalno potvrdjivanje volje na konacno obavezivanje ugovorom.Ona predstavlja zapravo posebnu pravnu operaciju,razlicitu I vremenski odvojenu od potpisivanja I drugih nacina autentifikacije teksta ugovora.Slicnu tehniku koriste I medjunarodne organizacije kod svojih najvaznijih formalnih ugovora.Prema Beckoj konvenciji od 1986 godine ugovori medjunarodnih organizacija podlezu formalnoj potvrdi u sl slucajevima : kada ugovor predvidja da se pristanak izrazava aktom formalne potvrde,kad se na drugi nacin utvrdi da su drzave I organizacije sporazumele da je akt formalne potvrde potreban,kad je predstavnik organizacije potpisao ugovor pod rezervom akta formalne potvrde.

149. Приступање, прихватање и одобравање уговора и закључење уговора у упрошћеној форми

Pristupanje je postupak na osnovu kojeg strane ugovornice koje nisu ucestvovale u zakljucenju ugovora izjavljuju u obliku posebne isprave svoju saglasnost da postanu strane ugovornice.Danasnji ugovori koji sadrze klauzulu o pristupanju,pravo na pristup cine nezavisnim od stupanja ugovora na snagu,sto u ranijoj praksi nije bilo moguce.Ovi ugovori to cine na dva nacina : samim ugovornim klauzulama predvidja se da je pristupanje moguce I pre datuma koji je odredjen da ugovor stupi na snagu I ovo se implicitno postize time sto se stupanje ugovora na snagu uslovljava deponovanjem.Saglasnost drzave da bude obavezana ugovorom izrazava se pristupanjem u slucajevima : kada ugovor ili mandman ugovora predvidja da se takva saglasnost drzave moze dati pristupanjem,ako se na drugi nacin moze utvrditi da su se drzave sporazumele da takvu saglasnost ta drzava moze dati pristupanjem.Prihvatanje.. pojam prihvatanja ugovora oznacava akt kojim drzava,umesto potpisa ili ratifikacije ili pristupanja , izrazava volju da se konacno obaveze odredbama ugovora koji se zakljucuje.Prihvatanje je nova ustanova u medjunarodnom ugovornom pravu.Cilj uvodjenja ove ustanove bio je da se olaksa nastanak novih medjunarodnih otganizacija I pospese njihovi ugovorni odnosi.Prakticni razlozi bili su da se pruzi mogucnost drzavama da na jedan prikladan nacin izbegnu veoma slozenu I cesto dugotrajnu proceduru ratifikovanja odn pristupanja ugovorima.Odobravanje ugovora.. kao nacin definitivnog zakljucenja ugovora pojavila se u praksi drzava znatno kasnije od ustanove prihvatanja ugovora.Sto se tice upotrebe ovog nacina, u praksi drzava , pojavile su se izvesne specificnosti koje na odredjeni nacin odvajaju ovu ustanovu od drugih.Obicno se predvidja da potpisani ugovor nije podlozan ratifikaciji,kao uslovu svoga stupanja na snagu,ali se istovremeno stvarno stupanje na snagu dovodi u zavisnost od dobijanja odobrenja ili potvrde od strane nadleznih organa drzava.Tako, odobravanje ugovora je najcesce u upotrebi u formi potpisivanja pod rezervom odobrenja,dok se mnogo

ranije u ugovorni tekst unosi klauzula koja predvidja da je ugovor otvoren za postupak odobravanja bez prethodnog potpisivanja.Putem razmena nota o izvrsenom odobravanju ugovor stupa na snagu.Zakljucenje ugovora u uproscenoj formi.. Naporedo sa medjunarodnim ugovorima koji prolaze pomenute faze kod klasicnog nacina zakljucenja ugovora,novija ugovorna praksa stvorila je posebne ugovorne forme putem kojih drzave stupaju u ugovorne odnose na jedan uprosceni naciin,ne dovodeci time u pitanje pravnu snagu zakljucenih medjunarodnih akata.Ovaj novi nacin je sklapanje ugovora putem razmene nota,pisama.Sastoji se u tome sto jedna ugovornica salje drugoj notu ili pismo u kojoj predlaze odredjeni tekst ugovora koji treba zakljuciti.Druga strana treba da izrazi svoju saaglasnost s predlozenim tekstom I da izjavi o svojoj nameri da ce smatrati usvojeni tekst kao svoju medjunarodnu obavezu.

150. Регистрација и објављивање уговораClan 18 Pakta Drustva naroda, a I clan 102 Povelje Ujedinjenih nacija,svojim odredbama o registraciji I objavljivanju medjunarodnih ugovora,pokusali su da daju odgovarajuca resenja u pogledu javnosti ugovora.Kako odredbom clana 102 Povelje Un nisu bila potpuno regulisana izvesna pitanja koja su se ticala procedure registrovanja,te su ona, donosenjem Pravilnika resena.Pravilnik je donet rezolucijom Generalne skupstine UN 1946 godine. U pravilniku se poslo od ogranicenja iz clana 102 Povelje I predvidelo : da ugovor Ili sporazum mora biti bar s jedne strane sklopljen od jedne clanice Organizacije UN, da mora biti zakljucen posle stupanja Povelje na snagu,da mora pre registrovanja da stupi na snagu…Prakasa UN u pogledu registrovanja I objavljivanja ugovora nasla je svoju potvrdu I u Beckoj konvenciji o ugovornom pravu.

151. Ступање уговора на снагу и почетак дејстваPrilikom stupanja ugovora na snagu treba voditi racuna : o datumu kad je medjunarodna ugovorna obaveza perfektna,tako da ugovor stupa na snagu,I o momentu kada on postaje obavezan za strane ugovornice.Ostavlja se sloboda strankama ugovornicama da odrede datum kada ce ugovor stupiti na snagu.One to obicno cine izricitim odredbama ugovornog akta.Medjutim,datum stupanja na snagu moze se odrediti I implicitno iz samog ugovora.Ugovor stupa na snagu na nacin I u vreme koji su predvidjeni njegovim odredbama ili odredjenim sporazumomdrzava koje su ucestvovale u pregovorima. To treba da bude osnovno pravilo.Stupanje na snagu ne znaci,kada se radio I o visestranim ugovorima,da ugovor postaje obavezan za sve drzave koje su ucestvovale u njegovom sklapanju.Pored objektivnog stupanja ugovora na snagu,postoji I jedan drugi momenat koji oznacava dejstvo ugovora za svaku pojedinacnu stranu ugovornicu koja se saglasila da bude obavezna ugovorom nakon toga sto je on stupio na snagu. Danasnja ugovorna praksa poznaje I privremeno stupanje ugovora na snagu.Tako,kada ugovor stupi na snagu pre ratifikacije,na osnovu jedne svoje odredbe onda je to privremeno I pod uslovom svoga docnijeg ratifikovanja.

152. Начело поштовања међународних уговораPostovanje I ispunjavanje preuzetih obaveza pravilo je ponasanja u svim pravnim porecima,bili oni medjunarodnog ili internog karaktera.Medjunarodno pravo prepusta stranama ugovornicama izbor puteva,nacina I sredstava ostvarivanja ugovornih obaveza,ali se preuzete obaveze moraju izvrsavati.Na to ih obavezuje jedan od osnovnih nacela medjunarodnog prava – pravilo pacta sunt servanda.Princip postovanja medjunarodnih ugovora srece se u svim etapama razvoja medjunarodne zajednice,mada je u toku svog razvoja bio pod uticajem razlicitih ideja I koncepcija.U pozitivnom medjunarodnom pravu pravilo pacta sunt servanda je nesporno.Povelja UN vec u preambuli podvlaci potrebu obezbedjenja uslova pod kojima ce moci da se ocuvaju pravda I postovanje obaveza koje proisticu iz ugovora.Becka konvencija o ugovornom pravu I Becka konvencija o pravu ugovora izmedju drzava I medjunarodnih organizacija ili izmedju samih organizacija , predvidjaju da svaki ugovor na snazi obavezuje strane ugovornice I one ga moraju svesno izvrsavati.

153. Домашај начела поштовања међународних уговораOdredjivanje podrucja primene nacela pacta sunt servanda svodi se na pitanje da li obavezi postovanja podlezu svi medjunarodni ugovori ili postoje ugovori koji nemaju obaveznu snagu.Prava I pretpostavka za primenu nacela pacta sunt servanda je postojanje

ugovora na snazi.Ugovor koji jos nije stupio na snagu nalazi se izvan podrucja primene ovog nacela,jer strane ugovornice nisu duzne da izvrsavaju takav ugovor. Sa stanovista postovanja ugovora potpuno je irelevantan nacin stupanja na snagu.Od znacaja je samo trenutak kada su ispunjeni neophodni uslovi za stupanje na snagu,buduci da se od tog momenta ugovor ukljucuje u medjunarodnopravni poredak I podleze obavezi postovanja.Dok stupanje na snagu oznacava pocetak primene nacela pacta sunt servanda na konkretni ugovor,prestanak njegovog dejstva opredeljuje krajnju granicu vremenskog vazenja ovog nacela.Da bi se nacelo pacta sunt servanda primenilo,ugovor na snazi mora istovremeno da predstavlja titulus validus sa stanovista medjunarodnog prava.Postojanje punovaznog ugovora je druga neophodna pretpostavka za primenu ovog nacela.Konacno,sa stanovista postovanja ugovora nema nikakve razlike izmedju medjudrzavnih ugovora I ugovora koje zakljucuju medjunarodne organizacije sa drzavama ili medjusobno.

154. Временско важење уговораVazenje ugovora obuhvata vremenski period od stupanja na snagu do trenutka nastupanja pravnih cinjenica koje medjunarodno pravo predvidja kao osnove za prestanak dejstva ugovora.Posto danasnja praksa ne poznaje ugovore sa vecitim trajanjem , ugovornim klauzulama se najcesce predvidja vreme trajanja ugovora.To se moze uciniti odredjivanjem posebnih uslova za vazenje ugovora u odnosu na pojedine strane ugovornice.Opsta konvencija o privilegijama I imunitetima UN ostaje na snazi izmedju UN I svake strane koja joj je pristupila,dok ta ugovornica ostane clanica UN. Ugovor se primenjuje samo na situacije izmedju pocetnog I krajnjeg trenutka njegovog vremenskog vazenja.Medjutim,strane ugovornice se mogu sporazumeti da primenu ugovora prosire izvan uobicajenih vremenskih okvira.Medjunarodni ugovori,kao uostalom I svi medjunarodnopravni akti , ne mogu delovati retroaktivno.Strane ugovornice nasle bi se u veoma slozenom polozaju ukoliko bi se pravila sadrzana u ugovoru odnosila na situacije koje su se vec dogodile.Ali, principu neretroaktivnostii ne treba davati apsolutni karakter,buduci da su strane ugovornice slobodne da predvide retroaktivno dejstvo svih ili pojedinih odredbi ugovora.U tom smislu Becke konvencije iz 69 I 86 godine postavljaju pravilo da odredbe ugovora ne obavezuju stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili cinjenice koja je prethodila datumu stupanja na snagu tog ugovora u odnosu na ovu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka prestala da postoji. Izuzetke od nacela neretroaktivnosti ne treba mesati sa slucajevima kada ugovori imaju samo prividno retroaktivno dejstvo.Radi se o jednoj osobenoj pravnoj tehnici koja se koristi prilikom regulisanja vremenskog vazenja dopunskih sporazuma ili aranzmana o izmenama ranije zakljucenih ugovora.Strane ugovornice mogu koristiti jos jednu mogucnost za prosirenje dejstva ugovora izvan normalnih okvira njegovog vremenskog vazenja.Prestanak dejstva ugovora ne mora uvek da bude krajnja granica njegovog domasaja ratione temporis.Tako se moze predvideti da neke odredbe ugovora koji je okoncan proizvode dejstvo prema dogadjajima I situacijama koje su se bile u toku njegove primene,ali cije posledice I dalje traju.Klauzule o odlaganju pocetka primene ugovora srecu se veoma cesto kod sporazuma o tehnickoj pomoci.One prakticno znace da materijalnopravne odredbe ugovora pocinju da proizvode pravno dejstvo tek kada strane ugovornice naknadno utvrde datum otpocinjanja radova koji cine predmet tehnicke pomoci.Becke konvencije ne regulisu izricito situaciju kada se pocetak primene ugovora,koji je inace stupio na snagu,odlaze za neki kasniji datum.Ovi slucajevi posredno su pokriveni stavom 2 cl 72 Konvencije.

155. Територијална примена уговораOpste je pravilo da se ugovor primenjuje I proizvodi dejstvo na citavoj teritoriji svake drzave ugovornice.Klasicno stanoviste bilo je da kada drzava preuzme na sebe ugovorne obaveze,onda druge strane ugovornice imaju pravo da zahtevaju primenu ugovora na svim njenim teritorijama,odnosno na citavoj teritoriji te drzave I na teritorijama za koje je ona medjunarodno odgovorna.Ovaj princip je stvoren u doba kolonijalizma , vremenom je menjan I ostvarivanje prava na samoopredeljenje pruzilo je osnovu da sami narodi odlucuju o svojoj sudbini.Danas je opsteprihvacen princip teritorijalne primene u uzem smislu,prema kome se ugovor primenjuje samo na teritoriji drzave ugovornice. Problem odredjivanja podrucja primene ugovora moze se postaviti I povodom federalne

klauzule.Ona se sastoji u tome sto savezna drzava prilikom zakljucenja ugovora ne garantuje njegovo izvrsenje na teritoriji federalne jedinice.Potreba za takvom odredbom postoji u slucaju kada je sprovodjenje u zivot ugovora na osnovu saveznog ustava stavljeno u nadleznost clanica federacije.Putem federalne klauzule savezna drzava preuzima jedino obavezu da o zakljucenom ugovoru obavesti vlasti federalnih jedinica.Pravilo o primeni zakljucenog ugovora na celoj teritoriji drzave ugovornice nije imperativnog karaktera.Becka konvencija o ugovornom pravu ostavlja drzavama punu slobodu u odredjivanju okvira prostornog vazenja ugovora.U medjunarodnom pravu jedino su drzave sposobne da se putem ugovora obavezu u odnosu na teritoriju.Medjunarodne organizacije nemaju teritoriju u pravom smislu reci.S toga je Becka konvencija od 1986 godine predvidela : Ukoliko iz ugovora ne proizilazi drugacija namera ili je na drugi nacin ustanovljena , ugovor izmedju jedne I vise drzava I jedne I vise organizacija primenjuje se na citavoj teritoriji svake drzave ugovornice.Samo kad je izvrsenje ugovora sustinski vezano za drzavnu teritoriju,kada se drzava obavezuje prema organizaciji ne kao politicki entitet,vec kao nosilac teritorijalnog suvereniteta,moze se govoriti o teritorijalnoj primeni ugovora.

156. Установа резерви уз међународне уговореSadrzinski vid primene ugovora svodi se na pitanje rezervi uz medjunarodne ugovore.Stavljajuci rezerve , strana ugovornica ogranicava primenu ugovora u dva pravca ,bilo sto iskljucuje izvesne odredbe ugovora ili pak menja njihov pravni ucinak u odnosu na sebe.Ustanova rezervi uz medjunarodne ugovore je novijeg datuma.Pribegavanje drzava ovoj ustanovi pravdalo se njihovom sklonoscu da pristupaju medjunarodnim ugovorima,ali ne bez ikakvog izuzimanja ,tj bez posebnog uticaja na odredjivanje svog polozaja u ugovornom rezimu.Nasuprot potpunom neucestvovanjujedne drzave u ugovoru , postavilo se kao prakticnije resenje njeno delimicno ucestvovanje.Rezerve kao ustanova medjunarodnog prava uglavnom su vezane za visestrane ugovore.Kad je rec o bilateralnim ugovorima,osnovni problem je da li su I ovde moguce prave rezerve.U teoriji ima misljenja da ratifikacija dvostranih ugovora uz rezervu nije dopustena ili da se zbog kontraktuelnog karaktera ovih ugovora problem rezervi uopste ne moze postaviti.Sto se tice definicije rezerve ona je jjednostrani pravni akt,odnosno formalna jednostrana izjava pomocu koje se strana ugovornica ogradjuje od jedne ili vise odredaba ugovora ili im daje odredjeni smisao.Te odredbe bi se u nedostatku ovakvih ogranicenja u samom tekstu ugovora,inace primenjivale.Becke konvencije definisu rezervu kao jednostranu izjavu bez obzira kako je stilizovana ili nazvana,koju ucini drzava ili medjunarodna organizacija prilikom potpisivanja,ratifikacije,akta formalne potvrde,prihvatanja ili odobravanja ugovora ili prilikom pristupanja ugovoru.Rezervom drzava ili medjunarodna organizacija izrazava svoju nameru da prilikom primene ugovora iskljuci ili izmeni dejstvo izvesnih odredbi ugovora u odnosu na sebe.Od rezervi treba razlikovati tzv. interpretativne izjave,putem kojih jedna strana prilikom konacnog obavezivanja ugovorom,pojedinim odredbama daje posebno tumacenje ili blize objasnjava svoj stav prema ugovoru,ali bez namere da iskljuci ili izmeni dejstva nekih delova ugovora.U nacelu se smatra da svaka drzava ili medjunarodna organizacija ima pravo da stavi rezervu.Prema beckim konvencijama stavljanje rezerve nije dopusteno u ovim slucajevima : ako je ugovor izricito zabranjuje stavljanje rezervi,ako ugovor dopusta samo stavljanje odredjenih rezervi,medju kojima se nalazi rezerva u pitanju, I ako je rezerva nespojiva sa predmetom I ciljem ugovora.Rezerva za svoju punovaznost I stupanje na snagu mora da dobije saglasnost drugih strana ugovornica ciji su interesi u pitanju.Da bi rezerva proizvela pravno dejstvo potrebno je da zainteresovane strane prihvate predlozena ogranicenja nastala povodom rezervi.Posebnu kategoriju predstavljaju visestrani ugovori koji su ustavni akti medjunarodnih organizacija.Kod ugovora sa velikim brojem strana ugovornica dejstvo rezervi se zasniva na sledecim pravilima : a)prihvatanje rezerve od strane drzave ili organizacije ugovornice ima za posledicu da se drzava ili org koja je stavila rezervu smatra stranom ugovornicom u odnosu na drzavu ili organizaciju koja je prihvatila rezervu,ako je ugovor na snazi ili kada stupi na snagu za ove drzave ili organizacije,b) prigovor koji stavi na rezervu drzava ili org ugovornica ne sprecava da ugovor stupi na snagu izmedju drzave ili organizacije koja je stavila prigovor I drzave ili

organizacije koja je izrazila rezervu,osim ako drzava ili organizacija koja je stavila prigovor nije jasno izrazila suprotnu nameru. c)akt koji izrazava pristanak drzave ili organizacije da bude vezana ugovorom I koji sadrzi rezervu proizvodi dejstvo cim je bar jedna drzava ili organizacija ugovornica prihvatila rezervu.U medjunarodnoj ugovornoj praksi postoji vise nacina za prihvatanje rezervi. Pristanak se moze dati izricito I to unosenjem klauzule o rezervama u tekst ugovora.Na osnovu ove klauzule dopusta se stavljanje pojedinih rezervi ili rezervi uopste.Stavljena rezerva moze se prihvatiti I putem konkludentnih radnji.Ovo se cini na taj nacin,sto strane ugovornice istovremeno pristupaju potpisivanju ugovora sa drzavom ili medjunarodnom organizacijom koja je stavila rezervu.Smatra se da su se one time saglasile sa formulisanom rezervom.Zakljucenje visestranih ugovora pod okriljem medjunarodnih org. ili od njihove strane stvorilo je mogucnost precutnog prihvatanja rezervi.Ovaj se nacin sastoji u tome sto se posle izvesnog vremena smatra da strane ugovornice koje nisu odgovorile na notifikaciju o stavljenoj rezervi precutno prihvataju rezervu.Rezerva moze biti povucena u svakom trenutku,ali povlacenje mora da bude formulisano pismenim putem.

