NASLOVIORIGINALA

HERMANNHESSESTEPPENWOLF

PREVELA:SONJAPEROVIĆ

UNTERBROCHENESCHULSTUNDE

*

DIEMORGENLANDFAHRT

PREVEO:DRMIHAILOSMILJANIC

STEPSKIVUK

PREDGOVORIZDAVAČA

Ovojeknjigazabeležakačovekakogasmozvali„StepskiVuk”,kakoseionsamčestonazivao.Ostavimo nastranu da li njegov rukopis iziskuje predgovor; u svakom slučaju osećam potrebu dastranicamaStepskogVukadodamponekilistnakomećupokušatidazabeležimsvojeuspomenenanjega.Neznammnogoonjemu,pogotovosuminjegovaprošlostiporekloostalinepoznati.Alisamonjegovojličnostizadržaosnažani,uprkossvemu,simpatičanutisak.StepskiVukjebiočovekodokopedesetgodina,kojijejednogadanaprenekolikogodinanavratio

domojetetketražećinameštenusobu.Iznajmiojemansarduimaluspavaćusobuporednje.Došaojeposlenekolikodanasadvakofera ivelikimsandukomknjiga, istanovaojekodnasdevet ilidesetmeseci.Živeo jeveomamirno ipovučeno, idanaše sobeza spavanjenisubiledonjegove, što jedovodilo do čestih, slučajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne bismoupoznali.Tajčoveknijebiodruštven,naprotiv,bio jenajnedruštvenijičovekkogasamikadasreo;biojeodista,kakojekatkadasebenazivao,stepskivuk,nekostrano,divlje,aiplašljivobiće,izsvetasasvimrazličitogodmoga.Ukakvusedubokuusamljenostuživeonaosnovusvojihsklonostiisvojesudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam, doduše, tek iznjegovih zabeležaka, koje je ovde ostavio.Ali sam ga u toku kratkih susreta i razgovora donekleupoznaoinašaodaseslikakojusamonjemustekaoponjegovimzabeleškamauosnovipoklapasaonom,bleđominepotpunijom,kojusamdobioprilikomnašegličnogupoznavanja.SlučajnosambioprisutankadjeStepskiVukprviputstupiounašukućuipostaopodstanarmoje

tetke.Došao je za vreme ručka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao još pola časa slobodnogvremenadoodlaskaukancelariju.Ostaomijeunezaboravnomsećanjuneobičaniprotivrečanutisakkoji jeostavionameneprilikomprvog susreta.Ušao jena staklenavrata, zazvonivšiprethodno, itetkaga jeupolumračnomtremuupitalaštaželi.Aon,StepskiVuk,podigao jesvojušiljatuglavukratkopodšišanekoseinervoznimnosomstaodanjušiokosebe,azatimje,prenegoštobiuopšteodgovorioilirekaosvojeime,kazao: ,,Oh,ovdedivnomiriše."Pri tomsesmešio,a imojadobratetkasesmešila,alijasamovepozdravnerečismatraosmešnimiosećaonekoneraspoloženjepremanjemu.,,Epa",rečeon,„dolazimradisobekojuizdajete.”Tekkadasmosesvetrojepeliuzstepenicepremapotkrovljumogaosamizbližedaposmatramtog

čoveka.Nijebionaročitovisok,ali jeunjegovomhoduidržanjuglavebilonečegakaouvisokihljudi; imao je na sebimoderan, udoban zimski kaput i bio je u svemupristojno, ali ne i brižljivoodeven,biojeglatkoizbrijaniimaosasvimkratkopodšišanukosu,tuitamoprosedu.Upočetkumise nimalo nije svideo njegov hod; bilo je u njemu nečeg mučnog i neodlučnog, neskladnog snjegovim oštrim, energičnim profilom, kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tekkasnijesamprimetioisaznaodajebolestanidagahodanjestajeizvesnognapora.Snekimčudnimosmehom, koji mi je tada takođe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor, kao istarinske visoke ormane na stepeništu; izgledalo je damu se sve to svidelo, a ipak kao damu jeistovremenobiloismešno.Uopšte,ovajčovekjedavaoutisakkaodadolaziknamaiznekogstranogsveta,moždaizprekomorskihzemalja,ikaodamusekodnas,doduše,svedopadalo,alimujebiloipomalosmešno.Bioje,nemogudrukčijedakažem,učtiv,iljubazan,bezikakvogprigovorasmestaje izrazio zadovoljstvo zbog kuće, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za doručak, pa ipak je

atmosferaokonjegabilastranai,kakosemeničinilo,zlaineprijateljska.Iznajmiojesobu,uztoimaluspavaćusobu,upoznaosesanačinomloženja,donošenjavode,saposlugomikućnimredom,saslušaojesvetopažljivoiljubazno,složiosesasvim,smestajeponudioplaćanjejednogdelakirijeunapred,pa ipak sečinilodau stvarineučestvujeu svemu tome,kaodau tomposlu samomsebiizgledasmešanineozbiljan,kaodamujeneobičnoinovodauzimasobupodkiriju,dasaljudimagovori nemački, dok je, u stvari, u duši zauzet nečim sasvim drugim. Takav je otprilike biomojutisak, koji nipošto ne bi bio povoljan da ga nisu ispravile razne sitne pojedinosti. Pre svega, odsamogpočetkadopalomisenjegovolice;svidelomiseiporedonogizrazanastranosti,bilojetomožda neobično, a i tužno lice, ali ujedno i pažljivo, veoma zamišljeno, radom oblikovano iproduhovljeno. Moje raspoloženje prema njemu postalo je pomirljivije zahvaljujući njegovojučtivosti i ljubaznosti iakoga je to,očigledno, stajalo izvesnognapora;nijeunjemubiloni traganadmenosti, nego, naprotiv, nečeg dirljivog, molećivog. Ali objašnjenje za ovo našao sam tekkasnije,štomejedonekleprivuklonjemu.Još pre nego što se završio obilazak dveju prostorija i ostali pregovori, isteklo mi je vreme

podnevnogodmoraimoraosamdapođemnaposao.Pozdraviosamseiostaviogasatetkom.Kadasamseuvečevratio,ispričalamijedajestranaciznajmiosobuidaćeseuselitiovihdana.Zamolioje jedino da se njegov dolazak ne prijavljuje policiji, jer, kao bolešljiv čovek, ne podnosiformalnosti, čekanje po policijskim prostorijama i tako dalje. I sada se tačno sećam kako samustuknuoiupozoriosvojutetkudaneprihvataovajuslov.Učinilomisedajeovastrepnjaodpolicijeisuvišeuvezi snepristupačnošću inastranošćukoje je taj čoveknosiou sebi, i tomi je izgledalosumnjivo.Rekaosamsvojoj tetkidanipoštonetrebadapopusti ionakomaločudnovatomzahtevupotpunonepoznatogčoveka,jerbito,podizvesnimuslovima,mogloimativeomanemilihposledicazanju.Ali se tada ispostaviloda je tetkavećpristaladamu ispuniželju ida ju jeonajstranacvećpotpunoočaraoiosvojio;jeronanikadanijeprimalapodstanarasakojimnijemogladastupiunekičovečanski, rođački, ili, bolje reći, materinski odnos, što su njeni raniji stanari uvek obilnoiskorišćavali. Prvih nedelja nije se dogodilo ništa sem što sam stavljao mnoge zamerke novomstanaru,dokgajemojatetkauvekusrdnouzimalauzaštitu.Kakomisetopropuštanjepolicijskeprijavenijesvidelo,hteosambardasaznamštatetkaznao

strancu,onjegovomporekluinamerama.Aonajevećznalaponešto,iakojeposlemogodlaskaupodne ostao još samo kratko vreme.Rekao joj je damisli da se zadrži nekolikomeseci u našemgradu,dasekoristibibliotekamaidarazgledastarespomenikegrada.Ustvari,tetkinijebilozgodnošto jojuzimasobusamoza takokratkovreme,alion ju jevećbiopridobio iporedsvogpomaloneobičnogponašanja.Ukratko,sobesubileizdate,amojiprigovoridošlisukasno.„Zašto li je rekao da ovde divno miriše?” upitao sam. Tada moja tetka, koja katkada odlično

naslućuje, reče: „Sasvim tačno znam zašto. Ovde kod nas miriše na čistoću i red, na prijatan ipristojanživot,itomusedopalo.Izgledakaodaseodvikaoodtogaikaodamujetonedostajalo.”Dobro,pomislihja,nekabudetako.„Ali",rekoh,„akonijenavikaonauredanipristojanživot,kakoćetoizgledati?Staćešdaradišakojealjkavpasvezaprljaiakonoćudolazikućipijan?”„Toćemojošdavidimo",rečeonasmejućise,ijajevišenisamzapitkivao.Iodistasumojastrahovanjabilaneosnovana.Iakostanarnikakonijevodiosređenirazumanživot,

nijenasuznemiravaonitioštetio,tegasejošidanasradosećamo.Aliudubinidušetajčoveknasjeoboje,itetkuimene,ipakveomamnogouznemiravaoismetaonam,i,istinudakažem,jajošusebinisamraščistiosnjim.Noćukatkadasanjamonjemuiosećamkakomesamopostojanjetakvogbićauznemiravaismetami,iakosamgagotovozavoleo.Dvadanakasnijedoneojekočijašstvaristranca,kojisezvaoHariHaler.Veomalepkožnikofer

ostavio je dobar utisak na mene, a veliki pljosnati brodski kofer ukazivao je na ranija, dalekaputovanja,jerjebiooblepljenpožutelimceduljamasanazivimahotelaitransportnihdruštavaraznih

zemalja,međunjimaiprekomorskih.Zatim sepojavio i on, i tadanastupi vremeukome sam sepostepenoupoznao saovimčudnim

čovekom. Izpočetka ja samničimnisamdoprineo tome. Iakome jeHalerzainteresovaoodprvogtrenutka kad samga ugledao, prvih nedelja nisamučinio nijedan korak da se susretnem s njim ilizapodenemrazgovor.Istina,uprkostome,tomorampriznati,posmatraosamizprikrajkatogčovekaodsamogpočetka,katkadasamunjegovomodsustvuulaziounjegovusobuiuopštesamga,izpukeradoznalosti,pomalouhodio.OspoljašnostiStepskogVukavećsamdaonekepodatke.Odprvogviđenjaostavljaojebezuslovno

utisak uglednog, nesvakidašnjeg i neobično obdarenog čoveka; njegovo lice je bilo puno duha, iizvanredno nežna i pokretljiva igra njegovih crta govorila je o zanimljivom, veoma živom,neverovatnoistančanomisenzibilnomduševnomživotu.Urazgovorubi, iakoneuvek,prekoračiogranicekonvencionalnosti i izonesvojenastranostigovorioličnim,sopstvenimizrazima,i tadabimu se ljudi kao što smo mi bezuslovno morali podrediti. Razmišljao je više od svih ostalih i upitanjimaduhaposedovaoonugotovohladnurealnost,onusigurnost,promišljenostiznanjekojimaraspolažu samoodistaumni ljudi, lišeni častoljublja, koji nikadane želedablistaju, da senamećudrugimaidaostajuupravu.Izposlednjihdananjegovogboravkaovdesećamsejednenjegoveizreke,kojačakinijeizreka,

već se sastojala samo od jednog pogleda. Neki čuveni istoričar-filozof i kulturni kritičar, čovekevropskogaglasa,objaviojesvojepredavanjeuauli,ajasamuspeodanagovorimStepskogVuka,koji isprvanijebioraspoloženzato,daodemonatopredavanje.Otišlismozajednoisedeli jedanporeddrugoguauditoriji.Kada segovornikpopeonakatedru iotpočeo svojgovor, razočarao jemnogeslušaoce,kojisuunjemugledalinekuvrstuproroka,svojimpomalouštogljenimisujetnimdržanjem.Kadajeodmahnapočetkugovorauputionekolikolaskavihrečislušaocima,zahvaljujućiim na brojnoj poseti, dobaciomi je StepskiVuk brz pogled, koji je izražavao kritiku ovih reči ičitavegovornikove ličnosti; oh, nezaboravan i strašanpogled, o čijem se značenjumoglanapisatičitava knjiga! Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirući slavnog čoveka svojomsnažnom,premdablagomironijom—najmanjeseradilootome.Tajpogledjebiopretužannegoironičan,bioječakdubokoibeznadežnotužan;njegovasuštinabilojetiho,unekuruku,ustaljenoočajanje,kojejedoneklevećpostalonavikaiforma.Svojomočajničkomjasnoćomtajpoglednijesamo osvetlio ličnost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konačan sud o situaciji togtrenutka,očekivanjuiraspoloženjupublike,pomalonaduvenomnaslovuobjavljenoggovora—ne,pogled Stepskog Vuka prodro je kroz čitavo naše doba, čitavo ustumarano poslovanje, laktaštvo,sujetu,čitavupovršnuigrujedneuobražene,plitkeumnosti—ah,nažalost,tajpogledjeprodiraojošdublje,nijesezaustaviosamonanedostacimaibeznadežnostinašegvremena,našegduhovnogživotai naše kulture. Prodro je do u srce čitavog čovečanstva, izrekavši u trenutku, rečito, svu sumnjujednogmislioca,nekogakojemoždastekaosaznanjeodostojanstvuismislučovečjegživotauopšte.Tajpogledjegovorio:„Vidikakvismomimajmuni!Vidikakavječovek!"Isvaslava,svamudrost,svapostignućaduha,svastremljenjakauzvišenosti,veličiniitrajnostisvegačovečnogaraspadošeseipostadošemajmunisanje!Zašaosamusveovoprerano,ustvariprotivsvogaplanaivolje,tesamuosnovivećrekaoono

