Žan Anuj ŽENSKI ORKESTAR Prevod: Dragoslav Andrić Lica: Patricija Pamela G-ña Ortanz Suzana Delisija Ermelina Leona Pijanist G. Lebonz dvojica statista (kelner i lekar), bez teksta Muzičke numere: Blistave ništarije, Jesenje impresije, Kokarde i kukurikanje, Kubanska požuda i Gavota malih maraka. Muzika - Georges van Paris (Dok je zavesa spuštena začuje se vedra muzika, Onda se podigne zavesa. Vidimo ženski orkestar, na podijumu, u nekoj banjskoj pivnici koja se ne vidi. Muzičarke u polusvečanim haljinama koje deluju nakinñureno. Za klavirom omaleni čovek, žgoljav i pomalo smešan, koga ne primećujemo odmah. Okrenut nam je leñima. Sa strane je pult sa kartonom na kome je ispisana cifra 3. Vedra Numera se završava ubrzo posle podizanja zavese. Čim završe sviranje, muzičarke počnu da razgovaraju ) PATRICIJA: (prva violina) Onda metnem malo iseckanog luka, pa pustim da se krčka. Samo desetak minuta - ne više. Čim spremim sos, iseckam teletinu, sitno, na kockice PAMELA: (druga violina) E, ja stavljam slaninu. PATRICIJA: U gorštački nadev nikad se ne meće slanina, dozvolite da primetim. PAMELA: Ja - mećem. PATRICIJA: (žacnuta) Onda to i nije nikakav gorštački nadev, nego bućkuriš za mačke. Valjda ja znam kako se to spravlja - ja sam iz tog kraja! (Vraćaju note g-ñi Ortanz, kontrabasu i šefu kontrabasu i šefu orkestra) PAMELA: Baš ste našli čime ćete da se hvalite! Ja sam iz severnog Pariza! PATRICIJA: (kiselo) Ih, i vi mi o tome nešto znate!... (G-ña Ortanz prikupljajući note, prilazi Suzani Delisija, koja, iza svog violončela, diskretno plete izmeñu tačaka. Nastavljaju razgovor.) G-ðA ORTANZ: Dva klot, tri frket. Preskočite tri petlje, pa sve tako ... SUZANA DELISIJA: To je japanski bod. G-ðA ORTANZ: Ne, u japanskom bodu imate samo jedan frket, draga moja, a u mom imate dvaput klot.

SUZANA DELISIJA: (prsne u smeh) Izvinite, ali ako pravite ranfle, imate samo dva boda frket!... Pa, to bi u muškom puloveru, izgledalo prosto strašno! G-ðA ORTANZ: Kako hoćete. Samo - japanski bod deluje prostački, mogu vam reći. ERMELINA: (truba, završava razgovor sa Leonom, pomalo grbavom flautistkinjom). A onda sam mu rekla: "Edmonde, ne može se jedna žena tek tako mučiti..." LEONA: I šta ti je odgovorio? ERMELINA: Samo je opsovao. G-ðA ORTANZ: (nastavljajći obilazak muzičara, grdi pijanistu) Opet ste se nešto zaneli, gospodine Leone, kao i obično! Požurite malo, zaboga. Dajte ovamo te "Blistave maštarije" - inače ćemo opet napraviti zbrku s tim notama. Što ste vi neka sanjalica! Nego, vidim da imate sve više peruti. PIJANISTA: Kao i svi muzičari.... G-ðA ORTANZ: Zašto ne upotrebljavate "Papski losion", kao što sam vam savetovala? PIJANISTA: Miriše mi nekako egzotično. Kao da nije za muškarce. G-ðA ORTANZ: (nasmeši se) Kad sam se upoznala sa gospodinom Ortanzom i kad sam se zaljubila u njega, on ga je koristio. I mogu da se pohvalim da sam, za onih dvanaest godina koliko sam provela u braku, bila voljena kao retko koja žena. Gospodin Ortanz je ono radio tri puta na dan, od čega jednom, obavezno, popodne. Ah, mogla sam da budem prezadovoljna. PIJANISTA: (skromno) Muž vam je bio violinista. A violinisti... G-ðA ORTANZ: (ciljajući na njega) Znala sam ja i pijaniste koji su bili vatreni. PIJANISTA: (ostaje skroman) To je reñe. (G-ña Ortanz ode s notama do stola na dnu podijuma i stavi ih tamo na gomilu. Suzana Delisija ostavi svoje pletivo i violončelo, ustane i priñe klaviru) SUZANA DELISIJA: Dakle tako. Opet ona! PIJANISTA: Samo smo malo ćaskali. SUZANA DELISIJA: Ako je vi ne ućutkate - ja ću. PIJANISTA: Kako mogu da joj zabranim, dok sam na poslu... Ipak, ona je šef orkestra... SUZANA DELISIJA: (vraćajući se na svoje mesto) Kukavico! Kukavico! PATRICIJA: (nastavlja, s Pamelom, razgovor čiji početak nismo čuli) Onda, potpuno suvom krpom, utrljam sasvim malo "periola"... PAMELA: Ja više volim koju kap amonijaka... PATRICIJA: (kiselo) Amonijakom ne skidate mrlje nego lak! PAMELA: (isto agresivno) Svako ima svoj način! PATRICIJA: Da, samo ima dobrih i loših načina. Ali eto, nemaju sve žene smisla za domaćinstvo! PAMELA: Ja svoje domaćinstvo ne vodim ništa lošije nego vi. (podrugljivo se nasmeje) Jedino što je kod mene, možda, manje stolnjaka i miljea! PATRICIJA: Šta ćete, nema svako umetnički ukus. Ja volim svoje toplo gnezdašce, onako ututkano, puno uspomena... Baš ti stolnjaci i miljei stvaraju intimnu atmosferu. PAMELA: I skupljaju prašinu! Moj stančić je moderno namešten, da znate, i ponosim se time! Nameštaj mi je od cevi i plastike. Sve je svetlo i čisto. Nema ničeg suvišnog. PATRICIJA: (kratko se nasmeje, podrugljivo i razdraženo) Mogu misliti - prava klinika! Hvala vam lepo! Ja, bogme, nisam bolesnica... PAMELA: A ja, znači, jesam? PATRICIJA: Da, samo ima dobrih i loših načina. Ali eto, nemaju sve žene smisla za

