Finansijski izvori nacionalsocijalizmaHitlerovi tajni zaštitnicinapisao Sidni Varburg(Preveo J.G. Šup)Prevod na srpski i napomene D.S.V.

Research Publication, Inc.Phoenix, AZ 1983

BELEŠKA IZDAVAČA

Novinski izvod, naveden niže, pojavio se u brojnim glavnim novinama širom SAD, a dobile su ga i sve velike televizijske stanice. Prema našem saznanju nijedna od njih ga nije prenela.

Poslednja rečenica UPI-jevog izveštaja glasila je kako je rukopis ponovo objavljen 1. decembra 1982. g. Primili smo 4. januara 1983. g. vest da se izdavač "predomislio" i da neće ponovo štampati dokument. Nije naveden nijedan razlog zbog čega. Dakle, u poslednjih pedeset godina ova knjiga je dva puta bila potisnuta. Koje su sile ovo prouzrokovale nije nam poznato ali ako su one toliko moćne imamo sve razloge da verujemo da ćemo od njih još čuti za neke podatke. Masovna distribucija ovog istorijskog spisa je jedini način da ga spasemo od ovih današnjih "knjigopalitelja".

Istorija je sada jedini sudija autentičnosti ove knjige.

San Hose Merkuri Novosti -- Četvrtak, 25. septembar 1982.g.

Američki bankari pomagali Hitlera, tvrdi knjiga.

Minhen, Zapadna Nemačka (UPI) -- Izdavačko preduzeće je u petak izjavilo da je otkrilo knjigu koja pruža dokaze da su američki bankari dostavljali Adolfu Hitleru milione dolara da bi mu pomogli u izgradnji nacističke partije. Izdavač Dremer Knaur (Droemer Knaur) izjavio je da je dobio primerak knjige od holandskog doktora i da je uveren kako je ona autentična. On je kazao kako je knjiga, koju je napisao pokojni bankar Sidni Varburg (Sidney Warburg) isčezla tokom rata.1 Varburg, suvlasnik njujorške banke Kun, Leb i komp. (Kuhn, Loeb and Cie. ) u knjizi opisuje tri razgovora koje je vodio sa Hitlerom na zahtev američkih finansijera, Engleske banke i naftnih firmi u obezbeđivanju isplata nacističkoj partiji, rekao je izdavač. U knjizi se iznosi da je Hitler primio deset milona američkih dolara od Kuna, Leba i kompanije, kao i dalja plaćanja u iznosu od petnaest milona američkih dolara tokom 1931. god. i sedam miliona američkih dolara kada je Hitler preuzeo vlast 1933. g. rekao je izdavač. Izjavio je kako je Varburg u knjizi sebe opisao kao "kukavičko oruđe" bankarskih kolega koji su se ugovorili posao sa Hitlerom. Knjiga je izvorno bila objavljena u Holandiji 1933. godine, neposredno pre Varburgove smrti ali je nestala tokom rata pošto je njen prevodilac bio ubijen, izjavio je portparol izdavača. On je izjavio i da misli da su nacisti počinili to ubistvo kao i da su uništili primerake knjige kako bi izbegli diskreditaciju.

Knjiga će biti ponovno objavljena 1. decembra pod naslovom "Kako je finansiran Hitler ".

1 Drugi svetski rat - Napomena D.S.V.

1

UVOD PRIREĐIVAČA

Knjiga koju čitate je jedan od najneobičnijih istorijskih dokumenta dvadesetog veka.

Gde je Hitler pronašao novčana sredstva i zaštitnike za osvajanje vlasti u Nemačkoj 1933. g.? Da li su ta novčana sredstva dolazila samo od istaknutih nemačkih bankara i industrijalaca ili su novčana sredstva takođe dolazila od američkih bankara i industrijalaca? Istaknuti nacista Franc fon Papen (Franz von Papen) pisao je u svojim MEMOARIMA (New York: E.P. Dutton & Co., Inc. 1953.) na 229. strani "...najdokumentovanije objašnjenje iznenadnog nacionalsocijalističkog sticanja finansijskih sredstava sadrži knjiga koju je 1933. g. u Holandiji objavila stara izdavačka kuća Van Holkema&Varendorf2 (Van Holkema & Warendorf) pod naslovom DE GELDBRONNEN VAN HET NATIONAAL SOCIALISME (DRIE GESPREKKEN MET HITLER) čiji se autor zvao Sidni Varburg.

Knjiga koju je citirao fon Papen, a koju sada čitate je autentična i zaista je objavljena 1933.g. u Holandiji ali je na knjižarskim policama ostala samo nekoliko dana. Ta knjiga je uništena. Svaki primerak - osim tri slučajno preživela - odnešen je iz knjižara i uklonjen sa polica. Knjiga i njena priča je prećutkivana – doskora. Jedan od tri preostala primerka dospeo je do Engleske i pohranjen je u Britanskom muzeju. Taj primerak i njegov prevod kasnije je bio povučen iz opticaja i sada je "nedostupan" za istraživanje. Drugi primerak na holandskom bio je u posedu austrijskog kancelara Šusniga (Schussnigg). Nije poznato gde se sada nalazi. Treći preživeli holandski primerak dospeo je u Švajcarsku i 1947. g. je preveden na nemački.

Taj nemački prevod je pre nekoliko godina pronašao uređivač u švajcarskom socijalnom arhivu3 (Schweizerischen Sozialarchiv) u Cirihu zajedno sa pismenom izjavom trojice prevodilaca sa holandskog na nemački i kritikom knjige. Ovaj uređivač napravio je kopije nemačkog teksta i načinio engleski prevod. To je prevod koji ćete ovde čitati. Koliko je dopuštalo ovo dvostruko prevođenje sa holandskog na nemački i sa nemačkog na engleski, izvorna životnost stila bitno je sačuvana. Knjiga ni u kom slučaju nije dosadna za čitanje.

Originalna knjiga Finansijski izvori nacionalsocijalizma etiketirana je kao falsifikat. Ipak, od 1933. g. brojni predratni nemački vladini dosijei postali su javne informacije uključujući i zarobljena dosijea Nemačkog ministarstva inostranih poslova i dokumenta sa suđenja u

2 Firma VAN HOLKEMA EN WARENDORF osnovana je 1892. g. u Hutenu (Houten) kod Antverpena - napomena D.S.V. 3 Refrenca može da se proveri na internet adresi: http://zbzazk.eurospider.com/digital_library/card.php?catalog=1&docid=2520275&ordering_word=DRIE&text=%20GESPREKKEN%20MET%20HITLER&restriction=0&default_restriction=1&combined=0 - Napomena D.S.V. Kopija kataloške kartice je skinuta sa te internet adrese. Napomena D.S.V.

2

Nirnbergu. Oni ovu priču u ključnim tačkama potvrđuju. Na primer, u knjizi Sidni Varburg izjavljuje da se 1933. g. susreo sa opskurnim bankarom fon Hejdtom (von Heydt). Danas 1982. g. mi znamo iz nemačkih izveštaja da je tokom 1933. g. holandska banka Handel i Šipvart (Dutch Bank voor Handel en Scheepvaart N.V.) bila kanal za prenos novčanih sredstava nacistima. Slučajnost? Kako bi to Sidni Varburg znao 1933. g.?

Postoje i druge veze. Mi sada znamo da je nemački kartel I.G. Farben bio Hitlerov finansijer, a da je Pol Varburg (Paul Warburg) bio direktor američkog I.G. Farben-a. Dalje, Maks Varburg (Max Warburg) je bio direktor nemačkog I.G. Farben-a. Maks Varburg je takođe potpisao preporuku Hjalmaru Šahtu (Hjalmar Schaht) za Rajhsbanku (Reichsbank) - i Hitlerov potpis nalazi se neposredno pored onog Maksa Varburga.

Danas porodica Varburg poriče svaku vezu sa Hitlerom. Varburzi su etiketirali knjigu kao falsifikat i pretili izdavaču iako je knjiga bila sklonjena iz knjižara. U svakom slučaju, Varburzi nisu bili optuženi direktno. "Sidni Varburg" je bio samo kurir. U suštini, svi ovde pobrojani bankari su hrišćani, a ne Jevreji.

Džems Varburg je 1949. g. pod zakletvom dao pismenu izjavu koja povećava misteriju. Varburg je porekao da je ikada video knjigu "Sidni Varburga" sada je etiketirajući kao kompletan falsifikat!4 Štaviše, pažljivo iščitavanje pismene izjave Džemsa Varburga ukazuje da se njegovo poricanje odnosi na drugu knjigu koju je objavio jedan od prevodilaca, knjigu Renea Zonderegera (Rene Sonderegger) a ne onu "Sidnija Varburga". I samo da produbi misteriju, ta pismena Varburgova izjava je objavljena u Memoarima Frica fon Papena - najjedinstveniji izvor koji preporučuje Sidnija Varburga kao najtačniji izvor o finansiranju Hitlera (Papen je bio istaknuti nacista).

Čak i danas 1983. g. misterija okružuje ovaj dokument. To je krug autentičnosti u vezi originalnog objašnjenja koji je dao u vezi njegovog objavljivanja - pošto je jedan član porodice Varburg hteo da upozori na dolazeći evropski rat.

Ko je ko u knjizi

"Rokfeler" je Džon D. Rokfeler Drugi (John D. Rockefeller II);"Karter" je Džon Ridžli Karter (John Ridgley Carter), povezan je sa J. P. Morganovim interesima u Parizu, oženjen Alisom Morgan (Alice Morgan); "Deterding" je Henri Deterding (Henri Deterding) direktor Rojal Dač Šela (Royal Dutch Shell) i veliki pristalica Hitlera.

Dokumentacija

Koja se odnosi na FINANSIRANJE POLITIČKIH DOGAĐAJA Za arhivu Švajcarske nacionalne biblioteke11. februar 1947. g.

........................................................

........................................................

4 Ova knjigu je 1982. objavila ugledna izdavačka kuća Faksimiel Verlag iz Lucerna, Švajcarska, koja izdaje verne kopije retkih i bogato ilustrovanih izdanja - napomena D.S.V.

3

IZJAVA:

Dole potpisana tri svedoka svedoče da prateći dokument nije ništa drugo do istinit i doslovan prevod sa holandskog na nemački knjige Sidnija Varburga, primerka koji im je bio stalno na raspolaganju tokom celog postupka prevođenja. Oni svedoče da su njen original držali u svojim rukama i da su je u skladu sa svojim najboljim sposobnostima, čitajući rečenicu po rečenicu, prevodili na nemački upoređujući njen sadržaj savesno sa pratećim prevodom originala sve do postizanja potpunog saglasja. Originalna knjiga je naslovljena: De Geldbronnen van het Nationaal-Socialisme, Drie Gesprekken met Hitler, Door Sidney Warburg, vertaald door I.G. Shoup, ima oznaku izdavačke kuće "Vol Hardt En Waeckt" i objavljena je 1933.g. u Amsterdamu kao brošura koja se sastoji od devedeset i devet strana teksta i puštena u prodaju od strane Van Holkema & Warendorf's Uitg.-Mij. N.V.

Cirih, Švajcarska, 11. februar 1947. g.

Dr Valter Nelc 5(Walter Nelz), rođen 4. marta 1909. g. žitelj Ciriha. Vilhel Peter (Wilhelm Peter), rođen 28. jula 1906. g. žitelj Getingena. Rene Zondereger (René Sonderegger), rođen 16 januara 1899. g. žitelj Hajdena.Izdato u tri kopije za dolepotpisane, sa dodatne dve kopije koje će biti stavljene na raspolaganje Švajcarskom Socijalnom arhivu u Cirihu i Švajcarskoj Nacionalnoj biblioteci u Bernu.

Sidni Varburg: Finansijski izvori nacionalsocijalizma. Tri razgovora sa Hitlerom Prevod J.G. Šoup van Holkema & Varendorf,Izdavači, Amsterdam, 1933. 99 str.

Kako se to dogodilo...

Sidni Varburg je malo govorio sve dok su gosti bili prisutni. Bili smo sada nasamo i počeo je da priča o Sinklerovom skandalu.

"Ima trenutaka kada hoću da pobegnem od sveta prepunog intriga, smicalica, prevara i podmićivanja na berzi. Veoma često sam spominjao ovakve stvari mom ocu isto kao bankarima i brokerima. Da li znate šta ne mogu da razumem? Kako je moguće da ljudi dobrog i časnog karaktera - za šta imam obilje dokaza - učestvuju u prevari i obmani, znajući veoma dobro kako će to uticati na hiljade ljudi. Moć Sinkler Trasta doneo je milione dolara Volstritu ali je uništio štediše. Kada neko upita za razloge takvog nečasnog i moralno neodbranjivog delanja finansijskih vođa, čovek nikad ne dobije odgovor. Iako su njihovi privatni životi pristojni i dobri, ne može biti da oni tek tako odbacuju svoj pravi karakter čim kroče u svet finansija, zaboravljajući sve pojmove časti i morala radi novca, ponekad miliona."

Borba savesti u ovim rečima Sidnija Varburga, sina jednog od najvećih bankara u Sjedinjenim Državama, člana bankarske firme Kun, Leb&Co N.Y. je njegova životna tragedija.

5 Valter Nelc je bio jedan od istaknutih švajcarskih trockista, poznat po imenu Valter Ost. Napomena D.S.V.

4

Ove reči izgovorene 1928. g. možda objašnjavaju što sam se 1933. g. pitao zašto se on konačno odlučio da svetu saopšti kako je bio finansiran nacionalsocijalizam. Činio je to tako predano da svoju vlastitu ulogu nije gurnuo u pozadinu već je svoje lično učešće časno priznao.

Kad sam od njega primio rukopis zajedno sa molbom da ga prevedem, osećao sam da je autorova tragedija dostigla vrhunac, terajući ga da dâ časno priznanje koje se nalazi na stranicama koje slede. To je bio moj prvi korak prema unutrašnjoj slobodi koju sam svim srcem njemu želeo zato što je imao hrabrosti da pred celim svetom kaže: „Oni su to učinili mogućim, a ja sam bio njihov kukavički potrčko!" Ukoliko "jadan svet" i "jadno čovečanstvo" - reči kojima autor završava rad - ne razumeju njegov plač onda je njegovo priznanje bio čin hrabrosti koji je bio neophodno učiniti. Imati tu hrabrost znači raskinuti sa starim krugovima i izložiti bivše prijatelje javnosti kao ljude bez savesti, posebno dok neprerušeno obelodanjujete nečije lično učešće u postupku.

Oktobar 1933. Prevodilac.

1929.

Novac je moć. Bankar zna kako da ga koncentriše i njime da upravlja. Međunarodni bankar vodi računa o međunarodnoj politici. Da to čini, obavezala ga je centralna vlada zemlje u kojoj živi zato što vlada ima uticaja na banku u pitanju. U drugim zemljama to se naziva Centralnom bankom. Ko god razume šta se skrivalo iza reči "nacionalno" u proteklih nekoliko godina i šta se još uvek skriva, takođe zna zbog čega međunarodni bankar ne može sebe da drži van međunarodne politike.

Doživeli smo brz porast i to smo znali. Pesimisti su predviđali iznenadan pad ali smo svakog dana potpisivali sve veća potraživanja, a sam Volstrit je ismevao pesimiste. Volstrit je davao novac celom svetu - čak su i daleke države na Balkanskom poluostrvu, čija smo imena teško izgovarali u školi i lako ih zaboravljali, dobile kredit, a njihove obligacije bile rasprodane, špekulacije su na njima skočile, a berzanske kamate rasle. Politički ekonomisti nisu se još do danas 1933. g. saglasili zašto su pesimisti bili u pravu upravo te 1929. ni godinu pre ni godinu posle. 1929.g. je bila početak jadne epohe za Volstrit koja se još nije završila.

Menjačke rate nisu se urušile, što bi bio uobičajen izraz za pad već stropoštale i u nekoliko nedelja pomama za kreditima u Njujorku je potpuno prestala. Agenti evropskih država koji su tražili kredite kući su se vratili praznih ruku. Izgledalo je da Amerika nema više novca. U teškim vremenima ovde je običaj da ljudi na vlasti ne dopuštaju vlastitom gledištu da ostane neizrečeno. Vodeće novine objavile su intervjue sa Huverom, MekKormikom, MekKenom, Dejvisom i Jangom i brojnim drugima ali nam to na Volstritu nije pomoglo. Živeli smo u paklu.

Kad god nas je neko pozvao da se javimo na telefon, po završetku razgovora cene čelika Anakonde, Betlehema i vodećih naftnih kompanija padale su po deset do dvadeset indeksnih poena. Pad cena deonica privukao je svakoga, bilo da su to želeli ili ne, a ja znam mnoge ozbiljne, cenjene bankare izuzetne reputacije koji su u tome prednjačili i lično učestvovali, a koji su do tada smatrali da su špekulacije sa menjačkim ratama čist kriminal. Oni su to činili otvoreno ne tražeći od svojih brokera da kamufliraju njihove tražnje ili sačuvaju njihovu tajnost od tržišta.

5

Već sam rekao kako smo živeli u paklu. Sada se 1933. g. možda neko i seća tih dana ali niko ne može da zamisli stvarnu situaciju ako je nije lično doživeo. Ne možemo da zaboravimo da je ceo svet gledao na Volstrit i da su London, Pariz, Amsterdam i Berlin bili potpuno obuzeti tenzijom koju je Njujork iskušavao. Iz tog razloga je krah Volstrita imao međunarodni značaj.

Ostaviću drugima da otkriju uzroke iznenadnog kraha. Želim samo da kratko opišem stanje američkih finansija u 1929. g. Bez tog uvida ovo što sledi bi za moje čitaoce bilo veoma nerazumljivo.

Banke federalnih rezervi imale su ogromne svote novca uložene u Nemačku. Krediti u Nemačkoj su bili zamrznuti od raspuštanja Darmšteter i Nacionalne banke, kraha Nordvole, reorganizacije d-banaka (Darmsteter, Dojče, Drezden, Dizeldorf), od pitanja Jangovih obligacija i osnivanja banaka za međunarodna plaćanja. Slučaj je bio isti u Austriji posle krize u Kreditanštalt (banci – napomena D.S.V.). Francuski, belgijski, rumunski i italijanski ratni dugovi bili su već dovedeni u red ali su razne države dužnice počele da u svakoj zgodnoj prilici zahtevaju promene anuiteta i kamatnih rata. Godinama ranije, Francuski ratni dugovi bili su udešeni na veoma povoljnim ugovorima koji su se pokazali da će u svemu ići u korist Francuske. Ukratko, Sjedinjene Države su 1929. potraživale od stranih vlada isto kao i od privatnih stranih državljana iznos do 85 milijardi dolara. To je bilo u aprilu. Američki bankarski svet nikada nije bio oduševljen Vilsonom. Bankari i finansijeri su u njegovom idelalizmu videli nešto što je bilo sasvim dobro da se uči u školi ali i nešto što je bilo neprimenljivo u praksi u međunarodnom svetu biznisa. Iz tog razloga Volstrit nikada nije bio baš srećan ni Versajskim ugovorom koji je sastavljen u skladu sa Vilsonovim smernicama. Taj ugovor je formalno srušen stoga što je Francuska u njemu, bez ikakvog razloga, bila povlašćena. Takvo je bilo osećanje 20-tih, a 1929-te je preraslo u otvoreno neprijateljstvo. Premda je originalni sporazum u međuvremenu bio u brojnim tačkama izmenjen (Dejvis-Jang, itd.) opstala je činjenica kako je Francuska, prema američkom bankarskom svetu, držala ključ rešenja ekonomskog oporavka Nemačke zbog njenog povoljnog položaja u odnosu na reparacije kao i zbog njenog zahteva da ih dobija u zlatu, a ne u robi. Pošto su jedni zaključili da dobrostanje Amerike isto kao i Velike Britanije, a zapravo i čitavog sveta, zavisi od tog ekonomskog oporavka onda je jasno zbog čega su Amerikanci pokušavali da pokrenu ekonomsku rekonstrukciju Nemačke i Srednje Evrope pomoću kredita. Ali Franuska je pokvarila njihove planove zato što koliko god Amerika pokretala Nemačku direktno ili pomoću Londona ili koliko god London upumpavao direktna novčana sredstva u tom smeru sve to je pre ili kasnije davano Francuskoj u obliku većih reparacija. Nemačka nije mogla da izvozi toliko da dostigne trgovinski suficit kojim bi pokrila svoje reparacije prema Francuskoj. Stoga je imala da plati svoje dugove sopstvenim kapitalom, a takav kapital je pokrenut u obliku velikih kredita iz Amerike i Engleske. Stanje je postalo nepodnošljivo. Nemačka ne može da nastavi da bezgranično prihvata strana sredstva, a Amerika i Engleska ne mogu da pozajmljuju neograničene iznose. Američka inostrana potraživnja su najvećim delom bila zamrznuta u Nemačkoj, Austriji i Srednjoj Evropi usled prethodno opisanih razloga. 85 milijardi dolara nisu sitnica čak ni za zemlju poput Amerike. 50 do 55 milijardi dolara bilo je, prema konačnim procenama zamrznuto, a ostatak nije bio ni u kom slučaju na sigurnom stoga što bi neko mogao da posumnja u dobru volju bivših saveznika - sa izuzetkom Engleske - u vezi vraćanja dugova Americi.

Na ovom mesto moramo se vratiti unazad u posleratnu istoriju. Od prvog dana po potpisivanju Versajskog ugovora Francuska je tražila da njena ugovaranja budu permanentna i sveta i to iz sentimentalnih obzira ali izvan razumljivog vlastitog interesa.

6

Koliko god je bilo teško da se proteklih godina francuska vlada i francuski finansijski eksperti ubede usmeno i pismeno, teže je bilo da se traži od Nemačke da mora da isporuči sve ono na šta je bila obavezna tim ugovorom i ovakvo gledište nikada nije moglo da dopre do vodećih krugova u Parizu. Pošto Francuze nije bilo moguće ubediti ovom činjenicom, ni međunarodna saradnja nije bila moguća. Svetska ekonomska konferencija te godine se održavala u Londonu. Ne bih dao prebijene pare kladeći se na njen uspeh ukoliko francuska vlada ne bi suštinski promenila svoju poziciju. U svim pregovorima koji su se održavali od 1920. g. kako bi se izmenile pojedine odredbe Versajskog ugovora, Francuska se dosledno čuvala smanjenja iznosa reparacija koje su joj pripadale. Više smanjenja je uprkos tome sprovedeno ali Francuska nikada nije tražila više od onoga što je mogla da za sebe dobije i mimo smanjenja. Francuska je dobila, takođe zahvaljujući prihvatanju Jangovog plana, najveći deo anuiteta bez ikakvih dodatnih uslova i uspela je da sačuva ostvarenu nadmoć nad Nemačkom. Neću osuđivati Francusko ponašanje. Političari i finansijeri u Francuskoj u vezi ovoga bili su uvereni da bi mogućnost da se ponovi 1914. g. mogla da ostane otvorena i da bi oni trebalo da pokušaju da predvide opasnost; po njima je prosperitetna Nemačka povećavala mogućnost takvog ponavljanja. (Nemci su uvek bili lopovski baroni i takvi će uvek biti, isto kao i u Srednjem veku.)

