1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ и СИСТЕМАТИКА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

-Објективно грађанско право је део правног система који уређује субјективна грађанска права (грађанскоправне односе). Све грађанскоправне норме сврставају се у неколико целина које имају своје називе: општи део, облигационо, стварно, породично, интелектуално, наследно, лично право.Грађанско право је заједнички назив за све споменуте целине. Општи део грађанског права садржи норме које су заједничке посебним деловима (свим или некима), а нарочито о правилима (законским, обичајним) којима се уређују грађанскоправни односи и по којима се суди у случају спора, о имаоцима субјективних грађанских права, о чињеницама из којих настају та права итд.Облигационо уређује односе у којима ималац права може захтевати од другог лица (дужника) предају неке ствари, исплату суме новца, чињење, нечињење.Стварно право уређује право својине и друга права која за свој објект имају ствар.Породично садржи правила о имовинским и неимовинским односима у породици.Интелектуално удређује тзв.умну и индустирјску својину, тј.права која за свој објект имају интелектуалну творевину.Наследно уређује наслеђивање-прелаз права и обавеза са умрлога на његове наслендике.Лично садржи одредбе о правима на личним добрима.У најновије време из система облиг. права издваја се врло значајна грана Трговинско право, са својим бројним изданцима који се временом све више и сами осамостаљују (поморско,ваздухопловно право).

-ПОЈАМГрађанско право уређује, с једне стране, тзв. статусе (правне положаје) субјекта, човека и организација, а с друге, правне односе. Регулисани правни односи спадају у разне области живота (породични живот, предузетништво, најамни рад), настају поводом разних објеката и различите су природе.

-СТАТУСНА МАТЕРИЈАСтатус човека и организације чине њихова својства (атрибути) која су важна за учествовање у грађанскоправним односима- име, фирма, пребивалиште, боравиште, држављанство, као и правно важне способности или неспособности-правна, пословна, радна, тестаментална, деликтна.

-РАЗНОВРСНОСТ РЕГУЛИСАНИХ ОДНОСАНеки делови грађанског права усмерени су на уређивање таквих група међуљудских односа које у животу чине заокружене целине. Из назива тих животних целина изведени су и називи тих делова грађанског права (породично право, нпр. по томе што организује односе у породици, трговинско-трговинску делатност, радно-организовани рад, стамбено-домен становања).

-Поједини делови грађанског права носе називе управо по томе поводом чега се успостављају њима одређени односи (права и обавезе). Стварно праву, нпр. уређује односе поводом ствари, лично право-поводом личних добара, право творевина ума-поводом творевина ума, итд.

-С обзиром на њихову природу, односи регулисани грађанским правом су имовински или неимовински. Велики део економских односа чине робно-новчани односи: у њима се јавља роба као производ људског рада који се размењује на тржишту или пак услуга; новац се јавља и као платежно средство-код кредитних послова, или као богатство- код послова улагања у банку. Делови грађанског права који уређују такве имовинске односе приказују се као правна надградња над економском основом, а називају се грађанско имовинско право.

-Грађанско право регулише односе и поводом ствари које нису роба, поводом чинидби које нису услуге, као и односе у којима се новац не јавља ни у једној улози. Заштита права својине, нпр. предвиђена је обавеза повлачења неистините тврдње која нарушава углед лица и сл. Сходно неимовинској природи таквих односа делови грађанског права који их регулишу зову се неимовинско грађанско право.

-Имовински односи претежу у грађанском праву. Главнина неимовинских односа спада у област породичног права, личног права и права творевина.

-ГЛАВНЕ СИСТЕМАТИКЕСистематика је начин разврставања права у делове. Двема тада главним систематикама, које су већ постојале као систематике целог правног поретка ``институционој`` и ``јуснатуралистичкој``, придружила се почетком 19.века ``пандектна`` систематика.

-Институциона систематика (од 2 до 19века). Гласи:све право се односи или на лица(personae), или на ствар (res), или на тужбе (actiones).

-Природноправна школа служила се (17-18-19 век) систематиком заснованом на принципу: право треба тако груписати да се иде од ужег и простијег ка ширем и сложенијем, од права које се односи на човека, ка ономе о све ширим и сложенијим његовим заједницама.

-Пандектна названа је по истоименим немачим уџбеницима грађанског права из 19века.Подела грађанског права је петоделна:општи део, стварно, облигационо, породично и наследно.Општи део чини оно што је заједничко важи и за све остале делове. Облигационо и стварно право раздвојени су по врсти и дејству субјективних права: прва су права тражења са релативним дејством, а друга права власти, апсолутног дејства. Породично и наследно право разликују се по регулисаним ситуацијама, које у животу чине целину: код првог, то је брачна или породична заједница, код другог односи поводом смрти лица.

-У нашој науци и настави пандектна систематика представља једину систематику грађанског права, а законодавац се служи њоме утолико што облигационо право, наследно и др. третира као засебне заокружене делове.

2. МЕТОД ГРАЂАНСКОГ ПРАВА

-Гране грађанског права, упркос разликама које постоје између њих, повезује у једну целину неколико заједничких карактеристика, а посебно: аутономија воље која влада у овој области, специфична природа грађанскоправне санкције и преностивост (прометљивост) субјективних грађанских права.

-Аутономија воље се састоји у томе што се грађанскоправни живот организује и одвија на основу воље његових субјеката, којој законодавац поставља ограничења само кад је то неопходно за заштиту општих интереса. 2 основана облика испољавања овох начела су слобода уговарања и диспозиција субјеката.1.Слобода уговарања огледа се у томе што су правни субјекти слободни да ступају или не ступају у грађанскоправне односе, да бирају лица са којима ће ступати у те односе, да садржину односа уређују својом вољом и да вољу изјављују на било који начин, чак и прећутно. Слобода уговарања укључује у себе једнакост странака и равноправност њихових воља, за разлику од неких других правних грана у којима важи начело субординације, потчињености једног субјекта вољи другог.2.Диспозиција субјекта се огледа у томе што имаоци права слободно одлучују о начину њиховог вршења, о располагању, о заштити у случају повреде.

-По карактеристикама санкције грађанско право се доста одсечно разликује од других грана права, посебно кривичног. Санкција у кривичном праву представља казну за починиоца кд и као таква она је лична у двоструком смислу: прво, што је њен циљ утицање на личност деликвента у смислу одвраћања од вршења забрањених дела, друго, што се може састојати и у умањењу деликвента неког његовог личног добра (слободе, живота).

-У грађанском праву санкција није лична ни у једном од ова два смисла: нити је она циљ да утиче на личност починиоца нити се може састојати у умањењењу неког његовог личног добра. Она је редовно имовинска, а сврха јој је одштетна, довођење уништеног добра у стање у коме би се налазило да је штетни поступак изостао. У случају уништења ствари, одговорно лице дужно је да на име накнаде штете плати износ потребан за куповину друге такве ствари; ако се штета састоји у губитку зараде, одговорно лице дужно је да на име накнаде плати износ раван изгубљеној заради. У свим овим случајевима износ накнаде равна се према њеној сврси, дакле уклањању штетних последица.

-У начелу, субјективна грађнска права су преносива, прометљива, способна да са својих ималаца прелазе на друга лица. Постоје и непреносива грађанска права везана за личност имаоца (сва неимовинска а и нека имовинска), али је преносивост одлика велике већине њих, а осим тога та појава се не сусреће ни у једној другој правној грани.

-Аутономија воље, имовинска санкција чија је сврха у томе да се повређено добро доведе у стање у коме би се налазило да повреде није било, и преносивост субјективних грађанских права повезују разноврсне грађанскоправне односе у једну целину. Оне нису одлика сваког грађанског односа, али су заједно узете типичне за област грађанског права, а све или неке од њих важе за велику већину грађанскоправних односа.

3. ИЗВОРИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА КОД НАС

-После ослобођења укинути су сви грађанскоправни прописи затечени на тлу Југославије, како предратни тако и окупаторски. Законом о неважности правних прописа донетих пре 6.4.1941 и за време непријатељске окупације.Овај закон различито уређује две хипотезе:А)Предратни прописи губе правну снагу за период после 6.4.1941. али се не дира у њихов карактер извора права за период пре 6.априла, тако да они за тај период задржавају правну снагу и са гледишта новог поретка. Пресуде које су донете на основу ових истих прописа после 6.4.1941, оне су са гледишта новог поретка изгубиле ослонац у законодавству и по томе би требало и саме да изгубе правну важност, али такво решења ипак није прихваћено у закону. На основу њих заснована стања са којима се рачуна и да би често већа штета била од њиховог мењања него од њиховог респектовања. Зато је прописано да ове пресуде не губе важност аутоматски, али да заинтересовано лице може то захтевати у судском поступку у року од годину дана од дана ступања на снагу споменутог закона о неважности старих прописа, под условом да је пропис на основу којег су донете у супротности са новим позитивним правом и начелима новог уставног поретка.Б)Окупаторски прописи се сматрају непостојећим, узима се као да никада нису ни били донети. Сходно томе, требало би да изгубе правну важност и све пресуде и друге одлуке које су на основу њих донете, али је из истих разлога као у претходној хипотези усвојено решење по којем оне остају на снази уколико од стране заинтересованих лица не буду нападнуте у року од годину дана од дана ступања на снагу закона о неважности старих прописа.

-Законом је решено и питање права по којем ће се судити у будућности, до доношења нових прописа, и то тако што су судови овлашћени да из укинутих прописа примењују она правила за која нађу да су у складу са новим позитивним правом и начелима новог уставног поретка, а кад је старо правило са ове тачке гледишта неупотребљиво, сами поставе ново, које по њиховој оцени најбоље одговара духу новог поретка.Суд је оваквим решењем стављен у положај близак законодавчевом, да ствара ново право.

-Према решењу које је усвојено у нашем првом Уставу од јануара 1946, законско уређење материје грађанског (приватног) права је у савезној надлежности, што је иначе случај са свим државама које имају федеративно уређење.Изгласан је амандман ХХХ на устав СФРЈ, чија ће садржина касније ући у устав СФРЈ од 1974 год,којим је питање законодавне надлежности из основа другачије решено.

-По том решењу за федерацију је задржан само један мањи део надлежности и то облигационо право својим претежним делом и стварно право једним мањим делом, док је све остало прешло у надлежност република, а у Србији материја која више није у савезној надлежности је својим далеко највећим делом у надлежности аутономних покрајина, које пре амандмана од 1971. у овој области нису имале ни симболичну надлежност. Уместо шест предратних правних подручја (која су називана ``правним федерализмом најгоре врсте``) смо добили осам (од чега 3 у Србији).

-Непримереност уставног решења од 1974. потребама земље јасно показује и карактер разлика које су се појавиле између републичких законодавстава у дотле јединствено уређеном наследном и породичном праву. Само се за један њихов мали број може рећи да је у некој корелацији са особеностима федералних јединица, а у свом далеко претежном делу резултат су чистог правног волунтаризма. У истом питању једне ребулике имају једно решење, друге друго, треће евентуално треће, у другом питању комбинација република је друга, у трећем трећа.

-Крајем 80-тих година овај ретроградни процес у Србији заустављен је, и републичким уставом од 1990.године прописано је да се материја грађанског права, која је у надлежности Републике, уређује јединственим прописима важећим на целој њеној територији. За савезну државу Уставом СРЈ задржано је облигационо прао у потпуности као и ``основе својинско-правних односа``, што ће тек у законодавној пракси бити ближе одређено.

4. СУБЈЕКТИ ПРАВА, УОПШТЕ О ПРАВНОЈ, ПОСЛОВНОЈ И ДЕЛИКТНОЈ СПОСОБНОСТИ

-Правни субјекти или личности у праву могу се дефинисати као имаоци правне способности, једног нарочитог правног квалитета који се састоји у могућности да се буде ималац права и обавеза. За појам правног субјекта довољно је постојање саме правне способности, чак и ако би се замислило да се на основу ње не поседује ниједно право нити обавеза. Богишић (правног субјекта назива имаоником) је осетио потребу да у свом законику ову разлику посебно истакне: ``Ималац се , у народноме језику зове свак ко има нешто у имовини својој.-Имаоник је у овоме Законику не само онај који доиста нешто има, него уопште сваки човјек, па и свака установа, којима се признаје право и подобност имати своју сопствену имовину``.

-На данашњем ступњу друштвеног и правног развоја постоје две врсте правних субјеката: људи као појединци (физичка лица) и организације снабдевене правном способношћу, које се називају правним лицима. Тај израз није најсрећнији, је га лаици употребљавају да њиме означе лица са стручном правничком спремом, а с друге стране ако се њиме хоће указати на правну способност коју поседују одређене организације онда би се са истим правом могао употребити да се њиме означе и физичка лица.

-Правни субјекти се често називају носиоцима права и обавеза, што је један рогобатан начин изражавања, јер се права и обавезе имају, па је стога бољи назив имаоници, употребљен у ОИЗ за ЦГ, у којем се правни субјекти деле на ``личне`` и ``неличне``. Лични имаоник у смислу и разуму законском, сваки човјек, почем је свакоме човјеку без изузетка признато опште право имаоништва. Нелични је имаоник она установа коју закон сматра, попут човјека, имаоником каквих добара, тј. признаје јој имаоничка права.

-Иако у том смислу постоје појединачна залагања у научној литератури, стара више деценија, животињама засад није признат правни субјективитет. Правну заштиту коју уживају правници објашњавају на разне друге начине: да су то ``заштићене ствари`` да је реч о кривичноправним прописима чија је сврха сузбијање ``ниских инстиката`` и поступака бруталности.

5. ФИЗИЧКА ЛИЦА- правна способност

-Физичко лице је човек као правни субјект, тј. ималац правне способности. У савременим законодавствима сва људска бића су правни субјекти и сва имају исти обим и квалитет правне способности, без обзира на пол, узраст душевно стање, телесно здравље, националну, расну или верску припадност.У прошлости су постојали системи у којима су читаве категорије људи биле лишене правне способности (робови у старом Риму) или је обим њихове правне способности био ужи у односу на друге категорије грађана (кметови у феудализму, нижи феудалци у односу на више).У нашем и осталим савременим правима правна способност грађана је општа (имају је сви без разлике, од рођења до смрти, и за сваког је истог обима у току целог живота), што чини да се понекад изједначава човек као биолошка јединка са физичким лицем, које као правни појам претпоставља двоје: човека као биолошку јединку и правну сопособност коју она поседује на основу признања од стране правног поретка.

-У извесној мери и под одређеним условима правну сопосбност има већ људски зачетак (без обзира на своју старост). Правило римског права, по којем се зачето дете сматра рођеним ако је то у његовом интересу и под условом да се живо роди (Nasciturus) прихватају сва савремена права, посебно кад у питању наследна права. Ово правило се налазило и у Општем имовинском законику за ЦГ. Још нерођеном детету може бити постављен старалац, са задатком да се стара о заштити његових права, посебно ако би она могла доћи у сукоб са интересима родитеља или већ рођене деце.

-ПОТПУНА (истовремено и општа) ПРАВНА способност, на основу које су појединцу доступна ( под прописаним условима ) сва права која правни поредак познаје, стиче се рођењем, под условом да је дете рођено живо. Како је пак то редован случај, законска је претпоставка да је дете живо рођено а ко (у циљу остварења неких својих интереса) тврди супортно, то мора и доказати, тј. да је дете рођено мртво.Као услов за стицање правне способности нека страна законодавства захтевају и виталност детета, његову способност да живи, а таквим се сматра ако с обзиром на своју телесну грађу није унапред осуђено на смрт.Према једном становишту за стицање правне способности захтева се да новорођенче има људски облик (да није рођено као наказа, монструм).Члан 36.Србијанског грађанског законика, предвиђа да ``под именом лица(особе) узима закон свако човечје створење`` при чему је овај израз тумачен као захтев да ``створење има човечији облик``, и да монструм није човечије створење. Ово становиште је с правом одбачено, не само због тога што је тешко повући границу између нормалног и ненормалног, већ пре свега зато што оваква људска бића не би уживала правну заштиту.

6. ПРЕСТАНАК ПРАВНЕ СПОСОБНОСТИ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА, ПРОГЛАШЕЊЕ НЕСТАЛОГ ЛИЦА ЗА УМРЛО, ЦИВИЛНА СМРТ И КОМОРИЈЕНТИ

-Правна способност физичког лица гаси се његовом смрћу (природном или насилном). У старијим правима постојала је и цивилна (грађанска) смрт, под чим се подразумева губитак правне способности за живота (пре фактичке смрти), у случају изрицања најтежих кривичних санкција. У новијој историји, у току 19.века, постојала је делимична цивилна смрт(у Француској) у случају осуде на смрт, доживотну робију, или депортацију. Са правоснажношћу кривичне пресуде имовина осуђеника прелазила је на њихове наследнике а брак је престајао, али је њихова физичка егзистенција ипак спречавала потпуни губитак правне способности. Они су могли примати поклоне, и уопште стицати голу својину у мери у којој је то било неопходно за одржавање голог живота. Укинута је Француској 1854.По неким страним законицима цивилна смрт је наступала и ступањем у одређене монашке редове са заветом сиромаштва.У нашем праву исповедање вере је приватна ствар грађана, па завет сиромаштва, у очима закона, не повлачи губитак ни сужавање правне способности. Без утицаја на правну способност остаје и конфискација, пошто конфискат задржава могућност стицања (поседовања) права и обавеза у ранијем обиму (њему се одузима само имовина коју већ поседује, и то не у потпуности)

-Исто дејство као фактичка смрт производи и судско проглашење несталог лица за умрло.Несталима се сматрају лица о чијем животу односно смрти постоји неизвесност, и по томе се разликују од одсутних лица, чије пребивалиште није познато, али за која се претпоставља да су у животу. Продужена неизвесност ствара низ потешкоћа и тангира имовинскоправне и личноправне односе одређених лица, а није пожељна ни са друштвеног становишта. Она не доводи до претпоставке смрти ( ма колико дуго трајала), већ лице које се ради остваривања својих права (рецимо наследних) позива на нечију смрт, мора покренути судски поступак и исходити решење којим се нестало лице проглашава за умрло.Према нашим позитивним прописима за умрло се проглашава лице:

1. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а од чијег рођења је протекло 70 година.

2. о чијем животу за послењих 5 година није било никаквих вести, а околности под којима је нестало чине вероватним да више није у животу

3. које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести 1 годину од престанка непријатељстава

4. које је нестало у бродолому, саобраћајки, пожару, поплави, земљотресу или каквој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести за 6 месеци од дана престанка опасности.

Рокови су краћи уколико околности чине вероватнијим да нестало лице више није у животу.

-У решењу којим се после спроведеног поступка нестало лице проглашава за умрло означиће се дан, а по могућности и час, за који се сматра као време смрти несталог, а ако се

тај дан не може утврдити сматра се да је смрт наступила првог дана по протеку рокова(од 5 година,годину, 6месеци) после којих се може покренути поступак проглашења за умрло.Истеком ових рокова наступају правна дејства која производи и фактичка смрт, што значи да брак престаје а заоставштина прелази на наследнике.

-Решење о проглашењу несталог лица за умрло садржи обориву претпоставку о смрти, што значи да се може супротно доказивати, и у случају позитивног доказа суд ће раније донето решење укинути. То нема утицаја на престанак брака који је коначан. Са наследницима се поступа различито, у зависности од њихове савесности: савесни враћа оно што се код њега затекло и у стању у којем се налази, док несавесни наследник дугује не само оно што се затекло код њега, већ и накнаду за смањење вредности ствари услед њихове употребе, као и накнаду за све отуђене и потрошене ствари.

-Чињеница смрти се уписује у матичне књиге, после чега извод из њих служи као доказ да то лице више није у животу. Уколико се нечија смрт не може доказати изводом из матичне књиге умрлих, свако лице које има непосредни правни интерес може захтевати од суда да, после спроведених доказа, утврди смрт тог лица. У поступку за доказивање смрти утврђује се да је одређено лице заиста умрло, утврђују се чињенице смрти. Ово решење садржи само претпоставку, па ако се накнадно докаже да је то лице живо, раније донето решење се ставља ван снаге, односно преиначује.

-За право је од значаја тачно време натупања смрти(дан и час), с обзиром на правило да се као наследник може појавити само лице које је надживело оставиоца (декујуса), макар и најкраће време.Питање редоследа смрти лица која су у таквом међусобном односу да се могу наслеђивати посебно се поставља у случају ткз. Коморијената, тј. лица која су настрадала у истој животној опасности (земљотрес, бродолом).Како попступити у случају када се на основу расположивих доказа не може утврдити стварно време смрти сваког од њих?

а) Узима се да коморијенти нису изгубили живот истовремено, тако да једни друге могу наслеђивати, а у погледу редоследа смрти постављају се извесне претпоставке којима се покушава следити природан ток ствари. По СГЗ ,, ако су у једновременој опасности били, онда се узима да је млађи старијега а мушка глава женску надживела, докле се противно не докаже``. Међутим законик није поставио правило о приоритету ове две претпоставке, па се није знало како поступати ако је млађа особа женског а старија мушког пола, отац и кћер нпр.

б) Ако се тачан редослед смрти не може утврдити, претпоставља се да су сви коморијенти настрадали истовремено, што значи да једни друге не могу наслеђивати. Полази се од тога да ванредни догађаји не поштују ни пол ни животно доба, па редовног тока ствари овде нема.

7. ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА

-Пословна способност се може дефинисати као способност закључивања правних послова, а под овима се подразумевају изјаве воље које производе грађанскоправна дејства, тј. настанак, пренос, промену или престанак субјективних грађанских права (способност сачинити тестамент, закључити купопродајни уговор, поклон, закуп, трампу); скраћено кажемо да је то способност својим изјавама воље производити правна дејства. Пословна способност нужно претпоставља правну, јер да би се својим изјавама воље могло стварати права и обавезе, потребно је имати способност бити субјект права и обавеза. Обрнуто, правна способност не претпоставља нужно и пословну, субјект права може али ни не мора имати пословну способност. Правни посао који би био управљен на одрицање од пословне способности, на њено ограничење или проширење, или стицање пре него што су се стекли законски услови, апсолутно је ништав и не производи никакво правно дејство.

-Са гледишта пословне способности физичка лица су или потпуно неспособна, или ограничено (делимично) способна, или потпуно способна.

-По нашем праву, лица која нису навршила 14 година потпуно су пословно неспособна, а то значи да су њихови правни послови апсолутно ништави и не производе никакво правно дејство, без обзира на вредност посла и независно од тога да ли су теретни (купопродаја) или доброчини (поклон), те да ли их је малолетник предузео сам или уз сагласност свог законског заступника. Сходно томе они не могу бити оснажени накнадном сагласношћу законских заступника, ни органа старатељства. У име млађих малолетника правне послове закључују њихови законски заступници, родитељи или стараоци.

-Старији малолетници,тј лица са навршених 14 година, имају ограничену пословну способност, која се огледа у томе што могу потпуно самостално закључивати послове ``мањег значаја`` (што је фактичко питање, које се процењује у сваком поједином случају), а остале правне послове (већег значаја) могу закључивати уз сагласност свог законског заступника (за послове који прелазе оквире редовног пословања и управљања потребна је сагласност органа старатељства). Ако је та сагласност дата претходно, правни посао постаје перфектан и везује странке од самог закључивања, у противном посао не важи али може бити оснажен накнадном сагласношћу у законском року.

-Граница од 14 година (колико износи у РС) потребна за стицање ограничене пословне способности мора се оценити као превисока и непримерена стварном стању ствари, тј. стварној зрелости и могућностима млађих малолетника.Општа карактеристика упоредноправних решења овог питања је већа поступност у стицању пословне способности и много нижа старносна граница потребна за обављање појединих категорија послова, док се за оне мање вредности чак никаква доња старносна граница не захтева.

-Ако решења усвојена у нашем праву заостају за онима из савременог упоредног права, наша деца се у стварности понашају на исти начин као њихови вршњаци у другим земљама; самостално или уз сагласност својих законских заступника (изричиту или прећутну, претходну или накнадну) она свакодневно закључују огроман број послова мање односно мале вредности, који су по својој сложености сразмерни њиховој интелектуалној зрелости и одговарају њиховом поимању ствари: купују на пијацама, шопинг моловима, књижарама, купују улазнице за разне приредбе, возне карте, путују гсп-ом.

-Са 15 година у нашем праву се стиче ткз. Радна способност која се састоји у томе што малолетник може самостално (без сагласности законског заступника) ступити у радни однос и располагати зарадом. Ова одредба, инспирисана је настојањем да се малолетници подстичу на привређивање (јер се са вољом ради ако се ради за себе) али и на рационално трошење (јер се зарађено троши одговорније) има велики васпитни и социјални значај и одговара савременим тежњама у упоредном праву.

-Са навршених 16 година, под условом да је способан за расуђивање стиче активну тестаментарну способност, с тим што тестамент може сачинити само лично а не и преко заступника.

-Са 18 година у нашем праву дете се правно осамостаљује, стиче неограничену (пуну) пословну способност, која је по свом карактеру општа и потпуна: општа у том смислу што се односи на закључивање свих правних послова које правни поредак познаје, потпуна у том смислу што се сви ти послови могу закључивати самостално, без сагласности законског заступника односно органа старатељства. Изузетно неограничена пословна способност се може стећи и пре 18 година, ступањем у брак на основу судске дозволе. Законодавац је овако поступио да би се отклонила могућност да се родитељи (законски заступници), вршећи правне послове у име малолетника, посредно мешају у њихове брачне односе и на тај начин нарушавају хармонију у младој заједници. Овако стечену пословну способност малолетник задржава и ако брак престане пре наступања пунолетства.

-Стање пословне неспособности се може продужити и после навршене 18 године. Наиме ако услед душевне болести, заосталог душевног развоја, телесних мана или из других разлога дете није у стању да се само стара о својој личности, правима и интересима, родитељско право (старање) може се продужити и после пунолетства (на предлог родитеља или органа старатељства) одлуком суда, који одређује да ли се овако лице изједначава са млађим(до 14) или са старијим малолетником, који је навршио 14 година. Кад престану разлози за продужетак родитељског права, суд доноси одлуку о престанку родитељског права, чије је дејство у томе да се стиче пуна пословна способност.

-Пунолетно лице које је са 18 година стекло пословну способност, може касније бити лишено пословне способности ако постане неспособно за расуђивање или својим поступцима угрожава своја права и интересе, или права и интересе других лица (услед душевне болести, душевне заосталости, старачке изнемоглости).Степен лишења пословне способности (потпуно или делимично) зависи од тога у којој мери је испољена неспособност за расуђивање а не од разлога из којег је до ње дошло. Оваква лица стављају се под старатељство, при чему старалац лица које је потпуно лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које није навршило 14 година, а старалац лица које је делимично лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које је навршило 14 година.

-Уговори и други правни послови лица лишеног пословне способноси неважећи су, а по мишљењу које преовладава у савр.правној теорији правило важи и за послове који су закључени пошто су престали разлози за лишење пословне способноси или у току ткз. светлих периода, тј.стања у којима је овакво лице свесно својих поступака (способно за расуђивање). Из разлога правне сигурности не може се, доказивати његова способност за расуђивање и тако исходити ваљаност закљученог правног посла, све док му судском одлуком не буде враћена пословна способност. Обрнуто, може се доказивати да једно лице које није лишено пословне способности било неспособно за расуђивање у време закључења правног посла и из тога разлога исходити поништење посла.

8. ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА

-Деликтна способност у грађанском праву огледа се у томе што се лично одговара за проузроковану штету, независно од тога да ли истовремено постоји и кривична одговорност. У нашем праву она се стиче са 14 годиа, али се при томе прави разлика: малолетници до навршене 7 године су апсолутно деликтно неспособни, за штету коју проузрокују одговарају њихови родитељи (или друга лица под чијим су надзором), док малолетници између 7 и 14 година одговарају својом имовином ако се докаже да су у време проузроковања штете били свесни својих поступака (у погледу њих важи оборива претпоставка да су неспособни за расуђивање). За разлику од правне и пословне способности, деликтна способност у грађанском праву није правна привилегија (да се нешто има,, да се изјавом воље нешто прибави), већ правна изложеност санкцији, која је по својој природи имовинска и састоји су у обавези накнаде штете.

9. АТРИБУТИ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА- ЛИЧНО ИМЕ, ДРЖАВЉАНСТО, ПРЕБИВАЛИШТЕ и БОРАВИШТЕ

-ЛИЧНО ИМЕ-Лично име је сталан назив појединца (физичког лица), који служи његовом разликовању од других појединаца, без чега је живот у заједници незамислив. Отуда је ова врста индивидуализације стара колико и само људско друштво, само су се временом мењали начини на који је остваривана.

-У нашем праву лично име се састоји од презимена (породичног имена), којим се изражава припадност одређеној породичној заједници, и имена (име у ужем смислу), којим се појединац индивидуализује унутар породичне заједнице, а и иначе, и обично се и име и презиме састоји од по једне речи. Прописи у овом погледу не постављају ограничења, само предвиђају (у случају да се име или презиме састоји од више речи) обавезу да се у матичну књигу упише и име (презиме) којим ће се дете служити у правном животу и обавезу детета да се у правном животу служи тако изабраним личним именом.

-Лично име одређују родитељи споразумно, само је њихова слобода ограничена прописом према којем ``дете добија презиме према презимену једног или оба родитеља``, кад су им презимена различита, заједничкој деци морају одредити исто презиме. У избору имена родитељи су начелно слободни, с тим што им се забрањује да детету дају погрдно име, име којим се вређа морал или је у супротности са обичајима и схватањима средине.

-Ступање у брак може али и не мора имати за последицу промену презимена, што зависи од споразума супружника, који у том погледу могу изабрати једну од више могућности: да свако задржи своје раније презиме, да за заједничко узму презиме једног или другог, да свако узме презиме оног другог и томе дода своје. По престанку брака супружник може задржати презиме које је носио у браку или узети оно које је имао пре ступања у брак.

-Грађанин има право да промени лично име, у целости или само име или само презиме, с тим што се неће одобрити промена лицу против кога се води кривични поступак за избегавања законом утврђених обавеза, промена у погрдно име или презиме, у име или презиме којим се вређа морал или које је у супротности са обичајима и схватањима средине, као ни промена презимена малолетног лица ако би се ново презиме разликовало од презимена његових родитеља или усовјиоца.

-Правна природа права на име огледа се у следећим особинама: 1.оно је личне природе (неимовинско и непреносиво) 2.стиче се уписом у матичне књиге 3.незастариво је 4.делује према свим трећим лицима 5.свако је дужан да се служи личним именом, што значи да је оно у исто време и обавеза због свог јавноправног значаја.

-ДРЖАВЉАНСТВОДржављанство је припадност појединца, домаћег држављанина одређеном државноправном поретку, која се , с`једна стране огледа у обавезама према њој, а с друге стране у томе што су му формалноправно доступна сва права која тај правни поредак познаје, при чему се нека стичу аутоматски (рођењем или одређеним узрастом) а друга под општим условима једнаким за све. Лица која немају статус домаћих државаљана, било да су страни држављани или апатриди (лица без држављанства) називају се странцима.