domaćinstvo! PAMELA: Treba samo videti vaše oči... PATRICIJA: Da, samo ima dobrih i loših načina. Ali eto, nemaju sve žene smisla za domaćinstvo! PAMELA: Možda imam kolutove ispod očiju, draga moja, zato što imam ljubavnika koji je silno zaljubljen u mene. A to, svakako, nije slučaj sa vama. I drugo, oba moja oka bar gledaju u jednom pravcu! PATRICIJA: (ljuto iskolači razroke oči) Oh! Ciljate na moju fizičku manu! Uostalom, jedva primetnu! A što se tiče vašeg ljubavnika, nemate baš čime da se pohvalite. I on mi je neka sila - pere sudove u kafani! PAMELA: (sekira je praveći se fina) Radi se gde se može. Glavno je da se radi dobro. A ja volim kad se dobro radi. (Pamela bezočno uživa u svojim aluzijama) PATRICIJA: Zaista ste odvratni! Prosto se pitam kako ljudi trpe žene kao što ste vi u pristojnim orkestrima! G-ðA ORTANZ: (uzela je druge note i deli ih) Gospoñe! Samo bez svañe na bini! Kad ne sviramo, gosti nas gledaju. Treba se smešiti, treba sve činiti sa šarmom. Sve se može reći uz osmeh... Vaša ruža, Pamela! PAMELA: Šta je sa njom? G-ðA ORTANZ: Okrenula se naopako. Treba da stoji uspravno. PATRICIJA: (podrugljivo) Kao da vene! (Pamela joj zgazi na nogu) Ajoj! G-ðA ORTANZ: Zaboga, moje dame ... PATRICIJA: Gadura jedna! Namerno me je zgazila! G-ðA ORTANZ: (i dalje se smeñi, ali joj je pogled oštar) Ma šta se desilo, pazite na držanje. Publika to od vas u svakom slučaju očekuje. Kad smo na audiciji pretekli tako opasne konkurente kao što su "Zvezde simfonije" i "Čarlijev orkestar", gazda mi je rekao: "Uzimam vas zbog toga što ste žene, uzimam vas zbog šarma! Hoću da vaš orkestar zanese moje goste.! PAMELA: Ostavite to, molim vas! Mnogo mi pa i može muzika da zanese ove što su došli u banju zato što pate od zatvora. Kao da nas uopšte slušaju. Pa, oni samo pričaju o svojim stomacima, o varenju. Prave poreñenja, vrše analize. I to - kakve analize! G-ðA ORTANZ: (strogo) Nije naša stvar, šta gost misli, i ima li zatvor ili nema. Naše je da pazimo na svoje držanje, od nas se traži otmenost, šarm. Zato su nas i angažovali. A i zbog ženstvenosti. Sad ćemo svirati Šandoazijeve "Jesenje impresije" u Goldenštajnovom aranžmanu. Samo što osećajnije, molim vas. Hoću da prosto treperite. (u prolazu gurne prst u okovratnik Leona) Što ste se vi oznojili, gospodine Leone! Okovratnik vam je skroz mokar. PIJANIST: Zato uvek nosim po dva. Zameniću ga u pauzi. Posle "Tanhojzerovog marša". SUZANA DELISIJA: (van sebe) Dosta! Dosta već jednom, ili napuštam orkestar! PIJANIST: (molećivo) Nemojte praviti skandal, preklinjem vas! Samo mi je rekla da sam se oznojio. Nisam valjda mogao da joj protivrečim. SUZANA DELISIJA: Tiranine jedan! Vi ste najgrozniji mučitelj... G-ðA ORTANZ: (vrlo autoritativno) Pazite na polutonove u drugom stavu vašeg sola, gospoñice Delisija, molim vas! ERMELINA: (završavajući razgovor sa Leonom) Sve sam mu rekla, sve! Bilo mi je svega dosta. Kirija nije bila plaćena, imala sam toliko sekiracija zbog majke, a i kostim

mi je bio loše sašiven... LEONA: A on? Šta ti je rekao? ERMELINA: Ništa. Već je bio zaspao. LEONA: Prostak! Što bih ja trpela da moj Andre tako... (G-ña Ortanz diskretno lupne nekoliko puta gudalom po svom kontrabasu. Počinje nova tačka. Muzika je vrlo nežna i melodična. Dok sviraju one vode razgovor u podesnom momentima, zavisno od muzike) PATRICIJA: Ja sam žena. Žena sam! To možda za mene može pre da se kaže nego za vas, mada mene ne može da prevrne prvi koji naiñe! Ja čekam osobu kojoj bi mogla da gledam pravo u oči. PAMELA: (podsmeva joj se, svirajući) Sa oba oka - to vam neće ići baš lako. PATRICIJA: (zamalo što ne zajeca) Oh! PAMELA: Osim, ako se ne bi stalno premeštao s jedne strane na drugu. PATRICIJA: (opet priguši jecaj) Pa, vi ste ne podnošljivi! (G-ña Ortanz je diskretno lupne gudalom po glavi. Ona proguta knedlu i nastavi da svira očajničkim žarom. Muzika.) ERMELINA: (nastavlja) A onda, kad smo ulazili u restoran, neki jako lep lokal gde su nas pozvali prijatelji, upitala sam ga: "Edmonde, gde da sednem?" LEONA: I šta je odgvorio? ERMELINA: (šmrče, uvreñeno) "Sedi gde hoćeš, samo nemoj da mi... (G-ña Ortanz je lupi gudalom po glavi i tako priguši kraj rečenice koji bi ionako bio pokriven opštim zamahom orkestra. Tačka se završava blistavo i uzbudljivo. Kad svirka prestane g-ña Ortanz skuplja note i menja karton sa brojem numere) PATRICIJA: Što nam kelner ne donese već jednom nešto za osveženje! Imamo pravo na to! Lepo umirem od žeñi! PAMELA: (kao dobra devojka, hoće da nañe opravdanje) Mora valjda prvo da usluži goste! A nas će kad stigne! Šta ćete... PATRICIJA: Naravno, svi su važniji od umetnika! G-ðA ORTANZ: (menjajući note) Sačekajmo pauzu, znate i same kakav je red. U pauzi imamo pravo nešto da popijemo, zato što ovde radimo. PATRICIJA: Juče nas je uslužio tek u ponoć. Naravno, najviše se rastrči subotom, kad on naplaćuje. Samo, od mene nek ne očekuje veliki bakšiš. Eh, kad sam se već obrela meñu prostacima... Nekima to ništa ne smeta - neke čak ležu s njima... ali ja, ja sam drugačije vaspitavana. Otac mi je bio oficir. I zar na kraju da se nañem u ovoj kafančini? G-ðA ORTANZ: (iznervirano) Pivnica "Globus" je prvorazredni lokal, draga moja. A vi ste bili itekako zadovoljni kad su vas ovde primili. Nemojte da pljujete u tanjir iz kog jedete. PATRICIJA: Ja, ovako talentovana. Ako vi niste imali solističke koncerte, ja jesam! Jednom je, na nekoj dobrotvornoj priredbi, u sali bio Masne. Veliki Masne! Na kraju koncerta, poljubio mi je ruku. Interpretirala sam "Minjon" u ranžmanu za orkestar. Sva sam se unela. Maestro je imao suze u očima. Bio je toliko uzbuñen da nije znao šta da mi kaže. I to on, koji je toliko rečit... Ali, naravno, ne možete vi to da shvatite! G-ðA ORTANZ: Svako ima svoje uspele trenutke. Gospodin Ortanz, moj muž, bio je prva violina u pivnici "Zurki" u Petrogradu, u ono vreme, pre revolucije... Svirao je pred krunisanim glavama. Tako je to u životu - ima uspona i padova... Ali bez obzira na to, uvek je bio savestan na poslu. Govorio mi je; "Dušo, muzika je kao supa - uvek prija!"