Nemačka je morala, po francuskom uverenju, da ostane ekonomski slaba. Ali svetu je bila potrebna prosperitetna Nemačka, Americi više nego bilo kome drugome. Zašto? Za to objašnjenje pogledajte radove iz političke ekonomije u primerima iz praktične međunarodne ekonomije u debelim knjižurinama koji po tom pitanju sadrže mnogo idiotizama i koje listom odaju utisak potpunog nedostatka uvida u stvarnost. Politički ekonomisti su, pre svega, prvenstveno naučnici. Oni zaista poznaju banke, fabrike, poslovanje, robno tržište ali samo izvan njihovog poslovanja. Ne zaboravite da je Vilson u Americi dok je još bio profesor na Prinstonu, bio poznat kao najbolji politički ekonomista. Ali skrenuo sam sa teme. Moramo da zapamtimo: Francuska nije želela prosperitetnu Nemačku zato što je bila zabrinuta za sopstvenu bezbednost; Americi i Engleskoj, pak, bila je nužna zdrava Nemačka inače i prva i druge neće biti prosperitetne. Kako bi obezbedila da Nemačka bude ekonomski skrajnuta, Francuska je iskoristila zahtev za reparacijama gde su svi plaćali mnogo višu cenu zahvaljujući Vilsonovom nedostatku zdravog razuma i uzbuđenju zbog pobede iz 1918-1920. g. i tako je postala neverovatan teret za Nemačku. Sve nemačke vlade bile su između čekića i nakovnja: između zahteva stranih država (uglavnom Francuske) na jednoj strani i ljutnje iznutra sa druge. Ako ispune strane zahteve onda će nemački narod povikati „izdaja” - prekori i optužbe od naroda mogu daleko da odjeknu - ako se opiru, pretila je Francuska vojna okupacija. Avantura u Ruru išla je u ovom pravcu. To se pokazalo kao neuspešno za Francusku i ona je uložila dodatne napore ali je našla i druge načine da stekne preimućstva služeći se traženjem svojih reparacija. Ne mogu da objasnim celu Francusku političku strategiju u ovom kratkom prikazu. Želeo bih samo da dodam da je Francuska znala kako da se uporno bori protiv svakog smanjivanja reparacija ili kako je na smanjenja pristajala ako su ona zamenjena nekim drugim povlasticama. Pošto ih je Francuska unela u svoje zahteve za reparacijama, pošto američki i engleski krediti Nemačkoj nisu bili dovoljni da obezbede njenu ekonomsku rekonstrukciju, onda se ta rekonstrukcija razbila u paramparčad usled potraživanja proisteklih iz Versajskog ugovora.

Niko se nije iznenadio kada je finansijski svet u Americi tražio naokolo druga sredstva da bi po ovom pitanju matirao Francusku. Ako bi reparacije kao oružje u njenim rukama bile uspavane, onda bi Nemačka uspela da vrati svoju ekonomiju na čvrstu finasijsku osnovu uz pomoć Amerike i Engleske i tako otvori vrata prosperitetu dvema najvećim zemljama u svetu. U junu 1929. g. održan je sastanak između Banaka federalne rezerve i vodećih nezavisnih

7

američkih bankara. Samo što ću kasnije izneti koji smer je ova razmena ideja uzela. Ali prvo ću otići u međunarodni svet nafte. Imamo, naime, tu i jedno međunarodno tržište nafte kao što imamo svet međunarodnih bankara; to mora biti da vam je poznato. Kraljevi nafte su alavi ljudi. Standard Oil i Rojal Dač su dobri prijatelji. Oba ova preduzeća podelila su svet na okruge i svako ima izvestan broj reona rezervisan samo za sebe. Svako preduzeće je potpuni gospodar teritorije koja mu je dodeljena. Ti ljudi su tokom godina na ovaj način nagomilavali ogromne profite. Ali je onda Sovjetska Rusija sve pokvarila tako što je uvela snažnu utakmicu protiv Standard Oila i Rojal Dača. Od tada, kompanije prave samo šest do sedam procenata profita od svog kapitala ali to nije dovoljno da bi se zadovoljila direktorska pohlepa. Ruska utakmica je bila posebno uspešna u Nemačkoj, zato što su razne nemačke vlade udarale u tanke strune novim ruskim vođama, nastojeći da kroz kredite, itd. dozvole ruskoj nafti i gasu lakši pristup ka Nemačkom tržištu nego prema nekoj drugoj zemlji. Strpite se za još neku rečenicu i razumećete zašto su predstavnici Standar Ojila i Rojal Dača bili prisutni na konferenciji Banaka federalnih rezervi održanoj 1929. g. sa američkim bankarima.

Neću više da razjašnjavam međunarodne finansijske poslove ali ću jednostavno ispričati deo igre koju sam igrao na gore pomenutoj konferenciji 1929. g, kakvi su bili dodeljeni mi zadaci koji su za mene iz nje proistekli i kako sam ih sproveo u delo. Ova ispovest je suvoparna i dosadna svim ljubiteljima bajki i oni će je jednostavno odbaciti. Moja naracija čak je manje prikladna onima koji znaju da stvarni život piše uzbudljivije i napetije priče nego što ih najrazvijenija mašta romanopisca može da izmisli zato što su za njih jedino ubistvo bez predumišljaja, pljačka, ucena, pretnja, razvod i poziv na seks napeti. Moja priča je veran opis četiri razgovora koje sam imao sa "čovekom o kome će se tek čuti" u Evropi, Adolfom Hitlerom. Nemam nameru da pišem književno delo samo zato da bih kazivao o svojim doživljajima, o svemu što sam čuo i saznao, a tu i tamo umetnuću sopstvena mišljenja da bi moji čitaoci mogli bolje da se orijentišu. Pri objavljivanju mojih iskustava nemam nameru da probudim mržnju protiv osoba već da iznesem nedela sistema koji kontroliše svet, u čemu sam i sâm učestvovao i omogućio da se to desi. "Omogućio da se to desi" nije dobro izabran izraz. Ono šta se stvarno dogodilo jeste ono što ja mislim.

Tog jula 1929. g. pozvan sam da sutradan dođem u kancelariju Garanti Trasta (Guaranty Trust) u Njujorku na razgovor sa Karterom, opunomoćenim predsednikom banke. Karter je bio sâm i počeo ga je bez formalnosti. Karter mi je rekao kakav je problem. Sledećeg dana održan je sastanak sa direktorima Garanti Trasta, opunomoćenim direktorima Banaka federalnih rezervi kao i sa pet nezavisnih bankara, a bili su prisutni i mladi Rokfeler6 i Glen iz Rojal Dača. Karter je razgovarao o meni sa tim ljudima na prethodnom sastanku, jedinom sastanku za koji znam da se odigrao u junu, gde su se svi složili da sam upravo ja taj čovek koji im je potreban. Govorio sam nemački jezik perfektno i proveo sam četiri godine na radu u Hamburgu u bankarskoj firmi sa kojom smo bili u prijateljskim odnosima. Pošto sam bio upoznat sa svim međunarodnim finansijskim peripetijama nije imao potrebe da bilo šta više kaže na tu temu. Znao sam, takođe, kako njujorški bankarski svet gleda uokolo da nađe sredstva da okonča Francusku zloupotrebu reparacionih zahteva. Dobio sam kratak rezime šta je sve Francuska učinila na polju međunarodne finasijske politike. Karter je takođe znao da se London oseća isto kao i Njujork. Tada sam bio informisan o čemu će se razgovarati sledećih dana ali i o tome da će u svakom slučaju uspeh tih razgovora zavisiti od mog prisustva sastancima.

6 Porodica Rokfeler je bila vlasnik Standard Oil-a. (napomena D.S.V.)

8

Naravno, došao sam i sutradan. Karter i Rokfeler su dominirali tokom sastanka. Drugi su samo slušali i klimoglavili. Tema rasprave je bila - po Karterovim rečima - veoma prosta. Bilo je jasno svakome od nas da tu postoji samo jedan način da se Nemačka oslobodi od finansijske vlasti Francuske, a to je revolucija. Revoluciju bi mogle da izvedu dve različite političke grupe. Nemački komunisti su bili prvi uzeti u obzir ali ukoliko bi komunistička revolucija u Nemačkoj uspela onda bi snaga sovjetske Rusije bila ojačana, a boljševička opasnost spram ostatka sveta bi se povećala. Tu onda ostaje samo revolucija koju bi pokrenule nemačke nacionalističke grupe. Bilo je aktuelno nekoliko različitih grupa takvog ubeđenja ali nije bilo političkog pokreta koji bi bio dovoljno radikalan da sprovede u delo stvarno rušenje nemačke države, ukoliko bi to bilo potrebno i nasilnim putem. Karter je čuo da je jedan direktor u Berlinu govorio i izvesnom Hitleru. Rokfeler je lično pročitao kraći tekst u nemačko-američkom letku o nacionalističkom pokretu koji je predvodio taj čovek, po imenu Hitler (on ga je izgovorio: "Hajtler"). Na prethodnom sastanku bilo je odlučeno da se napravi kontakt sa "tim čovekom Hitlerom" i otkrije da li je sklon primanju američke finansijske podrške. Sada mi je upućeno konkretno pitanje: da li sam spreman da odem u Nemačku, stupim u kontakt sa njim i preduzmem neophodne korake za ugovaranje te finansijske pomoći? Za to bih morao brzo da se pobrinem, zbog toga što bi brzo narastanje nacionalističkih grupacija u Nemačkoj bilo bolje. U mojim pregovorima sa Hitlerom trebalo bi da naglasim da se od njega očekuje agresivna spoljašnja politika i mogućnost zakuvavanja ideje revanšizma protiv Francuske. Rezultat bi bio strah Francuske strane i saglasno tome i veća spremnost da zamole Amerikance i Engleze za pomoć u međunarodnim pitanjima koja uključuju moguću Nemačku agresiju. Hitler, naravno, ne bi znao svrhu svog učešća. To bi bilo ostavljeno njegovim razlozima i snalažljivosti da otkrije motive izvan iznetih. Sledeća tema razgovora odnosila se na to da čujem od Hitlera koliko mu je novca potrebno da izvede kompletnu revoluciju Nemačke države. Pošto to saznam, izvestiti ću Kartera pomoću tajne šifre Garanti Trasta kojoj evropskoj banci bi se poslala isplata na moje ime, a koju ću onda preusmeriti prema Hitleru. Prihvatio sam zadatak. Zašto? Kada sam sebi postavio to isto pitanje nisam znao šta bih odgovorio. Možda bih tada te 1929. g. kazao: zato što sam se osećao isto kao Karter. Ali kad to pa čovek uopšte zna da li postupa dobro ili loše? To je ovde stvarno nevažno. Ja ću kazati šta se dogodilo tokom mog učešća.

Tri dana kasnije bio sam na palubi broda "Francusko ostrvo" (Isle de France); dvanaest dana kasnije bio sam u Minhenu. Putovao sam sa diplomatskim pasošem i sa Karterovom preporukom Tomiju Volkeru (Tommy Walker) (tada još nije bio kompromitovan), kao i preporukama Rokfelera, Glena i Huvera. Diplomatski svet, bankarski svet i na kraju ali ne i na poslednjem mestu, vladini krugovi bili su mi potpuno dostupni za kontakte.

Hitlera nije bilo lako pronaći. Taj čovek je bio ili kukavica ili se bojao da ne ispadne prost. Američki konzul u Minhenu nije uspeo da me dovede u kontakt sa Hitlerovom nacionalisitčkom grupom. Na to sam izgubio osam dana. Odlučio sam se da stvari uzmem u svoje ruke i otišao sam do minhenskog gradonačelnika Dojcberga (Deutzberg) sa preporukom američkog konzula. Gradonačelnik je obećao da ću sutradan dobiti obaveštenje o tome kada će me Hitler primiti ali sam sumnjao u njegove reči. Iako nije mnogo obećavao, ipak, sutradan je preko kurira u moj hotel stigla prijateljska poruka od Dojcberga da će me tokom jutra u taj dan i čas Hitler primiti u jednom pivskom podrumu. Samo sam kazao moje ime konobaru i bio sam odveden pred Hitlera. Sve ovo na mene je ostavilo utisak tajnih mafijaških metoda. Došao sam i sve se odvijalo kako je planirano. Iznad velike dvorane pivskog podruma nalazila se crvena staromodna soba u kojoj je sedeo Hitler između dvoje ljudi za jednim dugačkim stolom. Čoveka sam često viđao na fotografijama ali i da ih nisam nikada video po časopisima znao bih da je

9

Hitler onaj što je sedeo u sredini. Tri čoveka su ustala, svaki se predstavio, konobar mi je doneo veliku kriglu piva i mogao sam da počnem. Svakako da nisam želeo da mu svoje namere iznesem u prisustvu ove dvojice saradnika. Zatražio sam poverljiv razgovor u četiri oka. Hitler se došaptavao sa tom dvojicom i kazao mi je, oštrim tonom glasa: "To mi uglavnom nije običaj ali ako imate neke preporuke to ću razmotriti". Dao sam mu nekoliko pisama o namerama. Nije više odugovlačio. Jedan pogled je bio dovoljan da oni nestanu.

Tada sam stavio sve svoje pismene preporuke na sto i zatražio od Hitlera da ih pogleda. Pošto je pročitao pisma pitao me je da li nameravam da objavim reportažu o mom razgovoru u američkoj štampi. Odgovorio sam odrečno. Na njega je to ostavilo vidljiv utisak. "Ne cenim puno novinare", rekao je Hitler. "Posebno ne američke novinare." Nisam pitao zašto. To me nije interesovalo. Obazrivo sam mu postavio nekoliko pitanja. Dobio sam po jedan uvijeni odgovor za svako umesto jasnog da ili ne. U međuvremenu, Hitler je ispio svoju veliku kriglu piva i pozvonio. Iznenada je došao isti onaj konobar koji me je uveo i primio porudžbinu. Nova krigla mu je razvezala jezik koji je tek tada poleteo.

"Mislim da su od svih stranaca Amerikanci najprijatniji. Bili su prvi koji su nam posle rata pomogli. Nemačka im to neće zaboraviti. Govorim o novoj Nemačkoj. Šta mislite o našem sveprisutnom pokretu u vašoj zemlji?... Naša partijska platforma, napokon je prevedena na engleski. Veoma brzo samo vreme će im reći šta hoćemo. Nemački narod pati u ropstvu zbog reparacija koje je zahtevao Versajski mir. Nema više slobode za nemce ni kod kuće ni u inostranstvu. Vlade su nam od 1918. g. sastavljene od kukavica i izdajnika i svaka je korumpirana. Narod veruje u novo rukovodstvo. Jevreji i marksisti su ovde gospodari. Sve se vrti oko para. Reda i discipline više nema. Nemački zvaničnici ne ulivaju poverenje. Jedna tragedija za državu... Ništa ne napreduje pod ovim ološom. Od Rajhstaga i Landtaga se ništa ne može da očekuje. Sve političke partije vode nečasne, mutne rabote. Vlada dopušta da joj strane države diktiraju zakone umesto da im pokažu zube i pojme kako je nemački narod još sposoban za otpor. Narod je puno bolji od vlada... ...Kako to promeniti? Sprovodimo snažnu propagandnu kampanju protiv izdaje i ucene. Nemamo više od dva dnevna lista i naše lokalne organizacije neprekidno rastu. Oni misle da će omesti naš pokret tako što će nam zabraniti nošenje uniformi. Besmislica. Uniforme su ništa bez duha. Nastavićemo da radimo na duhu nacije, nezadovoljstvo se mora proširiti, nezaposlen čovek mora da se podigne, samo tako ćemo moći da napredujemo. Vlada je uplašena zato što smo pokazali da znamo pravi put ka srcu naroda. Daćemo mu rada i hleba. Daćemo mu to pošto prosvetljeni narod bude shvatio da ima prava da živi i zauzme svoje mesto među narodima. Rajhsver se posvuda razvio zahvaljujući našim naporima, a ogranci pomoću striktne discipline. Ne dopadaju nam se ni jevrejska utopija ni marksistička kopilad. Naša platforma je Nemačka i od nje nećemo odstupiti ni za pedalj."

Hitler je na mene ostavio poseban utisak. Njegove kratke i odsečne rečenice, misli, njegovo brbljanje, njegova zbrkana preopširnost bez ozbiljnog potkrepljenja činile su da pomislim da je ovaj čovek iznutra prazan, pokrenut divljačkom demagogijom svog naduvenog govora. Spomenuo sam organizaciju njegovog pokreta.

"Snažan duh solidarnosti vlada našim pokretom. Mnogi nezposleni iz velikih gradova su nam se pridružili, ljudi iz srednje klase manjih pokrajina i mnogi seljaci iz Prusije (Platten Lande). Naš narod daće i ono malo što ima za očuvanje našeg pokreta. Nečasnost i izdaja ne mogu da

10

se dese zato što sve držim u svojim rukama. Osnovnom obukom naših ljudi sve finansije automatski idu u centralnu tačku ovde u Minhenu, a ja sam ta centralna tačka...."

"Sila? Ali ona je ovde dopuštena. Veliki pokret praktično se ne može razvijati bez sile. Glupo brbljanje pacifista je smešno. Takvi ljudi nisu živi. Život je snaga. Život je sila. Posmatrajte prirodu, posmatrajte životinjski svet, da li je tu jedini zakon zakon jačega... prema stranim državama? Nema drugog načina da se to uradi. Ameriku bih izdvojio iz ovih razmatranja ali ne i druge zemlje. Da li mislite da će Nemačka bez sile dobiti natrag svoje kolonije ili Alzas i Lorenu ili ogromne teritorije u Poljskoj ili Dancing.7 ... Novac? To je ključno pitanje; novac može da se zaradi tek onda kada nemački narod slobodno uspostavi svoju ekonomsku stabilnost, a tada ćemo ugrabiti najpovoljniju priliku da se izborimo za naša prava snagom našeg oružja... Francuska je naš neprijatelj, ostali bivši saveznici su nam takmaci, to je bitna razlika. Mućkanju jevrejskih banaka mora doći kraj. Špekulanti iz Galicije pljačkaju prihode srednje klase. Ogromne robne kuće istisnule su male trgovce. Porezi i rente moraju biti regulisani i doneti uz ...."

Hitler je prislonio ruke na otkopčanu braon košulju. "Ovde je naša platforma. Sve ćete ovde pronaći od onoga što ćemo se vi i ja međusobno dogovoriti."

Bilo je vreme da mu iznesem svrhu svoje posete. Nije mi dopustio da govorim.

"Teškoće? Naravno da tu ima teškoća ali me one ne brinu. To da oslobodim nemački narod je moj životni cilj, ili ću pobediti ili ću biti uništen. Naša najveća poteškoća jeste to što je narod postao apatičan posle godina omalovažavanja. Zbog toga nam je potrebna snažna, ubeđivačka propaganda koja će im uzburkati dušu. Takva propaganda košta... Ne, ne možemo da od našeg članstva tražimo veće priloge, već sam ih umanjio zato što mnogi ni to malo sebi ne mogu da priušte... U određenim krugovima ima naklonosti prema našem pokretu, posebno među plemstvom. Ta naklonost nije iskrena, ipak, u nju se ne uzdamo. Ne želim da budem sluga monarhističkom pokretu u Nemačkoj. Sve aristokrate su inficirane monarhističkim osećanjima i zbog toga im neću dopustiti da stupe u naš pokret sve dok ne budem siguran u njihova uverenja. Čak i tada će biti pod strogom kontrolom naših vođa... Još ne možemo da računamo na naklonost krupnih kapitalista ali će nas oni podržati onda kada pokret postane moćan. Šta Amerikanci misle o našem pokretu?"

Američko tumačenje njegove partije izgleda da je naročito zanimalo Hitlera. Kao i maločas pružio sam mu neki odgovor kako mi u Americi znamo isuviše malo o njegovim naporima da bismo imali neko mišljenje. Opet je pomenuo teškoće.

"Ovde ima mnogo radnika koji su podložni našoj propagandi ali ih njihovi vlastiti interesi drže podalje od ulaska u pokret. Socijaldemokratska unija ima ogromne fondove na raspolaganju. U ovakvim vremenima je razumljivo što je mnogima od njih nemoguće da uniji plaćaju članarinu. Gledamo da pronađemo sredstva da u naš pokret privučemo elemente iz unije koji nas simpatišu. Oni mogu da nam budu korisni tako što će uticati na mišljenje svojih kolega. Baš sada radim na jednom velikom planu u vezi naše službe za štampu ovde u Minhenu i izdavačkoj službi sa predstavništvima u Berlinu, Hamburgu i u jednom gradu na Rajni. Još do sada nismo radili u severnoj Nemačkoj, a rajnske provincije su u tom pravcu. Bavarska uopšte ima pogodan položaj isto kao i Saksonija."

7 Danas je grad Gdanjsk u Poljskoj - napomena D.S.V.

11

Sve je bilo teže i teže da mu iznesem svoj zadatak. Izgleda da je Hitler mnogo voleo da sluša samog sebe i kada sam pokušao da mu ukratko saopštim šta je bila svrha moje posete, promenio je temu u neku drugu. Nastavio je...

"Predsednik Hindenburg ne simpatiše naš pokret, ali se sigurno neće suprotstaviti volji naroda kad za to dođe vreme. Aristokratska klika oko njega plaši se povećanja moći nemačkog naroda zato što ćemo tražiti da polože račun za njihov nemoćan i kukavički položaj prema stranim zemljama i jevrejskim kapitalistima". Iznenada je zaćutao, dugo piljio u mene, a onda kiselo rekao: "Da li ste vi isto Jevrejin? Ne, srećom, očigledno ste nemačkog porekla. Da, to mogu da kažem zbog vašeg imena."

Sada sam imao priliku da se osvrnem na teškoće hitlerovskog pokreta i direktno izložim plan za finansijsku pomoć.

