Teorija ličnosti

Ličnost - Karakterističan način mišljenja, osećanja i ponašanja. Različitost u odnosu na druge i

konzistentnost u odnosu prema sebi.

Teoriju uvelike odredjuje licnost tvorca, odnosno njegova biografija, stavovi vrednosti, ali isto tako je

odredjuje istorijski kontekst odnosno drustvena zbivanja.

Temperament

je nasleđena dispozicije za emocionalno i nagonsko ponašanje,a tu izmedju ostalog spadaju emocije-

brzina i snaga reagovanja, tipična stanja raspoloženja. energetski atributi- aktivitet, nagoni.Znaci on

je genetski determinisan.

Teorija temperamenta po Hipokratu (5 vek pne) i Galenu (2 vek pne)

Kolerik-jaka osećanja, impulsivnost, bes,

Flegmatik- reaguje retko i sporo, neosetljiv,

Melanholik-reaguje retko, intenzivno, tuga, briga, neaktivan, spor

Sangvinik- uravnotežen,

Karakter

je osnova socijalnog ponašanja ,skup osobina koje se ogledaju u društvenom ponašanju.

Postoje voljni (upornost, doslednost, samokontrola) i moralni aspekti ponašanja.

To je dosledno postupanje uprkos preprekama i u skladu sa moralnim principima.

Karakter regulise ponašanja u odnosu prema:

-Sebi (realizam, kritičnost, volja, samopouzdanje)

-Drugima (otvorenost, poverenje, altruizam)

-Radu (disciplina, odgovornost, aspiracije)

Karakter nastaje razvojem i učenjem iz socijalnih relacija, na osnovama temperamenta i

sposobnosti.

Veoma je bitan i porodični uticaj- demokratičnost, konzistentnost, poverenje, blagost-grubost.

Identitet

je jedinstven sklop obeležja ličnosti (svesnih i nesvesnih), dozivljaj osobenosti i svesti o sebi

nasuprot svesti o drugima.

izvor

Xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

Tipovi temperamenta

Iako danas postoji više tipologija temperamenta ona, koja razlikuje četiri tipa temperamenta (koleričan, sangviničan, flegmatičan i melanholičan) je najpoznatija i najčešće korišćena. Ova tipologija je razvijena u antičkih Grka i temelji se na verovanju da se u prirodi sve sastoji od četiri elementa (vazduha, zemlje, vatre i vode) i da zakoni makrokosmosa vrede i za mikrokosmos. Ova tipologija, nastala pre više od 2000 godina,  je preuzeta, naučno razvijena, uobličena i verifikovana od strane moderne psihologije, a grčki nazivi se i danas koriste za označavanje četiri odgovarajuća tipa temperamenta.

Kolerični tip

Kolerici su osobe naglih i snažnih reakcija koje se lako uzbudjuju i čije su emocije visokog intenziteta i to ne samo, kako se obično misli, emocija besa, nego i drugih osećanja kao sto su sreća (kolerik će se uvek radovati intenzivnije od drugih), tuga i dr. Kolerici, veoma često, emocionalno neadekvatno reaguju - dramatizuju stvari, spremni su na prepirku zbog sitnica, na tuču zbog stvari koje to ne zaslužuju, plaču zbog dogadjaja koji i nisu toliko tužni, euforično se raduju. Navedeno neadekvatno, preterano emocionalno reagovanje kolerika, koje je nesrazmerno u odnosu na intenzitet emocionalnog nadražaja čijem su uticaju bili izloženi,  je i osnovno obeležje ovog tipa temperamenta.

Kolerici se najčešće opisuju kao vrlo aktivne, pokretljive, radoznale osobe sa viškom energije za različite stvari (pokretljivost se odnosi kako na mentalnu, tako i na fizičku pokretljivost), kao osobe koje vole takmičenja i svakovrsna dokazivanja i rado prihvataju izvršenje i najzahtevnijih zadataka u nekoj operaciji.

Koleričnom temperamentu odgovara atletski tip fizičke gradje, pa su, shodno tome, kolerici veoma često fizički razvijene i spremne osobe. Bez obzira na trenutno stanje fizičke kondicije uvek poseduje rezervu fizičke snage koja je u stalnoj pripravnosti da bude upotrebljena. Često, čak i kada ne izgledaju kao atlete umeju da iznenade svojom snagom i spretnim reagovanjem.

Sangvinični tip

Iz literature o sangviničnom temperamentu možemo saznati da ga karakterišu relativno brze emocionalne reakcije na, po pravilu, ne posebno snažne i trajne emocije. Naravno, pridev "ne posebno snažne" (slabije) emocije u ovom slučaju se odnosi na poredjenje sa emocionalnim reakcijama kolerika i melanholika. U poredjenju sa kolerikom, na primer, sangvinik je manje osetljiv i reaguje podjednako brzo, a u poredjenju sa melanholikom sangvinik je takodje manje osetljiv i još izrazitije brži u reakciji.

Sangviničan temperament karakterišu emocionalne reakcije koje su srazmerne, adekvatne emocionalnim nadražajima. Na snažne emocionalne nadražaje sangvinici reaguju snažnije, slabiji nadražaji kod njih proizvode slabije emocionalne reakcije. Ova adekvatnost u emocionalnom reagovanju pruža mogucnost za to da se reakcije sangvinika mogu predvideti jer su, kao što je rečeno, uvek srazmerne emocionalnim stimulansima. Predvidivost u emocionalnom reagovanju sangvinični temperament čini poželjnim i prijatnim.

O sangvinicima se često može pročitati da su skloni čestim promenama raspoloženja što je tačno, ali nedovoljno precizno. Naime, sangvinici lako menjaju raspoloženje kada za to postoje odgovarajući razlozi (uslovi). Ako razloga za promenu raspoloženja nema, njihovo raspoloženje će biti manje-više nepromenjeno i u toku dužeg vremenskog perioda. Konstatacija da "lako menjaju raspoloženje" se u slučaju sangvinika odnosi ponajviše na poredjenje sa flegmaticima i melanholicima. U poredjenju sa njima sangvinici, zaista, lakše i češće menjaju svoje raspoloženje. Sangvinici su, dakle, dobro i loše raspoloženi uvek sa razlogom, a kvalitet njihovog raspoloženja je uvek adekvatan objektivnim okolnostima kojima su izloženi.

Sangvinici su, po pravilu, prijatne i ležerne osobe, pristupačne i otvorene za sugestije i dobronamerne kritike, realistični, racionalni, umereno optimistični ili umereno pesimistični. Najčešće su aktivni i govorljivi.

Flegmatični tip

Emocionalne reakcije osoba sa flegmatičnim temperamentom su retke, spore i slabe, i to u odnosu na sve ostale tipove temperamenta. Flegmatici su slabo osetljive osobe koje svoje emocije teško ispoljavaju i u očima drugih uvek ostavljaju utisak neemotivnih ili nezainteresovanih, odsutnih ljudi. Flegmatični temperament je, moglo bi se reči, suprotan koleričnom. Kolerici su osetljivi i brzi u reakcijama, flegmatici su slabo osetljivi i spori. Flegmatici su mirne, pasivne, slabo pokretljive osobe.

Kao i u slučaju sangvinika i kod flegmatika je moguće predvideti emocionalno reagovanje i ponašanje

ličnosti koje je time uslovljeno. Kada je predvidljivost flegmatika u pitanju postoji, medjutim, i jedan interesantan paradoks. Naime, dok su za jedan broj ljudi flegmatici vrlo prijatne osobe, za druge su izuzetno iritirajući.

O flegmaticima se može pročitati da su skloni hedonizmu, robovanju sopstvenim fantazijama i željama i da su, uopšte uzev, slabe ličnosti.

Neke od nepoželjnih pratećih osobina ovog tipa temperamenta mogu biti odsustvo motivacije i inicijative, svakovrsna pasivnost i nedostatak želje za kompeticijom.

