1

BAСКРШЊИ ПРЕОБАРАЖАЈ

Истинита прича о покајаном убици

Превела и приредила: Милена Тејлор

Манастир Подмаине

Православна едиција Стазе, књига 3

С БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА

АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПИРМОРСКОГ

Г. АМФИЛОХИЈА

2

Тома Рисков је живео у деветнаестом веку и био један од најокрутнијих убица у Русији. Ово је истинита причао о томе како је Бог тог окорелог злочинца огњем покајања преобазио у светитеља. Ова прича ће за сва времена остати један од примера покајања и спасења, посебно за оне који тако дубоко падну у грех.

ПРЕДГОВОР

Шта раздваја светлост од таме, радост од туге, живот од смрти, добро од зла? Иако наизглед супротни и далеки, у суштини их раздваја само једна танка нит, једном речју, један додир и један трен. Такав један тренутак се показао пресудним у животу Томе, главне личности ове приче која се граничи са фантасиком, иако је истинита. Наравно, ништа се није догодило случајно, већ је то био тренутак Пасхе, чије је значење прелазак, путовање. Пасхом су Јевреји назвали свој излазак из египатског ропства и пут ка обећаној земљи, слободи и радости. Такво се путовање збило и у души овог човека, који је себе потпуно предао у руке духовног Мојсеја, Исуса Христа, и био вођен до места где је само Он могао узети његову душу. Његова душа, очишћена најдрагоценијим миром – сузама истинског покајања – и просвећена искреним намерама, беше одведена на пут повратка у духовну Обећану Земљу. Донео је достојне плодове покајања и постао попут града који на гори стоји (Мт. 5, 14). Тома Рисков, бивши затвореник, некад окрутни убица и страх и трепет цеелог друштва, као други Савле (Дап. 9, 1-9) се преобразио у живог проповедника христове љубави и постао светитељ своје земне отаџибине! Ко би то очекивао и ко би се томе надао? Што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18, 27), јер Он је рекао: ставио сам пред вас живот и смрт… изабри живот (5. Мој. 30, 19). Прича која следи одликује се јасноћом и радује својом једноставношћу, истинитошћу и ћивошћу. Чак се моће рећи да подсећа на причу о пророку Давиду, жени блудници која је помазала Господа, разбојнику на крсту, царинику, светом Павлу и светој Марији Египћанки. А и шта је природније од тога кад се зна да је људска душа иста, да је Христос исти и да је покајање исто! Читалац је причом заокупљен све до последње странице. Веома је тешко задржати сузе, поготово ако је читалац имао слично искуство покајања. А ко није, молимо се да то убудуће буде, јер док год има греха у свету, људима је потребно покајање. Маран ата; Господе, дођи! Старац Иларион О Пасхи, 2000. Год. Нови Скит, Света Гора

3

БЕКСТВО

Усташе на ме у дан невоље моје, али ми Господ би потпора

(2. Сам. 22, 19).

Почетком деветнаестог века затвор у уралском граду Тобољску био је препун. Но у тој страшној сибирској тамници један од робијаша се посебно издвајао. Изгледао је помало застрашујуће, а његов бес је просто било немогуће спутати. Био је то Тома Рисков.

Тома је био крупан плавокоси младић од око двадесет четири године. Из његових тамноплавих очију избијао је некакав неприродан пламен мржње а од његовог погледа би се људи просто следили. Пуне тамноцрвене усне увек су му биле суве и испуцале. Био је грађен попут каквог атлете. Задивљујућа снага овог робијаша била је видна и по његовим снажним рукама.

Овај необични младић био је због убиства осуђен на доживотну робију. Но он је упорно одбија да призна да је починио тај злочин. У затвору, али и у цеелом крају, су веровали да је реч о лажном сведочењу Томиних непријатеља и да је заиста у питању судска грешка. Таквом мишљењу допринели су и Томини свакодневни изливи гнева и грчине због добијене казне. Није престајо да понавља да је невин и да ништа слично није учинио. Из дан у дан је упорно викао: ‘’Невин сам’’Пуститем!’’ Видећи да нико не реагује на његове болне повике, почињао би да удара главом о зид. Чинио је то све до крви и притом је подсећао на побеснелу звер у кавезу. Обично му се у очима огледала немоћ, као код какве прогоњене животиње. У једном тренутку на уста би му потекла пена, баш као код бесног вука који је спреман да растргне свој плен. У загушљивој сибирској тамници робијашима се често чинило као да је време стало. Зато су такве сцене помало забављале оне смелије затворенике. Што су га више посматрали, то им је све више личио на разјареног тигра који је управо побегао из гвозденог кавеза. Но кад би се Тома мало примирио, најчешће би му се на лицу огледала страшна мржња, и то чак и према онима који су се налазили у истом положају. Kако је време пролазило, Тома се све више затварао у себе и све више је личио на прогоњеног и испребијаног вука. То је некима од најокорелијих злочинаца био повод да га прозову крвожедним Томом. И што се Тома више због тога љутио, то су га они све чешће тако ословљавали. Био је то њихов начин да му напакосте. Немоћан да их спречи у томе, само би шкргутао зубима, чврсто стезао песнице и почињао убрзано да дише, што је био знак да следи излив страшног беса. Но Тому нису злостављали само затвореници, него и стражари, они који су по дужности у ствари требали да га бране. Не само да би се придружили робијашима у вређању, него су га и немилосрдно тукли. Батине су биле њихов метод да неког од робијаша уразуме и смире, што и не чуди јер они нити су знали шта је разумно нити шта је смирење. И тако је Тома постепено потпуно прекинуо контакт и са једнима и са другима. Но зато је почео да разговара сам са собом. Погледа подивљале звери и дрхтавих усана неретко је гласно претио: ‘’Осветићу се свим злочинцима који ме овде држе

4

потпуно невиног! Невин сам, невин!’’ Били су то очајнички вапаји беса, али и најдубљег људског бола. Чинило се да са сваким данамо све теже подноси те страшне патње. Тамница је за њега била прави пакао на земљи. Пао је у очај и чврсто одлучио или да побегне или да сам себи одузме живот. Дани су неумитно пролазили, и дани и године. Тако је минула и трећа година Томиног мучног робовања у страшној тобољској тамници. Још једно лето је било на измаку и шкрто сибирско сунце замениле су обилне јесење кише. Таквог једног дана киша је лила без престанка. Чинило се као да се небо отворило и да прети поновни потоп. На помолу је била опасност да труле затворске дашчаре сваког ренутка нестану у тој неукротивој бујици. Као да је неко невидљив желео да спере црне наслаге греха и прљавштине сваке врсте. Полако се спуштала ноћ и неспокој затвореника, стражара је постајао све већи. Само се Тома дубоко у срцу радовао тој страшној непогоди. Дубоко у ноћ небо су запарале муње а громови су почели да један другог сустижу. Вода је све снажније продирала у тамницу и претила је опасност не само зградама, него и људима. Више се није имало куд па је управник затвора наредио да осуђеници помогну у заустављању водене стихије. Тишину су запарале затворске сирене! У страху за живот, затвореници су здушно прионули на посао. А кад је живот у питању, више није важно које стражар, а ко робијаш. Но једино Тома није заборавио на ту разлику. Користећи таму између две муње, неприметно се све више и више удаљавао до тог језивог места. Околне сибирске шуме, препуне звери, чиниле су му се подношљивијима од тобољске тамнице. У њој је схватио да животиње убијају само да би преживеле, а да човек човека мучи и убија из неких нељудских побуда. Схватио и дубоко у срцу то и сам прихватио. Зато је и убио двојицу стражара који су се дали у потеру и у свом жару зашли дубоко у шуму. Чинило се као да су се те ноћи уморили и сами громови и муње. На небу није било више ни једног јединог облачка. Само је шкрто сунце безуспешно покушавало да загреје промрзле затворенике. Но чак и они најокорелији робијаши су се следили кад су чули на какав свиреп начин је одбегли Тома убио двојцу стражара. Постало им је јасно да се Тома Рисков уопште није шалио кад је преио да ће се осветити свима који су га невиног држали у тамници. Страх је завладао не само у Тобољску, него и у целој околини. Људи су предузели све што су могли како би се заштитили. Реаговале су чак и војне власти. На вест о одбеглом убици, одмах су послали специјалне јединице са псима трагачима да пречешљају околну шуму и да га ухвате по сваку цену. Објављен је његов лични опис и понуђена награда од 1000 сребреника за његову главу. Али све је било узалуд! Чинило се да је номогуће скрити се пред таквом потером па су људи почели да верују да су одбеглог робијаша растргле дивље звери. Било је за неповеровати да би могао умаћи толиким шакалима. Но осим страха, још једно осећање је завладало срцима многих људи. Кад су видели потерницу, нису могли да верују да им се смеши тако велика сума новца. И дали су се у потрагу! Али све је било узалудно тако да им је само преостало да сањаре о награди. Није била реткост да се тих дана чује: ‘’Штета! Заклео бих се светом Сергију да се земља отворила и прогутала тог злочинца!’’