"Ako bi to bilo moguće, ne bi bilo ničega što ne bismo mogli da postignemo. Bez oružja naš će pokret umreti. Svoje uniforme mogu uzeti i od drugih ali naši principi se šire. Potrebno nam je oružje, ipak... Sklapanje sporazuma me ne brine i ja mogu sa novcem da do oružja dođem bilo gde. Podigli smo škole za obuku u radu sa oružjem ovde u Minhenu i pokret im je veoma naklonjen."

Ovde sam mu pažljivo biranim rečima izneo predlog i zatražio od Hitlera da proceni troškove. Izgleda da ga je to zapanjilo. Pozvonio je. Šapatom je razgovarao sa kelnerom. Nervozno se igrao sa sveskom, duboko zamišljen. Visok, vitak čovek četrdesetih godina, vojničkog izgleda i u braon uniformi je ušao. Hitler mu je ponudio da sedne do njega. Nisam bio pretstavljen. Bez uvoda Hitler ga je zapitao koliko mu je potrebno da snažno proširi pokret u celoj Nemačkoj.

"Moramo uračunati i oblasti na severu i oko Rajne. Moramo da zapamtimo da ćemo ispuniti veliku stvar tako što ćemo pomoći nezaposlenima koji su još uvek članovi sindikata (unije) i ne bismo nikako smeli da zaboravimo koliko nam je potrebno novca da u potpunosti ostvarimo naš plan za jurišne odrede (Sturm Abteilung-SA – napomena D.S.V.). Naoružavanje najviše košta, a šverceri traže najviše cene."

Fon Hejt (Von Heydt) je uzeo dugačku olovku sa stola i počeo da računa na poleđini podmetača za pivo. Hitler je naslonio ruku na njegovu fotelju i pratio je njegovu računicu. Potom je uzeo podmetač od fon Hejta i zahvalio mu se s tonom u glasu koji mu je jasno kazao da bi trebalo da nas ostavi nasamo.

"Moliću vas da zapamtite kako nam računanje pod ovim okolnostima nije nimalo lako. Pre svega, želeo bih da znam koliko daleko su vaši bankari spremni da idu i drugo, da li će nastaviti da nas podržavaju onda kada početna sredstva budu potrošena. Fon Hejt je napravio ovu ovde računicu sa kojom se u osnovi slažem, ali bih prvo želeo da čujem vaše mišljenje u vezi ona dva pitanja; onda, sledeći problem je to što smo našu procenu zasnovali na postojećim planovima premda ima i još mnogih drugih koji se razmatraju da bi jednom postigli efekat onda kada prvi budu ostvareni. Tu mislim posebno na obuku i podučavanje naših jedinica u korišćenju jedrilica, kao i na uniforme za nezaposlene - obeležavanje uniformi je bezopasno - i na još druge planove"

12

Naravno da mu nisam odgovorio i jasno sam mu to još jednom stavio do znanja rekavši mu kako je namera prvog sastanka pre svega ta da se uspostavi kontakt. Njegovo pitanje visine novčane pomoći zavisi od toga što će moji bankari stvarno odobriti finansijsku pomoć tek onda kada se odredi maksimalni limit. Ovo se izgleda nije dopalo Hitleru ili mu se to činilo previše komplikovanim, tek me je sa strepnjom ponovo upitao da li lično imam neku predstavu o svoti koja bi mu se dala. Nisam bio u stanju da mu odgovorim ni na ovo pitanje. Očekivao sam da me sad upita zbog čega bi Amerikanci ponudili novčanu podršku, ali je on pitao nešto sasvim drugo:"Kada bih mogao da dobijem novac?"

Imao sam odgovor na ovo pitanje - nagađao sam da će Njujork neposredno po prispeću mog telegrafskog izveštaja brzo preduzeti korake kako bi poslali novac u Nemačku ukoliko se slože sa svotom. Opet me je prekinuo: " Ne, nikako ne u Nemačku, to je isuviše opasno. Ne verujem ni jednoj jedinoj banci u Nemačkoj. Novac se mora položiti u stranoj banci tako da ga mogu imati na raspolaganju". Ponovo je pogledao računicu na podmetaču i zapovednički, kao da daje neopozivo naređenje, rekao: "Sto miliona maraka."

Nisam pokazao vlastitu zapanjenost njegovom pohlepom već sam mu obećao da ću poslati telegram u Njujork i dati mu odgovor mojih bankara što je moguće pre. Ništa on to nije čuo.

"Čim budete dobili izveštaj iz Amerike, pismeno se obratite fon Hejtu, a njegova adresa je Lützow-Ufer 18, Berlin. On će kontaktirati sa vama sa daljim uputstvima."

Hitler je ustao i pružio mi ruku, što mi je bio jasan znak da bi trebalo da krenem.

Na putu prema hotelu izračunao sam da je sto miliona maraka oko dvadeset i četiri miliona dolara. Sumnjao sam da će Carter & Co. biti spremni da plate tako puno novca u evropski politički pokret. Na kraju sam zaključio da će na njima u Njujorku biti da to odluče i u tajnoj šifri poslao kratak sažetak razgovora koji sam imao sa Hitlerom.

Sledeće večeri otišao sam na miting nacionalsocijalističke partije koji se održavao u jednom cirkusu. Tog jutra primio sam pozivnicu da tamo odem. Govoriće i Hitler lično, u društvu nekog Falkenhajna. Ponovo sam zapazio šupljine u njegovom rezonovanju kao i tokom našeg razgovora. Nema znakova logike, kratke, snažne rečenice, isprekidane i izarlaukane, bez političke demagoške taktike, neprekidno prazno brbljanje. Saosećao sam sa novinarom koji je to napisao u izveštaju svom listu. Izgledalo mi je da se nikakav izveštaj i ne bi mogao da napiše na osnovu takvog govora. Hitler nije govorio o pokretu, ni o platformi ili o svojim reformama što su njegove pristalice očekivale da će izneti. Napadao je svaku vladu od 1918. g, velike banke, komuniste, socijal demokrate, Jevreje, velike robne kuće. Govor mu je bio prepun reči poput izdajnici, lopovi, ubice, beskrupulozne osobe, tlačitelji naroda, davitelji nemačkog duha, itd. Činjenice nije spominjao. Bio je neodređen i opšten ali... delovalo je. Kasnije sam čuo da je posle te večeri oko 130 ljudi postalo članovima nacionalsocijalista. Stekao sam utisak da je Falkenhajnov govor bio u svrhu smirivanja posetilaca posle Hitlerovih zapaljivih reči. Suvoparno i skoro nerazumljivo, Falkenhajn je hteo da dokaže kako je sovjetska Rusija opasnost svetu, tako da ne može biti govora o uniji svih socijalista, kao i to da je Hitlerov pokret onaj koji u sebi nosi istinski socijalizam. Uspeh u tome mu je bio osrednji.

13

Posle tri dana čuo sam se sa Karterom. Kratak odgovor, opet u tajnoj šifri. Deset miliona dolara je stajalo na raspolaganju. Trebalo je samo da pošaljem telegram sa imenom banke u Evropi preko koje ću tražiti da se pošalje novac na moje ime. Carter & Co. očigledno su slično meni osetili kako je dvadeset i četiri milona dolara jako puno novca da bi se bacili kroz prozor. Odmah sam pisao fon Hejtu i sutradan me je telefonom pozvao iz Berlina. Ugovorio je sastanak u mom hotelu.

Iste večeri fon Hajt je došao u društvu čovečuljka odvratnog izgleda, koji mi se predstavio sa imenom Frej. Primio sam ljude u svoju sobu i obavestio ih kako je Njujork spreman da položi deset miliona dolara u jednu evropsku banku na moje ime. Posle toga ću ih rasporediti u skladu sa Hitlerovim željama. Uplata i prenos novca se moraju pažljivo udesiti. Obojica su to primili k znanju bez ijednog znaka iznenađenja i dodali su kako ništa ne mogu da učine dok o tome ne razgovaraju sa "Firerom 8". Nisam odmah shvatio smisao toga što su pomenuli ali kada sam nastavio da u nekoliko navrata izgovaram ime Hitler, malecki Frej me je uvek vrlo oštro ispravljao rečima: "Mislite na Firera." Kasnije sam u više navrata zapazio kako se Hitlerovo ime nije nikada izgovaralo u krugovima nacionalsocijalista; uvek su govorili "Firer". Za mene nije bilo nikakve razlike. Biće "Firer" ako je to ono što on hoće.

U Minhenu sam čekao na izveštaj od fon Hejta, a dva dana docnije stiglo je i pismo koje je najavljivalo njegovu posetu. On i Frej ponovo su se najavili u mom hotelu. Predložili su mi sledeći sporazum: trebalo bi da telegrafišem u Njujork i da tražim da mi uplate deset miliona dolara u banku Mendelson & Co. u Amsterdamu. Trebalo bi da lično odem u Amsterdam i od tog bankara zatražim da mi izda deset čekova na svotu od po jednog miliona po čeku u odgovarajućoj vrednosti marke na deset gradova u Nemačkoj. Onda ću dati garancije za čekove, potpisati ih i ovlastiti deset različitih imena osoba koja će mi fon Hejt, koji će takođe putovati sa mnom u Amsterdam, dati tamo. Mogao bih onda da se iz Holandije vratim za Ameriku. Imao sam osećanje da nalaže takav način postupka stoga što od mene očekuje da se izgubim iz Nemačke što je pre moguće. Nisam imao primedbi na takve uslove i sve je išlo onako kako je fon Hajt udesio.

Osvrnuću se na dve neobične okolnosti u Amsterdamu. U kancelarijama Mendelson & Co. primili su me neobično ljubazno pošto sam zapitao za sastanak sa direktorom, a prema fon Hajtu, koji je stajao tik pored mene za pultom i najniži i najviši bančini službenici su se odnosili kao da je on njihova najvažnija mušterija. Kada je obavljena transakcija i pošto je odložio deset čekova u aktovku, zamolio me je da pođemo u nemački konzulat. Tu su nas takođe primili s uvažavanjem i pokornošću što je dokazivalo fon Hejtov veliki uticaj. U Southemptonu (Southampton) sam se, na putu za Ameriku, ukrcao na "Olimpiju". Po dolasku sam se uputio pravo u prostorije Garanti Trasta (Guaranty Trust) da bih Karteru podneo izveštaj. Zapitao me je da li bih mogao da sačekam i za dva dana opet da dođem i podnesem ceo izveštaj na plenarnoj sednici. Bile su prisutne iste osobe kao i u julu, ali i neki engleski predstavnik koji je sedeo pored Glena iz Rojal Dača (Royal Dutch) po imenu Endžel (Angell), jedan od direktora Azijske petrolejske kompanije (Asiatic Petroleum Co.) Karter je smatrao kako je Hitler čovek za koga vredi rizikovati. Svi su bili mišljenja kako je suma od 24 miliona dolara značajna ali sam imao utisak da su poverovali u Hitlerovu opredeljenost i sigurnost upravo zbog visine sredstava. Rokfeler (Rockefeller) je iskazao neobičnu zainteresovanost u pogledu Hitlerovih izjava o komunistima i pošto sam citirao nekoliko rečenica iz njegovog govora koji sam slušao u Minhenu, rekao je kako nije iznenađen što je Hitler tražio dvadeset četiri miliona. Upitali su me

8 Führer (nem.) - vođa

14

da li sam saznao kako Hitler namerava da naoruža nacionalsocijaliste i da li više naginje da radi preko preko parlamentarnih kanala ili na ulici. Bio sam u stanju da dam neodređen odgovor ali moje lično mišljenje je bilo to da će Hitler, onako uveren u svoje vođstvo, učiniti sve što hoće posvećujući život tome da pobedi ili potpuno propadne. Karter me je dalje zapitao o Hitlerovom stavu prema monarhiji ukoliko se Hitler konačno odluči da ustoliči i vrati kajzera opet na tron. Odgovorio sam mu citirajući Hitlera.

Nije mi bilo poznato da li su namenjene sume novca dostavljene Hitleru tokom 1929. i 1930. g.; ukoliko ih je bilo, onda su angažovali nekog drugog posrednika.

Činjenica je to da su posle nekoliko nedelja po mom povratku iz Evrope Harstove (Hearst) novine iskazale neočekivano zanimanje za novu nemačku partiju. Čak su i Njujork Tajms (New York Times), Čikago Tribjun (Chicago Tribune), Sandej tajms (Sunday Times) i drugi redovno objavljivali kratke izveštaje o Hitlerovim govorima. Teško da se ikada ranije pokazivalo takvo interesovanje za nemačku unutrašnju politiku ali se o novoj platformi Hilerovog pokreta često razgovaralo u dugačkim člancima sa čuđenjem. Decembra 1929. g. pojavila se dugačka studija o nemačkom nacionalsocijalističkom pokretu u mesečnoj publikaciji Harvardskog univerziteta u kojoj je Hitler slavljen kao spasilac Nemačke u kojoj mu je, po prvi put, dodeljen naziv "ime o kome će se tek čuti u Evropi."

1931

Zakleo sam se već da neću više razjašnjavati međunarodne finansijske odnose. Ta zakletva je bila ishitrena. Moram da iznesem neke od različitih događaja koji su se zbili na berzama u Londonu i Njujorku, kako bih pružio što jasniju sliku o onome što sledi. Ovo nije romantično, dragi čitaoče ali optužite za to one koji prave istoriju, a ne mene.

U septembru 1931. g. Engleska banka (Bank of England) je napustila zlatni standard. To je imalo velikog uticaja na zemlje čiji se finansijski svet odlučio da na zlatu zasnuju svoju ekonomiju i koji je dosledno praktikovao (sprovodio) zlatnu teoriju. Još od vremena velikog Kenta, Engleska je zlato koristila kao merilo svog finansijskog sistema osim kratkog prekida u godinama između 1915-1921. Ovakva promena principa i prakse u Engleskoj imala je velike posledice u Americi. Vrednost ogromnih zlatnih depozita u Bankama federalnih rezervi bila je značajno smanjena. Ali nije to bio najgori rezultat po njujoršku berzu. Amerika se znatno više plašila ugrožavanja dolara. Bio je to strah da će dolar ići istim putem kao i funta sterlinga. Američki finansijski krugovi znali su da je pad funte sterlinga bio rezultat francuske taktike u svrhu finansijkog slabljenja Londona kojom bi se sprečila buduća pomoć Nemačkoj. Položaj Njujorka tokom 1931. g. nije bio mnogo različit od onog u kome je bio London tokom 1929. i 1930. g. I iz tog razloga Amerika se plašila da će ostati nezaštićena pa da će zbog iste takve francuske taktike London sarađivati sa Francuskom. Francuski finansijeri su od 1926. dokazali kao pametni manipulatori. Poenkare (Poincaré) je bio najveći finansijski genije tog vremena. Ranije su američki i engleski finansijeri i stručnjaci sa visine gledali na francuske kolege sa skrivenim prezirom. Godine 1926. i 1931. plus vreme između njih navelo nas je da pomislimo da puno toga možemo da naučimo od francuskog finansijskog sveta. Možda ću kasnije izneti dokaz za neke sumnjičave čitaoce. To nije, ipak, tema ove knjige. Njujork je bio napet. Ta napetost se pretvorila u teskobu - slično se desilo Londonu nekoliko godina ranije - i napravljene su enormne pošiljke zlata iz Njujorka u Evropu, a izgleda da je najveći deo završio u Francuskoj. To nije baš sasvim izvesno. U početku nam je bilo drago da posmatramo te zlatne pošiljke zato

15

što smo davno pre toga odustali od verovanja u finansijku legendu kako velike zalihe zlata znače stvarno bogatstvo za zemlju. Ali, francuski narod je još verovao u to. Kada je krajem septembra 1931. g. i početkom oktobra 1931. g. između 650 i 700 miliona dolara u zlatu bilo prebačeno za tri nedelje u Evropu postali smo poprilično zabrinuti. Usresredili smo se na takozvane partikulare, parcijalne isporuke. Zlatni depoziti francuske vlade još su bili u Bankama federalnih rezervi. Bili su procenjeni na iznos od 800 miliona dolara krajem oktobra. Ako tu svotu zatraže, šta onda? Prirodno, pripremili smo se da je platimo ali bi to izazvalo paniku u SAD i begstvo od dolara bi postala činjenica. Francuska je tako imala ključ za probleme dolara u svojim rukama.

Hajde da se vratimo unazad nekoliko nedelja. Huver (Hoover) je u to vreme dao jedan intervju urednicima Čikago Tribjuna (Chicago Tribune). Nesvesni toga, Huver i urednici igrali su onako kako im je Francuska svirala. Samo nekoliko lidera posedovalo je međunarodni finansijski uvid. Da li znate to da smo Rokfeler, Vanamejker, Harding, sin pokojnog predsednika i ja, čak i Huver, blago rečeno bili detinjasto nesposobni i naivni u toj oblasti? Poznavao sam državnike evropskih zemalja koji su podjednako malo znali o međunarodnim finansijama i ekonomiji. To nije samo američki slučaj.

Krenimo dalje. Huver je urednicima saopštio svoju nameru da će uskoro načiniti radikalni predlog u vezi Nemačkih reparacija i regulisanju ratnih dugova između svih država. Čovek je mogao da zaključi iz uredničkih informacija kako je moguće da će Huver predložiti anuliranje plaćanja reparacija. Većina amerikanaca bila je zaprepašćena predlogom. Ali je Francuska bila pod uzbunom. Ne znam da li je oktobra 1931. g. Huver na sopstvenu inicijativu pitao Lavala (Pierre Laval) da dođe u Vašington ili se Laval sam pozvao, finansijski krugovi verovali su u ovo poslednje. Bilo kako bilo, Laval je tako došao u Vašington ali su na dan Lavalovog dolaska 15. oktobra u Njujork neočekivano došla i dvojica francuskih finansijera. Francuski finansijeri bili su Šarl Farnie (Charles Farnier) zamenik guvernera francuske banke i Rober Lakur-Gije (Robert Lacour-Gayet) bivši finansijski ataše u francuskoj ambasadi u Vašingtonu. Smesta su se susreli sa rukovodiocima Banaka federalnih rezervi koji su ih onda predali dvojici predstavnika ministarstva finansija. Mnogo je glasina kružilo naokolo o tome o čemu se na tom sastanku raspravljalo. Od Kartera sam uopšteno saznao šta je na tom sastanku odlučeno. Nikada nije otkrivao mnogo detalja. Razabrao sam iz toga kako pregovori nisu bili baš uvek prijateljski. Francuzi su došli u Njujork da zajedno sa Bankama federalnih rezervi saznaju šta će učiniti Njujork. Mislili su da je francuska vlada izgubila više miliona usled pada funte sterlinga i odustajanja Londona od zlatnog standarda. Slab položaj dolara izazvao je nemir u Parizu pa su hteli da se uvere da im ne prete novi gubici zbog dolara. Želeli su da saznaju šta će biti učinjeno za podršku dolaru. Naravno da su pomenuli enormne pošiljke zlata za Evropu isto kao i velike francuske depozite u Bankama federalnih rezervi. Francuzi su bili spremni da prebace iznos od 200 miliona dolara, iznos koji su sami izračunali da još leži na računima privatnih banaka u Bankama federalnih rezervi kako bi ojačali njegov položaj. Francuzi su ipak imali dodatne uslove:

1. Banke federalnih rezervi moraju garantovati minimalni menjački kurs za dolar koji će se primenjivati na francuske račune u SAD;

2. Vrednost kamata na ovu sumu trebalo bi da se podigne na 4½%;3. Odredio bi se minimalni iznos koji će Francuska ostaviti u SAD.

Pošto amerikanci nisu bili spremni da se odmah slože sa uslovima francuzi su nonšalantno obelodanili da će bez obzira na izuzetan značaj pregovora koje Lakur-Geje i Farnie naprave sa Bankama federalnih rezervi, on biti samo deo opštih pregovora koje će voditi Laval

16

posle nekoliko dana u Vašingtonu. Izvukli su mačku iz džaka. Bilo je jasno da Laval hoće da odvrati Huvera od njegovih planova u vezi plaćanja reparacija i i regulisanja dugova i da za to koristi vladine fondove uložene u SAD kako bi prisilio predsednika da digne ruke od njegovih planova. Niko ne može da kaže kakvi su bili rezultati tih pregovora kako u Njujorku tako i u Vašingtonu. Bankarski svet u Njujorku tvrdoglavo se opirao ideji da se SAD prodaju francuskim interesima u međunarodnoj sferi za sumu od 800 miliona dolara - francusku rezervu u Americi. To je činjenica, ali ipak je Huver obećao Lavalu da neće činiti ništa što je u vezi s pitanjem rekonstrukcije i regulacije dugovanja pre nego što se prvo posavetuje sa francuskom vladom. Kada je Volstrit za to saznao Huver je u jednom trenu izgubio poštovanje. Čak je to imalo uticaja i na izbore - mnogi veruju da se uzroci Huverovog neuspeha u ponovnom izboru za predsednika mogu tu pronaći. Neko može da zaboravi kako je Huver bio u središtu teških okolnosti. Na jednoj strani bio je svet američkih bankara sa Bankama federalnih rezervi na čelu, koji je zastupao mišljenje da Amerika odmah može i bez francuskog depozita ukoliko se on zloupotrebljava od strane Francuza za održanje moralnog uticaja nad vladom SAD-a u oblasti međunarodne politike. Na drugoj strani stoji ministarstvo finansija čije rukovodstvo nije ništa uradilo kako bi se sprečila panika zbog dolara ukazujući na prethodni slučaj Engleza.

Oktobra 1931. situacija je na Volstritu bila napeta, a atmosfera zlosutna. Krajem meseca iz Berlina od Hitlera dobio sam sledeće pismo:

“Naš pokret koji se brzo povećava širom Nemačke stavlja pred našu finansijsku organizaciju velike zahteve. Iskoristio sam novac kojim ste me vi snabdeli kako bih izgradio partiju i shvatio i predvideo kako ću morati da odem iz zemlje ukoliko ne budu bili obezbeđeni novi prihodi. Nemam pristupa velikim vladinim finansijskim izvorima kao što ga imaju naši neprijatelji komunisti i socijaldemokrate, već potpuno zavisim od neredovnih priloga. Ništa nije ostalo od svote koju sam dobio. Sledećeg meseca moram da povedem poslednju veliku akciju koja će nam dati vlast u Nemačkoj. Potrebna nam je velika svota novca. Tražim od vas da me smesta izvestite koliko mogu da računam od vas.”