Melanholični tip

Melanholici su osobe sa intenzivnim i dugotrajnim osećanjima koja, suprotno od onoga sto bi se moglo očekivati, retko dovode do emocionalnog reagovanja. U tom smislu, melanholični tip temperamenta je, uslovno rečeno, suprotan sangviničnom. Dok sangvinici, uopšteno rečeno, brzo reaguju iako imaju emocije nižeg intenziteta, melanholici reaguju vrlo sporo iako imaju vrlo intenzivne emocije.

Melanholici su, očigledno, osobe okrenute sopstvenim predstavama o sebi, pa se, u tom smislu, za njih često kaže da kada reaguju, reaguju na ono što je usmereno ka sopstvenoj ličnosti. Zbog neprijatnih osećanja tuge i stalne zabrinutosti, koja kod melanholika preovladavaju, često nisu omiljene osobe u društvu.Još se opisuju i kao rigidne, izrazitije pesimistične, vrlo oprezne, sumnjičave i često nedruštvene i vrlo tihe osobe.

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

Teorija ličnosti       Transakcijska analiza kao teorija ličnosti

Transakcijska Analiza je cjelovita teorija ličnosti i socijalnog ponašanja koja podrazumijeva sustav metoda i tehnika za unapređenje osobnog funkcioniranja i ljudskih odnosa. Kao teorija ličnosti ona nudi strukturalni i funkcionalni model ličnosti s ego stanjima i načinom njihove upotrebe.Prema transakcijskoj analizi ličnost se sastoji od tri potpuno ravnopravna dijela od kojih svaki ima svoj izvor izgradnje i način primjene.Ta tri dijela nazivamo Roditelj, Odrasli i Dijete. Ego stanje Roditelj (R) je dio naše ličnosti koji se sastoji od ugrađenih i usvojenih vrijednosnih stavova, sudova a, u vezi s tim, osjećaja i mišljenja koja uvjetuju ponašanja, koja smo usvojili od naših roditelja, posvojitelja, te ostalih vanjskih izvora. Roditelj nas je naučio da moramo biti pošteni, radišni, pristojni jer ćemo tako biti prihvaćeni u društvu. U ego stanju Dijete (D) pohranjena su iskustva koja smo imali kao djeca. Iz ovog ego stanja proistječu ponašanja tipična za djecu i sponatane odrasle osobe. U Dijetetu je pohranjena naša kreativnost, mogućnost da se smijemo, zabavljamo, igramo i sl. Rastom i razvitkom logičkoga, operacionalnog mišljenja razvijamo ego stanje Odrasli (O). Odrasli testira realnost, procesuira podatke, funkcionira poput kompjutera kada organizira informacije, preispituje mogućnosti i donosi sudove. Početak razvoja odraslog je u najranijem djetinjstvu kada prvi put se pokušavamo ustati u sjedeći položaj iz našeg krevetića.Svaka osoba funkcionira iz sva tri ego stanja i sva tri ego stanja (pretpostavlja se) postoje strukturalno.

Teorija strouka je dio teorije motivacije i odgovara na to što ljude potiče i drži ih u aktivnostima i u odnosima. Strouk je jedinica prepoznavanja koja pokazuje da nas drugi vide i primjećuju. On može biti pozitivan i negativan ali uvijek je iskren i neophodan za kvalitetan ljudski život.

Ceo tekst: Uta.hr

Xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

KARAKTER

(grč. harakter=urezano, beleg, znak) 1.Izvorno obeležava ključno obeležje, svojstvo koje daje pečat

nekom predmetu, fenomenu ili organizmu. Najkraće, svojstvo koje čini "prirodu" svari ili bića (npr.

zemljišta, društva ili lisice). 2.Osoben sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionlano-

motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih, po kojem se ona razlikuje od svih drugih. Nekada je

teško pojam k. razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama ciklotimni

k./ličnost ili autoritarni k./ličnost). 3.U psihoanalizi u crtama ličnosti ovekovečen postojan metod ega za

rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata ličnosti. Za formiranje k. značajan je razvoj libida ( na

osnovu fiksacija formira se oralni, analni ili neki drugi k.). 4.U Adlerovoj (Adler) individualnoj psihologoji,

jedinstvena organizacija crta ličnosti koja izražava određen stav pojedinca prema svojoj okolini,

odnosno osoben način zadovoljavanja težnje za nadmoći, stečenog u ranom detinjstvu. Prema

socijalnim analitičarima, E.Fromu (Fromm) i K.Hornaj (Hornay), osnova za formiranje k. je u organizaciji

društva i interpersonalnim odnosima, a ne u organizaciji libida. 5.Po G. Olportu (Allport), pojam k. je

suvišan u psihologiji ličnosti, jer on nije deskriptivan, psihološki pojam, već normativan, etički

(predstavlja samo subjektivnu ocenu, vrednovanje procenjivača). 6.Kolokvijalno, visoko moralna ličnost,

čvrstih ubeđenja, koja se dosledno pridržava određenih principa. 7. Junak ili lik nekog književnog dela

(romana, drame, priče).

KOGNICIJA

(lat. cognitio=saznanje, znanje) Opšti pojam koji obuhvata različite saznajne funkcije, mehanizme i

procese (opažanje, mišljenje, pamćenje, zaključivanje, razumevanje, imaginacija, uviđanje, osvešćenje

itd.). Prema psihologiji moći, k. je jedna od tri osnovne kategorije mentalne moći, dok su druge dve

afekcija (emocije) i konacija (volja).

KOGNITIVNA PSIHOTERAPIJA

Vrsta psihoterapije čija je osnovna postavka da je za razumevanje i modifikovanje ponašanja osobe sa

poremećajem važno poznavati njena osnovna uverenja, način opažanja i tumačenja sveta. Od načina

na koji pojedinac opaža, interpretira i doživljava svet interpersonalnih odnosa, zavisi i njegovo iskustvo,

osećanje, mišljenje i ponašanje. Ako pojedinac opaža druge ljude kao značajne, dobre, vredne

poštovanja a sebe kao bezvrednog, rđavog i grešnog, onda će to na sasvim drugi način odrediti

njegovo iskustvo, emocije, uverenja, stavove, delanje i njegove simptome (npr.socijalna fobija,

depresija), nego nekog drugog, koji veruje da je on ispravan, plemenit a da su drugi zli, lukavi itd.(npr.

paranoja). Postupak psihoterapije je usmeren na to da pacijent izmeni svoje kognitivne sheme i da

realnije opaža svet, druge ljude i sebe samoga.

KOGNITIVNI RAZVOJ

Proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do

dostizanja zrelosti ili do kraja života. Proučavanje k.r. obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese,

stadijume u razvoju saznanja (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja itd.) i njihove efekte. U

savremenoj razvojnoj psihologiji, posebno obuhvatno, sistemtično i temeljno probleme k.r. izučavali su

Žan Pijaže (Piaget) i Lav Vigotksi, tvorci najpoznatijih teorija u ovoj oblasti (Pijažeova teorija k.r. i

Kulturno-istorijska teorija Vigotskog).

KOLEKTIVNO NESVESNO

Prema Karlu Gustavu Jungu (Jung), najstariji, najdublji i najuticajniji sistem psihe, koji predstavlja

duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka, datog u obliku urođenih predispozicija za određen način

čovekovog doživljavanja i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, k.n. je univerzalno i

transpersonalano, tj. nadlično. Svi ljudi bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju približno isto k.n.

Ono je urođena osnova i temelj celokupne nadgradnje ličnosti: njenog ličnog nesvesnog, ja, karaktera i

svih ostalih viših struktura i funkcija. K.n. ili rasno nesvesno kao nasleđena matrica celokupnog bitnog

ljudskog iskustva utisnuta je, u vidu tragova, u strukturu mozga, koji određuju naše opažanje, osećanje

i mišljenje i olakšavaju adaptaciju na svet u kojem smo rođeni. Ovo nadlično nesvesno može biti

opasno, iracionalno i destruktivno ako je zanemareno i neshvaćeno, ali se u njemu nalaze i mnoge

najviše vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade generacija predaka koje je vekovima

taloženo. Strukturu k.n. čine njegovi elementi – arhetipovi.