157. Допуштеност и дејство резерви уз међународне уговоре158. Тумачење уговора

Dejstvo ugovora I njegovo ispunjenje velikim delom zavise od shvatanja ugovornih obaveza strana ugovornica.Nije redak slucaj da izmedju strana ugovornica dolazi do spora zbog razlicitog tumacenja jedne ugovorne odredbe,vise odredaba,smisla I sadrzaja neke reci ili recenice,ili pak ugovora u celini.Kako tumacenje moze da bude izazvano nedovoljno jasnim ili dvosmislenim ugovornim formulacijama,to je zadatak tumacenja da se utvrdi pravi smisao I sadrzaj ugovornih odredbi.Sa stanovista medjunarodnog prava , tumacenje je poseban postupak koji se realizuje odredjenim metodama I na osnovu utvrdjenih pravila.Tokom duge prakse izgradili su se izvesni osnovni principi tumacenja medjunarodnih ugovora. Najznacajniji od njih su : tumacenje ima za cilj da utvrdi stvarnu nameru strana ugovornica,tumacenje ne treba da bude u suprotnosti sa osnovnim nacelima medjunarodnog prava,pretpostavka treba uvek da bude da strane ugovornice nisu imale nameru da zakljuce ugovor ciji je predmet nemoguc ili nedozvoljen ili sa ciljem da ugovor ne izvrse,medjunarodni ugovori se moraju tumaciti tako da budu u saglasnosti sa imperativnim pravilima medjunarodnog prava,medjunarodni ugovor mora da se tumaci u dobroj veri I u skladu sa obicnim ,svakodnevnim znacenjem koje se daje jednom izrazu. U postupku tumacenja medjunarodnih ugovora primenjuju se metodi koji su u upotrebi I u unutrasnjem pravu : gramaticko,logicko I istorijsko tumacenje.Uzimajuci u obzir sudsku praksu moze se reci da se kao osnovni metod u tumacenju ugovora uzima gramaticko I logicko tumacenje.Istorijski metod se koristi kao dopunski.Prilikom tumacenja uzima se u obzir zajedno sa kontekstom a) svaki kasniji sporazum koji je postignut izmedju strana ugovornica u pogledu tumacenja ugovora ili primene njegovih odredaba. b) svaka kasnija praksa u primeni ugovora kojom je ustanovljen sporazum izmedju strana ugovornica u pogledu tumacenja ugovora c) svako relevantno pravilo medjunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima izmedju strana ugovornica.Kao dopunska sredstva moogu se koristiti pripremni radovi I okolnosti pod kojima je ugovor zakljucen u dva slucaja : a) da se potvrdi znacenje koje proizilazi iz primene napred navedenih pravila tumacenja b) da se odredi znacenje kada tumacenje prema tim pravilima ostavlja dvosmisleno ili nejasno znacenje sto dovodi do resenja koje je ocito besmisleno ili nerazumno.Poseban problem predstavlja tumacenje ugovora koji su sacinjeni na dva ili vise jezika.

159. Дејство уговораSvaki medjunarodni ugovor zakljucuje se da bi proizveo odredjeno dejstvo,odnosno uspostavio pravnu vezu izmedju strana ugovornica.Sadrzina tako stvorenog pravnog odnosa razlicita je I zavisi od odredaba svakog konkretnog ugovora.Dejstvo ugovora moze se posmatrati iz dva ugla : unutar I izvan kruga strana ugovornica.Ugovor proizvodi dejstvo samo izmedju strana koje su ga zakljucile.Za trece drzave ili trece medjunarodne organizacije ugovor je res inter alios acta I ne moze za njih da stvara ni prava ni obaveze. Primena nacela pacta tertiis postaje slozenija kada se u obzir uzme ckanska veza koja,prethodno I nezavisno od datog ugovora,postji izmedju medjunarodne organizacije I drzava. Nacelo pacta tertiis nec nocent nec prosunt..Jos u rimskom pravu ustanovljen je

princip da ugovori ne radjaju ni prava ni obaveze za trece.Isto nacelo stekllo je pravo gradjanstva u pravnim sistemima svih savremenih drzava,a preuzeto je I u medjunarodnom pravu.Nacelo relativnog dejstva ugovora kao pravilo medjunarodnog prava ima specifican pravni osnov.U medjunarodnoj zajednici njegovo opravdanje ne nalazi se samo u opstoj koncepciji ugovora,vec prvenstveno u nacelima suvereniteta,jednakosti I nezavisnosti drzava.Izuzetak od nacela pacta tertiis postoji kada se u tekst ugovora unesu odredbe u korist ili na teret trecih.Za trecu drzavu obaveza iz jednog ugovora moze da nastane samo pod ovim uslovima : da strane ugovornice imaju nameru da odredjene ugovorne odredbe posluze kao sredstvo za stvaranje obaveza, I da treca drzava izricito I pismenim putem prihvati te obaveze.Dejstvo ugovora medjunarodnih organizacija prema drzavama clanicama.. Iz ugovora koji zakljuci medjunarodna organizacija mogu da proizadju posredne posledice za drzave clanice.Obicno su one finansijske prirode I dolaze do izrazaja u fazi izvrsenja ugovora , jer organizacija kao osobeni subjekt medjunarodnog prava nece uvek imati potrebna sredstva za ispunjenje ugovornih obaveza.Obavezivanje drzava clanica ugovorima medjunarodnih organizacija u teoriji se razlicito objasnjava.Po jednom gledistu,svaki ugovor zakljucen u okviru ciljeva I zadataka organizacije moze imati za posledicu sstvaranje prava I obaveza za drzave clanice.Drugo shvatanje je da takvo dejstvo ugovora zavisi u krajnjoj liniji od nadleznosti organizacije na unutrasnjem planu.Medjunarodna organizacija mogla bi putem svojih ugovora nametati obaveze svojim clanicama samo u onim oblastima gde ima pravo donosenja internih odluka sa obaveznom snagom za drzave clanice.Treci pravac vezuje dejstvo ugovora prema clanicama za ustavne propise koji izricito ili implicitno ovlascuju organizaciju da svojim ugovorima preuzima prava I obaveze za drzave clanice.

160. Извршење уговораStrane ugovornice su duzne da ugovore izvrsavaju savesno I u celosti.Izuzetak moze biti samo nastanak izvesnih objektivnih prepreka.Kako po pravilu izvrsenje ugovora zavisi od strana ugovornica,to se primljene obaveze moraju izvrsavati kao obaveze drzave.Za obezbedjenje izvrsenja ugovora jos od davnina se ugovaralo obezbedjenje odredjenim pravnim sredstvima – zakljucenjem posebnih ugovora o garancijama,zaloga teritorija,okupacija teritorije,zaloga drzavnih prihoda,jemstvo trecih drzava,kolektivno jemstvo,pravo pridrzaja.Mnogi od ovih oblika su iscezli u savremenom medjunarodnom pravu ,ali su se neki jos zadrzali.Tako je ,na primer,Velika Britanija zalozila neke kolonije kod SAD , kao garanciju za otplatu zajma nastalog tokom Drugog svetskog rata.Okupacija je nekada bila u cestoj upotrebi,a danas je dozvoljena samo izuzetno.Garancija trecih drzava je veoma stara ustanova I cesto je koriscena.Garancija moze biti pojedinacna , odredjenih drzava ili kolektivna garancija.Period posle Drugog svetskog rata takodje poznaje ovu ustanovu.Medjunarodne organizacije mogu da ucestvuju u izvrsenju I u obezbedjenju medjunarodnih ugovora – privremena uprava UN nad zapadnim Irijanom,na osnovu sporazuma izmedju Holandije I Indonezije.Kolektivno garantvanje uz uspostavljanje posebnog mehanizma nadzora predvidjeno je Ustavom Medjunarodne organizacije rada.Pravilo je da se ugovor mora da izvrsava onako kako su strane ugovornice to u samom ugovoru predvidele.Ako nacin izvrsenja nije u ugovoru predvidjen on ce se izvrsavati prema ustaljenim obicajnim pravilima medjunarodnog prava.Danasnje medjunarodno pravo zabranjuje jednostrano prinudno izvrsenje medjunarodnih ugovora.Za neizvrsenje ugovora , stranama ugovornicama stoje na raspolaganju mnoga pravna sredstva predvidjena medjunarodnim pravom.

161. Измене и допуне мултилатералних уговораPojam revizije ugovora u klasicnom medjunarodnom pravu .. Osnovno pravilo koje se tice revizije ugovora glasilo je : ugovor se moze izmeniti samo sporazumom izmedju strana ugovornica.Ovo se prvenstveno odnosilo na bilateralne ugovore.Za razliku od otkazivanja ugovora ,revizija je postupak pomocu kojeg strane potpisnice ugovora saglasavaju – bilo spontano ,bilo po zahtevu nekog treceg – da u ugovor unesu izvesne izmene da bi ga prilagodile novim okolnostima.Revizija se ostvaruje bilo diplomatskim putem,bilo pomocu specijalnog postupka.Najbolji nacin za postizanje rezultata je da sam ugovor sadrzi odredjenu klauzulu u tom smislu.Prakticni razlozi stoje na prvom mestu kada se pokrece pitanje iznalazenja odgovarajuce procedure za izmenu I dopunu multilateralnih ugovora.Na

prvom mestu,potreba da se izbegne dosadasnje pravilo je jednoglasnost svih strana ugovornica,a na drugom mestu potrebe za novim pravilima koje zivot namece.Koriscenje multilateralnih ugovora kao instrumenata regulisanja odredjenih slozenih odnosa velikog broja drzava strana ugovornica,stvorilo je kod njih ubedjenje da u samim ugovornim aktima treba predvideti I nacin njihove eventualne izmene.U periodu posle Drugog svetskog rata ovakva vrsta klauzula postaje vrlo cesta , s tim sto se predvidja da ce se izmene moci da vrse vecinmom glasova. npr Univerzalna postanska konvencija)Isto tako , predvidja se u multilateralnim konvencijama kojima se stvaraju medjunarodne organizacije da su strane ugovornice unapred saglasne u pogledu obaveznosti izvrsenih amandmana,koje moze da ucini konferencija organizacija,kao najvise telo,I to na nacin I postupak unapred odobren,osim u slucaju da zainteresovana drzava u odredjenom periodu ne izrazi svoje protivljenje.Pored ova dva nacina,postoji I treci vid regulisanja izmene,odnosno revizije multilateralnih konvencija.On se sastoji u tome sto se zahteva sadejstvo svake pojedine drzave ugovornice sa nadleznim administrativnim organom medjunarodne organizacije pod cijim je okriljem konvencija doneta ,s tim sto se pravo krajnjeg odlucivanja prepusta vrhovnom telu te organizacije.Osim ovih osnovnih osnovnih vidova regulisanja pitanja izmene I dopune konvencija,postoji jos jedan I on se odnosi na specificne situacije u kojima se kao strane ugovornice pojavljuju medjunarodne organizacije.Aktuelnost pitanja izrade pravila za amandiranje ugovora privukla je posebnu paznju I Komisije Ujedinjenih nacija za medjunarodno pravo,tokom rada na kodifikaciji pravila iz oblasti ugovornog prava.Da bi se izbegla svaka asocijacija I slicnost sa praskom revizije ugovora iz perioda izmedju dva svetska rata,kada su se od strane jacih drzava nametala resenja slabijim,Komisija je upotrebila izraz amandiranje ugovora.Becka konvencija predvidja da se ugovor moze izmeniti ili dopuniti sporazumom izmedju strana ugovornica.Izmena I dopuna multilateralnih ugovora jeste izmena stricto sensu sa dejstvom menjanja ugovornih odredbi u pogledu svih strana ugovornica.S obzirom na potrebu da se odrede prava I polozaj svake strane strane ugovornice,predvidjeno je njihovo pravo da traze da im se saopsti predlog o izmeni I dopuni ugovora,kako bi svaka od njih mogla da : uzme ucesca u odluci o merama koje treba da se preduzmu u vezi s takvim predlogom.Pravno dejstvo zakljucenog sporazuma o izmeni I dopuni prvobitnog ugovora izrazava se u sledecem:svaka ce se drzava,koja postane strana ugovornica jednog ugovora,nakon sto je stupio na snagu sporazum o njegovoj izmeni I dopuni ,smatrati : stranom ugovornicom tako izmenjenog ugovora I stranom ugovornicom neizmenjenog ugovora.Multilateralni ugovori mogu se menjati I dopunjavati samo u odnosima izmedju izvesnih strana ugovornica.To se postize putem inter se sporazma. Pojedine strane mogu da zakljuce sporazum o izmeni ugovora samo u medjusobnim odnosima I to pod uslovima : da je ugovorom predvidjena takva mogucnost,da to ne utice na uzivanje od strane drugih ugovornica ,da se izmena ne odnosi na odredbu od koje je odstupanje nespojivo sa efektivnim izvrsenjem predmeta.

162. Престанак и повлачење из уговора споразумом страна уговорница и привремена обустава дејства уговора споразумом само извесних страна уговорница

Prestanak ili povlacenje iz ugovora sporazumom strana ugovornica… Ugovor pre svega moze prestati sporazumom izmedju strana ugovornica postignutim nakon stupanja ugovora na snagu.Pretpostavka je da su samo strane ugovornice zainteresovane za sudbinu ugovora I da treca strana nije stekla na osnovu ugovora nikakav interes koji treba da zastiti. Becka konvencija o ugovornom pravu predvidela je : da ugovor moze da prestane,ili da se jedna strana ugovornica moze iz njega povuci samo : shodno odredbi ugovora koja dopusta takav prestanak ili povlacenje,u svako doba sporazumom svih strana ugovornica.Privremena obustava dejstva multilateralnih ugovora sporazumom samo izvesnih strana ugovornica…Pojava velikog broja multilateralnih ugovora nametala je potrebu da se zbog specificnosti odnosa izrade posebna pravila koja bi odstupala od opsteg.Zato je pitanje mogucnosti obustave dejstva ugovora multilateralnog karaktera na osnovu sporazuma samo izvesnih strana ugovornica I u odnosima izmedju njih pobudilo paznju Komisije.U Beckoj konvenciji se konacno dopusta takva mogucnost predvidevsi da,ako ugovor ne sadrzi odredbu u pogledu obustave dejstva,ugovornice mogu da

pristupe zakljucenju sporazuma za privremenu obustavu dejstva ugovora,samo u odnosima izmedju sebe,ali pod uslovom da takva odredba : ne utice na uzivanje prava drugih strana ili na izvrsenje njihovih obaveza,da nije nespojiva sa efektivnim izvrsenjem predmeta I cilja ugovora izmedju svih strana ugovornica.

163. Отказивање уговораOpsta je postvka klasicnog mjp da se ugovori koji ne sadrze odredbu o otkazivanju ne mogu u nacelu otkazati jednostrano,tj bez saglasnosti ostalih strana ugovornica.U savremenoj ugovornoj praksi postoji nemali broj medjunarodnih ugovora koji u pogledu svoga trajanja ili koncanja ne sadrze nikakve odredbe koje bi se ticale prava strana ugovornica da otkazu ili da se povuku iz ugovornog rezima.Npr. cetiri Zenevske konvencije o pomorskom pravu,Becka konvencija o diplomatskim odnosima itd. Ove konvencije ne sadrze klauzulu o otkazivanju.

164. Неизвршење уговора од друге стране уговорнице и повреда уговора

Stanoviste je savremene prakse da neizvrsenje ugovora od jedne strane ugovornice ne ponistava automatski ugovor,vec da to ima samo za posledicu da se neduznoj strani omoguci izbor u alternativi : da ostane strana ugovornica I da zahteva izvrsenje ugovora ili da odustane od njega. Povreda ugovora … Osnovna je postavka u stanovistu Komisije , da povreda ugovora ,bez obzira kako znacajna I teska bila , ne cini ugovor ipso facto okoncanim,niti pruza pravo neduznoj drzavi da se jednostavno pozove na povredu kao na razlog da ugovor ponisti odnosno da ga okonca.