PATRICIJA: I sad treba tu da dajemo sve od sebe pred ovima koji imaju zatvor. G-ðA ORTANZ: Ako neko ima zatvor, ne znači da ne može uživati u muzici. Naprotiv. Rekla bih da ovde čak ima i pravih ljubitelja muzike. Eto, baš juče mije prišao jedan veliki belgijski fabrikant, da mi čestita. Čak je i vas spomenuo. PATRICIJA: (oñednom sva preobražena) Zaista? Baš je to lepo od njega. Šta je rekao? G-ðA ORTANZ: Pitao me je da niste možda iz Gana. Kaže, zna tamo neku ženu koja liči na vas. Neku garderoberku iz kursalona. ERMELINA: (nastavlja razgovor sa Leonom) A onda sam mu rekla: "Edmonde, tebi se možda to jelo ne sviña, ali zar moraš da ga i meni ogadiš?" LEONA: Ma nemoj! ERMELINA: Nego šta! To ga je preseklo. I još sam dodala: "Ja sam žena, a jednu ženu nikada nećeš sprečiti da tako rezonuje i da se oseća kao žena." Da samo znaš - lepo se videlo koliko je to na njega delovalo. LEONA: I šta ti je odgovorio? ERMELINA: Ništa. Nastavio je da se brije. LEONA: A ti? Šta si uradila? ERMELINA: Ostavila sam makazice. Spremala sam se, znaš, da posečem nokte na nogama i izašla iz kupatila. LEONA: Tek tako? ERMELINA: Tek tako. Priznaćeš, to je i zaslužio. Stavila sam pojas, navukla čarape... A on - ništa. Umivao se. Onda sam obukla haljinu, jer sam donela čvrstu odluku, a ti već znaš mene, i izašla sam zalupivši vrata. Sva sam se bila naoštrila. Bila sam spremna da se dam prvom koji naiñe, da znaš. Prvom koji bi mi se malo ljubaznije obratio. Ali, dole je bio samo neki noćni čuvar, neki stari crnac, a već znaš kako gradić, kao što je Mulen, izgleda u jedan sat posle ponoći. Nigde ni kučeta ni mačeta. Lunjala sam ulicama što sam duže mogla, da bih ga zaplašila. Išla sam i tamo iza katedrale. Pričali su mi da je tamo lepo, ali ništa se nije videlo, pa sam se vratila kući, oko dva i petnaest. Nisam mogla više... Imala sam one roza cipele, znaš one što si mi dala zato što su ti bile tesne, a i mene su žuljale. I drugo, znaš, pošto sam mu, odlazeći, doviknula da mi je već dosta takvog života, bojala sam se da ne zove policiju, zbog Alijea. Razumeš, nisam htela da imam neprijatnosti... LEONA: Ko ti je sad pa taj Alije? ERMELINA: Baš si glupa! To je reka koja teče kroz Mulen. A kad nekoj ženi toliko sve dozlogrdi kao meni, ona odmah na to pomišlja. To je poznata stvar. I ja sam, stvarno, išla do obale, ali je bilo tako mračno da sam se vratila. LEONA: Aha, sad shvatam Mislio je da si se ubila? I šta ti je rekao kad si se vratila? ERMELINA: Ništa. Nije me ni video. I on je bio izašao. LEONA: Da obavesti policiju ERMELINA: Ma ne. Da igra preferans sa drugovima u nekoj kafani prekoputa stanice, što je otvorena cele noći. SUZANA DELISIJA: (stojeći pored klavira) Preko svega sam prelazila! Pristajala sam da se viñamo krišom, s mene na uštap, u onom odvratnom motelu čiji mi se gazda obraćao kao nekakvoj poleguši. Meni koja sam toliko želela da proñem kroz grad podinuta čela, ruku pod ruku sa voljenim čovekom! Ali preko nečeg ipak ne mogu da preñem, Leone. Ne mogu da podnesem da se ta odvratna ženturača bestidno udvara čoveku koga sam odabrala i kome sam se dala! Kad se radi o vašoj nemoćnoj i bolesnoj ženi, hajde-de, to

još mogu da progutam, razumem to vaše milosrñe, iako smatram da je vaša preterana predostrožnost sramna i kukavička... Ali zar ova ovde, na moje oči, da mi prkosti svojom neskrivenom požudom! U orkestru! PIJANIST: Moji odnosi sa njom su čisto poslovni, dušo moja. SUZANA DELISIJA: A što vam je maločas ćušnula prst u okovratnik, jeli i to bilo čisto poslovno? A što vas je pomilovala po kosi? PIJANIST: Samo mi je skrenula pažnju na to da na okovratniku mog smokinga ima nešto peruti. Ona na to ima pravo, kao šef orkestra. SUZANA DELISIJA: Leone, vaš okovratnik je samo moj! I vaša kosa, pa i ta vaša perut je moja i samo moja! Samo ja imam pravo da reagujem kad vam perut poprska ramena kao beličasta kišica, samo ja smem da očetkam okovratnik. Sve sam vam dala. I svoju nevinost koju sam toliko čuvala, i svoje nade i snove... ukaljala sam čast svoje porodice, čak sam i ugrozila život svoje pobožne sestre, koja će presvisnuti ako slučajno sazna. Zato si sada moj i ti i sve što je tvoje. Izgrebaću je kao lavica! PIJANIST: (skromno) Lavice grizu. A tigrice grebu, to sam vam već rekao, mila moja. SUZANA DELISIJA: Dobro, izgrišću je! (Pošto g-ña Ortanz prolazi karaj nje, Suzana se iznenada iskezi na nju, režeći kao lavica koja hoće da je ugrize) G-ðA ORTANZ: (zastane) Šta vam je? Nije vam dobro? (Suzana Delisija brizne u plač) PIJANIST: (mrmlja) To su nervi, samo nervi... G-ðA ORTANZ: Bili to nervi ili nešto drugo, mala moja, samo nemojte praviti scene u orkestru! U ovom lokalu, mi smo predmet opšte pažnje. (Leonu) Potapšite je malo po leñima, neka misle da se zagrcnula. Samo bez skandala! PIJANIST: (tapše Suzanu Delisiju po leñima) Mačkice moja, mala moja kuco, pilence moje... G-ðA ORTANZ: Dosta s tom izmotacijom - maniste se tih tepanja. Možete na to trošiti vreme kad niste na poslu, šta me se tiče, ali sada ne! SUZANA DELISIJA: (Leonu, iznervirana) Dokle ćete tako da me gruvate! Mislite da to ne boli? (isprsi se pred g-ñom Ortanz) Volim ga i on mene voli, gospoño, ako baš hoćete da znate! G-ðA ORTANZ: Ne, gospoñice Delisija, neću to da znam! Mi smo ovde u hramu muzike. SUZANA DELISIJA: Gle, ti nje! Hoće da me ućutka u ime umetnosti. Mislite možda da ću se postideti? A, ne! Visko ja držim glavu! Nego kako! (dignute glave smešno korača po bini) G-ðA ORTANZ: (otrgne note kojima je Suzana mahala) Tražim od vas samo da čuvate te note. Vi i ne sanjate koliko sve to košta. Pogledajte samo! Note za "Kokarde i kukurikanje" potpuno ste izgužvali, a prava su retkost. SUZANA DELISIJA: (oholo se nasmeje) Retkost? Ma nemojte! Baš imate ukus. I to mi je neka muzika. Retkost! Nije nego! Kompozicija nekog Diveržea. G-ðA ORTANZ: U Benoasoovom aranžmanu, mala. A Benoaso je čovek koji se valjada razume u to. Žalosno je što moram da vas učim. Upoznala sam se s njim u kazinu u Roajanu, u zlatno doba tamošnjeg simfonijskog orkestra. To je bio muzičar! SUZANA DELISIJA: Meni su samo klasici bili hrana! Eh, da mi je sad tu Betoven! Ili Sen-Sans! GðA ORTANZ: U ovakvim lokalima, gosti igraju karte ili domine da bi zaborvili svoje sitne brige, svoje muke sa zdravljem. Potrebno im je da se utope u muziku prijatnu za