KOMPENZACIJA

(od lat. conpensatio=nadoknada, izravnanje, odšteta) 1.Prema A. Adleru (Adler), mehanizam

nadoknađivanja nekog (stvarnog ili fiktivnog) telesnog, psihičkog ili društvenog nedostatka ili

neadekvatnosti.

KOMPLEKS

(lat. complexus=složen, sastavljen od povezanih delova) 1. U dubinskoj psihologiji, složaj međusobno

povezanih svesnih i nesvesnih ideja, predstava, osećanja, misli i stavova grupisanih oko nekog

stožernog objekta (osobe, predmeta ili simbola) koji ima snažnu afektivnu vrednost za subjekta. K. u

izvesnoj meri remeti normalno mišljenje i ponašanje, a nekad dovodi i do patoloških poremećaja. Pojam

k. uveo je u psihologiju K.G. Jung (Jung) 1906, da bi objasnio neubičajene reakcije i odgovore

ispitanika na testu asocijacije reči. Po njemu, k. je konstelacija osećanja, opažaja i sećanja koja je deo

ličnog nesvesnog, a ima vlastito dinamičko dejstvo. Jung je opisao kompleks moći, autonomni

kompleks, ja-kompleks itd. A. Adler (Adler) je preuzeo taj pojam i dao mu važno mesto u svojoj

individualnoj psihologiji. Kompleks manje vrednosti u njegovoj teoriji je ključni pojam u objašnjenju

mnogih psiholoških i psihopatoloških pojava. Mada je smatrao da je koncept k. zloupotrebljavan i

neprecizan, Frojd (Freud) se ipak nije odrekao tog pojma. Po Frojdu, k. označava "afektivno snažne

misaone i interesne krugove" čije je dejstvo nesvesno. Njegov svakako najpoznatiji i jedan od

najznačajnijih pojmova je Edipov kompleks, ali on često spominje i kompleks kastracije, a ređe

kompleks oca i kompleks majke. Drugi psihoanalitičari, međutim, pronašli su čitavu seriju kompleksa,

koji svoja imena duguju junacima grčke mitologije i biblijskim ličnostima (npr. Antigonin k., Jokastin,

Kainov, Elektrin, Medejin k. itd.).

KOMPLEKSI

U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju

drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja

srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda

adloscencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima,

kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a

ne suštinskim. U slučaju obrazovanja k., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum

grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je

otkrio i opisao pet različitih podgrupa k.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i

pseudopojmovi.

KOMPLEKS

INFERIORNOSTI

> Kompleks manje vrednosti.

KOMPLEK

S MANJE

VREDNO

STI

Organizovan skup ideja, emocija i stavova vezanih za osećanje manje vrednosti koji, prema Adleru, na

patološki način određuje čovekovo mišljenje i delanje. Svaki čovek ima osećanje manje vrednosti i ono

ne deluje kao kompleks, sve dok ne postane preterano snažno, nerazumno i nekonstruktivno. Na

nastanak k.m.v. utiču: neke urođene telesne mane deteta (tlesna nerazvijenost, slabovidost, srčane

mane itd.) neadekvatno porodično vaspitanje (preterano maženje ili podsmevanje i ponižavanje deteta),

nizak socijalni status porodice (siromašni roditelji, roditelji alkoholičari ili kriminalci) ili nerazvijene

mentalne sposobnosti (inteligencija, verbalna ili numerička sposobnost). Posebna vrsta manifestacije

k.m.v. jeste muški protest.

K

O

M

P

L

E

K

S

M

O

Ć

I

K.G.Jung (Jung) ovim izrazom označava sveukupnost "onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da

ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede ja". Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i

individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli, osećanja). K.m., bez obzira o

kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.

KOMPLEK

S VIŠE

VREDNOS

TI

Po Alfredu Adleru (Adler), složaj emocionalno obojenih i uglavnom nesvesnih ideja, predstava i težnji koje su

organizovane oko središnje predstave sopstvene superiornosti, nadmoćnosti nad drugim ljudima. Ta, fizička,

intelektualna, socijalna ili moralna nadmoć obično je zamišljena, fiktivna. Osoba koja ima k.v.v. se, po pravilu,

boji da svoju umišljenu superiornost stavi na probu i zato nalazi bezbroj načina (fizička bolest, neuroza,

mucanje, povlačenje itd.) da izbegne bilo koji vid testiranja. Često je ponašanje koje odgovara k.v.v. (nadmeno,

agresivno, arogantno itd.) zapravo samo rezultat natkompenzacije potisnutog kompleksa manje vrednosti.

KOMPULZAIJ

(nlat. compulsio = primoravanje, prisiljavanje, prinuda) Prisilna, naizgled besmislena radnja koju

bolesnik, usled neodoljivo snažne potrebe, mora da vrši protiv svoje volje i moralnih uverenja, kako bi

se oslobodio strepnje ili osećanja krivice. Tako, recimo, neki sveštenik može imati kompulzivnu potrebu

da upravo u crkvi izvodi neke nepristojne pokrete i da izgovara bogohulne reči. Tipične kompulzivne

radnje su: prisilno pranje ruku, prisilno brojanje (prozora, bandera itd.), kucanje u drvo, dodirivanje

dugmeta, izgovaranje magijskih formula ili vršenje nekih ritualnih radnji (npr. prilikom oblačenja,

svlačenja, odlaska na spavanje, izlaska iz kuće itd.). Prisilne radnje usmerene su na to da na magijski

način obezbede zadovoljenje želja ili da ponište unazad neku opasnu ili "grešnu" misao ili akciju (pranje

ruku poništava zamišljenu, nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja ranije učinjenoga

odraz je regresije na magijsko mišljenje. Kompulzivni neurotičar se boji da, greškom, usled

neopreznosti, ne izgovori neku reč čije bi dejstvo moglo biti štetno. Psihoanalitički gledano, prisilne

radnje su izraz potisnutih agresivnih impulsa i, ujedno, odbrana od njih. Bihejvioristi, međutim, smatraju

da su to naučene slučajne radnje koje, usled toga što smanjuju anksioznost izazvanu opsesivnim

mislima, bivaju potkrepljene, i na taj način postaju ustaljene i otporne na gašenje.

KRIZA IDENTITETA

Po Eriku H. Eriksonu (Erikson), psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.) u

kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju identiteta.

K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osećanje ličnog

identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale probleme sa

samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne krize u

razvoju identiteta. Nije svaka k. i nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa

za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih

promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho –

socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od stupnjeva

razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi stadijum uvek je

izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson. Traganje za ličnim

identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa

različitim ulogama.

TALENAT

(lat. talentum=antička novčana jedinica) Natprosečno razvijena urođena specifična sposobnost (ili

grupa sposobnosti) koja se relativno rano javlja u ontogenezi i pojedincu omogućava brzo i lako

sticanje neke veštine (npr.vožnje automobila, crtanja, vajanja, sviranja klavira), kao i visoko postignuće

i veliki uspeh na dređenom polju (npr.planinarenje, streljaštvo, matematika, književnost, slikarstvo,

muzika). Razlikuje se od obdarenosti.