najhitnije oHaleru, dokmi je prvobitno bila namera da njegovu sliku otkrivampostepeno, onakokakojeteklomojeupoznavanjesnjim.Kad sam već ovako preduhitrio samoga sebe, nije potrebno da i dalje govorim o Halerovoj

zagonetnoj„nastranosti”idadajempojedinačneizveštajeotomekakosammalo-pomalonaslutioiupoznao osnovu i značaj te nastranosti te izvanredne i užasne usamljenosti. Bolje je tako, jer bihželeoda,pomogućstvu,jasamostanemštovišeupozadini.Neželimdaiznosimsvojeispovesti,ilidapričamnovele, ilida sebavimpsihologijom,već samoda,kaoočevidac,doprinesemstvaranju

sliketogneobičnogčoveka,kojijezasobomostavioovajrukopisStepskogVuka.Većnaprvipogled,kadajeušaonatetkinastaklenavrataisturivšiglavukaoptica,hvalećiprijatan

miris kuće, pao mi je u oči neobičan izgled tog čoveka, i moje prvo, naivno reagovanje bila jeodvratnost. Osetio sam (a moja tetka koja, za razliku od mene, uopšte nije intelektualna priroda,osetila je približno to isto)—da je taj čovek, naneki način, bolesnogduha, naravi ili karaktera ibraniosamseprotivtogainstinktomzdravog.Ovajmojodbrambenistavzamenilajetokomvremenanaklonost,kojajepočivalanavelikomsažaljenjupremaovomteškomineizlečivompaćeniku,čijusamusamljenost i unutrašnje umiranje posmatrao.U tomperiodu sve jasnijemi je postajalo da tabolest, tapatnja,nijeposledicanekihnedostatakanjegoveprirode,već,naprotiv,velikogbogatstvanjegovihsposobnostiisnage,kojeseunjemunisuusklađivale.DošaosamdosaznanjadajeHalerbiogenijepatnje,daje,usmislumnogihNičeovihizreka,izgradiousebigenijalnu,neograničenu,užasnu sposobnost da pati. Istovremeno sam uočio da osnova njegovog pesimizma nije bilapreziranje sveta, već samoprezir, jer koliko god se nepoštedno i porazno mogao izražavati oinstitucijama ili ličnostima, nikadanije isključivao sebe, uvek jebioprvi protivkogabi upravljaosvojestrele,uvekjeuprvomredusebemrzeoiporicao...Ovdemoramdaubacimjednopsihološkoobjašnjenje.IakoznamveomamalooživotuStepskog

Vuka, ipakimamsverazlogezapretpostavkudajedobiovaspitanjeodnežnih,alistrogihiveomapobožnihroditelja,vaspitanjekojepočivanaosnovi:„slomitivolju”.Nisuuspelidauništeličnostislomevoljukodovogučenika,zatojebiosuvišejakičvrst,odvišeponosanibogatduhom.Umestouništenjanjegoveličnostiuspelisudaganaučedamrzisamogsebe.Protivsebesamog,protivtognevinogiplemenitogbića,sadasečitavogživotaobaralasvagenijalnostnjegovefantazije,svasnaganjegovemislilačkemoći.Jerutomeje,uprkossvemu,bioubeđenihrišćaninimučenik,isvuoštrinu,svu kritiku, svu pakost, svumržnju za koju je bio sposoban upravljao je pre svega i prvenstvenoprotivsebe.štoseticaloostalih,okolnogsveta,upornoje,herojski inajozbiljnijepokušavaodaihvoli,daimudovolji,daimnenanosibol,jersumu„ljubavpremabližnjem”utuviliuglavuistokaoimržnjupremasamomesebi.Itakojeceonjegovživotbioprimerdabezljubavipremasamomsebinijemogućnani ljubavpremabližnjem,damržnjapremasamomsebi,ukrajnjoj liniji,dovodidoistejeziveusamljenostiiočajanjakaoipreteraniegoizam.Alivremejedapotisnemsvojemisliidagovorimostvarnosti.Prvoštosamsaznaoogospodinu

Haleru, zahvaljujući delimično svome uhođenju i delimično opaskama svoje tetke, odnosilo se nanačinnjegovogživota.Ubrzosevidelodaje točovekkojiseposvetiorazmišljanjuiknjigama,nebaveći se nikakvimpraktičnimpozivom.Uvek je vrlo dugoostajao u krevetu, često je ustajao tekpredpodne,pabiudomaćojhaljiniprelazioonihnekolikokorakaodsvojespavaćesobedodnevnesobe.Ovasoba,velikaiprijatnamansardasadvaprozora,dobilajevećposlenekolikodanasasvimdrugačijiizglednekokadasuunjojstanovalidrugistanari.Unjojjebilosvevišestvariivremenomje postala pretrpana. Po zidovima je vešao slike, crteže, katkad i slike iz časopisa, koje je čestomenjao.Tusuvisili: jedan južnjačkipejzaž, fotografije iznekognemačkogprovincijskoggradića,očiglednoHalerovogzavičaja,međunjimašareni,blistaviakvareli,zakojesamkasnijesaznaodaihje samnaslikao.Zatim fotografije neke lepe,mlade žene ili devojke.Nekovremevisio je na zidusijamskiBuda,njegajezamenilareprodukcija„Noći”odMikelanđela,zatimslikaMahatmeGandija.Knjigenesamodasuispunjavalevelikiormanzaknjigevećihjebilosvudapostolovima,nalepomstarinskompisaćemstolu,divanu,postolicamaipopodu:knjigesaumetnutimzalogamaodhartije,kojesusestalnomenjale.Brojknjigajesvevišerastao;nesamoštojeizbibliotekadonosiočitavesvežnjevevećjeveomačestodobijaoipaketepoštom.Čovekkojijestanovaouovakvojsobimogaoje da bude naučnik. Tome je odgovarao i dim cigara koji je sve obavijao, opušci i pepeljare,razbacanesvuda.Međutim,velikideoknjiganijebionaučnesadržine,većinanjihbilasudelapesnikasvihvremena i svihnaroda.Nekovremestajalo jenadivanu,nakomebičestopreležaopočitave

dane, svih šest knjiga jednog dela sa naslovom „Sofijino putovanje odMemela do Saksonske”, skraja osamnaestog veka. Jedno celokupno izdanje Geteovih dela i jedno Žana Pola izgledali sumnogo upotrebljavani, isto tako i Novalis, ali i Lesing, Jakobi i Lihtenberg. U neke knjigeDostojevskogbilesuumetnutemnogeispisanehartijice.Najednomodvećihstolova,međuknjigamai spisima, često je stajalakita cveća, tu senalazila i kutija sabojamaza slikanje akvarela, koja je,međutim, uvek bila sva prašnjava, pored nje pepeljare i, da spomenem i to, razne boce sa pićima.Jednaslamomopletenabocabilajeskorouvekpunacrnogitalijanskogvina,kojejekupovaounekojmalojradnjiublizini;katkadasetumoglavidetiibocaburgunca,kaoimalage,videosamikakosepozamašnabocatrešnjevačezakratkovremeskorosasvimispraznila,dabizatimnestalaujednomoduglovasobe,gdejeponjojpopalaprašinaiostataktrešnjevačenijepopijen.Nećudapravdamtosvojeuhođenjeiotvorenopriznajemdasuumeniizazvaliosećanjeodvratnostiipodozrenjasvioviznaci jednog, doduše, duhovnim interesovanjem ispunjenog, ali ujedno i proćerdanog i raspusnogživota.Nesamodasamčovekkojiživigrađanskimživotom,čoveknaviknutnaraditačanrasporedsvogavremena,većsamiapstinentinepušač,ioneboceuHalerovojsobisvidelesumisejošmanjeodostalogživopisnognereda.Uspavanjuiradu,kaoiujeluipiću,stranacježiveoveomaneredovnoićudljivo.Izvesnihdana

uopštenije izlazioniti uzimaobilo štaosim svoje jutarnjekafe; katkad je tetka, kao jedini ostataknekog obroka, nalazila koru od banane, ali se drugih dana hranio u restoranima, čas dobrim ielegantnim, čas umalim krčmama predgrađa. Njegovo zdravlje, izgleda, nije bilo najbolje; osimkočenja u nogama, zbog čega se često vrlo teško peo uz stepenice, kao da su gamučile i drugesmetnje,ijednomjeuzgrednapomenuodavećgodinamanijeimaodobrovarenjenitijespavaokakotreba. Pripisivao sam to u prvom redu piću. Kasnije, prateći ga katkad do jedne od njegovihgostionica,gledaosamkakobrzoićudljivoispijavino,aliistinskipijanogganisamvideonijanitiikodrugi.Nikadnećuzaboravitinašprvisusretnasamo.Poznavalismosesamotolikokolikose,eto,znaju

stanari u jednoj velikoj kući. Tada sam jedne večeri, vraćajući se s posla, na svoje najvećeiznenađenje, zatekao gospodina Halera kako sedi na odmorištu stepenica između prvog i drugogsprata.Sedeo jenanajvišemstepeniku, ipomerioseustranudamepropusti.Upitaosamgadasemoždaneosećarđavoiponudiomudagaotpratimsvedomansarde.Halerme pogleda i ja primetih da sam ga trgnuo iz neke vrste sna. Lagano se nasmešio, onim

svojimlepim,ojađenimosmehomodkogamijetakočestobiloteškonasrcu,azatimmepozvadasednemporednjega.Zahvalihseirekohdanisamnavikaodasedimnastepenicamapredstanovimadrugihljudi.„Ahda”,rečeoniosmehnusejače, ,,upravuste.Alipričekajtejošjedantrenutak.Hoćudavam

pokažemzaštosammoraodaostanemovdesedeći."Pri tommi pokaza trem stana na prvom spratu, u kome je stanovala neka udovica. Na malom

parketiranomprostoruizmeđustepenica,prozoraistaklenihvratastajaojeuzazidvisokormanodmahagonija, na njemu starinsko kalaj no posuđe, a na podu, ispred ormana, na dvamala, oniskastalka, stajale su u velikim saksijama dve biljke, azalea i araukarija. Biljke su delovale veomaugodno,negovaneseuvekvrlobrižljivo,štojeinamenevećranijeučiniloprijatanutisak.„Vidite", produži Haler, „ovaj mali trem sa araukarijom miriše tako divno, često ne mogu da

prođemnezaustavivšisezačasak.Kodvašegospođetetke takođemirišeprijatnoivladajunajvećiredičistoća,aliovomestosaaraukarijomtakojeblistavočisto,takobesprekomoljupko,tolikojepažljivo izbrisana prašina, sve je tako izglačano i oprano, da upravo zrači.Ovde uvekmoram daudišem punim grudima— zar ne osećate i vi kakomiriše?Miris voska za pod i slab dahmirisaterpentina,zajednosmirisommahagonija,opranimlišćembiljkiisvimovim,sačinjavajumiriskojije kao neki superlativ građanske čistoće, urednosti i tačnosti, izvršavanja dužnosti i postojanosti u

malom.Neznamkoovdestanuje,aliizaovihstaklenihvratamoradajerajodčistoćeiodopajanegrađanštine, raj u kome vladaju red i bojažljivo-dirljiva odanost sitnim navikama i dužnostima."Poštosamćutao,onproduži:„Nemojte,molimvas,mislitidagovorimuironiji!Dalekobiloodmene,dragigospodine,dase

neštopodsmevamovojgrađanštiniiredu.Doduše,jasamživimujednomdrugomsvetu,neuovom,imoždanebihnimogaodaizdržim,maijedandan,ustanusaovakvimaraukarijama.Ali,iakosamstar ipomaloodrpanstepskivuk, ipaksami jasin jednemajke, imoja jematibila izgrađanskogstaleža,ionajegajilacvećeistaralaseosobamaistepeništu,onameštajuizavesama,trudećisedausvojstaniusvojživotuneseštojemogućnovišeljupkosti,čistoćeireda.Natomepodsećaslabdahmirisaterpentina,natoaraukarija,ikatkadasedimtuiposmatramovajtihi,malivrtreda,radujućiseštotogajošima.”Hteo je da se pridigne, ali kakomu je to bilo teško, nije me odbio kada sammu u tommalo

pomogao.Ćutaosamidalje,alisam,kaomojatetkaranije,podlegaoisamnekojčarikojajekatkadizbijalaizovogneobičnogčoveka.Laganosepopesmouzstepenice,aprednjegovimvratima,držećivećključeveuruci,onmijošjednom,veomaljubazno,pogledapravouliceireče:„Dolaziteli iztrgovine?Pa,utoseuopštenerazumem,znate,živimnekakopostrani,naivici.Alimislimdaivasinteresujuknjige i sličnestvari,vaša tetkami jednomrečedastezavršiligimnaziju ida stedobroučiligrčki.Epa,jutrossamnaišaonajednurečenicukodNovalisa,mogulidavamjepokažem?Ivamaćepružitiuživanje.”Poveomejeusvojusobu,ukojojseširiojakmirisduvana,izvukaoiznekegomileknjiguistao