uho. A ova kompozicija je vedra, sva ustreptala, poletna. I podseća ljude na Francusku - njihovu rodnu zemlju, a to je uvek poželjno, naročito u kafanama. SUZANA DELISIJA: Ah, suviše sam nisko pala! Sva ta poniženja. prosto me ubijaju. Ta malograñanština me guši. Ne mogu sad da pevam veliku ariju iz "Vestalke"! Neću! Glas mi je slomljen. Lepo nisam više u stanju da pevam. GðA ORTANZ: (strogo) Velika arija iz "Vestalke" je na programu. Na štampanom programu. A izmene u programu ostavljaju uvek veoma loš utisak. Gospodin Lebonz nam je izričito zabranio da išta menjamo. Izmene zbunjuju goste. I zato - pevaćete! SUZANA DELISIJA: (skljoka se na stolicu i zacvili) Neću! Neću! Ne mogu! Moji nervi ne mogu to da izdrže! Leone, spasite me! Ova žena se prosto ostrvila na mene! GðA ORTANZ: Vi ste sitna duša. A gospodin Leon, i kao muškarac i kao pravi umetnik, moraće da se saglasi sa mnom. (Ode, vrlo dostojanstveno, da i drugim članicama orkestra podeli note) ERMELINA: Ja se u to ne mešam. Nije to moja stvar. All kad bi se ta samo usudila da mom Edmondu pokaže makar deseti deo tih simpatija kojima tako očigledno obasipa tog nesrećnog čoveka, meni bi lepo pao mrak na oči! Jednom sam, u Palavasu, malo izišla iz kazina, za vreme pauze i kad sam se vratila, njega nije bilo na podijumu. I znaš gde sam ga našla? LEONA: Ne. ERMELINA: U toaletu. Sa ženom što tamo radi. LEONA: Ma nemoj? ERMELINA: Kad ti kažem! S tom plavušom o kojoj se pričaju strašne stvari. S tom kakanom tetom! Možeš li ti to da shvatiš? LEONA: I šta je tamo radio? ERMELINA: Tvrdio mi je - posle - da je od nje samo tražio sitninu. Kao da sam luda da mu verujem! I znaš šta sam mu na to rekla? LEONA: Šta? ERMELINA: Ništa! Samo sam ga pogledala, evo ovako, ušla u odeljak za dame, i upitala: "Ima li tu papira?" LEONA: Ma nemoj! A on? ERMELINA: Ušao je u muški toalet, bez ijedne reči. Ali mogu ti reći da je sav bio prebledeo. Lepo se videlo kako se stidi. LEONA: Ako, tako mu i treba. GðA ORTANZ: (Najednom, otpozadi) Imala sam ja muškaraca napretek! Visokih, lepih, razvijenih. Istina, otkako mi je muž umro, i ja sam se smirila. Ali da znate - ako bi mi slučajno neki ustrebao... SUZANA DELISIJA: Molim? Sme li se znati, gospoño Ortanz, šta bi bilo kad bi vam ustrebao muškarac? GðA ORTANZ: Izabrala bih nekog lepše grañenog, eto! SUZANA DELISIJA: (preteći ustane) Ne dozvoljavam vam… PIJANIST: (pokušava de interveniše, smešan i nemoćan) Moje dame... SUZANA DELISIJA: Leon je lep! Ima grčki nos! GðA ORTANZ: Briga me kakav mu je nos! Ja tražim de muškarac ima široka ramena! PIJANIST: Moje dame… GðA ORTANZ: Moj pokojni muž - to vam je bio pravi trokrilni orman! Prosto bi me smlavio u krevetu! To je za mene ljubav!

SUZANA DELISIJA: Po vi ste prosto odvratni! PIJANIST: Moje dame… SUZANA DELISIJA: Mogu samo da prezirem sve te vaše nosače, kelnere, siledžije! Gadim ih se! Pre bih umrla nego što bih dopustila da me samo dotaknu svojim šapama. A Leon, Leon ima telo kao pravi mladić. Ni traga od stomaka! Pokažite joj, Leone! Ne dozvoljavam da se kaže kako niste lepi! PIJANIST: (preplašen) Suzana! Zer u orkestru? SUZANA DELISIJA: (sva ustreptala) Zašto ne? Ja se ponosim našom ljubavlju! Briga me šta drugi misle! Briga me za čitav svet! GðA ORTANZ: (pošto je pogledala ka dnu sale, najednom sva preplašena) Gleda nas gazda! Znate de ne voli nagvaždanja u orkestru. A naš ugovor se obnavlja i može da se raskine svakih petnaest dana. (Dovikne, vrlo uslužno) Odmah, gospodine Lebonz! Jeste li spremne, drage moje? "Kokarde i kukurikanja". Požurite. Samo što poletnije! Hajdemo. Pažnja. Jedan, dva, tri, četiri... (Svi su brzo zauzeli svoja mesta, i počinju herojsku, zvonku numeru. Za vrame te tačke, Suzane Delisija gunña, besno svirajući na violončelu) SUZANA DELISIJA: Ubiću se. PIJANIST: (vapi, svirajući) Suzana! (muzika) SUZANA DELISIJA: Pilulama za spavanje. PIJANIST: (svirajući, i dalje vapi, ali svakom prilikom drukčijim tonom) Suzana! (muzika) SUZANA DELISIJA: Baciću se u reku. PIJANIST: (prestravljen) Suzana! (muzika) SUZANA DELISIJA: (najednom, podrugljivo) Ali ne! To bi je samo obradovalo. Najzad biste bili njeni! Nego, znate šta ću sutra da uradim? Kupiću novu haljinu. Najskuplju koju imaju u "Malom parizu". Daću im sve što sam zaradila za dve nedelje! Pa nek pukne što ima toliku trticu da ti se smuči kad je pogledaš! PIJANIST: Suzana! (muzika) SUZANA DELISIJA: Volite li me, Leone? PIJANIST: Obožavam vas, ljubavi moja, i uvek ću samo vas da volim. (Muzika) SUZANA DELISIJA: Ne bojite se, valjda, smrti? PIJANIST: Sa vama? SUZANA DELISIJA: (egzaltirano) Da! PIJANIST: (pod sugestijom) Ne! SUZANA DELISIJA: Onda, kad već toliko nemamo sreće - da umremo zajedno! PIJANIST: (neubedljivo) Dabome... (Muzika) SUZANA DELISIJA: (svirajući,ona postaje sve mrgodnija, dok je muzika sve veselija) Lepa je to stvar - smrt... PIJANIST: (neubedljivo) Divna je! (Blistavi akordi. Kraj numere. Diskretan pljesak, tu i tamo, u gledalištu. Gña Ortanz se klanja publici, očarana, i gestom ruke daje znak orkestru da se takoñe pokloni. Onda poñe