5

OСВЕТА

Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју;

глава моја неће одбацити, ако ће и више (Пс.141, 5).

Нити се земља отворила и прогутала Тому Рискова нити су га, пак, шакали растргли, него га је Сам Господ милошћу својом штитио од беса. Но Господ ништа не чини против наше воље јер Он Сам нам је дао тај највећи дар – слободу да својом слободном вољом изаберемо да ли ћемо ходити Његовим стазама или пак странпутницама, далеко од Његове љубави. Две године није било ни трага ни гласа о одбеглом робијашу. А онда је једног јутра, као громм из ведра неба, одјекнула страшна вест о убиству Касимира Петрова, управника тобољског затвора. Тог строгог и уистину суровог човека многи су по злу памтили, особито затвореници. Тома Рисков га је посебно запамтио. Није могао да му опрости претрпљена мучења и након две године суздржавања жестоко се осветио. И најокорелије робијаши су били шокирани кад су чули да је управнику раполућена глава, баш како и оној двојици стражара у ноћи бекства Томе Рискова. Касимир Петров је убијен у свом кревету, на којем је Тома оставио следећу поруку: ‘’Ето, старо псето, добио си оно што си и заслужио. Враћам ти дуг за све што си ми учинио!’’ Ова порука је изазвала страха колико и само убиство, јер није остаљала ни најмање сумње да је злочин извршио Тома Рисков. Сазнање да је одбегли робијаш још увек био љив, и да је настављао да се свети, изазвало је страшну панику не само у самом граду него и у целом крају. Утихла је чак и весела дечија граја. С првим сумраком људи су се повлачили у своје домове и закључавали их што су боље могли. Но исто тако су добро знали да није било те браве која не би попустила под Томиним снажним рукама па су поред узглавља држали оружје. Али авај, све је било узалуд! Убиства су се настављала и увек су била извшена на исти начин. То је ускоро постао преопознатљиви печат освете Томе Рискова.

Над целим тобољским крајем је лутала језива утвара смрти. Све мере опреза биле су узалудне и нико није знао ко ће бити следећи. Вести о новим убиствима сустизале су једна другу и више се нико није питао ко их је починио. Чиноло се као да је Тома Рисков одлучио да буде и судија и џелат. Више није било сумње да његовој освети нико неће умаћи. Једно питање које су људи свакодневно постављали јесте да ли постоји неко ко би могао не да га ухвати, него да га убије. Али такав се није нашао. Посебна узбуна је владала код месне и окружне власти. Расправе о могућем решавању овог проблема трајале су даноноћно. Тешко је било изаћи на крај с узнемиреним народом који је с правом тражио заштиту од власти. Напокон је скован и детаљно разрађен план хватања подивљалог човека, који је крваву одмазду спроводио све вештије и све смелије. Читавеекспедиције су кренуле у потрагу! Но још једном је временска непогода помогла Томи Рискову. Наиме, зима је у тај уралски рај дошла пре но

6

што су је очекивали и била жешћа но икад. Било је немогуће пробити се кроз снежне вејавице а огромни сметови снега постали су својеврсна тврђава која је добро скрила одбеглог робијаша. Чини се да се таквој зими житељи тобољског краја никад нису више радовали. Она је представљала привремено избављење не само за Тому, него и за њих саме. Но годишња доба су се и тада, као и свагда, смењивала. Тако је грануло пролеће а с њим су дошле и вести о новим злочинима Томе Рискова. Одбегли робијаш постао је права ноћна мора, а његово име синоним за све што је дивље, злочиначко, бездушно и сатанско. Овај јединствени случај у историји тобољска уздрмао је и власти у Санкт Петербургу. Одабрани официри добили су задатак да, како знају и умеју, ликвидирају убицу. И почела су даноноћна саветовања. Но истовремено су у граду и даље приређивани балови. Аристократији није ни на памет падало да би нешто слично могло задесити и њихов град. Настрашније што им се догађало биле су необуздане шале младих војника лаке коњице који су нереко на балу умели да се појаве у костиму крвожедног Томе, због чега би даме редом падале у несвест. Ниједан од тих шаљивих младића није избегао строгу казну. Сва насојања да се Тома рисков ухвати била су узалудна. Године су пролазиле, а страх и неизвесност бивали су све већи и већи. Тако је прошло читавих десет година. Па иако нова убиства више нису била изненађење ипак су сваки пут изазивала ужас житеља тобољског краја. Тома не само да је постао синоним окорелог злочинца него чак и предмет застрашивања и заклетве. Теко су мајке, немоћне да смире своју несташну децу, претиле да ће доћи Тома и да ће их појести. Био је то једини сигуран начин да дете истог трена послуша. На дечијим лицима би се појавио такав израз страха да је заиста било тужно гледати их. Тако преплашена скрила би се у мајчином наручју и још дуго се не би усудила да подигну главу. Истовремено је међу одраслима завладао чудан обичај да се куну да су говорили истину. А клели су се на помало чудан начин. Тако се неретко могло чути: ‘’Ако није истина, нека ми живот буде без радости и нека умрем у Томиним рукама!’’ Други би, желећи да задиркују или уплаше некога, узвикивали: ‘’’Пази, чека те Тома! Добићеш ти од њега оно што и заслужујеш.!’’ Чинило се као да Тома све то чује па је, као гром из ведра неба, ударао тамо где су се људи најмање надали. За њега више није било важно ко је жртва. Једино што тома Рисков није чуо, нити је хтео да чује и види, били су вапаји и сузе жртава и њихових ближњих. На то се он више није обазирао. Људи су одавно почели да се питају да ли се у његовимгрудима уместо срца налази комадић црног гранита! Полако су почели да верују да његовим венама не тече крв, него некакав опијум смрти. У бројиним манастирима тог краја сви су знали да у грудима томе Рискова куца срце расхристовљеног човека и да његовим венама тече крв обезбоженога. Ту није било места за очај и безнађе, већ само за усрдне молитве. Зато су за све те године служена свеноћна бденија с вером и надом да ће Господ тобољски крај избавити од тог страшног бича. С друге стране властима је једино било важно да сачувају свој образ па је зато једног јутра осванула нова потерница. Награда за главу Томе Рискова била је сада пет пута већа. Љуудима је било тешко и да замисле толику своту новца. Међу многима се појавила таква похлепа да је било тужно слушати их и гледати колико се уздају у своју срећу. Што

7

се Васкрс више приближавао, то су и њихова маштања постајала све већа. Многи су рачунали колико би меса, вотке, кавијара и других ђаконија могли да купе од добијеног новца и да тако у изобиљу прославе Празник над празницима. Пошто је већ свима било јасно да је Тому немогуће ухватити, то су се договорили да га по сваку цену убију и да његову главу оставе на тргу и тако житеље града увере да им више не прети опасност од тог страшног убице. Власти су их у томе подржале, и то уз обећање да ће онај ко донесе главу Томе Рискова добити посебну државну награду и доживтна новчана примања. Крајем марта околне шуме почеле су да претражују огромне групе наоружаних људи убеђених да се немогуће сакрити пред ловачким псима. Потрага је трајала даноноћно. Посвуда су постављане заседе и замке, али нико није успео да пронађе било какав траг крвожедног Томе. Шест месеци упорног трагања остали су без успеха па су људи били убеђени да су Тому рискова растргле гладне шумске звери. Житељи Тобољска су вееровали да је Тома постао дивљи колико и исте те звери. Неуспех у хватању одбеглог робијаша донео је олакшање и људи су почели слободније да се крећу. Истовремено су власти престале да се труде да ухвате неухватљивог Тому. Што је време више пролазило, то су приче о њему све више почињале да личе на некакве чудне бајке које су мајке причале својој деци с намером да их заплаше и тако присиле на послушност.

ОДЛУЧУЈУЋА ПАСХА

Има тренутака у нашем животу који су претежнији од вечности.