-Њихов правни положај у прошлости био је изразито неповољан. И поред огромног цивилизацијског напретка, стварно стање односа у међународној заједници још увек је такво да се не могу избрисати све разлике, тако да се са гледишта доступности странцима, у свим земљама права деле у три групе:1.права која су подједнако доступна домаћим држављанима и странцима на домаћој теритотрији2.права релативно резервисана за домаће држављане, која странци могу стицати под одређеним условима, нпр.да су стално настањени на домаћој територији3.права која су искључиво везана за домаће држављане и која странци никако не могу стицати као што је случај са активним бирачким правом или правом својине на непокретностима.

-За разлику од унитарних држава, у којима постоји само једно домаће држављанство, у федеративним поред држављанства федерације (савезног) постоји и држављанство федералне јединице (чланице федерације), са превагом једног или другог, а у једном броју земаља ова држављанства се стичу истовремено и ниједно се не сматра главним.

-ПРЕБИВАЛИШТЕ и БОРАВИШТЕПребивалиште је законско седиште физичког лица, место у којем је оно у очима закона стално присутно, без обзира да ли тренутно (повремено) фактички борави негде другде.Као правни појам и правна конструкција, оно је у савременим условима не само целисходно већ и нужно, са разних тачака гледишта: 1.надлежним службама се тако омогућава уредно достављање (одлука, обавештења..). 2.стварају се претпоставке за функционалнију организацију многих служби и послова 3.грађанима се омогућује да пронађу лице с којим су у правном односу 4.самом грађанину да буде обавештен и да се обавести о питањима која се тичу његових интереса 5.властима да организују примену санкција и извршавање обавеза према држави (служење војске, плаћање одређених пореза).

-Док се држављанством везује за један од многих државноправних поредака, путем пребивалишта појединац се правно везује за одређено место, и тако остварује његова потпунија индивидуализација, мада тиме она још није конкретизована.Према законској дефиницији пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално живи, а боравиште место у коме привремено борави ван свога пребивалишта.

Настањење у одређено место (па чак и становање), дакле само по себи није довољно, већ је потребна и намера да се у њему стално живи, а она се испољава не само формално (кроз пријаву надлежним властима) већ и посредно, кроз заснивање (практиковање) разноврсних животних односа: породичних, друштвених, професионалних, економских.Ни у нашем ни у упоредном праву нема ближих одредаба о томе која се од ових животних сфера односа и интереса (стамбена, породичне, професионалана,економска) треба сматрати одлучујућом, већ је то као фактичко питање препуштено оцени праксе и теорије. Чини нам се да је становање са својом породицом у истом месту она мера и квалитет који су довољни за квалификацију пребивалишта, без обзира што се професионална активност обавља у другом, а имовина поседује у трећем месту.

-Промена пребивалишта везана је по нашем праву за двоструку законску обавезу: 1.одјаву ранијег која се мора извршити пре напуштања места пребивалишта,2. и пријаву новог, у року од 8 дана ``од дана настањења``. Званична пријава је најважнији али не и искључиви показатељ намере живљења у одређеном месту и сама по себи нити гаси постојеће нити заснива ново пребивалиште. Ново пребивалиште се занива фактичким настањењем у другом месту, праћеним намером да се у њему стално живи.

-У нашем праву грађанин може имати само једно пребивалиштеУ немачком праву ``домицил може истовремено бити у више места``, што је у овом систему и могуће и логично, јер је усвојен ослабљен и у исто време шири појам пребивалишта, са елементима боравишта (резиденције)

-МАТИЧНЕ КЊИГЕ-Матичне књиге су јавне књиге које садрже податке од значаја за правни положај физичких лица, или јавне књиге о личним стањима грађана. Организоване су по ужим подручјима (тзв.матичним подручјима) које одређује скупштина општине за свако насељено место засебно, а води их овлашћен радник (матичар), који уписује чињенице и податке који су му пријављени, односно које садржи акт надлежног органа. Он је дужан да упис изврши без одлагања, да извршени упис прочита лицу које пријављује чињеницу, односно сведоцима, и да то потврди у књизи. Упис потписује лице које је пријавило чињенице, сведоци и матичар. Грешке које је приметио пре закључења уписа матичар може сам исправити, а накнадне исправке уписа могу се вршити само на основу одлуке надлежног органа.

-Њихов карактер јавних књига огледа се у томе што имају доказну снагу јавних исправа, и што право увида у њих имају сва правно заинтересована лица, а сваком заинтересованом мора се на његов захтев издати извод односно уверење о подацима које садрже.

-Према врсти чињеница односно података који се у њих уписују, постоји мк рођених, мк венчаних и мк умрлих.

10. ПРАВНО ЛИЦЕ, ПОЈАМ и КАРАКТЕРИСТИКЕ

а) Правно лице као статус организацијеФизичко лице је човек као ималац права и обавеза, а када је организација ималац права и обавеза назива се правно лице. Правно лице и организација нису исто, као што ни физичко лице и човек не значе исто. Бити правно лице, то за организацију значи: имати права и обавезе у грађанскоправним односима. Правно лице означава тек једно правно својство организације-њен правни статус (да је у области права субјект права и обавеза), као што су њена друга ванправна својства, да је економски субјект, политички, културни и др.

б) Организације са статусом правног лицаДок је данас сваки човек правни субјект-физичко лице, ни данас свака организација није правно лице. Свако правно лице јесте организација, али није свака организација правно лице. Да би организација била правно лице неопходно је да је: 1.правно уредива2.правно допустива3.да јој право призна способност да има права и обавезе1.Правна лица могу постати само организације које јесу или би могле и требало да буду правно уређене. Пошто нису такве, не добијају статус правног лица нпр.кафанско друштво, група пензионера која се састаје у парку, излетничка дружина, седељка. Ни све правноуредиве организације нису правна лица, нпр.ортаклук, породична задруга, сувласништво, добротворна акција, група за вежбе.2.Правна лица могу постати само правноуредиве организације које су уређене на позитиван начин: правно допуштене. Пошто су правом забрањене, не добијају статус правног лица нпр.злочиначко удружење, удружење за насилно обарање власти. Ни све правнодопуштене организације нису правна лица, нпр.брачна заједница, породично домаћинство, суд.тужилаштво.3.Од правноуредивих и правнодопуштених само оне постају правна лица, којима правни поредак призна могућност да стичу права и обавезују се. Правни поредак одређује врсте организација које могу бити правна лица: предузећа, задужбине, фондови, факултети, задруге, општине, радње, удружења грађана и др.

в) Правно лице као правноспособна организацијаОно што најјасније разликује организацију која јесте правно лице од оне која то није, јесте способност организације да има своја права и обавезе: правна способност организације. По том најодлучнијем моменту може се правно лице дефинисати као правно способна организација. Организација је правно лице ако је правно способна односно правно лице је организација која је правно способна.

11. НАЧЕЛО ПРАВНЕ РАЗДВОЈЕНОСТИ (ОДВОЈЕНОСТИ) и ОДСТУПАЊА

а)Садржина начела-Ако је организација правно лице, сама организација је ималац права и обавеза, а нису то њени оснивачи и учесници (органи, чланови, запослени): њој, а не њима припадају права и обавезе. Она има своја права и обавезе, а они своја. Правна сфера организације раздвојена је и иначе од правне сфере њених оснивача и учесника. Организација води од њих одвојен, самосталан правни живот-свако има своју засебну правну судбину.

-Правна раздвојеност и самосталност испољава се нарочито у следећем:1.Имовинска и неимовинска права и обавезе, која правни поредак признаје организацији, припадају њој самој и само њој, а нису уједно права и обавезе њених оснивача и учесника. Нпр.зграда предузећа није директорова.2.Када организација тужи или је тужена, странка у поступку нису и њени оснивачи и учесници. Ни обрнуто.3.Организација одговара само за своје обавезе, само својим повериоцима и само својом имовином, а тако исто њени оснивачи и учесници.Нпр.факултет не врати зајам, не могу се запленити средства са текућег рачуна декана.4.Правне радње (уговори, деликти и др.) које учесници организације предузму као делови организације, рачунају се само њој, а за њих не производе правна дејства. Нпр.ако се радници годинама служе алатом као да припада фабрици, одржајем стиче својину фабрика, а не они; лекар нестручно лечи пацијента, болница му дугује накнаду штете.5.Име, седиште и држављанство организације не одређује се по оснивачима и учесницима. Нпр. ако организација и добије име по оснивачу, његово име чини само један део њеног имена.6.У јавним регистрима (нпр.земљишној књизи) воде се права и обавезе на име организације, а не њених оснивача и учесника7. Организација не престаје нити се мења услед смрти, измене, искључења оснивача и учесника.

б)Самосталност у спољном и унутрашњем односуПравна осамостаљеност организације спрам оснивача и учесника испољава се како у спољном односу-са трећима, тако и у унутрашњем-са учесницима. У оба она је самосталан правни субјект, различит од оснивача и учесника.

1.У односу на трећа лица само је организација правни субјект. Учесник се јавља тек као део организације. За трећа лица учесници организације ни не постоје као субјекти права (као имацо права и обавеза) нпр.уговор, обавеза наканде штете, упис у земљишну књигу итд. Не гласи ни на кога из организације, нити на све учеснике заједно, већ на саму организацију.

2.Организација је правни субјект и у односу са учесницима. Учесници су у правном односу са њом, а не међусобно. Нпр. када се запошљава, радник не ступа у радни однос са другим запосленима, него је организација послодавац;

в)Одступања од начелаУ неким случајевима и организацијама које су правна лица недостаје у спољном односу, унутрашњем или у оба, неки од елемената правне раздвојености организације од оснивача и учесника. Пошто је код организација која су правна лица правна самосталност начело, одступања морају бити посебно предвиђена да би важила.

1.За обавезе неких врста правних лица- задруга, друштава са неограниченом солидарном одговорношћу чланова (ортачких трговачких друштава) и др.-не одговара само организација својом имовином, него и поједини или сви учесници својом имовином

2.Код сваке врсте правног лица могућ је тзв. продор кроз правно лице до учесника: суд не уважава да су раздвојене правне сфере организације и учесника, и узима да су учесник и организација једно, како би и учесника обавезао да својом имовином одговара повериоциа за обавезе организације.Услов за продор до учесника је:а) да је учесник својим поступком намерно нашкодио интересима поверилаца организацијеб) без обзира има ли намере шкођења, да би одговорност само правног лица била противна сврси института правно лице и начела правне самосталности (објективна злоупотреба) нпр. ако би повериоци били осујећени да се намире, јер су чланови организације путем повољних зајмова себи разделили имовину организације.

12. ФУНКЦИЈЕ ПРАВНИХ ЛИЦА

-Везивањем права и обавеза искључиво уз организацију, а не уз њене осниваче и учеснике, институт правно лице омогућује:1.Остваривање трајнијих надиндивидуалних циљева2.Лакше одвијање правних односа, поготово правног промета3.Обезбеђење намирења поверилаца4.Ограничење ризика (одговорности)

1.Човек може путем организације може да оствари оне циљеве за чије постизање њему самом недостају средства, снаге, знања, способности или време. За остварење таквих трајнијих циљева; који надилазе моћи појединца, правно лице је подесније од других правних облика јер је: а) независније него они од особина и судбина физичких лица (оснивача и учесника) и б)непосредније и јаче везано за циљ.

а)За разлику од човека, правно лице је бесмртно-теоретски вечно, јер је имуно на пролазност оснивача и учесника на промене у свом саставу. Путем правног лица се имовини осигурава носилац који није унапред ничим временски ограничен.

б)Институтом правно лице имовина је јаче и непосредније везана за опредељени циљ, него другим правним облицима, јер је веза имовине и циља мање подложна утицају оснивача и учесника. Исти циљ се може остваривати нпр. поклоном с налогом и легатом или једном врстом правног лица-задужбином. У прва два случаја привођење имовине намени зависи од тога хоће ли легатар примити легат, корисник испунити налог, дотле је самим настанком правног лица имовина сместа и неповратно посвећена опредељеном циљу.

2. Институт правно лице омогућује да као ималац права и обавеза-као власник, купац, оштећени- фигурира само један једини субјект-организација, уместо да мора да их буде онолико колико је оснивача и учесника организације. Да није правног лица, сви би они, колико год да их је, морали бити титулари права и обавеза, сви би заједно морали предузимати правне послове, учествовати у вршењу права и обавеза, подносити тужбу, бити тужени, бити поименице уписани у земљишну књигу. И у унутрашњем односу сви су усмерени само на једног субјекта-правно лице, уместо да свако са сваким из организације заснива правне односе. Да није правног лица, сваком променом састава организације изнова би морале да се мењају уговорне странке, проширује тужба, мења упис у земљишној књизи итд.

-Други правни облици-ортаклук, сувласништво нису способни да у тој мери редукују сложеност и тако поједноставе одвијање правних односа а пруже сигурност: код њих је онолико правних односа колико је учесника организације, а измена састава учесника одражава се на однос.

3. Институт правно лице омогућује повериоцима повећане изгледе за намирење.

Правила о правном лицу-која не важе за друге правне облике и физичка лица чине да је организација са статусом правног лица поузданији дужник, а њена имовина издашнија и поузданији гарантни фонд за намирење поверилаца.1.правно лице за своје обавезе одговара и целокупном имовином, другачија одговорност је изузетак2.некада и учесници својом имовином одговарају за обавезе правног лица3.из имовине правног лица намирују се само повериоци организације, а не и повериоци оснивача и учесника4.организација не може без имовине постати правно лице5.презадуженом правном лицу забрањено је да предузима нове правне послове; презадужено, платежно неспособно и правно лице које послује с губитком обавезни су да иницирају поступак за санирање или за стечај.6.обавеза правног лица да накнади штету не може се снизити због његовог слабог имовинског стања

4.Институт правно лице (правним раздвајањем организације од оснивача и учесника) омогућује да се искључиво организација учини одговорном за обавезе, чиме се оснивачима и учесницима пружа извесност у погледу њиховог сопственог ризика. Пошто за обавезе организације не одговарају својом имовином, ризик се своди на она средства (новац,права, предмете) која су унели у имовину организације. Оснивач односно учесник не би се ни одважио на оснивање организације односно учешће у њој, ако би могућа одговорност сопственом имовином знатно надрастала величину његовог удела у имовини организације (нпр.чланарину), његов утицај на рад организације (нпр.број гласова које има) и његову корист (дивиденду)

13. ВРСТЕ ПРАВНИХ ЛИЦА

За организацију са статусом правног лица правно је важно да ли је:1.по својој структури- удружење или установа2.по циљу и врсти делатности- комерцијална или некомерцијална3.по типу својине- једносвојинско правно лице или мешовитоПравна лица се у нашем праву не деле на јавноправна и приватноправна.

А. УДРУЖЕЊА И УСТАНОВЕ

-Удружење (universitas personarum) је скуп лица- чланова, удружених ради остваривања заједничког циља. нпр.деоничко друштво, задруга, политичка странка. Установа (universitas bonorum) је скуп добара намењених остваривању неког циља на корист других-дестинатера. нпр.задужбина, градски музеј, национална библиотека.

-Удружење и установа разликују се по својој структури, као и по врсти учесника. Удружење чине чланови. Они су се удружили ради остварења неког свог заједничког циља. Удружење делује у интересу чланова. Чланови господаре организацијом: својом вољом могу организацији променити циљ, делатност и уређење, и укинути је (удружење је аутономна организација). Правна раздвојеност удружења од чланова може бити и слаба тј. лична веза израженија.

-Установа нема чланове. Учесници установе остварују циљ који је одредио неко други-оснивач. Установа делује у интересу корисника (дестинатера). Ни оснивачи ни учесници не могу својом вољом организацији променити циљ, делатност и уређење, нити је укинути (установа је хетерономна организација). Правна радздвојеност установе од оснивача и учесника је изразитија, тј.лична веза слаба или је нема.

а. Удружење је организација чији је циљ, постојање, уређење и функционисање опредељују сами чланови. Важне поделе удружења:1.По броју чланова: једночлана (инокосна, униперсонална) или вишечлана (колегијална, мултиперсонална, удружења у ужем смислу).Не одлучује број учесника, него број чланова. Учесник је свако ко је у саставу организације (орган, члан, запослени), а члан је само онај учесник који има одговарајући (члански) статус: ко у односу са организацијом има права и обавезе одређене врсте-право на удео у добити, на учешће у управљању, у вођењу послова и др.

-Удружење је вишечлано ако више учесника има статус члана. У начелу довољно је да удружење има бар два члана, осим ако његова природа или пропис захтевају већи број, као нпр. за задругу три, за политичку странку сто. Максималан број чланова прописује се само изузетно, било непосредно као нпр. да друштво са ограниченом одговорношћу имати највише 30 чланова, било посредно као нпр ограниченим бројем деоница.

-Једночлано удружење има само једног члана: једном једином учеснику припадају сва чланска права и обавезе. нпр. деоничко друштво са једним деоничарем, друштво са ограниченом одговорношћу са једним чланом.

-Док све врсте удружења могу бити вишечлана, једночлана могу бити само она којима то допушта њихова природа и пропис: нпр.задруга управо настаје ради узајамног помагања, па не може неко сам себи бити задругар, командитно друштво резултат је потребе да се поделе улоге између комплементара и кондитора; прописано је нпр.деоничарско друштво, друштво са ограниченом одговорношћу да могу бити једночлана.

-Удружење може бити једночлано од почетка-ако једно лице нпр. упише све деонице, уплати све уделе друштва са ограниченом одговорношћу, а може то постати накнадно, претварањем вишечланог у једночлано нпр.што се у једном лицу стекну све деонице или сви удели. Док је само одређеним врстама вишечланих удружења допуштено да прерасту у једночлана, а да се тиме не угасе, свако једночлано увек може постати вишечлано.

2.По интензитету личне везе између члана и удружења и између чланова међусобно, удружења су лична (персонална,intuitu personae) или корпоративна (корпорације, нелична).

-Лично удружење карактерише јака лична веза између члана и удружења и између чланова међусобно, што се испољава нарочито у следећем:1. Члан удружења постаје се својом вољом. Чланови сагласним изјавама воље уређују и мењају организацију и међусобне односе.2. Чланови су незаменљиви, чланство је непреносиво и ненаследиво. Измена члана изискује сагласност свих.3. Сваки члан учествује у одлучивању, управљању и вођењу послова. За одлуку је потребна једногласност.4. Само члан може бити орган5. Чланови својом имовином одговарају за обавезе удружења6. Име члана садржи се у имену удружења-Лична удружења су нпр. савезна држава, командитно друштво.

-Корпоративно удружење одликује слаба лична веза удружења и члана и чланова међусобно.1. Чланом удружења некада се постаје и без обзира на вољу. Организација и међусобни односи чланова уређују се и мењају актом који не подразумева сагласност свих.2. Чланови су измењиви, а чланство преносиво и наследиво. Не тражи се пристанак свих за промену члана. Личне околности не узрокују престанак удружења.3. Управљати и водити послове удружења могу и лица која нису чланови. Одлучује се већином гласова.4. Улога органа није резервисана само за чланове5. За обавезе удружења искључиво оно одговара својом имовином6. Име удружења не мора да садржи име члана. Коропорације су нпр. деоничарско друштво, задруга, општина, комора, синдикат.

б. Установа је организација чији циљ, уређење и начин функционисања одређује оснивач, а у живот спроводе учесници. Ни оснивач ни учесници не господаре установом, не одговарају својом имовином за њене обавезе. Утицај оснивача на циљ, уређење и функционисање исцрпљује се актом о оснивању, а потом он, евентуално само надзире како учесници остварују циљ установе. Ни оснивач ни учесници не могу по свом нахођењу укинути установу, јер она не постоји у њиховом интересу, већ у корист трећих лица (дестинатера). Ни корисници не могу да је укину, јер нити су је основали нити су њени учесници. Фигуративно речено, једном основана, установа припада себи самој.-Док се учесници удружења служе имовином удружења да би остварили своје циљеве, због чега се каже да удружења имају персонални супстрат, да су код њих лица у првом плану, дотле учесници установе служе имовини установе да би остварили циљеве којима је имовина неповратно посвећена, што код установе у први план истиче имовину, реални супстрат.

1.Задужбине(питање 14.)2.Остале установе су нпр. народна банка, фондови за запошљвање, становање, соц.заштиту.тзв.самостални фондови, болнице, радио-дифузне установе, библиотеке, факултети. Разлике од задужбине:1.Остале установе образују и од противчинидаба корисника (од улазница, претплате,партиципације)2.Корисник може да буде свако ко изјави вољу (обавезно контрахирање)3.Учесници су посредством представника укључени у органе управљање многих установа4.Утицај оснивача на промену уређења, функционисање и укидање осталих установа већи је него код задужбина.

Б. КОМЕРЦИЈАЛНА И НЕКОМЕРЦИЈАЛНА ПРАВНА ЛИЦА

-Комерцијална (предузетничка, лукративна, профитна) организација дела првенствено да би остваривала добит (са лукративним циљем), а некомерцијална нема такав циљ (већ идеалан). Добит је првенствени циљ ако организација своју делатност врши: 1.уз накнаду (предузимајући теретне правне послове), коју остварује2.на тржишту (по принципу понуде и тражње, и у условима конкуренције) и то чини3.систематски ( а не тек од случаја до случаја)4.као своју основну делатност, а не као споредну или једну од споредних.Када недостаје неки од тих елемената, организација је некомерцијална.

-И привредна делатност (производња робе, трговина, промет робе, капитала, рада) и непривредна делатност (образовање,наука, култура) могу се вршити како ради добити-комерцијално, тако и без тежње добити-некомерцијално. У области привреде, некомерцијалне организације су нпр. производна задруга, стамбена задруга, а комерцијалне нпр. задружно производно предузеће, задружно стамбено предузеће, издавачко предузеће.

У ванпривредној области делују ради добити, комерцијалне су нпр. приватне болнице, музичке, спортске школе, а некомерцијалне нпр.јавне болнице, школе, музеји.-Природа организације вишестуко је важна.1.За комерцијалне организације предвиђени су другачији статусни облици него за некомерцијалне, и то као обавезни. Основни статусни облик правног лица за комерцијалну организацију је предузеће, а и обавезан је, као што је за некомерцијалну то установа. Слобода избора постоји само између предвиђених типова предузећа (хоће ли се организовати као трговачко друштво, деоничко, командитно)

2.Правни режим предузећа другачији је од правила која важе за установе: различити су услови и поступак оснивања, начин признавања правне способности, уређење, врсте и састав органа, надзор, извори имовине, престанак, могућност стечаја.

3.Није иста ни судска надлежност (судови опште надлежности или привредни судови, привредни судови су увек надлежни за спорове из привредних односа комерцијалних правних лица).

В. ЈЕДНОСВОЈИНСКА И МЕШОВИТА ПРАВНА ЛИЦА

-Средства правног лица могу бити у правном режиму друштвене, државне, задружне и приватне својине. Ако су сва средства правног лица подвргнута само једном од тих режима, правно лице је једносвојинско: друштвено правно лице, државно правно лице, задружно правно лице или приватно правно лице. Када за средства важе бар два режима, правно лице је мешовито (вишесвојинско): приватно - државно правно лице, приватно-друштвено, приватно-задружно-државно.

-Врста својине вишеструко је правно важна.1. Све врсте правних лица не могу се оснивати сваком врстом оснивачке својине, нити могу имати сваку врсту права својине. Неким врстама правних лица природа ствари одређује могућу врсту или врсте права својине, а другима пропис. Нпр.статусни облик који се назива друштвено предузеће предвиђен је само за средства у друштвеној својини. Приватно предузеће-само за она у приватној својини, задружно-само у задружној својини. Код других врста правних лица један те исти статусни облик могућ је без обзира на врсту својине, па ни промена врсте својине током постојања правног лица не изискује да се промени врста правног лица.2. Неке врсте правних лица, које могу бити основане само одређеном врстом својине, могу потом од часа настанка или касније променити врсту својине. Нпр. задужбина се оснива искључиво од средстава у приватној својини, али оснивач може одредити актом о оснивању да у часу настанка правног лица средства пређу у другу врсту својине.3. Врста својине може да утиче и на врсту допуштене делатности, на услове и начин стицања правне способности, начин управљања, врсту и састав органа, врсту организационих правила итд.-Приватноправна и јавноправна правна лица-подела је страна нашем праву, а у порецима немачког и француског утицаја тројако је позитивна: материјалноправно, процесноправно и законодавно.

14. ЗАДУЖБИНЕ

-Задужбина је организација чију је имовину оснивач неповратно наменио да својим приходима доброчино остварује неки друштвено користан циљ. Циљеви су по правилу или меценатски: помагање и унапређивање образовања, културног, уметничког, научног стваралаштва или хуманитарни: заштита сиромашних, старих, болесних, деце, социјално угрожних. Начин остваривања тих циљева искључиво је ненаплатан. Задужбина је увек добротворна установа (принцип алтруизма): чинидбе врши корисницима доброчино, без накнаде, против користи и еквивалентности.

-Корисници (или дестинатери) су лица која уживају чинидбе задужбине-чија дела она издаје, чије школовање стипендира, чије објекте одржава. По кругу корисника задужбине су приватне или јавне.

-Приватне задужбине делују у корист затвореног круга лица, која припадају некој институцији-некој породици, предузећу, факултету итд. Типичне приватне задужбине су:а) Задужбине предузећа и других организација користе припадницима неког предузећа или друге организације, нпр.помажу пензионисане чланове, чланове породица радника настрадалих на раду.б) Црквене задужбине установљавају се у корист припадника неке цркве или реда, нпр.ради одржавања црквених објеката, школовања припадника монашког реда.в) Породичне задужбине намењене су члановима породице, нпр.сношење трошкова школовања потомака те породице, наменском помагању одређене генерације.

-Код јавних задужбина круг могућих корисника је отворен, није сведен на припаднике неке институције. Нпр.када је сврха задужбине економска помоћ учесника одређеног рата, сношење трошкова лечења жртава неке нуклеарне хаварије, стипендирање студијских боравака научника.

-Није допуштено да се задужбина оснује у корист унапред индивидуално одређеног или одређениг лица.

-Ако су правилима задужбине прецизно одређени критеријуми ко може бити корисник, тада лице које испуњава тако одређене услове самим испуњењем по сили закона стиче субјективно право на чинидбу задужбине. Када је задужбина овлашћена да дискреционом оценом изабере корисника, субјективно право на чинидбу задужбине стиче се тек на основу акта којим је извршен избор.

-Промена циља задужбине, употреба имовине за други циљ, као и промена начина остваривања циља, допуштени су једино ако је остварење изворно задатог циља или на изворно задат начин постало немогуће или бесмислено.нпр.приходи и имовина нису више довољни за остварење задате сврхе или на задати начин.

-Остваривању циља задужбине не служи сама оснивачка имовина, него1.Приходи од имовине задужбине (нпр.камате дивиденде, добијене закупнине, ауторски хонорари).2.Приходи стечени по другом основу (нпр.поклонима, легатима, накнадом штете, добротворном акцијом)3.Приходи остварени обављањем привредне делатности.Задужбина може да обавља привредну делатност да би намакла средства за остваривање свог циља (тзв.предузетничка задужбина) . За обављање привредне делатности не сме користити ни оснивачку имовину, ни онај део прихода од имовине задужбине и прихода стечених по другом основу, који је потребан за остваривање циља задужбине. Привредну делатност може да обавља или сама (тзв.задужбина-предузеће) или улажући у друго предузеће, нпр.као акционар у деоничарском друштву, као ималац удела у друштву са ограниченом одговорношћу (тзв.холдинг-задужбине)Стицање добити у оба случаја је средство а не циљ.

-У нашем праву задужбина се јавља као задужбина у ужем смислу и фондација. Разликују се по оснивачу, оснивачком акту, оснивачким средствима и управљачу.а)Задужбину у ужем смислу оснивају само физичка лица, једно или више, тестаментом, једностраним правним послом интер вивос, уговором или заједничким (вишестраним) актом о оснивању, од средстава у приватној својини а њоме управља оснивач или физичко лице коме он то повери.б)Фондацију оснивају само правна лица, једно или више, својим општим актом, од средстава у друштвеној својини, док физичка лица могу само накнадно да приступе основаној фондацији као суоснивачи, а њоме управља њен колегијални орган.

15. ПРАВНА, ПОСЛОВНА и ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ ПРАВНИХ ЛИЦА

-ПРАВНИ СУБЈЕКТИВИТЕТ обухвата могућност имати права и обавезе (правну способност), стицати их, мењати, преносити и гасити својим радњама (пословну способност) и одговарати за деликтне радње (деликтну способност). Минимум правног субјективитета чини код физичког лица правна способност, јер је човек физичко лице и када није пословно и деликтно способан. Правно лице увек је правно и пословно способно; не постоји пословно неспособно правно лице, али може у неком случају бити деликтно неспособно.

-Способност правног лица да буде ималац субјективних права и обавеза назива се правна способност. Другачијег је обима него правна способност физичког лица.а)Неимовинска правна способност правног лица ужа је од такве способности физичког лица. Правно лице не може имати она неимовинска права чији су објекти везани једино за људске јединке:1.породична права, брачна, права из односа родитеља и деце, усвојиоца и усвојеника и сл.2.нека лична права (права личности нпр. право на физички интегритет, на психички интегритет)б)Правно лице не може имати она имовиснка и неимовинска права, чија је функција везана само за људске јединке, нпр. право на издржавање, право становања (habitatio), станарско право . в)Правно лице може имати сва остала имовинска права и обавезе ако се правни поредак определио за систем тзв.опште имовинске правне способности правних лица. Ако усвоји систем тзв. специјалне имовинске правне способности тада циљ организације одређује круг преосталих стецивих имовинских права и обавеза: правно лице може стећи само она имовинска права и обавезе која су му потребни за остваривање циља и обављање делатности.

-Правни поредак може предвидети један систем за сва правна лица, а може за неке врсте правних лица да важи један систем, а за друге други. Некомерцијална правна лица имају специјалну правну способност, а комерцијална су општеправно способна.

-ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТСпособност правног лица да својим изјавама воље (правним пословима) стиче, преноси, мења и гаси права и обавезе, назива се пословна способност. Она значи да се изјаве воље органа рачунају правном лицу. Пословну способност организације правно лице не може да стекне пре него што се образују органи. Ако остане без органа, фактички постаје пословно неспособна, јер нема другог начина да предузима правне послове.-Обим пословне способности правног лица одређен је обимом његове правне способности: правно лице може предузимати правне послове ради стицања, преношења, измене и гашења сaмо оних права и обавеза које може имати. Зато обим његове пословне способности највише зависи од тога да ли је оно опште или специјално правно способно.

-У систему специјалне способности циљем организације одређен је обим и њене правне и њене пословне способности. Како су циљеви разних правних лица различити, то су и њихове пословне способности неједнаке.

Главна функције специјалне пословне способности управо и јесте да организацију веже за њен циљ, да би своју делатност усредсредила и ограничила једино на његово остварење.