da opet kupi note) GðA ORTANZ: Čuli ste kako nam pljeskaju. Pa, šta kažete? Znači da "Kokarde i kukuriknja" u Benoasoovom aranžmanu, ipak nisu za bacanje? Kakav uspeh, deco, kakav efekat! Jeste li samo videli? Ovakve stvari ščepaju čoveka, ne daju mu da diše! I svaki Francuz prosto zna da je ta muzika pisana za njega! (Dobaci Suzani Delisiji) To ne osećaju samo oni što ne vole svoju zemlju, oni kroz čije vene teče limunada! SUZANA DELISIJA: Mogu da vam odgovorim samo prezirom. GðA ORTANZ: Meni je patriotizam u krvi! Za vreme rata, kad nigde nije bilo posla, odbila sem da cele sezone sviram u Višiju. A znam neke koji nisu imali toliko obzira, neke koji su čak svirali za okupatora! SUZANA DELISIJA: Vaše aluzije me nimalo ne uzbuñuju, da znate. Tačno je da sam četrdesete godine svirala u jednoj pariskoj pivnici, ali naš se orkestar borio protiv okupatora. Čim bi u lokal ušli nemački oficiri, mi bismo se dogovorili da sviramo pogrešno. A pošto su se svi oni razumeli u muziku, trebalo je samo da nas jedan od njih potkaže. GðA ORTANZ: (podrugljivo) Koliko vas znam, vama sigurno nije bilo teško da pogrešno svirate! SUZANA DELISIJA: (ustaje, sva prebledela) E, pa ovo je zbilja isuviše! Ako se podcenjuje i moja umetnost, ako se ovde više ništa ne poštuje, odlazim iz ovih stopa... (Krene sa podijuma. Pijanist, bled kao krpa, potrči i stigne je baš kad je htela da ode) PATRICIJA: (Pameli) Stvarno preteruje, da znate, što tako napada Suzanu. Jer, ona sama, ako i nije za vreme rata svirala u Višiju, svirala je na radiju... PIJANIST: (pozadi sa Suzanom, trudeći se da je zadrži) Ta je prepirka zbilja smešna, kao i sve prepirke. Vaš talenat, Suzana, uopšte nije u pitanju... SUZANA DELISIJA: (gorko se nasmeje) I to mi je neki talenat! Možda ga uopšte i nemam! Pa dabome, kad sam ga neštedimice rasipala! Smešna stvar. Kažite i sami, zar nije sve to smešno? Ja, znači nisam ništa dala ni umetnosti, ni Francuskoj, ni tebi? PIJANIST: (ne zna šta će) Ne! Pa da! Samo bez skandala, Suzana. Preklinjem vas, samo bez, skandala! SUZANA DELISIJA: Za mene skandal više ništa ne znači. Dosta sam već trpela, Leone. Davala sam vam se u ponižavajućim okolnostima, u hotelima, nn hotelskim krevetima! (Viče kao luda) Na hotelskim krevetima! PIJANIST: (beneta, dostojan sažaljenja) Smirite se, Suzana, smirite se. Zar mogu hoteli biti bez kreveta? U svim hotelima ih ima. Bar u Evropi... i naravno, dešava se, kad je neko na putu... SUZANA DELISIJA: (smeje se, pomalo histerično) Na putu? Ta šta kažete! Zar smo mi igde putovali? Išli smo samo u drugi kraj grada, i to peške! Bili smo putnici kojima nikakav kofer nije bio potreban. Koliko sam samo morala da prepatim. Dosta mi je da se setim kako bi nas portir pogledao kad bismo zatražili sobu. Taj njegov pogled bi me unapred otuñio od vas... PIJANIST: Preterujete, Suzana... Taj portir je pristojan čovek, oženjen... SUZANA DELISIJA: (sarkastično se smeje) Pa da, obojica ste pristojni, oženjeni ljudi, i moji saučesnici! Kratka su, prekratka bila ta moja putovanja, Leone. Grlili smo se gledajući sat jednim okom, da se vaša jadna, voljena žena ne bi izbezumila što vas nikako nema... A ja? Zar nisam i ja bila jadna i nemoćna bar koliko i ona? PIJANIST: (tek da nešto kaže) Nije to ista stvar, Suzana...

SUZANA DELISIJA: (nastavlja, ponesena) :Bili smo putnici bez prtljaga., ali smo zato imali satove! Svako svoj. Na noćnom stočiću. Neki ljubavnici se zabavljaju osluškujući da li im srca kucaju u istom ritmu; a mi, mi smo ljubavne sastanke provodili brinući se da li nam možda satovi zaostaju... Ah, što mrzim ovaj sat, mrzim ga! (baci sat, i gazi ga) Eto, bacila sam gal! Izgaziću ga! Dajte mi i taj vaš! (Pokuša da mu ga otme) PIJANIST: (jadno, pokušava da spase svoj sat, i da podigne njen) LJubljena moja... Cela kafana nas gleda!... Srećom, staklo nije slomljeno... Zaboga, Suzana... Danas svi gledaju koliko je sati, svi žive s jednim okom na brojčaniku. Takav vam je danae život... SUZANA DELISIJA: Ah, dosta mi je takvog života! Bila sam slobodna žena, bez ikakvih predrasuda kako se to već kaže. Ali koliko okova vuku slobodne žene! I taj sat, i to je samo okov... Ja sam slobodna žena kojoj sat okiva ruke. Vrlo zabavno, nema šta... LEON: Rekao sam vam, već na početku, de ne smem rizikovati život svoje nesrećne, bolesne žene. A vi ste odgovorili da će naša velika ljubav moći to da podnese. SUZANA DELISIJA: (i sad izgleda smešna, ali u njenom vapaju kao da ima pravog bola) E pa eto, naša ljubav nije bila dovoljno velika. Giljotinirale su je kazaljke na satovima. Utopila se u lavorima, s decom koju sam mogla da imam. Deset puta sam vam predložila da se ubijemo, Leone. Umreti zajedno bi bilo rešenje! Sve utopiti jednom zauvek i oca, i majku, i decu, a ne samo decu. To je bar bilo lako! PIJANIST: Samo je izgledalo lako, ljubavi moja... Ipak, nisam imao pravo da je ostavim... SUZANA DELISIJA: (viče) A imali ste pravo da mene ostavljate, svakog dana, čim proñe četrdeset pet minuta. Baš sam ja neka smešna usedelica: toliko sam se dugo čuvala, da bih na kraju, eto, bila nečija žena po tri četvrt sata na dan. Tačno u minut! I to na dva časovnika! Divota jedna! PIJANIST: (smešan, ispravlja je) Ne, nego, sat, sat i po! Ženi sam rekao da radim čitav sat duže, znate i sami. SUZANA DELISIJA: (i ona je smešna, ali i nekako dirljivo) Dobro, a odlazak i povratak? Imala sam pravo da budem žena samo na suprotnom kraju grada. Jer, bliže bi neko mogao da nas vidi. Zato smo i išli, istina, uporedo, ali vrlo oprezno, kao da se ne poznajemo... PIJANIST: (trudeći se da bude poetičan) Zar je to važno kad se neko voli! Zar vreme uopšte igra neku ulogu! SUZANA DELISIJA: (ozbiljno) Još kako. I to ogromnu. To sam najzad shvatila. Kao i to da se život na kraju krajeva, samo od toga i sastoji. (Konstatuje) Samo sam gubila vreme... Smešan izraz, zar ne? Moje vreme je prošlo, i sad mogu moliti Svetog Petra koliko hoću da mi ga vrati, ništa ne vredi. (Upita ga, najednom uzbuñena) Koliko je kod vas sati, Leone? Da li nam se satovi slažu? Kod mene je četvrt do jedanaest. PIJANIST: (mahinalno pogledavši svoj sat) Kod mene je dvanaest minuta do jedanaest. Još smo na dužnosti, Suzana. Popnite se na podijum. Razgovaraćemo o svemu tome u pauzi, ljubavi moja. Imaćemo na raspolaganju punih petnaest minuta. SUZANA DELISIJA: (gordo) Hvala vam lepo. Ja više nisam na dužnosti. GðA ORTANZ: (sišavši s podijuma, besno, prigušeno, Suzani) Dobro, dokle to mislite da se tu istresate? Gazda nas gleda! Hoćete valjda da nas sve razjuri, zloćo jedna? Je li vam to namera, a? SUZANA DELISIJA: (dostojanstveno) Ne, gospoño. Bar što se mene tiče, stvar je gotova. Ja najzad prestajem da vam pogrešno sviram. Zbogom, gospoño. Ostavljam vas.