Гете

Зима је била на измаку па се и време полепшало. Гомиле снега су се претвориле у

жубореће потоке, доносећи живот у бескрајну дивљину која се протезала изван града Тобољска. Од самог почетка Страсне седмице цркве су постале премале да приме све верујуће који су желели да се поклоне Богу јединоме, Ономе Који је страдао и васкрсао, да се поклоне Господу Христу, Учитељу љубави и праштања. На Тому Рискова су скоро сви заборавили па је било за очекивати да ће те године Васкрс бити још радоснији. Повод за радост била је и сама чињеница шт су људи сада могли слободно да се крећу. Напокон је дошла зора Христовог васкресња. У сам освит суботе на недељу радосно су забрујала сва црквена звона. Обучени у најлепше што су имали и душа убељених постом и молитвом људи су се сусрели са Васкрслим. Више није било важно ко је племић, а ко сељак. Тог јединственог дана сви су једни друге поздрављли најрадоснијим поздравом Христос воскресе и отпоздрављали са Воистину воскресе! Христовом љубављу сједињени житељи Тобољска наставили су славље уз песму и игру. Младићи и девојке су се надметали ко ће лепше засвирати на балалаци или тамбурици, ко лепше запевати и окретније нику од традиционалних козачких игара

8

одиграти. У поподневним сатима се градски трг шаренио од дивних народних ношњи. Играло се и певало све до сумрака. Тако су људи на Уралу прослављали Пасху, која је за све православне хришћане ‘’наречени и свети дан, први дан седмице цар и господар, празник праника’’. Радост Празника васкрсења Христовог огледала се и на лицима стараца обучених у традиционалну ношњу. Широке чакшире с везом, плетене козачке капе и изрезбарени штапови, на које су се ослањали, давали су им уистину свечан тон. С љубављу су посматрали младе како неуморно певају, играју и једни друге даривају васкршњим поклонима. Све је то у овом крају имало своје посебно значење. Када је почело да се смркава, уморни али и задовољни грађани су почели да се разилазе. Опростили су се и пожелели једни другима да следећа година буде још боља. Међу последњима који су отишли био је велики Тобољски трговац, средовечни и добродушни Алексије Сејловски са својом благородном супругом Татјаном. Испуњен радошћу и лица црвеног од вотке, опростио се од градоначелника речима: ‘’господине градоначелниче Хрисијане Михаловичу, примите моје искрене честитке за организацију данашњег славља! Било је врло успоешно! Кад бисте само знали колико ме је ова дивна прослава опустила након свих мојих путовања по Сибиру, Христос воскресе!’’ Пошто су се тако топло опростили од градоначелника, трговац и његова супруга су се попели на своје саонице, прекривене скупоценим крзннима, у које су била упрегнута два омања коња. Истог трена разлегао се милозвучни звон сребрних звончића. Татјана је наслонила главу на раме свог супруга и запевала једну традиционалну уралску песму. Алексије је с љубављу погледа и рече: ‘’Ех, Татјана Сејловска, како је лепо ово васкршње вече! Хвала Богу што је из наших крајева нестао крвожедни Тома па смо у миру могли да прославимо Празник над празницима!’’ татјана се на то само насмешила, а Алексије је у њеним очима прочитао да је све што је везано за тому постало само мит којим мајке плаше непослушну децу. А онда се у тишини благе пролећне ноћи разлегла дивна васкршња песма. У отм лепом расположењу нису ни приметили кад су стигли до своје куће. Алексије с љубвљу понуди Татјани руку и поможе јој да сиђе са саоница. Дом је њихов био ракошна палата Сејовских, удаљена свега колометар и по од града. Била је на два спрата, са два велика балкона и огромон баштом препуном великог негованог дрвећа. Но оно штшо је било необично јесте тишина која их је дочекала. Татјана није могла да одвоји поглед од полуотворених улазних врата размишљајући како је чудо што њихове верне слуге Димитрије и Кирило нису изашли да их, као и обично, одчекају. Још је чудније било што нису чули радрагани глас дадиље Домне Михаилович, која је увек хитала да их поздрави кад год би се вратила кући. Ове вечери су јој недостајале дадине речи добродошлицее: ‘’Добро нам дошли, красни паре!’’ Тишина је била застрашујућа. У срца брачног пара увукли су се некаква језа и страх. Изненада Алексије поче из свег гласа да дозива њихове слуге. ‘’Домна, Димитрије, Кирило’’ – одјекивало је кроз ноћ. Но, нико се није одазивао, нити се ко од њих појавио на вратима. Обоје са стрепњом уздахнуше и похиташе ка улазу. А кад тамо… Ех, Господе, какав ужас! Пред њима су, располућених глава, лежали Димитрије и Кирил. Татјана се срушила на оближњу столичицу, а Алексије је тако убрзано дисао да се чинило да ће се и он сваког трена срушити. Алексије је као у полусну крену према дадиној соби, Тамо га је

9

дочекала иста та језива сцена. ‘’Ох, јадна наша Домна, била си тако добра!’’ – оте се Алексију. Татјана је кренула за својим супругом. Кад је видела добру дадиљу, ухватила се за главу и очајничи почела да дозива свог сина јединца. ‘’Михаило, Михаило! Где си, сине мој?’’ – дозивала је од бола скоро полудела мајка. Чинило се као да су њени крици пробудили и неме зидове њихове виле. Михаило је био плавокоси дечак живахних зелених очију. Носио је дугу светлоплаву спаваћицу. Личио је на анђела који се отргнуо из небеског збора да би донео радосне вести овом свету. Чувши мајчин забринути глас, пробудио се и сео у свом креветићу. Није му било јасно зашто мајка толико виче па је протрљао поспане очи и пожурио да јој се јави: ‘’Мамице, овде сам!’’ Чим га је угледала пресрећна Татјана се бацила у његово наручје. Безбројним пољупцима је прекривала његове румене образе и кроз сузе понављала: ‘’Дете моје! Сине мој мили, јеси ли добро?’’ А онда је тако снажно загрлила сина да је малишан јаукно од бола. Био је срећан што мајка показује колико га воли и то је и показао својим смешком. Није знао шта се у кући догађа па је безазлено одговорио: ‘’Добро сам, мајчице. Био сам заспао, али ме је пробудио онај огромни чика с дугачком брадом. Нагло је упао у моју собу и у високо уздигнутој руци носио ову своју играчкицу.’’ Михало је показао родитељима на страшно оружје поред свог креветића, које Руси иначе називају кистен. Тај својеврсни буздован на Уралу су највише користили ловци. Ударац те гвоздене кугле на кожном каишу био је смртоносан. Буздован који је Тома Рисков оставио поред дечијег креветића био је натопљен крвљу убијених слугу. Ужаснута татјана баци поглед на свог супруга и прошапута: ‘’Авај, крвожедни Тома је још увек жив и налази се негде у близини!’’ Страх је скоро паралисао Татјану Сејловску. Лице јој је било тако бледо да се чинило да нема ни једне једине капи крви. Пложивши своје топле руке на њене образе, Михаило је окрену према себи и истог тренутка бледило нестаде. А онда је малиша почео да прича шта се у ствари догодило. ‘’Знаш шта, мамице, спавао сам у свом кревету и одједон сам чуо како је тај чика дуге браде и рашчупане косе ногом шутнуо врата моје собе. Кад сам отворио очи, видео сам како почиње да витла овом својом играчком. Оно васкршње јаје које сам тако дуго фарбао било ми је сипод јастука. Узео сам га и пружио огромном чики. Намешио сам му се и рекао христос воскресе!’’ ‘’Па зар га се ниси уплашио’’ – забринуто ће мајка. ‘’А зашто бих га се плашио? Знаш, дуго ме је гледа право у очи, а онда је полако почео да спушта руку у којој је држао ову своју играчку. С дивљењем је посматрао васкршње јаје у мојој руци и сигуран сам да му се силно обрадовао. Чини ми се као да му је његова играчка опекла руку па ју је зато спустиио ту поред мог кревета. Ех, да сте само видели какому се лице преобразило кад је узео васкршње јаје. Насмешио ми се најлепшим могућим осмехом и рекао: Воистину воскресе! Али знаш, мама, видео сам како му у очима блистају сузе. Кад сам га упитао зашто плаче, само је чврсто приљубио васкршње јаје на своје груди и излетео из моје собе.’’ Мали Михаило је био срећан што је тако обрадовао чику дуге браде па је са детињом безазленошћу похитао да види шта се то у кући дешава. Није ни слутио да је њихова вила препуна људи. Наиме, вест о новом злочину Томе Рискова муњевито се пронела целим градом. Узнемирени људи одмах су похитали да се распитају о детаљима

10

троструког убиства. Сазнање да је одбегли робијаш још увек жив и да је наставио да се свети и немилосрдно убија погодила их је као гром их ведра неба

ПРЕОБРАЖАЈ

Признајем кривицу своју, и тужим ради грија својега

(Пс.38, 18).