165. Одрицање од права из уговора, протек рока и накнадна немогућност извршења

Izvesni pisci pominju odricanje kao nacin prestanka ugovora.Oni isticu da,slicno pravu poverioca da se moze odreci duga koji potrazuje od svog duznika,treba priznati istu mogucnost I u pogledu prava strana ugovornica jednog medjunarodnog ugovora.Kako odricanje pretpostavlja dva subjekta dva subjekta cijih se interesa direktno tice akt odricanja,to se po sebi razume da se ovaj nacin okoncavanja ugovora ne bi mogao da primeni I u slucaju legislativnih ugovora I ugovora multilateralnog karaktera od opsteg znacaja.Tesko je danas priznati mogucnost da se jedna drzava moze odreci prava koja uziva na osnovu Povelje Organizacije UN.

166. Закључење новог уговора, раскидни услов и ius cogens superveniensZakljucenje novog ugovora,kao nacin prestanka ugovora,tice se slucajeva u kojima strane ugovornice,izricito, ne okoncavajuci ili ne menjajuci prvi ugovor,zakljucuju drugi koji je u tolikoj meri nespojiv sa ranijim,tako da se mora smatrati da su strane ugovornice imale nameru da prvi ugovor ukinu.Becka konvencija o ugovornom pravu predvidela je da ce se smatrati da je ugovor prestao da vazi ako sve njegove strane ugovornice zakljuce drugi ugovor koji se odnosi na isti predmet,I to pod sledecim uslovima : ako iz ugovora proistice ili se na drugi nacin utvrdjuje,ako su odredbe kasnije zakljucenog ugovora inkompitabilne.Raskidni uslov..Ako je ugovor sklopljen pod raskidnim uslovom,onda ispunjenjem toga uslova ugovor prestaje da vazi.Ugovor u tom slucaju prestaje od momenta nastajanja neizvesne cinjenice cije je nastupanje bilo uslovnog karaktera.Medjunarodni ugovori mogu da prestanu da vazi I zbog toga sto su nesaglasni sa opstim pravilima medjunarodnog prava koja imaju imperativni karakter I od kojih nije dozvoljeno odstupanje putem ugovaranja izmedju strana ugovornica.

167. Битна промена околностиBitna promena okolnosti ima odredjeni znacaj za dejstvo ugovora.Cilj obuhvatanja ove ustanove je u tome da se prizna kao opsta norma poseban osnov za prestanak dejstva ili povlacenja iz ugovora.Kako se sustina klauzule svodi na promenu okolnosti predvidja se da prestanak dejstva ugovora moze se uciniti s pozivom na promenu okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u ugovor.Bitna promena okolnosti moze se istaci kao razlog za okoncavanje ugovora ili za povlacenje iz ugovora jedino ako su promenom zahvacene okolnosti koje su predstavljale bitnu osnovu za pristanak stranaka da budu obavezne ugovorom. Becka konvencija je predvidjala sl : Kao osnov za prestanak dejstva ugovora ili za povlacenje iz ugovora ne moze se pozivati na promene okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u ugovor,a koje strane ugovornice nisu bile predvidele osim – ako postojanje ovih okolnosti predstavlja bitnu osnovu sporazuma strana ugovornica da budu obavezne ugovorom. Takodje,na bitnu promenu okolnosti ne moze se

pozivati: ako se radi u ugovoru kojim se odredjuje granica I ako je bitna promena proistekla iz povrede bilo ugovora,bilo neke obaveze prema ugovornicama.

168. Утицај рата на међународне уговореKlasicna doktrina medjunarodnog prava smatrala je da se s objavom rata gase svi medjunarodni ugovori zakljuceni ranije izmedju strana koje ucestvuju u ratu.Ovakvo shvatanje odrazavalo je praksu zakljucivanja pretezno medjunarodnih ugovora politickog karaktera.Medjutim,praksa je takodje istakla ,tokom vremena, I koncepciju da je racionalnije stanoviste da rat sam po sebi ne okoncava ugovore ali da nuzno ima specificno dejstvo na njihove ugovorne odnose.Kategorija ugovora koji se okoncavaju izbijanjem neprijateljstva obuhvata bilateralne ugovore.Najvazniji od njih su cesto politicki ugovori (ugovori o prijateljstvu,ugovori o garancijama,o savezu,o neutralnosti.Ovde,takodje,mogu postojati izuzeci npr ugovori koji su stvorili I garantovali stalnu neutralnost Svajcarske,iako po prirodi politicki ugovori,nisu izbijanjem rata okoncani.Sto se tice kategorije ugovora cije se dejstvo ratom samo obustavlja,treba istaci da ona obuhvata multilateralne ugovore legislativnog karaktera.Treca kategorija obuhvata one ugovore koji u stvari pocinju da se primenjuju tek s nastupanjem ratnog stanja.

169. Сукцесија држава и међународни уговориPod pojmom sukcesije drzave podrazumeva se preuzimanje prava I obaveza vezanih za teritoriju jedne drzave od strane druge drzave kao posledica promene suvereniteta na toj teritoriji.Promene vezane za sukcesiju su slozenog karaktera I ticu se odnosa drzava,nastalih u postupku prenosenja suverenih prava,s tim sto pravne posledice koje se ticu medjunarodnih odnosa drzava imaju poseban znacaj kada se radi o medjunarodnim ugovorima I njihovom daljem dejstvu.U savremenom medjunarodnom pravu jos nisu izgradjena odgovarajuca pravna pravila koja bi na adekvatan nacin regulisala odnose izmedju drzave prethodnice I drzave naslednice u vei sa daljom sudbinom medjunarodnih ugovora koji su zakljucivani pre pojave nove drzavne vlasti na odredjenoj teritoriji.Vremenom , u teoriji , nastala su izvesna resenja za regulisanje polozaja drzava naslednica , s obzirom na ranije stvoreni ugovorni rezim. Prema Bartosu,pominju se cetiri moguca resenja : po prvom, izmedju novonastale drzave I drzave prethodnice u pogledu ugovornih odnosa postoji tabula rasa I nova drzava nije uopste vezana starim ugovornim odnosima,niti nasledjuje bilo kakvu ugovornu obavezu. Po drugom resenju , nova drzava ima pravo da bira koje ce ugovore zadrzati na snazi , po trecem , u pogledu polozaja drzave naslednice treba poci od pretpostavke generalne sukcesije teritorijalnog suverena od strane novog.Cetvrto resenje u stvari predstavlja modifikaciju prethodnog resenja. Danas je jasno da vise ni u kojem obliku nije usvojiva teorija o generalnoj sukcesiji starog teritorijalnog suverena od strane novog.Ova teorija od svog nastanka odrazavala je stav I interes kolonijalnih I velikih drzava…

170. Појам и врсте међународних спороваSukobljeni interesi medjunarodnih subjekata izazivaju medjunarodne sporove I mogu da dovedu do medjunarodnih sukoba.Medjunarodno pravo raspolaze sredstvima za resavanje sporova mirnim putem,za obezbedjeenje mira,kao I pravilima kojima se regulisu medjnarodni sukobi.U teoriji medjunarodnog prava uobicajena je podela medjunarodnih sporova na pravne I nepravne.Slicno razlikovanje cesto se srece u ugovorima o mirnom resavanju sporova.Medjutim,ni u doktrini ni u pozitivnom pravu ne postoji opsteprihvacena definicija pravnih I politickih sporova.Postojece definicije znacajno se razlikuju kako u pogledu stepena opstosti tako I po kriterijumu za ocenu jedne ili druge vrste sporova.Pravni I politicki sporovi mogu biti objektivno I subjektivno definisani.Prema objektivnom kriterijumu kao pravnismatraju se sporovi koji se resavaju primenom pravila medjunarodnog prava,odnosno oni koji su zasnovani na postojecem pravu.Politicki sporovi ticu se izmena postojeceg prava I u njihovoj osnovi se nalaze sukobljeni interesi.Medjutim,autori su se u vecini slozili da je tesko razlikovati pravne I politicke sporove.Svaki politicki spor ima svoju pravnu stranu,kao sto svaki pravni spor ima svoju politicku sustinu.Nacin resavanja jedne ili druge vrste sporova zavisi od subjektivne ocene zainteresovanih strana,tj od njihove zelje da na osnovu pozitivnog prava bude resen konkretan spor.

171. Преговори и анкетаPregovori su prvo I veoma znacajno sredstvo za mirno resavanje sporova.To je svakako I jedno od najuspesnijih sredstava,jer se mnogi sporovi stvarno otklanjaju na ovaj nacin,pod uslovom da I kod jedne I kod druge sporne strane postoji interes da se uspesno likvidira sporni predmet.Pregovori obicno otpocinju saopstavanjem ili izjavom u kojoj sporna strana izlaze svoj stav,odnosno svoj slucaj.Spoj se moze okoncati jos u ovom pocetnom stadijumu pregovora,tj prilikom prihvatanja saopstenja,odnosno prve razmene izjava.Resavanje spora moze se nastaviti daljom razmenom izjava,ukoliko strane ocekuju da tim putem mogu doci do zeljenog rezultata. Stranke koje prihvataju pregovore ni na sta se ne obavezuju.Prihvatanje pregovora kao sredstva za mirno resavanje spora jedino obavezuje stranke da pregovore zapocnu.Zato se dejstvo pregovora ogleda ili u utvrdjivanju da je dalje koriscenje ovog sreedstva uzaludno ili u usvajanju suprotnog zahteva ili pak u zakljucenom sporazumu.Anketa.. Medjunarodna anketna komisija je takvo telo koje ima zadatak da nepristrasno utvrdi cinjenicno stanje na kome pociva medjunarodni spor I da o njemu spornim stranama podnese izvestaj.Komisija se obrazuje na osnovu sporazuma strana u sporu.Sporazum treba da sadrzi predmet I nacin rada komisije,rok u kome komisija mora da formira I eventualno da zapocne rad.Sporne strane mogu da pri komisiji postavljaju svoje predstavnike I advokate,one I odredjuju I detalje postupka.Nakon obavljenog postupka,sastavlja se izvestaj koji potpisuju svi clanovi komisije,a zatim se on cita na njenom javnom zasedanju.Haska konvencija za mirno resavanje medjunarodnih sporova mirnim putem od 1899 imala je sest clanova koji su se ticali anketnih komisija.U mnogim ugovorima danas predvidja se primena anketnih komisija – naravno,ukoliko se za njih bude ukazala potreba. Upotreba anketnih komisija je predvidjena clanom 34 Povelje UN u cilju utvrdjivanja cinjenica cije bi postojanje moglo da ugrozi medjunarodni mir I bezbednost.

172. Посредовање и мирењеPosredovanje predstavlja pomoc strankama u sporu,u obliku saveta od strane trece drzave,grupe drzava ili izvesne licnosti sa medjunarodnim ugledom,a u cilju mirnog resavanja spora.Posredovanje moze biti trazeno , a moze biti I ponudjeno.Do posredovanja moze doci I za vreme oruzanog sukoba,dok neprijateljstva jos traju , a radi njihovog okoncanja.Izvesni autori uocavaju razliku izmedju posredovanja I dobrih usluga.Tako bi se dobre usluge smatrale skupom raznih koraka trecih drzava u cilju omogucavanja pregovora izmedju spornih strana ,dok bi se posredovanje sastojalo u neposrednom vodjenju pregovora na bazi posrednickih predloga.Posredovanje moze da se sastoji u prenosenju zahteva I odgovora,ali ne moze da predje savetodavni okvir.Posredovanje se moze predvideti I kao duznost na osnovu medjunarodnog ugovora.Haska konvencija o mirnom resavanju sporova utvrdjuje posredovanje kao pravo drzava koje se nalaze van spora,da ponude svoje dobre usluge,odnosno medijaciju,I da se njihovo vrsenje ne smatra neprijateljskim aktom.Ovom konvencijom predvidjena je I vrsta posebnog posredovanja prema kome sporne strane imenuju po jednu od drzava van spora,sa zadatkom da one umesto strane u sporu vode pregovore,dok one za to vreme ne odrzavaju veze o spornom predmetu.Mirenje..je postupak u kome stranke iznose svoj spor na resavanje komisiji ili izabranom licu,sa zadatkom da se on razmotri,I sa cinjenicne I sa pravne strane.Komisija ili izabrana licnost podnosi izvestaj sa predlozima za resenje spora.Pravilo je da se strane unapred ne obavezuju na karakter arbitraze , odnosno sudske presude. Istorijski posmatrano,ovo sredstvo je proizaslo iz prakse medjunarodnih anketnih komisija.Mirenje je bilo narocito u praksi izmedju dva svetska rata.Razlika izmedju anketnih komisija I mirenja sastoji se u tome sto anketne komisije utvrdjuju samo cinjenicno stanje ,a mirenje je postupak u kome se razmatra njegova fakticka I pravna strana.Treba razlikovati I mirenje od posredovanja.Pri posredovanju ucestvuju trece drzave u resavanju spora svojim uslugama I savetima.Pravilo je da se mirenje vrsi putem komisija sastavljenih od vise lica.

173. Дефиниција и карактеристике арбитражеArbitraza je resavanje sporova izmedju drzava od strane sudija koje su one izabrale I na osnovu postovanja prava.Pribegavanje arbitrazi podrazumeva obavezu savesnog izvrsenja

presude.Ovo je tradicionalna definicija koju sadrzi Prva haska konvencija o mirnom resavanju sporova od 1907 godine.Za arbitrazu je karakteristicno nacelo autonomije volje.Pribegavanje arbitrazi zasniva se na dobrovoljnom pristanku strana u sporu.Nijedna drzava I medj organ. ne moze biti primorana da sporove iznese pred arbitrazu bez pristanka.Kod arbitraze spor se resava primenom prava.To je u stvari sudjenje na osnovu pozitivnog medjunarodnog prava.Arbitraza ima zadatak da oceni iznete dokaze,utvrdi cinjenice,I odredi pravo koje se na njih treba primeniti.U tome je razlika izmedju arbitraze I sredstva kod kojih se utvrdjuje cinjenicno stanje bez ulazenja u pravnu stranu spora.Arbitrazi se izuzetno moze poveriti da spor resi primenom nacela pravicnosti ili da u nedostatku pravila medjunarodnog prava sama stvori pravna pravila na osnovu kojih treba resiti konkretni spor.Arbitraza resava spor presudom koja je obavezna za strane.Obavezna snaga arbitrazne presude pociva na dvostrukom osnovu: prethodnom pristanku strana u sporu I cinjenici da je ona doneta na bazi primene prava.Nadleznost arbitraze strane ponekad ogranicavaju na davanje preporuka I misljenja o nacinu resavanja spora.

174. Врсте арбитражеU mp ne postoji jedinstveni tip arbitraze koji bi se mogao primeniti na svaki pojedinacni slucaj.Arbitraza moze biti stvorena samo radi resavanja odredjenog spora I tada se ona obrazuje za svaki pojedinacni spor.Ovde je rec o ad hoc ili prigodnoj arbitrazi.Posto formirana za odredjeni slucaj arbitraza ima privremeni karakter.Njena funkcija ogranicena je na resavanje konkretnog spora I prestaje presudjenjem tog spora.Stalna arbitraza obrazuje se na neodredjeno vreme I radi resavanja neodredjenog broja sporova.Ona se moze pojaviti u dva oblika : zajedno sa prigodnom arbitrazom ili samostalno kao stalni sud.U prvom slucaju unapred se odredjuje moguci sastav arbitraznog suda ,ali se za svaki konkretan spor obrazuje ad hoc arbitraza. npr Stalni arbitrazni sud sa sedistem u Hagu.S obzirom na vreme I nacin preuzimanja obaveze da se spor resi putem arbitraze povlaci se razlika izmedju fakultativne I obavezne arbitraze.Osnov ove podele nije karakter arbitraze koja je uvek fakultativna I zavisi od pristanka strana u sporu.Fakultativna arbitraza odnosi se na slucaj kada su se strane obavezale da odredjeni,vec postojeci spor iznesu pred arbitrazu.Naziva se fakultativna jer u momentu izbijanja spora nije postojala obaveza strana da pristupe arbitrazi.Obavezna arbitraza znaci da su se strane unapred ,pre izbijanja spora,obavezale da pribegnu arbitraznom resavanju.U slucaju da dodje do spora vec postoji obaveza strana da se podvrgnu arbitrazi I zato se ona naziva obaveznom.Takva obaveza moze se preuzeti na dva nacina: unosenjem klauzule u neki ugovor ili zakljucenjem posebnog arbitraznog ugovora.Kompromisna klauzula pojavljuje se u obliku specijalne odredbe koja predvidja da ce se eventualni sporovi o primeni ili tumacenju ugovora resavati putem arbitraze.Poseban arbitrazni ugovor sadrzi obavezu strana ugovornica da odredjene vrste buducih sporova podvrgnu arbitraznom resavanju.Ovaj nacin ugovoranja ima veci znacaj u odnosu na kompromisne klauzule,posto je cilj zakljucenja ugovora na njegov predmet regulisanja vezan za arbitraznu materiju.Prilikom prihvatanja obavezne arbitraze moze se desiti da strane , najcesce zbog odsustva jasne predstave o buducem sporu,propuste da ugovore sve pojedinosti neophodne za pribegavanje arbitrazi.U praksi preovladjuje fakultativna arbitraza I do sada je veci broj sporova iznet na resavanje putem kompromisa.Obavezna arbitraza se retko predvidja kao jedini nacin resavanja sporova,vec se pojavljuje kao alternativa diplomatskim sredstvima.Dalje,prema tome da li je sastavljena od jednog ili vise arbitara razlikuje se inokosna I kolegijalna arbitraza.Spor u prvom slucaju resava pojedinac,dok se u drugom taj zadatak poverava kolektivnom telu.Kao arbitar moze se pojaviti sef trece drzave,visoki drzavni funkcioner,verski poglavar,diplomatski predstavnik,nezavisna licnost ili ugledni pravni strucnjak.Kod kolegijalne arbitraze resenje spora moze se poveriti vec postojecoj instituciji,kao sto su pravni fakulteti ili nacionalni sudovi.Moderniji oblik ove arbitraze predstavljaju mesovite komisije koje su prvobitno bile obrazovane na paritetnoj osnovi,tj svaka strana u sporu imenovala je jednak rboj clanova iz reda svojih drzavljana.Savremeni tip kolegijalne arbitraze predstavljaju sudovi sastavljeni od tri ili per arbitara.Troclani sud obrazuje se tako sto svaka strana u sporu imenuje po jednog arbitra,najcesce svog drzavljanina.Treceg,neutralnog arbitra strane biraju sporazumno I njemu se poverava funkcija predsednika.Za razliku od nadarbitra u mesovitoj komisiji,predsednik ucestvuje u

radu arbitraze tokom citavog postupka,a odluke se donose vecinom glasova.Kod konstituisanja petoclanog suda primenjuju se dva modela.Prema prvom,svaka strana u sporu imenuje po dva arbitra,od kojih samo jedan moze biti njen drzavljanin.Tako izabrani arbitri zajednicki biraju petog clana koji ima polozaj predsednika suda.Teskoce nastaju ukoliko se sporne strane ili izabrani arbitri ne mogu sporazumeti o izboru potrebnog broja sudija.