Samo, moram vam dati za pravo, on je zbilja žgoljavko. (Poñe, pa se gordo okrene i upita) Nadam se da imate tačan sat? (prsne u smeh, pa ode) GðA ORTANZ: (dovikuje joj) Platićete vi pet stotina franaka kazne kao ništa, mala moja! I da znate, zameniću vas već u subotu! PIJANIST: (prišavši, pognute glave) Nije joj lako, gospoño Ortanz. Ne treba tako da joj se svetite. (Kukumavči sedajući za klavir) Treba da se stidite. GðA ORTANZ: Vi treba da se stidite, gospodine Leone, vi što i ne hajete za svoju jadnu, bolesnu ženu. A ova, vidite koliko je histerična, ta bi još bila u stanju da ode i da joj sve ispriča, tek onako, da bi sebi dala oduška. PIJANIST: (očajan) Dosta, dosta! Ja to ne mogu da izdržim! GðA ORTANZ: Znam ja dobro muškarce, gospodine Leone. Niste vi prvi, mnoge sam ja već ukrotila.. Čoveku je potrebno malo zadovoljstva, prirodna stvar. Niko vam, u vašoj situaciji, ne može zbog toga prebaciti. Samo, trebalo bi da se oslonite na neku ženu koja zna šta je život i koja će ga prihvatiti takvog kakav je. I da znate, maločas sam vas slagala. Uopšte ne smatram da ste tako mršavi. Možda malo vitkiji, ali mene bas to privlači, zbog mog materinskog instinkta. (Ćušne prst u njegov okovratnik) Oh, kako mu je vruće, kako se znoji naš mali nevaljalko! Pa ipak ne da da ga maze! A toliko bi mu bio potreban neko ko bi se starao za njega... PIJANIST: (oplakuje sam sabe, držeći se za glavu) Te scene mi prosto kidaju nerve. Jer ja... ja sam umetnik! Nisam stvoren za život... GðA ORTANZ: Pomoći ćemo vam, mali moj, pomoći ćemo vam, 'ne brinite. Ja vas savršeno razumem. Zar vredi praviti scene zbog sitnica? Zar nije dovoljno malo diskcretnog zadovoljstva pa da čovek bude srećan? Zaboga, pa vi ste sav u goloj vodi. Treba de promenite okovratnik, mišiću moj. PIJANIST: (herojski, mada je slomljen) Posle „Tanhojzerovog marša". Pre toga ništa ne vredi. (Jadikuje) Nemojte misliti da ne volim svoju ženu. Dvanaest godina, to je nešto što se ne može zaboraviti! Trebalo je da je odvedem u bolnicu. Ko bi mi zbog toga prebacio, kad joj već nema leka? Ipak, ostavio sam je kod kuće, mada je tako bolesno ljubomorna. Uzeo sam neku bedinerku, našao jednu na koju mogu da se oslonim. Ali, to košta! Još kako! I eto, neki put se osećam tako ssm... GðA ORTANZ: Treba vam neko da vam pomaže, a ne da vam samo staje na muku. Neko ko bi saosećao s vama. PIJANIST: (jadikuje) Ja sam vam kao te strune – lako se kidam... GðA ORTANZ: Vi ste umetnik. A umetnici, van svoje umetnosti, ne treba da se uzbuñuju. Malo zadovoljstva - to da, ali to je sve. Inače, treba da se potpuno predaju muzici. Jeste li primetili de je ta šašavica bila jedina koja je u orkestar unosila nemir? PIJANIST: I ona je kao struna. . . GðA ORTANZ: Da, ali isvirana. Kako je samo mogla da ode iz čistog kaprica? I to baš kad treba da zasviramo „Kubansku požudu".. Leona, budite dobra, mala moja, pogledajte šta je s tom glupačom. Sigurno cmizdri u klozetu! (Leona ustane i izañe) Lepo je to biti osećajan, ali pre svega treba vršiti svoju dužnost. Ovako su i naša meste ugrožena. Gazda se neprestano vrzma po sali. Ne znam šta mu je večeras, stalno nas drži na oku. (Opet počinje da deli note) PATRICIJA: (nastavlja razgovor sa Pamelom, začudo u prijateljskom tonu) Nema šta, odvratno se ponela prema njoj. I dokle ćemo, prvo i prvo da govorimo o ratu? Eto, i ja sam, kao i svi, pružala otpor neprijatelju: svakog sam dana slušala radio London. Šta sam

drugo mogla? Majka mi je već bila stara, morala sam nekako da se pobrinem da i ona koji put okusi nešto bolje. PAMELA: Stara još živi s vama? PATRICIJA: (nasmeje se, kratko i pomalo kiselo) Pa da. Jadna moja Bubica! Tako joj tepam. Ona je sad moja beba. Rešila sam da joj se potpuno posvetim. NJoj i mojoj umetnosti. Ni na šta drugo ne mislim, osim na svoj stančić. PAMELA: A ja, vidite, ne bih mogla. Kad god svratim do mame, vidim da mogu biti sasvim zadovoljna. Istina, mama živi na periferiji Pariza, ali još radi kao nastojnica, pa joj nije loše. „Zdravo, mamice. Kako si mi, mamice?“ A onda zmišljam da sam opet njena devojčica. Onda mi skuva pasulj sa ovčetinom, pasulj je, znate, njena slabost, Ali zakačimo se već posle trećeg zalogaja, i reč po reč.. počnu da lete tanjiri, a ja - put pod noge. PATRICIJA: (lukavo se nasmeći) Vodim i ja male čarke sa svojom Bubicom, nemojte misliti.. Što je starija, sve je više nalik na pravu devojčicu. Stalno nešto izvoljeva. Ali ja sam s njom vrlo stroga. Kad pokuša, ñavolica, da mi ukrade neku bonbonu, pljes! Dobro je zakačim po prstima. A ona: "Jaoj, jaoj!" Malo slinim, ali onda me bolje sluša. Muka je samo kad treba da ide u klozet. Nikako da je naučim da mi na vreme kaže, nevaljalica jedna, redovno uprlja gaće. PAMELA: To su prolazne teškoće, valjda će vremenom proći. PATRICIJA: Bliži se već osamdesetoj, i zato nemam mnogo nade. Ali zato sam neumoljiva. Presvlačim je triput na dan, a ako se u meñuvremenu ipak zaboravi, tim gore po nju. Samo, što ta ume da bude lukava. Neki put, potpuno sam obučena, navukla sam i rukavice, i spremam se da poñem kad, eto ti nje, hoće nošu! PAMELA: Treba sa njima biti je čvrst. Moja mala, kada je bila sa mnom ... PATRICIJA: (prekine je) A znate šta je zimus izmislila? Počela je de sisa palac! PAMELA: Meni je mama mazala prste senfom. Ali za starije ne znam... PATRICIJA: Senf! Nije nego! Pa ona ga obožava, jedva bi to dočekala! Uopšte, strašno voli baš ono što joj škodi. Eh, kad bih joj samo dopustila da jede sve što hoće! Kad god je uhvatim, dobro je, bogme, pljesnem. Ne dam joj slatkiše. To je najviše pogaña. Kad bih tu popustila, sve što zaradim otišlo bi na to. Ali ja sam tu vrlo odlučna. U kući nikad ne sme da bude slatkiša. Kad joj neko donese bonbone od čokolade, ja ih sakrijem, pa joj dajem po jednu, i to samo nedeljom, ako je bila dobra. Da je samo čujete kako slini pred ormanom kad joj ih ne dam! "Bonbonu! Bonbonu!“ Prava beba! PAMELA: Pa, to je za njeno dobro. Inače, samo bi joj se kvarili zubi. PATRICIJA: (opet se onako nasmeje, kratko i kiselo) Jadna moja Bubica, ona ih uopšte nema! Ali ja to sve iz principa, razumete. Kad bih jednom počela da joj popuštam... PAMELA: Ipa, život vam nije baš veseo, kad tako morate svakog dana. PATRICIJA: (ozbiljno) Za mene je velika satisfakcija što znam da vršim svoju dužnost. Mama je, uz moju umetnost, za mene sve. I zato se rado žrtvujem. Verujte, mogu to da kažem bez lažne skromnosti: ja sam uzorna kćer. Samo, i ona ima da se ponaša kako treba. PAMELA: Ja sam svoju kćerčicu odvela na selo. Pošto me je ovaj posao odvojio od muža, šta sam drugo mogla? Jer, ja sam žena, meni je potreban muškerac. A muškarac se nikako ne može privići na neko dete. Pa čak i ako bi se slučajno neki od njih i privikao, znate kako je, danas - sutra ga promenite.. Ali zato sve što zaradim ide na njene haljinice. Volim da mi lepo izgleda. Hoću da bude prava damica. Sada joj je tek pet godina, ima