Dve stvari su me iz pisma prosto ošinule. Po prvi put je predamnom Hitler koristio reč partija. Ton njegovog pisma bio je više zapovednički nego nekog molioca. Premda je pismo datirano u Berlinu, stiglo mi je u koverti sa poštanskim žigom Njujorka i sa američkim markama. Hitler mora da ima one koji ga podžavaju i u SAD, posebno u Njujorku.

Sutradan sam bio kod Kartera i dao sam mu pismo. Karter je bio na čelu opozicije spram, kako ga je nazvao, "babuskarskog" ponašanja vlade u pogledu francuskih zahteva. Izveštaj o Huverovom preokretu veoma ga je naljutio, pa je svoj bes na francuze izlivao ko god da ga je slušao. Karter je bio čovek vatrenog temperamenta. Čitao je Hitlerovo pismo i otpočeo da se smeje, zatim ga je odložio i sebe nazvao idiotom. Rekao mi je: " Mi smo tako nadrogirani. Od 1929. godine nismo mislili na "onog čoveka" Hitlera. Sve vreme mi imamo u rukama oruđe koje će francuze položiti na pleća, a mi ga nismo iskoristili. Samo sačekaj, održaćemo poslepodne ovde sastanak, a ja ću probati da nađem Montejdž Normana (Montagu Norman) iz Engleske banke koji je ovde u Njujorku. Ako on dođe mi ćemo i zasvirati i za pojas zadenuti. Ti, svakako, takođe moraš da dođeš."

Kancelarije Garanti Trasta gde se održavao sastanak bile su dupke puna. To bih jedino mogao da objasnim pomoću činjenice da je napeta situacija na njujorškoj berzi iziskivala prisustvo njenih prvaka i Karteru je bilo lako da ih okupi. Mišljenja su se razilazila. Rokfeler,

17

Karter i MekBin bili su hitlerovci, ako bih mogao tako da ih nazovem, a ostali su se kolebali. Prvo je Montejdž Norman bio obavešten o dešavanjima iz 1929.g. On je brzo prikupio svotu od deset miliona dolara za finansiranje političkog pokreta i njegovo mišljenje ostali nisu shvatili, premda je bilo opšte poznato da političke partije u Engleskoj troše ogromne svote novca na propagandu. Glen iz Rojal Dača delio je poglede sa Montejdž Normanom. Dodao je kako u publikacijama Hitlerovog pokreta ima malo agresivnosti protiv Francuske. Osećao je kako je Hitler samo drekavac i da neće preći na dela. Takođe je zapazio kako je Hiler vidno promenio svoj "pokret" u "partiju", jednu transformaciju koja će imati najveći značaj na njegove parlamentarne napore. Glen je zaključio svoje komentare tako što je rekao da je i onako bilo isuviše priče, u Nemačkoj više nego drugde i da će čovek poput Hitlera igrati sa većinom svojih pristaša u Rajhstagu tako što se ništa neće promeniti u postojećoj situaciji. Karter i Rokfeler izjasnili su se protiv takvog stava rekavši da čak ukoliko bi Hitler i ostvario većinu u parlamentu on ne bi odstupio od platforme koja ga povezuje sa nemačkim narodom i za koju se obavezao da je izvrši onako kako je o tome pisao i govorio kao o jedinom načinu da se zemlja izvuče iz teških vremena. On namerava da izađe na ulice zajedno sa svojim pristašama dok istovremeno pokušava da nastavi sa nastojanjem da uđe u parlament ukoliko ne želi da izgubi njihovo neizmerno poverenje. Na kraju se složio, u principu, da bi Hitleru trebalo dalje pomagati ali bi neko trebalo da bude direktno obavešten o situaciji u Nemačkoj i hitlerovskoj partiji pre nego što suma bude opredeljena. Zapitali su me da li sam spreman da sprovedem ovaj sporazum i da Karteru telegrafišem iznos kao i ranije, onda ispotpisujem čekove i pošaljem ih širom Evrope na isti način kao 1929. godine ili na neki drugi za koji smatram da je najbolji.

Nisam mogao brzo da se oslobodim poslova pa sam posle deset dana otputovao za Evropu.

Mnogo se toga promenilo u Nemačkoj od 1929.g. Nacionalsocijalistički pokret čiji me je "Firer" primio 1929. u pivnici bio je na višem nivou na društvenoj lestvici i imao je svoju centralu u istom gradu u jednoj od najlepših zgrada u najboljem delu grada. Nacionalsocijalisti su imali svopstvene kuće posvuda u gradovima kao što su Berlin, Hamburg, Frankfurt, Dizeldorf, Keln, a dva uniformisana stražara uvek su stajala na pročelju svake, dan i noć kao na frontu ispred kasarni.

Video sam mnoge prolaznike da pozdravljaju stražare pokretom ruke koji je bio sličan fašističkom pozdravu, istovremeno glasno izgovorajući "Hajl Hitler". Nisam morao mnogo da proučavam, a da ne bih video kako je broj Hitlerovih pristalica enormno porastao od 1929. g. Mogao sam da prekinem svoje putovanje Nemačkom zato što sam svuda video istu sliku. Subotom popodne i nedeljom, većina omladine u više gradova navlačila je uniforme i u njima marširala u formacijama koje su se malo razlikovale od vojnih odreda. Istina da je bilo razlika između uniformi ali je većina njih bila braon i crna. Svastike su bile svuda i to je bio amblem Hitlerove partije. Čak su i žene imale svastike kao privezak na kraju svojih lančića - prodavačica u prodavnici cigara u kojoj sam redovno kupovao, nosila je veliku svastiku na tankoj ogrlici. To nije bilo detinjasto kinđurenje, već očigledna namera da se iskaže ubeđenje. Razgovarao sam sa direktorom banke koga sam veoma dobro poznavao od ranije. Bio je potpuno obuzet Hitlerom i priznao je kako je više verovao Nemačkoj nacionalističkoj partiji ali se sada dvoumi oko njenog uspeha zato što je sada kontrolišu monarhisti, a nemački narod nije zaboravio izdaju carske porodice iz 1918. Bilo mi je teško da ozbiljno prihvatim njegovo mišljenje zato što je bio Jevrejin. Trebalo mi je pojašnjenje pa sam ga zapitao kako je to moguće da je on kao Jevrejin naklonjen Hitlerovoj partiji. Nasmejao se. "Hitler je jaka osoba i to je ono što je Nemačkoj potrebno.

18

Kompromisima i kolebanjima je konačno došao kraj. Nemački narod još nije zreo za demokratiju. Kada je Car vladao loše zemljom i kada je samo on bio odgovoran za administraciju niko se nije bunio, svi su ispunjavali svoje zadatke, shvatajući svoje dužnosti. Nemci su savim druga priča od Engleza i Amerikanaca. Oni moraju da imaju nekoga ko će ih nadgledati, a onda će nešto da urade samo zbog toga što im moćna osoba izdaje naređenja. Oni nisu imali bukvalno ništa osim prezira prema Ebartu, čak i socijaldemokratama kao i očekivanja od Hinderburga koga su poštovali ali su ga žalili što ne može istinski da deluje kao vladar u pravom smislu te reči. Od 1918.g. imali smo kancelare koji su bili prostaci, a koji su na vrh stigli političkim lestvicama. Niko ih nije cenio. Od vladara čiste krvi u opoziciji spram cara mogao bi da ispadne dobar kancelar." Napomenuo sam kako je i Hitler takođe niskog porekla. " Naravno, ali to je druga priča. Hitler je radio na sebi da se izdigne, a nije puzao u političkoj partiji da bi postigao svoje ciljeve već je stvorio svoju partiju zbog onog što ga je svrbelo. Videćete da će se Hitler izdići. To će biti neke od narednih godina, a onda će on postati baš taj čovek. Počeo je u kao redov u rovovima, a završiće kao diktator." Ponovo sam postavio pitanje svom sagovorniku kako on kao Jevrejin može da bude član Hitlerove partije. Prešao je preko tog pitanja odmahnuvši rukama. "Pod Jevrejima Hitler misli na Jevreje iz Galicije koji su zagadili Nemačku posle rata. On smatra Jevreje čistog nemačkog porekla jednakim sa drugim nemcima i kada dođe vreme on nas neće ni u kom slučaju uznemiravati na bilo koji način. Takođe ne bi trebalo da zaboravite da Jevreji kontrolišu kako Socijaldemokratsku partiju tako i Komunističku partiju. On želi da ih pobedi ne zato što su oni Jevreji već zbog toga što su komunisti ili socijademokrate." Ponovo sam dodao da je Hitler u celosti još uvek protiv Jevrejskog bankarskog kapitala. Moj sabesednik je pomislio kako sam veoma naivan. Dodao je kako Hitlerova politička plarforma neće biti ostvarena u svakoj tački i da to Hitler jako dobro zna. "On je napravio neostvarive zahteve kako bi pobedio u masama i skoro sigurno je da nas to ne bi trebalo da brine. Kada osvoji vlast neće biti tako pažljiv sa masama; tada će biti dovoljno snažan da progura sve što želi."

Posle dva dana razgovarao sam sa jednim industrijskim magnatom. On je takođe bio pristaša nacionalsocijalizma. Takođe sam pratio sve novine i pokušavao da sačinim jasan rezime političkih struja u nemačkoj štampi; zaključio sam kako Nacionalsocijalistička partija pokazuje najveću aktivnost, da je pustila korene u svim slojevima stanovništva i da je suprotstavljanje komunista, socijaldemokrata i ostalih partija mlako i potpuno nekoordinisano.

Počeo sam sve više i više da budem uveren u to kako Hitler ne eksperimentiše nego da hoće da ostvari krajnje jasne ciljeve sa podrškom većine nemačkog naroda. Sada je već došlo vreme da ga susretnem i pisao sam na berlinsku adresu, dobio odgovor od njega i uzeo sobu u hotelu "Adlon." Sutradan su me pozvali na telefon dok sam u hotelskom salonu čitao novine. Jedan glas, nalik ženskom, rekaao mi je da ću ukoliko budem večeras u svom hotelu primiti pismo sa uputstvima kako da stignem do "Firera".

Primio sam fon Hajta i novopridošlicu u sobi. Predstavio mi se kao Lojtgebrun (Luetgebrunn). Posle kratkog izveštaja od fon Hejta, Lojtgebrun je počeo da priča. Činilo se kao da je unapred pripremio govor pošto je s vremena na vreme bacao pogled u ukoričenu beležnicu.

„Naše aktivnosti sa nezaposlenima uspele su iznad svih naših očekivanja ali su puno i koštale. Organizacija nam je vojna pa prema tome nije jeftina. Naše kuće u raznim gradovima izgledaju poput kasarni, naši ljudi tamo spavaju, šišaju se, sve na račun partije. Obezbeđujemo uniforme, a oni koji imaju novca plaćaju ih, ali nezaposlene ne možete privući cenama opreme.

19

Iz tog razloga obećali smo da ćemo besplatno poklanjati uniforme i drugu opremu našim nezaposlenim članovima. Vlasnici nekih kamiona su članovi partije ali su nam potrebna vlastita dostavna vozila u oblastima u kojima nemamo puno pristalica. Postoje partijski članovi koji ne mogu da nam iznajme svoje kamione zato što se plaše da će izgubiti mušterije. Onda, mislimo i na oružje. Kupili smo ga od krijumčara, a njihovi zahtevi su visoki. Imamo naše otkupne stanice na granicama Austrije, Holandije i Belgije ali nam često vlasti konfiskuju oružje, izgubljeno ga je na hiljade i moramo iznova da započinjemo. Nismo uspostavili direktan kontakt sa fabrikama oružja; jedino sa kime smo kontaktirali je F.N. fabrika iz Belgije ali smo morali da garantujemo za jako malu sumu. Naše SA odeljenje je nepotpuno opremljeno. Ne možemo da kupimo automatsko oružje. Revolveri i karabini nisu dovoljni za ulicu, reke nezaposlenih nam se priključuju po gradovima i svaki nov čovek košta novca.”

Lojtgebrun je u ovom tonu nastavio sve do kraja. Sad je bio red na fon Hajta i on me je obavestio kako će me "Firer" sutradan primiti pre podne u jedanaest sati u svojoj kući u Fazanenštrase 28. Dovoljno je samo da kažem svoje ime služavki. Kuća na toj adresi je obična porodična kuća. Spolja gledano ne bih mogao da kažem kako tu živi "Firer" jer nije bilo braon uniformi niti bilo koji drugi znak. Jedna obična poseta jednom običnom građaninu. Od kada sam ga video pre dve godine Hitler je ostario. Zatekao sam ga manje nervoznim, ponosnijim, brižljivije odevenim i mogao bih reći samopuzdanijim. Izgledalo mi je kako mu je drago što me opet vidi zato što me je zainteresovano upitao da li bih mogao da mu saopštim sve detalje na koje sam se usresredio. Tada je, na svoj uobičajen način, otpočeo sa glavnim temama bez ikakvog uvoda.

“Nemam puno vremena, a Lojtgebrun vas je već obavestio o svemu. Šta će Amerika da kaže? Dajte nam još jednu godinu i imaćemo vlast u našim rukama. Da li ste čitali izveštaje iz Rajhstaga? Šta mislite da pokazuju? Kad jedan od naših delegata ustane, svi slušaju, a crvene horde se tresu i drhture. Dobićemo te žutokljunce. Izdali su i prodali drugima nemački narod i zbog toga ćemo ih kazniti. Pripremili smo plan mobilizacije koji će se odvijati kao po loju. Jedan od najboljih saradnika mi je Gering. Ovo sam mu poverio. Naše trupe će se mobilisati u celoj zemlji i za dva sata će izaći na ulice. Prvo nastupa SA čiji je zadatak da zauzme zgrade i da pohapsi sve vođe i članove vlade koji ne žele s nama da sarađuju. Tada nastupaju naši drugi ljudi koji će neprekidno zauzimati zgrade i naša će organizacija biti kompletirana. Ukoliko je potrebno da teče krv, tako će i biti. Revolucija se ne pravi maramicama; da li je maramica crvena ili bela to nema veze sa njom. Izdajnike ćemo naučiti kako da se ponašaju pred silom."

Ovde sam hteo da ga priupitam kakva će biti spoljna politika. Hitler je ustao i krupnim koracima je špartao po sobi.

"Strane države će se podeliti u dva logora. Naši neprijatelji i naši takmaci. Od naših neprijatelja na prvom mestu je Francuska, Poljska i Rusija, a naši takmaci su Engleska, Amerika, Španija, Skandinavija i Holandija. Nema nikakvog rezultata od dogovaranja sa bilo kojom drugom zemljom. Stanovnici Alzasa i Lorene moraju se uvući u revoluciju isto kao i Šlezija. To nam je prvi cilj, odmah nakon preuzimanja vlasti. Ako Francuska želi rat onda će rata i biti. Ne priznajemo Versajski sporazum. Hoću da vidim Nemačku i nemački narod slobodnim. Ako nam ne bude bilo dozvoljeno da se naoružamo, onda ćemo to uraditi potajno. Sve nemačke vlade Francuskoj su pokazivale sve svoje karte. Mi to nećemo. Naše divizije nisu regimente, naše oružje nije sredstvo za rat. Za dve godine izgradiću nemačku vojsku koja će biti dovoljno jaka da opkoli Francusku. Imaću hemijsku industriju prilagođenu ratnim svrhama. Stanje sa našim

20

takmacima je mnogo jednostavnije. Oni ne mogu da žive i rade bez Nemačke. Ja ću diktirati zahteve. Kad god nemački proizvodi budu obespravljeni pomoću visokih uvoznih taksi neograničena proizvodnja se mora održavati. Nemački narod mora da bude u potpunosti samodovoljan i ako to ne bude funkcionisalo samo sa Francuskom onda ću se prebaciti na Rusiju. Sovjeti još ne mogu da prenebregnu naše proizvode. Davaćemo kredite i ako ja sam ne budem bio sposoban da porazim Francusku onda će mi Sovjeti u tome pomoći."

Ovde ću morati da sačinim malu opasku. Kada sam se vratio u hotel zapisao sam ovaj razgovor od reči do reči. Beleške su predamnom i nisam odgovoran za njihovu nepovezanost ili nerazumljivost. Ako mislite kako su njegovi pogledi na spoljnu politiku nelogični to je njegova greška, ne moja. Sada ću da nastavim.

"Staljin je imao planove i uspeo je zato što je odneo pobedu nad celim ruskim narodom. Ja ću takođe napraviti planove kojih ću se striktno pridržavati; šta mogu Rusi, mi to možemo dva puta brže i dva puta više. Posle godinu dana moje vladavine više neće biti nezaposlenosti u Nemačkoj. Jevreji će biti isključeni isto kao i komunisti i socijaldemokrate; logore u koje ću ih zatvoriti već se planiraju. Rahjsver je već u našim rukama do zadnjeg čoveka. Vlada to još nije zapazila ali ću ih ostaviti u tom slepilu - uveren sam u svoju kontrolu. Gering (Göring) i Gebels (Gobbels), Štrajher (Streicher) i fon Hejt su više puta već bili u Rimu gde su razgovarali sa Musolinijem (Mussolini), Rosijem (Rossi), Duminijem (Dumini) i drugim fašističkim vođama o celokupnoj organizaciji ovde. Takođe, podižemo našu organizaciju u skladu sa našim posebnim okolnostima. Musolini i Staljin, prvi više od ovog drugog, su jedini lideri prema kojima gajim poštovanje. Svi ostali su gomila babuskara. Staljin je Jevrejin, što je sramota. Da li vam je fon Hejt rekao koliko nam je potrebno? Kad je stiglo vaše pismo sve smo tačno izračunali. Imate li pojma vi tamo u Americi koliko teškoća imamo ovde? Kada bi sve sledilo obične političke kanale bilo bi lako ali ovde nema ni jednog grada gde me ne dočekuju sa radošću. Skoro je sigurno da ću imati političku većinu ali mora da se ljudi boje da NSDAP ne zazire i od drugih načina borbe za ostvarenje mojih ciljeva ukoliko moj politički pokret za parlament slučajno omane. Mi samo stvaramo strah ispoljavajući silu. A to je jedino moguće pomoću uniformi i oružja. Ukoliko nekoliko komunista pogine od ruku braonkošuljaša to ima istu propagandnu vrednost kao i moj govor. Musolini je već uveo novu etapu u politici. On je bio prvi koji je sproveo unutrašnju politiku pomoću nečega drugog nego što su velike reči i parlamentarna kretanja. Ukratko, sve nam je to potrebno da našu partiju stranim zemljama pokažemo kao moćnu i ulijemo strahopoštovanje našem narodu da to puno košta. Tada sam vam pisao zato što nemamo još puno vremena, s obzirom na to da dolazi trenutak kada ćemo situaciju imati pod kontrolom. U nekim mestima imali smo obavezu da se okrenemo nezaposlenima. Za žaljenje je što je tako ali se svašta može napraviti sa nezaposlenima samo ako im damo uniforme i hranu. Da li ste upoznati sa našim kasarnama? Trebalo bi da vidite jednu od naših kuća u Berlinu. Ništa mi ne treba od bogatijih ljudi koji se plaše za ono što poseduju kada stvari krenu nagore. Potreban nam je prost radnik, proleterijat, oni uostalom nemaju šta da izgube. Da li ste već razgovarali sa Lotgenbrunerom? On je advokat ali intelektualac od dobre sorte. Uopšte, ne cenim mnogo intelktualce. Samo drže naučna i istorijska predavanja. Šta su to oni pa učinili sa svim tim znanjem? Ništa. Sad je na nama red, sad nek progovore pest i mač. Rad i borba sigurno mogu upotpuniti život. Snovi i priča ne dovode ni do čega. Da li ste imali kontakata sa Rajhsbankom? Predpostavlja se da je ovde velika zbrka. Jednom kada se ustoličim sve ću počistiti. Izgleda mi da će Šaht (Schacht) biti dovoljno dobar ali ne volim što je lekar. Takvi ljudi uglavnom postanu nepouzdani usled svih tih svojih fabrikacija. Moramo okončati takva učenja i sanjarenja. Mlađe

21

osobe moraju obrađivati zemlju i biti obučeni da se mogu boriti ukoliko bi to uskoro bilo potrebno.”

Koračao je napred-nazad po sobi što me je činilo nervoznim. Može biti da je to proisteklo i zbog njegovih oštrih reči i nedostatka doslednosti u lancima misli ali me je takva vrsta razgovora mnogo zamarala. Ali, Hitler je nastavljao:

"Da ja živim u Americi, ne bih se bavio politikom; tamo su ljudi stvarno slobodni i velika je čast biti amerikanac. Poslednjih nekoliko godina sramota je biti nemac. Videćemo da će to opet biti čast. Znate li da nisu hteli da mi daju to sramotno ime?9 Rođen sam u Austriji, dakle nisam Nemac. Smešno. To će mi priznati klečeći na kolenima ne kao da sam jedan od njih već neko ko je iznad njih. Komunisti počinju da se plaše, Jevreji misle kako stvari neće toliko daleko otići, a socijal-demokrate još veruju kako mogu da spasu svoje kože parlamentarnim govorancijama i pokretima. Najbolji ljudi ovde u Berlinu su komunisti, njihove vođe žale se Moskvi na uskogrudost i traže pomoć. Oni bi sebi da pomognu ali su isuviše velike kukavice za to. Najteži su nam sada odnosi sa crkvama. Nemačka luteranska crkva mi pravi probleme, a ostale protestantske crkve će se brzo njoj prilagoditi. Ali katolici. Partija centra je veoma jaka i može da ostvari nešto uz podršku partija u Bavarskoj. Tu partiju mormo da neutralizujemo i time ćemo biti još jači. Dobro mi je poznato da i tamo ima hulja ali ću ih ostaviti na miru dok za to ne dođe vreme. Biskupi u nekim okruzima istupaju protiv nacionalsocijalizma, ima sveštenika koji ne daju nacionalsocijalistima oprost i osporavaju im pričest. Dobre batine će to izmeniti ali sada to ne bi bila dobra taktika; moramo da sačekamo.”

"Dakle, fon Hejt nije spomenuo sumu, niti je to učinio Lojtgebrun. Ne, nije ni mogao zato što ne zna svotu. Videćete, sve smo tačno izračunali i ostavili smo mogućnost izbora vašim bankarima. Postoje dve mogućnosti. Ili ćemo izvesti naše trupe na ulicu kada naše udarne trupe (SD) budu potpuno organizovane što će se zbiti tri meseca pošto dobijemo novac. Ili ćemo neprestano delovati pomoću glasina i držati naše trupe u pripravnosti ukoliko zatrebaju. Prvo zovemo “revolucionarni plan”, a drugo plan za “legalno preuzimanje vlasti”. Kao što rekoh, za prvo treba tri meseca, za drugo tri godine. Šta mislite o ovome?”