TEMPERAMENT

(lat. temperamentum=prava mera sastojaka mešavine) Sklop urođenih predispozicija za jačinu i način

emocionalnog doživljavanja i reagovanja. T. je deo ličnosti koji određuje učestalost, brzinu, intenzitet,

trajanje i kvalitet reakcije individue. Od njega zavisi koliko se lako i često neki pojedinac uzbuđuje,

koliko to dugo traje i kakav afektivni ton i kakve emocije (prijatnosti i vedrine ili neprijatnosti i tuge)

preovlađuju. T. je određen pretežno nasleđem i relativno teško se menja pod uticajem sredinskih

činilaca, kao što to pokazuju longitudinalne studije dece (od rođenja do adolescencije). T. je određen

telesnom konstitucijom i, posebno, građom i funkcionisanjem autonomnog nervnog sistema i

endokrinog sistema. Prva i najpoznatija teorija t. nastala je u antci, a formulisali su je začetnik medicine

Hipokrat (5.v.n.e.) i rimski lekar Galen (2.v.n.e.). Prema ovoj klasičnoj teoriji, u zavisnosti od toga koji

od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu, ispoljiće se jedan od četiri temperamenta: flegmatičan,

koleričan, melanholičan ili sangviničan. Značaj ove teorije i tipologije jeste u tome što je uočila važnost

hemije i konstitucije tela za emocionalno ponašanje i što je shema dovoljno opšta, elastična i otvorena

za različita, nova tumačenja. Tako, recimo u ovom veku ruski naučnik I.P.Pavlov prihvata antičk

četvoročlanu podelu temperamenta, ali je ne objašnjava telesnim sokovima, nego razlikom u načinu

funkcionisanja nervnog sistema (miran, neobuzdan, slab i živahan tip). Termin t. nekada se

upotrebljava u vrlo širokom značenju kao sinonim za karakter ili ličnost. U pridevskom obliku u

svakodnevnom govoru, izraz temperamentan koristi se u smislu strastan, živahan, vatren.

TEORIJA KOMUNIKACIJE

Teorijski i metodološki pristup u različitim oblastima (jezik, kibernetika, elektrotehnika, robotika, kultura,

folklor, umetnost, religija, psihologija, neurologija, sociologija itd.) koji zbivanja među mašinama,

životinjama, ljudima, kao i tvorevine ljudske delatnosti posmatra sa stanovišta razmene informacija, tj.

čija je paradigma komunikacija. Mada je t.k. nešto šira, često se poistovećuje sa >teorijom infomacija.

TERAPIJA

(grč. therapeja=negovanje, opsluživanje, lečenje) Postupak kojim se ublažavaju ili otklanjaju

poremećaji ili bolesna stanja organizma, tako da se vaspostavlja prethodno narušeno skladno,

normalno funkcionisanje ili izgubljeno stanje zdravlja. Ukoliko se leče samo simptomi, onda je to

simptomatska, a ako se ukljanjaju uzroci bolesti, onda je to kazualna t. Ako je lečenje usmereno

prevashodno na telesne bolesti i poremećaje koji imaju organske i fizičke uzročnike, onda se

upotrebljava izraz t., a ako su predmet lečenja psihofizički poremećaji psihogenog porekla i kada se

koriste psihološke metode lečenja, onda je reč o psihoterapiji, koja se skraćeno naziva t.

TIPOVI LIČNOSTI

Karakteristični obrasci, modeli ličnosti, koji služe za grubo razvrstavanje, prema nekim sličnim

osobinama, inače međusobno veoma različitih individua u svega nekoliko (obično, od dve osobe do

sedam-osam) kategorija. Jedna od najpoznatijih je Jungova (Jung) klasifikacija ljudi, prema orjentaciji

libida, u dve osnovne kategorije, introvertni i ekstravertni tip. Ali od zavisnosti od dominantnosti

određene psihičke funkcjie, mogu se razlikovati više podtipova, kao što su misaoni, intuitivni itd.

Šprangerova (Spranger) tipologija ljudi (ekonomski, teorijski, religiozni, politički itd.), na osnovu

vrednosnih orjentacija, nastala je racionalnim putem. U Krečmerovoj (Kretschmer) tipologiji ličnosti,

izgrađenoj na osnovu razlika u telesnoj konstituciji (asentički i piknički tip), razlikuje se ciklotimni i

shizotimni tip. U Šeldonovoj (Sheldon) tipologiji, prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili

ektomorfne komponente u telesnoj građi, razlikuju se viscerotonični, somatotonični i cerebrotonični tip

ličnosti. Nekada je teško pojam karaktera razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u

sintagmama, npr. tradicijom usmeren tip karakter/ličnosti, ciklotimni karakter/ličnosti ili autoritarni

karakter/ličnost.

Xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

TEMPERAMENT, KARAKTER, LIČNOST

Uobičajena praksa je da se psihološki opis neke osobe daje preko termina temperamenta, karaktera i ličnosti. Ova tri termina se nekada koriste u istom značenju, nekada se temperament i karakter tretiraju samo kao određeni aspekti ličnosti, ali ne postoji jasna podela koja bi ih precizno diferencirala.

Postoji veliki broj teorija ličnosti, ali nijedna do sada nije dala sveobuhvatno objašnjenje koje bi uključilo  sve aspekte koje pojam ličnosti u sebi nosi. Tako nijedna definicija pojma ličnosti koju daju različiti teoretičari nije potpuna, ali se većina slaže oko toga da je ličnost jedan od temeljnih pojmova psihologije kao nauke.

LičnostPod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan, konzistentan i trelativno

stabilan sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje. Može se reći da je ličnost sveobuhvatni pojam koji pretenduje da pojedinca objasni u celini. Ličnost je jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan, konzistentan i trelativno stabilan sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje. Ličnost je jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Temperament

Pod temperamentom se najčešće podrazumeva karakterističan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta. Najpoznatija je podela na 4 tipa temperamenta: sangviničan, flegmatičan, koleričan i melanholičan. Sangvinična osoba se odlikuje brzim, kratkotrajnim emocionalnim reakcijama, lako menja raspoloženje, sklona je optimizmu i vedra. Koleričan temperament ispoljava snažne emocije, impulsivnost i naprasitost i teško kontroliše afekte. Flegmatik reaguje retko, slabo izražava emocije, miran je i staložen bez naglih promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju. Melanholični temperament ima retke ali izuzetno intenzivne emotivne reakcije, koje dugo traju. Ima tendenciju ka negativnim emocijama, osećaju tuge i zabrinutosti.

Ova podela, iako nedovoljno osetljiva na sve moguće varijacije ljudskog reagovanja, doro predstavlja osnovne dimenzije po kojima se može pratiti emocionalno reagovanje ljudi. Obično se tvrdi da je temperament urođena karakteristika koja persistira tokom života osobe i boji sva njena stečena iskustva. Razlike u temperamentu kod ljudi se objašnjavaju razlikama u organizaciji rada nervnog sistema. Ipak, postoje i oni koji se neće složiti sa idejom da je temperament nepromenljiva instanca u ljudskom funkcionisanju, a to su uglavnom zagovornici teorija učenja, koji često pokušavaju da dokažu kako se određenim načinima treninga, može uticati čak i na promenu toka funkcionisanja autonomnih bioloških funkcija organizma.

Temperament je karakterističan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta.

Karakter

Pojam karaktera se pojavljuje u okviru mnogih teorija ličnosti, bilo kao osnovni ili prateći pojam u objašnjenju individualnog reagovanja pojedinca. Podrazumeva se da je karakter spoj različitih osobina nekog pojedinca koji daje celovitu sliku te osobe, ali ono oko čega se različiti teoretičari ne slažu jeste koje vrste osobina se smatraju karakternim osobinama. Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u strukturi ličnosti, motivacionih, moralnih ili  konativnih. Nekada se ovaj pojam upotrebljava u još užem značenju, kao spremnost čoveka da se ponaša u skladu sa moralnim normama.  (“Dobar ili loš” karakter u svakodnevnom značenju se prevodi kao moralan ili nemoralan čovek). Psihoanalitičar Vilhelm Rajh podrazumeva pod karakterom naviknute načine odnošenja organizma prema unutrašnjem i spoljašnjem svetu. To je tipičan način na koji osoba opaža i doživljava unutrašnju i spoljašnju stvarnost, načina na koji reaguje na nju, na koji se brani od te stvarnosti, izlazi na kraj sa problemim života...

Tipologije karakteraOno što je zjedničko svim teoretičarima koji su koristili pojam karaktera jeste uvođenje tipologije-svrstavanja ljudi

u tipove karaktera. Karakteristika tipologija jeste da su dovoljno rastegljive da se u njima može prepoznati veliki broj ljudi, ali isto tako i da su neprecizne, nekada suviše neodređene i da nemaju univerzalno važenje. Ideja koja leži u osnovi ovih tipologija je da određene osobine uvek idu zajedno, što se često pokazuje kao nedovoljno dosledna zakonitost. Ipak, neki autori su, i pored manjkavosti i kritika, zadržali svoje tipologije kao zgodne načine da veliki broj ljudi podele u relativno mali broj karakterističnih modela preko kojih će ih opisati.

Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u strukturi ličnosti

Da li ličnost i karakter postoje?

Svi ovi termini, a poseban karakter i ličnost, ukazuju na opštu ljudsku potrebu da se razume pojedinac, objasne njegovi postupci  i predvidi ponašanje. Ovo važi koliko za razumevanje ljudi oko nas, tako i za razumevanje nas samih. Bez pojmova ličnosti i karaktera ne bismo mogli da predvidimo ponašanje osobe. Kada osobu procenimo kao određenu ličnost, sa svojim relativno stabilnim osobinama, onda možemo, relativno izvvesno, da predvidimo i njegovo buduće ponašanje.

Postoje i druga gledišta koja poriču opravdanost postojanja takvih pojmova kao što su ličnost i karakter. Oni su  skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i idu čak dotle da tvrde kako ničije ponašanje ne

možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti, posebno kada se radi o situacijama u kojima se osoba po prvi put našla. Umesto toga, oni ukazuju da je ljudsko ponašanje neodvojivo vezano za socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione uslove i da se bez ostatka može objasniti ovim faktorima.

Dakle, oni smatraju karakter i ličnost bespotrebnim, čak pogrešnim načinima interpretiranja nečijeg ponašanja. Čovek je socijalno biće, njegove reakcije su uvek reakcije na određenu vrstu stimulacije koja ima socijalno značenje. Iako se običnom posmatraču može činiti da su karakter i ličnost toliko očigledne determinante svakog pojedinca, to je samo pogrešna direkcija u načinu razmišljanja. Postupci se bez ostatka mogu objasniti specifičnim sklopom spoljašnjih okolnosti i uticaja koji one imaju na pojedinca. Da je to tako, govori i evidencija da se niko zaista ne ponaša potpuno dosledno nekoj crti koju mu zagovornici teorija ličnosti pripisuju. Niko nije u svakoj situaciji moralan, ili odgovoran, ili pak brz ili spor. Izuzeci su upravo ono na čemu takve teorije padaju, i gde se postupci ne mogu objasniti nikako drugačije nego u terminima situacionih varijabli.

Postoje i gledišta koja poriču opravdanost postojanja pojmova ličnosti i karaktera. Ničije ponašanje ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti. Oni su  skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i ukazuju da je ponašanje neodvojivo vezano za socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione varijable.

Potreba za predvidljivošćuIpak ovo mišljenje, pored toga što većini laika ne izgleda blisko, takođe nije prihvatljivo za većinu

istraživača iz ove oblasti. Međutim, nedostatak opšteprihvaćene i sveobuhvatne teorije ličnosti, pa čak i nejedinstven stav oko definisanja osnovnih pojmova i dalje su najslabije tačke u oblasti psihologije ličnosti.

Ostavljajući ubeđenja o pravoj prirodi ličnosti po strani, i dalje postoje vrlo pragmatični razlozi zbog kojih priča o ličnosti pa i karakterološke tipologije imaju smisla. Zamislimo svet u kome nemamo ama baš nikakvu ideju o tome kako će se stvari odvijati. Najveći deo vremena čovek je upućen na socijalna zbivanja u svom okruženju, a u tom smislu i na sebe kao učesnika tih zbivanja.  U svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije, osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i izgubljeno. Situacione varijable koje su najčešće van kontrole pojedinca, a često i teško opazive iz ugla učesnika, nisu dobar marker izvesnosti na koje bi čovek mogao da se osloni.

Str.2-3

Ličnost protiv haosa

Dakle, ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, već i bazična ljudska potreba. Iako moramo uzeti u obzir da čak i kada mislimo da nekog zaista dobro poznajemo, možemo da budemo iznenađeni nekom reakcijom koju nismo predvideli, to ipak stvara nemerljivo manju tenziju od pomisli da se iznenadimo svaki put kada se nešto dogodi. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar reakcija od kojih nikada neće odstupiti. Ali to niko ni ne tvrdi. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno velika verovatnoća perdviđanja ponašanja. Takođe, iako postoji beskonačno veliki broj različitih situacija u kojima se neka osoba može naći, u praksi pojedinac ima relativno ograničen broj iskustava u kojima svakodnevno cirkuliše, pa su zato i ekstremna odstupanja u ponašanju retkost.

Ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, već i bazna ljudska potreba. U svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije, osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i izgubljeno. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar reakcija od kojih nikada neće odstupiti. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno velika verovatnoća perdviđaja ponašanja

DOPRINOSI PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

Prva istraživanja karaktera pojavila su se na samom početku razvoja eksperimentalne psihologije i psihološke nauke uopšte. To su bile studije koje su proučavale fenomen individualnih razlika u vremenu reagovanja na stimuluse kod različitih ljudi. Te razlike su se pripisivale osobenostima pojedinaca koje su jednim imenom nazivane karakterom. Karakter je tom smislu predstavljao uobičajeni termin za ono što bi večina psihologa danas nazvala ličnošću.

Merenja osobina ličnosti Istraživanja u domenu ličnosti koja su rađena u okviru kliničke prakse, u psihijatrijskim ustanovama, od

strane lekara koji su ujedno bili i prvi psihoterapeuti, imaju i danas značajan uticaj na istraživače iz ove oblasti. Prema Džemsu, na primer, osobe se mogu okarakterisati po tome kako njihova svest bira sa kojim iskustvima spoljašnjeg sveta će se uhvatiti u koštac, a koja će odbaciti.

Ubrzo su istraživači došli na ideju da se osobine ličnosti mogu meriti i počela je da se razvija psihometrijska tradicija merenja individualnih razlika. Ponašanja, sklonosti, temperament, sposobnosti itd. postale su teme mnogobrojnih testova - inventara ličnosti koji su nastajali kao rezultat ovih istraživanja. Jedan od njih je i Vudvortov inventar koji je postao i model za kasnije testove ovog tipa.

Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život individue predstavljen kao preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život individue predstavljen kao preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Jungova teorija introvertnosti i estrovertnosti je pokrenula nove pravce za opisivanje normalnih tipova ličnosti. Teorije koje se baziraju na tipologijama i pokušaju da se  ljudi podele u određeni broj kategorija vuku svoje korene još iz frenologije i fiziognomije - disciplina koje su pokušavale da nađu vezu između fizičkih karakteristika ljudi i njihovog karaktera. Sa druge strane, tu je i tradicija geštalt psihologa koji su pitanjima ličnosti pristupali sa stanovišta celovitosti i nedeljivosti strukture koja predstavlja ishodište individualnog funkcionisanja svakog pojedinca.

Kasnije, u radovima Olporta i Vernona, traga se za grupama crta koje se javljaju zajedno, umesto dotadašnje prakse da se ljudi grupišu unutar samo jedne klasifikacije. Ličnost se zapravo našla u centru pažnje psihologa, možda i najviše zahvaljujući uticaju Olporta, koji je ovoj temi izborio status legitimne psihološke discipline. Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini.

Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini. 

Pokret humanističke psihologije, posebno kroz uticaj Maslova, naglašavao je ličnu potrebu za samoaktualizacijom, suprotno koncepcijama o biološkoj determinisanosti ponašanja.

Pojavljivanje bihejvioralne psihologije značajno je skrenulo pažnju na sredinske uticaje u oblikovanju ponašanja. Bihejvioristi su propagirali ideju da ljudi učenjem formiraju svoje uobičajene obrasce ponašanja, kao i da ih, takođe učenjem, mogu menjati.

Testovi ličnosti

Različita teorijska gledišta su  pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom testova koji se koriste za ispitivanje strukture ličnosti. Značajan doprinos istraživanju ličnosti predstavlja uvođenje projektivnih testova kakav je  test tematske apercepcije (TAT) koji se sastoji od slika sa nedovoljno ekspliciranim značenjem, koji dopušta lično osmišljavanje, a time i projektovanje ličnosti ispitanika u te slike. Druga projektivna tenika, Rošarhov test, sastoji se od niza mrlja u kojima ispitanici prepoznaju određena značenja u skladu sa organizacijom svoje ličnosti. 