-Степен стварне везаности циљем зависи од тога какву судбину право предвиђа за правне послове предузете ван циља. Ограничење је најслабије ако правни посао упркос томе остаје пуноважан, а правно лице се само подвргава казни. Јаче је, ако посао тек накнадно може постаи пуноважан. Везаност је најјача ако је правни посао по сили закона ништав, без могућности да накнадно постане пуноважан.

-Специјална пословна способност са своје стране ограничава правну способност, и то апсолутно или релативно. Ако је предвиђено да правни посао предузет ван циља не може да произведе правно дејство (стицање права и обавеза), таквом специјалном пословном спосопбношћу уједно је апсолутно ограничена и правна способност- право и обавеза не могу се стећи ван циља. Ако је предвиђено да правни посао предузет ван циља ипак производи правно дејство, било одмах, било само накнадно, таквом специјалном пословном способношћу само релативно је ограничена правна способност- стицање права и обавеза ван циља зависи, од тога да ли ће запречена казна одвратити правно лице од предузимања посла односно да ли ће уследити одобрење или извршење посла.Релативно специјалну пословну способност имају код нас комерцијална правна лица (предузећа): посао који предузму ван свог циља ипак је пуноважан, али по цену казне. За некомерцијална правна лица примерен је систем апсолутне специјалне спосбности: пранви послови предузети ван циља остају без дејства.

-Правно лице способно је да одговара како за штете за које се одговара без обзира на кривицу (тзв.објективна одговорност) тако и за штете за које се одговара само ако постоји кривица (одговорност на основу кривице, тзв.субјективна или деликтна одговорност).Способност правног лица да одговара за штете које се лицу способном за расуђивање могу уписати у кривицу, назива се ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ. Она значи да се деликтне (скривљене) радње учесника правног лица(органа, чаланова, запослених) рачунају правном лицу (као његови деликти)

-Правно лице одговара на основу кривице његових учесника (органа, чланова, запоселних). Правно лице је деликтно способно и одговорно само ако је његов учесник при вршењу штетне радње био способан за расуђивање и крив. У противном је правно лице деликтно неспособно и неодговорно.

-Важи правна претпоставка да је учесник правног лица способан за расуђивање и крив за штету (пресумирана кривица). Правно лице неће одговарати ако обори ту претпоставку: ако докаже да је његов учесник у датој прилици поступао онако како је требало (екскулпација)

-Правно лице одговара само ако његов учесник штетну радњу изврши као учесник правног лица. Ако је не изврши у том својству, већ независно од делатности правног лица (приватно), одговараће он сам.

16. НАСТАНАК И ПРЕСТАНАК ПРАВНИХ ЛИЦА

-Правно лице је само она организација којој правни поредак призна такав статус.-Треба разликовати настанак организације и настанак правног лица. Настанак правног лица није могућ без учешћа правног поретка-државе, настанак организације не подразумева у наше време обавезно учествовање државе. У 19. веку нису у начелу раздвајани настанак организације и настанак правног лица. Данас је уставом зајемчена слобода ораганизовања, па за формирање организације у начелу није потребна дозвола државе. Да би нека организација била правно лице односно могла то да постане, потребно је:1.да спада у врсту организације које су подесне да буду правна лица2.да задовољи услове за правни субјективитет, предвиђене за врсту организација у коју спада3.да јој правни субјективитет буде признат на начин предвиђен за њену врсту.

-Правни поредак одређује врсте организација које могу бити правна лица. Број тих врста је ограничен-тзв.numerus clausus правних лица : нпр.предузећа, задужбине, удружења грађана. Законодавац проглашава неку врсту организације подесном да буде правно лице ако процени да потреба да се код те врсте остваре функције института правно лице претеже над негативним последицама тог института. Како су процене различите, број врста правних лица мења се временом, а није ни исти од поретка до поретка.

-Организација која спада у врсту подесну да буде правно лице, стећи ће статус правног лица ако испуни услове предвиђене за њену врсту и ако признање правног субјективитета уследи на начин предвиђен за њену врсту. Не постоји само један начин признавања за све врсте правних лица. Начини се разликују по улози државе у поступку признавања и по основу настанка правног лица.1.Систем аутопризнања (иманентног признања)- Једино држава стиче правни субјективитет самим организовањем, без ичијег признања-њој статус правног лица нема ко да призна. За све остале организације потребно је да им држава призна правни субјективитет.

2.Систем прописа (настанка на основу оснивачког акта)- овај начин има две варијанте.А) Посебном (специјалном) правном нормом закона или подзаконског акта одреди се да поименце наведена организација има статус правног лица(нпр законом о народној банци)Б)Општом (генералном) нормом закона или подзаконског акта одреди се за све организације неке врсте или за све организације које испуне неке услове, да имају статус правног лица. (нпр. за општине, стамбене зграде у друштвеној својини)

3.Систем одобрења, коцесије (настанак на основу дискреционе одлуке)-Државни орган (управни или судски) даје одобрење за настанак организације односно за стицање правног субјективитета, ако нађе да је то целисходно. Надлежни орган нема обавезу да одобрење да чим утврди да су испуњени општи услови. Овлашћен је да поврх тога просуди, дискреционо оцени да ли је целисходно да организација настане.

Дискрециона власт органа може бити шира или ужа и односити се на процену разних елемената-економске природе, политичког карактера, културне потребе, друштвеног значаја. Не постоји право (захтев) на признавање правног субјективитета организацији, нити правни пут да се оно оствари.

4.Систем утврђивања, декларације (уобичајено: нормативни) (настанка на основу везане одлуке)Општом (генералном) нормом закона или подзаконског акта одреде се услови за све организације неке врсте, а чим државни орган установи да су у датом случају услови испуњени, обавезан је да о томе донесе акт на основу којег организација постаје правно лице. Надлежни орган је овлашћен једино да испитује да ли су испуњени они услови које норма тражи, а не и да дискреционо суди о целисходности да организација настане.Постоји право на признање правног субјективитета организацији, а предвиђен је и правни пут за његово остварење.

5.Допунски и комбиновани системи; основ(титулус) и начин (модус) стицања правног субјективитета.-За настанак правног лица није некада довољан оснивачки акт тзв.концесија односно декларација о испуњености услова. Потребан је и још неки појединачни правни акт држ.органа или нешто друго. Најчешће: акт регистровања, акт публиковања или пријава оснивања држави, предаја статута органу. У таквим случајевима, правно лице не настаје већ у часу оснивања, давања концесије односно доношења акта о испуњености услова, него тек кад се оствари и тражена додатна чињеница-пријављивање, предаја статута.

-Оснивачки акт, концесија односно декларација о испуњености услова представљају тада правни основ стицања правног субјктивитета (titulus acquirendi ), а регистрација, публикација, пријављивање и др. начин стицања (modus acquirendi).

17. АТРИБУТИ ПРАВНИХ ЛИЦА- ИМЕ, СЕДИШТЕ, ДРЖАВЉАНСТВО

-Име, седиште, и држављанство правног лица су основни елементи који одређују идентитет правног лица.а.Име комерцијалног правног лица (предузећа) зове се фирма, а некомерцијалног (установе)-назив. Име правног лица служи идентификовању правног лица: правно лице се означава, разврстава и разликује од других помоћу свог имена.1.Путем имена други означавају организацију, а и она означава себе као и своје еманације, нпр. производе, услуге, публикације.2.Име садржи податак о врсти правног субјекта. Чини видљивим: да је посреди правно лице, врсту правног лица и делатности (трговинско предузеће, задужбина, стамбена задруга), учешће у другом правном лицу, врсту одговорности којој подлеже.3.Путем имена разликује се дотично правно лице од свих других правних лица исте врсте.

-Правни значај имена нарочито је у овоме:1.Ради потребе да идентификовања правног лица као странке у грађанскоправним односима буде поуздано, обавеза је сваког правног лица да има име и да се постојано служи њиме.2.Име се одређује оснивачким актом, а мора се навести у статуту и јавном регистру3.При избору и промени имена важе за правна лица већа ограничења него за физичка, а нарочито ради заштите других субјеката од опасности замене4.Име се штити

б.Седиште је место где се налази средиште делатности и управљања организације, а у случају сумње, место где се налази руководство организације. Оно се не може одредити произвољно.-Вишеструк је правни значај седишта1.Да би седиште било извесно, прописано је да се наводи у оснивачком акту односно статуту и уписује у регистар2.Седиште се узима за место где је правно лице дужно да изврши обавезу3.По седишту се одређује који је суд месно надлежан да расправи спор, да води поступак стечаја и ликвидације, да изврши регистрацију и др.4.На основу седишта опредељује се државна припадност правног лица.

в.Државна припадност правног лица није, као код физичког, једна иста у свим грађанскоправним односима. Да ли је правно лице домаће или страно, одређује се на основу његовог седишта (општи супсидијеран критеријум), осим ако је предвиђено другачије за неку врсту правног односа (специјални примаран критеријум). Страним преузећем се сматра оно у којем страни капитал учествује са више од 51% (порекло капитала као критеријум), по питању страних улагања предузеће чији је власник странац (држављанство власника као критеријум)-Правни значај држављанства је пре свега у овоме:1.Страна правна лица не могу имати она права која су резервисана за домаћа (ограничена правна способност страних правних лица)2.Услови за стицање и оних права и обавеза, која могу имати као и домаћа правна лица, некада су другачији (нпр.постоји својински максимум, отежано стицање непокретности)3.Различито држављанство странака изазива сукоб закона у простору.

18. СХВАТАЊА (ТЕОРИЈЕ) О ПРАВНОМ ЛИЦУ

-Током 19.века настаје низ нових врста организација: са развојем тржишне привреде, концентрације капитала јављају се разни типови привредних организација, деоничка друштва, друштва са ограниченом одговорношћу и др; са задружним покретом економског повезивања, јављају се разне врсте задруга, занатске, пољопривредне, позајмне итд. Тек у таквом амбијенту било је оформљено учење о правним лицима са свим састојцима који то учење чине и данас. У 19 веку наиме први пут1.јасно уобличен појам правног лица и идеја о правној самосталности организације2.скован израз ``правно лице``3.њиме обухваћена удружења и установе4.започео теоријски спор о ``суштини правног лица``5.правно лице придружено физичком и заједно с њим као два дела статусног права, смештено у општи део пандектне систематике6.формулисан сваки од три основна система настанка правних лица.

-Појам правног лица подразумева представу да права и обавезе припадају самој организацији, правно раздвојеној од учесника организације. Ту представу јасно је изградила правна наука 19.века. Пре тога ни римски, ни средњовековни, ни доцнији праници никада нису у потпуности апстраховали учеснике организације као титуларе права и обавеза. Ни израз ``лице`` ни други који садрже ту реч нису стајали за организацију саму. ``Лице``(персона) искључиво се неправно употребљава у римском праву, средњем веку и касније- означава човека као људско биће, а тек ће га јуснатуралистика употребити правнотехнички-за човека као имаоца права и обавеза (физичко лице). Али не и за саму организацију. Говорило се нпр. за ортаклук, брачну заједницу, гилду да представљају једно лице, али не у смислу да су они правни субјекти, него да су људи који их чине заједнички имаоци права и обавеза. Права правног лица нису заједничка права учесника организације, већ само њена. Тај, за представу о правном лицу нужан корак-апстраховање учесника организације као титулара у тој мери да се сама организација и само она сматра титуларем-биће учињен тек у 19веку. Тек тада израз ``лице`` постаје генерички појам за физичка и правна лица.

-Термин ¸¸правно лице``-persona iuris сковао је на крају 18 века Хуго, али је њиме означавао једно удружење (корпорације). Heise га је први употребио као генерички за удружења и установе, у чему га је следио Савињи, а овога потом остали, чиме је појам правно лице добио обим који данас има.

19. СУБЈЕКТИВНО ГРАЂАНСКО ПРАВО – ПОЈАМ

-Субјективна грађанска права су правни прерогативи (облашћења, правне власти) признати објективним правом правним субјектима (физичким и правним лицима) у циљу задовољења разних њихових интереса. Иако је тачна, ова дефиниција је недовољно одређена. Свеукупно богатство и варијације феномена субјективних грађанских права могуће је сагледати тек кроз приказ њихових главних врста.

20. АПСОЛУТНА И РЕЛАТИВНА ПРАВА- релативна (облигациона) права

-Релативна (облигациона права), која се још зову потраживања, одликују се тиме што делују према тачно одређеном лицу односно страни (inter partes), а то значи да је конкретно одређен не само њихов активни субјект, ималац права (овде се зове поверилац), већ и обавезно пасивни субјект (дужник). Облигационо право и обавеза која му одговара чине у свом јединству облигациони однос, који се још зове и дуговински однос.

-Између релативних права и обавеза које им одговарају постоји однос корелације: титулар (ималац) облигационог права може захтевати од дужника одређено понашање и суштина права је баш у том понашању (ограничена је на њега), а извршење обавезе исто је што и вршење (остваривање) права. Услед тога, извршавањем обавезе право престаје (односно.престаје у мери у којој је обавеза извршена). Оно што је право за једну страну представља обавезу за другу, и обрнуто, а читав однос се може подједнако дефинисати како помоћу права тако и помоћу обавеза.

-Понашање на које је дужник обавезан може по својој садржини бити различито и гласити:а) на неко давање (dare), тј. на предају неке ствариб) на исплату суме новца (обавеза купца да плати цену, закупца закупнину)в) на чињење нпр. да поправи неку повериочеву стварг) на нечињење (in non faciende), уздржавање од нечега што би иначе смео чинити.Обавезе су или позитивне (ако гласе на предају ствари, исплату суме новца или неко чињење) или негативне (што је ређе), ако се састоје у уздржавању од нечега што би се иначе смело чинити.

-Ближа анализа структуре обавезе показује да неке од њих имају предмет (објект) у специфичном смислу, као нешто различито од њих самих. Под тим треба подразумевати ствар или суму новца коју дужник дугује (нпр.код обавезе продавца да преда продату ствар, обавеза купца да плати цену) или резултат чињења на који се обавезао (поправка ствари), пошто је очигледно да сама ствар, сума новца, резултат чињења није исто што и радња предаје (поправке) ствари односно исплате суме новца, која чини саму дужникову обавезу.Друге су по саставу такве да немају објект у изнетом смислу, какав је случај са обавезама које гласе на чињење без обвезивања на резултат нпр.да се повериоцу дају часови из одређене вештине. Често се и за овакве обавезе каже да имају предмет (објект) и под тим се онда подразумева само дужниково понашање (чињење или нечињење).

-Према распореду права и обавеза облигациони односи се деле на једностране и двостране (двострано обавезне). У првом случају једно лице појављује се само у функцији повериоца а друга само у функцији дужника: поклонодавац има само обавезу, а поклонопримац право.У другом случају, свака страна се појављује и у функцији повериоца и у функцији дужника: продавац је дужник утолико што има обавезу да преда продату ствар а поверилац утолико што има право на уговорену купопродајну цену. Док је купац поверилац утолико што потражује ствар а дужник утолико што има обавезу да плати цену.

-Најчешће се у улози повериоца и дужника налази по једно лице па се због тога облигациони однос обично и дефинише као однос између два лица, али коректније је дефинисати га као однос између две стране, поверилачке и дужничке, пошто се како на активној тако и на пасивној страни може наћи и по више лица.

-Облигациони односи у којима има више поверилаца или више дужника могу бити организовани као ЗАЈЕДНИЧКЕ (подељене) или као солидарне облигације (облигациони односи). У првом случају постоји, више облигационих односа проистеклих из истог чињеничног стања, али међусобно у ствари независних (подељени дуговински однос). Ако постоји више поверилаца наспрам једног дужника (активне подељене одн. заједничке облигације), сваки поверилац може од дужника захтевати само свој део (не укупни износ дуга) и сноси ризик његове инсолвентности ( за оно што дужник не исплати не могу се гонити саповериоци који су се наплатили). Ако постоји више дужника наспрам једног повериоца (пасивне подељене одн. заједничке облигације), поверилац од појединог дужника може захтевати само део који отпада на њега и сноси ризик његове инсолвентности ( за оно што један не може да плати не могу се гонити садужници, већ последице дефинитивно сноси поверилац).

-Општа карактеристика СОЛИДАРНИХ ОБЛИГАЦИЈА је много чвршћа веза између садужника, односно саповерилаца. Ако наспрам једног дужника има више поверилаца (активне солидарне облигације), сваки од њих има право захтевати испуњење целе обавезе и намирењем према њему обавеза престаје и према осталим повериоцима (дужник се ослобађа у потпуности), а после тога они се међусобно обрачунавају у складу са односима који постоје између њих. Поверилац који је наплатио цело потраживање задржава само део који му припада а остало је дужан предати осталим повериоцима, с тим што ризик његове инсолвентности сносе саповериоци а не дужник.Ако наспрам једног повериоца стоји више дужника (пасивне солидарне облигације), поверилац може захтевати испуњење целе обавезе од једног и то било ког дужника, ако тај не може, онда захтева од неког другог. Дужник који је обавезу измирио ослобађа све садужнике према повериоцу, али не сноси исплату дефинитивно и у целини: он наиме има право захтевати од сваког садужника да му накнади део који отпада на њега (а ако овај то није у стању, његов део се сразмерно распоређује на остале садужнике). Пасивна солидарност је од велике користи за повериоца па се зато установљава када се овоме хоће дати више сигурности за наплату.

21.АПСОЛУТНА И РЕЛАТИВНА ПРАВА- апсолутна права

-Апсолутна права се данас уобичајено дефинишу као права која делују према свим трећим лицима (erдa omnes), која нису појединачно одређена, при чему је њихова обавеза увек негативна (састоји се у нечињењу, пасивности).Њихова суштина је у томе што имају објект у једном специфичном смислу, подразумевајући под тим правно добро које се на основу права непосредно ужива (на коме титулар има непосредну власт), а трећима се намеће одређено понашање у циљу омогућавања те непосредне власти (уживања). Зато се оно састоји у пасивности, у односу на ону власт коју на том добру има титулар права (не смеју га онемогућавати ни ометати у уживању датог правног добра), и у односу на само правно добро (не смеју га уживати).Појмовно и материјално понашање трећих и непосредно уживање правног добра се не поклапају, па се зато не може рећи, као код облигационих права, да извршавањем обавезе од стране пасивних субјеката право престаје.

-Наметање од стране закона одређеног понашања пасивним субјектима не значи аутоматски и обликовање самог права, па је тако и могуће да при истом степену и квалитету пасивности трећих постоје права различите садржине чак и на истоврсним добрима, као што је случај са правом својине: степен и квалитет пасивности трећих у односу на све ствари је исти а обим права својине различит, у зависности од природних особина ствари и прописаног режима искоришћавања.

-Основна разлика између релативних (облигационих) и апсолутних права је у томе што ова прва немају објект у специфичном смислу и састоје се у могућности захтевати од дужника одређено понашање (dare, facere, non facere). У смислу правног доббра које титулар непосредно ужива релативна права немају објект чак и кад обавеза дужника гласи на предају ствари, као што је то случај са обавезом продавца да купцу преда продату ствар. Све до предаје купац није овлашћен да узме ствар без продавчевог пристанка нити да предузме било какву радњу на њој, он само може захтевати да продавац изврши своју обавезу. Некада се због тога говорило да његово право није на ствари, in re, него да тежи прибављање ствари, ad rem, а свако тражбено право, да би се разликовало од стварног, звало се ius ad rem.

-Постоје 4 врсте апсолутних права:1.стварна права, која за свој објект имају телесне ствари (покретне и непокретне)2.интелектуална права или права ауторства (умна и индустријска својина), која за објекте имају интелектуална добра, односне производе људског духа3.права личности која за објекте имају лична добра (телесни интегритет, част, слобода)4.један сасвим ограничен број породичних права, која за свој објект имају саму човекову личност (нпр.право на васпитавање детета и примену васпитних мера према њему).

22. ПРАВНЕ МОЋИ (преображајна права)

-Правне моћи су конкретне правне могућности да се изјавом воље створи нова правна ситуација. Према природи правних дејстава која производе деле се у три групе:1.којима се стичу субјективна права (стварајућа преображајна права), као што је случај са правом окупације (заузимање ничијих ствари), правом прече куповине2.којима се модификују постојећа стања, нпр.право избора код алтернативних облигација, право повериоца да бира између раскида уговора због неизвршења и накнаде штете због задоцњења у извршењу.3.којима се укидају (гасе) постојећи односи (стања), нпр.право опозвати пуномоћје, дати отказ уговора.Вршење правне моћи је неопозиво и ситуација теко створена је дефинитивна.

-Правне моћи су као и апс.и рел.права један прерогатив (правна власт), али наспрам њих не стоји истовремено и нека обавеза. Могуће је да у ситуацији створеној вршењем правне моћи постоји обавеза, али она је истовремена и одговара једном новом субјективном праву, које је дошло на место правне моћи, а не самој правној моћи, која је вршењем угашена (консумирана).

-На рачун терминологије у овој области се могу ставити озбиљне замерке. Израз правна моћ (употребљава се у теорији) није дистинктиван у односу на апсолутна и релативна права, за која се такође може рећи да су правне моћи у смислу правне власти. С друге стране из истих разлога и с истим оправдањем изразом право могу се означавати и правне моћи, што се у законодавној и судској пракси стандардно и чини, а што само отежава разликовање међу њима нпр. рок одређен за вршење правне моћи (ако је одређен) по својој природи је преклузиван, и за њега важе правила различита од оних која се односе на рокове застарелости релативних (и неких апсолутних) права. Било би добро када би се бар у теорији као најприкладнији прихватио назив преображајна права.

23. СТВАРНА ПРАВА

-Стварна права одликују се тиме што делују према свим трећим лицима (ерга омнес, контра омнес) и што за свој објект имају телесне ствари, покретне и непокретне. Њихова суштина је у непосредној власти на ствари, ради чијег обезбеђења се свим трећим лицима и намеће одређено понашање, које се састоји у пасивности, нечињењу у односу на дату ствар.

-У стварном праву важи numerus clausus, што значи да су врсте стварних права и њихова садржина одређени импративним прописима и странке не могу својом вољом установљавати нове типове стварних права. Разни писци за ово дају различита објашњења. Према мишљењу које заступају други, нема никакве начелне запреке да у складу са правним начелима и моралним нормама субјекти установљавају нове врсте стварних права, што је ипак практично тешко замисливо, јер се све уговорне комбинације своде на неки од законских типова.

-Главно стварно право је право својине, које се дефинише као најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари. Оно је апсолутно, делује према свим трећим лицима, у њему је сконцентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари, па се у том поретку мисли каже да је оно најапсолутније стварно право.Апсолутност својине у овом другом значењу нема исти домашај за све врсте ствари. Кад се односи на ствари мање вредности и ствари којих у друштву има у изобиљу, право својине је сасвим неокрњено и садржи сву замисливу правну власт, која нема других граница осим оних које су одређене природним својствима ствари.За врло велики број ствари, укључујући овде баш оне најважније, закони постављају ограничења, која некада могу ићи до забране мењања супстанције ствари. Апослутност је у таквим случајевима битно релативизирана: право својине је најпсолутније (најшире) стварно право у границама закона, које дакле за ту врсту ствари дати поредак познаје.

-Право својине се на неки начин поистовећује са својим објектом, матерализује, што се огледа у специфичном начину изражавања у коме се уместо о праву говори о ствари, која је у првом плану, па се тако каже ``ствар у промету`` иако је у промету право својине (на ствари). Овај скраћени начин изражавања није могућ код других апсолутних права, пошто ова овлашћују само на делимичну власт на ствари, или уопште немају за објект телесне ствари.

-Поред права својине, стварна права су још службености (стварне и личне), ручна залога (залога на покретним стварима), станарско право и право грађења. Овде такође треба убројити и закуп, јер се и он састоји у непосредној власти на ствари, која се може истицати према свим трећим лицима; ово важи и за послугу која се од закупа разликује по томе што је бесплатна. У стварна права многи писци убрајају и хипотеку, заложено право на непокретностима, као и законско право прече куповине (да се туђа ствар, која се налази код власника, куп пре осталих ако власник одлучи да је прода). Код њих се правна власт не састоји у овлашћењу предузимања материјалних аката утицања на ствар, већ у овлашћењу располагања-да се туђа ствар купи. Због тога их неки називају неправим стварним правима.

-Последица апсолутног дејства стварних права је у томе што се може одбити свако мешање са стране којим се ималац права омета у вршењу фактичке власти, а такође и у постојању права следовања, које се састоји у томе што ималац стварног права може ово вршити против сваког трећег код кога се ствар нађе. Власник може захтевати повраћај ствари од лопова, без обзира које се лице у тој улози појављује, ималац стварне службености може своје право вршити против сваког ко га у томе омета као и против сваког касније имаоца послужног добра, хипотекарни поверилац се може наплатити и против новог власника.

24. ПРАВА АУТОРСТВА- АУТОРСКО ПРАВО И ДРУГА ПРАВА НА ТВОРЕВИНЕ ЉУДСКОГ ДУХА (питања 25,26,27)

Њихове заједничке особине су у томе што делују према свима (erдa omnes), као и остала апсолутна права, и што за свој објект имају неку интелектуалну творевину (производ људског духа односно ума), а садржина им је одређена природом правног добра на које се односе.

25. АУТОРСКО ПРАВО

-Ауторско право је апсолутно право које за свој објект има ауторско дело, а таквим се сматра нова интелектуална (духовна) творевина у области књижевности, уметности, науке и других стваралаштва, изражена на било који начин.Ту спадају:1. Писана дела (књиге, брошуре, чланци)2. Уговорна дела (предавања, говори, беседе)3. Драмска и драмско-музичка дела, кореографска и пантомимска као и дела која потичу од фолклора4. Музичка, кинематографска и дела створена на начин сличан кинематогафском стварању5. Дела из области сликарства, вајарства, архитектуре и графике, као и остала дела ликовних уметности, дела свих грана примењених уметности и индустријског обликовања.6. Дела свих грана примењених уметности и индустријског обликовања7. Фотографска и дела произведена поступком сличним фотографији8. Картографска дела (географске карте, топографске карте и сл.), планови скице и пластична дела која се односе на географију, топографију, архитектуру или другу научну или уметничку област.9. Збирке ауторских дела као што су енциклопедије, зборници, антологије, фотографске збирке које с обзиром на избор и распоред грађе представљају самосталне творевине.Ово набрајање у закону није таксативно и тако је поступљено намерно, како би се у интересу потпуније заштите стваралаштва омогућило судовима да као ауторска дела квалификују нове облике интелектуалних творевина.

-Из дате дефиниције види се, да је ауторско дело интелектуална (духовна) творевина, коју као такву треба разликовати од њеног материјалног духа (добра), преко којег је саопштено спољном свету и учињено доступно другима. На тим добрима постоје одвојена права, која могу припадати истом лицу али и имати различите титуларе: кад сликар нпр.прода своје дело, купац је власник слике као материјалног добра, а аутор је и даље ималац ауторског права на слици као естеткој творевини, са свим прерогативима ауторског права.

-Ауторско дело је духовна творевина која се одликује новошћу, коју треба схватити као разноликост у односу на постојеће стање ствари и то у једном релативном смислу: свака интелектуална творевина, једним својим делом је духовно чедо постејећих вредности, а само једним делом различита од њих, али и то је довољно.

-Ауторско дело је само она интелектуална творевина која је саопштена спољном свету, која је на неки начин изражена. Закон не тражи неки тачно одређени начин изражавања, довољан је сваки који је уопште подобан да изрази оно што се хтело и да творевину учини доступном спољном свету. Начин изражавања може бити значајан у једном сасвим другом смислу, са тачке гледишта доказивања. Тако, песма је као ауторско дело настала чим је саопштена, макар приватно у друштву, али ће у случају спора своје ауторство лакше доказати онај чије је казивање на неки начин материјално фиксирано.

-По својој структури ауторско право је сложено и састоји се из две различите компоненте, имовинскоправне и моралноправне. Њихова природа, трајање и судбина после ауторове смрти умногоме су различите.

-Имовинскоправна компонента ауторског права састоји се из овлашћења искоришћавања дела, које се врши објављивањем, прерађивањем, умножавањем, приказивањем, извођењем. Право на искоришћавање може се, са накнадом или бестеретно, пренети на другога ауторским уговором. Без дозволе аутора (ауторизације) друга лица могу искоришћавати дело само у законом одређеним случајевима, уз поштовање ауторских моралних права и по правилу уз накнаду.

-Ауторска имовинска права трају за живота аутора и 70 година по његовој смрти, за које време су и наследива, после чега дело постаје слободно, тако да га уз поштовање ауторских моралних права може свако искоришћавати, без ауторизације и без плаћања накнаде. Оно постаје опште добро (domaine public), саставни део општег културног блага заједнице, које служи као подлога за стварање нових интелектуалних вредности, као што је и оно само настало ослањањем на постојећу духовну баштину.

-По једном другом систему, по истеку законом одређених заштитних рокова ауторска права прелазе на државу, која је сада овлашћена да за искоришћавање дела наплаћује накнаду, а од овако остварених прихода формирају се фондови који се користе наменски.

-Моралноправну компоненту ауторског права сачињавају:а) Право на објављивање дела састоји се у томе што је за живота аутор једини позван да одлучи да ли ће дело бити објављеноб) Право на признање ауторства је право аутора да буде признат и означен као творац дела, и да се успротиви сваком својатању дела од стране других лицав) Право на поштовање неповредивости дела састоји се у томе што се аутор може успротивити сваком деформисању, сакаћењу или другом мењању делаг) Право да се успротиви употреби дела која би вређала његову част или углед аутор има према свакоме па и према ономе на кога је пренео својину на оригиналуд) На основу права покајања аутор може да повуче из промета примерке свог дела и да у њему врши измене и допуне које би га учиниле ``достојним`` његовог угледа и имена.

-У случају повреде ауторских права суд може досудити накнаду претрпљене штете и наредити да се униште предмети којима је нанесена повреда, као и објављивање пресуде на трошак туженог.За ауторска права на делима створеним у радном односу важе посебна правила

26. ПРОНАЛАЗАЧКО ПРАВО И ПАТЕНТ

-Проналазачко право, као апсолутно право, за свој објект има патент, а патент је правно заштићени проналазак, који представља ново техничко решење одређеног проблема. Проналазачко право не настаје аутоматски са остварењем проналаска већ признавањем у нарочитом поступку који се води пред Државним заводом за интелектуалну својину и окончава уписом признатог права у регистар патента. Потребно је и појмовно и терминолошки правити разлику између проналаска који још није заштићен (``нерегистровани`` проналазак) и заштићеног, за који се још употребљавају називи ,,регистровани``, ``патентирани`` проналазак или просто ``патент``. Речју патент се понекад означава и само проналазачко право, а такође и исправа која се по спроведеном поступку издаје лицу на чије име је проналазак заштићен (патентна исправа).

-Проналазач има право да буде назначен као стваралац у пријави и свим исправама које се односе на патент (проналазачева морална права), као и да патент привредно искоришћава (проналазачева имовинска права), а то значи да према патенту производи предмете и ставља их у промет. Он може уговором о лиценци пренети на другога овлашћење искоришћавања (са наканадом или без), а према одговарајућим правилима, лиценца и овде може бити неискључива и искључива. У првом случају, давалац лиценце може и сам искоришћавати предмет лиценце и давати нове лиценце другим лицима, а у другом случају (кад је искључива), давалац лиценце не може ни у ком виду искоришћавати предмет лиценце, а стицалац може овлашћење искоришћавања уступити другоме уговором о подлиценци.