Вест о троструком убиству у кући тровца Алексеја Сејловског уздрмала је цео тобољски округ. Власти су биле немоћне и нико више није знао как да ухвати Тому Рискова. Но ма колико да су се над тобољском надвили страх и жалост због навих жртава ипак су, на радосни васкршњи звук црвених звона, сви похитали у храмове. У цркви је вернике дочекао отац Владимир у свечаној златотканој одежде. Чинило им се као а у одјеку црквених звона чују Самога Господа Исуса Христа како им поручује: Не бојте се, ја сам побједио свијет (Јн. 16, 33). Но осим свештенослужитеља у цркви је вернике сачекао и Тома Рисков. Одбегли робијаш је непомично стајао загледан негде у правцу Царских двери. Било је очито да не трепћући гледа у Распеће Исуса Христа. На грудима је држао васкршње јаје, које му је подарио мали Михаило, и шапатом понављао: ‘’Христос воскресе! Воистину воскресе!’’ Шок верујућих је био тако велики да просто нису хтели да поверују да се пред њима налази окрутни убица. Зато су многи прво помислили да се то так усрдно моли познати им просјак Борис Плијатов. Но кад су се мало повратили од шока и схватили да је то ипак Тома Рисков, почели су да коментаришу: ‘’Боже мој, да ли је то могуће? Зар је оно заиста крвожедни Тома, човек који је убио толико људи у нашем граду? Да ли је могуће да је ту са нама онај пред којим смо тако чврсто закључавали врата, човек чије је и само име доводило до тога да нам се срца следе од ужаса и страха. Но, није било никакве сумње да је то заиста био тома Рисков. Било је очито да је на саму Пасху окорели убица доживео преображај, и то поред креветића ангеликог дечака Михаила. Верни су знали да није био једини који је на тај дан чудесно препорођен и просвећен божанском светлошћу Васкрсења. Сила Часног Крста је уништила све што је било погубно и зло у њему. Стари Тома рисков је нестао и сада је пред њима стајао нови човек испуњен истинским кајањем и срца преплављеног истинском вером, љубављу и добротом. То је било тако очито да људи једноставно нису знали шта им је чинити. Но будући да се страх дубоко укорени у срцима тих честтитих људи, неки су се плашљиво повукли кад су га видели, бојећи се да ће их сваког тренутка напасти. Они нешто смелији су му се приближили како би се уверили да је то заиста он. Напокон је неко полугласно почео: ‘’Он је! Треба брзо да обавестимо полицију да дође и да га ухвати!’’ Но

11

Тома није реаговао. Његово спокојно лице сведочило је да је његова душа након толико горчине и неверја напокон пронашла оно за чим је жудела. За све врем свете Литургије низ Томино лице су се сливале сузе. Бли су то драгоцени бисери покајања којима је чисто своју уморну душу. То су исте оне сузе које су некад давно проливали цар Цавид, жена ухваћена у прељуби и исти они бисери покајања који су разбојника распетог са десне стране Исуса Христа првога одвели у рај. Шапат је у цркви и даље трајао. Неки од присутних су предлагали да га они сами ухвате како им случајно не би побегао и наставио са својим злоделима. Можда их је Тома и чуо, али није реаговао. Њему више није било ни најмање стало до тога шта ће с еим бити. Сувише је био заокушљен молитвеним разговором с Исусом Христом, Искупитељем грехова људских. Било је очито да није било никакве потребе да га хватају јер је већ био ухваћен у замку Христове љубави и препорођене душе искрено се кајао. О томе су сведочиле и крупне вреле сузе, мир на његовом лицу, које је сада било чудесно лепо и зрачило љубављу и милосрђем, као и његове дрхтаве усне које су с толиko осећања стално шапатом понављале: ‘’Христос Воскресе!’’ По завршетку свете Литургије, људи су прилазили оцу Владимиру да целивју позлаћену икону Васкрења коју је са страхопоштовањем држао у рукама. Цело време одзвањао је радосни васкршњи поздрав. Напокон су сви верници изашли. Само је Тома остао да клечи у истом оном молитвеном заносу. И даље је непрекидно с љубављу гледао блистави златни крст изнад царских двери. Седокоси свештеник је остао да стоји пред царским дверима и у једном тренутку поглед му је пао на Тому. Неколико тренутака су немо гледали један другог. Тај тренутак је био веома дирљив. Био је то један од најузвишенијих тренутака за ту изгубљену и рањену душу, која се ваљала у блату греха све док је Сам Господ христос није призвао. А Господ наш је и дошао у овај свет, препун страсти и мржње и зла, управо зато да би пронашао све оне томе који су пали и упрљали одежду своје душе. Ех, како богонадахнуто и топло речити Исаија кличе сваком грешнику који се оклизнуо и пао: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дјела својих ипред очију мојих (Иса. 1, 16). У празној цркви чули су се само томини јецаји. Потресен санжним налетом сузног покајања, и даље је клечао и горко плакао. Отац Владимир је изашао из олтара. С крстом у рукама лагано се приближавао томи Рискову. Тихо му је пришао, потапшао га по рамену и радосно рекао: ‘’Томо, Христос воскресе!’’ Преплављен дубоким стидом, Тома је бојажљиво подигао поглед ка свештенику Свевишњега и између два јецаја прошаптао: ‘’Оче, воистину Воскресе!’’ Отац Владимир је с олакшањем уздахнуо и почео: ‘’Чедо моје, да ли би желео да целиваш икону Распећа Христовог? Наш Господ је био распет на Крсту да би Својом пречистом крвљу опрао све грехе рода људског’’. На те речи љубави Тома се придиже и начини неколико корака уназад. Чинило се као да је из страха желео да од нечега побегне. А онда је дрхтавим уснама полагано одговорио: ‘’Не, оче, не усуђујем се! Нисам достојан да се приближим Часном Крсту Господа нашег и да га се дотакнем својим прљавим уснама.’’ Оваквом покајању зародовали су се и сами анђели Господњи али и отац Владимир. Ни он није могао да суздржи сузе радоснице. С очинском љубављу је принео томи крст и овај се прекстио и целивао га, и то неколико пута и с мног љубави. Тада му отац

12

Владимир тихо рече: ‘’Чедо моје, нека би Господ подарио исцељење твојој напаћеној души.’’ Баш у том тренутку у цркву уђе група полицајаца. Неко им је ипак јавио где се налази Тома и они су похитали да га ухвате. Но Томи ни на памете ниј епадало да се опире. Мирно је пружио руке и с осмехом на уснама и сузама у очима радосно их поздравио: ‘’Христос воскресе!’’ Полицајци су га збуњено погледали. Но будући да су га се плашили, ипак су му ставили лисице на руке. Црква је поново била пуна људи. Многи нису могли да одоле а да не виде Томино хапшење. Но он их је све поздраљао нашим најрадоснијим поздравом: ‘’Христос воскресе!’’ То је било тако дирљиво да су неки од присутиних пустили по коју сузу, а једна старица гласно рече: ‘’Погледајте само како је бог променио овог човека!’’ И заиста, Тома Рисков је напустио цркву потпуно препорођен! Запитаност није напустила људе ни у порти. На све стране су се чули коментари и чуђење: ‘’Какво ли је чудо проузроковало такву промену код овог човека? Ма, до јуче је био права ноћна мора з ацелу нашу земљу. И само његово име уносило је страх и трепет код свих нас. Ех, како је милостив наш Господ!’’ Чудо које се збило Божија је тајна. Сам Он може крвожеднога преобразити у безазлено јагње и лешинара у белу голубицу! Док су глдале како полицајци одводе преображеног Тому, неке од старица су пале на колена и, са њима својественом побожношћу и вером, почеле да благодаре Богу: ‘’Господе неба и земље, ово чудо је Твоје! Само Ти, господе, можеш творити таква чудеса, јер си Ти једини Који је обећао да ће одморити све који долазе к Теби (Види Мт. 11, 28).’’