175. Арбитражни поступакStrane u sporu slobodne su da odrede pravila po kojima ce se voditi arbitrazni postupak.Ta pravila one mogu precizno utvrditi u samom arbitraznom sporazumu ili predvideti primenu odredaba o postupku iz postojecih medjunarodnih konvencija.Ukoliko strane nisu predvidele posebna pravila niti uputile na vec postojece odredbe , arbitrazni sud je slobodan da sam propise postupak.Neki ugovori izricito ovlascuju sudove da donesu sopstvena pravila procedure.Postupak pred arbitrazom obicno se deli na pismeni I usmeni.Pismena faza je obavezna,dok se usmeni postupak sprovodi samo ukoliko je predvidjeno arbitraznim sporazumom ili ako sud odluci da je potreban.Moguca je arbitraza po kratkom postupku za sporove tehnickog karaktera.U ovom postupku sve se radnje obavljaju pismeno,usmene rasprave nema.Pismeni postupak sastoji se od podnosenje podnesaka,protivpodnesaka I eventualno odgovora na odgovore.Rokove za podnosenje pismenih podnesaka mogu odrediti same strane u arbitraznom sporazumu.Ukoliko to nisu ucinile rokove utvrdjuje arbitrazni sud.Na zahtev strana rokovi se mogu produziti.Sud ima pravo da odbije prijem svakog podneska koji je podnet posle isteka roka osim ako mu izuzetne okolnosti nalazu da postupi drugacije.Strane u sporu predstavljaju zastupnici.Pored toga,one imaju pravo da postave potreban broj savetnika I advokata.Zastupnik sluzbeno predstavlja stranu I on je posrednik izmedju nje I suda.Tokom prve faze postupka strane su duzne da pismeno izloze svoje zahteve I protivzahteve.One treba da podnesu sve dokumente u prilog svojih zahteva I da ponude dokaze.Strane mogu predloziti listu svedoka I vestaka radi saslusanja ili izvodjenje uvidjaja na nekom mestu.Do kraja pismenog postupka trece drzave imaju pravo da se umesaju u spor ukoliko se radi o tumacenju visestranog ugovora cije su I one strane ugovornice.U usmenoj fazi postupka strane preko zastupnika,savetnika I advokata izlazu svoje zahteve dopunjavaju ranije podnete dokaze I odgovaraju na pitanja suda.U isto vreme izvode se dokazi saslusanjem svedoka I vestaka,citanjem dokumentacionog materijala ili uvidjajem na licu mesta.Usmenom raspravom rukovodi predsednik.Javnost je po pravilu iskljucena osim ako sud uz pristanak strana ne odluci drugacije.

176. Арбитражна пресудаse donosi vecinom glasova clanova suda.Potpisuju je predsednik I zapisnicar I mora biti obrazlozena.Clanovi koji prilikom glasanja ostanu u manjini imaju pravo da iznesu svoje neslaganje bez obrazlozenja ili da izdvoje misljenje.Presuda se cita na javnoj sednici u prisustvu clanova suda.Od trenutka objavljivanja presuda postaje obavezna.Njena obavezna snaga zasniva se na prethodno zakljucenom arbitraznom sporazumu I opstem pravnom nacelu pacta sunt servanda.Presuda ima obavezni karakter samo prema spornim stranama I za slucaj koji je resila.Strane su duzne da presudu izvrse savesno I u potpunosti.U tom cilju one imaju obavezu da preduzimaju sve potrebne mere zakonodavnog ,administrativnog,finansijskog Ili sudskog karaktera.Neizvrsenje arbitrazne presude predstavlja medjunarodni delikt I povlaci odgovornost strane u sporu.Medjutim,za razliku od unutrasnjih pravnih sistema,u medjunarodnom pravu nema prinudnog izvrsenja.Arbitrazna presuda je konacna I protiv nje nema zalbe.Mogucnost podnosenja zalbe postojala bi samo ukoliko je unapred predvidjena arbitreznim sporazumom.Tumacenje presude moze da zahteva bilo koja strana u sporu.Zahtev za tumacenje podnosi se sudu koji je doneo presudu I o njemu se obavestava suprotna strana.Revizija presude se dozvoljava ako je bila izricito predvidjena arbitraznim sporazumom.Ona je moguca samo u slucaju otkrivanja neke cinjenice koja do donosenja presude nije bila poznata ni sudu ni strani koja se na nju poziva.Nova cinjenica mora da bude takva da moze uticati na prirodu stvari.U slucaju revizije spor se iznosi pred isti sud koji je izreko presudu.

177. Порекло, оснивање и састав Међународног суда правде

Zamisao o stvaranju stalnog medjunarodnog suda opste nadleznosti prvi put je ostvarena u okviru Drustva naroda.Nacrt Statuta,pripremljen od strane Komiteta pravnika,1920 godine usvojili su Savet I Skupstina drustva naroda.Na konferenciji u San Francisku odluceno je da se osnuje novi medjunarodni sud pravde.Stari sud nije obnovljen prvenstveno iz razloga tehnicke I politicke prirode (sudije ciji je mandat istekao nisu mogli da budu ponovo birani,za UN bilo je neprihvatljivo da bivse neprijateljske drzave postanu automatski nove strane statuta novog suda). Osnivanje Medjunarodnog suda,ipak,ne znaci potpun prekid veza sa Stalnim sudom medjunarodne pravde.U osnovi je zadrzan stari statut , pa je I numeracija clanova u njemu ostala ista.S’ druge strane ,Medjunarodni sud pravde preuzeo je funkcije Stalnog suda medjunarodne pravde.Sastav… Medjunarodni sud pravde sastavljen je od petnaest nezavisnih sudija.Oni se biraju bez obzira na drzavljanstvo medju licima visokih moralnih osobina koja ispunjavaju uslove da u svojim zemljama zauzmu najvisa sudska zvanja ili su priznati pravni strucnjaci medjunarodnog prava.Radi obezbedjenja pune nezavisnosti u vrsenju sluzbe sudije uzivaju diplomatske imunitete I privilegije u istoj meri I obimu kao I sefovi diplomatskih misija akreditovani u Hagu.Sudije se mogu opozvati sa duznosti,osim u slucaju kada je jedan sudija prestao da ispunjava potrebne uslove.Pre stupanja na duznost svaki sudija na javnoj sednici daje svecanu izjavu da ce svoju vlast vrsiti nepristrasno I savesno.Sudije ne mogu vrsiti nikakve politicke ili upravne duznosti,niti se mogu baviti zanimanjem profesionalne prirode.Sudije medjunarodnog suda pravde biraju Generalna skupstina I Savet bezbednosti.Kandidate za izbor ne predlazu neposredno drzave,vec nacionalne grupe Stalnog arbitraznog suda.Ove grupe obrazujju se tako sto svaka drzava clanica Suda imenuje na rok od 6 godina cetiri licnosti visokih moralnih osobina I priznatog autoriteta u pitanjima medjunarodnog prava.Drzave koje nisu ugovornice Haske konvencije o mirnom resavanju sporova imaju pravo da na isti nacin imenuju ad hoc nacionalne grupe za svrhu kandidovanja.Najmanje tri meseca pre izbora generalni sekretar UN obraca se pismeno clanovima Stalnog arbitraznog suda ili nacionalnim grupama drzava koje nisu clanice ovog Suda sa pozivom da predloze licnosti koje su u stanju da se prime duznosti sudije.Izabrani su oni koji dobiju apsolutnu vecinu u Generalnoj skupstini I Savetu bezbednosti.Za izbor sudija u Savetu bezbednosti ne pravi se razlika izmedju stalnih I nestalnih clanova.U slucaju da vise pripadnika iste drzave dobije apsolutnu vecinu izabranim se smatra lice koje je po godinama najstarije.Ukoliko se posle prve izborne sednice ne popuni jedno ili vise mesta,odrzava se druga,a po potrebi, I treca sednica.A , ako se I posle toga ne dodje do izbora , onda se osniva zajednicka komisija u cilju da se izabere odredjena licnost.Sudije se biraju na devet godina I mogu biti ponovo birani.Sud se obnavlja svake trece godine izborom jedne trecine,odnosno pet sudija.Sudije obavljaju duznost sve dok njihova mesta ne budu popunjena.Sediste suda je u Hagu,ali on moze da zaseda I u drugom mestu ukoliko smatra da je to potrebno.Ova druga mogucnost nije koriscena u dosadasnjoj praksi.Sudija koji smatra da iz posebnih razloga ne treba da ucestvuje u resavanju odredjenog spora moze se dobrovoljno izuzeti.Odluku o izuzecu moze doneti I predsednik suda.

178. Страначка способност пред Међународним судом правдеPravo da se pojave pred Sudom kao stranke rezervisano je za drzave.U tom slucaju Statut predvidja ‘ Samo drzave mogu biti parnicne strane u sporovima pred sudom’.Medjutim,stranacku sposobnost nemaju sve drzave,vec je Sud prvenstveno otvoren onim drzavama koje su strane potpisnice Statuta.Posto je Statut sastavni deo Povelje,sve drzave clanice UN su ipso facto strane Statuta Medjunarodnog suda pravde.Sudu se mogu obracati I drzave neclanice Organizacije UN koje postanu strane Statuta.Uslove propisuje Generalna skupstina. Ti uslovi su formulisani 1946 - prihvatanje odredba Statuta,prihvatanje obaveze da ce se povinovati odluci Suda u svakom sporu,placanje doprinosa.Drzave neclanice koje nisu postale strane Statuta mogu biti parnicne strane uz uslove koje odredjuje Savet bezbednosti.Medjunarodne organizacije nemaju stranacku sposobnost pred Medjunarodnim sudom pravde.Njihova uloga svodi se na davanje ili primanje obavestenja o pitanjima koja se pojave u sporu.Sud je ovlascen da

od javnih medjunarodnih organizacija trazi obavestenja u vezi sa sporovima koji se pred njim vode.Neke medjunarodne organizacije mogu se pojaviti kao aktivni subjekti u postupku davanja savetodavnih misljenja.Tom prilikom one imaju procesna ovlascenja koja inace nisu priznata drzavama I drugim organizacijama.Pojedinci nemaju mogucnost da budu parnicne strane pred Sudom.Predlog da se njima omoguci direktan pristup odbacen je od strane Komiteta Medjuanarodnog suda pravde.

179. Стварна надлежност Међународног суда правдеU nadleznost Medjunarodnog suda pravde spada : sudjenje u sporovima koje parnicne strane iznesu na resavanje (parnicna nadleznost) I davanje savetodavnih misljenja na trazenje ovlascenih subjekata (savetodavna nadleznost).Nadleznost Suda da resava sporove konsensualnog je karaktera u tom smislu sto zavisi od volje strana u sporu.Sud moze biti nadlezan samo ukoliko postoji volja strana da se spor resi poveravanjem nadleznosti Sudu.U konkretnom slucaju parnicna nadleznost Suda se zasniva na pristanku strana u sporu.Nacini na koji se taj pristanak daje propisani su Statutom Medjunarodnog suda pravde.Sporove koji su vec nastali strane iznose pred Sud zakljucenjem sporazuma koji obicno nosi naziv kompromis.Strane mogu ugovarati I druge nacine resavanja sporova I tada se pribegavanje Sudu pojavljuje kao prvo ili rezervno sredstvo za resenje buduceg spora.Odredbe koje predvidjaju takvu obavezu nazivaju se kompromisnim klauzulama.Poseban slucaj postoji kada drzave na jednostranoj I reciprocnoj osnovi prihvate obaveznu nadleznost Suda za odredjene vrste buducih sporova.To se postize izjavama o prihvatanju tzv. fakultativne ili opcione klauzule,kojom drzave prihvataju nadleznost Suda u svim pravnim sporovima.Izjave o prihvatanju obavezne nadleznosti Suda mogu se dati bezuslovno ili pod uslovom uzajamnosti u odnosu na veci broj drzava ili odredjene drzave ili na odredjeno vreme.Koristeci ovu mogucnost,drzave su u svoje izjave o prihvatanju fakultativne klauzule unosile rezerve.Najbrojnije rezerve sadrzinskog karaktera putem kojih se iz nadleznosti Suda izuzimaju odredjene vrste sporova.Drzave cesto stavljaju rezerve u pogledu vremenskog vazenja izjave o prihvatanju obavezne nadleznosti I tako zadrzavaju pravo da svoj pristanak povuku u svako veme.Po svojoj pravnoj prirodi izjave o prihvatanju fakultativne klauzule su jednostrani akti drzavnog suvereniteta.Na svakoj je drzavi da prilikom formulisanja izjave odluci o granicama koje postavlja u pogledu svog prihvatanja nadleznosti Suda.Danas je sistemom fakultativne klauzule obuhvaceno preko 60 drzava iz svih delova sveta. Nacini prihvatanja nadleznosti propisani statutom ne iscrpljuju sve mogucnosti obracanja Sudu.Nadleznost Suda moze se prosiriti neformalnim putem ako se stranka protiv koje je pokrenut postupak vrsenjem procesnih radnji upusti u spor.Kao dokazi prihvatanja nadleznosti mogu se uzeti konkludentne radnje tuzene strane,kao sto su izrazavanje spremnosti da se pojavi pred Sudom,dostavljanje odgovora na tuzbu itd.U slucaju spora o nadleznosti Suda,pitanje se resava odlukom Suda, I to je tzv nadleznost da se odlucuje o nadleznosti.Nadleznost Suda da daje savetodavna misljenja nije konsesualne prirode.Osnov savetodavne nadleznosti nalazi se u Povelji Ujedinjenih nacija.Nadleznost za davanje savetodavnih misljenja moze se zasnovati pod sledecim uslovima : da su organi ili ustanove koje traze savetodavno misljenje na to ovlasceni Poveljom ili u skladu sa njenim odredbama,da se trazi savetodavno misljenje o pravnom pitanju I da se radi o pravnom pitanju koje se nalazi u okviru delatnosti organa ili ustanove.Trazenje I davanje misljenje nije obavezno.Svakom ovlascenom organu I organizaciji prepusteno je da odluci da li ce se koristiti tim pravom.

180. Поступак решавања спорова пред Међународним судом правдеPostupak resavanja sporova pred Sudom zapocinje ili saopstavanjem posebnog sporazuma o njegovoj nadleznosti ili pismenim zahtevom koji se upucuje sekretaru Suda.U oba slucaja moraju se navesti parnicne strane I naznaciti predmet spora.Prvi nacin pokretanja postupka primenjuje se u slucaju kada su se strane sporazumele da konkretni spor iznesu pred Sud.Postupak se pokrece pismenim zahtevom u slucaju kada se strane unapred obavezale da ce eventualne sporove podneti na resavanje Sudu.Tada strana koja podnosi zahtev ima ulogu tuzioca,dok se strana protiv koje je podnet zahtev pojavljuje kao tuzeni.Sekretar Suda duzan je da zahtev uputi svim zainteresovanim stranama.On je isto tako obavezan da obavesti clanove Organizacije ujedinjenih nacija,preko generalnog sekretara,kao I sve druge drzave ovlascene da se pojave pred Sudom.Parnicne strane pred Sudom predstavljaju