-Проналазачко право траје 20 година (рачунајући од дана подношења пријаве патента), и док овај рок тече оно је наследиво по општим правилима законског и тестаменталног наслеђивања. За проналаске створене у радном односу важе посебна правила.

27. УЗОРАК И МОДЕЛ, ЖИГ, ГЕОГРАФСКА ОЗНАКА ПОРЕКЛА И ЗНАК КВАЛИТЕТА ПРОИЗВОДА

1.Право на узорак и на модел-У смислу правила о индустријској својини модел је правно заштићени нови облик неког предмета који се може применити у индустријској или занатској производњи (нпр.аутомобила, намештаја), а узорак је правно заштићена нова слика или цртеж, који се може пренети на површину неког предмета односно производа (нпр.тканине, зидних и подних плочица). Њихов значај у условима тржишне привреде је огроман, пошто се купци не опредељују само према квалитету и функционалности већ и према његовим особинама које треба да задовоље њихову потребу за лепим, дакле према облику, боји, распореду боја, једном речи према његовој спољашности. Правни облик заштите ових интелекуалних (естетских) творевина су управо модели и узорци.

-Од модела(узорака) као естетских творевина треба разликовати њихове материјалне презентације. Модел као тродимензионална креација може бити представљен и тродимензионално и дводимензионално (нови облик вазе нпр. може се преставити путем тела које има тај нови облик, али и 2Д, путем цртежа односно слика у више перспектива које довољно јасно показују тај нови облик), а узорак као дводимензионална естетска творевина (решење површине) може се по припроди ствари само дводимензионално, дакле путем цртежа или слика.

-Право на модел стиче се после спроведеног поступка пред Државним заводом за интелектуалну својину, признањем модела и уписом признатог права у одговарајући регистар, а важи од дана подношења уредне пријаве за признање тога права. По својој садржини оно је мешовито: морално право аутора је да његово име буде наведено у пријави, списима и исправама који се односе на модел (узорак), а имовинско чини овлашћење искључивог привредног искоришћавања, тј.производња предмета према узроку и њихово стављање у промет (овлашћење искоришћавања се уговором о лиценци може пренети на другога). Као и проналазачко право, право на модел је временски ограничено и траје 15 година рачунајући од дана подношења пријаве.

2.Право на жиг (заштитни знак, марку)-Жиг је знак заштићен (регистрован) на начин предвиђен позитивним прописима, који служи да се у привредном промету разликује роба једног произвођача од робе исте или сличне врсте другог произвођача (робни жиг), или услужна делатност једног даваоца услуга од услужне делатности исте или сличне врсте другог даваоца услуга (услужни жиг). Назив још увек није ухватио дубљег корена у језику и није успео да истисне своје синониме ``заштитни знак`` и ``марка``, којима се наш законодавац не служи а који су иначе у широкој употреби у упоредном законодавству.-Право на жиг стиче се признањем жига и уписом признатог права у одговарајући регистар и траје 10 година, рачунајући од дана подношења пријаве, с тим што се његово трајање (важење) може продужити неограничен број пута. Оно се састоји из овлашћења титулара да заштићени знак употребљава у привредном промету тј. да њиме обележава своје производе односно услуге, и да га ставља на каталоге, проспекте, упутства, огласе, фактуре.

3.Право на географску ознаку порекла производа-Ознака порекла производа је географски назив намењен обележавању производа чија су посебна својства претежно условљена местом (подручјем) на којем је произведен, било под утицајем поднебља или тла, било да су дугована знању и искуству људи, било, најзад да су последица удруженог утицаја оба ова чиниоца, природног и људског.

4.Право на знак квалитета-Знак квалитета је у прописаном поступку установљен знак, који привредна организација (уз обавезан додатак ``знак квалитета`` или ``ЗК``) ставља на свој производ ради означавања да има одређене особине које се тичу квалитета материјала, функционалности, века трајања итд. Док су робни жигови различити за разне производе иако се односе на исту врсту производа (нпр.цигарете), знак квалитета за одређену врсту производа (ако је установљен што иначе није обавезно), исти је за све произвођаче тога производа, чије су неке особине истоветне а неке друге различите.

28. ЛИЧНА ПРАВА (права личности)

а.ПОЈАМ И НАЗИВ

-Лична права су субјективна права на личним добрима: право на живот, физички интегритет, здравље, психички интегритет, лик, глас, лтајну сферу, идентитет, име и др. Омогућују имаоцу да своје лично добро оствари, уживајући га и располажући њиме.

-Називају се и ``права личности``. Најбољи би био назив ``права на личним добрима`` јер лична добра су објекти ових права, а та добра с једне стране, припадају и ономе ко није личност, а с друге стране не припадају само људима него и организацијама, правним лицима.

б.ОБЈЕКТИ ЛИЧНИХ ПРАВА

1.ЛИЧНА ДОБРА -Лична су она добра која су најнепосредније и нерскидиво повезана са лицем-са човеком или организацијом. Свако лично добро припада неком лицу, сваки живот је нечији, сваки лик, сваки глас, свако име. Како нема ничијих личних добара, лична права не могу бити безсубјектна (ничија) права (док неке друге врсте грађанских права могу нпр. стварна права, облигациона)

-Објекти личних права су две врсте личних добара: добра која су елементи, саставни делови лица и добра која су еманације, опредмећени изрази лица.1.Саствни делови самог лица су нпр. његов живот, тело, осећање, приватни живот, глас, достојанство, част и сл.2.Опредмећене изразе лица представљају нпр. фотографије на којима је оно приказано, тонски снимак његових речи, његови лични записи, подаци о њему и други премети који су прожети лицем или неким његовим саставним делом.

2.ЛИЧНА ДОБРА, УМНА ДОБРА И СТВАРИ1.Нематеријална (умна) добра, такође су опредмећени изрази лица, али само они који су резултат стваралачког ума-опредмећене стваралачке идеје: нпр. писмо, али само ако је научне природе, фотографија, ако је уметничко дело, тонски запис, ако је литерарног карактера. 2.Свако писмо приватне садржине представља лично добро, свака фотографија нечијег лика, сваки снимак нечијег гласа, без обзира да ли је у њима дошла до изражаја стваралачка идеја.3.Писма приватне садржине, лични дневници, фотографије које приказују лице представљају не само лична добра, него и ствари.Ствари су само они опредмећени изрази лица који су материјалне природе, на којима је могућа човекова власт и на која се могу стећи стварна права. Лично добро представља свако опредмећење лика, гласа, приватне садржине, без обзира на облик опредмећивања.

3.NUMERUS CLAUSUS ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ПРАВА И СТВАРНИХ ПРАВА- ОТВОРЕНИ БРОЈ ЛИЧНИХ ПРАВА-Закон набраја на којим творевинама ума једино постоје интелектуална права: на ауторским делима, на проналасцима, узорцима, моделима (numerus clausus).Сам закон је одвојио творевине ума, које уживају интелектуалноправну заштиту од осталих творевина ума.

-Закон је одредио на којим предметима једино постоје стварна права: на стварима, а и која су права стварна права (numerus clausus). Сам закон је разделио премете поводом којих се примењују стварноправне норме од других.

-Правни поредак није исцрпно одредио, раздвојио лична добра која уживају личноправну заштиту од осталих личних добара, није побројао лична права, нити исцрпно описао садржину права на поједином личном добру.

в.ВРСТЕ ЛИЧНИХ ПРАВА-Опште лично право и посебна лична права. Посебним личним правима називају се она субјективна права на личним добрима чија је садржина уређена нормама. Правни поредак садржи норме за већи или мањи број посебних личних права, али не набраја исцрпно на којим све личним добрима постоје лична права. Имаоца (физичко и правно лице) штити у укупности његових личних добара: генералном клаузулом јамчи неповредивост личности (свеукупности личних добара, интегритета личности). Та генерална гарантија неповредивости личних добара уопште, назива се опште лично право.

-Функција општег личног права је да допуни заштиту коју пружају посебна лична права. На основу његаа)признаје се лично право и на оном добру на којем није већ неком нормом посебно предвиђеноб)већ предвиђена лична права употпуњују се заштитом и од оних врста повреда које нису већ нормом наведене, као и од нових, до тада непознатих врста повреда.

-Опште лично право не значи да на сваком личном добру постоји лично право, нити да је свака повреда неког личног добра повреда личног права. Многа лична добра и многе повреде личних добара спадају у тзв.правнослободан простор (сујета, истинољубивост, хвалисавост): на њима или не могу или не треба имаоцу да буду призната лична права. Генерална гарантија неповредивости личних добара представља само бланкетну норму која налаже законодавцу односно судији да заштити оно лично добро односно санкцинонише ону повреду, ако и када утврди да завређују заштиту односно санкцију.

-Законодавство и судови стално шире круг личних права и недопуштених повреда личних добара, првенствено због појаве нових видова опасности. Нпр. право на лични податак одговор је на угроженост компјутерском обрадом података.

г.САДРЖИНА ЛИЧНИХ ПРАВА

1.ЛИЧНОПРАВНА ОВЛАШЋЕЊАОбјективно лично право утврђује односе поводом личних добара како би имаоцу личног добра (човеку, организацији) правно обезбедило могућност да остварује своје лично добро. Те правно обезбеђене могућности су личноправна овлашћења.-Лична права су сложена права: састављена су из више овлашћења поводом личних добараОсновна овлашћења су:1.Овлашћења уживања. – Ималац је овлашћен да ужива своје лично добро: да живи, да ужива своју телесну целовитост, здравље, психички интегритет, да се слободно креће, ужива своју приватност, интиму, да живи достојно човека.-Нека лична добра, поготово елементи, саставни делови лица-нпр. живот, телесни интегритет, здравље, пијетет и сл. представљају одређена стања. За уживање таквих добара довољан је опстанак стања које она представљају. Уживање не изискује било какву радњу имаоца добра: овлашћење уживања врши се самим постојањем добра и његовим опстанком. Уживање других личних добара, нарочито опредмећених израза лица-дневника, писама, фотографија- ималац врши предузимањем одговарајуће радње: снимањем лика или гласа, објављивањем фотографије или дневника.

2. Овлашћење располагања.- Ималац личног добра овлашћен је да њиме располаже фактички и правно.

а)Фактичко располагање је задирање у само добро, нпр. откривање страница своје интиме, објављивање писма, уништење филма итд.

б)Правно располагање врши се пристанком, одрицањем од права и преношењем права.1.Пристанак се даје да други предузме радњу уживања или фактичког располагања, нпр. за лекарску интервенцију, узимање крви или органа ради пресађивања. Тиме ималац не преноси своје право на лице коме дај пристанак, само ствара услов да радња која уследи не буде недопуштена. Пристанак значи уједно одрицање унапред од тражења заштите због повреде личног добра, али не и у делу у којем би дошло до прекорачења границе датог пристанка.

2.Одрицањем ималац изјављује вољу да престане његово право на личном добру. Ималац се не може одрећи личног права у целости. Може се одрећи једино вршења појединог овлашћења, нпр. одрећи се објављивања дневника, употребљавања имена као дела фирме, свог лика као робног жига. У делу у којем се ималац одрекао права, оно престаје а не прелази на другога. Ако се одриче тражења заштите за повреду личног добра, такво одрицање је у ствари накнадни пристанак.

3.Преносом право прелази с имаоца на другога. Нека лична добра, по својој природи непреносива су (нпр. живот, здравље, достојанство), па онда и права на њима. Могућ је пренос само дела права нпр. пренос овлашћења снимати лице, објавити фотографију, упознати се с личним белешкама,и сл. Тада други стиче право на туђем личном добру-да га ужива или располаже њиме, а право имаоца личног добра не престаје, него се само ограничава.

в)Лична права осим неимовинских овлашћења садрже и имовинска: овлашћење комерцијалног искоришћавања својег личног добра. Правно располагање личним добром може бити, и уз накнаду, нпр. уз наплату допустити употребу имена или слике у рекламне сврхе, објављивање дневника итд.Поредак признаје лична права првенствено ради задовољавања неимовинских интереса имаоца личног добра, па су она по тој првенственој намени неимовинска. Комерцијално располагање подлеже бројнијим, ограничењима правом и моралом (нпр. недопуштено је теретно располагати крвљу, трансплантатима)

2. ОБАВЕЗЕ ТРЕЋИХДа би ималац могао реализовати своје лично добро (уживати и располагати) правни поредак1.Обавезује сва остала лица да се уздрже од сваке радње подесне да осујети или омете титулара у уживању добра или фактичком располагању, а када имаоцу допушта правно располагање личним добром2.обавезује сва остала лица да од имаоца затраже сагласност за предузимање радње

3.ЛИЧНА ПРАВА КАО ПРАВА ВЛАСТИПо начину како титулар субјективног права остварује заштићени интерес, грађанска субјективна права могу се разврстати на:

1.права власти (господарења), која овлашћују свога титулара да спроводи своју вољу непосредно на објекту права

2.права тражења, чији титулар може од другога да захтева одређено понашање(нпр.већина облигациониг права, захтеви).

3.преображајна права (правне моћи), што овлашћују титулара да изјавом воље промени правну ситуацију (нпр.приговором, отказом)

4.права учешћа, која омогућују титулару учествовање у поступку одлучивања (нпр. у птавном лицу, сувласничкој заједници).

-Лична права су права власти. Овлашћење уживања личног добра и овлашћење фактичког располагања личним добром титулар врши тако што непосредно на објекту права- на личном добру, спроводи своју вољу и на тај начин задовољава своје интересе. Овлашћење правног располагања личним добром путем пристанка и одрицања представља преображајно право (правну моћ)- врши се изјављивањем воље, које мења правну ситуацију у погледу личног добра, а овлашћење правног располагања путем преноса врши се предузимањем правних послова.

-Низ одлика личних права последице су тога што права власти чине већину овлашћења имаоца1.Титулару личног права поредак признаје сувереност и ексклузивност на личном добру.2.Свако може повредити лично право, било којом радњом која омета титулара да спроводи своју вољу на објекту, а унапред се не може знати ко ће то учинити и како3.Поредак признајући имаоцу лично право, свим осталим лицима намеће обавезу пасивног понашања: да се уздрже од сваке радње којом се повређује лично добро.4.Док постоји лично добро оно подлеже утицају имаоца5.Интерес имаоца траје док постоји лично добро, па се лична права не губе невршењем6.Титулар личног права у могућности је да спроводи вољу све док неко не повреди обавезу пасивног понашања у односу на лично добро. Тек када титулар стиче захтев-могућност да од неког одређеног лица тражи одређено понашање. Захтев из личног права настаје тек у случају угрожавања или повреде добра, не служи нормалном вршењу права већ заштити угроженог или повређеног добра, а тек врста угрожавања или повреде одређује садржину захтева.

4.ЛИЧНОПРАВНИ ЗАХТЕВИЛичноправни захтеви у ужем смислу-прави личноправни захтеви-последица су већ самог угрожавања или саме повреде личног права, и непосредно служе заштити личног права. Такви су захтеви: за пропуштање и за уклањање.а)Захтев за пропуштање увек је превентиван, јер му је сврха да спречи повреду личног добра. Кад постоји опасност од повреде личног добра, ималац угроженог или већ повређеног добра може да захтева од суда да забрани радњу која се већ врши или тек предстоји.б)Захтев за уклањање увек је реактиван, јер му је услов да је повреда већ наступила. Ималац повређеног добра може да захтева од суда да нареди предузимање радње која ће уклонити стање повреде. (нпр.опозивање клеветничке тврдње)

д. ОГРАНИЧЕЊА ЛИЧНИХ ПРАВА-У неким случајевима ималац није овлашћен да оствари своје лично добро (да ужива, фактички или правно располаже), а остала лица нису обавезна да га не ометају да остварује лично добро односно да за то траже његову сагласност. Посебно су важна ограничења која проистичу из поступка одмеравања добара и интереса.1.Одмеривши да је остварење неких других добара и интереса важније од остварења личног добра, законодавац је у низу случајева ограничио право уживања или располагања личним добром. Нпр. није потребан пристанак имаоца да би се објавили његови лични списи, прикази његовог лика и тонски записи његових речи ако је он лице од интереса за јавност, ако је објављивање потребно ради безбедности земље, обављања правосудне функције. Не постоји обавеза да се уздржи од повреде туђег личног добра у случају крајње нужде, у рату, при вршењу родитељског права и др.

2.Ималац личног добра није дужан да трпи ни остваривање важнијег интереса на непримерен начин: интерес није допуштено остваривати на начин којим се повређује лично добро, ако постоји и други начин да се он оствари, а да се при том лично добро не повреди или да се повреди у мањој мери.

Ђ. ЛИЧНА ПРВА ФИЗИЧИХ И ПРАВНИХ ЛИЦА. СТИЦАЊЕ И ГУБИТАК ЛИЧНИХ ПРАВА

-Лично право стиче се часом настанка личног добра које му је објекат, а губи се престанком личног добра.

1.Лична права физичких лица.Круг личних права мења се током живота.-Зачет а још нерођен човек (nasciturus) има већ лична права од који се – као и код рођеног човека- нека односе на његову физичку страну- право на живот, физичко-биолошки интегритет, здравље, нека на афективну страну- право на афектвини интегритет, а нека на социјалну страну- право на достојанство, приватност и личне податке. Лична права насцитуруса разликују се од истих права већ рођеног човека само по обиму овлашћења и по врсти и степену ограничења.Нпр.људски живот постоји као људски од зачећа, разликујући се већ тада по генетској шифри од живота свих других живих бића.

-После рођења, она лична права која човек има пре рођења проширују се садржински новим овлашћењима, а постепено настају и сва остала лична права.

2.Лична права правних лицаПравна лица не могу имати она лична права која по својој природи подразумевају човека као титулара: право на живот, телесну целокупност, слободу кретања, здравље.Сва остала лична права могу имати, јер лична добра која су њихови објекти- углед, идентитет, приватност, име- правни поредак штити као вредности без обзира коме припадају (да ли човеку или организацији). Лична права правних лица нису ограничена делатношћу правног лица, ни у погледу броја, а ни у погледу обима: повреде наведених личних добара недопуштене су и када нису у стању да омету функционисање правног лица и остварење циља. Нпр.факултет ће уживати заштиту и од нетачне тврдње да је добио угледну награду, од неовлашћене употребе његовог амблема на мајицама или торбама и сл. мада те повреде личних добара не угрожавају његову организациону и функционалну способност.

Е. Учење о личним правимаКао засебна врста субјективних грађанских права, лична права су формулисана тек при крају 19.века у немачкој науци која се при том ослањала и на праксу, али француску, јер домаћа још није грађанскоправно штитила лична добра, сматрајући да је то искључиво задатак кривичног права. Пре тога су лична и интелектуална права заједно схватана као једна врста субјективних права, а израз ``лична права`` као шири, обухватао је обе категорије. Још раније лична права нису раздвајана ни од статусних ``права``. Kohler ће крајем 19в. разлучити лична од интелектуалних права.

29.КЛАСИФИКАЦИЈА СУБЈЕКТИВНИХ ПРАВА ПО ДРУГИМ КРИТЕРИЈУМИМА

-ИМОВИНСКА И НЕИМОВИНСКА ПРАВАИмовинска грађанска права су она која непосредно :1.гласе на извесну суму новца (право на куповну цену), или се односе на неко добро које се може новчано изразити (ствар, проналазак), каква су нпр.право својине, проналазачко право.2.гласе на чињење (нечињење) које се може имовински (новчано) изразити као што је нпр.право захтевати од друге уговорне стране да изради или поправи неку ствар или обави неки посао (на основу уговора о делу или уговора о раду).Мањи број субјективних грађанских права неимовинске су природе, какав је случај са чисто породичним правима, правима личности (која се односе на неко лично добро као што је телесни интегритет, част, слобода) или правима да се захтева неко чињење неимовинске природе. Њиховом повредом може бити проузрокована имовинска или неимовинска штета, а право на новчану накнаду штете по својој природи је имовинско.Нека права су сложена у том смислу да се састоје од имовинскоправне и неимовинске (моралне) компоненте, какав је нпр.случај са ауторским правом.

-ПРЕНОСИВА И НЕПРЕНОСИВА ПРАВАВелика већина субјективних грађаснких права су преносива дакле подобна да се одвоје од свог титулара и пређу на другога. Такав је случај скоро са свим имовинским правима (стварним, облигационим ,интелекруалним), али и међу њима има таквих која су непреносива, као што је случај са личним службеностима, право на издржавање итд. Поред њих нереносива су и неимовинска права (права личности, породична права, ауторска морална права). Ова подела се добрим делом поклапа са поделом на имовинска и неимовинска права, али не у потпуности: имовинска права су преносива по правилу (дакле не сва), а неимовиска су непреносива сва без изузетка. Често се непреносива права називају личним, у том смислу да су везана за личност субјекта, па се онда даље деле на лична имовинска (подразумевајући под тим имовинска права која се не могу преносити, као нпр. личне службености, право на издржавање) и лична неимовинска, подразумевајући под тим права која су по својој природи таква да се не могу изразити у новцу и која су као таква непреносива, као што је случај са свим правима личности.

30. ЗАБРАНА ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРАВА

-Злоупотреба права је вршење права у намери да се другоме нашкоди или вршење права противно његовом циљу. Из овога видимо да постоје две варијанте схватања о злоупотреби пара, субјективна и објективна.

-Према субјективној теорији, злоупотреба права је вршење права у намери да се другоме нашкоди.Да би било речи о злоупотреби права потребно је:а) да радња објективно улази у садржину права, да је унутар његових објективних граница. Ако је ван објективних граница права (нпр.ималац службености пешачког пролаза користи суседну непокретност за пролаз камионом), реч је о противправном поступању које повлачи одговорност без обзира да ли постоји намера шкођења другоме и без обзира на евентуалну корист која се има од тога.

б) да се радња врши са намером да се другоме нашкоди, што треба да докаже оштећеник. Непосредно доказивање намере је тешко, па се зато прибегава посредном доказивању, тиме што се доказује одсуство користи од овакве радње за имаоца права.

в) потребно је још да се титулар права није преварио у рачуници, тј. да изостанак користи није последица погрешне процене

г)потребно је да је вршењем права другоме проузрокована штета, или неко узнемиравање и уопште нека непријатност. Злоупотреба права у описаном смислу повлачи одговорност, која се састоји у обавези накнаде штете и забрани даљег вршења радње која је квалификована као злупотреба.

-Према становишту француских судова постоји нпр. злоупотреба праваа)када се на крову своје зграде изгради лажан димњак, са намером да се заклони видик суседу

б)када се у истом циљу изгради дашчана конструкција десет метара висине и петнаест метара ширине

в)када се пресече подземна жица воде која напаја суседов бунар иако се каптирана вода не користи ни у какве сврхе

г)када се на своме земљишту организује заглушујућа бука како би се ловци са суседних имања онемогућили у лову

д) када се на својој парцели подигне стаја у близини суседовог земљишта на коме он борави ради разоноде и рекреације. Последњи пример показује шире схватање, према коме злоупотреба права постоји и када се не води рачуна о томе да се право може вршити на други начин, који је једнако користан за титулара а мање штетан за другога.

-Према објективној теорији, злоупотреба права је не само малициозно вршење права већ свако вршење права противно његовом циљу због кога је установљено. Вршење права које је корисно за титулара, али које другоме проузрокује штету преко месно уобичајене границе толеранције: ширење непријатних мириса, буке, лупе, дима, прашине, вибрација до чега долази услед обављање индустрије, заната или неке друге активности.

Санкције су различите:а)накнада штете (чак и кад се активност обавља на основу административне дозволе)б)налагање мера којима се узнемиравање отклања или смањује до границе толеранције (употреба разних пречистача, пригушивача, блокатора)в)забрана даљег обављања активности ако се сметње не могу отклонити или барем смањити до границе толеранције, с тим што се сметње не могу отклонити или барем смањити до границе толеранције, с тим што се не може забранити обављање општекорисних активности за које је добијена дозвола надлежних власти.

-Грађански законици 19.века усвајају субјективно (уже) схватање злоупотребе права.``Ни својим се правом служити не мож тек другом на штету ил досаду``, стајало је у ОИЗ за ЦГ. Еволуција у овој области ишла је у правцу ширег схватања злоупотребе права, тако да се може рећи да је данас владајућа објективна теорија, коју прихватају сви новији законици.Занимљиву илустрацију ове еволуције пружа пример ГРЧКОГ!!!! <3 Грађанског законика од 1940 године, који је писан под доминантиним утицајем Немачког грађанског законика, али у овом питању није следио свој узор и усвојио је објективну теорију:``Вршење права је забрањено ако очигледно прелази границе одређене савесношћу, добрим обичајима или друштвеним и економским циљем права``. Објективно схватање усвојено је и у нашем данашњем праву.

31. ИМОВИНА (појам)

-У животу, идеја имовине сугерише идеју економског богатства. Народном поимању сасвим је страно рећи да имовину поседује онај ко нема никакву активу, а још мање онај ко има само дугове. Укупне економске прилике појединца, које обухватају и дугове, означавају се ширим појмом имовно стање које може бити добро или лоше, у зависности од величине активе и пасиве и њиховог међусобног односа.

-Имовина има и правно значење, али у теорији постоје велика неслагања о скоро свим питањима, укључујући и она основна. Док једни уопште не спомињу, други посвећују јој значајна излагања и сматрају важном установом , а за треће је она чак `` основна категорија грађанског права``.

-Почев од средине прошлог века, у европској литератури, у овим расправама, доминирају два правничка имена, Обрија и Роа, твораца тзв. класичне теорије, назване још субјективном, по вези која према њеним творцима постоји између имовине и правне личности (субјективитета). Хваљена и оспоравана она је све до данас остала не само присутна већ и незаобилазна на правничкој сцени, а на добром делу европског пространства чак владајућа.

33. КАРАКТЕРИСТИКЕ ИМОВИНЕ

-Кључни део класичне теорије, према којем је и названа субјективном, је однос према правној способности (субјективитету), која је укључена у сам појам имовине, и стим у вези закључак да је нужно поседује свако, без обзира на своје имовинске прилике.-Друга кључна премиса на којој почива здање класичне теорије јесте она према којој је имовина једна правна целина (universitas iuris).-Општа имовина (схваћена као скуп имовинских права и обавеза једног лица) важна је у економском смислу, јер изражава укупан економски потенцијал субјекта, али за њу не важи неки особен правни режим, који би био последица посебног порекла или намена добара која је (као целина) сачињавају.

-С друге стране, за такозване мале имовине, односно фондове унутар имовине (које су по дефиницији ужег састава од опште имовине), због њихове посебне намене, порекла или неког другог разлога, важе посебни прави режими, унутар којих делују правила о реалној суброгацији.

-За разлику од имовинскоправних, фактичке целине су механички скупови истоврстних (стадо, библиотека,) или ствари комплементарних по својој функцији (нпр. научникова радна соба с намештајем, књигама, прибором итд.) за које не важе посебни правни режими, тако да у њиховим оквирима и не функциониште механизам реалне суброгације.

-Проглашавање опште имовине правном целином има, једним делом, објашњење у њеном поистовећивању са имовином која служи као општа залога хирограферних поверилаца и са заоставштином, иако се ови скупови разликују у многим тачкама. Док општа имовина обухвата сва имовинска права и обавезе једног лица, имовина у смислу опште залоге ограничена је на добра из којих се поверилац може принудно наплатити, што искључује обавезе дужника, на којима је извршење непојмљиво.

-Законску подлогу имовине у смислу опште залоге чине правила извршног поступка према којима дужник за своје обавезе одговара целокупном својом имовином, осим оном која је законом изузета од извршења. Што се тиче опште имовине, она је управо са гледишта права хирограферних поверилаца по самом закону нејединствена, зато што је један њен део изузет од извршења, а јединствена је у једном сасвим другом смислу, према којем субјект може имати само једну општу имовину.

-Поистовећивање опште имовине са заоставштином изражава се уобичајеном тврдњом да у часу смрти имовина ``под називом заоставштина`` прелази на наследнике умрлог. Није тешко показати да се заоставштина по својим особинама разликује и од ње и од имовине која служи као општа залога хирограферних поверилаца.

-У односу на општу имовину она је ужа, јер се извесна права гасе смрћу те не прелазе на наследнике, а осим тога њен састав није променљив већ фиксиран. У односу на имовину која служи као општа залога заоставштина је ужа утолико што се гасе нека права на којима се могло водити извршење, али шира је утолико што у њу улазе и вредости које су биле изузете од извршења.

-Законом је предвиђена могућност да се заоставштина одвоји од имовине наследника (привремено), како би се из ње првенствено наплатили декујусови повериоци.

-Што се тиче фикције о настављању декујусове правне личности, њено ограничено прихватање не може се рационално бранити јер је арбитрерно, а прихватање у целости води последицама које би у правном животу проузроковале хаос и биле у супротности с основним посулатима права и позитивноправним решењима.

-Теза о непреносивости имовине за живота почива на два аргумента, од којих један има ослонац у француском праву које, како смо видели, не садржи општу одредбу о пријему дуга, други заправо главни ослонац тезе о непреностивости је поставка према којој је правна способност саставни део имовине, па би њено одвајање за живота значило цивилну смрт, а њу право не допушта.

-Ако се имовина овако схвати закључак о њеној непреносивости логички је неизбежан. Има смисла и практичне потребе поставити питање преносивости имовине састављене од елемената (права и обавеза) иначе преносивих, у којој се према томе не би налазила не само правна способност већ ни имовинска права и обавезе које су с обзиром на своју природу и сврху везане за личност и титулара. (личне службености, право на издржавање,право на пензију итд).

34. ЗАСТАРЕЛОСТ

Сам или у склопу других чињеница протек времена утиче на велику већину субјективних грађанских права, или тако што доводи до њиховог престанка или до њиховог стицања од стране оних којима нису припадала.

-ЗАСТАРЕЛОСТ је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе по протеку законом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је у могућности да га врши. Дејство застарелости је у томе што се једна правна обавеза претвара у природну облигацију (obliдatio naturalis), која се одликује тиме што је неутужива: дужник овакве обавезе не може бити судским путем натеран да је изврши (као да је обавеза непостојећа), али ако је ипак изврши, нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.

-Застаревају облигациона права и то сва, што се објашњава природом ових права, као и природом саме застарелости. Установа застарелости почива на двема основним идејама, идеји невршења права, и идеји либераторног дејства, које се састоји у томе што се једно тачно одређено лице ослобађа терета који је у основи сувишан.

-Застарелост у извесној мери олакшава (поједностављује) правни живот, пошто се на њу може позивати не само дужник чија је обавеза заиста застарела већ и онај чија је обавеза престала извршењем, само је доказивање постало тешко. Дужник који је извршио обавезу, али је пропустио да од повериоца поврати признаницу коју му је дао, може се наћи у неприлици ако га повериочеви наследници туже, али се може спасити позивајући се на застарелост.