СУЂЕЊЕ

И даћу им једно среце и нов дух метнућу у њих, и извадићу из тијела њихова камено среце

и даћу им срце добро (Језек. 11, 19)

Чудо васкршњег преображаја дубоко је дирнуло све оне који су своје срце отворили за Васкрслога. Но судија се није обазирао на чудо Свесудије па је зато од Томе Рискова захтевао да призна да је починио сва она убиства за која су власти знале и да опише она за која нико ниј ени знао. Тужилац, један онижи дебели Московљанин, веома строг и сав црвен у лицу, желео је да се судски процес што пре заврши, а томе су, по његовом мишљењу, могле допринети и страшне батине и злостављање сваке врсте. Он је вееровао у себе и своју моћ, а покајани Тома само у Бога јединога и Његову свемоћ и милост. Зато се није жалио због батина нити је одговарао на бројна питања. Данима је у судници сам понављао: ‘’Христос воскресе!’’ Тим радосним поздравом дочекао би сваког новог сведока оптужбе који би се појавио у судници. Такво понашање Томе Рискова је и судију и тужиоца бескрајно нервирало. Предуго су желели да га ухвате да би сад могли поверовати да то више није исти онај злочинац који им је толико главобоље задао и који је за цео тобољски крај годинама представљао праву

13

ноћну мору. Веровали су да је тај човек окованих руку миш који се ухватио у њихову мишоловку, па су се зато и поношали тако надмоћно. Но грдно су се преварили! Пред њима више није био један од многобројних злочинаца, него потпуно други човек, човек преображен благодаћу Васкрсења Господњег. Томина страдална душа полагано се извлачила из чврсте мреже греха и сваког дана бивала све убељенија и све блиставија. Скрушеношћу и потоцима сза спирао је нагомилану нечистоту целим својим бићем био далеко од овоземних збивања. У сваком човекује видео лик Христов и затоје све с толико радости поздрављао васкршњим поздравом. То што се збивало спребраженим Томом није било никакво изненађење за верујуће јер су добро знали да су се током две хиљаде година тако кајали сви грешници. Они су се искрено кајали, а Господ Христос је благодаћу Својом чистио њихове душе, исти онај Исус Христос Који се оваплотио, на Крсту страдао и васкрсао да би спасио сваког грешника. Но чинио је то и чини само уколико сам грешник жели да прими Његову благодат. А Тома Рисков је био један од њих. О томе су сведочиле и његове вреле сузе које није престао да пролива још од тренутка кад му је мали Михаило, тај анђелак љубави и доброте, понудио своје васкршње јаје уз радосни поздрав: ‘’Христос воскрсе!’’ Управо у том тренутку је и почео његово преображај. Постао је нови човек и од тада је живео само за Христа. Један од најлепших тренутака у његовом животу био је онај кад је у своје руке узео васкршње јаје и привео га на груди. Тада је његова дша почела да се ослобађа греховних уза, оних којима је годинама био везан и подстицан на застрашујуће злочине. Тај преображај Тома еј чувао као најдрагоценији бисер. Није било тих батина које би га приморале да се окрене уназад и присети се ма ког тренутка кој је тако упрљао његову душу. И умом, и срцем и душом приљубио се уз васкрслога и просто није имао снаге да се од Њега одвоји. Зато је на свако питање одговарао са: ‘’Христос воскресе!’’ Душа му је била заробљена христовом љубављу и зато свој положај није ни осећао као заробљеништво. За њега је суђење било прилика да сзама замоли за опроштај. Мирно је седео и с осмехом на уснама, попут каквог незлобивог детета, спонтано понављао радосни васкршњи поздрав. Испитивање је трајало дуго, предуго. Сви су то осећали, сви осим Томе Рискова. Онај који је у поднжју планине Урала некада сејао страх, сада је попут јагњета мирно седео у углу мрачне затворске ћелије. Та ледена сибирска ћелија за њега је била попут најраскошније палате обасјане светлошћу љубави и доброте Сведоброга. Душе огрејане љубављу Васкрслога није осећао ни студен, ни глад, ни жеђ. Да му окрутни тамничар није с времена на време довикнуо: ‘’Поједи све то, псето прљаво!’’, не би се сетио да затражи ни кап воде како би утолио жеђ и бар мало оквасио своје испуцале бледе усне. Посматрачима је најчудније било што се није жалио на тешке окове. Руке су му од њих биле све у ранама. Чим би их подигао на молитву, из рана би потекла крв. Подједанко болне су биле и ране од силних батина којима су покушавали да га присиле да проговори. Но Тома Рисков се није на то обазирао. Једина бол који је осћао био је бол због сопствених грехова. Много је сведока било позвано на овај судски процес. Још увек у ужасу од његових бројних злочина, људи би се у првом тренутку скаменили од страха, а потом би с чуђењем почели да посматрају тог необичног човека. Просто нису могли да верују да је пре њима исти онај окорели убица, онај пред којим су дрхтали, с привим сумраком се затварали у своје домове и немоћно ширили руке пред вешћу о новом злочину. Но што би га дуже

14

посматрали, то би им све јасније било да се пред њима налази нови човек. Било је просто немогуће осуђивати га тако препорођеног. Многи су га посматрали с искреним сажаљењем и у себи се питали да ли је то заиста исти онај Тома пред којим се сви дрхтали од страха. И заиста, што се тиче физичког изгледа, био јето исти онај Тома Рисков који је пре много година побегао из тобољског затвора. Његове снажне руке сада су биле уздигнуте на молитву, а хитре ноге је померао само кад је морао. И лице је било исто као и пре много година, но само наизглед. Уместо беса и горчине сада је било озарено смирењем и радошжу васкршњег преображаја. А тек очи! Господе, каква промена! У њима више није било ни трага од мржње и очаја. Сада су блитале попут очију незлобивог детета. Све је указивало на то да се родио нови човек, нови Тома Рисков. И они који су били највише погођени његовим злочинима, одлазили би из суднице очарани његовим спокојством. Задобио је чак и њихово поверње. Они који су се на њега некада жалили, сад су били пуни самилости према њему.

СЛОБОДА

Јер пошто се обратих, покајах се; и пошто се научих, посрамих се и стидим се

што носим срамоту младости своје (Јер.31, 19)

Тома Рисков се заиста обратио и покајао и истински се стидео св ога греха. Било је то тако дубоко покајање да судија то просто није могао да препозна. Зато је наложио да се формира лекарска комисија која је требало да утврди да ли је оптуженик изгубио разум. Једни су милили да пати од неке тешке душевне болести, а други, пак, да се само вешто претвара какао би избегао заслужену казну. А чекала га је смртна казна. Баш у то време у Тобољску су се затекли чувени неуропсихијатар из Сантк Петербурга Зинови Јалсков и психијатар из Кијева Симеон Главицки. Пристали су да заједно прегледају оптуженика и обојица су једнодушно закључили да се злочинац не претвара, већ да је прошао кроз потпуно ослобођење ума с јасним знацима душевне промене на боље. Тај човек који је немилосрдно забадао нож смти у срца многих невиних жртава, сада је био на путу искупљења и духовног препорода. Међу првима који су посетили злочинца уралиских планина, који је сад био у рукам аправде, беше владика Питирим, архиепископ кијевски. Чим је мудри и уистину велики јерарх Православне Цркве напустио Томину ћелију, одмах је, с њему својстеном озбиљношћу и очију пуних суза, рекао: ‘’Нити је луд, нити је душевно поремећен, нити се претвара, као што неки мисле, него је препорођен благодћу Светога Духа, онако како се то догодило многим грешницима широм света! Оно што се десило томи Рискову само је једно од безбројних чуда нашег Господа Исуса Христа Који нас безгранично воли. Верујте ми да је то једино могуће објашњење ове силне промене. Чим је видео да сам ушао у његову туробну ћелију, на коленима је допузио до мене, али не да би ме напао, него да би