Ništa nisam mogao osim da svoje neznanje pokažem sleganjem ramenima.

"Naravno, vi Amerikanci ne znate kakva je situacija ovde i teško je reći koji je model bolje da se upotrebi. Šta mislite da će vaši bankari kazati?”

Opet nisam mogao da mu odgovorim. Hitler je nastavio.

"Vidite da ni meni kao i mojim saradnicima nije jasno za koji put da se odlučimo. Gering je prosto za revoluciju, ostali su više za legalno preuzimanje vlasti, a meni se dopadaju obe. Revolucija bi mogla da nam da vlast u ruke za nekoliko dana, legalno preuzimanje vlasti zahteva višemesečne pripreme i puno rada ispod žita. Naravno da postoji razlog zbog kog nismo u mogućnosti da se odlučimo, a leži u tome da ne znamo na koliko novca možemo računati od vaših bankara. Da ste bili darežljiviji u stvarima iz 1929. sredili bismo stvari daleko pre, ali bićemo jedva u stanju da sprovedemo polovinu našeg programa sa deset milona dolara. Pojasniću vam našu računicu. Revolucija znači da ćemo uspeti da privučemo narod velikim davanjima

9 Hitler misli na samo ime Nemac, pošto su ondašnje nemačke vlasti prvo odbile da mu daju državljanstvo. Prim.D.S.V.

22

nezaposlenima, da ćemo brzo kupiti oružje i organizovati SA. Šverceri nas ucenjuju i traže svote koje su ozbiljno skresale naše fondove. Sa više novca sigurno je da ćemo nastaviti sa krijumčarenjem automatskog oružja bez koga nema smisla da započnemo napad. "

"Zakonsko preuzimanje vlasti u jednu ruku će se dogoditi pošto se izborimo za drugačije izbore pomoću opstrukcije u okružnim skupštinama (Landtag) i saveznoj (Reichstag), posle čega će mase biti umorne od glasanja i tada će biti lako izblefirane uz pomoć naše pametne propagande. Dok se budemo brinuli za naš parlamentarni rad naoružaćemo naše ljude i organizovati SD. Onda će narod, pošto smo nekoliko puta s vremena na vreme demonstrirali protiv komunista, steći jasnu svest o našoj oružanoj sili. Dodatno ćemo iskoristiti vreme da prodremo dublje u vojnu hijerarhiju. Izborima ćemo, uz pomoć efikasne većine, postići isti rezultat kao i revolucijom za tri ili četiri meseca. Voleo bih da to učinimo na oba načina. Od novca sve zavisi."

Hitler je seo za svoj sto. Izvukao je svoju malu beležnicu, pogledao me i nastavio.

"Revolucija košta petsto miliona maraka, a zakonsko preuzimanje košta dvesta miliona maraka...” Zastao je. "Za šta će se odlučiti vaši bankari?"

Nisam odgovorio. Obećao sam da ću pozvati Njujork i što je moguće pre izvestiti ga o tome šta su odlučili. Hitler je opet prekinuo razgovor i počeo da brblja.

"Vaši ljudi u Americi zainteresovani su za to da naša partija dođe na vlast u Nemačkoj, u suprotnom vi ne biste bili ovde i ja nikada ne bih 1929. g. dobio deset miliona dolara. Vaši motivi me ne interesuju ali ako dobro razumete prilike sigurno ćete razumeti da ja nigde ne mogu da stignem bez novca. Ovdašnji komunisti dobijaju novac iz Moskve, to znam i mogu da dokažem. Socijaldemokrate podržavaju jevrejski bankari i druge velike banke, a i imaju ogromno bogatstvo. Nemački nacionalisti primaju ogromne svote od velike industrije, a njihov vođa Hugenberg (Hugenberg) je vlasnik više novina koje mu donose veliku zaradu. Partija centra sav novac koji joj je potreban prima od katoličke crkve koja na raspolaganju ima milijarde, posebno u južnoj Nemačkoj. Kada poredim to sa mršavih četrdeset miliona maraka koje sam dobio od vaših bankara 1929. g. onda milsim da delimo uverenje da se teško može nešto otpočeti sa tako ograničenim fondovima. Mora da ste i sami zapazili koliko smo napredovali i u Nemačkoj i ovde u Berlinu od 1929. g. Niste li iznenađeni takvim rezultatima? Da li bi trebalo nešto drugo da vam kažem? Vojska je sve više i više nacionalsocijalistička. To ste već znali ali nemamo mi samo jednu građansku službu koja iz dana u dan jača, posebno smo jaki na železnici i pošti i kada naši revolucionarni slogani za nekoliko meseci procirkulišu u svojim rukama ćemo imati ove državne institucije bez većih problema. Kada smo razgovarali 1929. g. rekao sam vam da su severne oblasti i one pored Rajne još uvek mlake. Sada je to u celosti promenjeno. Dobro smo organizovani čak i u Frankfurtu na Majni gde nemački nacionalisti i komunisti imaju jako članstvo. Članovi partije sede po brojnim stranim konzulatima i postaće aktivni učesnici na prvi signal iz Berlina. Da li sve to nešto govori? Ne dokazuje li to da je ‘bednih’ četrdeset miliona bilo dobro uloženo? Ali, sada sve mora da ide nabolje i brzo a naš novac je iskorišćen. Recite svojim bankarima da bi trebalo da u svom interesu pošalju petsto miliona maraka što je pre moguće, a mi ćemo potom sve završiti za najviše čest meseci."

Hitler je vrištao dok je izgovarao poslednje rečenice koje je shvatio kao politički govor pri čemu me je napao kao najvećeg neprijatelja. Bilo mi je svega dosta. Ponovio sam da ću izvestiti

23

Njujork i o svemu ga obavestiti što je moguće pre. Istog dana sam poslao telegram. Trebalo je da prođe nekoliko dana da bi se dobio odgovor iz Njujorka. Imao sam osećanje da nikad nisam bio sam u tih pet dana. Izuzev, naravno, sati koje sam proveo u hotelu. Pomislio sam kako sam svuda video ljude koji me prate. Još uvek ne znam da li je to bilo stvarno ili moja mašta ali kad se setim više različitih okolnosti mislim da je to bio jak dokaz neprekidne kontrole koja me je okruživala tokom tih pet dana. Ali ne želim da uzburkavam detektivske instinkte svojih čitalaca. Ipak ima jedan slučaj koji bih želeo da saopštim. Drugog dana posle mog razgovora sa Hitlerom otišao sam Kurfirstendamom10 u pravcu Vilmersdorfa. Jedan stari prijatelja moje porodice živeo je tamo u maloj vili. Želeo sam da ga posetim. Kada sam se spuštao Kurfirstendamom i skrenuo u ulicu gde se vila nalazila, jasno sam video čoveka koji je prošao ispred mene kojeg sam već tri ili četiri puta primetio da je išao iza ili ispred mene poslednjih desetak minuta. Došao sam do vile i tek što sam hteo da pozvonim primetio sam mali natpis van grmlja. Olovkom je bilo napisano: nisam kod kuće. Nisam pozvonio. Iste večeri sam telefonirao prijatelju iz hotela. Nisam dobio vezu i pošto sam nekoliko minuta čekao operator mi je rekao da nikoga nema kod kuće. To mi je sve izgledalo sasvim uobičajeno u Berlinu ali sam kasnije, pošto sam poslednjeg dana boravka u Berlinu prijatelju napisao pismo u kome sam rekao koliko žalim zbog njegovog odsustva, od njega dobio odgovor u Njujorku u kome mi je rekao da nije bio odsutan iz Berlina i da ne razume tu moju tvrdnju da je bio odsutan. Takođe nisam razumeo ni priču koju sam naučio na početku te godine od naših starih porodičnih prijatelja iz Berlina dobro poznatog socijaldemokratu koji je pobegao u Švjcarsku. Mi amerikaci smo generalno osrednje zainteresovani za politička uverenja naših prijatelja. Ranije nikad nisam znao da je on socijaldemokrata ali mi je sada jasan taj incident iz 1931. g. i verujem da nisam samo ja lično bio praćen tokom tih pet dana već da je i moj telefon i hotelska soba bila pod kontrolom. Ne bi trebalo da zaboravimo da te 1931. g. Hitler još nije bio rajhskancelar već samo vođa jake političke partije.

Karterov odgovor je bio nečitak. Odpisao sam: “Ponovi”, a potom dobio poduži telegram:

“Predložena svota je neprihvatljiva. Mi to ne želimo i nemamo. Objasni čoveku da takav transfer za Evropu može da poremeti finansijsko tržište. Apsolutno nepoznato u međunarodnoj sferi. Očekujem dug izveštaj pre donošenja odluke. Ostani tu. Nastavi sa proučavanjem. Ubedi čoveka da mu je zahtev nemoguć. Ne zaboravi da u izveštaj uključiš svoje mišljenje o budućim mogućnostima čoveka.”

Pa, Karter nije imao poverenja u Hitlerove finansijske sposobnosti. Čekao je na moj detaljniji izveštaj pre donošenja odluke i očekivao je od mene da prenesem Fireru nezasnovanost takvog zahteva i uz to i uključivanje i mog mišljenja o šansama za uspeh.

Napisao sam Hitleru kratko pisamce u kome sam opisao sadržaj telegrama. Dva dana kasnije, dva čoveka Gering i Štrajher koje ranije nisam video posetila su me u hotelu. Prvi je izgledao veoma elegantno, poletno i grubo, a drugi je na mene ostavio utisak feminiziranosti.

Gering je otpočeo konverzaciju izražavajući čuđenje da ja nisam delio Firerovo mišljenje. Naravno da je jednom Amerikancu teško da razume situaciju u Nemačkoj ali me je Firer veoma dobro obavestio o planovima i partijskoj platformi tako da je trebalo da sam je u potpunosti sagledao. Odmah sam mu se suprotstavio time što sam kazao kako je moje mišljenje irelevantno i da ja nisam taj sa parama već samo posrednik. Izgleda da u to nije baš poverovao i

10 Kurfirstendam (Kurfürstendamm) je čuvena berlinska avenija. Napomena D.S.V.

24

nastavio je da mi se obraća ličnim tonom negirajući činjenicu da su bankari iza mene. Štrajher je upao u konverzaciju unjkavim glasićem. To nisam mogao da izdržim. Draža mi je bila Geringova brutalnost sto puta bez obzira koliko neprijatna bila. Nismo se složili. Objasnio sam da ni sâm ne znam koliko puta nisam ništa mogao da promenim u tim okonostima tako da sam istog dana zaključio i poslao izveštaj u Njujork i rešio da čekam odluku bankara. Gering je na kraju postao besan i doslovno je rekao: "Sve je ovo prevara. Mi te nismo zvali. Prvo si nas namamio sa velikim svotama novca kojima si mahao ispred naših očiju, a onda, kada smo rekli koliko nam je potrebno, to je bilo previše za tebe i gospoda nije došla sa namirnicama. Vi ste varalice." Od ove grubosti sam poludeo i Geringu pokazao vrata. Izašao je sa Štrajherom a da nije rekao ni zbogom. Odmah sam napisao nekoliko reči Hitleru i zahtevao od njega da ubuduće on i ja lično razgovaramo i da mi nikad više ne šalje zastupnike, a posebno ne Geringa. Ukratko sam opisao šta se dogodilo i dodao da sa Geringom više nemam o čemu da razgovaram. Ne znam šta se zbilo između Hitlera i Geringa ali sam sutradan dobio pisamce u kome mi se Gering izvinjavao i okrivio veliki pritisak pod kojim živi kao partijski vođa zajedno sa Hitlerom za svoje nedolično ponašanje.

Ipak su se sledećeg dana ta dva čoveka opet pojavila. Amerikaci prave veliku grešku u Evropi. Primaju u goste bilo koga posle jednostavnog upoznavanja. U Americi to nije važno, sve se brzo dešava. Suvišni razgovori ovde se retko vode u poslovnom svetu. Primio sam dva čoveka: fon Hejta i novu osobu. Upoznajte: Gregora Štrasera. Prefinjeniji tip od Geringa ali podjednaka brutalanost ispod maske formalnosti. Fon Hejt je započeo razgovor. Teško mi je bilo da ga slušam pa sam ga prekinuo. Sav taj razgovor o partijskim vođama nije imao smisla u tom trenutku. Morao sam da čekam za šta će se Njujork odlučiti. Ukoliko g. Hitler hoće da samnom razgovara rado ću sa njim o svemu razgovarati i razjasniti mu tačku gledišta bankara. Štraser se umešao. Da li delim njihovo stanovište?

"Ja nemam svoju tačku gledišta povodom celog problema. Ja se staram o sporazumu. Odgovor koji su mi poslali ipak je još bio šifriran i premda bih mogao da ga odnesem Hitleru verovatnije je da bih mu ja mogao neka stanovišta da pojasnim. Tako bi trebalo da protumače ovu moju izjavu.”

Štraser je počeo da iznosi platformu partije. Imao sam utisak kako se njegov posao najviše ticao rada sa nezaposlenima. On je ipak prigovorio, bezgrubosti sindikalnim šefovima i socijaldemokratama. Jedno za drugim naveo je četrdesetak-pedeset imena i hladnokrvno pogledujući prema zidu tiho je kazao: “Upravo tamo će ovi pajtaši stajati ispred streljačkog stroja.” Najsirovije reči koje je upotrebio bile su one poput ‘hulje’ i ‘paščeta’ ali ih je izgovarao mirno kao i sve druge. Bilo mi je dosta ovog ćaskanja pa sam zatražio da me ostave na samo pošto imam puno pisama da napišem. Štraser mi je dao pozivnicu za nacionalsocijalističku paradu u Brajtenbahu sledeće nedelje.

Jedan pobednički prizor. Na polju sa čvornovatim stablima stajalo je u formaciji pet SD odreda koji su pratili sveštenika na obredu na otvorenom. Zapamtio sam sledeće rečenice iz sveštenikove propovedi. Pružile su mi bolje razumevanje nemačkog nacionalsocijalizma nego sve Hitlerove reči i reči njegovih vođa.

"Vi ste Božiji ratnici. Dan za danom najbolja krv će biti prolivena zato što ste herojski podredili živote bastionu protiv boljševizma, da spasite dve hiljade godina hrišćanske kulture od ruševina. Vi, vi ćete ispisati tu čemernu borbu za nemačku prirodu i rasu pod crvenom zastavom

25

naroda na ovom polju čistote i poslušnosti runskim znakom pobede i tako ćete ispuniti svoju vlastitu savest isto kao i onu Božiju. Ne dozvolite da vas zavedu i nemojte se plašiti.”

"Duh Hristov je duh sukoba, protiv đavola i protiv njegovog pakla. Neprijatelj koga Hrist hoće da pokori svojim raspećem upravo sada u ovom trenutku žudi da se podigne, neprijatelj, večni Jevrejin lutalica rešio je da se osveti. On nastoji da uništi svetost braka i otruje čistoću običaja i dušu naroda za svoju svrhu. Hrišćansku bratsku ljubav uključimo u bitku zato što je reč o biti ili ne biti hrišćanstva. Drugovi, naša borba je zaštita života, naš nacionalizam je spasitelj naroda i otadžbine. Ne slušajte političare koji naš fanatični nacionalizam nazivaju zločinačkim, osuđujući svaki nacionalizam. Naš nacionalizam je od iste vrste kao i onaj oca Veterlea, onaj kardinala Mersiera od Mehelna, kardinala Duboa iz Plea koji su u hiljadama sveštenika u Francuskom narodu upalili neugasivu ljubav prema zemlji i ohrabrili životnu snagu za pobedom čvrstim entuzijazmom. Ono što je dovoljno dobro za Francuze i Belgijance podjednako je dobro za nas Nemce. U rasplamsalom svetu 1914. neprijatelj je stupio na nemačke granice, danas se neprijatelj odmara u srcu naše zemlje, podjarmljujući narod i porobljavajući ga. Avgusta 1914. su milioni onih koje je blagoslovila crkva i koje su štitile crkvene molitve otišli na smrtonosna bojna polja da bi spasili narod i otadžbinu. Da li je ono što je tada bilo dozvoljeno, što su naši sveštenici čak i danas tražili zabranjeno kao učenje zla?... Drugovi to je laž. Pa ću vam reći, biti nacionalsocijalista je biti borac za narod koji je spreman da brani svoje religijsko uverenje, čistotu običaja i svoju čast do poslednjeg daha. Vi ste Božija nada stoga što želite da proterate podzemlje sa njegovim smrtonosnim otrovom nesloge. Božiji blagoslov počiva nad vašom bitkom. I sada, hajde skinite vaše šlemove. Uhvatimo se svi za ruke i zapevajmo iz holandske knjige pesama kao što smo pevali pre svake odlučne bitke, pa će tako nastati hiljadu prstenova preko cele zemlje: Bože oslobodi nas... "

Molitva zahvalnica se završila. Služba na polju je okončana. Oštre naredbe odzvanjale su širom livade. Braonkaste ravne linije počele su da marširaju.

Dva policajca u zelenim uniformama radoznalo su posmatrali SD. Policajci su bili na dužnosti. Imali su strogu naredbu da nadgledaju sve pokrete SA-a širom Nemačke, a posebno u Prusiji. Ministar unutrašnjih poslova Severing je prošle nedelje govorio u skupštini o tim opasnim pripremama za državni udar NSDAP. Tri dana kasnije dobio sam telegram iz Njujorka: “Izveštaj je prispeo. Spremni smo da pošaljeno deset, maksimum petnaest miliona dolara. Posavetuj čoveka za potrebu agresije protiv spoljne opasnosti.”

Ponovo sam pisao Hitleru kako bih ugovorio sastanak. Rekao sam Hitleru da sam dobio odgovor iz Njujorka i da nameravam da ga o njegovom sadržaju lično obavestim. Te iste večeri fon Hejt, zajedno sa Straserom me je posetio. "Firer je premoren. Po savetu lekara mora da se odmara najmanje dve nedelje.” Imaju puno ovlašćenje da deluju u njegovo ime što mogu da dokažu. Protivno svojoj volji izneo sam im sadržaj telegrama iz Njujorka.

Fon Hejt je rekao: "Petnaest miliona dolara” – opredelio se odmah za maksimalni iznos - -- "nije puno za naše velike planove, ali znam da je to za Firera prihvatljivo. Sada se ne može govoriti o revoluciji. Nije to baš tako lako kako Gering i drugi zamišljaju. Čak bih i ja rado izašao na barikade. Dosta mi je ovakvog stanja. Ali ne možemo da usadimo tako blesave ideje u naše glave. Bili bismo upucani pre nego što bismo uopšte znali šta se dešava. Tako nešto bi bila neodgovornost prema našem Fireru. Sada moramo da odemo do Hitlera sa predlogom da nas efikasnije organizuje kako bismo služili našem narodu. Revolucija danas bi mogla da na videlo

26

iznese manjak solidarnosti i drugrskog duha, a provociranje žrtvovanja je koministička ideja. Mi sa takvim nečim nemamo posla. Slanje SD na barikade značilo bi razaranje našeg pokreta, prolilo bi krv, dragocenu krv za džabe i zastava haosa i očaja, zastava boljševizma, bila bi zasađena na našim mrtvim telima. U nekoliko proteklih nedelja imamo priliv novih elemenata u našu partiju koji će napornije raditi pošto su došli iz drugih partija i imaju drugačije gledište ali će se oni prilagoditi našem svetu.”

Fon Hejt, isto kao i sve druge vođe nacionalsocijalističke partije sa kojima sam se susretao, izgleda da je bio obuzet tačnim ili netačnim širenjem platforme i taktike partije kao da se nalazi na političkom skupu.

Štraser me je zapitao kad mislim da se petanaest miliona dolara može da isplati izvan Nemačke. Odgovorio sam da se radi o nekoliko dana, što je pre moguće, kada saznam da se Hitler složio sa opredeljenim iznosom ali da ću preduzeti neophodne mere da potpišem da ta svota stigne do Evrope samo onda pošto budem imao razgovor sa Hitlerom. Čekanje na njegov povratak može prouzrokovati veliku docnju. Ukoliko insistiram na tome, kazali su, onda ću se sutra ili prekosutra susresti sa svim partijskim vođama sa kojima se to može utanačiti gde ću ih izvesti o onome što bih sa Hitlerom žeIeo lično da popričam. Držao sam se, ipak, mog zahteva i na kraju rekao da ništa neću da radim dok sa Hitlerom ne budem lično razgovarao.

Sledećeg dana oko podneva pozvan sam na ručak izvan hotela. Šofer me je sačekao u hotelskom predvorju i uručio mi je pismo. Bio je to Hitlerov rukopis u kome je zahtevao da dođem njegovoj kući automobilom koji je čekao. Petnaestak minuta kasnije sedeo sam u njegovoj soobi u ulici Fazanenštrase (Fasanenstrasse). Nisam zapazio niti premorenost niti bolest na njemu ali ništa nisam govorio o njegovom zdravlju, samo sam mu izneo direktni predlog. Hitler je ustao i dok je šetao po sobi prosiktao je: "Petnaest miliona dolara je oko šest miliona maraka. Koliko vremena će proći pre nego što bude ovde? To je znatno manje od onoga čime bi se problem samo dotakao. Vi Amerikanci ne znate naše planove.”

Naglasio sam kako je petnaest miliona maksimum što se mogao uveriti i iz kopije telegrama koji sam mu pokazao, kako mu je ponuđeno deset ili najviše petnaest miliona dolara. Pažljivo je slušao. Iskoristio sam priliku da ga izvestim o neophodnosti agresivnog stava prema stranim državama kako je u telegramu to bilo spomenuto. Pretpostavljena Amerika ima utisak kako njegove akcije u drugim delovima Evrope u suštini nemaju efekta. Nisam hteo dalje da idem od toga. Možda će shvatiti šta misle moji bankari. Ali Hitler je opet zasiktao. "Mislite li da sam u stanju da sa ovim ljudima izvodim čuda? Imate li, zaboga, vi pojma o apatiji Nemaca? Ovaj ‘čopor Jevreja’ nameće duh prevare, sabiranja, internacionalizma i pacifizma. Iz dana u dan se sa tim moramo da borimo: prvo narod moramo da naučimo da bude hrabar, pa tek onda možemo nešto da uradimo.”