jednu haljinicu u kojoj izgleda kao prava mala princeza, sve tako s nekim trakama, i sa žipončićem... Koštala me je dvanaest hiljada franaka! Kao što vidite, kad se radi o njoj ne gledam na pare. Poslala sam i uputnicu da joj naprave trajnu. A i jednu malecnu bočicu laka za nokte, i ruž za usne iste boje. Da ste je samo videli, onako s lakiranim noktima i namaZanim usnama... Da je pojedete! Srce mamino! U njoj prosto vidim sebe. Zato i obožavam tu moju curicu. Ona je moj portret. Nažalost, nisam mogla duže da ostanem s njom, posvañala sam se sa Fernanom, nije hteo da izañe iz kola, a nije prestajao da trubi. "Mama, mama", vikala je moja malecka, "poljubila si me samo jedanput!" (Uzdahne) Toliko bih želela da duže budem s njima! Ali šta ćete, život nas vuče na svoju stranu. Ipak, dobila je tu diivn haljinicu. Posle će ionako samo toga da se seća. PATRICIJA: Pravi umetnik mora da ima srca. Prijateljice mi stalno govore kako bi trebalo da je odvedem u Dom staraca, gde bi imala svu negu i sve što joj treba. Naravno, bilo bi joj tamo bolje nego kod kuće, gde je skoro uvek sama, zato što, eto, moram da radim. Ali šta ćete, prosto ne mogu... Više volim da je strogo kažnjavam kad se ukaki, jer bar znam da vršim svoju dužnost. Ipak, majka mi je. Kada mi govore: "Patricija, vi ste prava svetica!", ja samo kažem: "Šta mogu kad sam takva." PAMELA: Pa da, i kad bi neko mogao da se promeni, ne bi se promenio nabolje! Eto, je, ja sam mogla da ostanem s njenim ocem, i da je sama odgajam. Istina, zatekao me je sa Žoržom, ali verovao mi je da je to bilo prvi put. To su stvari koje se dešavaju u svakom braku, obično se izglade, naročito kad je tu još i dete, ali Žorž mi je rekao: "Ja odlazim u Nicu." Da znate, u prvo vreme, činilo mi se da ne mogu bez tog čoveka. Bila sam prosto luda. I ostavila sam malu. Ali eto raskinula sam sa Žoržom već posle dva meseca. Samo, otkud sam, onda, mogla da znam? Šta ćete, takav je život. PATRICIJA: Ali -možda je vaš muž bio voljan da nastavi život sa vama? PAMELA: Pomišljala sam ja na to, pogotovu zbog male. Još nismo bili razvedeni, a i on vam je bio takav čovek, trebalo je samo da se pojavim i sve bi se sredilo u krevetu. Spakovala sam se, zato, i krenula kući. Ali u vozu sam se upoznala s jednim čovekom. Bili smo sami u kupeu, znate kako je... (Uzdahne) Kad samo pomislim da sam joj nosila divnu haljinicu od čipke, sa šeširićem i torbicom u istom tonu! Šta sam mogla, sve sam joj to poslala poštom... Ipak, bila je sigurno prezadovoljna, lepotica mamina. NJene drugarice u školi prosto su crkavale od ljubomore. Mala mi je pisala kako joj stalno govore: "Blago tebi što imaš takvu mamu!" Eto, i ovde sam joj kupila najlepšu haljinicu, u mornarskom stilu, sa keceljicom od prave svile. Sve bih ja za nju učinila! PATRICIJA: I ja bih za svoju majku. Žrtvujem se, sve joj pružam, ali zato je dužna da me sluša bez pogovora, inače, zna se, dobro je šljepnem, i ne dam joj bonbone. Ako sam se potpuno posvetila samo njoj, neka mi onda bar bude zahvalna. LEONA: (vraća se) Svuda sam je tražila, nije ni u toaletu. Istina, jedna kabina je zauzeta, ali se nisam usudila da kucam. Bojala sam se, možda je neki gost... GðA ORTANZ: E baš je prava zloća. Ipak, da sviramo "Kubansku požudu", šta možemo... Gospodin Lebonz je maločas pogledao sat, sigurno se pita šta gnjavimo. Ermelina, brzo, na mesto! Kape na glave! Reći ćemo da ima trovanje stomaka. To se prošle nedelje desilo jednom gostu, jeo je neke pečurke. ERMELINA: (seda, uz Leoninu pomoć, dok gña Ortanz deli note) Baš je jadna, koliko mora da pati! Ja to potpuno razumem, jer, znaš, ljubav katkad prosto ubija. Jednom sam rekla Edmondu, i to pravo u lice: "Edmonde, ko voli, taj se ne šali. Ako te ikad zateknem s nekom drugom, ima da zažmurim i da ispraznim šaržer! Ženi koja je toliko prepatila,

kao ja, svaki naš sud će da oprosti! Zašto inače imamo zakone!" PIJANIST: I šta ti je odgovorio? ERMELINA: Ništa, ali baš je bio počeo da zeva pa je prestao, i uzeo novine. PIJANIST: Ma nemoj! ERMELINA: Nego šta! Lepo sam videla koliko je to na njega delovalo. GðA ORTANZ: Dakle, počinjemo! Samo temperementno, Što osećajnije! (Diskretno lupne gudalom o pult i odbroji četiri takta. Orkestar zasvira "Kubansku požudu"; sinkopiranu kompoziciju, punu čulnosti. Sviračice su stavile kape na glave, i sad su u punom zamahu. Leona je ostavila flautu, i svira na nekom egzotičnom instrumentu. Kompozicija ima refren koji svi, u orkestru diskretno pevuše, već po običaju. Kad proñe prvi refren, najednom se začuju, mada prigušeno) ORKESTAR: "Kuba zna šta je strast - Šta je strast, šta je slast! Kuba zna čari sna! Kuba zna šta je strast Šta je strast, šta je slast!" (Muzika) PAMELA: (najednom, prigušeno, Patriciji) Na mene vaj refren strašno deluje! Koliko je zanosan čudo jedno! PATRICIJA: (kiselo, svirajući) Nije to nikakva muzika. PAMELA: Da, ali podseća na ljubav. Ne možete vi to da razumete, mala moja. Kad bi vam muškarci bili u krvi kao meni... Eto, taj Žorž, na primer. Eh, da vi samo znate koliko sam žalila za njim! Što me je taj tukao! I uopšte, bio je glup, neverovatno giup. Pravi tikvan! Ali noću... Na kraju krajeva, šta i pa imamo danju da pričamo?.. Zar zbilja nikad niste spavali s muškarcem? Baš nijednom? PATRICIJA: Ima pitanja koja ni žena ženi ne treba da postavlja. Već sam vam rekla da sam sve dala svojoj umetnosti i svojoj jadnoj Bubici. (Muzika) ORKESTAR: "Kuba zna šta je strast - Šta je strast, šta je slast! Kuba zna čari sna! Kuba zna šta je strast Šta je strast, šta je slast!" (Muzika) GðA ORTANZ: (prigušeno, pijanisti) I pre svega, ona je kost i koža! A u ljubavi treba mesa. Omalenog muškarca, kao što ste vi, gospodine Leone, žena treba da prigrli, da ga ututka, treba da mu bude toplo, da se pričvrlji uz nju, kao da se u njoj krije. Jedna malo punija žena, koja zna šta je život, prava je majka svome ljubavniku! PIJANIST: (najednom zacvili) Ah, moja mama... samo me je ona volela! GðA ORTANZ: Ja ću ti biti mama, pilence moje! Izgubićeš se u mom naručju, na mojim