dalistaiprevrćeponjoj.,,Iovojedobro,veomadobro”,reče,„čujteprvoovurečenicu:,Trebalobiseponositibolom—

svakibolnaspodsećananašvisokipoložaj’.Divno!OsamdesetgodinapreNičea!Alinijetoizrekanakojusammislio—čekajte,evoje.Dakle:,Većinaljudinećedaplivaprenoštonauči’.Zartoniješaljivo?Razumesedanećedaplivaju!Tarođenisuzatle,anezavodu.I,razumese,nećedamisle;stvorenisudažive,anedamisle!Da,onajkojimisli,komejeglavnastvardamisli,možedadoteradaleko,alijeipakzameniotlevodomijednomćeseudaviti.”Sadame jeosvojio i zainteresovao,pa samostaomalokodnjega, iotada sečešćedogađaloda

zapodenemorazgovorkadabismosesrelinastepenicamailinaulici.Pritomsam,upočetku,kaoipred araukarijom, imao osećanje dami se pomalo podsmeva.Ali nije bilo tako.Onme je, kao iaraukariju,dubokopoštovao;biojetakosvesnoubeđenusvojuusamljenost,svojeplivanjepovodi,u činjenicu da je iščupan iz korena, da je odista, i bez ikakvog podsmeha, katkada mogao da seoduševiprizoromnekesvakidašnje,građanskedelatnosti,naprimer,tačnošćuskojomsamodlazioukancelariju, ili izrekom neke služavke ili tramvajskog konduktera. Isprva mi se to učinilo vrlosmešnoipreterano,smatraosamdajeposredinekagospodskaćudbesposličara,takonekadetinjastasentimentalnost. Ali sammalo-pomalomorao uvideti da se on iz svog bezvazdušnog prostora, izsvojenastranostiiponašanjastepskogvuka,upravodivioivoleonašmaligrađanskisvet,kaoneštočvrstoisigurno,kaoneštoštojenjemudalekoinedostižno,kaodomispokojstvo,dokojihzanjeganijebiloputa.Prednašomčistačicom,nekomčestitomženom,svakiput jeskidaošeširsnajvećimpoštovanjem,akadabimojatetkakadikadporazgovaralasnjim,iligaupozorilanakakvupopravkunjegovog rublja ili dugme kojemu je visilo o koncu na kaputu, saslušao bi je s nekom čudnompažnjom i pridavanjem važnosti, kao da se neiskazano i beznadežno trudi da kroz kakvu sitnupukotinuprodreutajmali,tihisvetidasetuodomaći,makarsamozajedančas.Već pri prvom razgovoru, kod araukarije, nazvao je sebe stepskim vukom, i to mi je bilo

čudnovatoimalomijesmetalo.Kakvisutoizrazi?!Alisamnaučiodaovajnazivneprihvatamsamoiznavike,većsamtogčovekaubrzousebi,usvojimmislima,nazivaouveksamostepskimvukom,aidanasjošnebihmogaodanađempogodniji izrazzatakvuvrstuljudi.Stepskivukkojijezalutao

ovamo k nama, u gradove i život u čoporima — nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazatinjegovubojažljivuusamljenost,njegovudivljinu,nemir,čežnjuzadomominjegovubezavičajnost.Jednomsamimaoprilikudagaposmatramčitavo jednovečenanekomsimfonijskomkoncertu,

gde samga,na svoje iznenađenje,opaziokakosediblizumeneneprimećujućime.Prvo je sviranHendl,plemenitailepamuzika,aliStepskiVukjesedeouvukavšisesavusebe,bezikakvogdodirabilosmuzikombilosasvojomokolinom.Sedeojekaodanepripadaovojsredini,usamljen,tuđ,alizabrinutoglica,oborenapogleda.Tadadođedrugodelo,jednamalasimfonijaodFridemanaBaha,ibiosamveomaiznenađenvidećikakosemojosobenjak,poslenekolikotaktova,nasmešioipredaomuzici. Sav je utonuo u sebe i, valjda deset minuta, izgledao zanet srećom i izgubljen u lepimsnovima,takodasamvišepažnjepoklanjaonjemunegolimuzici.Kadajesimfonijabilazavršena,onseprenuo,ispraviosenasvomsedištuikaodaježeleodapođe,alijezatimipakostaoisaslušaoiposlednji komad, varijacije odRegera,muziku koja semnogima činila odviše duga i zamorna.AStepskiVuk,kojijeupočetkujošpažljivoidobronamernoslušao,opetseizgubio,zavukaojerukeudžepoveiutonuousebe,aliovogputanesrećnoisanjalački,većtužno,anajzadiljutito;njegovolicejepostaloodsutno,sivoiugašeno,izgledaojestar,bolestaninezadovoljan.Posle koncerta video sam ga ponovo na ulici i pošao sam za njim; uvukavši se u svoj kaput,

koračao jebezvoljno iumornoupravcunašečetvrti.Zastao jepred jednommalomstaromodnomkrčmom,neodlučnopogledaonasat,azatimipakušao.Pokoravajućisenekojsvojojtrenutnojćudi,pošao sam za njim. Sedeo je za malograđanskim kafanskim stolom, krčmarica i kelnerica gapozdravišekaopoznatoggosta,ajamusejavihisedohporednjega.Sedelismotučitavčas,idoksamjapopiosamodvečašemineralnevode,onjeporučioprvopola,azatimjoščetvrtlitracrnogvina.Rekohmudasambionakoncertu,alionneprihvati razgovoro tome.Pročitao jeetiketunamojojbocisvodomiupitaomedalibihželeovina.Kadaječuodaganikadanepijem,napraviojebespomoćno lice i rekao: „Da, tu ste u pravu. I ja sam godinama živeo trezveno, ali sada se bašnalazimpodznakom’Vodolije’,atojetamanivlažanznak."Akadsammušaljivoodgovoriona tuprimedbu,nagovestivšikolikomisečinineverovatnoda

bašonverujeuastrologiju,onmiseopetobrationimučtivimtonomkojimeječestovređaoireče:„Sasvimtačno,nažalost,nemogudaverujemniutunauku.”Oprostih se i pođoh, a on je vrlo kasno noću došao kući, ali je koračao kao uvek i, po svom

običaju, nije odmah legao (to samu susednoj sobi tačno čuo), već je pored upaljenog osvetljenjaproveojoš,otprilike,jedančasusvojojdnevnojsobi.Jošjednovečemijeostalousećanju.Biosamsamkodkuće,tetkajebilaotišlanekuda,kadnekozazvoninaulaznimvratima.Kadasamihotvorio,stajalajetamomlada,veomalepadama,kojameupitazagospodinaHalera,itadajepoznadoh:bilajetoženasafotografijeunjegovojsobi.Pokazaosamjojnjegovavrataipovukaose,aonajenekovremeostalagore,alisamihubrzoposletogačuokakozajednosilazenizstepeniceiodlazeživoiveoma raspoloženo, u nekom šaljivom razgovoru. Bio sam veoma iznenađen što pustinjak imadraganu,itotakolepuielegantnu,isvamojanagađanjaonjemuinjegovomživotupostalasuopetnepouzdana. Ali nije prošao ni jedan sat a on se opet vrati kući, sam, teškim i tužnim koracima,mučnosepenjućiuzstepenice,azatimsesatimašunjaogore-doleposvojojdnevnojsobi,baškaoštovukhodapokavezu;celenoći,skorodozore,gorelajesvetlostunjegovojsobi.Ništaneznamonjegovomodnosuprematojženiihoćusamoovodadodam:jošjednomgavideh

zajedno s njom u jednoj ulici grada. Išli su podruku i on je izgledao srećan, i opet sam se čudiokoliko je ljupkosti, pa čak i nečeg mladalačkog moglo ponekad biti na njegovom zabrinutom,usamljeničkomlicu,ishvatihtuženu,aisaosećanještogajemojatetkaimalaprematomčoveku.Aliitogadanadošaojeuvečekućitužanijadan.Sreosamganaulaznimvratima,podkaputomje,kaoštosevrločestodogađalo,nosiobocuitalijanskogvina,uzkojujesedeodoponoćigoreusvojojpećini.Bilomigaježao.Kolikojebioneutešan,izgubljeninemoćanživotkojijevodio!

Alidostapriče.NepotrebnisudaljiopisiiobaveštenjadabisepokazalodajeStepskiVukvodioživotsamoubice.Iporedtoga,neverujemdajesebioduzeoživotondakadajeneočekivanoibezzbogom,alipošto

jeplatio svazaostaladugovanja, jednogadananapustionašgrad inestao.Nikadavišeništanismočulionjemu,idanasjoščuvamonekapismakojasustiglazanjega.Zasobomnijeostavioništasemsvog rukopisa, koji je napisao prilikom boravka ovde koji mi je posvetio sa nekoliko redova, snapomenomdamogudaradimsnjimeštahoću.NisamimaomogućnostidaproverimistinitostdoživljajaokojimaHalerpriča.Nesumnjamdasu

onivećimdelomizmišljeni,ali tonijenamerno izmišljanje,većpokušajdasedubokoproživljenaunutrašnja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih događaja. Pomalo fantastični događaji u Halerovomspisupotiču,verovatno,izposlednjihdananjegovogboravkaovde,iuverensamdasuonidelimičnozasnovani na stvarnim i objektivnim doživljajima.U ono vreme izmenili su se ponašanje i izglednašeggosta,dužesezadržavaovankuće,katkadipočitavenoćianjegoveknjigesustajalenedirnute.Prilikomnašihretkihsusretačinilomiseda jeupadljivoživahnuoipodmladiose,katkadaupravopostaozadovoljan.Doduše,odmahposletogadošlobidonove,teškedepresije,ostajaobidanimaukrevetune tražećida jede, iu tovreme jedošlo idoneobičnožestoke i surovesvađesnjegovomponovoiskrslomdraganom,svađekojajeuzbunilacelukućuizbogkojeseHalersutradanizviniomojojtetki.Ne,ubeđensamdanijesebioduzeoživot.Onidalježiviisvojimumornimnogamaidegore-dole

stepenicama tuđih kuća, pilji negde ukočenim pogledom u oribane parkete i brižljivo negovanearaukarije, danju sedi po bibliotekama a noću po krčmama, ili leži na svom iznajmljenomdivanuslušajućiizaprozoraživotljudi,svestandajeiznjegaisključen,aliseneubija,jermunekiostatakverekazujedatupatnju,tuopakupatnjuusvomsrcumoradaiskusidokrajaidamoradaumrebašodtepatnje.Čestomislimnanjega.Tajčovekminijeolakšaoživot,unjemunijebilosposobnostidapodupreipotpomažeonoštojesnažnoirasnoumeni,oh,naprotiv!Alijanisamkaoon,neživimnjegovim načinom života, već svojim, sitnim i malograđanskim, ali obezbeđenim i ispunjenimdužnostima.Izatomožemodagasesećamospokojnoiprijateljskiijaimojatetka,kojabimoglaivišeodmenedakažeonjemu,alitoostajeskrivenounjenomsrcu,punomdobrote.Što se tiče zabeležaka Halerovih, tih čudnih, delimično bolesnih, delimično lepih i misaonih

fantazija,moramdakažemdabihtelistove,dasumislučajnodošlidorukuidaminjihovautornijebio poznat, svakako bacio sa silnim negodovanjem. Međutim, moje poznanstvo sa Haleromomogućilomijedaihdonekleshvatimpačakiodobrim.Dvoumiobihsedaihsaopštimdrugimakada bih u njima video samo patološke fantazije jednog čoveka, nekakvog jadnog duševnogbolesnika. Ali ja u tim listovima vidim više, vidim jedan dokument današnjeg doba, jer Halerovaduševna bolest— to mi je danas jasno— nije nastranost pojedinca, već bolest samog vremena,neuroza one generacije kojoj pripadaHaler, bolest koja ni u kom slučaju ne spopada samo slabe,malovredneindividue,većbašonenajsnažnije,najumnijeinajdarovitije.Ovezabeleške—bezobziraukolikojsemerizasnivajunaistinskiproživljenom—pokušajsuda

se teška bolest vremena savlada ne izbegavanjem i ulepšavanjem, već prikazivanjem same bolesti.One doslovce znače put kroz pakao, put čas pun strepnje, čas smeo, put kroz haos pomračenogduševnogsveta,prevaljensavoljomdaseprođekrozpakao,daseosetiidasezloprepatidokraja.JednaHalerova reč poslužilami je kao ključ za razumevanje svega toga. Jednommi je rekao,

poslerazgovoraotakozvanojsvirepostisrednjegveka:,,Ustvari,toinijesvirepost.Čoveksrednjegveka gnušao bi se još više čitavog načina našeg današnjeg života, kao svirepog, užasnog ivarvarskog!Svakodoba,svakakultura,svakiobičaj i tradicija imajusvojstil,svojeprefinjenosti igrubosti,svojelepoteisvireposti,svakodobasmatraizvesnepatnjeprirodnimiizvesnazlapodnosistrpljivo,čovečjiživotpostajepravipakao i istinskapatnja tekondakadadveepohe,dvekulture i

religijepresecaju jednadrugu.Čovekantikekojibimoraodaživiu srednjemvekukukavnobi seugušio,istokaoštobiseinekidivljakmoraougušitiusrednašecivilizacije.Postojevremenakadačitava jedna generacija dospeva između dve epohe, između dva načina života, tako da gubi svakuprirodnost,svakimoral,svakusigurnostičednost.Razumese,neosećatosvakopodjednakosnažno.PrirodakaoNičeovamoralajedaprepatisavjaddanašnjicezavišeodjednegeneracijeunapred—onoštojeonmoraodaispašta,usamoćiibezrazumevanjaostalih,sadamorajudapretrpehiljade.”Tih reči sam se čestomorao sećati čitajući zabeleške.Haler pripada onim ljudimakoji su upali

izmeđudveepohe,kojisuizgubilisvakusigurnostičednost,onimačijajesudbinadasdvostrukomjačinom,ikaoličnupatnjuipakao,doživesvuproblematičnostljudskogživota.U tomesesastoji,kakomisečini, smisaokojunjegovezabeleškemoguda imajuzanas, izato

samodlučiodaihobjavim.Uostalom,neželimdaihuzimamuzaštitunitidaihosuđujem,nekatosvakičitalacučiniposvojojsavesti!