"Ovde u Nemačkoj nema discipline i moramo opet početi od samog početka. Samo sačekajte dok ne obavimo naš posao sa nemačkim narodom, onda ćemo početi da mislimo o spoljnoj politici. Pročitajte našu platformu. Od nje nećemo odstupiti ni za pedalj. Pročitajte od tačke 1. pa do 7. Tačka 1. Uspostavljanje jedinstvene nacionalne države uključujući sve one nemačkog porekla. Objašnjenje ovih reči (u origninalu runa - napomena D.S.V): nećemo odustati ni od jednog jedinog Nemca iz južnih oblasti, u Alzasu i Loreni, u Poljskoj, koloniji Lige naroda Austriji i državama naslednicama stare Austrije. Pročitajte pojašnjenje tačke 2: ne želimo Ercbergovu i Štresemanovu servilnost spram stranih sila; uskoro će moći da se vidi da će strane

27

sile imati više poštovanja prema snažnom zastupanju nemačkih interesa. Rezultat našeg novog stava biće razmatranje i obzirnost za nemačke želje za stranim i međunarodnim teritorijama uprkos udarcima i batinama. Tačka 3. kaže: uklanjanje Jevreja i onih koji nisu Nemci sa svih odgovornih javnih položaja. A tačka 4? Useljenje istočnih Jevreja i drugih inferiornih stranaca neće se više dopuštati. Neželjeni stranci i Jevreji biće proterani iz zemlje. Ponovo pročitajte tačku 6: ko god nije Nemac u nemačkoj državi može jedino da živi kao gost koji je subjekt zakona koji su primenjuju na strance. Tačka 7: prava i interesi Nemačke zamenjuju prava i interese stranih građana. Iznad svega, naš cilj je ponovno rođenje Nemačke u nemačkom duhu za nemačku slobodu. Šta više od toga možete da očekujete? Ostajemo verni ovom programu i ispunićemo ga do poslednjeg slovceta. Znam da će mi se okačiti oko vrata zbog ovoga Francuska, Poljska, Čehoslovačka, možda i Prusija, Italija i Mađarska. U ovom trenutku to je nevažno. Na tome ćemo poraditi onda kada naš narod bude spreman da bezrezervno preuzme posledice takve nemačke politike u interesu nemačkog naroda. Narod je postao pokvaren i strani običaji se iz njega moraju izgnati.”

Hitler je seo i zamislio se. Onda je mnogo mirnije progovorio.

"Bože, uzeću petnaest miliona. Sprovešćemo naš program ali ćemo promeniti taktiku. Izabraću sporiji put, put legalnog preuzimanja vlasti i uspeću u tome. Promena uvek dolazi od predsednika Hindenburga. Dovršiću započeto kada uklonim aristokratsku kliku kojom je okružen. Njegov sin o meni nema dobro mišljenje i pujda oca protiv mene. Predsednik je jedan starac. Pušta da drugi utiču na njega. Samo mi dajte petnaest miliona. Fon Hajt će se sa vama dogovoriti kako da dobijem taj novac.”

Dalje sam objasnio da postoji mogućnost da će moji bankari poslati petnaest mliona dolara u dve tranše, jednu od 10 i kasnije još jednu u iznosu od 5 miliona kao i to da će od mene čekati da im dam obaveštenja pre nego što bilo šta urade. Još jednom sam upozorio na značenje uslova iz Karterovog telegrama – snažnu inostranu politiku. Ovog puta nije izgovorio uobičajene fraze u vezi svoje platforme, već je direktno i tiho rekao: “Samo prepustite to meni. Ono što sam već postigao dokaz je onoga što ću tek učiniti.“

Razgovor koji mi je veoma prijao priveo se kraju, a razgovor sa Hitlerom je bio uzbudljiv događaj. On se na vas dere i urla. Očigledno da je na to navikao u narodnoj skupštini u kojoj je često tako da više ne može da normalno i tiho da razgovara.

Istoga dana detaljno sam telegrafisao Njujorku o razgovoru sa Hitlerom i ukratko ih izvestio samo o njegovim planovima za spoljnu politiku i čvrsto obećanje da ni za pedalj neće odstupiti od partijske platforme. Nisam ni pomislio da će to biti dovoljno da zadovolji Kartera i njegove kolege u odnosu na agresivnu spoljnu politiku nacionalsocijalista i da će ovaj posao biti zaključen. Tri dana potom dobio sam od Kartera odgovor koji je protivurečio mom mišljenju. Petnaest miliona dolara će biti transferisano odmah po mom zahtevu na banku koju ja označim. Odmah sam odgovor prosledio Hitleru. Fon Hejt me osmotrio i zatražio od mene da novac transferišem u Evropu na sledeći način: pet miliona dolara na moje ime u banku Mendelson i kompanija u Amsterdamu, pet miliona u Roterdamsku banku (Rotterdamsche Bankvereinigung, Rotterdam) i pet miliona na Italijansku banku u Rimu (Banca Italianna,Rome).

Otputovao sam na ta tri mesta sa fon Hejtom, Gregorom Štraserom i Geringom da bih deponovao te svote. Ogroman broj čekova ispisan je na različita imena u većim i manjim

28

lokacijama u Nemačkoj. Nacionalsocijalističke vođe su sačinile dugačak spisak sa imenima. U Rimu nas je primio u centralnoj bančinoj zgradi njen predsednik-komesar i dok smo u njegovoj kancelariji čekali ušla su dvojica fašista očigledno visokog čina. Upoznajmo Rosija (Rossi) i Balboa.

Gering je počeo razgovor. Sa tim ljudima je govorio italijanski. Nisam mogao da razumem o čemu su govorili. Pozvani smo na večeru u Balbov dom. Jedni nisam imao uniformu. Nacionalsocijalističke glavešine su obukle uniforme braon boje, a fašisti svoje crne. Posle večere svi su igrali u velikoj dvorani sa otvorenim vratima i sa pogledom na veličanstveni vrt. Dame su više preferirale braon uniforme. Jedan stariji italijan u crnoj košulji sa mnogo odlikovanja seo je pored mene i posmatrao plesače. Počeo je razgovor na nemačkom jeziku. "Italija neće nikada raskinuti savezništvo sa Nemačkom. Tako smo u mnogom jačem položaju protiv Francuske. Ali naši nemački prijatelji su na pravom putu i onda kada revolucija postane stvarnost vratiće se stari dobri dani. Ne postoji bolja moguća kombinacija: italijanska kultura i nemački duh će obnoviti svet i njime zavladati.” Tri dana posle toga otputovao sam brodom “Savoja” iz Đenove za Njujork.

Karter je sazvao sastanak u kompletnom sastavu sutradan po mom povratku iz Evrope. Rokfeler me je iznenada zapitao da li delim mišljenje da će Hitler otpočeti boj sa Hindenburgom. Rekao sam kako osećam da je Hitler na sve spreman ukoliko će to ići na ruku njegovim ciljevima. Takođe nije sanjar, a pošto je svestan teškoća sa kojima se suočava neće eksperimentisati ukoliko nije siguran u uspeh. Zatražili su da doslovno iznesem ono što je rečeno u razgovoru sa Hitlerom. Pitali su me takođe o mojim utiscima o stanju u Nemačkoj. Pošto sam izneo mišljenje hamburškog bankara, Glen je hteo da zna šta će se dogoditi ako se dobrostojeći staleži uplaše Hitlerove finansijske politike i onoga što je Hitler zvao “slamanjem porobljavanja finansijskim kapitalom”.

Odgovorio sam citirajući berlinskog industrijalca i osećanja hamburškog bankara, da se takva tačka može naći u svakoj političkoj platformi u svrhu podilaženja masama i kako ona neće nikada biti korišćena u praksi. Došao sam do zaključka da bogate nemačke klase (u skladu sa Hitlerovim željama) neće taj aspekt Hitlerovog programa uzeti ozbiljno. Karter je ocenio da je telegrafisana tražena svota apsurdna i jasno dokazuje koliko se Hitler malo razume u međunarodne odnose. Dodao sam da po mom mišljenju to nije samo slučaj u pitanju međunarodnih odnosa već da sam bio iznenađen njegovim neznanjem u oblasti međunarodne politike. Niko za to izgleda nije mario – tako nešto je opšte mesto u Americi. Karter me je upitao šta mislim o Hitlerovim saradnicima. Spomenuo sam incident sa Geringom. To ga je posebno obradovalo pa je rekao da će ljudi Geringove vrste biti pravi sparing partneri za lidera kao što je Hitler.

Godinu dana kasnije, 14. septembra, pošto je nemačka nacionalsocijalistička partija dobila 107 delegata u Rajhstagu, Karter mi je napisao pisamce, podsećajući me na dva putovanja u Nemačku i razgovore koje sam imao sa Hitlerom. Pitao me je da li sam spreman ponovo da odem za Nemačku kako bih susreo Firera u slučaju da se za time ukaže potreba. Posle moje poslednje posete Nemačkoj uredno sam primao pisma od fon Hejta, Štrasera i Geringa zajedno sa brojnim pošiljkama knjiga, brošura i dnevnih novima. Sada sam bio veoma dobro upoznat sa nacionalsocijalizmom i Hitlerova ličnost mi nije, posle kontakata sa njim i drugima iz njegovog kruga, više bila tajanstvena. Susresti te osobe opet u Evropi nije mi bila najprijatnija mogućnost. Ni ljudi ni njihova literatura ili propaganda koju su vodili nije me mnogo privlačila. Možda su moji

29

nemački koreni izbledeli u rutini američkog načina života. Deda mi je došao u Ameriku pre devedeset godina, otac mi je rođen ovde, a majka mi je čistokrvna Amerikanka. Možda iz tog razloga nisam zastupao rasplamsalu aroganciju nemačkog naroda koja je bila ključ Hitlerovog celokupnog programa, a njegov rad i ciljevi meni su bili potpuno strani. U suštini, lično sam došao do zaključka da su moji prijatelji na pogrešnom putu, da Hitlerova agresivna politika može Francusku da učini fleksibilnijom i kooperativnijom ali da takođe postoji opasnost za ceo svet. Već je uveliko poznato kako takvi diktatori počinju ali niko uopšte ne zna gde će se sve to završiti. Preneo sam Glenu tokom te godine svoje mišljenje o svemu tome, a on je pokušao da me razuveri informacijom da se Musolini, podjednako nasilni diktator jedne velike zemlje, malo ohladio pošto je izazvao strepnju širom sveta, posebno u Francuskoj, svojim blebetanjem i pretnjama, po njegovom mišljenju veoma dobrim ali kad je počeo da biva neotesan (Musolini) hladno se povukao. Ne bi trebalo da bude drugačije sa Hitlerom. Svakako, naša namera nije da izazovemo rat između Nemačke i Francuske već samo da pripretimo opasnošču od rata da bismo Francusku načinili kooperatvnijom i učinili mogućom podršku za Englesku i Ameriku i njihove međunarodne finansijske poslove.

Konačno sam se odlučio. Obavestio sam Kartera da sam spreman da opet otputujem za Evropu i poslujem sa Hitlerom čim se za time ukaže potreba.

1933

U kupeu kola za spavanje na putu za Berlin pronašao sam jedan primerak nemačkog dnevnog lista. Ovo je bio najvažniji članak na naslovnoj strani:

Narod se u masama iz centra grada slivao prema Jarhunderthali (Jahrhunderthalle)11, okolnim trgovima i zgradama predviđenim za skup na otvorenom. Autobusi, kamioni, putnički automobili i motocikli parkirali su se po okolnim ulicama. Među ostavljenim autima kretali su se tramvaji ispunjeni ljudima, a nestrpljive žene i muškarci čekali su sve do tri sata na stolicama na rasklapanje i stolićima sa hranom ispred ulaza u zgrade. Posle pet časova mostovi preko Odre i prostrani travnjaci zacrneli su se ljudima i automobilima. Saobraćaj se strogo kontrolisao ali su se “uska grla” još pravila. Uzvici “živeo” su još odzvanjali za vozilima koja su prevozila članove partije i članove SD-a, koji su pevali i razvijali barjake pri dolasku na mesto okupljanja. Policajci su šetali naokolo sa vrećicama sa hranom i flašicama sa vodom. Rečeno je da su njihova borna kola krcata automatskim puškama i bombama sa suzavcem. Specijalni vozovi su jedan za drugim ulazili u stanicu. Radost, entuzijazam, blistavilo na svakom licu žena i muškaraca, radnika, seljaka, građana, službenika, učenika i nezaposlenih, svi su bili zarobljeni oduševljenjem koje je pridodato unutrašnjoj napetosti velike izborne kampanje. Nezaboravan, veličanstven dan. Govoriće Hitler.

Po prvi put će celokupni oblasni SA marširati. Među njima tu je i SD koji će deset sati ili duže sedeti na otvorenim kamionima pre nego što ispune samo mesto mitinga. SA redovi zasuti su cvećem, ovo postaje pobednička parada. Sve uzdignute ruke postojano pozdravljaju. Živeo SA, živeo... Bubnjevi udaraju, rogovi sviraju.

Masa od hiljadu žrvanja oko gigantske cementne građevine Jarhunderthale, masivnog spomenika koji zauvek podseća Pruski narod na velike dane iz 1813. god. Dugačke lente sa natpisima pokačene su na lukovima druge po veličini sagrađene hale na svetu. Tamo je napisano: “Ne borimo se za mandate, borimo se za našu političku ideologiju.” “Markiszam mora da umre da bi socijalizam živeo.” “Nema mesta na svetu za kukavičke narode.” “Pažnja, pažnja” čuje se sa zvučnika. “Svi neka sednu, SA maršira.”

11 Reč je o gradu Breslau, danas Vroclav - napomena D.S.V

30

I svi se usresređuju. Velika građevina treperi. Galama nalik tornadu se razlama, dvadeset hiljada ljudi se diže sa sedišta. Između salvi radosti, razvijaju se parole i zastave, jedna je obojena u crno. Majke kriču. Nepoznati jurišnik je poginuo kao heroj za svoj narod. Jurišni odredi marširaju. Njihova pesma koju pevaju napolju čuje se: “Mi smo vojska kukastog krsta.” Entuzijazam dostiže tačku ključanja. Red za redom dolazi. Muškarac koji ne zna nizašta drugo osim za dužnost i žrtvovanje. Tlo se trese pod marševskim korakom, pod snagom i disciplinom braon bataljona.

"Pažnja, pažnja, Hitler dolazi. Pažnja, pažnja.” Oduševljenje svuda. “Živeo, živeo.” Tu je.

Odsečne komande, radostan usklik: "Adolf Hitler." A onda tišina. Gulajter pristupa mikrofonu: "Dragi moji nemački drugovi,” počinje. Posle nekoliko odsečnih rečenica završava: "Govoriće Firer."

Opet ogroman usklik, a onda mase slušaju. Govori Adolf Hitler. U početku polako, s merom i opušteno. Prvi aplauz. Hitler klanjanjem glave traži tišinu. Nastavlja da govori sa više ubeđenja, nezaustavljivo, postaje vatren i zahtevan i oni koji nisu nacionalsocijalisti su dirnuti. Šta taj vojnik sa fronta, narednik prve klase Adolf Hitler, taj narodni čovek govori jeste jednostavno i ispravno, sve je istinito, to je ono što svi znaju, hvalisavo u nastajanju i ono razumno u onome večnom praktično primenljivom, a svi ćute. Slušaju napeto govornika. Imaju teškoća da razumeju ovog čoveka koga su došli da vide vođeni radoznalošću, a sada mu aplaudiraju.

Hitler traži tišinu. "Oni koji nam pripadaju znaju da se prekretnice u istoriji našeg naroda ne dešavaju svakih pet ili deset godina, već možda samo jednom u stoleću...” Sada glasno izgovara: “Platforma partije je bezvredna.” Ovi ljudi što stoje u redovima su razočarani, oni koji su bili toliko puta prevareni pažljivo slušaju.

"Pre trinaest godina bili smo slomljeni kao narod, a razoreni ekonomski život vodili su slomljeni ljudi. Jednom, pre sto godina... u to vreme onaj koji je donosio nov prosperitet i sreću nemačkom narodu nije bio onaj koji je jedino mislio o ekonomskom životu, već onaj koji je dao svoju krv i imovinu za čast nemačkog naroda. Ne može biti drugačije. Nemački ekonomski život nije slomljen, ali jeste nemački narod...” Vojnik iz prvih redova nije govorio o platformi već o žrtvovanju, potčinjavanju i radu.

Sada je njegov glas zvučao kao udaranje bubnjeva, sada je govorio Nemačkoj i kako joj je govorio. Srca su zaplamsala, kakvo svedočenje, a volja i vera bile su kao stena. Hitler voli Nemačku, sam voli i bori se za Nemačku i uvek jedino za Nemačku.

Oči se cakle, lica su odlučna. Neodlučni su ohrabreni, oni bez vere počinju da veruju, onima kojima je svejedno i oni apatični uzdigao je, a stari ratnici su nadahnuti novim delima. Hitler ih privlači u krug pod njegovom vlašću svojom gorećom voljom za slobodom. Porobljeni narod se probudio, klasne razlike ostale su iza, nema više klasno-svesnih radnika i nezadovoljnih građana, nema, dvadeset hiljada drugova veruju i kliču sa radošću, veruju Fireru i kliču mu.

Sve sam ovo pročitao u spavaćim kolima na putu za Berlin. Pročitao sam da je Hitler otpustio fon Fefera, da je fon Hejt istupio iz partije, a da je Štraser bio na ledu zbog toga što je njegov brat započeo pobunu unutar SA-a.

Bilo mi je skoro drago što sam se prihvatio obaveze da se sretnem po treći put sa Hitlerom. U ovoj zemlji su se dogodile stvari o kojima smo jedino znali čitajući daleku istoriju. Samo je njih nekoliko bilo angažovano u centru zbivanja, koji su razgovarali sa Firerom i koji su spoznali njegove najtajnije motive.

Nad Berlinom je vladala čudna atmosfera. Da li je to tišina pre oluje? Ne znam. Niko ne govori o politici. Posetio sam stare prijatelje iz Vilmersdorfa. Kuća im je bila napuštena, tako da

31

mogu ovog puta da kažem da oni stvarno nisu bili tamo. Razgovarao sam sa poslovođom velike robne kuće. Ništa mi nije otkrio o situaciji. Na sva moja pitanja samo je odgovarao da dolaze teška vremena i ništa više iz njega nisam izvukao. U više berlinskih predgrađa grad je izgledao čudno, policajci sa puškama i automatima su se rojili. Otvoreni kamioni prepuni vojnika Rajhsvera ludački su vozili uzduž tihih ulica. Motorizovana četa projurila je Kurfurstendamom, naoružane trupe nalazile su se svuda unaokolo državnih zdanja blizu mog hotela. Nekoliko braon uniformi. I jedan čudan fenomen, po mom shvatanju. Hitler je, posle svega, uzet u vladu. Nekoliko novina se usudilo da postave pitanje govoreći o njemu kao o budućem kancelaru, koliko sutra. Očekivao sam više pokazivanja moći od Hilerove partije u Berlinu. Ništa iz novinarskih reportaža nisam naučio. Veći deo mi je razjašnjen onda kada sam razgovarao sa atašeom američke ambasade. Rekao mi je kako Hitler već drži u šakama štampu premda još nije kancelar, da je njegov SA mobilisan da preuzme vlast u gradu na prvi znak, da pojava Rajhsvera, premda službena, ništa ne znači dok vlada ne upotrebi vojsku protiv Hitlerovih trupa, koliko god bi to bilo potrebno zato što su trupe nepouzdane i sastoje se od brojnih nacionalsocijalističkih elemenata; da je Hitler SA dopunio novim borcima i novim trupama koje je sam nazvao Odredi smrti. Niko nije iz drugih političkih partija protestvovao zbog takvog brutalnog imena koje stavlja u pitanje samu civilizaciju. Socijaldemokrate su slomljene jer su shvatili da sve te godine parlamentarnog rada bile uzaludne, komunisti su počeli da se boje iako su doskora bili najglasniji. Juče je iznenadno zaposednuta kuća Karla Libknehta i pretresena od podruma do krova. Službeno, to su uradile policijske i vojne snage ali je moj informator primetio da su Hitlerovi odredi smrti imali velikog udela u rušenju kuće Karla Libknehta. Mnoge komunističke vođe su pohapšene, crvena zastava je bila zabranjena, svakako privremeno ali se ne sme isticati pre izbora. Socijaldemokrate su mlake u svojim proglasima i dnevnim novinama. Svi osećaju da su izgubili glavu i da su nesposobni da se nose sa problemima. Nemački narod želi da bude impresioniran, poštuje samo snažne govornike. Nemci su samo deca, naivan narod. Nikada ih neće privući snažan princip.

Prvi put sam dobio kratki izveštaj o političkoj situaciji. Osoba koja mi je pružala informacije čak je rizikovala predviđanjem. “Hitler se više ne može zaustaviti,” nastavio je. “Videćete, sledeće nedelje on će biti državni kancelar. Fon Papen ga ne može pobediti, fon Šlajher je to pokušavao uz pomoć mladog Hindenburga ali nije u tome uspeo. Hitler bi, ukoliko bi to želeo, mogao da bude i predsednik države. Samo će se privremeno zadovoljiti da bude kancelar. Ali Hindenburg je star i nešto bi se svakog dana moglo desiti, a onda će Hitler postati potpuni diktator čak i da izgleda da je vođa po ustavu. Sve je sa takvim čovekom moguće. Razgovarao sam sa njim nekoliko puta, slušao njegove govore i on sa svojom publikom radi šta hoće. Ne pušta ih da misle, samo vrišti i dere se tako da ne mogu više da mu se odupru. Kad ga slušam uvek imam osećanje da moram da se borim sa moćima njegove sugestije da bih se na kraju stopostotno sa njim slagao. Kada kasnije pokušavam da se setitim šta je rekao, pojma nemam. Šta mislite o nacionalsocijalizmu? Nisam hteo da pružim odgovor pogotovo ne potpun odgovor. “Moraćemo da sačekamo,” rekao sam, “mi Amerikanci na kraju krajeva sa tim nemamo nikakve veze. Ukoliko nemački narod želi da u njemu vidi spasioca, onda je to njegova zasluga, a to nije naš posao.”

Moj sagovornik se osećao drugačije i pokušao je da mi dokaže da je Hitler kao i Musolini opasnost po Evropu i da će se opasnost od italijana povećati kada nacionalsocijalisti pod Hitlerovom diktaturom dođu na vlast u Nemačkoj.