zastupnici,a njima mogu pomagati savetnici I advokati.Sluzbeni jezici Suda su francuski I engleski.Strane se mogu sporazumeti da se postupak vodi samo na jednom od ova dva jezika.Sud je ovlascen da ukazuje , ako smatra da okolnosti to zahtevaju,na sve privremene mere koje treba preduzeti radi obezbedjenja prava svake parnicne strane.Privremene mere strane mogu zahtevati u svakoj fazi postupka.Trazenje privremenih mera mora biti pravdano hitnoscu I potrebom da se spreci ili umanji nenadoknadiva steta.Sud resava o zahtevu za preduzimanje privremenih mera po hitnom postupku nakon sto je strankama dao mogucnost da iznesu svoje stavove o tome.Odluke o privremenim merama Sud donosi u formi naredbe.U postupku pred Sudom,pored strana koje su zakljucile kompromis ili tuzioca I tuzenog u slucaju podnosenja tuzbe,mogu se pojaviti I trece drzave.Statut predvidja dve vrste intervencija ovih drzava.Prva postoji ako neka drzava smatra da ima pravni interes koji moze biti ugrozen presudom u izvesnom sporu.Druga vrsta intervencije vezana je za spor koji se odnosi na tumacenje visestranog ugovora.Ako se to pitanje postavi u postupku sekretar Suda duzan je da bez odlaganja obavesti ostale drzave ugovornice koje nisu strane u sporu.Svaka drzava obavestena na taj nacin ima pravo da se umesa u postupak,ali je onda za nju obavezno tumacenje ugovora sadrzano u presudi Suda.Postupak pred Sudom deli se na pismeni I usmeni.Pismeni postupak sastoji se od dostavljanja Sudu I strankama podnesaka , protivpodnesaka I po potrebi odgovora na protivpodneske,kao I dokaznih spisa I isprava.Dostave se vrse preko sekretarijata Suda u rokovima koje odredi Sud.U podnescima I protivpodnescima stranke navode,odnosno priznaju ili osporavaju cinjenice,iznose pravna gledista I daju zakljucke koji iz njih proizilaze.Poslednji deo posebno je znacajan jer Sud moze da odluci samo po zahtevu koji je sadrzan u zakljucku.Tokom pismenog postupka parnicne strane mogu isticati prethodne prigovore.Prigovore obicno stavlja tuzeni u roku koji je odredjen za dostavljanje odgovora na tuzbu.Prethodni prigovori se mogu odnositi na nadleznost Suda ili prihvatljivost tuzbe.Prigovor nenadleznosti istice strana koja smatra da Sud nije uopste nadlezan za resenje spora.Kod prigovora neprihvatljivosti tuzbe ne osporava se nadleznost Suda da resi spor,vec se tvrdi da nisu ispunjeni prethodni uslovi da bi se spor mogao izneti pred Sud.Isticanje prigovora ima za posledicu prekid postupka o glavnoj stvari I sprovodjenje posebnog pismenog I usmenog postupka.Posle saslusanja obe parnicne strane Sud odlucuje o prigovoru u formi presude.Tom prilikom Sud moze : prihvatiti prigovor I obustaviti postupak,odbaciti prigovor I nastaviti postupak, oceniti da prigovor nema prethodni karakter I spojiti raspravu o njemu sa raspravom o glavnoj stvari.Usmeni postupak sastoji se od sudskog saslusanja zastupnika,savetnika I advokata stranaka I iz izvodjenja dokaza.Sud donosi naredbe o upravljanju postupkom I odredjuje oblik I vreme u kojima parnicne stranke moraju dati zavrsnu rec.Dokazi se izvode pod rukovodstvom Suda.Dokazivanje se sastoji od saslusanja svedoka I vestaka,citanja dokaznog materijala I sprovodjenja uvidjaja.Nedolazak jedne stranke na usmenu raspravu ili njeno propustanje da stiti neko pravo moze dovesti do izricanja presude u korist druge strane u sporu.Rasprava je okoncana kada zastupnici,savetnici I advokati zavrse svoja izlaganja spornog pitanja.Zavrsnu rec daju zastupnici stranaka I tom prilikom podnose Sudu konacne zakljucke u pismenom obliku.Sve dok Sud ne objavi presudu stranke imaju mogucnost da postupak prekinu na sporazumnoj osnovi ili jednostrano.U postupku koji je pokrenut na osnovu kompromisa stranke se u svako vreme mogu poravnati ili se na drugi nacin sporazumeti da postupak prekinu.Postupak resavanja sporova zavrsava se objavljivanjem presude.Ona se cita na jednoj sednici,posto se zastupnici stranaka o tome uredno obaveste.Presuda mora da sadrzi imena sudija koji su ucestvovali u odlucivanju , kao I razloge na kojima se zasniva.U formalnom smislu presuda ima tri dela.U prvom delu navode se osnovni podaci,drugi deo cini obrazlozenje,a poslednji deo je dispozitiv.Presuda je obavezna I konacna.Ima obaveznu snagu samo prema parnicnim strankama I u odnosu na taj poseban sporni slucaj.Sud tumaci presudu u slucaju spora o njenom smislu I domasaju.Postupak tumacenja pokrece se jednostranim zahtevom bilo koje parnicne stranke ili na osnovu kompromisa izmedju strana u sporu.Obnova postupka moze se traziti u slucaju otkrivanja nove cinjenice od odlucujuceg znacaja koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu.Presude Medjunarodnog suda pravde moraju se izvrsavati.

181. Саветодавни поступак пред Међународним судом правде

Postupak za davanje savetodavnih misljenja pokrece se pismenim podneskom ovlascenog organa ili organizacije.Podnesak mora da sadrzi tacne podatke o pitanju koje predmet zahteva.Uz podnesak se prilazu sve isprave koje mogu doprineti razjasnjenju pitanja.Po prijemu zahteva Sud sprovodi poseban postupak obavestavanja drzava I medjunarodnih organizacija I istovremeno ih poziva da daju svoje pismene I usmene komentare.Drzave ovlascene da se pojave pred Sudom koje iz bilo kog razloga nisu primile posebno obavestenje mogu traziti da podnesu pismene izjave ili da budu saslusane.Sve izjave sekretar Suda saopstava drzavama I organizacijama koje su vec podnele izjave.U Statutu nema pravila o pismenoj I usmenoj fazi savetodavnog postupka.Ostavljena je mogucnost da se Sud rukovodi odredbama Statuta koje se primenjuju na resavanje sporova ukoliko smatra da njihovoj primeni ima mesta.Savetodavni postupak se zavrsava objavljivanjem savetodavnog misljenja.Misljenje se cita na javnoj sednici.Oblik I sastavni ddelovi savetodavnog misljenja u svemu odgovaraju presudi.U pogledu pravnog dejstva postoji znacajna razlika izmedju savetodavnog misljenja I presude.Neobaveznost misljenja proizilazi iz funkcije Suda u savetodavnom postupku koja se sastoji u pruzanju pravnih saveta telima ovlascenim da to traze ili drzava zainteresovanih da ih dobiju posrednim putem.Savetodavna misljenja mogu se unapred prihvatiti kao obavezna.

182. Мирно решавање спорова у оквиру Организације уједињених нација

Cuvanje medjunarodnog mira I medjunarodne bezbednosti predstavlja prvi cilj Organizacije UN.U tu svrhu,predvidjeno je preduzimanje pogodnih kolektivnih mera radi sprecavanja I otklanjanja svega sto ugrozava svetski mir.Tako se u Povelji nalaze instrumenti ne samo za sankciju vec I za preventivno otklanjanje uzroka koji mogu da dovedu do medjunarodnog sukoba.U glavi VI Povelje predvidjen je mehanizam za mirno resavanje sporova,sto ce reci preventivni postupak,a u sledecoj VII glavi , represivni postupak , tj onaj koji bi bio upotrebljen u slucaju ugrozavanja mira.Poveljom UN agresivni rat je ne samo zabranjen,vec je izradjen I postupak za cuvanje medjunarodnog mira I bezbednosti.Dakle,vise nije u nadleznosti drzava da same cene ko je agresor a ko njegova zrtva,jer je stvoren sistem za utvrdjivanje drzave napadaca , kao I mehanizam koji ce ici za tim da se osujeti narusenje mira I suzbije agresija.Drzavama se apsolutno zabranjuje upotreba sile u pogledu zastite ili ostvarenja nekog svog interesa,izuzev u slucaju samoodbrane,ali I tada u skladu sa vazecim propisima.Zato Povelja izricito nalaze stranama u sporu da moraju da potraze resenja putem pregovora,posredovanja,mirenja,arbitraze,ili na neki drugi miran nacin,pogodan za njih.Ukoliko strane u sporu ne mogu spor da rese na jedan od navedenih nacina,one ce ga izneti pred Savet bezbednosti ili Generalnu skupstinu.Ova dva organa su nadlezna da ispituju svaki spor,svaku situaciju,koja moze da dovede do medjunarodnog trvenja.Savet bezbednosti je ovlascen da u svakom stadijumu spora preporuci odgovarajuce ppostupke ili nacine u cilju resenja spora.Tom prilikom duzan je da vodi racuna o svim postupcima za resavanje spora koje su strane vec usvojile.U Povelji se podstice Savet bezbednosti da upucuje stranke da svoje pravne sporove iznose pred Medjunarodni sud pravde.Ukoliko se ne bi postiglo mirno resenje spora bez intervencije Organizacije UN onda su strane u sporu duzne da ga iznesu pred nadlezne organe Organizacije.

183. Привремене и принудне мере Савета безбедностиU nadleznosti Saveta bezbednosti je da utvrdi da li postoji ugrozavanje mira,narusenje mira ili agresija.On je ovlascen da cini preporuke ili donosi rezolucije o tome kakve ce se mere preduzeti da bi se sacuvali , ili pak ponovo uspostavili,medjunarodni mir I bezbednost.Prethodno,ovaj organ mora da pozove zainteresovane strane da se povinuju privremenim merama koje on bude doneo.Savet bezbednosti ne moze odmah da pribegne direktnim prinudnim merama jer bi one mogle da zaostre situaciju.Zato ove privremene mere ne mogu da zadiru u prava,zahteve ili polozaj zainteresovanih strana.A o njihovom ispunjavanju Savet bezbednosti je duzan da vodi racuna prilikom daljeg postupanja.U Povelji se preciziraju ove mere saveta bezbednosti ‘ One mogu da sadrze potpun ili delimican prekid privrednih odnosa I zeleznickih,pomorskih,vazdusnih,postanskih,telegradskih,radiografskih I drugih saobracajnih sredstava,kao I prekid diplomatskih odnosa’ ..Clanovi Organizacije UN obavezni su da na

poziv Saveta bezbednosti stave na raspolaganje oruzane snage,pomoc I druge olaksice potrebne radi odrzanja medjunarodnog mira I bezbednosti.U ovu obavezu ukljuceno je I pravo prolaza kroz njihove teritorije.O ovom doprinosu clanova Organizacije sklapaju se sporazumi u kojima se odredjuje brojno stanje I rodovi oruzanih snaga,njihov stepen pripravnosti,opsti raspored I priroda pomoci I olaksica koje oni daju.Sredstva za oruzanu akciju Saveta bezbednosti moraju biti unapred pripremljena kako bi Organizacija UN bila sposobna za hitno preduzimanje prinudnih mera.

184. Комитет војног штаба и оружане снаге Уједињених нацијаPoveljom je predvidjeno osnivanje Komiteta vojnog staba,sa zadatkom da daje savete I ukazuje pomoc Savetu bezbednosti u svim pitanjima koja se ticu vojnih potreba Saveta bezbednosti,u svrhu odrzavanja medjunarodnog mira I bezbednosti,upotrebe I komandovanja snaga stavljenih mu na raspolaganje..On je odgovoran pred Savetom bezbednosti za strategijsko rukovodjenje oruzane sile UN.Komitet se sastoji od nacelnika generalstabova stalnih clanova Saveta bezbednosti ili njihovih predstavnika.Donosenje odluke Saveta bezbednosti u pogledu upotrebe medjunarodnih oruzanih snaga uslovljeno je potvrdnim glasom pet velikih sila,stalnih clanova Saveta bezbednosti.Do danas velike sile se nisu sporazumele cak ni u pogledu opstih principa o organizaciji oruzanih snaga koje treba da budu stavljene na raspolaganje Savetu bezbednosti od strane clanica Ujedinjenih nacija.Do primene veta moze da dodje uvek kada se konstatuje izvesno ugrozavanje ili narusavanje mira odn agresije.Do njegove primene moze doci I kada su u pitanju prinudne mere koje treba doneti radi ocuvanja mira I bezbednosti.Na petom redovnom zasedanju Generalne skupstine stvoren je novi pomocni organ – Komisija za kolektivne mere,koja ima zadatak da prima izvestaje drzava u pogledu priprema za kolektivnu oruzanu akciju.Oruzane snage…Generalni sekretar UN ustanovio je oruzane snage UN , u cilju odrzanja mira I reda.To su uglavnom bile vise politicke nego vojne snage u pravom smislu reci.U Korejskom ratu jedna strana u sukobu proglasena od strane Saveta bezbednosti zrtvom agresije dobila je status snaga UN.Komanda nad njima poverena je SAD.Drugi slucaj se razlikuje , posle neuspele agresije na Egipat , obrazovane su snage UN.Dakle,kolektivne mere su primenjene nakon izvrsene agresije,na osnovu sporazuma ad hoc izmedju vlada koje su stavile svoje vojne kontigente na raspolaganje Organizaciji UN I generalnog sekretara ove Organizacije.Ove oruzane snage nisu policijske vec vojne prirode , jer one ne drze red u jednoj zemlji , nego razdvajaju vojske postojecih strana u sukobu.Generalni sekretar UN doneo je Pravilnik o ovim snagama.Na osnovu njih Glavna komanda jeste pomocni organ Organizacije UN, I iz toga se izvlaci njihov medjunarodni karakter. ‘Zadaci snaga UN iskljucivo su medjunarodnog karaktera’..Medjutim,u praksi ,ove oruzane snage UN,bile su tesko primenjive.U navedenim slucajevima ideja je bila primenjena,mada u razlicitim situacijama I na razlicite nacine.Isovremeno,ostala je potreba za postojanjem oruzanih snaga UN,ali na bazi jednog mehanizma koji je mogao biti primljen u vecem broju mogucih varijanti,ali sve do danas on nije mogao biti potpuno formiran.Generalna skupstina je obrazovala vanredne snage UN prema konkretnim prilikama I slucajevima.

185. Принудна средства за решавање међународних спороваRetorzija..je protivmera kojom se sluzi jedna drzava da bi nanosenjem stete drugoj ostvarila svoj interes na nacin koji jos ne znaci povredu pravila medjunarodnog prava.Represalija..je nasilna protivmera kojom se sluzi jedna drzava da bi nanosenjem stete drugoj drzavi zastitila Ili ostvarila svoj interes na nacin koji predstavlja povredu tudjeg prava.Repersalije se ne zasnivaju ni na kakvom pravu I nisu rezultat vrsenja nekog prava.Drzava koja pribegava represalijama je istovremeno I sudija I stranka u sporu.A takvo stanje je pravno neodrzivo.Repersalijama su pribegavale velike sile da bi na taj nacin prinudile male zemlje na izvestan ustupak ili akt koji bi bio suprotan njihovim interesima.U sistemu kolektivne bezbednosti UN utvrdjenom u Povelji,zabranjene su represalije I kao oblik samopomoci.Da bi se jedna nezakonita mera u medjunarodnim odnosima otklonila,postoji niz pravno dozvoljenih sredstava,pocev od mobilizacije vlastitog javnog mnenja,da bi se uticalo na javno mnjenje druge drzave,zatim objavljivanje dokumenata,da bi se uticalo na vladu I javno mnjenje trecih drzava,sve do intervencija neutralnih drzava. Postoji u danasnjoj teoriji medjunarodnog prava shvatanje da su represalije jos uvek opravdane ako se primenjuju radi zastite interesa jedne drzave,pod uslovom da one moraju prestati ako se taj cilj

postigne.Iskustvo iz dosadasnjih ratova je nedvosmisleno pokazalo da su represalije primenjivane upravo kao nedozvoljene mere sa gledista covecnosti. U tome je u sustini I bila njihova sustina.Ogranicena primena represalija bila bi mozda moguca kad bi se radilo samo o usamljenim aktima neprijateljstva.Represalije se kao institut jos nalaze u medjunarodnom ratnom pravu.Pojedine medjunarodne konvencije predvidjaju kao narocito zabranjene : -represalije protiv ranjenika,bolesnika,osoblja,zgrada ili materijala koje stiti Prva zenevska konvencija. – represalije protiv ranjenika,bolesnika,brodolomnika,osoblja brodova koje stiti Druga zenevska konvencija. – represalije protiv ratnih zarobljenika , na osnovu Trece zenevske konvencije – represalije prema licima I njihovoj imovini koja su zasticena Cetvrtom konvencijom. – represalije protiv ustanova namenjenih nauci,umetnosti,vaspitanju..

186. Појам међународног ратног праваRat je odbrana interesa ili njihovo nasilno ostvarivanje od strane jedne ili vise drzava putem svojih oruzanih snaga.To je fakticko stanje u odnosima izmedju drzava u kojem se upotrebljavaju sredstva sile.Da bi postojalo ratno stanje potrebna je namera ratovanja,bar jedne strane.Danasnje medjunarodno pravo,ispoljeno u Povelji UN,zabranjuje rat.Zabranjena je svaka upotreba sile,kao I pretnja siloom. Povelja nalaze clanovima Organizacije UN nacija da se u svojim medjunarodnim odnosima ‘uzdrzavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili politicke nezavisnosti ma koje drzave ili koja bi na ma koji drugi nacin bila u suprotnosti sa ciljevima UN.Iako Povelja zabranjuje rat,jedna drzava ili vise njih mogu prekrsiti ovu zabranu I otpoceti rat.Posto u Povelji rec rat ne figurira taj pojam se zamenjuje neutralnim izrazom oruzani sukob.Oruzani sukob kao pojam je sveoubhvatniji I bolje odgovara stvarnosti.Prvi neophodni elemenat pojma oruzani sukob je postojanje neprijateljstva,drugi je postojanje odredjenog nivoa organizovanosti strana u sukobu.Medjunarodno ratno pravo,kao deo medjunarodnog javnog prava,predstavlja skup ugovornih I obicajnih pravnih pravila kojima se regulisu odnosi izmedju subjekata medjunarodnog javnog prava u doba rata.Sustina se sastoji ne u negiranju rata kao cinjenice – protiv koje se pravom moze biti,ali cije se postojanje ne moze poricati 0 vec u osporavanju neogranicenog prava u izboru sredstava za nanosenje stete neprijatelju.Naziv medjunarodno ratno pravo dominirao je do ’45 godine.Pod uticajem Povelje UN I namere da se rat u potpunosti iskljuci iz medjunarodnih odnosa , nakon drugog svetskog rata nastoji se da ovaj termin bude zamenjen novi.Nakon sto su usvojena dva Dopunska protokola uz Zenevske konvencije naziv medjunarodno humanitarno pravo postaje preovladjujuci naziv.

187. Главни међународни уговори као извори ратног праваPravila ratnog prava nalaze se u visestranim ugovorima I medjunarodnopravnim obicajima. 1. Pariska pomorska deklaracija od 1856 godine.2. Petrogradska deklaracija o upotrebi eksplozivnih metaka od 18683.Druga haska deklaracija o zabrani upotreba metaka sa zagusljivim ili otrovnim plinovima 18994. Treca haska deklaracija o zabrani upotrebe dum-dum metaka od 18995.Haske konvencije I deklaracije od 18 oktobra 1907 godine , I to : Treca,o zapocinjanju neprijateljstva,o zakonima I obicajima rata na kopnu,o pravima I duznostima neutralnih drzava..6.Zenevski protokol o zabrani upotrebe zagusljivih ,otrovnih gasova7. Londonski protokol o pravilima vodjenja podmornickog rata8.Moskovska deklaracija o kaznjavanju ratnih zlocinaca9.Sporazum o gonjenju I kaznjavanju glavnih ratnih zlocinaca….