-Према ЗОО потраживања застаревају за 10 година, ако законом није одређен неки други рок застарелости. Овај десетогодишњи рок је општи, јер се примењује увак кад за неко потраживање није одређен посебан рок, који износи 5,3, годину дана. Ови рокови су утврђени императивним прописима, тако да се правним послом не може одредити дуже или краће време застарелости од оног које је одређено законом, нити се може вољом заинтересованих одредити да застарелост неће тећи за неко време.

-Застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеви није што друго прописано. Ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, да се пропусти или трпи, застаревање почиње тећи првог дана после дана када је дужник поступио противно обавези. У време застарелости рачуна се и време које протекло у корист дужниковог претходника (акцесија, прирачунавање времена застарелости). Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног рока за извршење обавезе.

35. ЗАСТОЈ ЗАСТАРЕВАЊА

-Застој (обустава, суспензија) застарелости састоји се у томе што услед неког узрока рок престаје да тече, али кад те околности престану течење рока се наставља а време које је истекло пре застоја урачунава се. Према ЗОО застаревање не тече:А) између супружникаБ) између родитеља и деце док траје родитељско правоВ) између штићеника и стараоца за време трајања старатељстваГ) између два лица у ванбрачној заједници, док та заједница постоји.У овим случајевима застаревање не тече без обзира која се страна налази у улози дужника а која у улози повериоца (а не тече зато што је поверилац онемогућен моралним обзирима да прибегава утуживању потраживања да би изазвао прекид застарелости).Застаревање не тече у погледу потраживања одређених лица (ако су та лица повериоци, али не и кад су дужници). Застаревање не тече:А)у погледу потраживања лица на војној дужности (за време мобилизације, у случају ратне опасности или рата)Б)у погледу потраживања која имају лица у туђем домаћинству према послодавцу или члановима његове породице који заједно са њима живе, све док тај радни однос траје.Застаревање не тече за све време за које повериоцу није било могуће због ``несавладивих препрека`` да судским путем захтева испуњење обавезе.

-Дејство узрока застоја застарелости је различито, у зависности од тога да ли је рок застарелости био почео да тече или не:А) ако је застаревање почело тећи пре него што је настао узрок који је зауставио његов даљи ток, оно наставља да тече кад престане тај узрок, а време које је истекло пре заустављања рачуна се у законом одређени рок застарелости. Нпр. ако је дечко дуговао цури одређену суму новца и било је истекло рецимо 5 година од десетогодишњег рока застарелости, па ова лица ступе у брак, застарелост престаје тећи и не тече за све време брака, наставиће се по престанку брака.Б) ако застаревање није могло почети да тече због постојања неког законског узрока (нпр.зато што су поверилац и дужник у браку) оно почиње тећи кад тај узрок престане (кад брак престане нпр разводом)

-Без обзира што у чисто имовинском смислу застарелост само користи дужнику, обзири моралне природе могу за њега бити важнији од тога, и зато му закон омогућава да спречи наступање застарелости или да не прихвати правна дејства наступеле застарелости.Признањем дуга дужник изазива прекид застарелости, после којег тече нови рок. По истеку законског рока он се може одрећи застарелости, што има за последицу да његова обавеза опет постаје правна и као таква утужива. Дужник може извршити застарелу обавезу, после чега се не може употребити тужба за повраћај онога што је на име њеног извршења дато. Ако буде тужен, он се не мора позивати на застарелост, што ће имати за последицу осуду на принудно извршење, будући да на застарелост суд не пази по службеној дужности.

-Апсолутна права не застаревају, што наравно важи и за право својине. Право својине је трајно и у временском смислу неограничено и то у двоструком смислу: оно постоји све док постоји ствар на коју се односи и, друго, оно се не може изгубити застарелошћу. Право својине се не може изгубити застарелошћу (ни кад се ствар налази код трећег лица), али се може изгубити тако што ће држалац ствари ако испуњава нарочите услове по протеку времена стећи својину одржајем.

36. ПРЕКИД ЗАСТАРЕВАЊА

-Време застарелости може престати да тече услед две врсте запрека, прекида и застоја, чије су последице на даљи ток застарелости различите.Прекид застарелости, који може изазвати како дужник тако и поверилац, има то дејство да застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост.а)Застаревање се прекида када дужник призна дуг (ово признање може се учинити како изјавом повериоцу, тако и на посредан начин, као што је давање отплате, плаћање камате, давање обезбеђења)б)Застаревање се такође прекида подизањем тужбе (и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања). Потребно је дакле потраживање утужити а није довољно да поверилац позове дужника писмено или усмено да обавезу испуни. Застаревање прекинуто признањем од стране дужника почиње тећи изнова од признања, а кад је прекид настао подизањем тужбе, застаревање почиње тећи изнова од дана када је спор окончан.

37. ПРЕКЛУЗИЈА

-Преклузија је слична застарелости утолико што и она значи губитак права (правног прерогатива) по протеку законом одређеног рока у коме право није вршено. За разлику од застарелости, на истек преклузивног рока суд пази по службеној дужности ( а не по приговору туженог), преклузивни рок тече непрекидно (нема ни прекида ни застоја), после његовог истека правни прерогатив губи се у потпуности и по правилу дефинитивно (ипак, некада закон допушта повраћај у пређашње стање, тј. могућност да се радња предузме и после истека рока, ако овлашћени субјект то није могао из оправданих разлога учинити благовремено).

-Ове разлике последица су природе права које се овде губи, као и разлога који тај губитак објашњавају и оправдавају. Преклузија се не односи на облигациона права (као застарелост) већ на правне моћи, одн.преображајна права (нпр. права да се захтева поништење рушљивог правног посла, да се покрене поступак за заштиту државине), а установљена је да би се, у интересу правне извесности, овлашћени субјект изјаснио да ли ће се својим прерогативом користити или неће.

-Преклузивни рокови могу бити субјективни који теку од сазнања за неку чињеницу и објективни, који теку од неког правно релевантног догађаја (нпр.дан закључења уговора, чин одузимања државине), без обзира на сазнање заинтересованог субјекта за тај догађај.Некада закон предвиђа само објективни рок, некада само субјективни, а најчешће и један и други, с тим што је у том случају субјективни рок краћи и истиче најкасније са објективним роком.Поништење рушљивог уговора може се захтевати у року од једне године од сазнања за разлог рушљивости (субјективни рок), али ``то право у сваком случају престаје истеком рока од три године од дана закључења уговора``.

38. ПРАВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

-За разлику од обичних(неправних), правне чињенице су оне које на основу наређења садржаног у закону производе правна дејства (настанак, пренос, гашење, измена субјективних права и правних ситуација). Деле се на природне догађаје и људске радње.1.Природни догађаји су дело природе и, по дефиницији, не зависе од човекове воље. Примери: протек времена, рођење, стицање пунолетства, смрт,итд.2.Људске радње, заправо људска понашања (чињења или нечињења) могу бити противправна (као што је случај са грађанско-правним деликтима, којима се проузрокује штета другоме и који стварају обавезу на накнаду штете) или допуштене (сагласне праву), какав је пре свега случај са уговорима и другим правним пословима, који представљају изјаве воље учињене у намери да се произведе неко правно дејство. Највећи број правних дејстава настају из изјава воље.

-Некада је за настанак правног дејства довољна само једна чињеница а некада више њих истовремено (чињенични скуп). Сам уговор је један чињенични скуп, који обухвата више чињеница: понуду, прихват понуде, понекад одређену форму; настанак тзв. законског права на издржавање претпоставља одређен степен сродства између два лица, материјалну необезбеђеност примаоца издржавања и одговарајуће имовинске прилике даваоца издржавња; за стицање својине и неких других стварних права путем одржаја, потребна је фактичка власт на ствари (државина), протек законског рока и савесност држаоца, итд.

-Уговор, грађанскоправни деликт (проузроковање штете), одржај, примери су чињеница који имају своје посебне називе и који се на први поглед појављују као нешто самостално (аутономно у односу на закон и друге опште норме).У другим случајевима такав посебан назив не постоји, па се у текућем начину изражавања правно дејство непосредно везује за закон.Механизам настајања правних дејстава, у свим случајевима је исти: увек је потребно постојање одређеног чињеничног скупа и увек је закон тај који чини њихову подлогу и даје им моћ произвођења правних дејстава. Закон је, могло би се рећи посредни а правне чињенице непосредни извор разноврсних правних дејстава у правном животу.

39. ПРАВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ И ФИКЦИЈЕ

-Правне претпоставке или пресумције јесу чињенице за које право узима да постоје, не тражећи доказ о томе. Нпр. за лица старија од 14 година, да су способна да расуђују.За такву чињеницу ће се узети да постоји само када заиста постоји нека друга или друге чињенице. Чињенице из чијег постојања се изводи закључак о постојању претпостављене (пресумиране) чињенице назива се основ (basis) претпоставке. Законодавац углавном одређује једну чињеницу као основ, а другу као пресумцију, ако уочи правилност да када постоји једна по правилу постоји и она друга. Нпр.пресумција је да онај ко се према ствари понаша као према својој има право својине на њој, а то је у већини случајева, редовно, нормално, уобичајено заиста тако.

-Пресумције се дела на:1.Обориве (praesumptiones iuris tantum)2.Необориве (praesumptiones iurs et de iure) по томе какав је однос између основа и пресумиране чињенице. Ако право допушта да се упркос постојању основа докаже супротно претпоставци коју је поставио, таква пресумција је оборива. Такве су нпр. за држаоца који врши право које нема, да не зна и не може знати да га нема (пресумција савесности); за мужа мајке, да је отац детета рођеног у браку (пресумција брачности детета).Оборити пресумцију значи доказати супротно ономе што се пресумира, а не супротно основу, јер пресумција важи само ако основ заиста постоји.Механизам обарања пресумције састоји се, у доказивању да упркос томе што основ (стварна чињеница) постоји, не постоји и претпостављена чињеница (пресумција). Дакле, иако се држалац понаша као власник, да ипак није власник. Поставивши пресумцију обориво, законодавац је терет доказа о супротном од онога што је претпостављено превалио на другу странку.

-Када законодавац основ и пресумцију стави у такав однос да у присуству основа (неспорне, доказане чињенице) не допушта доказивање супротнога ономе што пресумира иако је само вероватно да стање заиста одговара пресумираном, пресумција је необорива (нерушљива, правна и о праву). Таквом, необоривом учинио је претпоставку да су деца до 7 година неспособна да расуђују; да је закључен нови уговор о закупу ако по истеку рока закупац настави да ствар употребљава а закупац се томе не противи.Кад год постоји основ претпоставке важи и пресумција без потребе да се она доказује и без могућности да се она обеснажи, да се докаже супротно њој, а суд је обавезан да изведе предвиђене правне последице из њеног важења.

-Фикције су непостојеће чињенице за које се узима да постоје (није а сматра се да јесте), и постојеће чињеница за које се узима да не постоје (јесте а сматра се да није). Тако се примера ради фингира да услов није наступио,мада јесте, уколико је његово наступање несавесно изазвао онај чије право настаје остврењем услова (фикција ненаступања услова); да су сва повезана лица проузроковала штету, мада је само неко од њих, ако се не може установити ко је (фикција кумулативности узрока); да је још нерођено дете већ рођено, иако није у часу оставиочеве смрти (фикција рођења). Као и код сваке пресумције и код фикције је за њено важење нужно да постоје неке стварне чињенице (основ фикције, basis ).

Када основ фикције постоји, фингирану чињеницу нема потребе доказивати, нити је допуштено доказивати супротно њој и позивати се на стварно стање, а дужност је суда да изрекне правне последице које она рађа. Правни режим који за странке и суд ствара фикција једнак је, ономе необориве пресумције. Разлика између фикције и необориве пресумције само је на фактичком плану: док у случају фикције не постоји могућност да је и стварно онако како се узима, у случају необориве пресумције то је могуће.

40. ПРАВНИ ПРОМЕТ И ВРСТЕ ПРАВНОГ ПРОМЕТА

-Правни промет се уобичајено дефинише као пренос права са једних субјеката (титулаца, ималаца) на друге, дакле као промена активног субјекта правног односа. Могло би се рећи да је правни промет прелаз субјективних права и обавеза са једног субјекта (правног претходника) на другог (правног следбеника, сукцесора, пријемника), док се читава операција назива правним следовањем (сукцесијом)

-Правни промет претпоставља преносивост (прометљивост). Преносива су имовинска права, и то у великој већини и независно од тога да ли су апсолутна или облигациона, док је непреносив један мањи број имовинских права (нпр.личне службености, право на издржавање), апосолутних и релативних, као и сва права која су по својој природи неимовинска (права личности, породична).Њиховом повредом настаје штета (имовинска или неимовинска) за коју се дугује новчана накнада и право на ову накнаду као имовинско у начелу је преносиво. (нпр.право на накнаду имовинске штете у виду изгубљене зараде услед неспособности за рад или противправног лишења слободе)

-Права која су преносива по правилу су и запленива (могу се у извршном поступку пописати и принудно продати ради намирења поверилаца), али ипак у овом погледу не постоји поклапање и могућа су разилажења и то у два права:1.права која су преносива али незапленива (нпр.право својине на личним списима, одликовањима)2.нека права су непреносива али нису самим тим изузета од извршења.

-У једном броју случајева прелаз права од претходника на следбеника не зависи од воље претходника, како је то код законског наслеђивања или на основу акта јавне власти, али чешће се то догађа на основу уговора између претходника и следбеника (продаја, поклон, цесија). При томе треба разликовати две основне могућности односно групе случајева:а) једну чине они у којима сам уговор преноси право на следбеника, без потребе да се њему као правном акту придружи још неки нови правно релевантни момент. Тако сам ауторски уговор преноси на стицаоца имовинскоправну компоненту ауторског права.

б) другу групу чине случајеви у којима сам уговор нема ту моћ да преноси права на другога (нема транслативно дејство), већ представља само правни основ (iustus titulus), а за прелаз права на следбеника потребан је један нови момент, тзв.начин стицања (modus acquirendi), који је различиит. Тако у нашем праву уговор о купопродаји још не преноси својину на купца, он је само (iustus titulus) и ствара одређена облигациона права и обавезе, а за пренос својине на купца потребан је и начин стицања, један нов моменат, који се код покретности састоји у предаји ствари купцу, а код непокретности у упису у земљишне књиге.

-По врло укорењеној и раширеној пракси у свим случајевима прелаза права својине на другога каже се да је на другога пренета ствар и да су све те ствари у промету, које се као такве супротстављају стварима ван промета (res extra commercium), под чим се опет подразумевају ствари које су под административним режимом, или су у општој употреби тзв. res communes omnium (јавни путеви, улице, тргови), или на њима постоји само право својине које је из неког разлога непреносиво (тзв.добра мртве руке), какав је код нас био случај после 2.св.рата са земљом која је на основу аграрне реформе додељивана беземљашима (колонистима) али није могла бити отуђена у одређеном року.

-Ова подела и терминологија која је прати потиче из римског права и последица је оног познатог поистовећивања права својине као најкомплетнијег (најапсолутнијег) имовинског права са самом ствари коју има за свој објект. По коректном начину изражавања, не може се говорити о стварима у промету и стварима ван промета. Ствари се могу преносити у физичком смислу, може им се мењати место у простору, али у правном смислу преносе се субјективна права. Кад, према томе кажемо да је на другога пренета нека ствар, то у ствари значи да је на њега прешло право својине на њој.

-ТРАНСЛАТИВАН И КОНСТИТУТИВАН ПРЕНОС

Сингуларни сукцесор може ступити у цело право свог претходника или само у један његов део, и у зависности од тога говори се о транслативном и конститутивном преносу (промету). Транслативан пренос постоји у случају преноса права својине (купопродаја, трампа, поклон, легат) или у случају преноса неког потраживања (цесија), а конститутивни кад власник установи (конституише) на свом праву својине неко уже право у корист одређеног лица, као што је плодоуживање, закуп, послуга. Плодоуживалац, закупац и послугопримац су такође сингуларни сукцесори, али сви они само делимично улазе у право претходника који и даље за себе задржава део права. Случајеви конститутивног преноса су привремени и њиховим престанком право претходника се успоставља у ранијем обиму, али је наравно могућ и обрнут процес, да претходник касније пренесе на стицаоца и преостали део права.Извесни случајеви делимичне сингуларне сукцесије имају трајнији карактер и доводе следбеника у квалитативно једнак положај са претходником, као кад нпр. власник прода или поклни један идеалан део свог права својине (трећину, половину, 2/5) услед чега следбеник постаје сувласник са овлашћењима која су по врсти једнака са онима која задржава претходник.

41. УНИВЕРЗАЛНА И СИНГУЛАРНА СУКЦЕСИЈА

-По стандардној дефиницији сингуларна сукцесија је ступање следбеника у једно или више одређених права претходника (међу живима или за случај смрти), какви су примери куповине, поклона, легата. Ову дефиницију треба проширити утолико што би се њоме обухватили и случајеви ступања следбеника у обавезу претходника, било да је реч о преузимању дуга (где следбеник не ступа у неко право претходника), било о случају када истовремено са ступањем у право претходника следбеник уговором преузима на себе и неку обавезу, какви су случајеви у праву иначе познати: поклањам нпр.некоме аутомобил који вреди 200 000, с тим да он према неком трећем измири моју обавезу у износу од 50 000. Тако да би се сингуларна сукцесија могла дефинисати као ступање у тачно одређено право или тачно одређену обавезу претходника, или истовремено и једно и друго: ступање у индивидуално одређено право или у обавезу претходника, за живота или за случај смрти. Појмовно сингуларну сукцесију одликује индивидуална одређеност права у које сукцесор ступа.-Универзална сукцесија је ступање следбеника у једну имовинскоправну целину (universitas iuris), чији елементи нису одређивани појединачно, већ је та целина формирана применом неког општег критеријума. Такав један universitas iuris је заоставштина, скуп права и обавеза, који се образује по критеријуму преносивости за случај смрти, што значи да је наследник универзални сукцесор, било да наслеђује сам било да има више наследника.Универзална сукцесија, и то са врло широким домашајем, постоји и у случају када се једно правно лице припоји другом (припојено нестаје а оно коме је припојено његов је генерални сукцесор), када се два правна лица спајају (новонастало правно лице је универзални односно генерални сукцесор фузионисаних), као и кад се од једног формира више правних лица (сва она су универзални сукцесори онога чијом су деобом настала). Као и сингуларна, и универзална сукцесија може бити и принудна, тј.против воље претходника, какав је нпр. случај са потпуном конфискацијом, или са национализацијом предузећа, који је такође једна имовинскоправна целина.

42. ОРИГИНАРНО И ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ

-Деривативно стицање је оно које се заснива на скупу чињеница међу којима као битна фигурира и та да је тачно одређено лице заиста ималац права које се преноси на следбеника, тако да стицање изостаје ако се покаже да претходник није био ималац права у питању: Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet (нико не може на другога пренети више права него што сам има).Није довољно да купац закључи пуноважан купопродајни уговор са продавцем и да му овај преда (покретну) ствар у државину већ је потребно да је продавац заиста власник, у противном прибавилац неће постати власник. Ако се испостави да оставилац (декујус) био само држалац неке ствари која се затекла у његовој заоставштини а не и њен власник, наследник неће стећи право својине на њој.

-Оригинарно стицање је оно које се заснива на скупу чињеница међу којима не фигурира као битна и та да је одређено лице ималац права у питању, прибавилац, стиче право упркос околности да ``претходник`` није био ималац тога права. У интересу сигурности правног промета и поверења трећих савесних у тај промет, одступа се од правила nemo plus iuris , а околност да претходник није био ималац права компензира се захтевом за постојањем других правних чињеница. Купац покретне ствари неће постати власник уколико то није био продавац, али ће ипак стећи право својине на основу једног другог чињеничног скупа ако је био савестан и по протеку законом одређеног рока који се иначе не захтева ако се ствар прибавља од власника. По правилима о оригинарном стицању може се стећи и право које иначе није преносиво, какав је нпр. случај са плодоуживањем.

44. ПЕРСОНАЛНА СУБРОГАЦИЈА- цесија, преузимање дуга, преузимање испуњења и приступање дугу

-Суброгација је замена једног елемента правног односа другим, с тим да сам правни однос остаје непромењен, као и правни режим под који тај однос потпада (уколико, разуме се, постоји неки посебан правни режим). У зависности од тога да ли је промењен субјект или објект, прави се разликовање на персоналну и реалну суброгацију.

-Под персоналном суброгацијом, у ширем смислу, подразумева се свака промена правног субјекта (ступање једног на место другог), било на активној било на пасивној страни, на основу закона или уговора, и без обзира на природу правног односа. Цесија потраживања и пријем (преузимање) дуга примери су таквог схватања персоналне суброгације.а) ЦЕСИЈА је пренос потраживања (промена активног субјекта облигационог односа), на основу уговора закљученог између садашњег повериоца (цедента, уступиоца) и новог повериоца (цесионара, пријемника), при чему за пуноважност ове операције није потребна и сагласност дужника (цесуса), пошто је њему свеједно коме дугује (потребно је само да о овоме буде обавештен, како би знао коме дугује).Б)ПРИЈЕМ (преузимање) ДУГА је промена дужника, на основу уговора између старог (ранијег) и новог дужника (који је до преузимања био неко трећи), уз сагласност повериоца чији је пристанак неопходан, пошто њему није свеједно ко му дугује (каквих је имовинских прилика нови дужник)Разлози који опредељују некога да преузме туђи дуг могу бити различити: може бити да нови дужник на тај начин измирује неку своју обавезу према старом дужнику, или да му чини поклон, или зајам.

-Преузимање испуњења је уговор између дужника и трећег лица где се то треће лице обавезује дужнику да ће испунити његову обавезу коју он има према повериоцу. Ту није реч о преузимању дуга (преузимањем дуга, пређашњи дужник се ослобађа обавезе), нити о приступању дугу ( приступање дугу је уговор између повериоца и трећег лица), јер оба ова уговора подразумевају активно понашање повериоца, и то његову сагласност у смислу одобрења на уговор у првом случају, или сагласност воље при пристанку уговора, у другом случају

-Приступање дугу је уговор закључен између повериоца и трећег лица којим се треће лице обавезује да ће испунити повериочево потраживање које овај има према свом дужнику, али с`тим да се дужникова обавеза не угаси. Приступање дугу служи за побољшање правног положаја повериоца, јер он тада у истој облигацији има уместо једног, два дужника.

45. РЕАЛНА СУБРОГАЦИЈА

-Реална суброгација постоји када на место једног објекта (који ишчезава материјално или правно) долази други а сам правни однос задржава своју правну природу и потпада и даље под исти правни режим, уколико такав постоји .

-У случају истоветности ранијег и новог објекта постоји истоветност између права пре и права после суброгације, као нпр.када се за експроприсану непокретност на којој је постојало плодоуживање у накнаду да друга истоветних особина (пашњак за пашњак); кад постоји разлика између старог и новог субјекта, ново право ће у нечему бити различито од претходног, ако је нпр. у нашем примеру за експроприсану непокретност исплаћена сума новца, плодоуживање које се преноси на њу састоји се у прибирању камата које та сума новца даје, док је употреба ствари у натуралном смислу искључена.

-Реална суброгација игра важну улогу у правном животу, јер обезбеђује интегритет имовинскоправних целина и континуитет у правним односима, уколико је ишчезла ствар са било које тачке гледишта била подвргнута неком особеном режиму.

-У нашем праву не постоје целовита општа правила о реалној суброгацији, али се она са извесношћу изводе из појединих случајева уређених прописима (или садржаних у законским нацртима). Њихова примена претпоставља неколико услова:а)материјално или правно ишчезавање једне ствари из имовине тј.њено уништење или отуђењеб)постојање на тој ствари неког посебног правног режима у оквиру имовине, или права у корист другог (нпр.плодоуживање)в)ступање друге ствари на место ишчезле, која се даје као накнада.

46. ПОЈАМ ПРАВНОГ ПОСЛА

-Правни посао се може дефинисати као изјава воље која производи правно дејство (настанак, престанак, пренос или измена постојећих субјективних права). Према општем правилу, изјава треба да потиче од лица које има потребну пословну способност, да је озбиљна (дата у намери произвођења правног дејства), слободна, у потребној форми ако закон то захтева, и да су жељена правна дејства у складу са уставним начелима, императивним нормама и друштвеним моралом. У противном постоји недостатак који чини да је посао неважећи.

48. ИЗЈАВА ВОЉЕ

-Воља се може изјавити на разне начине: речима (усмено или писмено), уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању. С обзиром на начин изражавања, све изјаве се могу поделити на изричите (непосредне) и прећутне (посредне)1.Изричита изјава је она која је учињена поступцима чија је непосредна сврха да трећима покажу одређену вољу. Најчешће то се чини речима, али исто тако и уобичајеним знацима као што је нпр.климање главом или руковање којим се изражава присанак.2.Прећутна изјава је она која је учињена тзв.конклудентним радњама (понашањима), а то су поступци чија непосредна сврха није у томе да покажу одређену вољу већ нешто друго, али из којих се са извесношћу може закључити да лице њима изражава одређену вољу. Кад по протеку времена за које је уговор о закупу био закључен, закупац продужи да употребљава ствар, а закуподаац се томе не противи, сматра се да је закључен нов уговор о закупу неодређеног трајања, под истим условима као и претходни; наследник који (без претходног изјашњавања) отуђи неку непокретност из заоставштине даје у ствари (прећутно) позитивну наследничку изјаву да прихвата наследство. Сам израз прећутна изјава има тај недостатак што сугерише помисао како се воља (прећутно) може изјавити и ћутањем а што иначе у начелу није тачно. Ретки су случајеви у којима ћутање одређеног лица може бити, с обзиром на околности случаја, са сигурношћу протумачено као његова изјава одређене воље. У наведеном примеру кад закупац продужи да употребљава ствар а закуподавац се томе не противи, његово непротивљење је у ствари саглашавање (ћутањем) да се уговор обнови.

-По правилу, унутрашња и изјављена воља се поклапају, али из разних разлога може доћи и до неслагања, па се поставља питање којој од њих треба дати примат над оном другом. Према једном становишту (теорија воље) меродавна је унутрашња воља, будући да изјава и нема другу сврху већ да стварну вољу манифестује у спољном свету.Према другим (теорија изјаве), правно дејство треба признати изјави воље, пошто она редовно одговара унутрашњој вољи и пошто се у правном животу унутрашња воља не може сазнати на други начин до помоћу изјаве. Законодавства не усвајају ниједну од ове две теорије у потпуности, већ различите случајеве различито решавају. У случају тзв.менталне резерве, када се субјект који даје изјаву воље одређене садржине у себи ограђује од њених дејстава(интимно их не жели и не признаје) меродавна је изјављена а не унутрашња воља. У случају тзв.манљивости воље меродавна је стварна а не изјављена воља.

52. ЈЕДНОСТРАНИ И ДВОСТРАНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

-Ова подела извршена је с обзиром на то из колико се воља састоји правни посао, колико страна односно лица изјављује вољу која чини правни посао. Једностр a ни правни послови су они који се састоје из изјаве воље једног лица (једне стране). Примери: тестамент (изјава воље којом једно лице одређује како ће се после његове смрти расподелити његова заоставштина); изјава којом се даје отказ или се раскида уговор због неизвршења; дереликција (одрицање власника од права својине) и уопште одрицање титулара од права које му припада; окупација (заснивање својине на ничијој ствари њеним заузимањем); јавно обећање награде. Једностраним правним пословима се могу стварати обавезе за себе, располагати својим правима, стварати права (правне могућности) за трећа лица, али се трећима не могу наметати обавезе.

-Двострани правни послови или уговори су сагласне изјаве воља двеју страна, које производе неко правно дејство (изузетно, као нпр. код ортаклука, то може бити и сагласност воља више страна). Примери: уговор о купопродаји, о трампи (размени), о поклону, о закупу, о зајму, о послузи, о остави, о превозу. Осим ових тзв. именованих уговора, који су најчешће практиковани и који имају и своје посебне називе, стране уговорнице (сагласно начелу аутономије воље које влада у овој области) могу по свом нахођењу правно уређивати најразноврсније животне односе.

-Закључење уговора бива тако што једно лице предложи другоме да између њих настане облигациони однос одређене садржине (да се произведу одређена правна дејства), а ово се с тим сложи. Уговор је сложен правни посао, састављен од понуде, њеног прихватања и евентуално одређене форме(кад закон то захтева).

1.Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора, тако да његовим прихватањем уговор бива закључен (нпр.ако је реч о купопродаји, понудом мора бити одрешена ствар и цена). Она је једнострани правни посао, који обавезује понудиоца док се друга страна не изјасни. При томе:а)понуда учињена присутном лицу треба да буде прихваћена без одлагања (иначе се гаси), изузев ако из околности произлази да понуђеном припада известан рок за размишљање, а б)понуда учињена одсутном лицу, у којој није одређен рок за прихватање, везује понудиоца за време које је редовно потребно да стигне понуђеном, да је овај размотри, о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу.

2.Прихватањем понуде уговор бива закључен, уколико се изјава о прихватању садржински поклапа са понудом, у противном (нпр.понуђени пристаје да ствар купи али по нижој цени), сматра се да је одбијена и да је понуђени са своје стране учинио другу понуду своме ранијем понудиоцу. Могуће је да је за закључење уговора потребна сагласност трећег лица, као што је то у случају отуђења малолетникових непокретности, када се тражи сагласност органа старатељства. Према ЗОО ова сагласност може бити дата пре закључења уговора (као дозвола), или после његовог закључења (као одобрење, које има повратно дејство те се сматра да је уговор склопљен прихватањем понуде).

-За уговоре грађанског права важи начело аутономије воље (слободе уговарања), које се огледа у томе што је свако слободан да уговор закључи или не, да га закључи са лицем са којим хоће и да су стране уговорнице слободне да садржину правног односа уреде према својим потребама и свом нахођењу. Купац и продавац нпр. слободно одређују предмет, цену, модалитете плаћања, време и место предаје ствари. Из разних разлога, начело аутономије воље трпи ограничења, која у новије време постају све бројнија и систематскија.нпр. закон понекад у потпуности уређује садржину правног односа, а правним субјектима само оставља на вољу да у такав однос ступе или не ступе, без могућности утицања на његову садржину. За овакве уговоре у правној теорији користе се два назива, акти-услови и институти (од којих овај други треба обазриво употребљавати, јер има и друга значења у праву). Постоје и атхезиони уговори (уговори по приступу), који се одликују тиме што садржину правног односа у потпуности уређује својом вољом један субјект (економски супериоран), наспрам кога стоји маса корисника (купаца) којима практично само преостаје да оваквом односу ``приступе`` јер иначе не би могли задовољити разноврсне животне потребе.Неограничена слобода уговарања (аутономија воље), у неравноправним условима значи тријумф јачег и изложеност слабијег, услед чега савремена држава бива принуђена да интервенише, тако што ставља цене појединих услуга под контролу, одређује услове испоруке, забрањује договарање између економских моћника којима се ограничава слободна конкуренција између њих.