15

ми целивао руку, и то с нежношћу малог детета. Ретки су они који су ме с толико љубави и с тако дубоким осећањима поздравили радосним васкршњим поздравом. Сигуран сам да сада није луд. Он у ствари дође себи (Лк. 15, 17). Тома Рисков сада тражи опроштај од Бога и нашу помоћ и ми смо дућни да му помогнемо да постане нови човек. Уверавам вас да је слободан од сваког демонског утицаја и стога вас молим да, с мојим архијерејским достојанством као залогом, прими потпуни опроштај од свих вас и отпоштење грехова од наше Цркве. Управник затвора је с поштовањем испратио архијереја све до кочије. Пре но што ће кренути, владика га потапша по рамену и благо му рече. ‘’Драги мој пријатељу, не заборави да Тома Рисков беше мртав, и оживе, и изгуљен беше, и нађе се. Јер Син Човјечији дође да потражи и спсе изгубљено (Лк. 15, 24; 19, 10).’’ Владику Питирима су људи поштовали и волели, али закон је закон и зато је суђење настављено. У тобољском суду је то био један од најтежих процеса. Оптужница је изгледала попут невиђено дебеле књиге. Свима је било јасно да ће пресуда бити смртна казна. Тако су људи планирали, али Господ је све другачије уредио. На принчев рођендан, 29. Априла 1818. Године, цар Николај I је издао указ о помиловању. Тако се, заједно с осталим осуђеницима, и Тома Рисков нашао на слободи. А он сам нити је то тражио нити је то оставило утисак на њега. Пошто је напустио затвор, Tома је наставио да се и даље свима до земље клања уз васкршњи поздрав: ‘’Христос воскресе!’’ Тома рисков је сада био слободан човек, но будући да је имао огроман досије, ипак је неко морао да за њега гарантује. Да ће владати како треба и да ће бити частан грађанин с радошћу је гарантовао архиепископ Питирим. Истовремено је управник затвора Иван Рабуловски старог и искусног официра Јонатан Љвова задужио да свакодневно надгледа некадашњег убицу. За официра Јонатана Љвова то је био један од најлакших задатака које је икад добио јер је Тома био оличење Христове љубави и доброте. Некадашњи страшни злочинац сада је био мирнији и од најбезазленијег детенцета. Чим се нашао на слободи, тома је одмах марљиво почео да ради. Обављао је најтеже послове. Никад ништа није тражио заузврат и није пристајао да му се плати! Помагао је свима којима је то било потребно. Чим би видео да неко нешто носи, напустио би свој посао и похитао да му олакша. И не само што би терет донео до одредишта, него би се још љубазно наклонио ономе коме је помогао. Кад би видео старицу која се с пијаце враћала кући с намерницама, радосно би притрчао да јој помогне, а оне су га од свег срца благосиљале. Посебно је било дирљиво гледати га како брине о сахрани сиромашних. Прво би отишао на гробље да ископа гробницу, затим би на својим леђима носио сандук с покојником. Члановима сиромашне и ожалошћене породице на крају би давао сав новац који је имао, а који су му неки људи на силу давали након урађених послова. Али и поред све његове доброте, још дуго су га многи вређали и називали га напогрднијим именима. И то је Тома Рисков прихватао као нешто што је заслужио. Но мало-помало људи су почели да му опраштају и чак да заборављају његову страшну прошлост. Тако су све чешће почели да га називају добрим Томом.

16

ЕПИДЕМИЈА

Ходите благословени Оца мојега… Огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме;

наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми

(Мт. 25, 34-36).

У та давна времена хигијена и медицинска заштита су биле на веома ниском нивоу. Зато и не чуди што су епиидемије биле честа појава. Тог лета на Урал су се спустиле такве неза памћење жеге да су и стогодишњаци приповедали како у свом дугом веку нису запамтили такву недаћу. Но недаће су тек биле на помолу. Као гром из ведра неба Тобољск је погодила страшна колера. Епидемија је сваким даном све више узимала маха тако да ускоро живи нису стизали да сахране мртве. Тобољск је у та стара времена био познат по својим веселим житељима. Но колера их је тако немилосрдно косила да је веома брзо скоро сва кућа била завијена у црно. И док су једни умирали, други су се превијали од болова, мучнине и повраћања. Већини од њих није имао ко да помогне. Чак и они који су могли помоћи бојали су се, јер су сви добро знали да је та страшна болест заразна. Тешко оболелима нису се приблићавали чак ни они болесници који су још увек могли да стоје на ногама. Завладали су такав страх и таква жеља да се преживи да су људи постали равнодушни према онима који су у полусвесном стању лежали у грозници. Од таквих су остали бежали колометрима далеко. Потпуно напуштени болесници би ттек с времена на време долазили к себи и очајнички молили за кап воде. Често се могло чути: ‘’Људи, браћо моја, ради љубави Христове дајте ми бар кап воде.’’ Ретки пролазници се уопште нису обазирали на ове вапаје, него би брзо побегли. Чинило им се као да колера јури за њима. У целом Тобољску, граду који се за кратко време претворио у прави пакао на земљи, само је један човек остао потпуно миран и с љубављу хитао од куће до куће жележи да свима помогне. Био је то Тома Рисков. У свакој кући у коју би ушао показао је колико може учини срце која има христа у себи, које има савршену љубав, а савршена љубав изгони страх напоље, као што вели љубљени ученик Господњи, свети Јован Богослов (1.Јн. 4, 18). Тако се још једном показало да се ничега у овом животу не боји онај ко истински воли, онако како то хришћани с Христом у срцу умеју. Такви имају моћ да померају читаве горе, које често личе на огромене препреке на путу љубави, и то обично раде да би учинили неко добро дело. Осећање с којим то чине побуђује огромно дивљење и остају вечни примери на које се угледају будући нарашраји. Као пример за углед и као сведочанство живе љубави за град Тобољск је била жртва Томе Рискова То је попут једне од оних дирљивих песам о двојединој љубави истинкских хришћана, љубави према Богу и према ближњима. Преображен Христовом

17

љубављу Тома је даноноћно обилазио болеснике, помагао им и тешио их у њиховом болу и напуштености. А управо се у таквим ситуацијама понајпре пројављује наша љубав према Христу и према ближњима. Чинило се као да свакодневно слуша свог Учитеља љубави како говори: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, нени учинисте (Мт. 25, 40). Велико је постигнуће, изванредно унаштво и истинско милосрђе с љубављу помоћи некоме ко страда, понудити му воду утехе и убрусом љубави обрисати његове вреле сузе усамљености и бола. У сабласно опустелом Тобољску већ одавно је замрла весела дечија граја и радосна песма младића и девојака. Чуло се још самојечање тешких болесника и благи глас неуморног Томе Рискова. Хитао је од једног до другога и све их поздрављао са : Христос воскресе! То сам ја, Тома! Брзо ћу донети све што ти треба!’’ А онда би заврнуо рукаве и почео да чини све што је могао. Једноме би донео убрус намоћен сирћетом и хладном водом, другоме би променио постељину и ћебад, а на другом месту би нанео лек на нечија леђа и хладио нечије вреле руке. Пресвалачио је болеснике и сам их купао. Брину се о њиховим напуштеним домовима и сирочићима. Хитао је и да нахрани гладне животиње оје су гласно рикале и тако језиву атмосферу која је владала у граду чиниле још страшнијом. Чинило се да и оне разумеју јад који је задесио тај лепи град. Заиста је право чудо оно што је тома Рисков успео да учини својом љубављу за ближњега. Људи су били без речи! Просто нису могли да верују да је тако неустрашиво прилазио тешким болесницима и бринуо се о њима. Уз то је сам он бивао све здравији и све јачи! А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8, 28). И знамо а и кроз живот се то стално потврђује. Они који чине добра дела, надахнути светлим примером васкрслога Христа, никад нису изгубљени. Такве благодат Христова никад не напушта! Није напустила ни Тому Рискова па га се стога страшна болест није ни дотакла. Харала је целим тобољским крајем, али овог преображеног христоносца није могла ни да се дотакне јер је имао оклоп вере и љубави, благослов и заштиту свемогућег васкрслог господа и Спаса нашега. Благодат Божија се тако изобилно излила на тог необичног покајника да је врло брзо почело да се догађа нешто што је за вићину житеља било и чудесно и необјашњиво. Тома је имао обичај да до дубоко у ноћ седи поред најтежих болесника и да им на свој начин прича о милосрђу и љубави коју Бог има према сваком покајаном грешнику. Кад би се наредног јутра ти болесници пробудили, увидели би да је грозница прошла. Као да су бивали исцељени неком невидљивом руком! Тада би сасузама у очима почињали да љубе Томине неуморне руке, а он би брзо похитао до другог болесника. Лето је полако одлазило а с њим и страшна епидемија. С халдним јесењим данима и потпуно је нестала из тобољског краја. Истински јунак љубави, анђео утехе, онај који је с таквом несебичношжу и самопожртвовањем стајао поред оболелих грађана био је Тома Рисков! Преживели су му били бескрајно захвални, а месне власти су одлучиле да га награде. Они који с љубављу помажу ближњима, у ствари раде нешто непојмљиво велико за своју душу. Крај њихових добрих дела није хладан гроб, већ величанствени небески сјај топле љубави Христове.