Različita teorijska gledišta su  pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom testova koji se koriste za ispitivanje strukture ličnosti.

Značajno je i pojavljivanje ne malog broja objektivnih testova kakav je npr. Minesota multifazični inventar ličnosti (MMPI) koji  je sastavljen od velikog broja tvrdnji i veoma je korišćen u oblasti dijagnostikovanja psiholoških poremećaja.

Tu je zatim EPQ, Ajzenkova skala eketroverzije-introverzije, neuroticizma i psihoticizma, kao i  5-faktorski model koji obuhvata ispitivanje dimenzija: otvorenosti, savesnosti, ekstraverzije, prijatnosti i emocionalne stabilnosti . Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi.

Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti

    Pitanje da li je ličnost nešto stečeno ili urođeno, kao i da li je nešto osnovno i stabilno ili promenljivo i

prolazno često je dovodila do kritika samih pojmova kao što su tip, karakter, crta ličnosti. Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi. Ne samo da nije postojala vodeća teorija u toj oblasti, već ni dovoljno prihvatljiva opšta definicija pojma ličnosti. Ipak

sve ovo nije sprečilo istraživaće i teoretičare da se ovom temom bave. Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti, a to uverenje ne napušta ni istraživače ličnosti i pored očiglednih teškoća na koje nailaze kada je ova tema u pitanju.

                                                                                                    Ana Gvozdić

Karakter kao zaštitni oklop

Karakter  je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se ona nađe u sličnim situacijama.

Karakter  je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se ona nađe u sličnim situacijama. Međutim, ta trajnost u reagovanju može se objasniti na različite načine. To što se neko u opasnoj situaciji povlači, dok se drugi u istoj situaciji bori, posledica je njihovog različitog načina odbrane od opasnosti, ili možemo reći razlika u karakteru. Ovu odbrambenu ulogu karaktera u suočavanjima sa opasnostima koje egu prete kako iz spoljašnjeg sveta, tako i iz unutrašnjeg psihičkog sveta, naglašavao je u svojim delima Rajh. Upravo zbog značaja ove odbrambene uloge karaktera u psihičkom sistemu, Rajh je uveo termin karakternog oklopa. Karakter kao zaštita ali i ograničenje

Ovaj termin oklop, kao i termin oklopljavanje koji se odnosi na način nastanka samog karaktera, sa pravom podseća kako na zaštitu, tako i na zatvorenost. Iako karakter pretstavlja zaštitu od opasnosti, on ujedno i sužava repertoar mogućih reakcija koje ugrožena osoba može da preduzme. Što je oklopljavanje jače, to je manji broj različitih varijacija za uspostavljanje kontakta sa spoljašnjim svetom. Zbog toga osobe sa jakim oklopljavanjem često deluju rigidno i ukočeno. Ipak, nesloboda u ponašanju ne mora se uvek manifestovati kroz ukočenost i rigidnost. Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti vrsta odbrane i predstavljati samo karakterni oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa teskobom koju oseća. Postoje različite vrste karakternih odbrana, od koketnosti preko preterane uljudnosti do rigidnosti i krajnje zatvorenosti osobe. Ove različite odbrane specifične su za različite karaktere, ali pre detaljnijeg objašnjenja njihovih specifičnosti i uloge u psihičkom životu, zadržaćemo se na samom načinu oblikovanja karaktera.

Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti vrsta odbrane i predstavljati samo karakterni oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa teskobom koju oseća. Postoje različite vrste karakternih odbrana, od koketnosti preko preterane uljudnosti do rigidnosti i krajnje zatvorenosti osobe.

Kako nastaje karakterno oklopljavanje?

Potiskivanje nagonaPrve karakterne odbrane javljaju se već u ranom detinjstvu, onda kada se dete suoči sa prvim zabranama

tj. kada se realnost suprotstavi njegovim prohtevima. Frustracije u doba ranog detinjstva su neizbežne, jer sve za šta dete u prvim godinama života zna jesu njegovi nagoni i želja za neposrednim zadovoljenjem istih. Kako ne postoje uslovi u kojima bi svi nagoni bili zadovoljeni, frustracija je neibežna. Ipak, način na koji će dete reagovati na ova osujećenja razlikuju se od deteta do deteta, u zavisnosti od njegovih već izgrađenih obrazaca ponašanja, odnosa sa okolinom, i ponajviše odnosa roditelja prema njemu.

Karakter se, dakle, formira kada dođe do sukoba između detetovih potreba  -  nagona i reakcija sredine. Dete uči kako da suzbije svoje potrebe i nagone koji nisu prihvaćeni, koji su osujećeni, kažnjeni...i stvara uhodane načine reagovanja koji će smanjiti sukobe sa sredinom i napetost koja se zbog toga javlja u detetu. Jedan od ranih sukoba koji znatno utiču na oblikovanja karaktera jeste, po Rajhu, sukob između genitalnih incestnih želja prema roditelju suprotnog pola i nemogućnosti njihovog zadovoljenja u edipalnoj fazi razvoja. Način na koji će se prevazići edipov kompleks u detinjstvu predstavlja osnovu na kojoj će se kasnije temeljiti karakter. Ono što se dešava u ovom periodu, usled jakog straha od kazne koji

dete oseća, jeste potiskivanje nagona. Međutim, kako bi nagoni ostali potisnuti i sam ego se mora promeniti. Upravo ta prva promena ega u cilju njegovog jačanja kako bi potiskivanje bilo trajno, predstavlja početak oblikovanja karaktera. Upravo se u egu oblikuje karakter, tu gde je potrebno uskladiti različite zahteve unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta individue. U ovom trenutku dolazi do oklopljavanja ega kako bi se zaštitio od potisnutih nagona koji prete da ponovo isplivaju na površinu, ali i od kazne koja preti u slučaju da se nagoni oslobode. Potiskivanje nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane okruženja stvara novu karakternu crtu koja postaje deo ega te se nakon toga za to potiskivanje više ne mora trošiti energija. Ovaj opis nastanka karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku funkciju, odnosno već spomenutu zaštitu kako od spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje tenzije.

Potiskivanje nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane okruženja stvara novu karakternu crtu koja postaje deo ega, te se nakon toga za to potiskivanje više ne mora trošiti energija. Ovaj opis nastanka karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku funkciju, odnosno već spomenutu zaštitu kako od spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje tenzije.Balansiranje između nagona i ograničenja

Spoljašnja opasnost, odnosno zabrana koja se detetu nameće, zapravo je početni razlog formiranja karakterne odbrane, ali nakon toga, kad se karakterna crta ustali, ona i dalje nastavlja da deluje i to sve više u cilju zaštite od unutrašnje tenzije. Sa odrastanjem sve je manje realnih spoljašnjih opasnosti od kojih se osoba mora braniti, ali ostaju u osobi potisnuti nagoni koje osoba još uvek ne sme da oslobodi i uglavnom ih nije ni svesna. Rajh navodi primer razvoja civilizacije čiji put možemo uporediti sa već opisanim. U savremenom svetu sve je manje realnih opasnosti od kojih se osoba mora braniti, ali cena ovako uređenog društva jeste nesloboda nagonskog života. Što se čovek više trudi da doprinese očuvanju društvenog poretka i na taj način izbegne realnu opasnost spoljašnjeg sveta, to će više energije ulagati u potiskivanje unutrašnjih nagona. Dobro je poznato da životinje ne sputavaju svoje nagone, ali isto tako i da su stalno izložene realnim opasnostima iz okruženja. Iz ovoga se može zaključiti da je tajna zdravog, ili kako ga Rajh naziva genitalnog karaktera, u balansu između zadovoljenja unutrašnjih nagona i istovremenog poštovanja spoljašnjih ograničenja. Genitalni karakter je ideal kome treba težiti, on je suprotnost neurotskom karakteru.