-Најзад у вези са овом поделом правних послова на једностране и двостране (вишестране) приметимо да се у улози једне ``стране`` може наћи само једно лице али и више њих, што важи и за једностране и за двостране послове. Јавно обећање награде (нпр. налазачу изгубљене ствари) може дати само једно лице (као искључиви власник изгубљене ствари) а то могу учинити и сувласници те ствари (дакле више лица) заједно, и у оба случаја реч је о једностраном правном послу (који се састоји у изјави воље једне ``стране``)

53. ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

-Теретни правни послови су они код којих се даје нека накнада за оно што се добија (купопродаја, трампа, закуп, зајам са каматом), а доброчини (бесплатни) они код којих се не даје наканада за оно што се добија (тестамент, поклон, послуга, зајам без камате). Практични интерес разликовања је многострук, и поред осталог огледа се у правилу по коме одговорност за физичке недостатке ствари постоји само код теретних послова (популарна народна изрека да се поклоњеном кљусету не гледа у зубе важи и као правна норма).

55. КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

1. Каузални су они правни послови из којих се види да ли се обавезује само једна странка (као што је то код поклона) или се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза, као што је то код купопродаје, трампе, закупа, зајма, оставе.2. Апстрактни правни послови су формални једнострано обавезни послови из којих се не види да ли се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза. Такав је менични посао јер се из података које меница саджи види обавеза меничног дужника према меничном повериоцу (исплата одређене суме новца) али се не види разлог његовог обавезивања, не види се да ли се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза: може бити да менични дужник чини поклон меничном повериоцу, или да је примио новац на зајам па се сада у форми менице обавезује да ту суму врати меничном повериоцу, или да се обавезује да меничном повериоцу да одређену суму новца на зајам, или да је менични дужник купац који се обавезује да плати дуговану куповну цену.Апстрактни посао је свако обећање и признање дуга, без означења на име чега се то чини.

-Апстрактни посао није нарочит тип посла већ оквир у који се уносе делови појединих каузалних послова, али када се већ тако поступи, каузални посао нестаје са позорнице и на његово место ступа позајмљени апстрактни оквир, који повериоцу обезбеђује повољнији положај, пошто му дужник не може супротставити све приговоре које има из каузалног посла. Тако, менични дужник мора извршити обавезу на захтев повериоца, док купац из каузалног посла може одбити да плати дуговану цену ако продавац није спреман да изврши своју обавезу.

56. ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

-Неформални (консенсуални) правни послови су они код којих воља може бити изјављена на било који начин, дакле изричито, прећутно, усмено, писмено, пред сведоцима или без њиховог присуства, уз учешће државног органа или без њега (сви ти начини изјављивања воље равноправни су са гледишта настајања правног посла и његове пуноважности). Формални су они за које закон захтева да изјава да изјава буде дата у тачно одређеној форми (писмено, пред сведоцима, пред одређеним државним орагном), јер у противном наступају одређене правне последице. Писмена форма, коју закон најчешће захтева, и сама може имати разне облике: 1.обична писмена форма (често приватна), код које учесници посла у писменом облику редигују правни посао и потписују га.2.форма јавне исправе, која са своје стране има два могућа степена:а)састављање исправе од стране учесника посла уз оверавање од стране државног органаб)састављање исправе од стране самог државног органа.

-Према општем правилу које важи у нашем праву ( а и у страним савременим правима) правни послови су неформални, а то значи да морају бити сачињени у одређеној форми само кад се то посебно захтева. Примећено је, да се број таквих случајева(кад закон захтева форму) повећава, па се говори о ренесанси формализма у праву, што се објашњава с`једне стране околношћу да су савремене форме једноставне и не отежавају значајно правни промет, а с`друге стране добрим странама саме форме. Формом се обезбеђује доказ о постојању правног посла и његовој садржини.Примери формалних послова у нашем праву: тестамент, уговор о промету непокретности, уговор о доживотном издржавању, уговор о лиценци, ауторски уговори.

-С обзиром на последице које настају за случај непоштовања, постоје две врсте форме. 1. Форма ad solemnitatem представља битан услов пуноважности правног посла, тако да посао који није предузет у тој форми не производи никакво правно дејство (не ствара правне обавезе). 2. Форма ad probationem (доказна) није битна у изнетом смислу, па посао настаје и производи своја правна дејства и када није испоштована, али ако дође до спора о постојању и садржини посла, не могу се користити друга доказна средства, већ само писмена форма у којој је посао требало предузети.

-Поред наведених случајева где сам закон (општа норма) захтева одређену форму, и саме стране уговорнице могу се споразумети да њихов посао, да би произвео правно дејство, мора имати одређену форму иако закон то не тражи и у том случају уговор ће се сматрати закљученим тек кад буде састављен у уговорној форми. Уговорне странке могу предвидети посебну форму само да би обезбедиле доказ више за случај спора.

57. ПРАВНИ ПОСЛОВИ МЕЂУ ЖИВИМА ( inter vivos) и ЗА СЛУЧАЈ СМРТИ ( mortis causa)

-Правни послови међу живима (inter vivos) одликују се тиме што производе правна дејства за живота твораца посла (купопродаја, трампа, зајам, закуп), а за случај смрти (mortis causa) тиме што своја правна дејства производе тек у случају смрти творца правног посла (тестамент, уговор о наслеђивању). Неки су с ове тачке гледишта мешовити: уговор о доживотном издржавању је inter vivos уколико се односи на давање издржавања, а mortis causa у делу који се односи на накнаду за издржавање ако је уговорено да она прелази у својину даваоца издржавања тек кад прималац издржавања умре (што је правило). Послови који су редовно inter vivos (нпр.купопродаја) могу бити вољом странака конструисани и као mortis causa , у целини или делимично

59. НЕПОСТОЈЕЋИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

-Велики број правних писаца сматра да поред ништавости и рушљивости постоји и трећи степен неважећих правних послова. То су правни послови којима недостаје неки битни саставни део: сама воља (сагласност), предмет, форма ад солемнитатем. Тако се некоме предаје ствар на чување а овај мисли да је добија на поклон (неспоразум о природи посла), или продавац нуди на продају једну ствар (вињак) а купац мисли на другу (вино), или једна страна инсистира на једној а друга на другој цени (недостатак сагласности о битном елементу), правни посао је непостојећи. Не производи никакво правно дејство, нити може бити конвалидиран (оснажен), ни протеком времена ни вољом странака, ни извршењем.

-Теорија непостојећих правних послова настала је у прошлом веку у Француској, у вези са сасвим специфичним тамношњим приликама у области брачног права. У то време робовало се аксиому да се брак може поништити само из разлога изричито наведених у закону.Француски писци су конструисали категорију непостојећих послова која има је омогућила остварење двоструког циља:1.лишавање оваквих бракова правних дејстава2.поштовање правила о ``текстуелној ништавости``Теорија је затим уопштена и проширена на све правне акте, иако за њом на подручју имовинског и грађанског права није постојала никаква практична потреба. На том подручју важи правило према коме постоји и виртуелна ништавост, која није изричито наведена већ је као могућност садржана у текстовима и на основу које се као ништави могу квалификовати и послови који нису у закону посебно наведени.

-Заједничко непостојећим и ништавим пословима је што не производе правно дејство и што протеком времена не могу бити конвалидирани (оснажени). Ништави послови под одређеним условима могу бити конвалидирани извршењем, али су то релативно малобројни случајеви ван којих ни извршење не помаже ништа. Као санкција ништавости постоји и могућност одузимања предмета у корист државе (општине), што претпоставља одређене услове, ван којих се примењују правила о реститутцији, као и кад су у питању непостојећи послови. Непостојећи правни послови чине целину са оним ништавим пословима који не могу бити конвалидирани ни извршењем а нису испуњени ни услови за одузимање предмета у корист државе. Разлози који посао чине непостојећим су крупнији од оних који повлаче ништавост, али нису крупније и последице, а то значи да разлика која постоји између њих није правна већ фактичка. Ни она није одсечна, па се тако неки недостаци од стране једних квалификују као разлози непостојања а од стране других као разлози ништавости правног посла, какав је случај са одсуством форме ад солемнитатем.

60. НИШТАВИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

-Ништавим правним пословима вређају се општи интереси, услед чега их прате врло енергичне санкције, које се огледају у томе што овакви послови не производе никакво правно дејство. Из њих не настају субјективна права и обавезе чије би се извршење могло судски захтевати, и то стање је дефинитивно. Ништавост се може истицати у свако време ( не постоји рок у коме би се то морало учинити), што значи да ништави послови могу протеком времена не могу бити оснажени, нема конвалидације. Посао остаје ништав и ако би узрок ништавости накнадно отпао, рецимо забрана због које је посао неважећи касније се укине.На ништавост се може позивати свако заинтересовано лице (подношењем тужбе за поништење), а суд са своје стране ништавост узима у обзир по службеној дужности (и пази на њу) и када се учесници посла на то не обазиру, па чак и ако се одричу права која за њих настају из стања ништавости.

-Протеком времена ништав посао се не може оснажити (нема конвалидације), али је могућа једна друга појава (која не захтева протек времена) КОНВЕРЗИЈА. То је претварање ништавог посла у други, који је пуноважан и производи правна дејства: ништав посао, остаје такав и намеравана дејства коначно изостају, али изјављена воља испуњава услове за постојање и пуноважност другог посла, који производи дејства у складу са намером странака. Тако, ништава је изјава о прихватању понуде ако се одступа од понуђених услова (понуђени ``прихвата`` понуду по нужој цени), али оваква изјава воље значи нову понуду за закључење уговора по другим условима.

-У ЗОО, закону о наслеивању предвиђен је велики број послова који су ништави и као такви не производе правна дејства.Најчешћи и најважнији су:

а.Недопуштени правни пословиТо су послови противни постојећем праву и моралу, има их неколико1.послови изричито означени као ништави-нпр.зеленашки уговори, уговори којима се предвиђа камата на камату, одрицање од законског права на издржавање. Правни писци овакве случајеве означавају као ``текстуелна`` ништавост2.послови противни садржини императивне норме (иако у њој нису именовани као забрањени)3.послови противни неком уставном начелу4.послови противни моралу друштва. У правној теорији се у ова 3 последња случаја говори о ``виртуелној`` ништавости, која није изричито декларисана, али је као могућност садржана у објективном праву, до чега суд долази упоређивањем садржине правног посла са смислом и духом императивних норми, уставних начела и друштвеног морала.

б.Зеленашки правни пословиЗеленашки посао постоји када неко искоришћавајући неповољну ситуацију сауговорника уговори за себе или неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што се у накнаду за то даје (нпр. болесном лицу се прода дефицитарни лек који кошта 100 динара по цени од 145). Субјективно обележје зеленашких уговора састоји се у злоупотребљавању неке неповољне ситуације сауговорника, а објективно у томе што постоји очигледна несразмера између онога што се прима и онога што се као накнада за то даје.Повраћај у пређашње стање, или одузимање примљеног у корист државе, као последице ништавости могу у овом случају тешко погодити искоришћену страну, па зато ЗОО предвиђа могућност да се изврши ревизија зеленашког уговора и да се тако ревидиран одржи на снази.

в.Правни послови (уговори) са немогућим обавезамаОво је старо правило које изражава позната максима impossibilim nulla obliдatio est, у ОИЗ формулисано као ``Што год није могуће нијеси ни дужан``. По томе када би се ко подвезао на што, што се никако извршити не може, таква обавеза не би имала никакве снаге ни обавезности. Реч је о објективној немогућности која постоји кад је оно што је предвиђено као обавеза немогуће за све људе. Немогућност испуњења треба схватити у фактичком смислу јер оно што је правно немогуће улази у категорију недопуштених послова.

г.Привидни (фиктивни и симуловани) правни пословиПривидни правни послови су они који се не закључују стварно (чија правна дејства учесници не желе), већ с циљем да се у спољном свету (пред повериоцима, државом) створи уверење да су закључени и да су произвели правна дејства која су им својствена, како би се избегла нека обавеза према држави, повериоци онемогућили да наплате или да остваре неко право. Нпр. привидно се закључи продаја како би се остварило право на дечији додатак, или неко соц.давање. Ако је привидни посао једини који је закључен назива се фиктивним правним послом, а ако је њиме прекривен неки други посао (који странке стварно желе) назива се симулованим, нпр. привидно је закључена купопродаја а стварно поклон.У овом случају имамо два посла: поклон, чија правна дејства странке стварно желе ( и који се зове дисимулован, прикривен) и купопродаја чија правна дејства сауговорници не желе (симулован). Симулован посао не производи правна дејства међу странкама, а дисимуловани (поклон), је пуноважан и производи правна дејства ако су испуњени законски услови за његову ваљаност.

-Према ЗОО ``привидност уговора не може се истицати према трећем савесном лицу``. Ако је власник само фиктивно пренео на другога (купца) својину на некој ствари, па купац даље пренесе својину на рачунару, нови стицалац остаје власник ако је савестан, тј. није знао нити морао знати за фиктивност првог уговора.

д.Правни послови млађих малолетникаМлађи малолетници (мање од 14 год) потпуно су пословно неспособни, њихови правни послови ништави и не производе никаква правна дејства, без обзира да ли су теретни или доброчии, мале или велике вредности. Ни накнадна сагласност законског заступника им не може дати правну снагу.

ђ.Уговори (правни послови) правног лица закључени ван оквира његове правне способностиПравна лица имају тзв.специјалну правну способност, која је по свом обиму и квалитету одређена природом делатности правног лица и циљем ради чијег остварења је оно основано. ЗОО поставља опште правило према коме правно лице може закључивати уговоре у оквиру своје правне способности и да уговор закључен противно тој одредби ``нема правно дејство``. Законом о привредним друштвима ово опште правило дерогирано је у односу на предузећа, у том смислу што посао закључен ван обима његове правне способности остаје ипак на снази, по цену казне коју плаћа правно лице.

е.Одсуство потребне формеОпште усвојено правило да се правни послови предузимају неформално (принцип консензуализмаа), што значи да је форма потребна само када закон то посебно захтева, листа послова за које се законом захтева форма као услов важности све је дужа, а у оним случајевима у којима закон то не захтева уговорне странке могу се споразумети да посебна форма буде услов пуноважности њиховог уговора. Непоштовање законом или уговором установљене форме ad solemnitatem повлачи ништавост посла.

61. РУШЉИВИ ПРАВНИ ПОСЛОВИ

а.У чему се огледа рушљивостРушљивим правним пословима вређају се приватни интереси, услед чега их прате мање строге санкције. Ови послови постоје и производе своја дејства, само је њихова судбина неизвесна и има се решити у законом одређеном року, њиховим поништењем или оснажењем (конвалидацијом).а)један могући исход је поништење (у законском року) које има повратно дејство, тако да се посао сматра неважећим од самог почетка (као да је ништав). Поверилац не може исходити принудно извршење обавезе (дужник није обавезан извршити обавезу), а ако је обавеза већ извршена, тужбом се може захтевати повраћај датог (повраћај у пређашње стање, реституција).б)уколико у законском року не буде нападнут, рушљив посао се правно оснажује, наступа конвалидација (самим протеком законског рока), и узима се да је био пуноважан од самог почетка. Дужник мора извршити своју обавезу, поверилац може по потреби захтевати и принудно извршење, а ако је обавеза извршена, не може се захтевати повраћај у пређашње стање. Исте последице наступају и ако се овлашћено лице одрекне права да захтева поништење, пре истека законског рока у коме се поступак поништења може покренути.-Суд не узима рушљивост у обзир по службеној дужности већ само на захтев овлашћеног субјекта (по његовој тужби или приговору у поступку), а поништење може захтевати само лице у чијем је интересу рушљивост установљена, нпр. странка која је уговор закључила у заблуди (дакле не свако правно заинтересовано лице, као код ништавости).

Б.Најважнији случајеви рушљивих правних пословаРазличити разлози рушљивости уобичајено се означавају заједничким називом манљивост воље, пошто се састоје у неком недостатку воље односно њеној изјави.

а.Правни послови закључени у заблудиУопште говорећи, заблуда је крива представа о стварности а у смислу правила о неважности правних послова то је крива представа о некој правној релевантној чињеници у вези с правним послом. Према ЗОО разлог за рушљивост посла је само битна заблуда, таква да при правом познавању ствари ``страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине``. Сам закон посебно спомиње:а)заблуду која се односи на битна својства предмета, што је наравно једно фактичко питање које суд цени у сваком конкретном случају (нпр.купац верује да је слика оргинал а она у ствари то није)б) заблуда која се односи на битна својства личности, ако су у питању уговори закључени intuitu personae, а таквим се сматрају они код којих су лични квалитети учесника правног посла битни.-Поништење посла може се захтевати само ако страна уговорница није крива за своју заблуду, ако је савесна, а то значи поступала ``с пажњом која се у промету захтева``. Упркос томе она одговара за штету која се поништењем уговора проузрокује другој страни.

б.Послови закључени под преваром

-Превара је заблуда квалификована понашањем друге стране (сауговорника у заблуди), која може имати два степена: тежи, кад друга страна доведе прву у заблуду (свог сауговорника, ако је реч о уговору) представљајући јој погрешно неку релевантну околност, а блажи степен је онај кад сауговорник примети да је прва страна у заблуди али јој на то не скрене пажњу. У првом случају друга страна доводи сауговорника у заблуду, а у другом га одржава у заблуди.

В.Принуда (претња, страх)

-Правни посао је закључен под (психичком) принудом када је изјава воље дата у страху од наношења неког зла које се ставља у изглед (којим се прети). Разлог за рушљивост је ``оправдан`` страх, а такав постоји ако је сама претња озбиљна и ако је озбиљно зло којим се прети (угрожавају се живот, тело, част). Приликом одлучивања о томе да ли су испуњени ови услови суд ће водити рачуна о свим околностима конкретог случаја (субјективно схватање). Околност да је претња делимично остварена, нпр. увек ће бити протумачена као знак њене озбиљности (некоме се прети ``уништењем имовине`` па му се уништи усев на једној њиви или му се запали помоћна зграда или причини друга штета).

-У праву се говори и о физичкој принуди (принуда у ужем смислу), која обухвата разноврсна атаковања на физички интегритет: батињање, затварање, телесно повређивање, злостављање. О принуди као разлогу за рушљивост посла, може бити говора само ако се њоме не искључује у потпуности избор жртве између подношења патње и закључења уговора (као мањег зла). У противном, ако принуда у потпуности искључује вољу жртве (тако да је њена изјава у ствари дело насилника) у питању је принудно закључени правни посао, који је ништав и као такав не производи никакво правно дејство (пример:изјава воље дата под хипнозом, присилоно вођење руке приликом потписа)

-Претња (принуда) као разлог рушљивости мора бити недопуштена, пре свега са гледишта права. Ако неко прети употребом дозвољеног правног средства да би се остварио неки циљ, нпр. поверилац прети дужнику да ће прибећи принудном извршењу ако овај не пружи потребно обезбеђење (залогу, јемство), додатни уговор о обезбеђењу пуноважан је. Али ако се оваква претња користи да би се закључио уговор који нема везе са оним циљем коме води дозвољено средство поступање није допуштено и може се квалифиовати као злоупотреба права.

-Поништење правног посла може се тражити и ако претња долази од трећег (лица које није учесник у правном послу), али не и ако је изјава воље учињена у страху од елементарних непогода (клизања земљишта) или привреднополитичких мера-национализација.

г.Лезионарни уговори (прекомерно оштећење)-Лезионарни уговори су они двострано обавезни уговори у којима је нарушена еквивалентност узајамних давања (лезија-оштећење). Од грубих нарушавања еквивалентности право штити сауговорнике, како из разлога правичности тако и економске целисходности. Услови заштите у разним правним системима су различити како у објективном тако и субјективном смислу. Према решењу усвојеном у нашем предратном праву тражило се оштећење преко половине и то у чисто објективном смислу: свака страна могла је тражити поништење уговора под условом да није добила ни пола вредности онога што је дала или се обавезала дати другој страни.

-Решење усвојено у ЗОО је нешто другачије и то у двоструком смислу: прво, довољно је свако ``прекомерно оштећење`` (оно може бити и мање од половине), а с друге стране захтева се један услов субјективне природе, а то је постојање заблуде о правој вредности ствари.

д. Правни послови лица ограничено пословно способних-Старији малолетници (са 14год) могу самостално закључивати правне послове мањег значаја, а остале послове могу уз сагласност законског заступника. Ако је ова сагласност дата претходно (као дозвола), она од самог почетка постаје саставни део који малолетник, закључује те се са ове тачке гледишта никакво питање не поставља. Уколико ова сагласност није прибављена претходно, правни посао који је предузео малолетник рушљив је и његова судбина зависи од малолетниковог законског заступника с једне стране, и малолетниковог сауговорника с друге стране. Малолетников заступник се накандно може сагласити са предузетим послом (одобрити га) и оваква његова изјава има ретроактивно дејство, а може своје одобрење ускратити. За то време малолетников сауговорник остаје везан уговорм, али да не би био изложен дугој неизвесности, он може позвати малолетниковог законског заступника да се изјасни, па ће се судбина посла решити у складу са заступниковом изјавом (уколико се малолетников заступник не изјасни у року од 30дана, сматра се да је одбио да да одобрење). Може се догодити да малолетников сауговорник не захтева ово изјашњење а да се заступник не изјасни по сопственој иницијативи и да ова неизвесност потраје све до стицања потпуне пословне способности од стране малолетника (до навршетка 18год). Судбина посла сада је искључиво у рукама (бившег) малолетника, који у року од 3 месеца стицања пословне способности може покренути поступак поништења, а ако у овом року не предузме ништа, правни посао се оснажује (конвалидира)

62. ПОСЛЕДИЦЕ НЕВАЖНОСТИ ПРАВНИХ ПОСЛОВА

-Протеком времена ништав посао се не може оснажити (нема конвалидације), али је могућа једна друга појава (која не захтева протек времена) конверзија. То је претварање ништавог посла у други, који је пуноважан и производи правна дејства: ништав посао, остаје такав и намеравана дејства коначно изостају, али изјављена воља испуњава услове за постојање и пуноважност другог посла, који производи дејства у складу са намером странака. Нпр. ништава је изјава о прихватању понуде ако се одступа од понуђених услова (понуђени ``прихвата`` понуду по нижој цени), али оваква изјава воље значи нову понуду за закључење уговора по другим условима.

-У два случаја извршење ништаве обавезе има за последицу оснажење (конвалидацију) правног посла:а)``ако је забрана или узрок ништавости био мањег значаја``, што ће се у пракси тешко срести, јер посао чине ништавим тек крупни недостатци.б) кад је извршен, у целини или у претежном делу, уговор који је ништав због недостатка форме.Ван ова два изузетка важи опште правило да уговор (правни посао) остаје ништав иако је извршен, а последица тога је обавеза да се врати оно што је примљено (повраћај у пређашње стање,реституција) пошто не постоји пранви основ да се задржи.Ако су у питању једнострано обавезни послови (уговори) реституција је по природи ствари једнострана (друга страна ништа није примила), а ако су у питању двострано обавезни послови, реституција је двострана ако су обе стране извршиле своје обавезе, а једнострана ако је једна своју обавезу извршила а друга није. Ако је реч о поклону, покллонопримац је дужан да врати ствар, код купопродаје купац ће бити дужан да врати ствар а продавац примљену цену, код трампе свака странка ће бити дужна да врати ствар коју је примила.

-У најтежим случајевима ништавости ( кад је уговор противан уставом утврђеним начелима друштвеног уређења, принудним прописима или моралу друштва), суду поред изрицања обавезе враћања стоје на располагању још две могућности:а) да ускрати право на повраћај датог, с`тим да странке задрже оно што су на име извршења посла примилеб) да се оно што је на име извршења посла примљено одузме у корист државе (општине)Повраћај у пређашње стање или одузимање примљеног у корист државе сасвим су у складу са природом ништавости(јер се тако уклањају њене последице) и нема им се шта приговорити, али се то никако не може рећи за могућност да се ускрати право на повраћај датог с тим да друга страна задржи оно што је на име извршења ништавог посла примила.Овим правилом оправдано се кажњава једна страна, тиме што јој се ускраћује право на повраћај, али оно значи награду другој страни (која задржава оно што је примила), иако она као саучесник у недозвољеном правном послу не заслужује овакав обзир, а осим тога, са чисто правне тачке гледишта примљено се не може задржати јер за то не постоји пуноважан правни основ.

64. ВАЖНИЈЕ ВРСТЕ УГОВОРА – једнострано и двострано обавезни, комутативни и алеаторни, лични и нелични, реални

а.Једнострано обавезни и двострано обавезни

1.Једнострано обавезни уговори су они који стварају обавезу само за једну страну, тако да се она искључиво појављује у улози дужника, а друга страна искључиво у улози повериоца, какав је случај са уговором о поклону. 2.Двострано обавезни уговори су они из којих настају обавезе за обе стране, што значи да је свака од њих истовремено и поверилац и дужник. Продавац потражује цену и у том погледу он је поверилац, али истовремено дугује предају ствари (и пренос својине) и у том погледу он је дужник.Ова подела како се види извршена је с обзиром на то како су расподељена права и обавезе између страна уговорница, и не треба је мешати са поделом правних послова на једностране и двостране, која је извршена с обзиром на то колико страна изјављује вољу у правном послу. Практичан интерес поделе је многострук, и поред тога огледа се у томе што код двострано обавезних уговора сваки сауговорник може одбити испуњење ако друга страна не испуни или није спремна да истовремено испуни своју обавезу.-Поред купопродаје, примери двострано обавезних уговора су трампа, уговор о доживотном издржавању и др. Могли бисмо их назвати правим двострано обавезним уговорима, зато што обавезе странака настају истовремено, из самог уговора, што није случај са двострано обавезним уговорима.

б.Комутативни и алеаторни

1.Комутативни уговори су они код којих се већ у моменту њиховог закључења зна ко ће бити поверилац а ко дужник и какав је крајњи однос узајамних давања (унапред се знају сва њихова дејства). Тако су редовно конструисани: купопродаја, трампа, закуп, зајам, остава, послуга, поклон. 2.Алеаторни уговори (уговори на срећу) одликују се тиме што се у време њиховог закључења не зна ко ће бити поверилац а ко дужник (као код уговора о опклади) или се не зна какав ће бити крајњи однос узајамних давања странака(то ће се знати касније) какви су нпр.уговор о осигурању (који је алеторан зато што се не зна да ли ће уопште наступити тзв. осигурани случај и да ли ће осигуравајућа организација бити у обавези да исплати тзв.суму осигурања и колику). Уговори који су редовно комутативни, могу вољом странака бити конструисани као алеаторни, као нпр. у случају када се за утврђену цену купи сав принос са одређеног комплекса, или се унапред за утврђену цену купи сав улов рибе из одређене акције.

-Практичан значај ове поделе је у томе што се комутативни уговори могу поништити ако је у време закључења уговора постојала ``очигледна нестразмера`` између онога што се даје и онога што се прима ( а оштећена страна ``за праву вредност тада није знала нити је морала знати``), док се ``због ове несразмере не може тражити поништење уговора на срећу``.

в.Уговори са тренутним и уговори са трајним (сукцесивним)престацијама (чинидбама)

1.Уговори са тренутним престацијама одликују се тиме што се обавеза дужника извршава одједном (једнократним понашањем), какав је редовно случај са купопродајом, трампом, поклоном. 2.Уговори са сукцесивним престацијама тиме што се обавеза извршава у дужем или краћем периоду низом поступака у одређеним временским размацима (нпр.плаћање закупнине у месечним износима, плаћање купопродајне цене у ратама, плаћање издржавања у уговореним размацима времена), а уговори са трајним престацијама тиме што се обавеза извршава понашањем које непрекидно траје у дужем периоду времена (нпр.обавеза чувања ствари код оставе.). Практичан значај овог разликовања је у томе што у случају неизвршења раскид уговора са тренутном престацијом лишава уговор свих дејстава, док се раскид уговора са сукцесивним односно трајним престацијама начелно односи само на будућност.

г.Индивидуални и колективни уговори

1.Индивидуални уговори су они које закључују поједини субјекти (физичка или правна лица) међу собом и који се одликују тиме што производе правна дејства само у односу на стране уговорнице. 2.Колективни уговор закључује се између организације послодавца с једне, и синдикалне или друге организације радника, с друге стране, и њиме се на један општи начин уређују поједина питања из радног односа, тако да је он правно обавезан за све раднике у радном односу, као и оне који ће тек накнадно ступити у радни однос.

д.Уговори intuitu personae ( лични) и нелични уговори

1.Уговори су нелични а то значи да се закључују независно од личних квалитета уговорних страна, а да су сходно томе права и обавезе који из њих настају преносиви како међу живима тако и за случај смрти. 2.Уговори intuitu personae закључују се управо с обзиром на личне квалитете уговорних страна, што има за последицу да се може тражити њихово поништење у случају заблуде о тим квалитетима а права и обавезе који из њих настају непреносиви су и гасе се смрћу (нпр.уговор којим је наручен портрет код реномираног сликара, уговор о поклону)

ђ.Реални уговори

-Уговори који се закључују предајом ствари а таквима се сматрају зајам, послуга, остава и ручна залога, зато што обавеза на повраћај ствари настаје тек фактом предаје ствари а не из сагласности воља која претходи тој предаји. (Споменутој серији правни писци додају и поклон, за који кажу да је или формалан, у ком случају ствара правну обавезу да се да оно што је обећано, или реалан, у том смислу што неформално обећање не обавезује поклонодавца, али његово извршење обећања ипак пуноважно преноси својину на поклонопримца).

-У нашој савременој литетатури за њих се каже да су настали у римском праву, да су их одатле преузела скоро сва савремена законодавства, али да је у неким другим законицима усвојено друго становиште, по коме су они организовани као двострано обавезни консенсуални послови. За ово друго решење залажу се бројни правни писци, напомињући да би специфичност споменута 4 уговора била у томе што обавезе страна уговорница не би настајале истовремено, него би прво настајала обавеза на предају ствари док би обавеза оне друге стране (на повраћај ствари) настајала тек кад прва страна изврши своју обавезу и била условљена њеним извршењем.

-Дуго је овај поредак ствари, заснован на бона фидес, добро функционисао, учесници посла су извршавали своја обећања. Временом се ствари мењају, па се све чешће догађало да дужник изневери дату реч, па се појавила потреба да повериоци буду заштићени у својим легитимним очекивањима. Еволуција је окончана тиме што им је признато право на тужбу, којом се могло захтевати повраћај датог, чиме је обавеза дужника постала правна. Тако су настали реални уговори, који се закључују предајом ствари, и то је значило да је други део ове операције (поврећај примљеног) ушао у сферу права.

-Правни писци сада другачије објашњавају реалне уговоре, па кажу да овде заправо постоје два уговора који се следе и да предаја ствари истовремено значи двоје: изршење једног, који је закључен сагласношћу воља (предуговора о зајму) и закључењу другог (реалног), будући да обавеза на повраћај (зајмопримца, послугопримца, чувара) настаје тек чином предаје ствари.