18

Они знају да су блажени мртви који од сада умиру у Господу… а дјела њихова ће слиједити за њима (Отк. 14, 13)! Такви не очекују сујетну људску славу и светску почаст за оно што су учинили у овом свету. Тома Рисков такође није очекивао похвале па је са искреним смирењем одбио и почасну медаљу и углед који су желели да му дају. Једино што их је замолио било је да му дозволе да неколико дана проведе у древном манастиру, чија је црква била посвећена Пресветој Богородици. Силно је желео да бар накратко ужива у тој лепоти и миру. Поштујући његову жељу, власти су се одмах сагласиле, а грађани су похитали да два најбоља коња натоваре прилозима за манстир. Заблагодарили су му онако како су то најбоље умели и с љубављу га на пут испратили. Био је то заиста дирљив опроштај. Преплављени снажним емоција и са сузама у очима, житељи Тобољска су свог добротвора по стотину пута благосиљали, а он се, с десном руком на срцу, клањао недесн и налево и уз осмехом радосно понављао: ‘’Христос воскресе!’’

MAНАСТИР

Хвалим те, Господе, од свега срца. Улазите на врата његова са славом

(Пс. 111, ; 100, 4) Тома Рисков је заиста од свег срца хвалио Господа, што се више приближавао дрвевном манастиру, то је његова душа била све радоснија. Пут је био дуг и напоран. Тома се дванаест сати без предаха пробијао кроз густе шуме Урала. Пред сам залазак сунца зачуо је клепало којим су монаси позивали на молитву. Убрзао је кораке и ускоро се нашао пред манастирском капијом. Кад је Тома рисков угледао виског, мршавог монаха од око шездесет година, чинило му се да види неког најрођенијег. Монах полагано оствори тешку манастриску капију и с осмехом му пожеле добродошлицу: ‘’Благослововите Господа’’. С љубављу и свештеним трепетом Тома му целива руку и замоли га да о његовом доласку обавести игумана, архимандрита Тихона, угледног клирика познатог по великој учености и подвижничком животу, као и по изванердној јеванђелском раду у Јапану. У том тренутку игуман је служио Вечерње и Тома је на прстима ушао у манстирску цркву. Греске осветљене пригушеном светолошћу и мирисни облаци тамјана пробудише у њему најлепша и најдубља осећања и он и нехотице паде на колена и приклони главу од земље. У току је било читање катизме. У Томино срце се дубоко урезаше богонадахнуте речи: Бог нам је уточиште и сила, помоћник, који се у невољама брзо налази (Пс. 46, 1).’’ Из лепих тамноплавих очију чудесног покајника потекла је суза. Срцем и душом прилепљен за Господа Тома није ни осетио кад је завршена вечерња служба. Монаси су, њих четрдесе осам, прилазили икони, целивали је и након игумановог благослова у савршеном реду напуштали цркву. Па иако су ишли погнутих глава ипак су многи од њих у пролазу погледали овог необичног посетиоца.

19

И не примећујући шта се око њега збива, Тома Рисков је и даље клечао и плакао. Игуман Тихон уђе у олтар и након неког времена поново изађе. С пажњом је погледао необичног госта и полагано му пришао. Прекинувши дубоку тишину, која је владала у црви, игуман благо, али веома одлучно рече: ‘’Устани, чедо моје. Да чујем шта имаш да кажеш.’’ Тишина је и даље владала. У једном тренутку Тома полгано подиже главу и заустави свој поглед на крсту који је висио око игуманових врата. А онда је, поут уплашеног детета, тихо промуцао: ‘’Христос воскресе, оче!’’ Игумани га с љубављу погледа па отпоздрави: ‘’Воисту воскресе, чедо моје!’’ А онда отац Тихон пружи руку и благо подиже Тому Рискова. Попут каквог детета га је повео на десно страну припрате где се налазила исповеданоница. Ставио је епитрахиљ, док је Тома клечао са крстолико сложеним рукама на грудима. Почео је да исповеда своје грехе без устезања и не чекајући да чује шта ће рећи игуман. Није покушао да се правда за оно што је учинио нити да ишта нашироко објашњава и изналази олакшавајуће околности. Једино што је нагласио је било да није починио злочин због којег је био осуђен кад му је било само двадесет четири године. Просто је осећао да треба да каже да је неправедно био у затвору. Дуго је Тома Рисков клечао и сузно молио Госпoда да му опрости његове страшне грехе. Тишну су нарушавали само његови јецаји. Игуман му је још једном поновио да је у исповданици с њима и Сам Господ Христос. А онда је почео да му говори о томе колико Господ силно жели да се сви грешници врате на пут спасња. Но кад му је рекао да ће нашег Спаса ожалостити уколико се врати старом начину живота. Тома се, попут незлобивог детета, баци у игуманово наручје и кроз сузе поче: ‘’Не дао бог, часни оче! До краја свог живота живећу само за нашег вољеног Христа!’’. Тако дубоко и искрено покајање и чврста одлука да ходи путем заповести Господњих дубоко је дирнула и обрадовала оцаТихона па је ставио епитрахиљ на Томину главу и почео да моли Господа да му опрости све грехе и да га присаједнини. Својој светој и апостолској Цркви. Речи разрешене молитве дубоко су потресле Тому Рискова. А како и не би кад их тако дуго није чуо. У том за душу дирљивом тренутку чинило се као да хорови анђела невидљиво присуствују у исповедаоници и богонадахнуто поју: Тражите господа, док се може наћи; призивајте га, докле близу. Нека безбожник остави свој пут и неправедник мисли своје; и нека се врати ка Господу, и смиловаћу се на њ, и к Богу нашему, јер прашта много. (Иса. 55, 6-7) Тома Рисков је напокон поново нашао Господа у срцу своме. На његовом блиставом лицу једва да су били видљиви трагови умора. Но игуман је ипак благословио да га одведу у гостопримницу да се бар мало одмори. Послушан Господу и свештенослужитељу, Тома је одмах кренуо за монахом који га је одвео до гостопимнице и који му је показао његову собу. Није осећао ни глад, ни жеђ, ни умор. Легао је и истог трена, попут новорођенчета, заспао. Годинама није тако слатки сном спавао. Пробудио се тек у свитање кад је зачуо клепало с којим је један монах застајао поред сваке монашке келије и собе сваког од гостију с намером да их пробуди како не би закаснили на службу Божију. Ех, Господе, како се душа зарадовала светој Литургији. Године патње, бола и страшног духовног растројства одвојиле су га од онога што му је било најсветије. Док је

20

погнуте главе стајао у цркви, питао се како је могао толико дуго да издржи без Светог Причешћа. А онда је отац Тихон изашао са Светом Чашом и позвао присутне да са страхом Божијим, вером и љубвљу приступите! На овај позив Тома Рисков се одазвао с истинским страхом Божјим и љубављу и причестио се Пречистим Тајнама Христовим! За време причешћа чудесна причица је сасвим неочекивано улетала у цркву, села на леви налоњ и мелодично зацвркутала. Чинило се као а је желела да се придружи монасима на певници. Који једе моје тијело и пије моју крв у неми пребива и ја у њему (Јн. 6, 56). Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја(Пс. 34, 8). Пошто је окусио и поново видео како је добар Господ, Тома просто није могао да се одвоји од светиње. Видећи у каквом се стању налази, игуман му благослови да остане у манастиру колико год жели. Био је то уистину јединствен благослов оца Тихона. Тома је осетио силну жељу да научи да што правилније чита из богослужбених књига. И за то је добио благослов. И почео је да учи уз оца Филарета Нечајева. Отац филарет је био бивши официр царске гарде, иначе веома образован човек. Имао је сјајну каријеру и дивну супругу. Но само двадесет дана након венчања она је отишла Господу а да ни један доктор није зано о каквој је то тајанственој болести реч. Среце младог Нечајева било је дубоко рањено. Знао је да такву рану може исцелити само свелекар па је одлучио да све напусти и оде у манастир. Према Томи је отац Филарет показао искрену братску љубав. Истински је заволео свог брата у Христу, дивног покајника, и озбиљно му предложио да остане с њима у манастиру. Није само отац Филарет поредлагао Томи да заувек остане с њима. Било је очито да су га монаси за то кратко време искрено заволели и да су пожелели да заједно с њим узносе молитве Богу. Но Тома им сезахвалио и остао при својој одлуци да крене у непознатом правцу. Након свете Литургије и трпезе љубави, Тома рисков је крену на пут. Игуман и сви монаси су га ипратили све до иза капије и ту се с њим опростили. Пратили су га погледом све док није нестао из видика. Отац Тихон је за све то време скоро шапатом говорио: ‘’Ех, какав покајник! Он је истински подвижник и светитељ нашег доба! Каква част за наш манастир што је таква блажена душа боравила у њему!’’