Tajna zdravog karaktera je u balansu između zadovoljenja unutrašnjih nagona i istovremenog poštovanja spoljašnjih ograničenja.Genitalni i neurotski karakter

Pri poređenju ovih karaktera treba imati na umu dva krajnja pola izmedju kojih se nalazi niz prelaznih slučajeva. Ako bismo pokušali da ih prikažemo na najjednostavniji način, možemo reći da je za prvi tip je karakteristična sposobnost da se radi i voli, dok drugi tip ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih troši najveći deo svoje energije, koju sa druge strane genitalni karakter ulaže u ljubav i rad.

Razlika između genitalnog i neurotskog karaktera: za prvi tip je karakteristična sposobnost da se radi i voli, dok drugi tip ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih troši najveći deo svoje energije, koju sa druge strane genitalni karakter ulaže u ljubav i rad.

Frustracija nagona i oblikovanje karakteraPre nego da opišemo neke tipične primere neurotskog karaktera, navešćemo još nekoliko bitnih faktora

koji određuju način razrešenja edipovog kompleksa (prelazak sa incestualnih seksualnih potreba prema roditelju istog pola na takva interesovanja za druge osobe suprotnog pola) pa time i samo oblikovanje karaktera kod deteta.

Trenutak u kome dolazi do frustracije nagona u velikoj meri određuje dalje oblikovanje karaktera. Ukoliko do toga dođe na samom početku javljanja nagona, dok je on još uvek slab, potiskivanje će biti toliko uspešno da skoro da neće ni ostati energije za ostale aktivnosti. To se često vidi kod dece koja nemaju energije za rad u školi. U drugom slučaju, kada do frustracije dođe onda kada se nagon već razvio i kada je u punoj snazi, potiskivanje neće biti tako uspešno. Umesto potiskivanja će se u tom slučaju javiti jak osećaj krivice jer postoji zahtev za potiskivanjem nagona, ali je to već nemoguće s obzirom na snagu koju je razvio. Na ovaj način, pokušajem potiskivanja nagona kada su oni na vrhuncu, razvija se impulsivna ličnost.

Pored trenutka u kome se javlja frustracija od značaja je i ko je osoba koja frustrira, kako njen karakter, tako i pol. Već je dobro poznato da su, iz kulturno uslovljenih ili dubljih nesvesnih razloga, očevi popustljiviji prema ćerkama, dok su majke popustljivije prema sinovima. Ipak, to ne mora biti slučaj. Postoje jake, dominantne i frustrirajuće majke koje su takve i prema muškoj deci. Dečak će se u tim uslovima identifikovati sa majkom i razviti faličko narcistički ili pak pasivno feminin karakter. Ovaj poslednji, pasivno femini karakter, može se ipak razviti kod dečaka i usled strogosti oca. U tom slučaju će dete odbranu od frustracije naći u identifikaciji sa majkom. Sa druge strane, strog otac će teško kod devojčice uticati na ovakvo oblikovanje karaktera. Sitacija će kod ženske dece zapravo biti obrnuta. Upravo će blag otac pre doprineti pasivnom karakteru kod devojčice. U obrnutom slučaju, tj ukoliko devojčice odrasta uz strogog i krutog oca, njena priroda postaće više maskulina pa će se stvoriti kod nje čvrst muški karakter. Ova vrsta karaktera biće kod nje odbrana protiv nežnih stavova koje je imala prema ocu, a koje je morala da potisne zbog njegove strogosti. Iz prikazanog vidimo koliko je pol deteta kao i roditelja od značaja za oblikovanje karaktera. Naveli smo neke primere karaktera kao što su pasivno feminini,narcistični i agresivni. U sledećem delu ćemo neke od njih detaljnije prikazati.

Str. 4

Tipovi neurotičnog karakteraHisterični karakterOvaj tip karaktera se veoma lako prepoznaje po sklonosti ka koketiranju i zavodljivom ponašanju. U načinu

govora, hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena koketerija. Oni takođe deluju veoma opušteno i lako ih je uzbuditi. U vezama sklone su detinjastom ponašanju. Ipak, ono po čemu se najupadljivije razlikuju od karaktera koji nije neurotski jeste činjenica da, iako deluje kao da im je jedini cilj da zavedu drugu osobu, čim se tome zaista približe oni će pobeći. Prava funkcija njihovog zavodljivog ponašanja zapravo nije zavođenje, jer one od toga beže. Ovo specifično ponašanje im zapravo služi samo za ispitivanje okruženja ne bi li videli da li negde vreba opasnost od toga da budu zavedene. Naravno, pravi podsticaji ovog ponašanja su van svesti, tako da oni odbijaju ovakve interpretacije po kojima je seksualno ponašanje samo odbrana od seksualnosti. Ono od čega osobe sa ovako oblikovanim karakterom trpe jeste prevelika polna napetost. Energija nije istrošena u seksualnom aktu tako da se ista koristi za pokretanje koketnog ponašanja. Ovakav poremećaj je posledica fiksacije u periodu falusne faze (velika zainteresovanost za svoj polni organ uz osećanje moći. Obično oko pete godine deteta)), kada je zbog edipovog kompleksa došlo do potiskivanja nagona. Ipak, oni su nastavili da postoje i stvaraju pritisak koji osobu navodi da opisane oblike ponašanja, ali je ujedno i sprečava da doživi pravo genitalno zadovoljenje.

Hiasterični karakter se prepoznaje po sklonosti ka koketiranju i zavodljivom ponašanju. U načinu govora, hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena koketerija. U vezama sklone su detinjastom ponašanju.  Iako deluje kao da im je jedini cilj da zavedu drugu osobu, čim se tome zaista približe oni će pobeći.

Prisilni karakterOvo je najtemeljnije izučavan tip karaktera. Prepoznaje se po uzdržanosti, kako u osećanjima tako i

u celokupnom stavu. Ova uzdržanost, koju možemo uporediti i sa hladnokrvnošću, posledica je izraženog nepoverenja i  sumnjičavosti. Ono po čemu se takođe  ističe jeste izuzetno izražen smisao za red. Haos i neorganizacija su nešto što ovaj tip ne podnosi. Ovo može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko osoba obavlja posao koji zahteva rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju slučajeva će predtstavljati problem, jer se težnja ka redu i rigidnost odnose ne samo na praktično delovanje, već i na misaone procese pa će svaka situacija koja zahteva fleksibilnost ili kreativnost biti ujedno i problematična i frustrirajuća. Još jedna značajna crta jeste štedljivost koju prati sklonost ka sakupljanju stvari. Bitno je uvideti da su sve ove crte karakteristične za prisilni karakter, te da samo na osnovu jedne od njih ne možemo kategorizovati osobu u ovaj tip.

Prisilni karakter prepoznaje se po uzdržanosti, kako u osećanjima, tako i u celokupnom stavu. Ono po čemu se takođe  ističe jeste izuzetno izražen smisao za red, štedljivost, sklonost ka sakupljanju stvari, neodlučnost, sumnja i nepoverenje. Ovo može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko osoba obavlja posao koji zahteva rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju slučajeva će predstavljati problem.

Ove karatkeristike najvećim delom su nastale na osnovu reakcijskih formacija kojim se dete branilo od strogih zahteva roditelja u periodu privikavanja na čistoću. Ukoliko strogi roditelji zahtevaju od deteta usvajanje navike na čistoću i onda kada ono za to još nije spremno, dete će se podvrći krajnjem samonadzoru. Rigidnost, traženje reda i ostale karakteristike koje smo naveli posledica su fiksiranosti u ovom periodu. Ipak, dete će nastaviti razvoj ka genitalnooj fazi, ali će onda suočeno sa kastracionom anksioznošću regradirati upravo na ovaj period privikavanja na čistoću. Zbog toga se njegova genitalnost nikada neće u potpunosti razviti,i svako zadovoljstvo crpeće upravo iz ovih analnih fiksacija.