188. Клаузула “si omnes”Mnogi ugovori zakljuceni pre Prvog svetskog rata sadrzali su klauzulu si omnes ,odnosno klauzulu opsteg ucesca ili solidarnosti.Njen cilj je bio da se ogranici podrucje primene ovih ugovora.Na sudjenju u Nirnbergu branioci glavnih nacistickih zlocinaca pozivali su se na ovu klauzulu tvrdeci da Haske konvencije nisu obavezivale Nemacku I njene saveznike prema drzavama sa kojima su ratovale,a koje nisu bile njihove potpisnice.Medjunarodni vojni sud nije prihvatio ovaj argument ocenivsi da su pravila Haskih konvencija nastala kodifikacijom obicajnih pravilaa cija je obaveznost opsta I koja se primenjuju bez obzira da li su strane u sukobu potpisnice tih konvencija.Ovakav razvoj doveo je do iskljucivanja odnosno potpunog napustanja klauzule opsteg ucesca.

189. Мартенсова клаузула

Je jedna od najpoznatijih odredaba medjunarodnog ratnog prava.Prvi put je uneta u uvod Druge haske konvnecije o zakonima I obicajima suvozemnog rata od 1899 godine.Iako Martensovu klauzulu sadrze svi glavni ugovori iz oblasti medjunarodnog ratnog prava,u teoriji I praksi ne postoji potpuna saglasnost u pogledu njene pravne prirode,svrhe I domasaja.Problem pravne prirode svodi se na pitanje da li je ona samo svecana deklaracija ili je rec o pravilu pravnog karaktera.Svrha ove klauzule ,prvobitno,bila je ogranicena na regulisanje polozaja I zastite naoruzanog stanovnistva okupirane teritorije koje se diglo na ustanak sa ciljem pruzanja otpora.Medjutim,uporedo sa prerastanjem u opstu formulu za popunjavanje praznina koje nisu mogle biti ugovorno normirane,doslo je do znacajnog prosirenja podrucja vazenja klauzule.U prvo vreme ogranicena samo na slucajeve ratne okupacije,ona je danas od znacaja za citavo ratno pravo.Klauzula je relevantna ne samo za zastitu civilnog stanovnistva,vec svih zrtava rata nezavisno od njihovog posebnog statusa.Pitanje znacenja Martensove klauzule ostalo je nereseno I sporno.Prvo I najuze shvatanja je da se njen smisao sastoji u potvrdi vazenja obicajnog ratnog prava koje nije ukljuceno u kodifikaciju.Prakticno to znaci da se posle usvajanja ugovora I dalje primenjuju postojece norme.Prema nesto sirem gledistu,ova klauzula znaci da nacini I sredstva ratovanja koji nisu regulisani ,odnosno zabranjeni, nisu samim tim dopusteni.Trece I najsire tumacenje ne ogranicava je na ocuvanje vaznosti postojeceg obicajnog prava niti vidi u tome da se u slucaju odsustva specificne ugovorne zabrane izbegne primena argumenata a contrario.Sadrzina Martensove klauzule nije bitnije izmenjena od vremena kada se prvi put pojavila na podrucju medjunarodnog ratnog prava.

190. Правила за поморски и ваздушни ратPomorski rat je specifican zbog objekata kojima se vrse neprijateljstva I teritorije na kojima se ona izvode.U ovom ratu su od primarnog znacaja brodovi I podmornice.Pomorski rat se izvodi I na otvorenom moru koje ne pripada nijednoj drzavi.Pomorsko ratovanje je donekle regulisano u Londonskoj pomorskoj deklaraciji iz 1909 godine ali zbog neobavljene ratifikacije,ona nije stupila na snagu.1922 godine potpisan je Ugovor o upotrebi podmornica I otrovnih gasova u ratu , a 1930 godine Londonski ugovor o podmornickom ratu.Mnoga od tih pravila ,sadrzanih u njima,su zastarela I tesko odrziva na danasnjem stepenu razvoja podmorske ratne tehnike.Pravila za vazdusni rat…nema posebnih pravila kojima bi se regulisao vazdusni rat.No,to svakako ne znaci da su borbe u vazduhu I dejstva iz vazdusnog prostora van domasaja pravila medjunarodnog ratnog prava.Borba u vazduhu I dejstva iz vazduha predstavljaju borbena sredstva I njihova upotreba se podvrgava nacelima medjunarodnog ugovornog I obicajnog ratnog prava.

191. Почетак ратаratno pravo zabranjuje otpocinjanje neprijateljstava bez prethodne objave rata.Objava rata predstavlja jednostrani pravni akt kojim se suprotnoj strani nedvosmisleno stavlja do znanja postojanje ratnog stanja.Ne postoje pravila o nacinu objavljivanja rata.Objava jedino mora biti nedvosmislena,mora sadrzati razloge I stici do adresata.Objava moze biti bezuslovna , a moze sadrzati I izvesne uslove.Ovaj drugi slucaj se naziva ultimatumom.Iako je objava rata predvidjena Haskom konvencijom od 1907 godine . ona je od starina ustanova medjunarodnog obicajnog ratnog prava.Ratno stanje mora biti bez odlaganja saopsteno I drugim drzavama.Ono nece imati pravnog dejstva na neutralne zemlje sve dok ne prime notifikaciju u tom smislu.Notifikacija moze biti predata I telegrafskim putem , prema Trecoj haskoj konvenciji.Pod neprijateljstvom se pre svega podrazumevaju ratna dejstva.U sirem smislu,u obzir dolaze I sl momenti : prekidi svih vrsta odnosa , mere protiv fizickih I pravnih lica drzavljana neprijateljske strane itd.Generalna skupstina UN je 1950 godine donela rezoluciju o ‘Duznostima drzava u slucaju izbijanja neprijateljstava’ na osnovu koje je predvidjen pravni mehanizam za utvrdjivanje drzave agresora.Objava rata je danas od znacaja ukoliko je na izvesnu drzavu izvrsen napad ili ako se nalazi u situaciji da mora uzeti ucesca u kolektivnoj odbrani na nacin predvidjen Poveljom UN.Rat ima direktnog dejstva na medjunarodnepravne subjekte.On pogadja , u manjoj ili vecoj meri,celokupan sistem medjunarodnih odnosa.Pod njegovim su dejstvom posebno oblici medjunarodnog opstenja.Pre svega,dolazi do prekida diplomatskih odnosa izmedju strana u sukobu.Diplomatskim predstavnicima se tada mora omoguciti povratak u njihovu zemlju ili odlazak tamo gde oni zele.Narociti znacaj ima pocetak rata na dejstvo medjunarodnih

ugovora.Ugovori izmedju strana u sukobu mogu se sklapati I u vreme rata.Predmeti ovih ugovora vezani su za vodjenje rata.To su ugovori o razmeni zarobljenika,o postupku sa interniranim licima,o stvaranju neutralnih zona..

192. РатиштеRazlikuju se ratiste u uzem I sirem smislu.Ratiste u sirem smislu jeste teritorija na kojoj zaracene strane pripremaju I izvode ratne operacije.Ratiste u uzem smislu,bojiste ili podrucje ratnih operacija,odnosno vojisna prostorija – prema nasoj vojnoj,a delimicno I medjunarodnopravnoj terminologiji – jeste deo ratista na kopnu,moru I vazduhu na kojem se neposredno izvode ratne operacije.Ratiste obuhvata teritoriju zaracenih strana , podrazumevajuci unutrasnje vode I teritorijalno more,kao I vazdusni prostor iznad njihovih teritorija.Pod njihovim teritorijama treba razumeti I teritorije pod starateljstvom kojima upravlja jedna od zaracenih strana,ukoliko ih ona iskoriscava za vojne ciljeve ili ukoliko njihovo stanovnistvo regrutuje za svoje oruzane snage.Stranama u sukobu je zabranjeno da ratiste prenose na teritorije pod suverenoscu ili vlascu neutralnih drzava,na demilitarizovane zone ili medjunarodno neutralizovane zone,kao I na unutrasnje vode,teritorijalno more,I vazdusni prostor ovih teritorija.Strane u sukobu mogu takodje iskljuciti iz ratista delove svojih teirotirja , putem sporazuma u cilju obrazovanja,na primer,sanitetskih zona,mesta bezbednosti I neutralizovanih zona,u smislu Zenevskih konvencija od 1949 godine.S druge strane neutralna zemlja moze postati ratiste,delimicno ili u celosti , ako ona nije bila voljna ili nije bila u stanju da odbrani svoju neutralnost.Teritorija na kojoj se direktno vrse neprijateljstva jeste ratiste u uzem smislu,ili bojiste ,ili podrucje ratnih operacija. Svi ovi nazivi oznacavaju isti pojam.Podela ratista u sirem I uzem smislu je dobrim delom zastarela , danas se operacije istovremeno vode I na frontu I na svim mestima u pozadini,tako da je cela teritorija bojiste,odnosno,istovremeno,ratiste.

193. Оружана сила и појам борцаZnacajno je odrediti ko ima svojstvo borca, jer Iz tog statusa proizilaze odredjena prava I obaveze u ratu.Samo borci imaju pravo da direktno ucestvuju u neprijateljstvima I oni ne mogu biti odgovorni za sam cin borbe.Borci odgovaraju ako su prilikom borbe krsili pravila medjunarodnog humanitarnog prava.Odredjivanje statusa borca u ugovorima medjunarodnog humanitarnog prava vrsi se kroz definisanje oruzanih snaga.Prema Haskom pravilniku iz 1907 godine oruzanu silu jedne zemlje sacinjavaju redovne I vanredne oruzane snage.U redovne oruzane snage racunaju se sve vojne kopnene,pomorske I vazduhoplovne vojne jedinice,kao I narodna vojska.Haski pravilinik ubraja u kategoriju oruzanih snaga I stanovnistvo neokupirane teritorije koje se usled neprijateljskog nadiranja spontano podiglo na oruzje u cilju pruzanja otpora neprijatelju koje nailazi,jer nije imalo vremena da se organizuje kao redovna oruzana snaga,pod uslovom da oruzje otvoreno nosi I postuje ratne zakone I obicaje.U stvari,ovde se radi o narodnom ustanku koji se podize protiv neprijatelja koji vrsi invaziju,a ne I protiv neprijatelja koji je vec okupirao neku teritoriju.Zenevske konvencije iz 1949 godine borcima smatraju pripadnike oruzanih snaga strane u sukobu,kao I pripadnike milicija I dobrovoljackcih jedinica koje su ukljucene u sastav tih oruzanih snaga , sto predstavlja redovne oruzane snage.Prema ovim konvencijama pripadnici ostalih milicija I dobrovoljackih jedinica ukljucujuci tu I pripadnike organizovanih pokreta otpora,imace status borca ako ispunjavaju cetiri uslova koje trazi Haski pravilnik. (da na celu imaju lice odgovorno za svoje potcinjene,da imaju znak za razlikovanje koji se moze uociti na odstojanju ,da otvoreno nose oruzje,I da se prilikom operacija pridrzavaju ratnih zakona I obicaja)Dopunski protokol I uz Zenevske konvencije daje noveliranu definiciju u kojoj se kaze da se oruzane snage strana u sukobu sastoje od svih organizovanih oruzanih snaga,grupa I jedinica koje su pod komandom koja je odgovorna toj strani za ponasanje svojih potcinjenih , cak kada je ta strana predstavljena vladom ili vlascu koju protivnicka strana ne priznaje.Tradicionalno status borca imaju pripadnici oruzanih snaga strane u sukobu,osim medicinskog I verskog osoblja.Medjunarodnim pravom nije odredjeno koje vrste trupa cine oruzane snage,vec je to prepusteno nacionalnom zakonodavstvu.Stalno medicinsko I versko osoblje ima pravo da nosi lako naoruzanje u cilju licne samoodbrane.Ukoliko budu zarobljeni ,mogu biti zadrzani samo radi pruzanja zdravstvene I duhovne potrebe ratnih zarobljenika vlastitih oruzanih snaga. U medjunarodnom pravu

postoji I kategorija koja se naziva licima koja prate oruzane snage,koja nisu pripadnici oruzanih snaga,a to su ustvari civili na sluzbi u oruzanim snagama.Oni se mogu javiti u ulozi civilnih clanova posade vojnih vazduhoplova,ratnih dopisnika,snabdevaca itd.Lica ne mogu da steknu status borca ili da ga se odreknu po svojoj volji.Kada jednom postanu borci,ostaju borci do zavrsetka neprijateljstava,osim ako su propisno demobilisani.

194. Стране у сукобуTermin strana u sukobu odgovara terminilogiji koja se narocito upotrebljava danas u vazecem medjunarodnom pravu.Pravilo je da se pod stranama u sukobu smatraju drzave koje se nalaze u ratnom stanju.Medjutim,danas status strane u sukobu moze imati centralna medjunarodna organizacija,Organizacija ujedinjenih nacija,kada na osnovu Povelje,pribegava kolektivnim oruzanim merama u cilju suzbijanja agresije.Drzave clanice UN koje ucestvuju u kolektivnim oruzanim snagama Organizacije,svaka ponaosob, takodje imaju svojstvo strane u sukobu.To znaci da se I Organizacija u celini,kao I drzave clanice koje ucestvuju u kolektivnoj akciji,moraju pridrzavati zakona I obicaja ratnog prava.U gradjanskim ratovima postavlja se pitanje priznanje ustanika kao strane u sukobu.Ako izvesna organizovana strana vodi oruzanu borvu protiv same drzave , ona moze biti tretirana kao strana u sukobu ukoliko joj takav status bude izricito priznat od strane drzave.U tom slucaju izmedju organizovane ustanicke snage I oruzanih snaga drzave primenjuju se svi zakoni I obicaju medjunarodnog ratnog prava,kao da se radi o medjunarodnom oruzanom sukobu.Ako se radi o ustanku organizovanom u cilju ostvarenja prava naroda na samoopredeljenje,smatra se da na osnovu Povelje UN,ovim ustanicima treba da pripada pravo strane u sukobu.Osnovna nacela humanosti moraju se primenjivati u neprijateljstvima sa ustanicima koji nemaju karakter medjunarodnog sukoba.Ta nacela su utvrdjena u zajednickom clanu 3 Zenevskih konvencija iz ‘49 godine.Na osnovu ovog clana prema llicima koja su polozila oruzje,odnosno koja ne ucestvuju u neprijateljstvima ili su onesposobljena za borbu,usled bolesti,rana, postupacec se u svakoj prilici covecno, I to bez diskriminacije zasnovane na rasi,boji koze,veri ili ubedjenju,polu,rodjenju,imovnom stanju..

195. Сила заштитницаInterese jedne strane u sukobu kod druge strane u sukobu stiti po pravilu neutralna drzava.Takva drzava,prema Zenevskim konvencijama,zove se sila zastitnica.Ukoliko drzava u sukobu nije u mogucnosti da poveri neutralnoj drzavi vrsenje prava sile zastitnice ona je moze zameniti nekom medjunarodnom organizacijom ‘ koja pruza sva jemstva nepristrasnosti za uspesno sprovodjenje tih zadataka u delo’ . Pored humanitarnih funkcija koje proizilaze iz Zenevskih konvencija,sila zastitnica za vreme rata moze da stiti I druge interese drzave u pitanju,kao I interese njenih drzavljana.Sila zastitnica vrsi svoje funkcije putem diplomatskog I konzularnog osoblja.No, za delegate mora se pribaviti odobrenje sila kod kojih oni treba da vrse svoju funkciju.Predstavnici I delegati imaju samo ona ovlascenja koja su predvidjena Zenevskim konvencijama.Oni su takodje duzni da prilikom obavljanja svoje misije vode racuna o imperativnim potrebama bezbednosti drzave u kojoj vrse svoje funckije.Predstavnici I delegati sile zastitnice uzivaj punu slobodu u pogledu izbora mesta koje zele da posete I u tom pogledu njihove posete ne mogu se ni brojcano ni vremenski ograniciti ,izuzev usled izuzetnih vojnih potreba.

196. Појам и врсте ограничења у ратуSustina ratnog prava svodi se na ogranicenja koja su kompromis izmedju nacela vojne potrebe I zahteva covecnosti.U tom smislu ona se pojavljuju kao negacija ideje totalnog rata.Stvarana kroz praksu drzava I nepisano pravo,ogranicenja u ratu danas su najvecim delom kodifikovana.Ogranicenja mogu biti opsta I posebna:prva predstavljaju osnovna nacela ratnog prava,dok se kod drugih radi o pojedinacnim zabranama u ratu.U medjunarodnom ratnom I humanitarnom pravu postoji nekoliko osnovnih pravila koja semogu smatrati pravnim principima.Prvo I najstarije nacelo je da jedini zakoniti cilj rata predstavlja slabljenje vojne sile neprijatelja.Prema Petrogradskoj deklaraciji iz 1868 radi ostvarenja tog cilja dovoljno je da sto veci broj ljudi bude onesposobljen za borbu.Sledece je nacelo da strane u sukobu nemaju neograniceno pravo izbora sredstava I nacina ratovanja,Taj princip izvorno je nastao kao tvorevina obicajnog prava da bi bio ukljucen u vise medjunarodnih ugovora. U savremenom pravu ovo nacelo zabranjuje ppona sredstva I nacine borbe kojima se :izazivaju suvisne povrede I nepotrebne patnje,prouzrokuju

opsezna , dugotrajna I ozbiljna ostecenja zivotne sredine,bez razlike pogadjaju vojni objekti I civilni objekti jer se ne mogu usmeriti na vojne ciljeve.Medju opstim nacelima nalazi se I nacelo da su zabranjena sva sredstva I nacini ratovanja suprotni pravilima medjunarodnog prava koje zbog progresa ratne tehnike nije bilo moguce pravno normirati.Osnovna nacela ratnog prava sama po sebi nisu dovoljna,posto ne sadrze jasna I precizna uputstva za postupanje u izvodjenju konkretnih borbenih dejstava.Zato je bilo potrebno da se ona dopune I razrade putem pojedinacnih zabrana.Smisao tih zabrana je da se u ratu ne sme napadati bilo ko,bilo sta,bilo cime I bilo kako.Posebna ogranicenja se odnose na lica I dobra,na sredstva I nacine ratovanja.