ZABELEŠKEHARIJAHALERA

Samozaludake

Prošao je dan kao što, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojimprimitivnimiplašljivimnačinomživotneumešnosti.Radiosamnekolikočasova,preturaopostarimknjigama,dvačasasamimaobolove,kaoštoihimajustarijiljudi,uzeosamprašakiradovaoseštosam ih zavarao, ležao samuvrućoj vodi i uvlačio u sebe prijatnu toplotu, u trimaha samprimiopoštu,pregledaosvaizlišnapismaištampanestvari,izvodiosvojevežbedisanja,alisamumnevežbeizostaviodanebih remetioudobnost;proveosam jedančasu šetnji iprimetionanebudivnešarenežnih,dragocenihcirusa.Bilojetoveomaprijatno,istokaoičitanjestarihknjiga,kaoiležanjeutoplojvodi,ali—sveukupno—nije tobašbioočaravajući,blistavdansreće i radosti,nego,eto,jedan od onih dana kakvi bi za mene, već duže vremena, trebalo da budu normalni i uobičajeni.Umereno prijatni, nekako podnošljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnoggospodina, dani bez naročitih bolova, bez naročitih briga, bez stvarne tuge, bez očajanja; dani ukojima se čak i pitanje: nije li već vreme da se pođe za primerom Adalberta Štiftera

[1] i da se

prilikombrijanjaizazovenesrećanslučaj—postavljabezuzbuđenjaibezosećanjastraha,realnoispokojno.Ko je doživeodrukčije dane, one rđave, s napadimakostobolje ili opakeglavobolje, koje su se

ugnezdileizaočnihdupljiisvakudelatnostočijuiušiju,kaonekommađijom,satanskipreobratileizradostiumučenje, ilionedaneduhovnogumiranja,pakosnedaneunutrašnjepraznineiočajanja,ukojemnamse, usred razorene zemlje, isceđeneod akcionarskihdruštava, čovečanstvo i takozvanakultura, u svom lažnom i prostački šupljem vašarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao nekosredstvozapovraćanje,koncentrisanoidovrhuncanepodnošljivostidovedenousvomsopstvenom,bolesnom Ja — ko je, dakle, doživeo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim,nepotpunimkaoštojeovajdanašnji;tajzahvalnosedikrajtoplepećiičitajućinovinesazahvalnošćukonstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena nijedna nova diktatura, da upolitici i ekonomici nije otkrivena nikakva krajnja podlost: taj blagorodno podešava strune svojezarđale lire za jedanprilično radostan, skoro zadovoljan psalm zahvalnosti, kojimdosađuje svomtihom, blagom, sa malo broma ošamućenom, nesavršenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom izgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kakonepotpunipolubogkojižalosnoklima, takoiprosedipolučovekkojiprigušenopevapsalm—ličejedannadrugogkaoblizanci.Lepojetobitizadovoljan,neosećatibol.Lepisuovisnošljivi,pritvornidaniukojeseneusuđuju

dakriknunibolninaslada,ukojesvesamošapućeisvesenaprstimašunja.Alisamnom,nažalost,nijetako,jateškopodnosimosećanjezadovoljstva,onomiubrzopostajemrskoiodvratno,takoda,sav očajan,moram da bežim u druge temperature, pomogućstvu pomoću naslade, a po potrebi ipomoću bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešutakozvanihdobrihdana,tadausvojojdetinjastojdušiosećamrazmetljivikukavanjad, takodaliruzahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravisatanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja želja za snažnim

osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom isterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer nekuveliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekimpoštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznomkartomzaHamburg,dazavedemnekudevojčicuilidanekolicinipredstavnikagrađanskogporetkausvetu zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najvišemrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanjezadovoljstva,zdravlje,udobnost,tajnegovanioptimizamgrađanina,toobilnoiuspešnoodgajivanjeosrednjeg,normalnog,prosečnog.Ovakoraspoloženzavršiosam,dakle,uprvisumrak,ovajsnošljivi,svakodnevnidan.Rešiosam

bio da ga ne završim na način, za bolešljivog čoveka, normalan i povoljan, dopuštajući da meprivuče krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam —nezadovoljaniosećajućilakuodvratnostpremasvojojsitnojdnevnojdelatnosti—mrzovoljnoobuocipeleinavukaokaput, ipomrakuimaglipošaougraddabihugostionici„Kodčeličnogšlema”popioonoštoljudikojipiju,ponekojstarojkonvenciji,nazivaju„čašicomvina”.Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuđine, niz te skroz

građanske,izbrisaneičistestepeniceveomačestitekućezatriporodice,podčijimsekrovomnalazimojepustinjačkoobitavalište.Neznamkakojetomogućno,alija,beskućniiusamljenistepskivukkoji mrzi malograđanski svet, stanujem uvek u pravim građanskim kućama, to je neka starasentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kućama, već upravo uovakvim,održavanimgnezdimamalograđanštine,ukojimapomalomirišena terpentin i sapun iukojimasečovek trzaako jačezalupiulaznavrata iliuđeprljavihcipela.Nemasumnjedavolimtuatmosferu jošoddetinjstva i damemojapotajna čežnja zanekomvrstomdomabeznadežnouvekvodi istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost između mog života, mogusamljenog,nemilosrdnogigonjenog,dokrajnostineurednogživotaipraveporodičneigrađanskesredine.Volimdanastepenicamaudišemmirisspokojstva,reda,čistoće,pristojnostiipitomosti,ukome, i pored moje mržnje prema građanštini, za mene ima nečeg dirljivog, ali volim da zatimprekoračim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gdemeđu gomilama knjiga leže opušci cigara ibocesvinom,gdejesveneuredno,tuđinskoizapušteno,gdesuiknjige,irukopisi,imisliosenčeniiprožeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, čežnjom za davanjem nekog novogsmislačovečjemživotu,kojijepostaobesmislen.Itadasamprošaoporedaraukarije.Naime,naprvomspratuovekućestepenicevodeporedmalog

tremajednogstanakojijebezsumnjejošbesprekorniji,čistijiiiščetkanijiodostalih;jerovajmalitremupravoblistaodneviđeneurednosti,pravijemalihramreda.Naparketu,nakojisečovekplašida stane, stojedvekitnjasteklupice, ana svakojodnjihnalazi sepo jednavelika saksija:u jednojrasteazalea,udrugojpriličnostasitaaraukarija,zdravoipravo,najsavršenijeminijaturnodrvo,jeriposlednja iglica poslednje grane zrači svežom čistoćom. Katkada, kada znam da me niko neposmatra, sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajući ovo mesto kao hram, malo seodmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, čiji me dirljiv izgled iusamljenakomikanekakopotresajudodnaduše.Izaovogtrema,takorećiusvetojsenciaraukarije,naslućujem stan pun blistavog mahagonija i život prožet pristojnošću i zdravljem, sa ranimustajanjem, ispunjavanjemdužnosti, umereno veselim porodičnim praznicima, nedeljnomposetomcrkviiranimodlascimanapočinak.Pravećiseživahan,kaskaosamprekovlažnihpločnikaulica.Suznoikaovelomobavijenesjaktile

susesvetiljkekrozhladno-vlažnimutljag,upijajućiteškeodbleskesamokrogtla.Setiosamsesvojihzaboravljenihmladićkihgodina—kolikosamvoleoovakvemračne,mutnevečeriupoznujesenilizimu,kakosam,opijen,žudnouvlačiouseberaspoloženjeusamljenostiimelanholijekadasamdoponoći,uvijenusvojkaput,trčaopokišiivetrukrozneprijateljskuprirodupunuopaloglišća,veći

tadausamljen,ali ispunjendubokimuživanjemipesmama,kojesamkasnijezapisivaoprisvetlostisvećeusvomsobičkusedećinaivicikreveta!Tojeprošlo,tajpeharjeispijenivišesenijepunio.Dalijetrebaložalitizatim?Nije.Netrebažalitinizačimštojeprošlo.ZalititrebazaSadaiDanas,zasvim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji sumi protekli ne donevšimi ni darove, niuzbuđenja. Ali, bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je časova koji su donosiliuzbuđenja, donosili darove, rušili zidove i vraćalimene, zalutalog, opet natrag u živo srce sveta.Tužan,paipakuzbuđendodnasvogabića,pokušaosamdasesetimposlednjegsvogdoživljajaovevrste.Bilojetonajednomkoncertu,sviralaseprekrasnastaramuzika,itadasumiseopet,izmeđudva takta jednogpiana, odsviranognadrvenimduvačkim instrumentima, iznenadaotvorilavratauonajsvet,preleteosamnebomivideoboganadelu,osetiosamblaženeboloveivišeseničemunasvetunisamopirao,ničegasenasvetunisamplašio,svesamprimaosaodobravanjem,svemusampoklanjaosvojesrce.Sveovotrajalojekratkovreme,moždačetvrtčasa,alimisetenoćivratilousnuiotadabi,tokomsvihonihpraznihdana,katkadazablistaloutajnosti;utrenucimasamgajasnovideo,kaozlatanbožanskitragkojiseprovlačikrozmojživot,gotovojeuvekbilodubokozatrpanoispodđubreta iprašine,dabizatimponovozablistalozlatnim iskrama,na izgledkaodasenikadavišenemožeizgubiti,paipakseubrzogubiloutami.Dogodilosejednomnoćudasam,ležećibudan,odjednom počeo da govorim stihove, stihove isuviše lepe, isuviše neobične, koje nisam smeo nipomisliti dazapišem ikojih seujutruvišenisamsećao, alikoji su se ipakkrili umeni,kao teškojezgro oraha u staroj krhkoj ljusci. Drugi put se to dogodilo pri čitanju dela nekog pesnika, prirazmišljanju o jednojDekartovoj ili Paskalovojmisli; ponekad—kada sam se nalazio kod svojedragane,toosećanjebizasijaloivodilomesvojimzlatnimtragomdaljeunebesa.Oh,teškojenaićinatragbožjiusredživotakakavmivodimo,usredovogtakozadovoljnog,takoizrazitograđanskogvremena,bezikakvogduha,spogledomnaovakvuarhitekturu,ovakveposloveiovakveljude.Kakodanebudemstepskivuk,olinjalipustinjakusredsvetačijiciljevinisumoji,čijemiradostiništaneznače! Ne mogu da izdržim dugo ni u pozorištu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da pročitamnovine,retkokadmodernuknjigu,inemogudarazumemkakvetonasladeizadovoljstvaljuditražeuprepunimželeznicamaihotelima,prenatrpanimkafanamasanametljivomisparnommuzikom,pobarovimaivarijeteimaelegantnih,raskošnihgradova.Štatražeposvetskimizložbama,pokorzoima,na predavanjima za one koji su željni obrazovanja, na velikim sportskim igralištima— ja sve teradosti, koje bi mi, najzad, bile pristupačne i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu darazumemidaučestvujemunjima.Aonoštoseumenidogađauretkimčasovimaradosti,štojezameneslast,doživljaj,ekstazaiuzvišenost,tosvetvoliitražimoždajedinoupesničkimdelima,auživotu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovnezabave, tiamerikanizovani ljudi,zadovoljni takositnimstvarima,upravu—ondasamjakriv,ondasamlud,ondasamodista,kakosamsebečestonazivao,stepskivuk,životinjakojajezalutalautuđinerazumljivsvet,kojavišenenalazisvojupostojbinu,vazduhihranu.Trčaosamdaljevlažnomulicomsaovimsvojimuobičajenimmislima,krozjednuodnajmirnijihi

najstarijihčetvrtigrada.Tuseprekoputa,sadrugestraneulice,uzdizaoumrakustarisivikamenizid, koji samuvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrižan, izmeđumale crkve i neke starebolnice; danju sam često odmarao oči na njegovoj hrapavoj površini, jer je bilomalo tako tihih,blagih, nemih površina u centru grada, gde se inače na polovini svakog kvadratnogmetra nalaziponekatrgovinailidrečeimenaadvokata,berbera,lekara,pronalazačaiveštakazalečenježuljevananogama.Sadasamopetvideostarizidkakoseuzdižetihoispokojno,paipakjebilonekepromenenanjemu,videosammali, lepiportal sašiljatim lukomusredzida izbuniosamse, jerodistavišenisamznaodalisetajportaluveknalaziotuilijenedavnonapravljen.Bezsumnjejeizgledaostar,prastar;verovatnosuovamala,zatvorenavrata,sasvojimtamnimkrilima,jošprenekolikovekovavodilaunekodremljivomanastirskodvorište,ačinila su to idanas, iakomanastirnijepostojao, i

verovatnosamovukapijustoputavideo,neobrativšipažnjunanju;moždajebilasvežeobojena,pamijezatopalauoči.Ipaksamzastaoivrlopažljivopogledaopreko,neprelazećiulicu,kojajebilaveomaraskvašenaiblatnjava;ostaosamnapločnikuisamopogledomodlutaoprekoputa,gdejesvevećbiloobavijenotamomigdeje,kakomiseučinilo,okovratabioopletenvenac,ilineštodrugoštosešarenelo.Isada,kadasamboljezagledao,zapaziosamiznadportalasvetlufirmunakojojje,kakomisečinilo,stajaonekinatpis.Napregnuosamvid inajzadsam, iporedblata ibara,prešaoulicu.Tadasamiznadportalaugledaoslaboosvetljenumrljunastarom,sivozelenomzidu,aprekotemrljeprelazilasupokretnašarenaslovakojasunestajala,ponovosepojavljivala,paodletala.Eto,pomislih, sada su i ovaj stari, dobroćudni zid zloupotrebili za nekakvu svetlosnu reklamu! Umeđuvremenurazabraosamnekolikorečikojesuseletimičnopojavljivale;teškojebilopročitatiih,morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i to veoma bleda iiskrzana,abrzosuseigasila.Čovekkojijehteodanapraviposaopomoćunjihnijebioumešan,većjesvakakobionekistepskivuk,nekakavubogigrešnik.Zaštojetajčovekpuštaoslovabašnaovomzidu,unajmračnijojuličicistarogdelagrada,uovodobadana,poovakokišovitomvremenu,kadanikoganijebilonaulici, i zašto suonabila tako titrava, lelujava, takoćudljiva inečitka?Ali stoj,sadasamuspeodajednuzadrugomuhvatimnekolikorečikojesuglasile:

MAGIČNOPOZORISTEULAZNIJEZASVAKOGA—NIJEZASVAKOGA

Pokušao samdaotvorimvrata, ali teška starinskabravanijepopustilanipodkakvimpritiskom.Završila se igra slova, prekinula se odjednom, tužna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam senekolikokorakaunazad,zagazivšidubokoublato,alislovavišenisunailazila,igraseugasila,ajasamjošdugostajaoublatuičekaouzalud.Onda, kada sam već posustao i vratio se na pločnik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice,

prekoasfaltakojisepresijavao.Pročitaosam:

SAMO—ZA—LU—DAKE!

Noge su mi bile vlažne, bilo mi je hladno, ali sam i pored toga još prilično dugo stajao tu uiščekivanju.Ništaviše.Doksamtakostajaoirazmišljaokakosušarenaslova,ivarljivakaoutvare,preletalaprekotamnogasfaltakojisepresijavao,opetmijepalanapametjednaodmojihpređašnjihmisli:poređenjesablistavo-zlatnimtragom,kojijeodjednompostaotakodalekinepronalažljiv.Bilomijehladno,pasampošaodalje,sanjarećiotomtragu,punčežnjezaulaznimvratimakoja

vodeuzačaranopozorištesamozaluđake.Umeđuvremenu,dospeosamuokolinupijace,gdenijebilooskudiceuvečernjimzabavama;nasvakomkorakunalazioseponekiplakatipozivalaponekatabla:Damen-kapela—Varijete—Bioskop—Igranka—alisvetonijebilozamene,bilojetoza„svakoga",zanormalneljude,kojesamstvarnoivideokakoseugomilamagurajunaulazima.Faipaksamsemalorazvedrio,ipakmejedodirnuopozdravizonogdrugogsveta,zaigralojenekolikoslova,zaigralasuiumojojduši,dotičućiskrivenežice,ijedanodblesakzlatnogtragaopetjepostaovidljiv.Potražiosammalustarinskukrčmuukojojseodmogprvogboravkauovomgradu,predvadeset

ipetgodina,ništanijeizmenilo:krčmaricajebilaista,aimnogimeđudanašnjimgostimasedelisujošondaovde,naistommestusaistimčašamapredsobom.Ušaosamuskromnugostionicu,bilamije utočište.Doduše, bilo je to utočište slično onomna stepenicama kraj araukarije, nisamni ovde

našaodom i zajednicu, već samomirnomesto posmatrača ispredpozornice na kojoj su tuđi ljudiigrali tuđekomade, ali je i tomnogoznačilo:nijebilo ljudskegomile,nidreke,nimuzike, samonekoliko mirnih građana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, niemajliranoglima,nipliša,nimesinga!)ipredsvakimodnjihstajaojevečernjinapitak,nekodobro,jakovino.Moždasuovistalnigosti,kojesamsvepoznavaoizviđenja,bilipravećiftefmoždasukodkuće,usvojimćiftinskimstanovima,imalinekakveogavnekućneoltarepredglupavimidolimazadovoljstva, a možda su bili usamljeni momci, izbačeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci,zamišljeninadpropalimidealima,stepskivuci,takođebednici;alitominijebilopoznato.Ponekogodnjihdovuklajeovamočežnjazadomomilinekorazočaranjeipotrebazanadoknadom:oženjenijeovdetražioatmosferusvogmomačkogdoba,staričinovnikodjeksvojihstudentskihgodina,asvisubilipriličnoćutljivi,svisubilipijanciisvisu,kaoija,viševolelidasedesabocomodpolalitraelzaškog vina pred sobomnegoli pred nekomdamen-kapelom.Tu sam bacio lenger, tu semogloizdržatisat-dva.Tekštosampopiogutljajelzaškogvina,setiosamsedadanas,izuzevdoručka,jošništanisamokusio.Pravoječudoštasvečovekmožedaproguta!Čitaosamnovinenekihdesetakminuta,dopuštajući

dakrozmojeočiprodreumeneduhnekogneodgovornogčovekakojinadugačkoinaširokožvaćetuđerečikvasećiihsvojompljuvačkom,dabiihzatim,nesvarene,opetpovratio.Gutaosamtotokomčitanjačitavogjednogstupca.Aondasamprožderaodobarkomaddžigericeisečeneiztelaubijenogteleta.Pravočudo!Najboljeodsvegabilojeelzaškovino.Nevolimopora,jakavina*barnesvakidan,vinakojaserazmećujakimdejstvom,ačuvenasuponekomspecijalnomukusu.Najviševolimsasvimčista,laka,skromnaseljačkavina,beznaročitogimena,kojihmožemnogodasepopijeičijiukus tako prijatno i svesrdno podseća na selo, na zemlju, na nebo i lugove. Čaša elzaškog vina ikomadhlebasvakakosunajprijatnijiobrok.Alisadasamvećbiopojeoporcijudžigerice,štojebiloneobičnouživanjezamenekojiretkojedemmeso, ipredamnomjestajalavećdrugačaša.Bilojetakođepravočudoštosunegdepozelenimdolinamazdraviičestitiljudigajilivinovulozuicedilivinodabi tu i tamousvetu,dalekoodnjih,nekolicinarazočaranihgrađana istepskihvukova tihocevčilamalohrabrostiiraspoloženjaizsvojihpehara.Panekajeitako,glavnodajevinobilodobro,dajepomogloidoneloraspoloženje!Naknadnose

umenirazlegaosmeholakšanjapovodomkašeodrečiuonomnovinskomčlanku,iodjednomsamsesetiozaboravljenemelodije,onogpiananaduvačkim instrumentima.Onasepelaumeni,poputsapunskogmehurićakojisepreliva,zablistalašarenilom,odražavajućiuminijaturiceosvet,dabisezatimblagorasprsnula.Akojebilomogućnodatamala,nebeskamelodijatajnopustikorenumojojdušiidajednogadanaponovoisteraumenisvojljupkicvet,sasvimsvojimdragimbojama,zarsamondamogaodabudemsasvimizgubljen.Iakosambiozalutalaživotinjakojanijeshvatalasvetštojeokružuje,ipakjeumomludomživotupostojaosmisao;neštojeumenidavaloodgovore,primalopoziveizdalekih,veličanstvenihsvetova,aumommozgunaslagalesusehiljadeslika:AnđeoskečeteĐota

[2] smalogplavogcrkvenog svodauPadovi,poredkojihkoračajuHamlet i

Ofelija,svencemnaglavi,kaolepipredstavnicisvetugeisvihnesporazumausvetu;vazduhoplovacĐanocostojiubalonukojigoriiduvaurog:AtilaŠmelcledržinovšeširuruci,Borobudur

[3]para

nebo svojim skulpturama koje su slične planinama. Pa čak ako bi te prilike živele i u hiljadamadrugihsrca,postojejošdesetinehiljadadrugih,nepoznatihslikaizvukovačijasepostojbinanalaziumeni,kaoštoiočikojimagledajuiušikojimaslušajuživejedinoisamoumeni.Kojejošdavaoodgovorestarombolničkomziduizbledele,otrte,prljave,sivo-zeleneboje,učijimsusepukotinamairazvalinamanaslućivalehiljadefresaka—kogajejošosetio,kogajevoleo,kogajedirnuočarnjegovih nežno-umirućih boja? One starinske kaluđerske knjige, sa minijaturama koje se blagopresijavaju,iknjigenemačkihpesnikaodpredvestaistogodina,zaboravljeneodsvognaroda,sve

one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa štampane stvari i rukopisi starihmuzičara,tvrdi,požutelinotnilistovisasvojimobamrlimtonskimsnovima—kojejoščuonjihoveduhovite,vragolasteičežnjiveglasove,kojejošpunasrcapronosionjihovduhinjihovečarikrozjedno drugo, njima tuđe doba? Ko se još sećao malog, žilavog čempresa visoko na bregu iznadGubija,kojijestena,survavšise,prelomilairascepila,alikojijeidalježiveoiunuždiisteraonov,kržljav vrh? A ko je odavao priznanje vrednoj domaćici na prvom spratu i njenoj blistavojaraukariji?KojenoćuulutajućimmaglamanadRajnomčitaopismenaodoblaka?BiojetoStepskiVuk.Akojenadruševinamasvogživotatražiotrulismisao,patiozbognečegnaizgledbesmislenog,preživljavaonaizgledludestvari,atajnose,uposlednjemsumanutomhaosu,jošnadaootkrovenjuibožjojblizini?Držaosamsvojpeharčvrstouruci,krčmaricajehteladamiganapuni,pasedigoh.Nijemiviše

trebalovina.Zasijao jezlatni trag,opet samse sećaovečnosti,Mocarta i zvezda.Mogaosamopetjedančasdadišem,daživim,smeosamdapostojiminisammoraodapodnosimmuke,dastrahujemidasestidim.Kada sam izišao na utišanu ulicu, retka, sitna kiša, koju je čerupao hladan vetar, šumela je oko

uličnihsvetiljki,presijavajućiseustaklastimprelivima.Kudasada?Dasamimaonekučarobnumoćispunjavanja želja, otvorila bi se predamnommala, lepa dvorana u stiluLujaXVI, u kojoj biminekoliko dobrihmuzičara odsviralo dva-tri dobra delaHendla iMocarta. To bi odgovaralomomsadašnjemraspoloženju,pabihtusvežu,plemenitumuzikuposrkaokaoštosrčunektar.o,dasamutomčasuimaoprijatelja,prijateljaunekojpotkrovnici,kojirazmišljaprisvetlostisvećeaporedsebeimaviolinu!Kakobih sedošunjaodonjegaunoćnoj tišini,kakobih senečujnopopeovijugavimstepeništem da ga iznenadim, pa bismo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko nadzemaljskihnoćnih časova! Nekada, u minulim godinama, često sam okušao tu sreću, ali je vremenom i toizbledeloinestalo;izmeđuonogaondaiovogasadaležalesuuvelegodine.Prekovoljesamkrenuokući,podigavšiokovratnikkaputaizabadajućivrhštapauvlažnukaldrmu.