32

Iste večeri pisao sam Hitleru na njegovu staru adresu, rekao da sam stigao i da tražim sastanak. Te noći zgrada Rajhstaga je potpuno izgorela. Gering je došao oko podneva u moj hotel, grublji nego pre, arogantan i autoritaran. Bio je u društvu novopridošlice kojeg mi je predstavio kao Gebelsa. Obojica su bili prepuni žara. Optuživali su komuniste za podmetanje vatre i ubeđivali me u njihovu svetu dužnost da istrebe komuniste do poslednjeg čoveka. Držao sam se iste taktike kao ranije i nisam izneo svoje mišljenje. Samo su mi odgovorili na pitanje gde i kada ću biti u prilici da porazgovaram sa Hitlerom kada se oslobodi obaveza. Firer će me primiti te večeri oko jedanaest i trideset u Fazanenštrase. Gering će me pokupiti automobilom.

Hitler je bio veoma uznemiren. Ono što je za njega bila uznemirenost, za nekoga drugog to bi bila histerija. Stalno je bio napet, u pravom značenju te reči. Pozdravne reči bile su mu pristojne. Potom je besneo na komuniste koji su podmetnuli požar u Rajhstagu, optuživao je socijaldemokrate da su umešali prste u podmetačinu vatre i pozivao se na nemački narod kao da se nalazi ispred hiljada ljudi. Ne mogu da ponovim ceo njegov somnabulni monolog s obzirom na to da ništa nisam zapamtio. Uopšte nije bio povezan. Na to je utrošio punih pola sata pre nego što je seo za sto i otpočeo oko 36 manje kontrolisanih razgovora, stalno ih prekidajući optužbama i ljutnjom na komuniste.

Pojma nisam imao zašto ovde sedim s njim. Situacija je bila otprilike ova. Karter je primio Hitlerovo pismo u kome je zahtevao da pod hitno pošalje posrednika u Nemačku radi sastanka. Karter mi je pokazao to pismo i posle mog pristanka pre nekoliko meseci zapitao me je da hitno otputujem za Berlin. Sada sam sedeo preko puta Hitlera i pojma nisam imao šta će od mene zatražiti ili me pitati. Suzdržano sam čekao.

"Želeo bih da vas obavestim o napretku u našim redovima. Od 1931. god. do danas smo tri puta veća partija. Postoje ogranci u kojima broj nezaposlenih daleko prevazilaziI broj zaposlenih. Različite izborne kampanje bile su dobro oruđe našim blagajnama. Sada kada smo na pragu izborne pobede očistiću partiju. Neki elementi čak i na vodećim položajima su nepouzdani. Ali tome je od danas kraj. Sada smo usresređeni na uspeh pri našem sledećem koraku. Komunisti su paljenjem Rajhstaga odigrali poslednju kartu. Puno će teže biti da se u poslednjem jurišu poraze socijaldemokrate. Takođe, ne bi trebalo da zaboravimo nemačke nacionaliste, a oni imaju para. Ne možemo da dođemo u Berlin sa našim trupama stoga što bez obzira koliko možemo da računamo sa vojskom, nismo sigurni u tamošnje stanovništvo, posebno ono na severu i u jevrejskoj četvrti. Iscrtali smo krug oko Berlina i koncentrisao sam naše partijske trupe u tri četvrti i ujedno sam ih ojačao. Još samo nekoliko dana i doći će veliki dan, izborni dan. Pobedićemo ih našom inicijativom. Ili izborima ili silom. U slučaju da nam ishod izbora nije po volji moj plan je definitivan: uhapsiti Hindenburga, njegovog sina fon Šlajhera, fon Papena i Brininga i zadržati ih u zatvoru. Takože ćemo pohapsiti i vođe socijaldemokrata. Sve je izračunato do najmanjeg detalja. Ali polovina našeg SA ima samo motke, a trupe staromodne puške. U blizini Nemačke granice u Belgiji, Holandiji i Austriji se nalaze veliki arsenali oružja. Krijumčari ne daju kredite. Traže skandalozne cene. Naravno da su svesni onoga što se ovde dešava i pripremaju se za različite mogućnosti. Sa tim tipovima nema pregovora. Traže gotovinu, ništa drugo.”

"Mislio sam da ćete biti ovde u Berlinu ranije kako bih sve troškove mogao tačno da izračunam. Sada, na kraju, moramo delovati brzo. Od mnogo priče nema pomoći. Šta mislite da će uraditi vaši bankari? Naš novac smo potrošili. Da li ćete da nastavite da nas podržavate ili ne? Nemojte da zaboravite da se borimo protiv Moskve, protiv cele teške nemačke industrije, protiv

33

katoličke crkve i protiv internacionale. To nisu neprijatelji za potcenjivanje. Naši partijski fondovi jedva se drže premda sam povisio iznos članarine sa jedne na dve marke. Isuviše je nezaposlenih osoba o kojima se besplatno staramo i koje bi trebalo snabdeti uniformama i oružjem. Stvari su bolje u ravničarskim krajevima, tamo su naši ljudi naoružani karabinima i lovačkim oružjem. U gradovima je znatno teže. Šta mislite? Koliki iznos će nam vaši ljudi dati? "

Nisam mogao da dam odgovor. Posebno zato što se nisam spremio za ovo pitanje i o tome, pre mog dolaska, sa Karterom nisam uopšte razgovarao.

"Nisam napravio računicu, nemamo vremena, više ne verujem svojim saradnicima osim nekih izuzetaka. Naša partija je narasla za kratko vreme da mi je sve teže i teže da održim potpuno vođstvo u svojim rukama. To je u potpunosti neophodno, pouzdane vođe su veoma retke. Monarhisti su počeli sa prebezima na našu stranu. Svakog dana nam se pridružuju članovi Štalhelma 12(Stahlhelm), ponekad masovno, a mi im samo možemo poželeti dobrodošlicu ali ćemo striktno morati da kontrolišemo vođe koji su nam se priključile. Danas nikom ne verujem i konačno sam imao lični susret sa Hindenburgom. Razgovor je bio sve drugo osim prijatan, starac je uzdržan ali sam se pretvarao da to nisam zapazio. Ima vremena. Saznaće on ubrzo s kim ima posla. Kad taj dan dođe ili će sarađivati ili nestati. Kompromise neću da pravim. Vi niste Ješa? Ne, sećam se, ime vam je nemačko, da, nemačkog porekla. Bolje bi vam bilo da kroz Nemačku putujete sa nemačkim pasošem. Gebels će se za to pobrinuti. Sigurno da ga znate. Zajedno sa Geringom on mi je jedan od najboljih saradnika. Fon Hejt više nije sa nama, to znate. Ni fon Fefer. Braća Štraser su smešni. Pubuna u SA protiv mene, posle sastanka sa svim gulajterima i incident je okončan. Snaga, brza akcija, odvažnost su sve. Uprkos toga što su Štraser i njegovi ljiudi postupajući brzo i bez odlaganja pripremili zaveru u tajnosti, pošto sam bio obavešten o njihovim postupcima ja sam delovao u poslednjem trenu. Oni su slabašno bratstvo, uglavnom ispolitizovano sa manirima koje su uzeli od crvenog ološa. Šta su pričali u Americi povodom spaljivanja Rajhstaga?"

Očigledno je zaboravio da sam već bio ovde kada je zgrada gorela.

"Ali mi znamo ko su krivci za to. Sve smo u stanju da dokažemo. Komunisti su podmetnuli požar ali su iza njih bili i komunisti i socijaldemokrate. Videće oni svoga...”

Hitler je opet polako sebe dovodio u razdražujuće raspoloženje i sad je hodao gore-dole po sobi. Iznenada je otrčao do vrata, potpuno ih raskrilio i pogledao u hodnik. Počeo je da besni i psuje nekoga koje tu stajao. Ja nisam nikoga mogao tamo da vidim. Nisam znao šta hoće da postigne tim svojim dranjem. Prvo što sam pomislio bilo je da hoće da spreči nekoga da čuje naš li nije to bilo u pitanju s obzirom na to da je kada je opet ušao u sobu nastavio da se dere na nevidljivu osobu u vezi nečega savim nejasnog. Možda je to bilo odugovlačenej nevažnih detalja ili njegova nespremnost da ima poverenja u potčinjene.

Opet je seo i rekao mi: "Niste još spomenuli svotu novca.” U tom trenutku Hitler je odavao sliku bolesnika. Bilo je nemoguće sa njim voditi normalnu konverzaciju. Ponekad je

12 Stahlhelm, Bund der Frontsoldaten - srpski: Štalhelm - Čelični šlem, savez frontovskih vojnika je jedna od mnogih paramilitarnih organizacija osnovanih u Nemačkoj Vajmarskoj republici posle poraza u I svetskom ratu . Osnovao ga je 1918. g. Franc Seldte (Franz Seldte) u Magdeburgu, a sa 500.000 članova to je bila 1930. g. najbrojnija paramilitarna organizacija u vajmarskoj Nemačkoj.

34

njegovo skakanje s teme na temu bila smetnja i glupost da je njegova psihička ravnoteža bila stavljena pod sumnju. Mislim da je bio hiper nervozne prirode. U poslednjih nekoliko godina njegov um je bio zaokupljen samo jednom idejom. Živeo je pod neprestanim pritiskom. Mnogi bi doživeli nervni slom ali je Hiler bio satkan od neverovatno čvrste građe. Ne verujem ipak da je imao sposobnost većeg razumevanja. Kada pokušavam da sažmem sve naše razgovore dolazim do zaključka da nije inteligentan ali je neobično usresređen na samog sebe i istrajan. Mislim da mu je to snaga. Svi možemo da prepoznamo ovakav tip ličnosti u našim prijateljskim krugovima, koji je često beslovesan i jedva razvijen, koji sve žrtvuje zarad ideje ili posedovanja, a onda ili pobedi ili propadne zbog toga. Tako ja vidim Hitlera. Da li će da bude blagosloven ili proklet od naroda kakav su Nemci samo nam budućnost može odgovoriti ali sklon sam da mislim da su Nemci jedini narod na svetu koji toleriše osobu sa takvim velikim uticajem. Postoji u njegovoj ličnosti i ponašanju mnogo slabih tačaka kao i u partiji kojima će se u drugim zemljama izrugivati i ismevati. Upoznajući tog čoveka tokom različitih razgovora s njim takođe sam shvatio zašto ga posle konačne pobede neće više tolerisati ni nemački ni inostrani novinari. Ustvari, on je opasan i po sebe i po partiju zato što nije u stanju da se kontroliše, svašta raspreda, brblja o svojim planovima bez najmanjeg oklevanja. To me je kosnulo već pri prvom razgovoru. Naravno tada sam imao jače preporuke, identitet mi je bio zaštićen, mogao je da priča o svakom detalju na kome je radio sa nekim ko je zastupao najjaču finansijsku grupu na svetu ali za mene to nije bio dokaz njegovog državništva i političkog uvida koji bi direktno pružali dokaze o njegovim najskrivenijim namerama.

Tokom 1933. g. sigurno je bilo manje opasno nego 1929. ili 1931. Ali u obema godinama bio je podjednako iskren samnom kao i 1933. Takođe nije mogao da izbegne ni Jevrejski problem. Za njega je to bila središna tema i problem od najvećeg interesa za nemački narod. O pitanju ovakvih njegovih ideja američki školarci bi raspravljali sa podsmehom. Potpuno je negirao sve istorijske činjenice i verujem da ništa nije znao o savremenom pojmu ‘rase’.

Posle njegovog pitanja ili tačnije prigovora “niste spomenuli iznos novca” počeo je da govri o Jevrejskom problemu i za milog Boga, počeo je da poredi ovaj nemački problem sa crnačkim problemom u Americi. To mi je bilo dovoljno da oformim utisak o Hitlerovim uvidima i shvatanjima. Oba problema se uopšte ne mogu porediti. Poštedeću vas njegovih besmislenih poređenja.

Već je bilo tri sata ujutru, a ja još nisam znao šta on od mene hoće. Iskoristio sam malu pauzu u njegovom nepovezanom govoru da ga priupitam: “Pričali ste o svoti novca?”

"Da, to je problem. Nemamo više vremena. Imamo problem. Da li su vaši bankari spremni da nastave da nas podržavaju? Koju svotu možete da mi pribavite? Treba mi najmanje sto miliona maraka kako bih se za sve pobrinuo i ne bih propustio ovu priliku konačne pobede. Šta mislite?”

Pokušao sam da razjasnim da ne možemo razgovarati o sumi pre svega zato što je već dobio dvadeset i pet miliona i drugo zbog toga što bi transfer tolike svote novca u nekoliko dana iz Njujorka ka Evropi sigurno poremetio tržište. Hitler ovo nije razumeo i to je direktno i rekao. Takvi komplikovani bankarski detalji mu nisu bili bliski. "Ako taj novac imate u Americi sigurno se može prebaciti za Nemačku. Telegrafski ili već nekako meni je to sve jednostavno.” Bilo je beznadežno i čisto traćenje vremena rasvetljavati mu međunarodne finansije. Završio sam obećanjem da ću moje bankare isvestiti o našem razgovoru i videti šta će oni da odluče.

35

"Telegrafisaćete im, zar ne? Učinite do odavde, brže će ga poslati. Šifra? Možemo vam i tu pomoći takođe, telefoniraću umesto vas.” Sad sam mu objasnio da sa Krterom korespondiram pomoću tajne šifre, a on je zahtevao da bude siguran kako niko drugi neće biti u stanju da ga pročita bio on čak i direktor telegrafske kompanije. Hitler je bio iznenađen i smatrao kako je veoma loše da privatna lica telegrafišu jedan drugom, a da vlade različitih zemalja nisu u prilici da dešifruju izveštaje. Dodao je kako nikada do sada nije čuo za tako nešto. Bilo je oko pola pet kad sam se vratio u hotel i bez odlaganja sam počeo Karteru da sastavljam šifrovani telegram.

Bilo je jako čudno čitati tih dana nemačku štampu. Naravno, jedan nedeljnik je govorio kako su socijaldemokrate i komunisti još uvek upotrebljivi, ali mi je hotelski potrčko koga sam poslao napolje doneo najpoznatije berlinske novine. Spaljivanje zgrade Rajhstaga, verovalo se bez izuzetka, bio je komunistički zločin. Nisam bio u prilici da čujem druge opcije čak i da je to bilo moguće. Čitao sam u Americi i drugde za druge mogućnosti ali ako je istina da je i Hitlerova partija bila umešana u paljevinu onda je Hitler najbolji glumac koga sam ikada sreo na svih pet kontinenata.

Gering i Gebels su bili skoro isto tako dobri. Njihov bes, njihova razgnevljenost povodom paljevine bili su izvorni ili neverovatno dobro odigrani, da čak i sada kada se setim tog razgovora još osećam uticaj tih divljig osećanja.

Tih dana zapazio sam takođe jednu drugu čudnovatu pojavu u Berlinu. Na uglovima ulica i trgovima često sam video deset ili dvadeset braonkošuljaša sa svastikama koji su stajali u krugu. Petnaestak minuta su vikali: "Očisitimo đubre! Glasajte za nacionalsocijaliste!” Onda su malo prošetali ponovo oblikovali krug i vikali: "Zadnje jajce što ga Ješe sneše jeste državna partija Nemačke!" Oko podneva sa prozora hotela video sam četrdesetak braon uniformi kako stoje ukrug i kako pola sata u konstantnom ritmu viču:

Probudi se proleteru!Ako je borba za slobodu nemačkog radnika to što hoćeš,Ako je hleb za ženu i decu tvoj zavet.Onda se brani, brani radniče dušom i pesnicom Pa glasaj za listu devet.

Uvek sam pomislio na Hitlera kada sam viđao te ljude. U Berlinu su takvu svoju propagandu nazivali „govornički horovi.”

Hitler je svuda. Kratke rečenice. Samo govore, vrište, urlaju, bez protesta protiv bilo koga. Niko ne izgovara teške reči. Očigledno novi propagandni metod. Otkrili su nove metode ovde kod kuće u sferi izborne propagande ali nikada ništa tako sugestivnije nisam do sada video da ima uticaja na mase i prva partija koja je to iskoristila prirodno da je imala kontrolu na ulicama, a ako je neka druga partija držala iste takve govorničke horove u istom području rezultat je bila tučnjava i ništa drugo.

Ritam i stalno ponavljanje istih reči dovodili su govornike u neku vrstu ekstaze, a u toj ekstazi bili su spremni na sve. Vidim te ljude u braon boji kako pogledavaju iznad glava u masi kao da tamo negde vide bolji svet koji se javlja u njihovoj mašti. Ekstaza se tačno mogla videti na

36

njihovim licima. Može li ličnost da misli logično u ekstazi? Pitajmo psihologe? Juče sam negde pročitao u nekoj disertaciji da su fašizam i nacionalsocijalizam bolesti duše. Postajem preopširan.

Karter mi je telegrafisao da će dati najviše sedam miliona dolara, što znači da će pet miliona biti dotureno iz Njujorka u Evropu do određenih banaka, a da će Kompanija Renanija Džoin Stok (Rhenania Joint Stock Co.) isplatiti dva miliona meni lično u Nemačkoj. Renanija je nemačka ispostava Rojal Dača u Dizeldorfu. Poslao sam odgovor Hitleru i čekao. Sledećeg dana mi se rano ujutru najavio Gebels. Odveo me je u Fazanenštrase.

Hitler me je primio u istoj sobi, Gering je bio sa njim. Razgovor je bio beoma kratak. Skoro odsečan. Imao sam utisaak da njih trojica nisu bila zadovoljna ovim stimulacijama i da se prisiljavaju da me ne popljuju. Ipak je sve proteklo kako treba. Hitler je od mene zatražio da preko pet miliona dolara opet prebacim u Banku Italijana u Rimu, gde će me pratiti Gering. Dva miliona su pretvorena u petnaest čekova jednakih iznosa u nemačkoj valuti, svi na Gebelsovo ime. Tada se sastanak završio. Otišao sam.

Pobrinuo sam se da im otpremnicu razjasnim do poslednje sitnice. Hitler je sada diktator najveće evropske zemlje. Svet ga sada posmatra na delu već sedam meseci. Moje mišljenje o njemu danas ništa ne znači. Njegova dela će to pokazati ako se dokaže da je zao kao što ja mislim. Zarad spasa nemačkog naroda duboko u srcu se nadam da grešim. Svet nastavlja da pati pod sistemom koji se povinuje Hitleru, a koji ga drži pod svojim nogama. Jadan svet, jadno čovečanstvo!

Da je prevod veran originalu Cirih, 11. Februar 1947.René Sonderegger

37

Kritika pamfleta:

Finansijski izvori nacionalsocijalizma (De geldbronnen van het nationaal socialisme).

Prethodni izveštaj pojavio se u vremenu nakon datuma pisanja predgovora, tj. posle oktobra 1933. godine (kada je knjiga prevedena sa engleskog izvornika na holandski jezik) u obimu od 99. stranica koju je objavila stara, poštovana i još uvek postojeća firma iz Amesterdama. Bilo kako bilo, ova knjiga nije doprla do široke javnosti pošto je posle kratkog vremena nestala sa tržišta knjiga ako je ikada i bila u prodaji. Samo pojedini zatureni primerci izgleda da su došli do ruku trećih lica. Postojanje knjige se ne osporava. Ono što je sporno je njena autentičnost. Nesuđeni izdavač objašnjava da ova knjiga predstavlja veliki falsifikat i prevaru:

Šup, prevodilac, je kod nas došao sa originalnim Varburgovim pismom pa smo zato verovali da su i knjiga i autor izvorni. Pošto je knjiga izašla saznali smo iz različitih izvora da gospodin Sidni Varburg iz porodice Varburg u Njujorku ne postoji i da je ova knjiga jedna velika prevara. Odmah smo od prodavaca knjiga tražili nazad sve primerke i potom uništili celokupno izdanje. Ne znamo da li je Šup još živ: na nesreću, on nikada do sada nije varao.

Prethodni nemački tekst je doslovni prevod holandskog izdanja knjige. Danas, krajem 1946. g. trinaest godina posle 1933, posle Drugog svetskog rata i pada Trećeg rajha, posle kompletnog pokoravanja nemačkog naroda i posle nirnberških suđenja najviših preživelih nacističkih vođa, suočeni sada sa pretnjom trećeg svetskog rata, osećamo se dužnim da publikujemo taj tekst bez uređivanja i skraćenja kako bismo otvorili put tačnim analizama njenog sadržaja i porekla.

Moguće je kako je ovaj izveštaj krivotvoren ali je sadržaj po svojoj suštini istinit. Moguće je da izveštaj predstavlja mešavinu mašte i istine. Ali podjednako je moguće da je izveštaj stvaran ili da je suštinski stvaran iako se sastoji od više prevara koji govore protiv tvrdnji o njegovoj autentičnosti. Sve je moguće. Važno je doći do istine o sadržaju izveštaja i njegovom poreklu.

Pokrećemo pitanje utvrđivanja istinitosti sadržaja izveštaja. Koji su dokazi koji govore u prilog da je to falsifikat, to jest kako je njegov sadržaj suštinski lažan? Ukoliko je lažan u čijem je to bilo interesu i ko je napravio falsifikat? Može li da se dokaže da je sadržaj izveštaja suštinski autentičan, stoga istinit? Može li da se razazna šta je u njemu istina, a šta laž?

U svakom slučaju, može se ustanoviti i kako je izveštaj autentičan i istinit, tako da njegova autentičnost i tačnost ne može odmah da bude osporena. Ovaj dokaz ćemo demonstrirati sledećim činjenicama, a koje su nam dostupne. Izveštaj spominje mnoga stvarna i opšte poznata dešavanja i činjenice koje se relativno lako mogu dokazati.