197. Ограничења у погледу лицаU ratu,pravo na vodjenje borbe pripada svim onim licima koja imaju status pripadnika oruzanih snaga u sukobu.Oni,nazalost,imaju pravo da se medjusobno ranjavaju I ubijaju.Medjutim,ako se pripadnik protivnicke oruzane snage vise ne bori,ma iz koga razloga – zato sto je postao nesposoban za borbu usled ranjavanja,ili bezuslovne predaje,ili je ostao bez sredstava za odbranu – zivot mu se mora postedeti I pruziti potrebna nega I pomoc.Haski pravilnik narocito zabranjuje ubijanje I ranjavanje neprijatelja koji su se nasli u jednoj od navedenih situacija.Isti clan , narocito zabranjuje objavljivanje da se ‘nikome nece postedeti zivot’ . Pretnja ove vrste obicno se cini kad je protivnik u teskom polozaju.Ona je zabranjena , a savladani protivnik ,koji se preda,ili je na neki drugi nacin onesposobljen za borbu,moze se zarobiti.Njemu ce se pruziti potrebna pomoc I nega.Haski pravilnik iz 1907 godine zabranjuje bombardovanje I napade na nebranjene gradove,sela,naselja I zgrade.Dalje,clan 17 Zenevske konvencije od 1949. predvidja zakljucivanje lokalnih sporazuma strana u sukobu,radi evakuacije stanovnistva iz opsednutih zona,kao sto su : ranjenici,bolesnici,nemocni,starci,deca I zene na porodjaju,svestenici.

198. Ограничења у погледу добараPredmet napada jesu svi vojni objekti.To su vojna utvrdjenja,fabrike I skladista vojnog materijala,saobracajni centri I komunikacije koje sluze u ratne svrhe.Zgrade,naselja,sela I gradove koji nisu branjena mesta zabranjeno je napadati I bombardovati.A branjena mesta su ona mesta u kojima se neprijatelju daje organizovani napor.Medjutim,danas se pojam ‘branjenog’ mesta zamenjuje pojmom ‘vojnog objekta’.Komandant operativne jedinice duzan je da u slucaju bombardovanja,na prikladan nacin – npr. lecima,putem radija – obavesti stanovnistvo,odnosno vlasti da ce se izvrsiti bombardovanje vojnih objekata u odredjenom mestu,sem ako se ne radi o jurisu.Zenevske konvencije od 1949 takodje zabranjuju da neposredan cilj napada mogu biti sanitetske jedinice I ustanove,gradjanske bolnice,bolnicki brodovi,sanitetski vazduhoplovi,kao I transporti ranjenika,bolesnika I sanitetskog osoblja.Isto tako,na osnovu Zenevskih konvencija od 1949 godine , zabranjeno je napadati sanitetske I neutralizovane zone I zone bezbednosti.Ove zone predstavljaju oblasti koje se odredjuju na osnovu sporazuma zakljucenih izmedju strana u sukobu.Medjunarodno pravo posebno stiti posebno kulturna dobra.Ona su bila zasticena clanom 27 Haskog pravilnika iz 1907 godine,a danas Haskom konvencijom o zastiti kulturnih dobara u slucaju oruzanog sukoba.Uglavnom,pod kulturnim dobrima,smatraju se pokretna I nepokretna dobra koja su od znacaja kao kulturno nasledje jednog naroda,tj to su – spomenici arhitekture,umetnosti ili istorije.U izvesnom smislu medjunarodno pravo stiti I neprijateljsku imovinu.Naime,zabranjeno je njeno unistavanje I zaplena,sem ako se ne radi o ratnoj neophodnosti koja bi to imperativno nalagala.Znaci,okupaciona vlast ne sme da unistava pokretna I nepokretna dobra na okupiranoj teritoriji,ako to unistenje ne bi bilo apsolutno neophodno radi izvodjenja vojnih operacija.Ratni plen predstavlja uzetu pokretnu neprijateljsku imovinu koja se nadje na ratistu.To su svi oni objekti koji sluze u ratne svrhe.To su oruzje,municija I oprema,a mogu biti I druge stvari npr . novac I hartije od vrednosti,ako su zatecene na ratistu I sluze za navedenu svrhu.Ratni plen predstavlja imovinu vojne sile protivnika , a nikako pojedinih boraca.

199. Ограничења у погледу средстава борбеZabrane u pogledu sredstava borbe predvidjene su ugovorima I obicajnim pravilima ratnog prava.Tom prilikom pravi se razlika izmedju konvencionalnog oruzja I oruzja za masovno unistenje.Zabrane I ogranicenje postoje u pogledu sledecih vrsta konvencionalnog oruzja : antipersonalne mine – a)Konvencija o zabrani upotrebe,skladistenja,proizvodnje I prometa

antipersonalnih mina I o njihovom unistenju iz 1997 godine zabranjuje upotrebu antipersonalnih mina u svim okolnostima.b)ostale kopnene mine – protivoklopne mine I mine iznenadjenja. Upotreba ovih mina nije zabranjena , ali Protokolom iz 96 godine uz konvenciju o konvencionalnom oruzju uvedena su brojna ogranicenja koja imaju za cilj da umanje stetne posledice ovih mina po civilno stanovnistvo I da olaksaju njihovo uklanjanje po zavrsetku sukoba. c) podmorske mine – Su zakonito sredstvo ratovanja ,ali zbog moguceg neselektivnog dejstva ustanovljena su posebna pravila za njihovo postavljanje I upotrebu.Ta pravila imaju za cilj da onemoguce da ove mine deluju na trgovacke brodove I brodove neutralnih zemalja I ona su sadrzana u Osmoj haskoj konvenciji o postavljanju dodirnih automatskih podmorskih mina iz 1907 godine.Najznacajnija su sl pravila : usidrene mine moraju postati bezopasne kada se otkace od sidra,neusidrene mine moraju imati mehanizam koji ih cini bezopasnim kada se izgubi kontrola nad njima.d)kasetna municija – Pod kasetnom municijom se podrazumeva konvencionalna municija koja je tako konstruisana da raseje ili izbaci vise bombi cija je tezina manja od 20 kg.Kasetna municija se sastoji od limenog kontejnera napunjenog velikim brojem kasetnih bombi koji se nakon bacanja otvara u vazduhu rasejavajuci svoj sadrzaj.Konvencija o kasetnoj municiji iz 2008 godine drzavama ugovornicama je zabranjena upotreba ove municije u svim okolnostima.Zabranjen je I njihov razvoj,proizvodnja,sticanje kasetne municije I njihov transfer. e) projektili ispod 400 grama tezine, koji su eksplozivni ili napunjeni rasprskavajucim ili zapaljivim materijama.Njihova upotreba je zabranjena Petrogradskom deklaracijom iz 1868 godine. f)dum-dum municija – Trecom haskom deklaracijom ustanovljena je apsolutna zabrana te vrste municije jer se njome nanose suvisne patnje I znatno otezava postupak lecenja povredjenih lica. g) Torpeda – Haskom konvencijom iz 1907 godine ogranicena je upotreba torpeda u pomorskom ratovanju.Konvencija zabranjuje upotrebu onih torpeda koja ne postaju neskodljiva kada promase cilj. h)oruzja koja povrede ljudskom organizmu nanose fragmentima koji se ne mogu otkriti rentgenskim zracima – Konvencija o konvencionalnom oruzju iz 1980 godine tj njenim Protokolom I zabranjena je upotrreba ove vrste oruzja u cilju sprecavanja povreda koje se vrlo tesko mogu leciti. i) zapaljivo oruzje – Protokol III uz Konvenciju o konvencionalnom oruzju sadrzi samo neka ogranicenja u pogledu upotrebe zapaljivog oruzja koja imaju za cilj da umanje rizik od nenamernog povredjivanja civilnog stanovnistva I rasprostranjenog unistavanja suma I drugih zelenih povrsina. j) lasersko oslepljujece oruzje…Zabrana upotrebe hemijskog oruzja dugo je bila obicajno pravilo.Njegova ugovorna zabrana izvrsena je na Prvoj haskoj konferenciji I to Haskim pravilnikom o zakonima I obicajima suvozemnog rata I Deklaracijom koja se odnosi na zagusljive gasove.Sveobuhvatna zabrana ovog oruzja izvrsena je 1993 godine usvajanjem Konvencije o zabrani razvoja,proizvodnje,skladistenja I upotrebe hemijskog oruzja I o njegovom unistavanju. Upotreba bioloskog oruzja prvi put je zabranjena vec pomenutim Zenevskim protokolom iz 1925 godine.Siri krug zabrana u pogledu ove vrste oruzja uveden je Konvencijom o zabrani razvoja,proizvodnje I skladistenja bioloskog I toksicnog oruzja I o njihovom unistavanju iz 1972 godine. Nuklearno oruzje – je relativno nova vrsta oruzja ogromne snage koje se pojavilo nakon Drugog svetskog rata.U pogledu nuklearnog oruzja postoji veliki broj ugovornih zabrana.Tako je zabranjeno sirenje ove vrste oruzja izvan odredjenog kruga drzava,zabranjeni su eksperimenti nuklearnim oruzjem u atmosferi,kosmosu I pod vodom.Medjutim,navodi se da je to neselektivno oruzje koje nanosi stete I civilima I civilnim objektima,njegova upotreba nije u skladu sa nacelom proporcionalnosti,te da ono izaziva neopravdana I nezakonita ostecenja zivotne sredine.

200. Ограничења у погледу начина ратовањаNacin ratovanja predstavlja svako takticko ili strategijsko sredstvo upotrebljeno da se neprijatelj savlada ili da se oslabi tj umanji njegova sposobnost za borbu.Staro je I opsteprihvaceno pravilo da je stranama u sukobu zabranjena upotreba perfidnih postupaka u borbi.Zabranjeno je verolomno ubijanje ili ranjavanje ljudi koji pripadaju neprijateljskom narodu ili vojsci.Perfidnim se smatraju akti kojima se uliva poverenje protivniku da ga navede da veruje da ima pravo,ili da je obavezan da prihvati zastitu po pravilima prava oruzanih sukoba,s namerom da se izneveri to poverenje. Tipicni primeri perfidnih postupaka

su : - pretvaranje da se namerava pregovarati pod zastavom primirja ili predaje . –pretvaranje da je neko ranjen ili bolestan,te nesposoban za borbu. – pretvaranje da je neko civil I ima status neborca na koga se ne sme otvarati vatra. Za razliku od perfidije , ratna lukavstva nisu zabranjena u medjunarodnom ratnom pravu.To su radnje namenjene da obmanu protivnika ili da ga navedu na nesmotrenost,ali nisu perfidne jer ne ulivaju poverenje protivniku.Od perfidije treba razlikovati spijunazu koja takodje nije zabranjena.U medjunarodnom ratnom pravu svaka strana u sukobu ima pravo da koristi spijune ,ali nema pravo da ih stiti od kazne.Spijun je lice koje tajno ili pod laznim izgovorom prikuplja obavestenja u operativnoj zoni.Koriscenje placenika nije zabranjeno u medjunarodnom ratnom pravu.Ta lica nisu drzavljani I pripadnici oruzanih snaga drzave za koju se bore,vec to cine Iz licne koristi I za naknadu.U medjunarodnom ratnom pravu zabranjeno je objaviti da se nikome nece postedeti zivot.Ratno pravo zabranjuje zloupotrebu priznatih znakova I nacionalnih amblema.Ta zabrana se odnosi na znakove iz Zenevskih konvencija ,zastavu primirja,amblem kulturnih dobara..Zabranjeno je ubijanje ili ranjavanje neprijatelja koji se predao.Posebno su zabranjeni napadi na lica koja pokusavaju da se spasu iskakanjem padobranom iz pogodjenog vazduhoplova.Kao metod ratovanja nije dozvoljeno koristiti teror,iznurivanje gladju,represalije..Isto tako zabranjeno je prisiljavanje drzavljana protivnicke strane da uzimaju ucesce u ratnim operacijama protiv sopstvene zemlje.

201. Односи између страна у сукобуRat po pravilu prekida diplomatske I druge odnose izmedju strana u sukobu.Medjutim,izvesni odnosi izmedju njih mogu se odrzavati preko sile zastitnice ili neke druge neutralne drzave,Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta ili pak neke druge medjunarodne humanitarne organizacije.Pored ovih posrednih,mogu biti I neposredni odnosi,putem parlamentara ili prilikom sklapanja primirja.Parlamentar je lice ovlasceno od strane jednog ucesnika u ratu da stupi u pregovore sa drugim ratnim ucesnikom.Njegov odlazak je pracen belom zastavom.Parlamentar uziva pravo nepovredivosti,kao I njegova pratnja.Parlamentar moze biti I samo nosilac izvesnih poruka. I u tom slucaju on uziva pravo nepovredivosti.Primirje predstavlja obustavljanje ratnih operacija na osnovu uzajamnog sporazuma strana u sukobu.Ako trajanje primirja nije utvrdjeno u sporazumu,strane u sukobu mogu nastaviti operacije,no pod uslovom da se neprijatelj mora upozoriti u ugovorenom roku,a u skladu sa uslovima primirja.Primirje mora biti blagovremeno saopsteno nadleznim vlastima I trupama.Neprijateljstva se mogu obustaviti odmah posle saopstenja ili pak u odredjeno ugovoreno vreme.

202. Женевске конвенцијеPrva zenevska konvencija zakljucena je 1864 godine , I u njoj je bio regulisan samo polozaj vojnih ranjenika u suvozemnom ratu.Ova Konvencija je imala deset clanova.Konvencija iz 1864 godine nije samo veliki dogadjaj u razvoju medjunarodnog prava ,vec I u istoriji covecanstva.Do tada,ranjeni borci bili su prepusteni na milost I nemilost neprijatelju.Sa stvaranjem nacionalnih armija I uvodjenjem vojne obaveze ,naglo se povecao broj boraca.1864 godine dvanaest vlada tada najvaznijih evropskih zemalja poslalo je svoje opunomocenike na konferenciju u Zenevi kada je usvojena tzv Prva zenevska konvencija.Ovu su Konvenciju uskoro ratifikovale gotovo sve evropske drzave.Razvoj ratne tehnike I nacina ratovanja,kao I cinjene zloupotebe,nalagale su dopunjavanje I razradu pravila Zenevske konvencije,kao I prosirivanje zastite na vec broj lica u ratnom sukobu.Na Haskim konferencijama 1899 I 1907 ggodine doneta su nova pravila na osnovu kojih su zasticeni I ranjenici I bolesnici u pomorskom ratu kao I brodolomnici.Polozaj ratnih zarobljenika regulisan je Haskim pravilnikom o zakonima I obicajima rata na kopnu iz 1907 godine.Zenevske konvencije su posle Prvog svetskog rata revidirane 1929 godine.Imajuci u vidu teska iskustva iz Drugog svetskog rata,odrzana je diplomatska konferencija u Zenevi od 21 aprila do 12 avgusta 1949 godine na kojoj su donete danas vazece Zenevske konvencije sa ukupno 429 clanova.Zenevske konvencije se moraju primeniti u svakom oruzanom sukobu drzava ugovornica.Isto tako,Zenevske konvencije se primenjuju u svim slucajevima delimicne ili potpune okupacije teritorije jedne drzave ugovornice,pa I onda ako ta okupacija ne nailazi ni na kakav vojnicki otpor.Poseban poloazaj imaju lica u oruzanim sukobima koji nemaju karakter medjunarodnog sukoba.Do 49 ova lica nisu bila zasticena medjunarodnim pravom.Drzave ugovornice su obavezne da preduzmu zakonodavne mere

radi utvrdjivanja kaznenih sankcija protiv lica koja bi izvrsila ili dala naredjenje da se izvrsi delo protivno konvencijama,a narocito ona dela koja dolaze u red teskih povreda Zenevskih konvencija – hotimicno ubistvo,mucenje I necovecno postupanje..