Makolikosporoišao,ipakjeisuvišebrzotrebalodaopetsedimnasvojojmansardi,usvommalom,nazovi,domu,kojinisamvoleo,abezkogaipaknisammogao, jer jeprošlobilovremekadasamovakvezimske,kišovitenoćimogaodaprovodimlutajućinapolju.No,bilokakomudrago,nisamhteo da mi se dobro večernje raspoloženje pokvari ni zbog kiše, ni zbog kostobolje, ni zbogaraukarije,pa ipaknisammogaodačujemkamerniorkestarniti danađemusamljenogprijatelja sviolinom,umenijejošodzvanjalaonaljupkamelodija,kojusammogao,ritmičkiudišućivazduhisamonagoveštavajućije,daodsviramsamomsebi.Koračaosamdaljezanetmislima.Ne,mogloseibezkamernemuzike ibezprijatelja,abilo je smešno izjedati senemoćnomžudnjomza toplinom.Usamljenostjenezavisnost,ajasamjepriželjkivaoistekaotokomdugognizagodina.Nezavisnostjehladna,ohda,alijeispokojna,čudesnospokojnaiprostrana,kaoonajhladniitihiprostorukomeseokrećuzvezde.Izjednedvoranezaigruporedkojesamprošaozapljusnumevreloigrubo,kaoisparenježivog

mesa,žestokadžez-muzika.Zastaosamzatrenutak;oduvekjetavrstamuzike,iakosamjesegnušao,zameneimala tajnudraž.Džezmi jebioodvratan,alisamgavoleodesetputavišenegodanašnjuakademsku muziku; džez, sa svojim radosnim, sirovim divljaštvom, odišući naivnom, čestitomčulnošću,dubokojedirnuoimeneusvetumojihnagona.Stajao sam jedan trenutak njušeći, udisao sam krvavu i drečeću muziku, njušio sam pakosno i

pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je otužna, odvišezašećerenaikiptalajeodsentimentalnosti,aonadrugabilajedivlja,ćudljivaisnažna,paipaksuobepolovinenaivnoipomirljivoišleukorak,slivajućiseucelinu.Bilajetomuzikaizdobapropadanja.U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slična muzika. U poređenju sa pravommuzikom,Bahom iMocartom, to su, razume se, bile pomije—ali tako izgleda sva naša umetnost,

čitavnašmentalitet,svanašanazovikulturačimseuporedisapravomkulturom.Ovamuzikajeimalapreimućstvo u velikoj iskrenosti, imala je nečeg, ljubavi dostojnog, crnačkog u sebi, bila je bezikakvihlažiiispunjenaradosnim,detinjastimraspoloženjem.ImalajeusebineštoodCrncaineštoodAmerikanca,kojinamaEvropljanima,iporedsvojesnage,izgledatakodečačkisvežidetinjast.DalićeiEvropabititakva?Dalijevećnaputudapostanetakva?Dalismomi,staripoznavaociipoštovaocinekadašnjeEvrope,nekadašnjepravemuzike,nekadašnjegpravogpesništva,samositna,glupamanjina,sastavljenaodkomplikovanihneurotičarakojićesutrabitizaboravljeni i ismejani?Dalijeonoštosmominazivalikulturom,duhom,dušom,onoštosmonazivalilepimisvetimbilosamoutvara,većodavnomrtva,kojusamojošnekolicinanasbudalasmatrapravomiživom?Dalijemogućnodanikadanijenibilaprava i živa?Da li jeonoza šta smosemi,budale,borili,moždaoduvekbilosamofantom?Staragradskačetvrtprimimepodsvojeokrilje,ugašenainestvarna,uzdizalasemalasivacrkva.

Odjednom mi opet pade na pamet večerašnji doživljaj sa zagonetnim vratima šiljatog luka izagonetnompločomiznadnjih,sasvetlosnimslovimakojasutakopodsmešljivotitrala.Kakojeonoglasionatpis?„Ulaznijezasvakoga.”I—„Samozaluđake”.Ispitivačkipogledahprekoputaustarizid, spotajnomželjomdaopetotpočnučarolije,damene, ludaka,opetpozovenatpis ida semalavrataotvorepredamnom.Moždasetamonalaziloonoštosamtražio,moždasetamosviralamojamuzika?Tamni kameni zid gledaome je ravnodušno, zatvoren u dubokommraku, utonuo u dubok san.

Nigdevrata, nigde šiljatog luka, već samo tamni, tihi zidbezotvora.Smešeći sepošao samdalje,klimnuvši prijateljski glavom u pravcu starih zidina. „Spavaj spokojno, zide, ja te neću probuditi.Doćićevremekadaćetesrušitiilioblepitisvojimgramzivimfirmama,alisadsijoštu,jošsilep,itih,imenidrag.”Izbačeniznekogcrnoguličnogtesnaca,neposrednopredmene,trgnumečovek,usamljen,pozni

povratnikumornakoraka,sakapomnaglavi,odevenuplavubluzu,kojijenaramenunosiomotkusa plakatom, a na trbuhu, kaišem privezano, otvoreno sanduče, kakvo torbari nose po vašarima.Umorno je koračao ispredmene ne okrećući se, inače bihmu se javio i pokloniomu cigaru. Prisvetlostinajbližeuličnesvetiljkepokušaosamdapročitamnjegovsteg,crveniplakatnamotki,aliseontolikoklatiotamo-amodanisammogaodagaodgonetnem.Tadasamosloviočovekaizamolioga dami pokaže plakat. On je zastao, držeći motku pravo, i tada sam uspeo da pročitam titrava,iskrivljenaslova:

ANARHISTICKOZABAVNOVEĆE!MAGIČNOPOZORISTE!ULAZNIJEZASVAK...

„Vassamtražio",uzviknuhradosno.„Štajesavašomzabavnomvečeri?Gdeseodržava?Kada?”Onodmahpotrča.„Nijezasvakoga”,rečeravnodušno,sanjivimglasomiotrča.Bilomujesvegadosta,hteojedaide

kući.„Stanite”,viknuhipotrčahzanjim.„Štatoimateusvomsandučiću?Otkupićuvamnešto.”Ne zastajući, čovekmehanički izvuče iz sandučetanekuknjižicu i pružimi je. Ja je brzouzeh i

strpahudžep.Doksamotkopčavaokaputsnameromdaizvadimnovac,čovekskrenu,uđenanekukapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teški koraci odjekivali su prvo u dvorištu, prekokamenihploča,azatimpodrvenimstepenicama;posletoganištavišenisamčuo.Odjednomimenesavladaumor,imaosamosećanjedajevećveomakasnoidaćebitidobrodapođemkući.Krenuhbrže iuskoro stigoh,uspavanomulicompredgrađa,u svojkraj izmeđušetalištanabedemu,gdeu

malim,čistimnajamnimkućama,izatravnjakaibršljana,stanujučinovniciisitnirentijeri.Prošavšiporedbršljana, travnjaka imlade jele, stigohdokapije, nađohključaonicu i dugmezaosvetljenje,prošunjahseporedstaklenihvrata,politiranihormanaibiljkiusaksijamaiotvorihvratasvojesobe,svognazovi doma, gde sumeočekivali naslonjača i peć,mastionica i kutija sa bojama,Novalis iDostojevski,kaoštodruge,normalneljude,očekujematiiližena,deca,služavka,psiimačke.Kadasamsvukaomokarkaput,ponovomidođedo rukuonamalaknjiga. Izvukoh je,bila je to

tanka, rđavo i na lošem papiru odštampana vašarska knjižica, kao one sveske „Čovek rođen ujanuaru”ili„Kakoćusezaosamdanapodmladitizadvadesetgodina?”Alikadaseugnezdihusvojojnaslonjači i stavihnaočare,pročitahsa iznenađenjemiosećanjem

nečegsudbinskog,štoseodjednomjaviloumeni,naslovovevašarskesveske:„RaspravaoStepskomVuku.Nijezasvakoga”.Sadržinaspisa,kojisampročitaobezpredaha,sanajvećompažnjom,bilajesledeća:

RASPRAVAOSTEPSKOMVUKU

Samozaludake

BiojednomnekopoimenuHari,nazvanStepskiVuk.Išaojenadvenoge,nosioodeloibiočovek,alijeustvariipak,eto,biostepskivuk.Naučiojemnogoodonogaštobistriljudimogudanaučeibiojepriličnorazumančovek.Alievoštanijenaučio:dabudezadovoljansobomisvojimživotom.Tonijebioustanjudanauči, jer jepoprirodibionezadovoljančovek.Verovatnoje toproisticalootudaštojeudnusvojedušeoduvekznao(ilimisliodazna)daonustvariuopšteniječovek,većvukiz stepe.Neka semudri ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li jemožda još pre svog rođenjanekomčarolijompretvorenodvukaučoveka, ili je rođenkaočovek,alisadušomstepskogvuka,kojomjeopsednut, ili jepakverovanjedajeonustvarivukbilosamonekonjegovouobraženjeibolest.Naprimer,bilobi,najzad,mogućnodajetajčovekusvomedetinjstvubiodivalj,neukrotivineuredan,dasunjegovivaspitačipokušalidaubijuzverunjemu,pasumubašnatajnačinstvoriliuobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja ičovečnosti.Otomebisemoglogovoritinadugačko,aizanimljivo,moglebiseotomečakpisatiiknjige;aliStepskomVukutonebibilanikakvausluga,jerjenjemubilosasvimsvejednodalijevukušaounjegamađijom,ilibatinama,ilijeto,naprosto,samouobraženjenjegoveduše.Štasudrugiotomemislili,aištajeonsamotomemislio,zanjeganijebiloniodkakvevažnosti,jerodtogavuknijeizišaoiznjega.StepskiVukje,dakle,imaodveprirode,čovečjuivučju,takvamujebilasudbina,imožebitida

ovakoneštonijeništanaročitoniretko.Nailazilosevećnatolikeljudekojisuusebiimalimnogoštapseće,lisičje,ribljeilizmijsko,neosećajućizbogtoganaročitihteškoća.Kodtihljudi,eto,čovekilisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bola, čak ipomažućijednodrugom,ikodmnogihljudikojisudoteralidalekoikojimazavidepresupostigliuspeh lisica imajmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kodHarija je bilo drukčije, unjemu čovek i vuk nisu išli uporedo, jošmanje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnomsmrtnomneprijateljstvu, i jedan ježiveosamodabionomdrugomnaneobol,akadasedvojicaujednojkrviijednojdušimrzekaosmrtnineprijatelji,ondajetoopakživot.Eto,svakoimasvojudes,iničijinijelak.NašStepskiVukje,doduše,živeoosećajućisečaskaovukčaskaočovek,kako je toslučajkod

svihpolutana,alikadajebiovuk,uvekbigavrebaočovek,posmatrajući,ocenjujućiiosuđujući—auvremekadajebiočovek,toistoječiniovuk.Naprimer,akojeHarijukaočovekudolazilanekalepamisao,nekoprefinjeno,plemenitoosećanje,iliakobiizvršiokakvo,takozvano,plemenitodelo,tadabi vuku njemu iskezio zube, smejao se i pokazivaomu sa surovom ironijomkako smešno irđavopristajeovakvoplemenitopozorištestepskojživotinji,vuku,kojiusvojojdušisasvimtačnoznaštamuprija,naime:dausamljenkaskastepama,dasepovremenonaločekrviilidajurizanekomvučicom.Sagledištavukasvakačovečjadelatnostpostajalajestrahovitokomičnaineprilična,glupaisujetna.AlijebiloistotakoikadaseHariosećaoiponašaokaovuk,kadabiiskeziozubenadruge,kadabiosećaomržnjuismrtnoneprijateljstvopremasvimljudimainjihovomlažnomiizopačenomponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao gastokomizveri,itakokvariosvakuradostjednostavnog,zdravogidivljegvučjegstvora.

TakvesubileosobineStepskogVukai,sudećiponjima,Harinijeimaobašugodanisrećanživot.Ali timenije rečenoda je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svakičoveksvojepatnjesmatranajvećim).Tonebitrebalorećiniojednomčoveku.Ionajkonenosivukau sebi nemora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova i, podpeskomikamenjem,svojesitnecvetićeSreće.TakojetoibiloikodStepskogVuka.Običnojebioveomanesrećan,tosenemožeporeći,amogaojedaunesrećiidruge,naime,akoihjevoleo,aioninjega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kaoprefinjenog,mudrogineobičnogčoveka,pabibilizgranutiirazočaranikadabiodjednommoralidaotkrijuvukaunjemu.Adotogajemoralodoći,jerjeHari,kaosvakobiće,želeodabudevoljenkaocelinaibašzbogtoganijemogaodakrijeidalažimauklanjavukaispredočijuonihdočijemujeljubavi bilomnogo stalo.Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno,divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada biodjednomdivlji,zlivukipakpostaočovek,kojiusebinosičežnjuzadobrotominežnošću,kojihoćeda sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale. Baš su ovi ljudi obično bili naročitorazočaraniiljutiti,itakojeStepskiVuksvojudvojakostipodvojenostunosioiusudbinedrugihsakojimajedolazioudodir.Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da može sebi predstaviti njegov bedni,

rastrzaniživot,tajjeipakuzabludi,jerjošniizdalekaneznasve.NeznadajekodHarija(kaoštonema pravila bez izuzetka i kao što je jedan grešnik pod izvesnim okolnostima miliji bogu oddevedesetidevetpravednika)—pakbiloiizuzetakaisrećnihslučajeva,dajekatkadanepomućenoinesmetanoosećaousebiivukaičoveka,kakodišu,misleiosećajuunjemu,dasukatkada,uveomaretkimčasovima,njihdvojicasklapalamiriživelauljubavi,takodanijejedansamospavaodokjedrugibiobudan,većsu jedandrugogabodrili idopunjavali. Izgledada je iuživotuovogčoveka,kaoisvudausvetu,sveuobičajeno,svakodnevno,poznatoiredovnopovremenoimalojediniciljdatuitamodoživitrenutniprekid,dabudeprobijenovanrednim,čudom,daustupimestoblagosti.Dalisu kratki, retki časovi sreće izgledali i ublažili zao udesStepskogVuka, tako da su najzad sreća ipatnjabili jednodrugom ravni, ili je čakmoždakratka, ali snažna srećaonihmalobrojnih časovaupilausebesvupatnju,zbogčegajedobilavećuvrednost,tojeopetjednoodpitanjaokomedokoniljudimogudamozgajuakožele.ČestojeiVukmozgaootome,atojebilozanjegovihdokonihibeskorisnihdana.Uztotrebarećijošnešto.PostojipriličanbrojljudisličnihvrstakojojjepripadaoHari,naročito