-Обе ове конструкције имају тај недостатак што не узимају у обзир да сагласност воља има у одређеној мери конститутивно дејство и у погледу те друге обавезе. Обавеза на повраћај ствари, наиме, у потпуности се обликује већ сагласношћу воља, ту се она зачиње, а предајом се њено креирање заокружује и завршава. Када би било другачије, не би било могуће разликовати ове уговоре једне од других, не би се знало каква су права и обавезе оне друге стране (зајмопримца, послугопримца)

-С обзиром на ово мислимо да су зајам, послуга, остава и залога по својој правној природи мешовити, и то неправи двострано обавезни консенсуално-реални уговори. Њихова особеност је у томе што обавезе страна уговорница не настају истовремено и што се једним делом закључују сагласношћу воља, док су другим (мањим)делом реални (у погледу обавезе на повраћај, и то делимично). Та серија, међутим, морала би поред споменутих обухватити и неке друге уговоре али не и поклон.

-Закључак што се самих реалних уговора тиче, био би тај да они у савременим правима не постоје и да су се утопили у овде описану посебну врсту двострано обавезних уговора.

65. МОДАЛИТЕТЕИ ПРАВНИХ ПОСЛОВА- услов

-Модификација правног посла је нека околност која утиче на дејства правног посла, која мења, модификује редовна дејства правног посла. Има их три врсте: услов, рок и налог.

-У обичном говору па и у праву реч услов има различита значења. У смислу модификације правног посла услов је будућа неизвесна околност, а од чијег остварења зависе правна дејства посла. Прецизније: да ли ће правни посао упоште произвести дејства на која је управљен односно да ли ће дејства која је произвео опстати, да ли су она дефинитивна. Пример: купујем кућу уколико ми буде одобрен кредит за који сам конкурисао, узимам у закуп викендицу уколико ми у поседу дођу пријатељи из иностранства. Ако се дејства правног посла подреде једној будућој неизвесној околности чије је наступање извесно само је неизвесно време њеног наступања, постоји само рок а не услов.

-Није услов у правнотехничком смислу будућа неизвесна околност која је својствена природи правног посла тако да од остварења те околности зависе редовна дејства посла. Тестамент, нпр. редовно производи своја дејства само ако завешталац раније умре, и ако би неко био постављен за наследника ``под условом`` да надживи тестатора, то није услов у смислу модификације правног посла, јер се ни у чему не мењају редовна дејства посла.

-Према начину на који се остварују услови се деле на позитивне и негативне.1.Позитивни су они који се остварују наступањем околности (догађаја): добијање кредита, одлазак у иностранство, рођење детета.2.Негативни су они који се остварују ненаступањм (изостанком) будуће и неизвесне околности: неступање у брак, нерођење детета. Тако ако се рођаку поклања стан с тим да не ступи у брак пре него што напуни 27 година живота.

-Услови се деле на потестативне, каузалне и мешовите.1.Каузалан је онај услов који не зависи од воље ни једне ни друге стране већ од случаја (causus-a) или зависи искључиво од воље неког трећег који није учесник правног посла: купујем под условом да добијем кредит.2.Потестативни су они који зависе од (воље) једног или другог учесника правног посла. Обичан потестативни услов се састоји у некој радњи или уздржавању учесника правног посла па утолико зависи и од његове воље: купујем аутомобил уколико на одмор будем ишао у иностранство, купујем стан уколико се оженим.За разлику од овога, чист (прави) потестативни услов зависи од нахођења учесника правног посла, од његове арбитрерне, дискреционе воље. Примери: обавезујем се да ћу вам следећег месеца, кад примим плату дати на зајам 2000 еура ако будете хтели.Ова подела је од практичног значаја, пошто неке врсте чистих потестативних услова не важе и повлаче ништавост обавезе (нпр. кад би се рекло: обавезујем се кад примим наредну плату да вам дам 200еура на зајам ``ако будем хтео``).3.Мешовит услов истовремено зависи од воље учесника правног посла односно наследника или легатара и воље неког трећег или објективних околности: поклањам кућу Шабану под условом да се ожени Ђељаном.

-Постоји подела на одложне и раскидне услове.1.Одложни (суспензиван) је онај који дејства правног посла одлаже и насупање чини неизвесним: продајем хармонику уколико добијем стипендију за усавршавање у Москви.2.Раскидан услов (разолутиван), правни посао производи дејства на која је управљен и у том погледу нема неизвесности, али је неизвесно да ли су та дејства дефинитивна, да ли ће опстати: продајем мотокултиватори преносим својину на купца (због одласка у иностранство), с тим да овај пренос пада и својина на мотокултиватору ми се враћа ако не добијем радну дозволу у одређеној страној дрћави.Ова последња подела открива природу услова као модификације и његов утицај на дејства правног посла. Да би се та дејства испитала потребно је разликовати 3 ситуације:а)ситуација која постоји док се још не зна да ли ће се услов остварити, дакле фаза неизвесностиб)ситуација која настаје неостварењем условав)ситуација која настаје остварењем услова

-ДЕЈСТВА ПУНОВАЖНОГ ОДЛОЖНОГ УСЛОВА

-У фази неизвесности, док се још не зна да ли ће се услов остварити, од самог закључења уговора странке су њиме везане те се ниједна не може једнострано повући. Право које је предмет уговора и даље припада преносиоцу, он је власник, поверилац. У својству власника, продавац има право да ствар и даље употребљава, да прибира плодове, да подиже својинске и државинске тужбе. Он не сме учинити ништа што би угрозило права стицаоца за случај да се услов оствари, иначе дугује наканду штете. Продавац може предузимати и акте располагања, али судбина ових располагања зависи од остварења услова.Док влада неизвесност, стицалац још није ималац права и не може вршити само право: не може наплатити потраживање (ако је у питању цесија), не може употребљавати ствар ни прибирати плодове, ни подизати својинске и државинске тужбе. Али он има једно ``евентуално право``, ``право у зачетку`` и може предузимати радње за очување тог права: прекинути рок застарелости, односно одржаја, уписати свој наслов у земљишне књиге.

-Фаза неизвесности може се окончати неостварењем услова: купио сам хармонику под условом да добијем стипендију за коју сам конкурисао а од овог захтева за додељивање стипендије сам одбијен. Дејство неостварења одложеног услова је у томе што се сматра да посао није ни био закључен, тако да располагања које је у међувремену вршио преносилац важе, док располагања прибавиоца не важе, сматра се да их није било.

-Фаза извесности може се успоставити и остварењем одложеног услова: у примеру са куповином хармонике, додељена ми је стипендија за коју сам конкурисао. Остварење одложног услова отклања неизвесност која је постојала, тако што правни посао производи дејства на која је био управљен.Располагања која је био предузео у међувремену сада су консолидована и постала коначна (док располагања преносиоца не важе, сматра се да их није било).

-ДЕЈСТВА ПУНОВАЖНОГ РАСКИДНОГ УСЛОВА-Посао модификован раскидним условом производи дејства на која је управљен и у том погледу нема неизвесности. Неизвесност постоји, али се она састоји у томе да ли ће произведена правна дејства опстати. Пример: због одласка у иностранство продајем аутомобил и преносим својину на купца, с тим да овај пренос пада и својина ми се враћа уколио у земљи добије посао за који сам конкурисао.Ако се раскидни услов не оствари (не добијем посао) неизвесност нестаје те је стицање коначно, правни акти које је предузео стицалац остају у важности, а послови које је предузео ранији ималац (преносилац) немају никаквог дејства.Ако се раскидни услов оствари (добијем посао у земљи), стечено право се губи а са њим и располагања која је стицалац чинио, право се враћа ранијем имаоцу.

-ФИКЦИЈА (НЕ)ОСТВАРИВАЊА УСЛОВА-Сви грађански законици па и наш ЗОО садрже фикцију о (не)наступању услова за случај да једна од странака осујети његово (не)остварење: сматра се да је услов остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења, спречи страна на чији је терет одређен, а сматра се да није остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења проузрокује страна на чију је корист одређен.

-НЕВАЖЕЋИ УСЛОВИ И ЊИХОВО ДЕЈСТВО-Описана дејства производе важећи (пуноважни) услови, а не и они који не важе. Неважећим сматрају се услови који су недозвољени (противни како изричитим законским наређењима тако и општим правним принципима и начелима уставног поретка), неморални (противни моралним схватањима друштва), немогући, неразумљиви или противречни.У нашем праву последице неважности услова су различите, у зависности од тога који је правни посао у питању: уговор модификован неважећим условом и сам је неважећи и то ништав, а неважећи услови у тестаменту сматрају се као да не постоје, тестамент производи дејства као да услов није ни постављен.

66. МОДАЛИТЕТИ ПРАВНИХ ПОСЛОВА – РОК

-Рок је временски размак са чијим истеком правни посао почиње производити своја правна дејства (одложни, почетни рок), или са чијим истеком правни посао престаје производити правна дејства (завршни, раскидни рок).Општи имовински законик за ЦГ лепо дефинише одложни рок: ``Кад је почетак дејства неког уговора везан за какав рок, па и какав догађај који свакојако треба да се обистини (нпр. нечија смрт), тад су сва права од такога уговора безусловно стечена чим је уговор завршен; само што је извршење одложено до одређеног рока или догађаја``. Са истеком рока обавеза доспева а поверилац може захтевати њено извршење. Што се тиче раскидног рока, са истеком рока посао престаје да производи правна дејства. Рок је за разлику од услова будући извесни догађај (пошто време неумитно тече).-Рок може бити одређен календарски (у данима, недељама, месецима, годинама), или фиксирањем одређеног датума, или везивањем за догађај чији се датум може унапред израчунати (ускрс наредне године, дан пунолетсва одређеног лица), исто тако везивањем за догађај чије је наступање извесно али је неизвесно време његовог наступања (нпр.нечија смрт).

-РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА-Општа правила о рачунању времена су у нашем праву, у одсуству општег дела грађанског законика, садржана у ЗОО: рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се по имену и броју поклапа са даном настанка догађаја од кога рок почиње да тече, а ако таквог дана нема у последњем месецу, крај рока пада на последњи дан тог месеца; при томе, ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређено да се не ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан. Тако, једногодишњи рок за извршење уговора закљученог 31.12 (рачунајући овај рок од дан закључења) истиче 31.12 наредне године, прецизније речено у поноћ (нула часова) између 31.12 и 1.1 пошто се дани не рачунају од сванућа до сванућа него од поноћи до поноћи.

-Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока. Према овом традиционалном правилу, у рок одређен данима не рачуна се дан закључења уговора односно дан у који пада догађај од кога рок почиње тећи. Пример: ако рок износи 4 дана а уговор је закључен у понедељак, сам понедељак се не рачуна, први дан рока је уторак а последњи петак. Пример други: ако рок износи 30 дана а уговор је закључен 1.2.2013, сам први фебруар се не рачуна, први дан рока је 2.фебруар а последњи дан 3.3.-Рок одређен у недељама (седмицама) завршава се истеком оног дана последње недеље који носи исти назив као дан у који се десио догађај од кога је рок почео тећи.

67. МОДАЛИТЕТИ ПРАВНИХ ПОСЛОВА- НАЛОГ

-Налог је модификација доброчиних правних послова (поклона и тестамента), која се састоји у обавези корисника доброчиног располагања (поклонопримца, наследника) на неко давање, чињење или нечињење, с тим што се примљене користи губе ако се обавеза не изврши. Сама обавеза по општим правилима, мора бити одређена, могућа и допуштена.Код поклона налог пре свега може бити установљен уа)у корист неког трећег: да поклонопримац нпр. издржава некога док се овај налази на редовном школовању, или да га за то време прими у стан, или да награди најбоље остварење у некој области.б)у корист самог поклонодавца: рецимо да га поклонопримац обилази у болести, да припреми неки његов рукопис за штампу, да финансира неку његову активност.в)налог може бити установљен у корист самог поклонопримца: да поклоњену ствар употреби на одређени начин (рецимо да у поклоњеној кући станује), да напусти професију којом се бави, да остави пушење или алкохол, да обави одређено путовањег)код тестамента налог може бити установљен у корист неког трећег, у корист наследника односно легатара (дакле корисника доброчиног располагања), као и у корист самог завештаоца (нпр.да се наследник стара о одржавању оставиочевог гроба).

68. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЗАСТУПНИШТВА

-Заступништво је обављање (вршење) правних послова у туђе име, на основу овлашћења за заступање, са тим дејством да права и обавезе из предузетог посла наступају непосредно за заступанога. У овој операцији учествују три лица:1.заступани (онај у чије име се посао закључује)2.заступник (који посао закључује са трећим)3.треће лице са којим заступник посао предузима. То је друга уговорна страна (заступников сауговорник), ако је у питању закључење уговора.Особеност заступништва је у томе што правни однос из тог уговора настаје између заступаног и трећег, и то непосредно, тако да заступани постаје власник, поверилац, дужник, он се ослобађа обавезе. Заступник који је закључио уговор, није субјект права и обавеза које из њега настају, нити одговара за извршење обавеза заступаног према трећем и трећег према заступаноме.-Описана дејства заступништво производи само ако је заступник имао овлашћење за заступање и ако се кретао у његовим границама, али то није довољно. Потребно је још да се он, закључујући посао са трећим, декларисао као заступник или барем да је његово заступничко својство било познато на основу околности случаја.Ако трећем није било познато нити му је на основу околности могло бити познато да заступник иступа у туђе име, правни однос непосредно настаје између заступника и трећег. Трећи, који уговара са заступником, увек може захтевати да овај докаже своје заступничко својство, а кад овлашћење проистиче из неке писмене исправе, да му да њен препис потврђен потписом. У сумњи се узима да је посао закључен у своје име.-У принципу заступништво је могуће код свих правних послова. Изузетно, кад су у питању правни послови чији је лични карактер нарочито наглашен, закон захтева да посао буде лично предузет. Такав је случај са тестаментом, а делимично и са браком.

-Заступништво треба разликовати од неких сличних установа пре свега од посредништва и комисиона.1.Уговором о посредовању једно лице посредник (мешетар) обавезује се да настоји наћи и довести у везу са налогодавцем лице које би се с њим преговарало о закључењу одређеног уговора, а налогодавац се обавезује да му исплати одрђену наканду, ако тај уговор буде закључен. Како се из овог види, посредник не обавља правне послове већ само доводи странке у везу.2.Код комисионог посла (комисиона) једно лице (комисионар) закључује правни посао у своје име али на туђи рачун. Овде учествују три лица: комитент (лице за чији рачун је посао закључен са трећим), комисионар (лице које у своје име а за рачун комитента предузима правни посао), треће лице (комисионарев сауговорник).За разлику од посредника (мешетара) који предузима фактичке радње, комисионар предузима правне радње (послове), али при томе дела у своје име, тако да правни однос из комисионог посла непосредно настаје између њега (комисионара) и трећег; истовремено он дела за рачун комитента, па је зато дужан ефекте посла пренети на њега, после чега се овај налази у правном односу са трећим (зато се стицање права и обавеза преко комисионара назива посредним заступништвом).

-Неки писци дефинишу заступништво као вршење правних послова у туђе име и за туђ рачун.3.Од заступништва треба разликовати и незвано вршење туђих послова а то је вршење туђих послова, правних или материјалних, без овлашћења онога чији је посао, у циљу заштите његових интереса. Онај чији је посао зове се господар посла (dominus neдocii), онај који је делао у његово име без овлашћења је незвани вршилац или пословођа без налога (neдotiorum дestor), док се делање незваног вршиоца још зове пословодство без налога (neдotiorum дestio).-За разлику од заступника (који увек предузима правни посао) незвани вршилац може предузимати и 1.материјалне акте. Класичан пример: у одсуству власника зграде његов сусед (водоинсталатер) по сопственој иницијативи поправи напрсле водоводне цеви у згради, и тако спречи настанак штете.-Незвани вршилац може у туђем интересу предузети и 2.правни посао: у нашем примеру сусед о поправци цеви закључи уговор са трећим (водоинсталатером), стављајући му до знања да је посао туђ и да дела без овлашћења господара посла (декларишући се као незвани држалац).Према ЗОО вршењу туђег посла може се незвано приступити ако посао не трпи одлагање те предстоји штета (нужно пословодство) или пропуштање очигледне користи (корисно пословодство) и под услвом да онај чији је посао није забранио предузимање посла.Ако је незвани вршилац делао под изложеним условима, доминус негоции дужан је посао одобрити при чему ово одобрење има повратно дејство те се сматра да је незвани вршилац од почетка делао као заступник.Нужно и корисно пословодство у ствари су случајеви делања на основу овлашћења садржаног у закону, пошто су њиме дефинисани услови за предузимање посла, само због природе ствари није могао унапред бити одређен и предузимач посла тј.заступник. О незваном вршењу туђих послова у правом смислу речи може се говорити само онда ако се дела без икаквог овлашћења, не само овлашћења госоподара посла, него ни законског односно судског овлашћења.Накандно одобрење (ратификација) и овде има повратно дејство, те се сматра да је незвани вршилац од почетка делао као пуномоћник лица чији је посао. Право незвано вршење туђих послова је оно ван случајева нужног и корисног пословодства без налога.-Улога заступништва је данас огромна. Пословно неспособним лицима на овај начин се омогућује да стичу права и обавезе, пословним људима да у правном промету учествују у неупоредиво већем обиму, кроз заступништво се организује заштита важних интереса одсутних лица и лица чије је место боравка непознато.-У зависности од тога у ком правном акту је садржано овлашћење за заступање, можемо разликовати уговорно, законско, судско и статутарно заступништво.

69. УГОВОРНО ЗАСТУПНИШТВО-ПУНОМОЋСТВО

-Уговорно заступништво је оно које се заснива на уговору између заступаног (који се овде зове властодавац) и заступника (пуномоћник), док се овлашћење за заступање зове пуномоћје, без обзира да ли је дато усмено или писмено. Од овлашћења за заступање (пуномоћја) треба разликовати исправу о пуномоћству, која је по дефиницији увек једно писмено, чак и кад је по закону довољно усмено пуномоћје.

-Према решењу усвојеном у нашем праву форма прописана законом за неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора. Ако је посао за чије се закључење даје пуномоћје неформалан, и само пуномоћје је неформално.

-Код уговорног заступништва треба разликовати два односа: један је однос између властодавца и пуномоћника, други између властодавца и трећег лица с којим пуномоћник закључује уговор. За односе између властодавца и пуномоћника меродаван је уговор који уређује њихова међусобна права и обавезе, а који иначе по својој садржини може бити различит: некада се своди на овлашћење за заступање, док је у другим случајевима овлашћење за заступање део знатно шире целине односа, у ком случају је пуномоћник обавезан и на предузимање других послова. За однос између властодавца и трећег меродавно је пуномоћје, па зато ЗОО прописује да су постојање и обим пуномоћја независни од правног односа на чијој је подлози пуномоћје дато.

-У ЗОО не говори се о уговорном заступништву, већ о овлашћењу за заступање које се заснива на ``изјави воље заступаног``, али те две ствари не треба међусобно супротстављати. Разлика је у томе што некада од самог почетка постоји уговор о заступању(тако да истовремено са овлашћењем за заступање настаје и обавеза заступања), а некада прво настаје овлашћење за заступање (на основу једностране властодавчеве изјаве), која бива прихваћена касније, а најкасније самим предузимањем посла од стране пуномоћника.

-ВРСТЕ ПУНОМОЋЈА:Према обиму овлашћења и кругу послова на које гласи може бити опште и посебно.1.ОПШТЕ (генерално) пуномоћје је оно које гласи на предузимање свих правних послова властодавца, или је дато у општим изразима, без ближег означења појединих послова.У нашем праву на основу њега се ипак не могу предузимати сви властодавчеви правни послови, већ само они који долазе у ``редовно пословање``, што у ствари представља један правни стандард који добија своју садржину тако што помоћу њега суд врши квалификације у пракси.Најважнији случајеви аката редовног пословања, у погледу којих постоји висок степен сагласности: наплата потраживања, исплата дугова, депоновање готовог новца на штедњу, продаја тржишних вишкова и ствари подложних брзом кварењу, располагање стварима или правима мање вредности, краткорочни закуп. Према својим правним карактеристикама то су првенствено акти управљања а не акти располагања, а по економском значају послови који не мењају битно вредност имовине, њену структуру или начин експлоатације.

2.ПОСЕБНО (специјално) пуномоћје је потребно за предузимање послова који прелазе оквире редовног пословања, може бити двојако: посебно овлашћење за одређену врсту послова и посебно овлашћење за сваки поједини случај.На основу посебног пуномоћја за одређену врсту послова пуномоћник може предузети један или више правних послова, који морају бити истоврсни, рецимо продаја властодавчевих непокретности. Пуномоћник који има овакво пуномоћје може продати било коју властодавчеву непокретности, више њих или све. За неке послове, ни то није довољно, већ се тражи посебно пуномоћје за сваки поједини случај.Код њега није довољно означење врсте посла(нпр.закључивање уговора о правнању), није чак ни довољно ни ограничавање на само један посао (нпр. закључење једног уговора о поравнању), већ мора гласити на један конкретно одређени случај: закључење уговора о поравнању са тачно одређеним лицем и о тачно одређеном праву.

-По питању пословне способности пуномоћника у упоредном праву и теорији заступљена су 2 становишта. 1.Пуномоћник може бити само потпуно пословно способно лице, јер је ``нелогично да за другога може вршити правни посао онај који је за себе то не може``.2.Друго становиште је у упоредном праву владајуће, пуномоћник може бити и лице ограничено пословно способно, и у томе нема никакве нелогичности, пошто је ограничење пословне способности учињено у интересу самог тог лица, а кад оно иступа у туђе име, у питању су интереси заступаног.

-Ово друго становиште било је усвојено у нашем предратном праву и предложено у Скици за законик о облигацијама и уговорима, али није ушло и у ЗОО.У нашем праву пуномоћник мора имати пуну пословну способност, без обзира што се теоријски може бранити и оно друго становиште, а да се лице ограничено пословно способно може појавити у улози пуномоћника само уз сагласност свог законског заступника.

-ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦЕ ОВЛАШЋЕЊА

Кад пуномоћник прекорачи границе овлашћења, властодавац је у обавези само уколико одобри прекорачење. Одобрење (ратификација) има повратно дејство, тако да су приоизведена правна дејства иста као да је пуномоћник од почетка делао на основу овлашћења. Уколико одобрење буде ускраћено, властодавац и пуномоћник солидарно одговарају трећем за претрпљену штету, под условом да је овај савестан.

70. ЗАКОНСКО И СТАТУТАРНО ЗАСТУПНИШТВО

а.Појам и врстеВануговорно заступништво одликује се тиме што се не заснива на вољи заступаног лица, које овде није у могућности да одреди себи заступника (пословна неспособност или спреченост односно одсутности). С обзиром на то којим се актом одређује заступник и на обим његових овлашћења, могуће је разликовати неколико случајева:1.Законско заступништво (у ужем смислу) код кога је све одређено законом: и обим заступникових овлашћења и сам заступник. То је случај заступања малолетника од стране њихових родитеља.2.Нужно и корисно пословодство без налога (незвано вршење туђих послова), код кога је законом одређено овлашћење за делање (круг послова и услови под којима се могу предузети) али не и заступник (који се самоиницијативно прихтвата те улоге у условима потребе хитног поступања).3.Законско-судско заступништво, које се одликује тиме што је законом одређен обим овлашћења а заступника одређује посебном одлуком суд. На овим принципима је организовано заступништво пословно неспособних штићеника од стране њихових старалаца.4.Судско заступништво (судско заступништво у ужем смислу) код кога се и заступник и обим његових овлашћења одређују одлуком суда. Овде долазе разни случајеви заступништва ad hoc (стараоци за посебне случајеве)

б.Заступање пословно неспособних лица од стране њихових родитељаСа гледишта пословне способности сва физичка лица можемо разврстати у три категорије:1.млађи малолетници (до навршених 14)2.старији малолетници (између 14 и 18 година)3.пунолетна лица (са навршених 18 година)Старији малолетници (са навршених 14) стичу ограничену пословну способност: они уз сагласност законског заступника могу предузимати све правне послове а правне послове мањег значаја могу предузимати самостално. Са навршених 15 година живота стиче се тзв. радна способност: овакав малолетник може самостално засновати радни однос и располагати својом зарадом. Са навршених 18 година живота стиче се потпуна пословна способност али одлуком суда законско заступање може се продужити и после пунолетства детета, ако оно услед душвне болести, заосталог душевног развоја, телесних мана или других разлога није у стању да се само стара о својој личности, правима и интересима.

-Са гледишта права и обавеза родитеља као законских заступника потребно је водити рачуна о узрасту детета а такође правити разлику између имовине коју је оно стекло радом и остале његове имовине. Малолетник са 15 година самостално управља и располаже имовином коју је стекао радом, у односу на ову имовину он је пословно способан, што искључује законско заступништво. Законско заступништво односи се на осталу малолетникову имовину, стечену наслеђем, поклоном, добитком на лутрији. Овом имовином детета до његовог пунолетства управљају у корист детета његови родитељи.

Под изразом ``управљање`` треба подразумевати све акте администарције који су потребни за очување, искоришћавање и унапређење имовине детета, затим располагања плодовима и уопште дохотком од ове имовине. Све акте који улазе у управљање малолетниковом имовинм родитељи предузимају самостално, док им је за предузимање послова ван тих оквира потребна сагласност надлежног државног органа.Другим речима, родитељи без одобрења органа старатељства не могу отуђити или оптеретити имовину свог детета, а орган старатељства може дати ово одобрење само ако то захтева неки интерес детета.

-ЗАСТУПАЊЕ ПРАВНИХ ЛИЦА (тзв.СТАТУТАРНО ЗАСТУПНИШТВО)

-Правна лица ступају у правне односе тако што у њихово име правне послове предузимају надлежни органи правног лица. Према законској терминологији, ови органи правног лица су његови заступници, и они су овлашћени да у име правог лица предузимају све правне послове везане за предмет делатности правног лица, као и да правно лице заступају пред судовима и другим органима. Радници који раде на пословима чије је обављање везано за закључење и испуњење одређених уговора, као што су продавци у продавницама, радници који обављају одређене услуге у угоститељству, радници на пословима шалтерске службе и сл. овлашћени су самим тим на закључење и испуњење тих уговора (пуномоћници по запослењу).

-Разне теорије о правним лицима имале су непосредног утицаја на схватања о правној природи иступања овлашћених органа правног лица у име и за рачун правног лица.1.Према једнима, органи правног лица преко којих оно ступа у правни промет су његови законски односно статутарни заступници, будући да из правних послова које они у границама својих овлашћења предузму не настају права и обавезе за њих већ само правно лице2.Овде није реч о заступништву, већ о иступању целине (правно лице) преко једног свог саставног дела (органа). Свако заступништво претпоствља 2 субјекта (заступаног и заступника), што овде није случај, будући да су органи правног лица његови саставни делови. Право лице има своју вољу, пословну способност која се у правном животу испољава преко органа који дела у његово име.

-Разуме се да правно лице може ступати у правне односе преко уговорних заступника. Према поз.прописима, надлежни орган правног лица може дати другом лицу писмено овлашћење за закључивање правних послова (у име организације), било одређене врсте правних послова, било тачно одређених послова. Овде је реч о заступништву у правом смислу, пошто је уговорни заступник субјект различит од само правног лица а не његов саставни део.

71.СУДСКО ЗАСТУПНИШТВО

а.Појам и врстеВануговорно заступништво одликује се тиме што се не заснива на вољи заступаног лица, које овде није у могућности да одреди себи заступника (пословна неспособност или спреченост односно одсутности). С обзиром на то којим се актом одређује заступник и на обим његових овлашћења, могуће је разликовати неколико случајева:1.Законско заступништво (у ужем смислу) код кога је све одређено законом: и обим заступникових овлашћења и сам заступник. То је случај заступања малолетника од стране њихових родитеља.2.Нужно и корисно пословодство без налога (незвано вршење туђих послова), код кога је законом одређено овлашћење за делање (круг послова и услови под којима се могу предузети) али не и заступник (који се самоиницијативно прихтвата те улоге у условима потребе хитног поступања).3.Законско-судско заступништво, које се одликује тиме што је законом одређен обим овлашћења а заступника одређује посебном одлуком суд. На овим принципима је организовано заступништво пословно неспособних штићеника од стране њихових старалаца.4.Судско заступништво (судско заступништво у ужем смислу) код кога се и заступник и обим његових овлашћења одређују одлуком суда. Овде долазе разни случајеви заступништва ad hoc (стараоци за посебне случајеве)

-Посебни случајеви старатељства (старатељство AD HOC)-Поред постављања стараоца малолетнику који није под родитељским старањем и лицу које је лишено пословне способности, надлежни орган поставља посебног стараоца (старалац ад хок, стараоц за поједини случај) за поједине послове или одређену врсту послова у ``случајевима када је то потребно ради заштите права и интереса појединих лица``, а нарочито:а)одсутном лицу чије пребивалиште односно боравиште није познато а које нема заступникаб)``непознатом сопственику имовине``, кад је потребно да се неко о тој имовини стара.

-Посебан случај стараоца ад хок је тзв.колизиони старалац. Он се поставља у случајевима када треба да се води спор или закључи правни посао између малолетника (односно штићеника) с једне стране, и његовог законског заступника (родитеља) с друге, или између два малолетника (два штићеника), који имају истог законског заступника.

-``На захтев пословно неспособних лица орган старатељства може тим лицима поставити староца за обављање одређених послова ако она нису у стању да се сама старају о својим правима и интересима из здравствених или неких других оправданих разлога``. Ово је један мешовити случај.

-Обим овлашћења стараоца ад хок одређује орган старатељства имајући у виду околности сваког конкретног случаја.

72. ГРАЂАНСКОПРАВНИ ДЕЛИКТИ

-Грађанскоправни деликт је понашање (чињење или пропуштање) којим се другоме проузрокује штета и које проузроковача (или онога ко за њега одговара) обавезује на накнаду штете. Понашање које представља деликт најчешће се састоји у некој активности (радњи, чињењу), али се може састојати и у пропуштању нечега што је требало учинити (не осветли се нпр.рупа коју је неко ископао, па се пролазник усред ноћи повреди). Проузроковач штете штете назива се штетником и он је дужник накнаде, а оштећено лице је оштећеник, и он је поверилац накнаде, док се одговорност за овако проузроковану штету назива грађанском одговорношћу.

-По правилу, штетник је за проузроковану штету крив а његово понашање противправно, али кривица штетника и противправност радње нису нужно појмовно обележје деликта у грађанскоправном смислу. Кад нпр.предузеће има овлашћење да врши рударска истраживања и у току радова предузима све што је потребно да штета не наступи а до штете ипак дође, оно ће бити дужно да штету надокнади иако до њега нема кривице. Овако схваћен појам грађанскоправног деликта покрива све случајеве грађанске одговорности, осим оних који настају повредом једне већ постојеће облигације, у ком случају је реч о уговорној одговорности.