grudima. Samo na njih i misli svaki takav mršavko, jer sam nema ništa suvišno. PIJANIST: (i dalje cvili) Ah, mamice moja! (Muzika) ORKESTAR: "Kuba zna šta je strast - Šta je strast, šta je slast! Kuba zna čari sna! Kuba zna šta je strast Šta je strast, šta je slast!" (Muzika) PATRICIJA: (najednom, prigušeno) Samo, nemojte misliti da je meni lako. Neki put, kad se svlačim, pogledam se u ogledalo na ormanu. I vidim lepa sam. Lepa još kako! Stomak mi je ravan, Butne glatke. Ali eto, ne mogu, pa, ne mogu. PAMELA: (blagonaklono) Ipak, to bar nije teško! (Muzika) ORKESTAR: "Kuba zna šta je strast - Šta je strast, šta je slast! Kuba zna čari sna! Kuba zna šta je strast Šta je strast, šta je slast!" (Muzika) ERMELINA: (takoñe prigušeno, Leoni) Znaš, taj moj Edmond, to ti je veliki prostak. Prava svinja. Taj ne zna za lepu reč. Bože sačuvaj! Semo ćuti. Kao riba! LEONA: Baš je volina. ERMELINA: Pa ipak, moj je... Kao da je deo mene! Kad nekud ode, kao da nisam više čitava i samo čekam da se vrati. Da me nekako dopuni. Ne znam da li me razumeš? LEONA: To je bar jasno. Ne radi se tu o njemu, nego o tebi. ERMELINA: Zato će i da dobije svojih šest metaka ako samo pokuša da se približi nekoj drugoj. Pam! Pam! Pam! Pam! Pam! Pam! LEONA: I gotovo! ERMELINA: Takva ti je ljubav... (Muzika) ORKESTAR: "Kuba zna šta je strast - Šta je strast, šta je slast! Kuba zna čari sna! Kuba zna šta je strast Šta je strast, šta je slast!" (Kraj numere. Orkestar kao da se sasvim promenio. Dugi, aplauz.. G. Leon, pijanist,

najednom se obrne na svojoj stoličici kraj klavira i grozničavo poviše, još uvek sa meksikanskim šeširom na glavi) PIJANIST: E pa da znate baš me briga! Žena mi sigurno plače, na onoj njenoj fotelji... A i ova ovde, sam zna da plače i da se uzbuñuje. Vrlo važno! (Vikne, skoro pomamno) Baš me briga! Dosta sam se mučio plačući s njima, i to po dvaput na dan: prvo u hotelskoj sobi, onako go, a onda obučen, kada se vratim kući. Mršavio sam, lupao glavu šta da radim, jadikovao, patio od kiseline u s tomaku, ali u stvari, priznajem; u dubini duše briga me za sve to! Koji put se izvučem sasvim sam, i odem do obale Šere, tamo gde su izgradili plažu i kupalište, pa ih gledam, gledam žene kako se sunčaju, pravim se ravnodušan, kao da se tek onako šetam ili nekoga tražim, a ne tražim nikog. Ja stam kao sunce, milujem ih pogledom od glave do pete! Gutam ih očima! Uzimam ih polako! Natenane! Ja ih menjam jednu za drugom! Crnke, plavuše, riñokose, ofarbane, mršave, debele! Sve odreda! Po volji! One sasvim mlade i neiskusne i njihove majke što znaju znanje! Sve mi se one nude, vrckaju zadnjicama, a bogznakako su fine kad ih obučene sretneš u nekoj poslastičarnici. Pružaju mi od sveg srca, kad na tanjiru, sve najlepše što imaju, sve ono najskrivenije, onako opružene, razgolićene, koliko god se može, samo da ne bi bio straćen nijedan zračak sunca! Čitale su u ilustrovanim časopisima kako treba ravnomerno da pocrne. (Viče, cereći se) Da se ispeku! Kao na žaru! Na roštilju! Na roštilju! A ja sam šef te kujne! Ja sam Neron! I Tiberije! Sve su one moje! Sve redom! A katkad i po nekoliko odjednom! S nekima od njih sam nežan, slatko ih milkim, čak im i tepam, ali zato druge bičujem! A poneke od njih posle svega šaljem na gublište! (Zadihan je i malaksao, pa dodaje skoro lirski) Znam, mogao sam to i s kurvama, ali prvo, valjalo im je prići, a to itekako košta, i drugo, bojim se boleština. Ali ko je mogao slutiti da se zadnjice poštenih žena, i to onih najlepših, jednog dana pripadati nama, svima nama. I i to besplatno! (Najednom poviče kao lud) Živele plaže! (Doda, naglo menjajući ton) Jedna velika plaža, i na njoj sve one gole golcate. Takvo je nareñenje. Inače - smrtna kazna! GðA ORTANZ: (užasnuta) Gospodine Leone! Petliću moj! Ne smete se toliko uzbuñivati u orkestru! Smirite se, zaboga! Gazda nas gleda. (Najednom se, odnekud, kao iz daljine, začuje neki pucanj, a onda, prigušena graja. G.Lebonz i jedan kelner pretrče preko scene. G.Lebonz se uskoro vraća, sav van sebe) G.LEBONZ: Gde li sam vas samo našao, da me ko pita! Mislite da Vas zato plaćam, svinje jedne! Da se ubijate u kafanskom klozetu? I to baš onda kad je najveća navala gostiju! Da im pokvarite raspoloženje! Sutra uzimam drugi orkestar! A sad svirajte! Ta svirajte kad vam kažem, budale! ... Brže, brže! Veselo! Da se sve trese! Gosti ništa ne smeju ni da naslute! GðA ORTANZ: Je li mrtva? G.LEBONZ: Ne znam! Sad će da probiju vrata. Otišli su po lekara. Ta svirajte, bogamu! Hoću muziku, i to smesta! Rekli smo onim gostima tamo da je pukao onaj veliki aparat za kafu. (Opet žurno ode u pravcu toaleta. Gña Ortanz, sva izbezumljena, pohita da promeni note. Muzičarke su unezverene i sapliću se jedna o drugu, obaraju pultove) GðA ORTANZ: Brzo, deco, brzo! Preskačemo veliku ariju iz "Vestalke". Šestu tačku! Moramo da uzmemo nešto drugo! Uzećemo "Gavotu malih markiza" i ... Ah, glupača jedna! Kazala sam ja da će nam ta doneti nesreću! Šta joj je samo trebalo da se ubije? Sem ako nije htela da nam pravi neprilike! Brzo, one šešire! Samo živo! (Ostali su grozničavo seli na svoja mesta. Svi su stavili na glave smešne kartonske šeširiće u stilu

Luja XV) Da brojim? Hajdemo. Jedan, dva, tri... Graciozno! (Orkestar počinje "Gavotu malih markiza", stilizovanu kompoziciju, laku i gracioznu, sviraju je veselo, trudeći se da im lica, pod šeširićima u stilu Luja XV, budu što vedrija, dok ih strogo posmatra gazda koji se već vratio. Kelner opet trči preko scene, a za njim lekar. Orkestar i dalje svira, uz graciozne, naglašene gestove zavesa pada) K R A J