Faličko narcistički karakter

Osobe sa ovakvim tipom karakternog okloplovljavanja najlakše je pomešati sa genitalnim karakterom. One deluju veoma samopouzdano, odlučno i energično. Često su na istaknutim vodećim pozicijama ili su uspešne atlete, piloti ili inženjeri. Nema infantilnog ponašanja kao kod drugih oblika karaktera. Ipak, njihova preduzimljivost i energičnost imaju samo funkciju kompenzacije i upravo to ih odvaja od genitalnog karaktera. Period u detinjstvu na kome su oni ostali jeste period samog početka falusne faze, onaj trenutak kada se otkruva falus kao simbol moći, a napušta analna faza. Ukoliko u tom trenutku dođe do značajne frustracije od strane roditelja (kod ovog tipa radi se od osujećenju od strane majke kada je u pitanju dečak, odnosno oca kada je u pitanju devojčica) dete će svoj celokupni ego poistovetiti sa falusom. Zbog toga se ovaj tip karaktera naziva falusno narcistički, jer je zapravo svaki njihov potez pokušaj demonstracije falusne moći.

Mazohistički karakter

Analiza ovog  karaktera je otvorila jednu još dublju raspravu. Rajh je ukazao na nelogičnost Frojdove postavke o želji sa samouništenjem, jer kao on tvrdi, ukoliko je osnovni zakon psihičkog funkcionisanja načelo zadovoljstva, onda samouništenje mora biti posledica preokretanja nagona za zadovoljstvom, a ne samostalni urođeni nagon. Ukoliko prihvatimo postavku o načelu zadovoljstva, mazohizam ne možemo objašnjavati samo željom za patnjom.

Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako da se mogu opustiti, a da ne budem kriv!’.       Analiza slučajeva mazohističkog karaktera pokazala je da je, kao i kod ostalih neurotskih karaktera, ponašanje osobe vođeno ne željom već strahom. U ovom slučaju radi se o izrazitom strahu od zadovoljstva. Želja za genitalnim zadovoljenjem u detinjstvu je kod ovih osoba bila isuviše zastrašujuća, odnosno sa sobom je povlačila i veoma jak strah od kazne. Kako u ovom  periodu taj strah nije prevaziđen, oni se ni kao odrasli ne mogu opustiti i prepustiti zadovoljstvu bez straha od kazne, te im je zbog toga potreban dominantni sadista koji će preuzeti odgovornost i spasiti ih kazne ukoliko se opuste. Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako da se mogu opustiti, a da ne budem kriv!’.

Inače, otvorena želja za batinanjem ili primanjem nekih drugih fizičkih povreda nije jedina forma mazohističkog ponašanja. Kažnjavanje može biti i psihičko i često je teško prepoznati da se radi o mazohizmu jer se isti sakriva pod određenom maskom. Ono što se u svakom slučaju ne može sakriti, a sreće se kod svih mazohističkih karaktera, jeste izražen osećaj patnje zbog koga su skloni čestim žalbama, zatim nezgrapnost u nastupu prema drugima kao i izražena netaktičnost u odnosima. Pored sklonosti ka samopovređivanju sreće se i sklonost ka samounižavanju koja se često naziva moralni mazohizam.

                                                                       Dragana Miletić

XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXX

Na našim sajtovima možete pronaci sve bilo da je to seminarski, diplomski ili maturski rad, powerpoint prezentacija i drugi

edukativni materijal. Za razliku od ostalih mi vam pružamo da pogledate svaki rad njegov sadržaj i prve tri strane tako da možete

tacno da odaberete ono sto vam u potpunosti odgovara. U našoj bazi se nalaze gotovi seminarski,diplomski i maturski

radovi koji možete skinuti i uz njihovu pomoc napraviti jedinistven i unikatan rad. Ako u bazi ne nadjete rad koji Vam je

potreban, u svakom momentu mozete naruciti da se izradi novi unikatan seminarski ili neki drugi rad na linku novi radovi. Sva

pitanja i odgovore možete dobiti na našem forumu. Za bilo koji vid saradnje ili reklamiranja mozete nas kontaktirati na

office@seminarski-rad.com

WWW.SEMINARSKI-RAD.COM

WWW.DIPLOMSKI-RAD.COM

WWW.MATURSKI-RAD.COM

Pregled teme :

☼ Psihologija je naučna disciplina koja sistematski proučava i objašnjava psihički život čoveka.

Psihički život obuhvata:

1. Psihičke procese /funkcije/ (osnovne vidove psihičke aktivnosti). Psihički procesi mogu biti:

• saznajni (kongitivni) – opažanje, pamćenje, zaboravljanje i sl

• emocionalni (afektni) – složena i jednostavna osećanja

• motivaciono-voljni (konativni) – proces odlučivanja, akciono usmereno ponašanje i sl.

2. Psihičke osobine /dispozicije/ (relativno trajne neuromentalne odrednice naših doživljaja i našeg ponašanja, kao što su

sposobnosti interesovanja, crte ličnosti, temperament, karakter i sl. Postoje dve vrste pojava pomoću kojih psihologija proučava

psihički život čoveka:

• Postupci kao reakcije pojedinca, koje mogu opažati ostali ljudi, tj. manifestovano ponašanje ljudi koje je moguće objektivno

posmatrati

• Sadržaji svesti ljudi, tj. unutar nje neposredno spoznavanje , koje imamo mi sami i koje imaju i drugi ljudi

Predmet psihologije:

Naučno proučavanje psihičkih osobina i procesa na osnovu posmatranja spoljašnjeg ponašanja ljudi i na osnovu njihove svesti o

sopstvenim doživljajima.

Zadatak psihologije:

• Teorijski: naučno sagledavanje karakteristika i zakonitosti psihičkog života.

• Praktični: korisna primena rezultata psihičkog istraživanja u mnogim oblastima ljudskih aktivnosti.

Pravci u psihologiji:

• Strukturalistička psihologija – proučava karakteristike oseta kao elemenata svesti

• Geštalt psihologija – proučava opažaje i ustanovljava da se neposredno iskustvo ne sastoji iz jednostavnih elemenata već iz

celine koju ti elementi čine

• Funkcionalistička psihologija – proučava psihičke procese

• Psihoanaliza – proučava urodjene instikte i potisnute želje

• Bihejvioristička psihologija – proučava reakcije organizma na draži

GRANE PSIHOLOGIJE

***Teorijske***

1. Opšta psihologija (generalna, sistematska) – psihološka disciplina koja sistematski proučava zakonitosti javljanja, toka i

ispoljavanja psiholoških pojava. Koristi eksperimentalni i analitički pristup.

2. Razvojna psihologija (generička) – bavi se problemima psihičkog razvoja živih bića u toku evolucije, kao i u toku životnog

veka pojedinca tj. promenama koje nastaju u različitim periodima života.

3. Psihologija ličnosti – proučava psihofizičku i psihosocijalnu celinu pojedinca. Insistira na sličnostima i razlikama izmedju

pojedinaca.

4. Socijalna psihologija – bavi se prirodom uticaja socijalne sredine na psihičke funkcije i na čovekovu ličnost u celini, takodje se

bavi psihološkim zbivanjem (komuniciranjem, odlučivanjem...)

5. Psihopatologija – bavi se proučavanjem društvenih poremećaja (poremećaji odredjenih mentalnih funkcija – opažanja,

pamčenja, mišljenja, emocija...; zatim izučava kakve uticaje imaju organski i socijalni faktori i kakve su posledice ua pojedinca i

njegovu socijalnu sredinu)

6. Psihometrija – meri individualne varijacije u ispoljavanju raznih mentalnih funkcija. Treba da veoma precizno definiše

karakteristike mernih instrumenata. Da bi nešto bilo merni instrument mora posedovati sledeće metrijske karakteristike:

1. pouzdanost

2. valjanost

3. objektivnost

***Primenjene***

7. Pedagoška psihologija - bavi se psihološkom stranom vaspitanja i obrazovanja. Posebno se zadržava na motivaciji i učenju

8. Psihologija rada – proučava kako različite psihičke funkcije utiču na uspeh u radu i suprotno

9. Klinička psihologija – bavi se ličnošću pojedinca koji nije u stanju da uspešno rašava svoje probleme

10. Psihologija menadžmenta – bavi se psihološkim aspektima radnog ponašanja menadžera