ihimamnogomeđuumetnicima.Svitiljudiimajuusebidveduše,dvabića,unjimaimabožanskogisatanskog, imamajčine iočevekrvi, sposobnostidabudusrećni idapate,a sve toživi jednokrajdrugogijednoudrugome,istotakoneprijateljskiizapletenokaovukičovekuHariju.Itiljudi,čijije život veoma nespokojan, doživljuju povremeno, u svojim retkim srećnim časovima, nešto takosnažno ineiskazano lepo,pena trenutne srećepovremenoprsne takovisoko ibleštavonadmorempatnjidatakratka,zasenjujućasrećazračećidodirujeiočaravaidruge.Takonastaju,kaodragocenapena sreće nadmorempatnji, sva ona umetnička dela u kojima se jedan jedini čovekkoji pati, zajedan jediničas, takovisokouzdiženadsopstvenomsudbinomdanjegovasreća sijakaozvezda, isvimaonimakojijevidečinisekaoneštovečnoikaonjihovsanosreći.Sviovi ljudi,makakosezvalanjihovadela i tvorevine,ustvariuopštenemajuživota,odnosno,

njihovživotneznačipostojanjeupravomsmisluinemasvogoblika,oninisuheroji,iliumetnici,ilimisliocionakokaoštosudrugisudije,lekari,obućariiliučitelji,većjetovečnopaćeničkokretanjeivrtlog,nesrećnoibolnoistrzano,jezivoibesmisleno,akočoveknijespremandavidismisaobašuovim retkimdoživljajima, delima,mislima i tvorevinama, koji zrače nad haosomovakvog života.Među ljudimaovevrstenikla jeopasna i strašnamisaoda jemoždaceočovečji život samo jednaopaka zabluda, žestok i neuspeo izrod pramajke, divlji i jezivi promašeni pokušaj prirode. Ali je

međunjimaniklaionadrugamisao,dačovekmoždanijesamopriličnorazumnaživotinja,većidetebogova,komejeodređenodabudebesmrtno.Svakavrstaljudiimasvojeosobeneznake,svojaobeležja,svakaodnjihimasvojevrlineiporoke,

svakasvojsmrtnigreh.OsobeniznakStepskogVukabiojesledeći:onjebiočovekvečeri.Jutrojezanjegabilonemilodobadana,kogaseplašioikojemunikadnijedonosiloništadobro.Nijednogjutrausvomživotunijebio istinskiradostan,nikadauprepodnevnimčasovimanijeučinioneštodobro,nije se nečem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da pruži neku radost. Tek u tokupopodnevapolakobisezagrejaoiživahnuo,atekpredvečebi,zavremesvojihsvetlihdana,postajaoplodan,čio,katkadaživiradostan.Njegovapotrebadabudeusamljeninezavisanbilajeuvezistim.Nikadanijebiločovekasadubljomistrasnijompotrebomzanezavisnošću.Umladosti,kadajejošbio siromašan i kadamu je bilo teško da zarađuje svoj hleb, više je voleo da gladuje i da ide upocepanomodelu, samoakobi timemogaodaobezbedi sebi trunčicunezavisnosti.Nikada senijeprodavao za novac i udoban život, nije se predavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta jeodbacioiodbioonoštojeuočimacelogsvetapredstavljalopreimućstvoisreću,samodabisačuvaosvojuslobodu.Zanjeganijebiloničegmrskijegistrasnijegodpomislidaobavljanekuslužbu,dasepridržavanekogdnevnogigodišnjegredaidamoradaslušadruge.Smrtnojemrzeosvakipoziv,kancelarijuiliured,anajstrašniještobiusnumogaodadoživibiojezatvorenživotunekojkasarni.Umeojedaseizvučeizsvihovihokolnosti,čestopocenuvelikihžrtava.Utomejeležalanjegovasnagaivrlina,tujebionesalomljivinepodmitljiv,tujenjegovkarakterbiočvrstipravolinijski.Alisovomnjegovomvrlinombilesu,opet,tesnopovezanenjegovapatnjainjegovasudbina.Prošaojeonakokakoprolazemnogi:onoštojepounutrašnjemnagonusvogbićanajupornijetražioizačimjestremiopalomujeudeo,aliuvećojmerinoštotoljudskomstvorupriliči.Upočetkumujetobiosan i sreća, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propadaslužeći, a onaj koji traži nasladu propada od slasti. I tako je Stepski Vuk propadao zbog svojenezavisnosti.Onjepostigaosvojcilj,postaojepotpunonezavisan,nikonijemogaodamunaređuje,nijemoraodaseupravljanipremakome,slobodnoisamostalnoodlučivaoještadačiniipreduzima.Jersvakičovekneminovnopostižeonoštojeposvompravomnagonuprinuđendatraži.AliusredstečeneslobodeHariodjednomprimetidajenjegovaslobodaravnasmrti,dajeostaosam,dagasvetnanekistrašannačinostavljanamiru,dagaseljudivišenimalonetiču,pačakdaseionsamogsebenimalonetiče,daseusveređemiređemvazduhu,bezikakvihodnosaiusamljen,laganoguši.Jersada mu samoća i nezavisnost više nisu bili cilj i želja, već udes, presuda koja mu je izrečena,čarobnaželjakojajeizgovorenaivišenemožedaseporekne,sadamuvišeništanijepomagaloakoje,punčežnjeidobrevolje,pružaorukeibiospremandasepovežeistopisazajednicom;sadagaostavišesamog.Pritome,međutim,nijebioomrznutiljudimaodvratan.Naprotiv—imaojemnogoprijateljaimnogimajebiodrag.Alijeuveknailaziosamonasimpatijuiljubaznost,pozivalisuga,darivali ga, pisalimuprijatnapisma, alimu senikonijepribližio, nigdenijedošlodonekeveze,nikonijebiovoljanisposobandaučestvujeunjegovomživotu.Čestogajesadaokruživaovazduhusamljenih,nekamukla atmosfera,okolni svet jeproticaoporednjega,osećao jenemoćda stvoriprisnijeodnose,inikakavtrudničežnjatunisupomogli.Tojebilajednaodnajvažnijihosobenostinjegovogživota.Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogrešno nazivati

samoubicamasamooneljudekojiseodistaubijaju.Međuovimaihčakimamnogokojisu,takoreći,pukimslučajempostali samoubice,kodkojihpojamsamoubistavanije sastavnideonjihovogbića.Međuljudimabezindividualnosti,bezsnažnekonstitucije,bezvelikogudesa,međuobičnimljudimaizčopora,imamnogonjihkojizavršesamoubistvom,aposvomobeležjuikovunepripadajutipusamoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biću samoubice, možda veći deo njih, nikadastvarnonedižurukunasebe.„Samoubica”—aHarijebiojedanodnjih—nemoranužnodaživiu

naročito prisnom odnosu sa smrću— tomože da se čini a da čovek ipak nije samoubica. Ali je„samoubici”svojstvenodasvojeJa,bezobzirada lispravomiline,osećakaonaročitougroženuklicuprirode,damuseuvekčinikaodajeizuzetnoizloženopasnosti,kaodastojinanajšiljatijemvrhuhridine,pamujedovoljannajmanjispoljniudarilinekasićušnaunutrašnjaslabostdasesurvauponor. Ova vrsta ljudi obeležena je po liniji svoje sudbine time što je za njih samoubistvonajverovatniji način smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji jeuočljivjošuranojmladostiioveljudepratitokomčitavognjihovogživota,nijenekaizuzetnoslabaživotnasnaga,naprotiv,međusamoubicamanailazimonavanrednožilave,strasne,aismeleprirode.Alikaoštopostojeprirodekojeprilikominajmanjebolestinaginjugroznici,takooveprirode,kojemi nazivamo ,,samoubicama” i koje su često veoma osetljive i osećajne, naginju tome da se prinajmanjempotresupredajuintenzivnojpredstavisamoubistva.Kadabipostojalanaukakojabiimalasmelostiisnageodgovornostidasebavičovekomumestoisključivomehanizmimaživotnihpojava,kada bismo imali nešto slično antropologiji, nešto kao psihologiju, ove činjenice bile bi svakomepoznate.Ovo što smo ovde govorili o samoubicama odnosi se, naravno, samo na površinu stvari, to je

psihologija,paprematomedeofizike.Posmatrajućijemetafizički,tastvarizgledadrukčijeimnogojasnija, jerpriovakvomposmatranju„samoubice”namseprikazujukaobićapogođenaosećanjemkrivicezbogsvojeindividualnosti,kaodušekojimavišeniježivotniciljdasebeusavršeioblikuju,već da se raspadnu i vrate majci, bogu, da se vrate u svemir. Među ovim prirodama mnoge supotpunonesposobnedaikadaizvršestvarnosamoubistvo,jersudubokospoznalekolikijeonogreh.Za nas su one ipak samoubice, jer žive u smrti, a ne u spasonosnomživotu, jer su spremneda seodreknusebe,dasepredaju,ugaseivratepočetku.Kaoštosvakasnagamožedapostaneislabost(podizvesnimokolnostimadotogamoradadođe),

takoiobratno,izrazitisamoubicačestomožedapretvorisvojuprividnuslabostusnaguioslonac,pato obično i čini. Među ove slučajeve dolazi i slučaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemusličnih, od zamisli da mu je svakog časa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalačko-melanholičnu igru fantazije već je iz te zamisli crpao utehu i oslonac.Doduše, kao kod svih ljudinjegovogsoja,svakipotres,svakibolisvakanezgodauživotusmestasuizazivaliunjemuželjudaseizsvegatogaizvučepomoćusmrti,alisepostepenobašiztesklonostiizrodilafilozofijauprilogživotu.Srodivšiseprisnosazamišljudamujeonaj izlazuslučajunuždeuvekotvoren,onamujedavala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kadamu je bilo naročito rđavo,mogaojekatkadasaradošću,pačakisazluradošću,daoseti:„Radoznaosamdavidimkolikočovekustvarimožeda izdrži!Kadadospemdogranicepodnošljivogdovoljno jedaotvorimvrata ivećsamumakao”.Postojivelikibrojsamoubicakojiizovezamislicrpuneobičnusnagu.Sdrugestrane,svimsamoubicamajedobropoznataborbaprotiviskušenjadaizvršesamoubistvo.

Svakiodnjih,unekomskrivenomkutusvojeduše,dobroznadajesamoubistvo,doduše,izlaz,alidajeipaksamopomalootrcaniilegalanizlazzaslučajnužde,dajeusuštiniplemenitijeilepšeostavitidačovekapobediioborisamživotnegosopstvenaruka.Svestotome,nečistasavest,kojaimaistiizvorkao,naprimer,nečistasavestkod takozvanihsamobludnika,podstičuvećinu„samoubica"natrajnuborbuprotiviskušenja.Oniseborekaoštosekleptomanboriprotivsvogporoka.OvaborbajeiStepskomVukubiladobropoznata,vodiojujemnogobrojnim,uvekdrukčijimoružjem.Najzadje,okočetrdesetisedmesvojegodine,došaonasrećnuideju,kojanijebilabezhumoraikojamuječestopružalazadovoljstvo,dasvojpedesetirođendanodredikaodankadaćedopustitisebidaizvršisamoubistvo.Sporazumeosesamsasobomdatogadanaostavisebinavoljudaliće,zaslučajnužde,premasvom trenutnomraspoloženju,upotrebitiovaj izlaz.Nekamuse sadadogodi štamudrago,nekase razboli,osiromaši,nekadoživipatnju igorčinu—za sve jeodređen rok, sve tomožedapotrajenajvišejošnekolikogodina,meseciidana,anjihovsebrojstalnosmanjuje!Iodistajesada

lakšepodnosiosvenedaćekojebigaranijejačeidužemučile,pačakidodnadušepotresale.Akoseiz bilo kog razloga osećao naročito rđavo, ako bi pored pustoši, usamljenosti i podivljalostinjegovog života naišle i izvanredne patnje i gubici,mogao je tim patnjama da kaže: „Čekajte, jošsamodvegodine,paćuzagospodaritivama!”Itadabisesljubavljupredaozamislikakoćenadannjegovog pedesetog rođendana ujutro stići pisma i čestitke, dok će se on, siguran u svoj nož zabrijanje,oprostitisvihpatnji,zatvarajućivratazasobom.Tadabikostobolja,seta,glavoboljaiboloviustomakumoglidagledajukudaćesad.Preostajenam jošdaosobeni fenomenStepskogVuka,anaročitonjegovneobičniodnosprema

građanštini,objasnimonatajnačinštoćemosvetepojavesvestinanjihoveosnovnezakone.Kakoseto samo po sebi nameće, uzećemo kao polaznu tačku baš taj njegov odnos prema svemu„građanskom”!Zbogsvogsopstvenogshvatanja stajao jeStepskiVukpotpunovangrađanskogsveta,poštonije