-Извесне радње одн.нерадње су истовремено и кривични и грађански деликти. То су сва она људска понашања којима се проузрокује штета а која су истовремено и друштвено опасна те су због тога у закону означена као кд. нпр.лишење живота, наношење телесне повреде.Могуће је да једна радња буде кривично дело а да није истовремено и грађански деликт (јер њоме није проузрокована штета) нпр.неуспео покушај убиства.Грађански деликт не мора бити кривични, као нпр.у случају кад се из непажње разбије прозор на туђој згради.Кривична дела су само оне радње-нерадње које су као такве у закону означене, грађански деликти нису поименце наведени у закону и обухватају најразноврснија понашања којима је другоме проузрокована штета. Еластичност општег појма грађанскоправног деликта омогућава да се све нове активности које се раније нису могле предвидети квалификују као грађански деликти, чиме се омогућује стална еволуција грађанске одговорности без потребе да се прописи мењају и допуњавају.

73. ПОЈАМ И ВРСТА ШТЕТЕ

-Штета може бити имовинска (материјална) и неимовинска (нематеријална, морална).

1.Имовинска штета као што сама реч казује може се имовински (новчано) изразити и појављује се у облику стварне штете и изгубљене добитиа)Стварна штета (обична штета, damnum emerдens) је умањење постојеће имовине, губитак постојеће имовинске вредности. Она се најчешће састоји у уништењу или оштећењу ствари или губитку неког имовинског права, а ту треба убројити и трошкове на које је оштећеник био присиљен (трошкови учињени да би се спречило наступање штете или њено повећање нпр. у случају поправке напрслих цеви).б) Изгубљена добит (измакла корист, lucrum cessans) је неостварена имовинска вредност, имовинска вредност која би према редовном току ствари или околностима конкретног случаја била остварена да није било штетниковог поступка нпр.неостварена зарада услед привремене или трајне неспособности за рад проузроковане телесном повредом. Једном истом радњом може бити проузрокована и стварна штета и изгубљена добит, или само стварна штета, или само изгубљена добит

2.Неимовинска (нематеријална, морална) штета је субјективне природе и састоји се у физичком болу (у случају телесне повреде) или у неком душевном болу (душевној патњи), нпр. душевни бол услед смрти блиског лица. Према ЗОО неимовинска штета је ``наношење другоме физичког или психичког бола или страха``. Радњом штетника може бити проузрокована или само имовинска или само неимовиснка, или и једна и друга штета (нпр. у случају телесне повреде, физички бол преставља неимовиску штету а трошкови лечења и изгубљена зарада услед неспособности за рад имовинску штету).

74. КРИВИЦА ШТЕТНИКА

-Да би штетник одговарао за проузроковану штету, потребно је да му она може уписати у кривицу, да се штетниково понашање може квалификовати као кривица у грађанскоправном смислу (кривица је основ одговорности). Грађанска кривица састоји се у томе што се штетник није понашао онако како је требало да се понаша у датој ситуацији, како се од њега могло основано очекивати, а то значи као лице врло пажљиво.``Биће крив, и због тога одговоран сваки онај који се није понашао онако како би се понашао врло пажљив човек. То значи да није довољно понашати се као лице просечне марљивости; потребно је понашати се као лице врло пажљиво и опрезно. Иначе свако друго понашање значи кривицу``Кривица претпоставља способност за расуђивање. Да би могло бити речи о кривици неког лица потребно је да је оно способно за расуђивање, а то значи да може схватити домашај својих поступака. Лица која услед умоболности или слабоумости, или пијанства, као и деца до 7 година, нису у стању да схвате домашај својих поступака нису способна за расуђивање, и не могу бити крива за своје поступке којима су проузроковали штету другима. За ту штету одговарају они којима су таква лица поверена на чување, која над њима имају надзор, а то су редовно њихови родитељи и стараоци.

-ЗОО предвиђа умишљај (намеру) и нехат (непажњу) као два основна степена кривице , као и крајњу (грубу) и обичну непажњу, препуштајући њихово дефинисањеправној теорији.1.Намера (dolus), има два степена:а)директни умишљај (dolus directus), када је штетник свестан последица својих поступака и предузима их управо са циљем да штета наступиб)евентуални умишљај (dolus eventualis), када је такође свестан последица својих поступака и пушта да штета наступи (мири се с тим), иако његова воља није управљена на тај резултат (већ на неки други).2.Непажња (нехат, culpa) има два степена неједнаке тежине:а)група непажња (крајња непажња, culpa lata) која се састоји у томе што се штетник није понашао онако како се понаша иоле пажљив човек (због чега се она у правним последицама изједначава са умишљајем)б)обична непажња (лака непажња, culpa levis), која се састоји у томе што штетник није показао ни просечну пажњу; неки писци овде додају и најлакшу непажњу која се састоји у томе што се штетник није понашао као лице изузетно пажљиво.

75. ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГ76. ОБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ

Поред одговорности по основу кривице (субјективне одговорности) у праву постоји и објективна одговорност, код које се одговара без обзира што не постоји кривица штетника за проузроковану штету (већ само узрочна веза између његовог поступка и штете). Главни такав случај, како по броју штета тако и по њиховом укупном обиму, јесте одговорност за опасне ствари, а таквима се сматрају покретне и непокретне ствари које су по својим својствима такве да могу проузроковати штету чак и кад се њихов ималац (држалац) понашао са максималном пажњом, која искључује сваку кривицу. Примери, аутомобил и друга моторна возила, машине с погоном на пару и друге енергије. За штету која потиче од опасне ствари одговара њен ималац, по правилу ubi emolumentum, ibi onus, где је корист ту је и терет, тј. онај ко од нечега има користи треба да сноси и терете скопчане с тим.Други случај објективне одговорности односи се на лица неспособна за расуђивање и назива се одговорношћу по основу правичности. Умоболна или слабоумна лица, као и малолетници до навршених 7 година живота, због неспособности за расуђивање, не могу бити криви у грађанскоправном смислу, па зато и не одговарају за штету коју проузрокују. Уместо њих, за штету одговара онај који је по прописима дужан да води надзор над њима (родитељ, старалац), али се може догодити да је он инсолвентан а да проузроковач штете поседује одговарајућу имовину. Да штета не би остала ненадокнађена, сматра се да из разлога правичности проузроковач штете треба лично да надокнади штету (иако, дакле није крив).Одредба нашег ЗОО: ,, У случају штете коју је проузроковало лице које за њу није одговорно, а накнада се не може добити од лица које је било дужно да води надзор над њим, суд, може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање штетника и оштећеника, осудити штетника да накнади штету, потпуно или делимично``

77. УЗРОЧНА ВЕЗА

-За настанак обавезе на накнаду потребно је постојање узрочне везе између проузроковане штете и штетниковог понашања. Са доста упрошћавања и уопштавања, може се рећи да таква веза постоји ако је штета последица штетниковог поступка, ако она без њега не би наступила. У пракси утврђивање узрочне везе може бити тежак и сложен посао, јер су релативно ретки случајеви да један догађај има само једну последицу и да је до једне последице довео само један узрок. Обично једна појава резултира различитим последицама, односно до једне појаве доводи сплет разноврсних узрока. Због овога је ближе дефинисање узрочне везе једно од најсложенијих питања теорије грађанске одговорности, о чему се подробније учи у облигационом праву.

78. НАКНАДА ШТЕТЕ

Правила о накнади су различита у зависности од тога да ли је штета имовинска (материјална) или неимовинска (нематеријална).1.Наканада имовинске штете може бити у:а) натури (натурална реституција), када се уместо уништене ствари на име накнаде даје друга ствар истих особина и вредности (или се оштећена ствар поправља и доводи у првобитно стање).б) новчаној одштети, када се оштећенику на име накнаде штете (како стварне штете тако и изгубљене добити ) досуђује одређени новчани износ, према ценама у време одлучивања о тужбеном захтеву. Износ накнаде се равна према величини штете, што је у складу са сврхом грађанске одговорности, која није у томе да се штетник казни већ у томе да се оштећеникова имовина доведе у оно стање у коме би се налазила да је штетников поступак изостао. Ипак наш законодавац је овде, инспиришући се идејом морализације права, предвидео могућност да се, под одређеним условима, накнада досуди у износу мањем од штете, како би се избегло економско руинирање одговорног лица, када оно заслужује такав обзир.

2.Накнада неимовиснке (нематеријалне) штете такође може бити неновчана или новчана. Неновчани облици накнаде ограничени су на неке облике неимовинске штете, практично на повреду части, угледа и слободе, и састоје се у опозиву увреде, јавном извињењу, објављивању исправке, објављивању пресуде (нпр.објављивање кривичне пресуде којом је одговорно лице осуђено због клевете успотавиће, у највећој мери добар глас оштећеника и тако елиминисати или ублажити његове душевне патње проузроковане клеветом). Ови облици неимовинске штете, сви или само неки, признати су у свим цивилизованим земљама, а по становишту заузетом у судској пракси они се могу комбиновати са новчаном накнадом неимовинске штете.

3.Новчана накнада неимовинске штете састоји се у досуђивању оштећеном лицу извесне новчане суме за претрпљене физичке и душевне болове (патње).О основаности досуђивања овакве накнаде постоје две супротне теорије:1.негативна чије се присталице изјашњавају против новчане накнаде неимовинске штете2.позитивна чије се присталице изјашњавају у прилог њеног досуђивања.Главни аргумент на који се ослања негативна теорија јесу ови: 1.неимовинска штета значи повреду личности а личност се штити средствима крив. права; 2.новчана накнада неимовинске штете водила би комерцијализацији човекове личности и шпекулацији са личним добрима човека; 3.оваква накнада била би арбитрерна, јер је постојање и и величину неимовинске штете немогуће одредити;4.новац не може бити јединица мере за претрпљени бол, то су две различите ствари.

Присталице позитивне теорије као свој аргумент истичу функцију коју новчана накнада неимовинске штете у стварности врши. 1.По њима, сврха новчане накнаде неимовинске штете јесте у томе да њеним посредством оштећени прибави себи неку пријатност, неку радост, и да на тај начин отклони или ублажи неравнотежу која је у његов психички и осећајни живот унета наношењем неке физичке или психичке патње (теорија, репарације, компензације, сатисфакције). 2.Таква функција накнаде није неморална, већ напротив представља допринос зашитити и развоју личности. 3.Ако није могуће одредити адекватан износ накнаде зато што новац није јединица мере за претрпљени бол, то није разлог да се не досуди никаква накнада. Боља је и непотпуна и несавршена накнада него никаква. Ни код имовинске штете није увек могуће одредити адекватан износ накнаде, па то није коришћено као аргумент против такве накнаде.Најзад, тачно је да је човекова личност заштићена кривичноправно, али када бисмо одбили новчану накнаду неимовинске штете са тим образложењем, посредно бисмо признали већи значај имовини него људској личности, јер и имовина се штити кривичноправно па ипак ужива грађанскоправну заштиту.Позитивна теорија прихваћена је у нашем ЗОО, и то на врло широкој основи јер се предвиђа могућност новчане накнаде практично у свим важним случајевима.

79. ЗАШТИТА ПРАВА

-Субјективно право се штити када је повређено, а и његово угрожавање се сматра повредом. Начело да се свако право штити и да се штити од сваке повреде; супротно треба да буде посебно одређено. Најчешћи циљ грађанско правне заштите је да се повређено право доведе у стање у каквом би се налазило да повреде није било.

-Повреда субјективног права1.Повреда и угрожавањеПовреда субјективног права значи стање супротно субјективном праву, или опасност да такво стање настане. Повреда постоји ако због туђе људске радње или догађаја титулар не може или само отежано може да врши своје право (повреда права у ужем смислу или просто повреда), као и ако је вршење права у опасности, ако је угрожено (повреда права у ширем смислу или угрожавање)

-Повреда (у ужем смислу) најчешће значи немогућност у целости или делом вршити садржину права, овлашћења из којих се оно састоји (нпр. када се ауторово дело објави без дозволе). Губитак права најтежи је вид повреде (нпр. уништење ствари).

-Право је угрожено (повређено у ширем смислу) када још није створено стање супротно праву, али актуелно прети таква стварна опасност, нпр зграда се још није срушила али је поткопана.

2.Радња повреде и повређујући догађајПраво може бити повређено било људском радњом, физичког или правног лица (радња повреде), било догађајем (повређујући догађај) нпр.право службености је повређено ако неко стеном запречи пролажење путем, али и ако се стена нађе ту услед одрона.Радња животиње или уређаја рачуна се као радња онога ко се њима служи (власника који пусти пса са ланца, не заустави га). И људска радња и догађај могу изазвати како повреду права тако и угрожавање.

3.Повреда обавезеСвако право могу повредити друга физичка и правна лица. Зато правни поредак, признајући имаоцу право, осталима (потенцијалним повредиоцима) забрањује радње повреде и угрожавања (neminem laedere). Повреда права људском радњом зато је, посматрано са друге стране, увек уједно повреда оне обавезе која стоји насупрот права, и састоји се у неизвршењу те обавезе или неправилном извршењу.

4.Врста повреде- врсте повреда и угрожавања зависе од садржине права и начина његовог вршења.-Права власти (својина, ауторско право) повређују се у ужем смислу када се онемогући или омета титулар да непосредно на објекту права спроведе своју вољу. Права тражења (облигационо право на накнаду штете) повређују се у ужем смислу када обавезани титулару или не изврши или тек делимично изврши радњу, или када треће лице онемогући или омета извршење или пријем радње.

Преображајна права (право окупирати ствар, право отказати закуп) повређују се у ужем смислу када се онемогући или омета титулар да вољном радњом промени правну ситуацију (брани му се да узме ничију ствар како би постала његова). Права учешћа (право учествовања у доношењу пословне одлуке), повређују се у ужем смислу када се онемогући или омета титулар да учествује у ономе у чему је овлашћен (предузме се посао управљања без њега, спречава се да учествује у гласању).

-Сва права могу бити угожена (повређена у ширем смислу), али опет на разне начине, у зависности од своје садржине и начина вршења. Код права власти- угржавањем титулару могућности да спроведе своју вољу у погледу објекта права; права тражења- угрожавањем извршења дуговане радња; преображајних права- угрожавањем могућности да предузме вољну радњу; права учешћа- угрожавањем могућности да учествује у ономе у чему је овлашћен.

-Правозаштитни захтев и правозаштитна радња-Заштита треба да омогући титулару остваривање интереса ради чијег задовољења право и постоји. Томе служе правозаштитни захтев и правозаштитне радње.1.Правозаштитни захтев - Када наступи повреда права у ужем или ширем смислу, титулар по сили закона (ипсо јуре) стиче правозаштитни захтев (право на туђу радњу): могућност да од повредиоца тражи онакво понашање какво је потребно да би остварио интерес којем служи његово повређено право. -Садржина захтева зависи од врсте повреде. Ако је власнику одузета ствар, може да захтева њено враћање, ако је повериоцу дуг извршен само делимично, може да тражи извршење у целости итд.-Титулар захтев може истицати посредством суда (тужбом), а може и вансудски. Може се спровести судским путем, а титулар га може спровести и вансудски, сам, сопственом силом

2.Правозаштитне радње- јесу фактичке радње које се предузимају ради заштите права. Правозаштитни захтев постоји само према физичком или правном лицу које је повредило право, дотле се неке правозаштитне радње врше и према другим бићима или неживим предметима. нпр. нападнути повреди или убије животињу, завејани у планинској кући троши затечени угаљ итд. Неке правозаштитне радње предузима суд (одузме ствар сметаоцу државине), а друге сам повређени титулар (власник задржи ствар закупца који се исељава а није измирио своје обавезе).

-Приговори-Приговор је право да се одбије испуњење правозаштитног захтева. Њиме се захтев лишава основаности, одузима му се правна заштићеност. Нпр.приговор застарелости, злоупотребе права. -По трајности приговори су двојаки. 1.Ако је право имаоца приговора да само привремено, до даљега спречи испуњење захтева, приговор је дилаторан (привремен, одгађајући); нпр. приговор закупца да још није престало право држати ствар. 2.Перемпторан (трајан, искључујући) приговор за увек спречава захтев, коначно одбија испуњење захтева; нпр.приговор застарелости.

-По разлогу неоснованости захтева, приговори су тројаки. 1.Негаторним приговором истиче се да правозаштитни захтев уопште није ни настао јер не постоје правне чињенице на којима тражилац заснива захтев, рецимо, да штета није ни настала. 2.Укидним приговорм-да је захтев престао постојати због касније насталих правних чињеница; пример, да се титулар повређеног права касније одрекао права на накнаду штете. 3.Одложним приговором наводи се да захтев још није настао јер недостају неке правне чињенице, као када се истиче да потраживање накнаде штете још није доспело.-Као и правозаштитни захтев приговори могу бити судски или вансудски.-Помоћу неких приговора суду се скреће пажња на оно што он већ и сам, по службеној дужности (ex officio) мора да узме у обзир (да је уговор забрањен, да је наступила преклузија), а помоћу других, на оно што суд не сме да узме у обзир по сопственој иницијативи, него само ако се странка на то позове (нпр.да је уговор рушљив, да је право застарело)

-Превентивна и реактивна заштита-Повреда права повлачи за собом реактивну заштиту, а угрожавање изазива превентивну заштиту.1.Реактивна заштита- Реактивна заштита следи када је већ створено стање повреде субјективног права. Састоји се у уклањању стања повреде. Облици заштите подешавају се према врсти повреде. Зато нису исти када је повредом право престало у целости или делимично, када је онемогућено или отежано вршење појединих овлашћења, када су услед престанка или ометања наступила даље последице.-Типични су ови облици реактивне заштите:а)Реституција као последица извршеног неважећег правног посла или неоснованог обогаћења: једна или обе стране враћају дато односно примљено.б)Накнађивање штете настале повредом права: натурална реституција, давање друге ствари уместо оштећене, наканда у новцу и др.в)Уклањање стања створеног повредом права власти, враћање ствари власнику по реивиндикационом захтеву.

2.Превентивна заштита- Састоји се у спречавању радње повреде (суд забрањује извршење радње, угрожени је сам осујети). Сврха јој је да спречи да наступи повреда права у ужем смислу, тј. да се угрожавање претвори у повреду. Захтев да повредилац својине не предузме радњу повреде (actio negatoria), признат је и имаоцима других права, интелектуалних, личних (акцио квази негаториа)

-Типични видови превентивне заштите су:а)забрана даљег вршења радње која је у току нпр.забрана настављања грађења, обустављање штампањаб)забрана понављање већ извршене радње нпр.забрана поновног прелажења преко земљиштав)забрана извршења тек припремане радње нпр.забрана објављивања дела које се штампа.

80. СУДСКА ЗАШТИТА

-Постоје два пута за заштиту повређеног права: правозаштитни захтев или радња може се остварити уз помоћ државе-судом, а може и вансудски. Први начин је редован, што значи да је обавезан кад год је благовремено могућ и ефикасан. Одбијање суђења и неоправдано одуговлачање суђења (тзв.ускраћивање правосуђа) зато је недопуштено.

-ТУЖБЕ-Титулар чије је право повређено, свој правозаштитни захтев или радња може остварити посредством суда. Судови су државни органи надлежни да штите повређена права. Заштита од суда тражи се путем тужбе. Тужба садржи тврдњу титулара да му је право повређено и да му следује заштита у односу на туженога. Кључни део је тужбени захтев (petitum): он представља оно шта тужилац тражи од суда у односу на туженог, нпр.да туженом наложи исплату, предају ствари.

-С обзиром на врсту заштите која се тужбом тражи, тужбе су троврсне. 1.Кондемнаторним тужбама тражи се да суд наложи тужeном одређено понашање (нпр. да преда ствар, да надокнади штету).

2.Конститутивним тужбама се тражи промена правне ситуације (нпр.поништај правног посла)

3.Декларативним тужбама се захтева да суд утврди постојање или непостојање права или обавеза (нпр.да је тужилац власник, да брак не постоји и сл.).

-Међу странкама спор се води о основаности тужбеног захтева, а суд треба да одлучи хоће ли усвојити или одбити захтев.

-ТЕРЕТ ДОКАЗА-Грађанско право одређује шта која странка треба да докаже да би суд одлучио у њену корист. Све што странка треба да докаже како би успела у спору представља њен терет доказа (onus probandi). У начелу, на свакој странци је терет да докаже оно што њој иде у прилог. Ако у томе не успе, губи спор (ризик недоказаности).нпр. да би суд наложио туженоме да преда ствар тужиоцу, тужилац треба да докаже да је власник и да се његова ствар налази код туженога, а да би суд одбио тужбени захтев, тужени треба да докаже да има право да ствар држи, рецимо да је закупац.-Грађанско право одређује и шта суд мора да утврди по службеној дужности (ex officio), дакле без обзира да ли се странке на то позивају. Нпр.да ли је уговор забрањен итд.-За неке чињенице које нису извесне грађанско право узима да постоје или да не постоје, не тражећи да се докаже да је заиста тако, а за неке чињенице чије је постојање или непостојање извесно, узима супротно од тога што је извесно, не допуштајући доказ како јесте заиста. Грађанско право нормама о пресумцијама и фикцијама одређује положај суда и странкама у односу на овакве чињенице. Грађанско право нормама о пресумцијама и фикцијама одређује положај суда и странака у односу на овакве чињенице: распоређује терет доказивања о њима, искључује могућност њиховог доказивања или намеће суду обавезу да води рачуна о њима по службеној дужности.

-СУДСКЕ ОДЛУКЕКада суд утврди све што је дужан у погледу спорне ствари, доноси одлуку којом решава спор, а она се зове мериторна одлука или пресуда. Врстом тужбе одређена је и врста пресуде: кондемнаторна, конститутивна или декларативна. Пре доношења мериторне судске одлуке суд може, на тражење странке донети и провизорну одлуку –привремену меру. Њоме усваја правозаштитни захтев само за одређено време, а најдуже до доношења мериторне одлуке, и то само ако постоји опасност да би без изрицања ове мере остваривање правозаштитног захтева било онемогућено или битно отежано.

81. ВАНСУДСКА ЗАШТИТА

а.Врсте заштите-Правозаштитни захтев и правозаштиту радња титулар може остварити и без обраћања суду, вансудски: сам (самозаштита, приватна заштита, приватна правда): нпр. власник коме је лопов отео ташну може је силом повратити; ималац службености пролаза којем власник спречава пролаз, може сам скршити његов отпор.Циљ је исти: остварење субјективних права у случају повреде (у ужем смислу) и угрожавања.

-Свако право, без обзира какве је природе, може добити заштиту у судском поступку, али се свако не да заштити радњама самог титулара. Самостално се не може остварити ни свака врста заштите: може само она врста која би, да се предузима судским путем, одговарала кондемнаторној. Сопственом силом може се изнудити нечија радња (активна-чињењ, пасивна-нечињење), а не може промена правне ситуације (настанак, измена, престанак права или обавезе) нити утврђење постојања или непостојања права или обавезе. Конститутивну и декларативну правну заштиту може да пружи само суд.

-Самостално титулар може спровести како превентивни правозаштитни захтев или радњу (нпр. повредиоцу одузме алат којег је донео да би демонтирао уређај чије је постојање дужан да трпи), тако и реактивне (нпр.поново постави демонтирани уређај или принуди повредиоца да то учини)

-Титулар своје право може штити било тако да сам предузме одређену радњу (нпр. са својег земљишта уклонити неовлашћено паркирани аутомобил), било тако да принуди другог на активу радњу (да уклони аутомобил) или на пасивну (да не паркира).

б.Самозаштита као легитимни изузетак-Заштина сопственом радњом има исти легитимитет као и судска заштита, јер га изводи из заједничког им циља-штићења права и остваривања правног поретка (а правно начело је да се права штите). Правни поредак уређује оба начина заштите.

-Сваким обликом самозаштите штити се субјективно право тако што се повређује туђе. Забрањено је повређивати туђа права, самозаштита је изузетак који може бити допуштен само под одређеним претпоставкама. Осим посебних услова допуштености, што важе само за поједине облике самозаштите, постоје и општи услови допуштености, заједнички за сваки облик и свагда потребни.

в.Услови допуштености самозаштите

1.Општи условиа.Ликвидно право. Ко може да се заштити судским путем, може и сам. Да би смео предузети самозаштитну радњу титулар пре свега мора заиста имати право. Штићено право мора бити ликвидно: такво да би га и суд штитио, да му се не би могао супротставити приговор.Нпр. сам сме да се заштити онај титулар кога би и суд заштитио.

б.Недостижна судска заштита (неблаговремена или неделотворна )Судска заштита допуштена је увек, а самозаштита само у одређеним случајевима;судска је правило, самозаштита изузетак. Држава нема монопол на заштиту права, али има првенство, приоритет у односу на заштиту права од стране титулара. Држава ни данас није искључиво за себе задржала заштиту права у свим случајевима, него првенство: самозаштиту допушта у начелу једино онда када њена заштита није достижна. Вансудска заштита је супсидијерна у односу на судску. Када је благовремено могућа, судска заштита је за титулара и обавезна. Неблаговременост судске заштите значи да самозаштита не трпи одлагање, као што је то нпр. када конобар закључава врата јер гост, који је одбио да плати услугу, покуша да напусти ресторан.Благовременост значи да титулар државну заштиту може сачекати (одложити самозаштиту) без ризика, без опасности од штете по остварење интереса којем повређено право служи, као рецимо да се конобар обрадио полицајцу који се налазио у болници.

в.Потребан и примерен начинРадња титулара мора бити потребна за остварење заштите а уз то примерена. Потребност и примереност мора се просудити од случаја до случаја, с обзиром на све конкретне околности. Самозаштитна радња није потребна, излишна је нпр. ако је конобар ограничио госту слободу кретања упркос томе што је гост оставио вредан прстен као обезбеђење да ће намирити дуг. Самозаштитна радња није примерена (прекомерна је), рецимо, ако је конобар лишио госта слободе кретања а могао му је одузети новчаник. Ако се сврха заштите може постићи на више начина, мора се изабрати онај који не шкоди другоме, или му најмање шкоди.

г.Одсуство очигледне несразмереПрава се штите без обзира на своју вредност. Али ипак не по сваку цену. Поготово када се, као код самозаштите, то чини на рачун туђих добара, жртвујући их. Да би самозаштита била допуштена, интерес лица којем се шкоди радњом заштите не сме бити несразмерно вреднији од штићеног титуларевог интереса. Самозаштита служи несрасмерно мање вредном добру, пример, када је гост лишен слободе кретања због два неплаћена пића.

д.Природна вољаЗа самозаштиту није потребна способност за самостално стицање права- пословна способност. Довољна је фактичка способност имати вољу да се штити своје право. Самостално штићење права сродно је, ситуацији самосталног вршења (извршавању садржине овлашћења-нпр. држању ствари, употребљавању и сл).

2. Посебни услови за поједине видове самозаштитеОсновни облици допуштене самозаштите су самопомоћ, нужна одбрана и крајња нужда, а међусобно се разликују по ситуацијама на које се односе, по својим посебним условима, и другачијим правним последицама.

а.СамопомоћСамопомоћ представља хитно потребну радњу повређивања туђег правног добра да би се обезбедило или остварило своје или туђе право тражења (релативно право) или избегле неизбежне знатне тешкоће његовог доцнијег остваривања.

Нпр.власник или чувар паркинга врши самопомоћ, ако избуши пнеуматике на нерегистрованом возилу корисника који се спремио да њиме напусти паркинг не подмиривши дуг.-Самопомоћ се разликује од других облика самозаштите по томе што служи1.обезбеђењу или остваривању2.својих или туђих права тражења- захтева (релативних права)-облигационих захтева, продавчевог захтева за исплату цене, оштећениковог, за накнаду штете, реивиндикационог захтева итд. Самопомоћ је допуштена ако су осим тих посебних услова испуњени и наведени општи: да се предузима ради ликвидног права, кад државна заштита није достижна, радњом која је потребна и примерена, а не повређујући несразмерно вредније добро.

б.Нужна одбранаНужна одбрана представља хитно потребну радњу повређивања нападачевог правног добра да би се одбио актуелни противправни напад на своје или туђе добро (апсолуто право). У нужној одбрани поступа власник винограда, терајући лице које неовлашћено бере грожђе, уметник чија се слика неовлашћено поставља за изложбу, када је отме од организатора итд.-Специфично је за овај облик самозаштите да се њиме штите 1.своја или туђа права власти (апсолутна права)-право својине, право закупа или туђа права власти 2.одбраном од напада3.који потиче од човека4.актуелан је-непосредно предстоји, управо је започет или још траје5.противправан- супротан правној забрани или наредби. Да би нужна одбрана била допуштена, осим тих посебних услова потребни су и они општи: да је напад усмерен на егзистентно ликвидно право, а судска заштита није актуелно достижна, да је одбрана потребна и примерена, а да повређено добро није несразмерно вредније од штићеног.

в.Крајња нуждаКрајња нужда (стање нужде) представља хитно потребну радњу повређивања туђег правног добра да би се отклонила актуелна опасност повреде својег или туђег права власти (аспсолутног права). У крајњој нужди поступа онај ко нпр.убије или повреди туђу краву која га је напала; ко повреди туђег или ничијег пса који је насрнуо на њеаг или на комшијино дете.Особеност овог вида самозаштите у томе је што се њиме штите1.своја или туђа права власти (апсолутна права)2.уклањањем од њих опасности (која се може састојати у нападу, нпр.насртају пса)3.која не потиче од људске радње већ од догађаја (од животиње, дејства природних сила)4.актуелна је (тј.још постоји у часу предузимања самозаштите)5.нескривљена (а није таква нпр. када се изазива пас)Допуштеност крајње нужде изискује још и опште услове за допуштеност сваке самозаштите: да се штити стварнопостојеће ликвидно право, без могућности благовремене судске заштите. Општи услов, да вредност штићеног добра није битно мања од вредности повређеног добра, пооштрен је код крајње нужде јер је потребно да је штићено добро бар једнако вредно повређеном добру.

г.Правне последице самозаштите-Ако су испуњени општи и посебни услови, радња повреде туђег права у самопомоћи, нужној одрбрани и крајњој нужди, није противправна, већ је допуштена. Противправно је спречавати титулара у вршењу допуштене самопомоћи, нужне одбране и крајње нужде (није допуштена одбрана против самопомоћи, нужне одбране, крајње нужде).

-Ко штету проузрокује у допуштеној самопомоћи, нужној одбрани, крајњој нужди није обавезан да је надокнади, осим ако је сам скривио потребу самопомоћи, нужне одбране или крајње нужде. Нпр. конобар који се оглушавао о поновљења тражења госта да плати рачун, сме, када изнервирани гост крене не плативши, да га спречи ради наплате, али му дугује накнаду за одело поцепано при покушају наплате.

-Код сваког облика самозаштите може доћи до прекорачења самозаштите-употребе непотребне и непримерене силе, као и до путативне самозаштите, када лице погрешно држи да је право повређено, угрожено, да постоји напад односно опасност (нпр. у камери није било филма, опрема за прислушкивање је неисправна...)Када је радња прекорачене самозаштите и радња путативне самозаштите противправна, против њих је допуштена нужна одбрана. Ако је вршилац самопомоћи, нужне одбране и крајње нужде крив за прекорачење односно за погрешну представу, одговара за проузроковану штету.