203. Допунски протоколи уз Женевске конвенцијеPraksa je pokazala da zenevske konvencije iz 1949 ne odgovaraju vise u potpunosti razvoju medjunarodnih odnosa.Posle visegodisnjih konsultacija Svajcarska sazvala je 1974 godine u Zenevi Diplomatsku konferenciju za reafirmaciju I razvoj medjunarodnog humanitarnog prava koje se primenjuje u oruzanim sukobima.Konferencija je odrzala 4 zasedanja , I usvojila je konsenzusom dva protokola : Dopunski protokol uz Zenevske konvencije od 1949 godine o zastiti zrtava medjunarodnih oruzanih sukoba I dopunski protokol uz Zenevske konvencije od 1949 god o zastiti zrtava nemedjunarodnih sukoba.Oba protokola,kao sto I sam njihov naziv govori,nisu samostalni medjunarodni ugovori,vec ce se primenjivati zajedno sa Zenevskim konvencijama I moci ce da im pristupe samo drzave koje su prethodno postale ugovorne strane ovih konvencija.Iako sustinski ne revidira odredbe Zenevskih konvencija,Protokol I ipak sadrzi odredjene znacajne promene u pogledu pristupa nekim bitnim problemima medjunarodnog prava koje se primenjuje u oruzanim sukobima.Pre svega, prosiren je pojam medjunarodnog oruzanog sukoba. I vazno je pomenuti da odredbe Protokola I otvaraju niz novih mogucnosti civilnom stanovnistvu da se ukljuci u odbranu zemlje,a da pritom ipak uziva medjunarodnu zastitu.Protokol II stvara niz obaveza za ugovorne strane koje su one duzne da postuju u unutrasnjim sukobima.Sve do njegovog donosenja , drzave su bile obavezne da u unutrasnjim sukobima primenjuju samo 3 clan Zenevskih konvencija koji ima potpuno istu formulaciju u sve cetiri konvencije.Protokol II odredjuje uslove pod kojima se smatra da postoji nemedjunarodni oruzani sukob.To su sledeci uslovi a ) da se sukob odvija na teritoriji strane ugovornice izmedju njenih oruzanih snaga I pobunjenickih oruzanih snaga , b) da pobunjenicke grupe imaju odgovornu komandu, c) da te grupe vrse takvu kontrolu nad delom drzavne teritorije koja im omogucuje da vode neprekidne I usmerene vojne akcije I d ) da te grupe primenjuje Protokol II. Ovo su istovremeno uslovi za primenu samog protokola II.Zajednicki clan 3 Zenevskih konvencija predvidja da su u unutrasnjim sukobima vlasti duzne da primenjuju samo opsta nacela humanitarnog prava,sto se pokazalo kao nedovoljno.Na taj nacin,za postojanje nemedjunarodnog oruzanog sukoba,Protokol trazi vise uslova od zajednickog cl 3 Zenevskih konvencija.U svetlu ovih odredaba upotrebu sile drzave protiv grupa na svojoj teritoriji mozemo klasifikovati na sl nacin : a) nemiri I tenzije – ne primenjuju se odredbe humanitarnog prava,jer nema oruzanog sukoba. b) unutrasnji sukob slabijeg intenziteta – primenjuje se zajednicki cl 3 Zenevskih konvencija I c ) unutrasnji sukob jaceg inteziteta – primenjuje se zajednicki cl 3 I Protokol II. Protokol II je najvise posvecen regulisanju nemedjunarodnih sukoba,oblasti koja je do njegovog donosenja bila gotovo pod nadleznoscu drzava.Ovim Protokolom su dopunjeni I razradjeni minimalni standardi covecnosti ustanovljeni zajednickim cl 3 Zenevskih konvencija.Njime se ni na koji nacin ne stite lica za vreme kada ucestvuju u neprijateljstvima,vec se pruza zastita licima koja nisu ucestvovala ili su prestala da ucestvuju u neprijateljstvima.Protokol II predstavlja znacajan napredak u regulisanju unutrasnjih oruzanih sukoba.Sa njegovim usvajanjem izdvojila su se dva razlicita sistema medjunarodnih pravila,od kojih se jedan primenjuje u medjunarodnim,a drugi u nemedjunarodnim sukobima.Dopunski protokol III uz Zenevske konvencije o usvajanju dodatnog znaka razlikovanja prihvacen je 8 decembra 2005 godine na diplomatskoj konferenciji u Svajcarskoj.Svrha ovog protokola je uvodjenje novog znaka razlikovanja radi otklanjanja problema koji su postojali u vezi sa upotrebom postojecih znakova razlikovanja predvidjenih Zenevskim konvencijama.I pored toga sto su sluzila zastiti lica bez ikakvog razlikovanja po osnovu nacionalnosti,rase I vere,njima su odredjeni subjekti pridavali versko znacenje.Inace svi priznati znaci razlikovanja imaju dve glavne svrhe – zastitnu I indkativnu/

204. Рањеници, болесници и бродоломнициPrve dve Zenevske konvencije odnose se na poboljsanje sudbine ranjenika I bolesnika u suvozemnom ratu,kao I ranjenika,bolesnika I brodolomnika u pomorskom ratu.Drzave ugovornice su se putem ovih konvencija obavezale ne samo da nece napadati vojnog ranjenika,bolesnika I brodolomnika,vec da ce ga prebaciti do ambulante I preduzeti

potrebno lecenje.Postupak prema vojnim ranjenicima,bolesnicima I brodolomnicima mora biti human.Zabranjeno je ne samo nanosenje telesnih povreda I povrea njihove licnosti vec I svaka druga diskriminacija.Mrtvi treba da budu sahranjeni ili spaljeni.Zenevske konvencije stite sanitetsko osoblje.Ako se ono nalazi u sastavu svojih jedinica,ne sme biti predmet napada,ako je ono u vlasti protivnika,nastavice da obavlja svoje duznosti I nece se tretirati kao ratni zarobljenici.U sastav vojno – sanitetske sluzbe ubrajaju se bolnice I ambulante,pokretne sanitetske jedinice itd. Konvencije od 1949 prave razliku izmedju sanitetskog osoblja.Stalno sanitetsko osoblje je ono koje je angazovano na trazenju,prikupljanju,prenosenju I lecenju ranjenika I bolesnika,na sprecavanju bolesti kao I potrebna administracija u ovom sastavu,pomocno sanitetsko osoblje cine vojnici koji posle borbe prenose ranjenike.Vojnici su zasticeni od napada samo kad se nadju na ovom poslu. U sanitetsko osoblje dolaze I civili ako su pripadnici drustva Crvenog krsta.Transporti ranjenika,bolesnika,kao I sanitetskog materijala ne mogu biti predmet napada I imaju se u tom smislu postovati I stititi.Stroziji rezim je predvidjen za sanitetske vazduhoplove. U Zenevi 1949, stalo se na stanoviste da je vazduhoplov,makar I sanitetski,opasan za protivnika.Zato je odredjen poseban rezim. Sanitetski vazduhoplovi tj oni koji se upotrebljavaj iskljucivo za evakuaciju ranjenih I bolesnih,kao I za prevoz materijala,ne smeju biti predmet napada ako se drze kursa koji je predvidjen u prethodnom sporazumu izmedju strana u sukobu.Vojni sanitetski brodovi su oni koje su drzave ugovornice sagradile ili preuredile narocito I iskljucivo u cilju pruzanja pomoci ranjenicima,bolesnicima I brodolomnicima,kao I njihovog lecenja I transportovanja.

205. Ратни заробљенициTreca Zenevska konvencija od 1949 godine regulise polozaj ratnih zarobljenika. Ratni zarobljenik je ono lice odredjene kategorije koje u oruzanom sukobu padne pod vlast neprijatelja.To su pripadnici oruzanih snaga jedne od strana u sukobu,pripadnici milicije I dobrovoljackih odreda,kao I clanovi pokreta otpora, ako ispunjavaju uslove.Zatim,status ratnog zarobljenika imaju clanovi redovnih oruzanih snaga koji pripadaju jednoj vladi ili vlasti koja nije priznala sila koja ih drzi.Ovaj status , takodje,imaju lica koja se nalaze u sastavu modernih armija,clanovi posada aviona,ratni dopisnici,snabdevaci,kulturne ekipe I njima slicni.Ovaj status imaju I clanovi posada trgovacke mornarice I civilnog vazduhoplovstva,stanovnistvo neokupirane teritorije koje se usled priblizavanja neprijatelja dobrovoljno podiglo na oruzje.Oni nece biti ,kao ranije,tretirani kao banditi.Osnovno je sa gledista medjunarodnog prava da je ratni zarobljenik u vlasti sile koja ga je zarobila,a ne u vlasti pojedinaca ili vojnih jedinica koje su ga zarobile.Sa zarobljenicima se mora covecno postupati I bez ikakve diskriminacije.Zasticena je I njihova licnost I ljudska cast.Zabranjena je odmazda.Posle pada u zarobljenistvo,zarobljenik mora biti sto pre evakuisan sa bojista.Ratni zarobljenici mogu biti upotrebljavani kao radna snaga,ali samo u cilju ocuvanja njihovog fizickog I duhovnog zdravlja.Podoficiri mogu biti upotrebljavani za nadzorne radove.U cilju zastite prava I predstavljanja zarobljenika pred vojnim vlastima,pred silom zastitnicom,Medjunarodnim komitetom Crvenog krsta ili kojom drugom slicnom organizacijom,zarobljenici biraju slobodno I tajnim glasanjem svoje poverenike.Zarobljenici podlezu zakonima,uredbama ii opstim naredjenjima koji vaze u oruzanim snagama sile koja ih drzi. Zato je ona nadlezna da ih kaznjava disciplinski I krivicno za dela koja su po njenim vazecim zakonima kvalifikovana kao krivicna dela,odnosno disciplinski prestupi,ali u granicama postavljenim u Zenevskoj konvenciji o ratnim zarobljenicima.Ratni zarobljenik ne moze biti izveden pred sud koji ne pruza garancije u vezi nepristrasnosti I nezavisnosti.Vojne vlasti I vojni sudovi mogu izricati samo one kazne koje su za ista dela predvidjene I za pripadnike oruzanih snaga te sile.Odmah po izbijanju sukoba I u svim slucajevima okupacije,svaka od drzava ugovornica mora da ustanovi zvanican obavestajni biro o ratnim zarobljenicima koji ce biti u njenoj vlasti.

206. Цивилно становништвоTotalni nacin vodjenja rata ne ostavlja van ratnog dejstva nijedan deo drzavne teritorije.U njemu je nuzno maksimalno angazovanje celokupnog stanovnistva zemlje,koje je istovremeno izlozeno dejstvu neprijateljskog oruzja.Zenevska konvenciija o zastiti gradjanskih lica od 1949 odnosi se ne samo na oruzane sukobe izmedju drzava vec I na

situacije delimicne ili potpune okupacije izvesne zemlje.Opsta je svrha Konvencije da zastiti celokupno stanovnistvo zemalja u sukobu,bez razlike,narocito bez diskriminacije.Radi toga uvedene su tri vrste zona : Zone bezbednosti – manji delovi teritorije,van domasaja rata,u kojima se nalazi nejako stanovnistvo,bolesni I ranjeni,starci I deca.Sanitetske zone – Mesta u kojima se nalaze zbrinuti samo ranjenici I bolesnici. Neutralizovane zone – Strane u sukobu mogu da stvore na svojim teritorijama tzv neutralne zone sa ciljem da se zastite ,bez razlike,ranjenici I bolesnici,borci I neborci,gradjanska lica koja nemaju nikakvu funkciju vojne prirode za vreme svoga boravka. Drzavljani neutralne drzave su konvencijom zasticeni ukoliko ta drzava nema diplomatsko predstavnistvo kod drzave u cijoj se vlasti nalaze.Prema zasticenim licima sila u cijoj su vlasti moze preduzeti mere bezbednosti,ali u granicama covecnog postupka I uz postovanje licnosti.Posebno je zabranjeno:izazivanje fizickih patnji,ubistvo,mucenje,telesne kazne I druge brutalnosti.Najznacajnije odredbe ove Konvencije ticu se zasticenih lica na okupiranoj teritoriji.Konvencijom se zabranjuje okupacionoj sili da primorava zasticena lica da sluze u njenim oruzanim I pomocnim snagama.Zabranjuje se cak I svaka vrsta presije sa ciljem da se izazove dobrovoljno pristupanje ovim snagama.Konvencija sadrzi prava o postupku sa interniranim licima,jer se nije uspelo sa teznjom da se internacija u celini zabrani.U konvenciji se ide za tim da se internirano lice podvrgne postupku koji je predvidjen za ratne zarobljenike.

207. Ратна окупацијаJe zauzimanje tudje teritorije vojnom silom.Ona moze biti delimicna ili potpuna, ili je vojnom silom osvojen deo tudje drzavne teritorije ili je ona u celini zauzeta. Da bi ratna okupacija imala pravnog dejstva,mora biti efektivna,sto znaci da se ona stvarno prostire samo tamo gde je okupaciona vlast ustanovljena I u stanju gde se odrzava.Okupator raspolaze na okupiranoj teritoriji samo pravom upravljanja I pravom na plodouzivanje.On nema prava da menja drustveni,ekonomski I pravni poredak na okupiranoj teritoriji.Okupator moze da menja postojece zakonodavstvo samo ako je u interesu stanovnistva sa okupirane teritorije ili ako je potrebno za obezbedjenje okupacione vojske,imovine I saobracajnih veza.Proglasi glavnog komandanta okupacionih snaga imaju sagu zakona.Oni moraju biti objavljeni na jeziku naroda okupacione oblasti.S obzirom da okupacija predstavlja fakticko stanje,to , istovremeno,medjunarodno pravo ne spori narodu sa okupirane teritorije pravo da se dize na ustanak,odnosno da organizuje pokret otpora.

208. Појам неутралности у ратуNeutralnost je neucestvovanje trecih drzava u nastalom oruzanom sukobu.To je politicki stav jedne drzave prema izbilom sukobu,koji povlaci za sobom odredjene pravne posledice.Od momenta proglasenja ,odnosno nastajanja neutralnosti, izmedju neutralnih drzava I strana u sukobu uspostavlja se pravni odnos.Njeno nepostovanje prekida uspostavljen odnos,bez obzira da li se radilo o izazvanom ili neizazvanom prekidu neutralnosti.Neutralnost po pravilu nastaje davanjem izjave o neutralnosti upucene stranama u sukobu,a prestaje sa okoncanjem oruzanog sukoba.S obzirom na praksu iz Drugog svetskog rata , izvesni autori isticu pojam nezaracenosti kao jedan od oblika neutralnosti.Nezaracenost je politicki stav prema jednoj od strana u sukobu,bez prihvatanja pravnih posledica koje predvidja medjunarodno pravo.Kod neutralnosti je bitan pravni element – ako se , ona uzima u obzir kao ustanova medjunarodnog prava – reciprocitet u odnosima izmedju neutralnih drzava I strana u sukobu.Reciprocitet,sadrzi u sebi I jednakost postupka neutralnih drzava prema svim stranama u sukobu.Oba svetska rata pokazala su da je sve manji broj neutralnih drzava u takvim sukobima.

209. Права и дужности неутралаца и неутралност на моруNeutralnost je pravni odnos u kojem su strane u sukobu duzne da postuju odredjena prava neutralnih drzava,kao sto su neutralne drzave duzne da se uzdrzavaju od izvesnih akata prema stranama u sukobu.Petom haskom konvencijom od 1907 regulisana su prava I duznosti neutralnih sila I pojedinaca u suvozemnom ratu.Teritorija neutralnih drzava je neprikosnovena.Pod ovom teritorijom treba razumeti I obalno more neutralne drzave.Na njihovoj teritoriji zabranjeno je vrsenje neprijateljstava,odnosno oruzana borba I ratna dejstva.Strane u sukobu ne smeju da upotrebljavaju neutralnu teritoriju za prelaz svojih trupa,prenos municije.Neutralna drzava ne sme dozvoliti da se na njenoj teritoriji postavljaju radio-telegrafske stanice,odnosno ma kakvi uredjaji u cilju odrzavanja veza sa suvozemnim

ili pomorskim snagama strana u sukobu.Neutralna drzava ima pravo I duznost da se brani I da stiti svoj neutralni stav.U tom smislu ona je ovlascena da suzbija povrede usmerene protiv njene neutralnosti,koristeci se cak I silom.U tom smislu,neutralna drzava ima pravo da trazi zadovoljenje u obliku naknade stete,odnosno povracaj u predjasnje stanje.Ukoliko trupe strana u sukobu predju granicu neutralne drzave,ona ce ih internirati,a prebegle ratne zarobljenike ce ostaviti na slobodi ili il odrediti boraviste.Zenevske konvencije se primenjuju na bolesnike I ranjenike internirane na neutralnoj teritoriji.Neutralnost na moru.. Trinaesta haska konvencija od 1907 godine propisuje prava I duznosti neutralnih sila u slucaju pomorskog rata.U uvodu ove Konvencije naglaseno je da ce se za slucajeve koja ona ne predvidja imati u vidu opsta nacela medjunarodnog prava. Duznost neutralnih drzava je da na sve strane u sukobu nepristrasno primenjuju pravila sadrzana u Konvenciji.Ova pravila ne mogu biti u nacelu menjana u toku rata od strane neutralne drzave,sem u slucaju kada steceno iskustvo bude to pokazalo kao neophodno za odbranu njenih prava.Strogo je zabranjen svaki akt neprijateljstva,pod kojim se podrazumeva I uzapcenje I vrsenje pregleda od strane ratnog broda jedne od strana u sukobu.Ako se ratni brod zatekne u pristanistu,luci ili teritorijalnim vodama neutralne drzave,ona je duzna da takvom brodu saopsti da mora isploviti u roku od 24 casa,ili u roku koji je odredjen njenim internim zakonodavstvu. 210 Крај ратаStrane u sukobu mogu rat da okoncaju na dva nacina : jednostrano ili sporazumno. Debelacija : Jednostrani nacin se ogleda u konacnom pokoravanju neprijatelja.Tad dolazi obicno do anketiranja pokorene teritorije,u stvari do prestajanja jednog medjunarodnog subjekta iz medjunarodne zajednice.Opste primirje..Sporazumno,pre svega,strane u sukobu mogu prekinuti neprijateljstva radi uspostavljanja opsteg primirja.To je faza koja cesto prethodi zakljucenju mira.Opste primirje ima vojni I politicki karakter. Kapitulacija..Tokom rata moze doci do privremene obustave neprijateljstva (primirje) na pojedinim borbenim sektorima,najcesce u cilju prikupljanja ranjenika I mrtvih,ali njihov cilj nije obustava neprijateljstva radi okoncanja rata.Takodje,moze doci za vreme rata do tzv. kapitulacije,sporazuma o uslovima za predaju nekog utvrdjenja ,dela borbenog sektora,izvesne jedinice ili celokupne oruzane snage jedne od strane u sukobu.To je vojni sporazum I njega predvidja Haski pravilnik iz 1907. prema kome strane u sukobu prilikom njegovog zakljucenja moraju voditi racuna o pravilima vojnicke casti.Bezuslovna kapitulacija je sporazum vojne prirode koji predstavlja kompletnu predaju oruzane sile jedne od strana u sukobu,I to bez ikakvih uslova.Medjunarodno pravo priznaje ovaj institut,bez obzira na stav nacionalnih zakonodavstva. Ugovor o miru… Pravilo je da se rat zavrsava ugovorom o miru,mada je bilo slucajeva da je rat bio okoncan I bez ugovora o miru. Ugovor o miru je medjunarodni ugovor zakljucen izmedju strana u sukobu,sa ciljem uspostavljanja mirnih odnosa.On sadrzi resenja za sva pitanja kojima treba regulisati ove buduce odnose.Uglavnom,to su : teritorijalna pitanja,drzavljanstvo,repatrijacija ratnih zarobljenika,razna politicka pitanja,kao sto je raspustanje politickih partija angazovanih u vodjenju rata.Ugovor o miru predvidjaju garancije za njihovo izvrsenje.U njima se mogu nalaziti I mehanizmi,kao I nacini za izvrsenje ugovora o miru.Pravilo je da ratno stanje sa pravnog stanovista prestaje onog trenutka kada ugovor o miru stupi na snagu.