znaonizaporodičniživotnizadruštvenočastoljublje.Smatrao je sebe isključivom jedinkom,časosobenjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku, izvanredno obdarenomindividuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevnog života. Svesno je prezirao buržuje iponosioseštoontonije.Uizvesnompogleduživeojesasvimgrađanski,imaojenovacaubanciipomagaojesiromašnerođake,odevaose,doduše,nemarno,alipristojnoineupadljivo,težiojedasapolicijom,poreznicima i sličnimsilamaživiudobrimodnosima.Osipi toga,neka snažna,potajnačežnja stalno ga je privlačila malograđanskom svetu, tihim, pristojnim porodičnim kućama saurednimbašticama,blistavočistoodržavanimstepeništemičitavojonojskromnojatmosferi reda isavršenepristojnosti.Sviđalomuseda imasvojesitneporoke iekstravagantnosti,daseosećakaočovekizvangrađanskogsveta,osobenjakiligenije,ali,dasetakoizrazimo,nikadanijestanovaoiživeo po periferiji života, gde građanština više ne postoji, niti se osećao kod kuće u atmosferinasilnikaiizuzetnihljudi,nikodzločinacaiobespravljenih,većjeuvekostaosastanomuprovincijigrađanstva,jerjeimaoizvestanodnospremanjegovimobičajima,propisimaiatmosferi,pamatobioiodnosotporaipobune.Osimtoga,odrastaojeivaspitavanmalograđanski,iotudajezadržaomnoštvo pojmova i šablona. Teoretski nije imao ništa protiv javnih žena, ali bi on lično bionesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Političkogzločinca, revolucionara iliduhovnogzavodnika,kogasudržava idruštvoproganjali,mogao jedavolikao svogabrata, ali nebi znaokakoda seponeseprema lopovu,obi jaču ili ubici izpohote,osimdaihnapriličnograđanskinačinsažaljeva.Tako je jednom polovinom svoga bića priznavao i potvrđivao ono što je drugom polovinom

pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj građanskoj kući, po ustaljenim pravilima i običajima,ostao je jednim delom svoje duše uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se već odavnoindividualizovao preko građanski moguće mere, oslobodivši se sadržine građanskog ideala iverovanja.Ovo„građansko”,kaostalnopostojećestanjesvegačovečnoga,nijebiloništadrugonegopokušaj

izmirenja, težnje za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnostičovečjih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca irazvratnika,paćenampoređenjeuskorobitirazumljivo.Čovekusepružamogućnostdasepotpunopredaduhovnomživotu,dapokušadasepribližiidealusveca.Iobrnuto,pružamusemogućnostdasepotpunopredasvojimnagonima,prohtevimasvojihčulaidasvasvojastremljenjausredsredinasticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, domučenika duše, do samopredajebogu.Drugivodidorazvratnika,domučenikanagona,dosamopredaje truleži.Građaninpokušavadaživiuprijatnotemperiranojsrediniizmeđuovadvaputa.Onsenikadanećepredatinitipodatinizanosu ni askezi, nikada neće postatimučenik, nikada pristati da bude uništen—naprotiv, njegovideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema

svetostinipremanjenojsuprotnosti,sveštojebezuslovnonjemujenesnosno,onhoćedaslužibogu,aliizanosu,hoćedaimavrline,aliidamujedobroiudobnonazemlji.Ukratko,onpokušavadasenaseliu sredini izmeđukrajnosti, uumerenoj i povoljnoj zonibez žestokihbura i oluja,u čemu iuspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren premabezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog Ja, agrađaninništavišeneceninegosvojeJa (koje je,doduše, razvijenosamorudimentarno), iprematome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednutbogom—stičemirnusavest,umestonaslade—prijatnost,umesto slobode—udobnost, aumestosmrtne vatre — ugodnu temperaturu. Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabimživotnimpogonom,plašljivo,tejelakoupravljatinjime,jersebojisvakogdavanjasamogsebe.Zatojeonnamestomoćipostaviovećinu,namestosilezakon,namestoodgovornosti,postupakglasanja.Jasnojedaseovoslaboiplašljivobićenemožeodržatimaukolikombrojupostojalo,daonosa

svojim osobinama može odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca među vucima kojislobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snažnih priroda građanin, doduše,smestabivapritešnjenuzazid,aliipaknikadnepropada,apovremeno,prividno,čakivladasvetom.Kakojetomogućno?Nivelikibrojčoporaukojimaživi,ninjegovevrline,ninjegovcommonsense,ni čitava organizacija ne bi bili dovoljno snažni da ga spasu od propasti. Onoga čiji je životniintenzitetvećodsamogpočetkatolikooslabljennemožedaodržavauživotunikakvamedicinasveta.Paipakgrađanštinaživi,snažnajeinapreduje.—Zašto?Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buržoazije nipošto ne počiva na

svojstvimanjenihnormalnih članova, većnaveomamnogobrojnim ,,autsajderima", koje obuhvatausledrasplinutostiirastegljivostisvojihideala.Međugrađanštinomuvekživiivelikibrojsnažnihidivljihpriroda.NašstepskivukHaritipičanjeprimerzato.Onserazviokaoindividuadalekoprekogranicekojumožedadostignegrađanin.On,komesupoznateslastimeditacije,kaoimračneradostimržnje i samomržnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatočenikgrađanštine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarnemase pravih građana nataložiliširoki slojevi ljudi,mnoge hiljade života i inteligencija, od kojih je svaki, doduše, već oslobođengrađanštine i pozvan za život u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim osećanjimavezan zagrađanštinu i do izvesnemere zaražennjenimmalaksalimživotnim intenzitetom,pa ipaknekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj služi. Jer kod građanštine osnovnonačelovelikanaglasiobrnuto:Konijeprotivmene,tajjezamene!Akouovomsmislu ispitamodušuStepskogVuka, tadanamseonprikazujekaočovekkome je

zbogvisokogstepenanjegoveindividualnostiodređenodanebudegrađanin—jersesvakavisokorazvijenaindividualnostustremljujeprotivsopstvenogJainaginjenjegovomuništenju.Vidimodajeonusebinosiojakenagone,kakosvecatakoirazvratnika,aliusledizvesneslabostiitromostinijemogaodauzmezaletuslobodni,divljisvemir,negojeostaoprikovanzateškomaterinskosazvežđegrađanštine. Ovakav je njegov položaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Većinaintelektualacainajvećideoumetnikapripadajuistomtipu.Samonajsnažnijimeđunjimauspevajudaprobiju atmosferu građanske zemlje i da stignu u kosmički svet, ostali se mire sa sudbinom ilisklapajukompromise,prezirugrađanštinu,aipakjojpripadaju,jačajujeiveličaju,jernakrajuipakmorajudajeprihvatedabimoglidažive.Zaovebezbrojneegzistencijetonepredstavljatragediju,alisvakakokrupnunezgoduizlukob,učijemsepaklunjihovitalentiispekuipostanuplodni.Malibroj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na način dostojan divljenja. To su onitragikom obeleženi, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, čijem talentugrađanština često odaje veliko priznanje, otvoreno je treće carstvo, jedan imaginarni, ali suverenisvet,a to jehumor.Nemirnimstepskimvucima, timstvorenjimakojaneprekidno istrahovitopate,njima kojima je uskraćena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji

osećajudasupozvanizabezuslovno,aipaknemogudaživeunjemu,njimasepružapomirljivizlazuhumor,akojenjihovduhusledpatnjipostaodovoljnosnažanielastičan.Humoruvekostajenanekinačingrađanski, iako jepravi tipgrađaninanesposobandaga shvati.U imaginarnoj sferi humoraostvaruje se zamršeni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je mogućno zauzeti stavodobravanjanesamopremasvecunegoipremarazvratniku,tunesamodasesavijajupolovijedanpremadrugomenegoseuovakavstavodobravanjauključuje igrađanin.Onomekoji je sumanutoopsednutbogommogućnojedazauzmestavodobravanjaipremazločincu,aistotakoiobrnuto,alinjimaobojiciisvimostalimljudimabezuslovnostinemogućnojedaodobravajujošionuneutralnu,mlaku sredinu: građanštinu. Jedino humor, taj vidni izum onih kojima je preprečen put ka onomnajvišemza šta supozvani, taj izumonih skoro tragičnih, najdarovitijihnesrećnika, jedinohumor(moždanajčudnijeinajgenijalnijedostignućečovečanstva)izvršavaiononemoguće,naime,spajaisjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet,poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nijeodricanje—sveoveomiljeneičestoformulisanezahtevevisokeživotnemudrostimožedaostvarujejedinohumor.PaakobiuzagušljivomhaosusvogapaklaStepskiVuk,kojizatoimadovoljnodaraisklonosti,

ipakuspeodaskuvaiiscediizsebeovajčarobninapitak,biobispasen.Zatomujošmnogoštoštanedostaje,alimogućnostiinadapostoje.Kogavoli,koosećasnjim,nekamupoželiovajspas.Onbi,doduše, zauvekostaougrađanštini, ali binjegovepatnjebile snošljive i plodne.Njegovodnospremagrađanskomsvetu,kakouljubavi,takoiumržnji,izgubiobisvojusentimentalnost,anjegovavezanostzaovajsvetprestalabidagamučibezprestankakaonekasramota.Dabitopostigao,ilidabisenakrajuipakosmeliozaskokusvemir,trebalobidasetakavStepski

Vukjednomsuočisasamimsobom,moraobidadubokosagledahaosusopstvenojdušiidapostanepotpunosvestansamogasebe.Tadabimuseotkrilacelanjegovasumnjivaegzistencijausvojsvojojnepromenljivosti, iubudućebimubilosasvimnemogućnodaizpaklasvojihnagonauvekponovoprebegneusentimentalno-filozofskeutehe,aodatleušlepuopijenostsvogvučjegbića.Čovekivukbilibiprinuđenidaupoznajujedandrugogabezmaskiosećanjakojeizobličavaju,pabimoralinagidasepogledajuuoči.Tadabiseilisudariliirazišlisezauvek,takodavišenebibiloStepskogVuka,ilibinjihdvojica,predrađanjemsvetlostihumora,sklopilibrakizrazuma.MoždaćeHari jednogdanadospeti do teposlednjemogućnosti.Moždaće jednogadananaučiti

kako da upozna sebe, bilo na taj način što će dobiti u ruku naše ogledalce, bilo što će susrestibesmrtnike,ilištoćeunašemmagičnompozorištunaćionoštojepotrebnozaoslobođenjenjegovezapušteneduše.Čekajugahiljadetakvihmogućnosti,kojenjegovasudbinaneodoljivoprivlači;sviljudi koji stoje po strani od građanstva žive u atmosferi ovih magičnih mogućnosti. Dovoljna jenajneznatnijasitnicapadasinemunja.Međutim,svejeovoStepskomVukudobropoznato,iakonikadanijeimaopredočimaovucrticu

svojeunutrašnjebiografije.Onnaslućujesvojpoložajuzgradisveta,naslućujeipoznajebesmrtnike,naslućujemogućnostdasretnesamogasebeiplašijese,onznazapostojanjeonogogledala,ukojebineophodnomoraodapogleda,abesmrtnoseplašidabacitajpogled.Nakrajunašestudijepreostajenamdaraskrstimoisaposlednjomfikcijom,sajednomnačelnom

obmanom. Sva „objašnjenja”, celokupna psihologija, svi pokušaji razumevanja iziskuju pomoćnasredstva, teorije,mitologije, laži;pošteni autornebi smeopropustitidanakraju svogprikaza,pomogućstvu,raskrstisaovimlažima.Akokažem„gore”ili„dole",timevećtvrdimneštoštoiziskujeobjašnjenje,jer„gore”i„dole”postojisamoumislima,samouapstrakciji.Svemirneznaza„gore"i„dole".Prema tome „stepski vuk” je, ukratko rečeno, samo fikcija. Ako se Hari oseća kao neka vrsta

čoveka-vukaismatradasesastojioddvaneprijateljskaisuprotnabića,ondatopredstavljasamoneki

mituprošćavanja.Hariuopšteniječovek-vuk,iakosmoprividnoineispitujućiprihvatilitulažkojuje sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokušali da ga posmatramo i da ga protumačimo kaodvostruko biće, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da ćemo ga lakše razumeti, koristiliobmanom,kojućemosadaispraviti.Podelanačoveka ivuka,nanagon iduh,kojomHaripokušavada razjasni svojudes,veoma je

grubo uprošćavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrešnog objašnjenjasuprotnostikojeovajčoveknalaziusebiikojemusečinekaoizvornjegovihteškihpatnji.Hariusebinalazičoveka, to jestčitavsvetmisli,osećanja,kulture,pripitomljene isublimisaneprirode,apored toga još i „vuka", to jest mračni svet nagona, divljaštva, svireposti i nesublimisane, siroveprirode. I poredovena izgled tako jasnepodelenjegovogbićanadve sfere, koje su jednapremadrugojneprijateljskiraspoložene,kadikadjedoživljavaodasevukičovekzaizvesnovreme,zakojisrećnitrenutak,slože.KadabiHariusvakompojedinomtrenutkusvogživotapokušavaodaustanovikoliko ima čoveka, a koliko vuka u svakomnjegovomdelu, u svakomosećanju, brzo bi došao unepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan čovek, ninajprimitivnijicrnac,paniidiot,nisutakoupornojednostavnidabisenjihovobićemogloobjasnitipomoćudva ili tri glavna elementa; a objašnjenje takovanrednodiferenciranogčovekakao što jeHarinaivnompodelomnavukaičovekapogotovujepotpunobeznadežanidetinjastpoduhvat.Harisenesastojioddvabićavećodstotine,odhiljadebića.Njegovseživotneklatiizmeđudvapola,kaošto su nagon i duh, ili između sveca i razvratnika, već između hiljadu i bezbroj suprotnih polova(kao,uostalom,životsvakogčoveka).ŠtotakoobrazovanimudarčovekkaoHarimožesebedasmatrastepskimvukom,štoverujeda

bogatu i složenu tvorevinu svog života može da obuhvati jednom tako prostom, grubom iprimitivnom formulom,