СВЕТОСТ

Благо ономе, којему је опроштена кривица. Благо човјеку који се узда у Господа. Благо човјеку

који умре у мудрости. Благо ономе кога избираш и примаш, да живи

У двору твом! Алилуја (Пс. 32,112, 1; Сирах 14, 20; Пс. 65, 4)

21

Од одласка Томе Рискова из манастира прошло је тридесет година. Што је време даље одмицало, то је сећање на овог енобчног покајника бивало све блеђе. Тако је на крају и потпоно пао у заборав. Само би с времна на време неко од уралскихстараца окупљеној младежи причао о чуду васкршњег преображаја једног страшног убице. А онада је једн године уралске планине прекрио дубоки снег. Фебруар је био толико хладан да су се и птице у лету смрзавале. Но то није спречило врсне ловце да из Санкт Петербурга дођу у лов на вепрове. Међу бројним племићима беше и принц Мстислав Канев, некад први човек древног Кијева. Овај шездестпетогодишњак, с огромним војним искуством, истински је уживао у лову. Био је један од најбољих ловаца међу тадашњим племићима. Тишину уралиских планина запарали су пуцњи. У потери за дивљим вепровима ловци су стигли све до самог срца планине. Но принц Мстислав се издвојио и потпуно сам кренуо за једним дивљим вепром. Рекло би се случајно, но случајности не бива. Искусни генерал се све вишеи више удаљавао од осталих ловаца. У једном тренутку, и да ни сам није знао како, нашао се пред трошном колибицом, скривеном у најгушћој шуми. На њеним вратима појавио се потпоно сед старац. Био је изразито висок и сав испијен. Принцу Мстиславу је одмах било јасно да је то неки подвижник. Радозналост га је натерела да с сакрије иза једног бора и да почне помно да посматра тог необичног отшелника. Старац је клекуо и уздигао руке. Молитву је започео трократним: ‘’Христос воскресе!’’ Тако сед подсећао је на Мојсеја који у име свог народа моли Свевишњега: Поврати се од гњева својега, и пожали народ свој ода зла (2. Мој 32, 12). ‘’Господе, Господе мој, отвори ми врата небеска!’’ А онда се принц Мстислав сав најежио. Пплавила су га најдубља и најлепша осећања љубави и бола јер је у старцу препознао Тому Рискова, свог старог друга из војске! Није могао да верује да га је пронашао након толико деценија. Но времена за сећање није било! Принц је дотрчао до старца, клекнуо на јејдно колено и узео га у наручје. Јдва је стигао да га прихвати пре но што се његово уморно тело сруши и попу посеченог чемпреса падне на снег. Преко старчевог лица прелете једва приметан смешак. Полагано диже своје лепе тамноплаве очи и с љубаву погледа принца: ‘’Дакле, Ваше височанство, препознали сте ме, мене непотребног слугу Господњег? Но радост због сусрета нестаде истог трена и Тома с болом настави: ‘’Ех, колико сам само суза пролио од оне ноћи кад ми је један дечак подарио црвено васкршње јаје. Тај анђелак ми је на тако једноставан начин показао пут повратка Богу! Кад бисте само знали колико сам се све овде године кајао и сузно молио Господа да ми опрости моје страшне грехе! Тада сам ајсно спознао шта је Господ учинио за нас грешнике. Нас ради се Он оваплотио, на Крсту пострадао и васксао. Олазим, принче мој! Страшно је моје бреме! Одлазим и питам се да ли ће ми наш добри Господ Исус Христос опростити сва моја сагрешења?!’’ А онда се старац лагано осенио крсним знамењем, подигао поглед ка небу и поновио: ‘’Господе, Господе мој, отвори ми врата небеска!’’ И Господ је услишио молитву свога чеда Томе Рискова. Старчева глава је клонула у принчево наручје док је некаква неземна светолост купала његово лице. Принц је јасно видео ореол око његове главе. Па иако навикнут на битке и губитке, принц је ипак био потпоно савладан њему до тада неппознатим осећањима. Страхопоштовање пред овом

22

тајном Божјијом учинило је да за тренутак ниј езнао шта му је чинити. Но убрзо се прибрао, положио старца ту испред колибице, прекстио му руке на грудима и нежно затворио његове топле очи, које су још увек са жудњом глдеале ка небу. Принц се дубоко наклонио и остао да немо стоји баш као да је на бдењу у цркви. Сиво зимско небо полагано је почело да се мења. Црни облаци су изненада нестали и небо је почело са добија некакву чудесну златну боју. Принцу се чинило као да је почела да пада златна киша! Принц Мстислав је полагано подигао свој поглед ка небу и остао поражен чудесним призором. Безбројна војкс асветлосних анђела спустила се пред старчеву колибицу а сав простор унаоколо испунио се мирисом тамјана, баш као да се миомирисни кад уздизао из хиљеде кадионица! Било је очито да се молитва старчева попут тог када винула до престола Свевишњега па је постало Свеоје свете анђеле да изврше несвакидашње опело. Принцу Мистиславу се чило да ће ослепети од те неземне светолости. Са срахом је све то посматрао па је и несвесно начинио неколико корака уназад како не би ометао то небеско богослужење на земљи. А онда је сасвим јасно чуо једног анђела како поје: Благо ономе кога избираш и примаш (Пс.65,4). Исто тако умилно други анђео је наставио: Скупа је пред Господом смрт светаца његовијех (Пс. 116,15). Главе с побожношћу приклоњене трећи анђео је појао: Мало намучени, велико ће добро задобити, пошто их Бог испороба и нађе их достојне себе самога; као злато у огњеној пећи испороба их, и као свеплодну жртву прими их (Прем. 3, 5-6). Време је пролазило, а принц Мстислав је и даље немо стајао пред тајном Божијом, чији је сведок био. Дан је већ био на измаку па су се сви ловци окупили на договореном месту. Само се принц Мстислав није појавио. Неко време су га чекали, а онда су се озбиљно забринули и кренули да га траже. И нашли су га! Но принц није чуо ни шкрипање снега под њиховим ногама, нити њихово дозивање. Чинило се као да је срцем и душом био далеко од старчеве колибице. Кад су га видели тако занесеног, снажно су га продрмали. Један од њему најближих људи са страхом га упита: ‘’Ваше височанство, да ли је све у реду? Зашто сте тако бледи?’’ Принц је полагано долази к себи. Снажно је протресао главом, а његовим пријатељима се чинило као да је покушавао да се пробуди из некаквог дубоког сна или, па, да се врарти однекуда. Крајње озбиљан и са дубоким страхопоштовањем показа им на упокојеног старца и с љубављу рече: ‘’Пријатељи моји, падните на колена!Клекните пред светитељем нешег доба, бившим злочинцем који је доживео потпуни преображај кад му је један дечак дао васкршње јаје. Било је то његово поновно рођење. И ево садага је Сам Бог прославио и удостојило га небеског опела. Господ је на ове наше планине послао своје свете анђеле да приме његову покајану душу и узнесу је у царство љубави Његове.’’ Ове речи принца Мстислава дубоко су потресле све присутне. Поскидали су капе, прекрстили су се, побожно целивали миомирисне мошти и пали на колена клањајући се Господу и Његовом светитељу Томи Рискову, подвижнику који је годинама плакао и моио милост Божију. А Господ је наставио да чудотвори! У једном тренутку целом околином се разлио такав неземни миомирис да су се присутни осећали више на небу но на земљи.истовремено је на хиљаде чудесно лепих птица слетело на оближње дрвеће.

23

Присутни су били уверени да су их чули како певају велику истину наше вере: ‘’И од највећег греха, већи су љубав и милосрђе нашег доброг Бога према свим покајницима.’’

Крај И Богу нашем слава

http://vrata.informe.com/forum/