Pretpostavlja se da je Sidni Varburg njujorški bankar i pisac u stvari Džejms Pol Varburg, sin Pola Varburga, koji je bio državni sekretar pod predsednikom Vilsonom. Sidni može da bude pseudonim. Džejms P. Varburg se rodio u Hamburgu 1896. godine. Sa svojim ocem je 1902. god. došao u Ameriku. Kao mladić, sam je izjavio da je proveo više godina u poslovima kod svog ujaka

38

u Hamburgu, što se spominje na šestoj strani izveštaja. U vreme njegovog pretpostavljenog putovanja za Nemačku imao je između tridest i tri i trideset sedam godina. Džejms P. Varburg je bio američki delegat na Svetskoj ekonomskoj konferenciji održanoj u Londonu 1933. koja se spominje na četvrtoj strani. Džejms P. Varburg napisao je značajne radove iz ekonomije i politike. Na primer, jedna knjiga se pojavila 1940. godine posle mnogo kontroverzi pod nazivom Mir u naše vreme?, godinu dana kasnije i druga Naš rat i naš mir, a 1944. još jedna Spoljna politika počinje kod kuće. Tokom 1942. god pojavila se knjiga sa njegovim potpisom i naslovom Čovekov neprijatelj i čovek. Ferdinand Lindberg nazvao ga je "politički agresivnim" u svojoj poznatoj knjizi Šesdeset američkih porodica. Džejms P. je osporio autorstvo ovog izveštaja koji je njemu pripisan. Američki Varburzi potiču od stare hamburške bankarske porodice. Feliks Moris Varburg (Felix Moritz Warburg) začetnik cionizma, koji je rođen 1871. godine u Hamburgu, došao je 1894. god. u SAD i 1895. god. oženio se ćerkom Jakoba Šifa iz bankarske kuće Kuhn, Loeb and Co. Feliks je imao četiri sina koji bi eventualno mogli da se uzmu u razmatranje pitanja autorstva izveštaja ukoliko je dokaz autorstva Varburga tačan. To je ipak neverovatano zato što se ništa ne čini da ga predoređuje za ovu ulogu. Pol Moric Varburg, otac njegovog jedinog sina Džejms Pola, oženio se 1895. god. ćerkom Solomona Leba (Salomon Loeb) iz bankarske kuće Kuhn, Loeb & Co. i nastanio se, kako je gore pomenuto, u Americi 1902. god. Posle relativno kratkog vremena seo je u Vilsonovu vladu. Polov i Feliksov najstariji brat Maks M. Varburg , rođen je 1867. godine u Hamburgu, ostao je na mestu direktora hamburške firme. Sa brakovima unutar njujorške banke Kun i Leb, Varburzi su postali najznačajnija jevrejska finansijska kapitalisitčka snaga.

Izveštaj Varburg sadrži više nepreciznosti i grešaka koje na prvi pogled jačaju sumnju u njegovu autentičnost. Želeli bismo da ukažemo na ta mesta. Na četvrtoj strani autor želi da "ukratko opiše stanje američkih finansija 1929. god." Ali tada kreće na opisivanje incidenata u godinama koje slede. Raspuštanje Darmštada i Nacionalne banke, krah Nordvole, kriza austrijske Kredit-Anštalt su se dogodile istovremeno 1931. god, usled plaćanja Jangovih obligacija te 1930. god. Iznos spoljnih kredita izvan SAD je dat u iznosu od 85 milijardi dolara. Taj iznos je isuviše veliki. Američki spoljni inostrani krediti u stvari su bili samo 18 milijardi dolara.

Naslov izveštaja glasi: Tri razgovora sa Hitlerom. Na osmoj strani autor govori o "četiri razgovora". U njoj ima tačno tri putovanja i pet odvojenih razgovora sa Hitlerom.

Na 37. str. Karterovog povratnog telegrama čita se: “Predložena svota je neprihvatljiva. Mi to ne želimo i nemamo. Objasni čoveku da takav transfer za Evropu (od 200 do 500 miliona maraka) može poremetiti finansijsko tržište.” Na 57. str. autor piše kako će "transfer toliko velike sume (sto miliona maraka) iz Njujorka u nekoliko dana poremetiti berzu." I bez mnogo znanja o tim finansijskim transakcijama takav strah nam izgleda neosnovan.

Na 47. str. autor pominje kako su nacisti imali 107 poslanika u Rahjstagu na dan 14. septembra 1932. god. Nacisti su imali 107 poslanika 14. septembra 1930. god. a 1932. god. imali su ih mnogo više. Na istoj strani autor piše: "Moj deda je došao u Ameriku pre osamdeset godina, otac mi se tamo rodio." Otac pretpostavljenog autora Pola Varburga rodio se u Hamburgu i nastanio se u SAD 1902. godine.

Opis nacističkog skupa na strani 32. /88. strana/ odnosi se na izborni skup u Breslau-u održanog 1. marta 1933. Dakle, on se dogodio posle spaljivanja Rajhstaga i posle Varburgovih razgovora sa Hitlerom. Autor mora da je izveštaj čitao na povratku iz Berlina, a ne na putu tamo.

39

Na 34. strani autor je u februaru 1933. pročitao u nemačkim novine da je "Hitler otpustio fon Fefera i da je (Gregor) Štraser stavljen na led zato što je njegov brat (Oto) podsticao pobunu među jurišnim odredima (SA)." Na strani 37. /92. strana ovog teksta/ navodi da je u isto vreme Hitler rekao: "Fon Hejt više nije sa nama, to znate. Ni fon Fefer. Braća Štraser su smešni. Pubuna u SA protiv mene, posle sastanka sa svim gulajterima incident je okončan." Čitalac ima utisak da su se slučajevi fon Fafera i Ota Štrasera nedavno dogodili. Ustvari to se desilo 1930. Ipak je moguće da su oni imali naknadnog uticaja i da su ponovo pomenuti u vezi krize sa Gregorom Štraserom početkom decembra 1932. godine.

Možda se najočiglednija greška nalazi na 34. strani gde autor piše kako je Hitler već bio u vladi ali da još nije bio rajhskancelar. Tekst na 35. strani sugeriše kako je u februaru 1933. god. kancelar bio fon Papen, a još ne Hitler. Čovek može da iz rečenice ("Ne smemo da zaboravimo kako 1931. god. Hitler još nije bio kancelar, već samo vođa jedne jake političke partije") na 24. strani zaključi da autor to zna pošto je izveštaj pisao u leto 1933. god. kad je Hitler bio kancelar. Isto se može uzeti i iz rečenice na 38. strani "posle njegove konačne pobede". Svaki đak u Evropi zna da je Hitler 1933. godine postao Rajhskancelar ubrzo pošto je ušao u vladu krajem januara 1933. i da je na tom mestu ostao do svoje smrti. Možda je ono što je stvorilo grešku bilo autorovo živo i tačno sećenje da je Hitler u početku bio samo predsednik vlade nominalno i da fon Papen i društvo nisu želeli da mu predaju stvarnu vlast i da se borba za vlast koju je autor posmatrao iz neposredne blizine i sa strane nastavljala dok Hitler nije prvi put osvojio potpunu vlast u leto 1933. Generalno, tenzije tokom borbe za vlast u Nemačkoj u februaru 1933. autor je potpuno tačno opisao.

Moguće je da ovaj izveštaj sadrži još neke dodatne greške i netačnosti poput ovih navedenih. Ipak je zaključak da one idu u prilog tome da je izveštaj u celosti krivotvoren pod znakom pitanja. Ako prihvatimo da je izveštaj krivotvoren onda on potiče od veoma pametnog falsifikatora koji je imao dubok uvid u aktuelne činjenice. Ali tako pametan falsifikator ne bi sebi dozvolio nespretne greške poput te o rajhskancelaru ili netačano navođenje broja poslanika, sve ono što što bi čitaoca od početka dovelo u položaj da bude nepoverljiv. Možda su neke od ovih grešaka napravljene u svrhu poricanja autorstva ukoliko bi to bilo neophodno, kao što je na primer autorva tvrdnja da mu pordica živi u Americi 90 godina. U suštini te greške i površnosti govore više u prilog autentičnosti nego krivotvorstva. Zar jedan američki bankar koji pripada krugu svetskih ljudi, a koji se istovremeno nije pogubio u evropskim unutrašnjim poslovima ne bi nekoliko puta dobro razmislio o bilo čemu što piše, a što bi svaki nemački profesor prvo uradio. On piše onako 'što na um to na drum', slobodno po sećanju i bez dužih ili kraćih opaski na margini. Pošto se glavne tačke jasno i otresito daju to ne može da bude sporno.

Konačno, izveštaj se ne sadrži samo od ovih i možda drugih grešaka nego i od velikog broja većinom tačnih i dokazivih tvrdnji. Pored toga on se sastoji od mnogih dubokih i izvanrednih zapažanja koje potvrđuju kako autor nije bio običan “zanatlija” već čovek načitan, iskusne i saznajne pameti sposobne za uviđanje i primenljive na čoveka koji ima doboru teorijsku obuku ili bogato lično iskustvo na najvišem nivou. U izveštaju ima predviđanja koja su izgledala nemoguća 1933. godine, ali koja su se od tada ispunila. Na kraju krajeva, u njemu postoji neverovatno priznanje jednog od učesnika. Naravno, dr Gebels nije mogao da zaveže jezik za zube. U svom dnevniku "Od Kajzerhofa do Rajhskancelara" za dan 20. februar 1933. piše: "Dobićemo veliku svotu za izbore (izbori za Rajhstag 5. marta 1933.) koja će jednim udarcem razrešiti sve naše finansijske probleme." Čak i da ne znamo da se Gebelsova slavodobitna izjava

40

odnosi na američki novac koji je poslat Varburgu, vremenska podudarnost ova dva slučaja je i dalje od značaja.

Varburgov izveštaj u celeni odaje jedan izuzetno ozbiljan utisak, izvoran, živ i neverovatan. Opisi Hitlera i sadržaja njegovih razgovora posebno izgledaju autentični i istiniti i u skladu su sa skoro svim ostalim što znamo na ovu temu. Posle grešaka koje smo istakli spomenućemo nekoliko posebno relevantnih činjenica zajedno sa komentarima.

Na početku, pominjanje sukoba među kapitalistima, mešavina časnosti, pristojnosti i podmitljivosti dokazuje visoku svest o dvostrukoj ulozi kapitalista, a o čemu govori i Marks u “Kapitalu”.

Veliki biznismen, koji ne želi ikoga da prevari u bilo kojoj reči pojavljuje se u kratkim rečenicama poput ovih:

Novac je moć. Bankar zna kako da ga koncentriše i njime da upravlja. Međunarodni bankar vodi računa o međunarodnoj politici... Ko god razume šta se skrivalo iza reči "nacionalno" u proteklih nekoliko godina i šta se još uvek skriva, takođe zna zbog čega međunarodni bankar ne može sebe da drži van međunarodne politike. (str 3. /63. strana).

Američki bankarski svet nikada nije bio oduševljen Vilsonom. Bankari i finansijeri su njegovo idealizam smatrali dobrim za učenje ali neprikladnim za praktični, međunarodni svet biznisa. (p. 4-5)

Pogledajte objašnjenja u radovima iz političke ekonomijem primerima iz praktične međunarodne ekonomije u debelim knjižurinama koje na tu temu sadrže mnogo idiotarija, a sve pate od pomanjkanja uvida u stvarnost. Politički ekonomisti su pre svega prvo profesori. (p. 6-7)

Da li on nije u pravu?

Karter i Rokefeler su držali glavnu reč na skupu.

Karter je Morganov zastupnik. Garanti Trast pripada Morganovoj grupaciji. Morgan i Rokefeler, nekrunisani kraljevi sveta, naređuju i postupaju prema Hitleru kao prema marioneti uz pomoć svojih miliona. Karter (otac i sin) su službena lica na vodećim položajima u Morganovoj banci u Parizu, koji su igrali značajnu ulogu u finansiranju Prvog svetskog rata i regulisanju dugovanja i reparacija u periodu između dva rata. Da li možda čovek koji se ovde spominje isti onaj Džon Ridžli Karter, rođen 1865. god. koji se 1887. god. oženio Alisom Morgan, privremeno uključen do 1911. u američku diplomatsku službu, a od 1912. je rukovodilac Morganove banke u Parizu? Prilično se dobro uklapa.

Na str. 14. Hitler kaže: "Ne možemo još da računamo na simpatije krupnih kapitalista ali oni će nas podržati kada pokret dođe na vlast.” U skladu sa ostalim široko uvreženim mišljenjima ova izjava je u celosti tačna. Hitler je prve velike svote novca dobio od stranih kapitalista poput Forda, Deterdinga itd. Bogati Nemački kapitalisti su se prema njemu odnosili veoma dugo sa rezevrom. Tek pošto je već došao na vlast većina njih mu se priklonila. Ali u pravljenju Hitlera odlučno mesto igrao je inostrani kapital.

41

Pogledi na inostranu politiku kojih se držao Hitler tokom 1931.g., a prema ovom izveštaju iz 1933. predvideo je neke kasnije događaje koji su bili u skladu sa prethodnim predviđanjima. Njegovo predviđanje pakta sa Rusijom je od svega najneverovatnije. Na 31. str. Hitler 1931. kaže:

Nemački narod mora samom sebi da bude u potpunosti dostatan i ako to ne bude funkcionisalo sa Francuskom, sprovešću to u delo sa Rusijom. Sovjeti se ne mogu još odreći naših industrijskih proizvoda. Daćemo im kredit i ako sam ne budem mogao da porazim Francusku onda će mi u tome pomoći sovjeti.

Ovo mora da je bilo Varburgu tada potpuno šašavo. Zbog toga je on kasnije dodao:

Moram ovde da sačinim malu primedbu. Kada sam se vratio u hotel zapisao sam ovaj razgovor od reči do reči. Beležnica je predamnom i nisam ja onaj koji je odgovoran za nepovezanost ili nerazumljivost sadržaja. Ukoliko mislite da su njegovi pogledi u vezi spoljne politike nelogični to je njegova, a ne moja greška.

Krivotvorenje!?!

Hitlerova ocena nemačkih komunista na strani 33. to pokazuje:

Najbolji ljudi ovde u Berlinu su komunisti, njihove vođe žale se Moskvi zbog škripca u kome su i traže pomoć. Ali, oni ne shvataju da im Moskva ne može pomoći. Oni moraju pomoći sami sebi ali su za to isuviše velike kukavice.

Položaj jevrejskih kapitalista u odnosu na Hitlera i njegov antisemitizam kako je opisan u ovom izveštaju dokazuju i drugi izvori.

Razgovarao sam sa direktorom banke u Hamburgu koga sam veoma dobro poznavao od ranije. (Najverovatnije je to Varburgov teča). Potpuno je obuzet Hitlerom... Bilo mi je teško da njegovo mišljenje uzmem za ozbiljno zato što je on Jevrejin. Trebalo mi je jedno pojašnjenje pa sam ga stoga zapitao kako to da on, budući da je Jevrejin, ima simpatija za Hitleorvu partiju. Nasmejao se: “ Hitler je jaka ličnost a to je ono što je potrebno Nemačkoj.” (s. 27)

Još jednom sam pitao svog sagovornika, kako on kao Jevrejin može da bude član Hitlerove partije. Prešao je preko pitanja raširivši ruke: “Pod Jevrejima Hitler misli na Jevreje iz Galicije koji su zagadili Nemačku posle rata.”

Varburgova smešna zaprepašćenost onda kada Hitler legitimno poredi Jevrejsko pitanje u Nemačkoj sa crnačkim pitanjem u Americi je podjednako verovatna. (s. 57)

Jedna važna oblast činjenica koja bi mogla odgovarajuće da potkrepi adekvatnost i stvarnu mogućnost autentičnosti Varburgovog izveštaja jesu brojna shvatanja o moralu, politici i finansijskoj podršci i propagiranju Hitlera i nacionalsocijalizma od strane inostranih, posebno američkih kapitalista, a koja su objavljena u knjigama iz tog vremena.

Pre svega, spomenućemo slučaj Henrija Forda. Kralj američkih automobila je dvadesetih godina bio poznat kao najbogatiji čovek na svetu. Početkom dvadesetih razvio je otvoreno

42

savezništvo sa nemačkim antisemitima kao njihov svetac zaštitnik, a podržao ga je knjigom Međunarodno jevrejstvo koje je sam ilutrovao, a napisali su je Ruski beli antisemiti. Kniga se pojavila u Nemačkoj pošto ju je objavila antisemistska izdavačka kuća Hamer-Verlag. U izdavačkoj zabelešci on je napisao:

Ova knjiga će sigurno zauzeti svoje mesto kao štit za svaku mentalnu uzbunu kod savesne nemačke osobe. Nijedna druga publikacije sličnog gledišta koje Jevrejsko pitanje razmatra intelektualnim promišljanjem neće imati većeg uticaja.

Dana 19. januara 1923. godine Hasler vesti izvestile su:

Henri Ford je možda najveći antisemita našeg doba.

Na dan 13. semtembra 1923. Jevrejska centrala za štampu u Cirihu /Jüdische Pressenzentrale Zürich (Central Jewish Press, Zurich)/ piše:

Antisemitiska internacionala se organizovala. Kao što je otkrio predstavnik JOB (akronim od imena jedne jevrejske organizacije) ova (antisemistka) agitacija (u Čehoslovačkoj) počela je pre dve godine: neposredno posle pregovora koje je vodio Henri Ford sa nemačkim političarima u Čehoslovačkoj. Način agitacije koja se sprovodi u Čehoslovačkoj pojačava sumnje da се tu nalazi središno mesto međunarodne antisemitske propagande sistematski iziskujući u skladu sa dovršenim planom podsticanje antisemitskog svestkog pokreta.

Dana 9. novembra 1923. g. neposredno po Hitlerovom pučem u pivnici, bečke Radničke novine (Vienna Arbeiter-Zeitung) su pisale da je “jako dobro poznato da je Henri Ford potrošio velike svote da bi pokrenuo antisemitski pokret u Evropi.” Jevrejska centrala za štampu u Cirihu izveštava 24. marta 1924: "Napad na Henri Forda u američkom Kongresu."

“Na jednoj od poslednjih sednica Kongresa, kongresmen La Gvardija je u svom obraćanju oštro napao Henrija Forda optužujući ga za širenje antisemitizma širom Evrope. La Gvardija je objasnio: "Henri Fordovo bogatstvo, udruženo s njegovim neznanjem omogućilo je malicioznim ljudima da sprovode podlu kampanju protiv Jevreja. To se ne odnosi samo na Ameriku već na ceo svet. Takva neljudska, nehrišćanska i zla kampanja preliva se preko obala s druge strane okeana, a kao posledicu ima ćemo pogrome nad nevinim, bespomoćnim Jevrejima u različitim delovima Evrope. Opovrgnite ovo ako možete!”

25. aprila 1924. Krispin piše u berlinskim novinama Napred (Vorwärts) pod naslovom: "Ludendorf i Jevreji":

Otkriven je kompletan karakterni profil Ludendorfa, izvor njegove mudrosti u vezi Jevreja. Izvor njegove mudrosti, o kojem je sam posvedočio, jeste knjiga pod Fordovim imenom: Međunarodno jevrejstvo.

Tokom 1927. C. A. Lusli je započeo napad protiv anisemita: "Zli Jevreji!” Autor uglavnom polemiše protiv dvojice književnih prvaka antisemitizma, Forda i Rozenberga. Koristi izraz “Ford i njegov sabrat kukastog krsta” (str. 57), “nemački antisemiti u savezu sa Fordom” (str. 60), “g. Ford i g. Rozenberg” (str. 33).

Sledeće se pojavilo u knjizi Aptona Sinklera (Upton Sinclair) o Fordu, kralju automobila, po njegovom povratku iz Nemačke 1938. g. u izdanju Malik Verlag-a, iz Londona:

43

Bivši urednik Dirborn Inipendenta (Dearborn Independent) (u Fordovom vlasništvu) koji je napisao antisemistski članak, sada Fordov lični sekretar i šef za štampu, kontroliše sve njegove odnose sa javnošću. Vilijam Kamerun (William J. Cameron) ni za jotu nije promenio svoje poglede; naprotiv u kontaktu je sa brojnim antisemitskim izvršiocima u celom svetu koje povezuje sa Henrijem Fordom... Okružen je Fordovim milionima kao zatvorenik skupa sa nacističkim predstavnicima i fašističkim klevetnicima. Saradnju sa njima počeo je kada je Hitlerov pokret bio mlad i dobio je od njega 40,000 $ za nemačko izdanje anisemitske brošure gde se Hitler i Ford pojavljuju zajedno na . Kasnije se unuk eks-kajzera priključuje Fordu i uz njegovu pomoć od 300.000 $ se utapa u nacističku partiju. Henri Ford ima velike fabrike u Nemačkoj i nije utopijski idealizam ono što ga navodi da se bori protiv štrajkova u toj zemlji. Tada nastupa Fric Kun koji je najvažniji Hitlerov izvršilac u Americi, uniformisani glavešina nemačko-američkog saveza (German-American Bund), poluvojne organizacije. On je preselio svoje sedište u Detroit a poštu prima u halama Fordovih fabrika. Nova antisemitska kampanja je započela, a Fordove fabrike vrve od nacista. (str. 248-249)

Hitlerov nemački pokret se razvijao i osnaživao od 1920. g. kroz direktno, otvoreno i blisko Fordovo učešće. Samo tada kada Fordova javna podrška više nije bila neophodna on se (Hitler) distancirao od antisemitizma. Docnije, posle preuzimanja vlasti to se zaista i dogodilo. Časopis Ljudska prava (Das Volksrecht) 19. septembra 1945. je objavio:

Ford optužen zbog dela koja su omogućila da se nacisti redovno snabdevaju sirovinama. Dopisnik agencije TASS iz Njujorka izveštava: "Dokumenta otkrivena u Nemačkoj, kao i ona pronađena tokom istrage u američkoj kompaniji Ford potvrđuju da je ona proizvodila materijale za naciste i asistirala u nemačkom naoružavanju tokom rata sve do 1944. god. Pre Perl Harbura, sam Henri Ford je potvrdio da postoje ugovori između njegovih fabrika i Hitlerove vlade...Rečeno je kako su tokom 1939. god. Fordove fabrike preko zastupnika Hitleru poklonile preko 50.000 maraka. ”

Američko poreklo evropskog fašizma može se videti iz izveštaja Jevrejske centrale za štampu iz Ciriha od 22. decembra 1922. god.:

Jedan od vođa Kju Kluks Klana (Ku Klux Klan) u razgovoru sa novinarima pojasnio je da je KKK obavio sve pripreme da bi prerastao u svetsku organizaciju... za kratko vreme oformiće se ekspoziture u Kanadi dok su osobe od poverenja istovremeno poslate u Evropu kako bi stvorile KKK organizaciju u različitim evropskim zemljama.

Da li je Džems Varburg hteo da nas slaže?

Istina je da je Sidni Varburg mogao da bude proizvod mašte, u smislu da neki Sidni Varburg nikada i nije postojao. Zaključili smo da mu je ime falsifikovano; ali neko je ipak pisao ovu knjigu. Cimerman i Zondereger (Zimmerman und Sonderegger) su mogli ili nisu da se poigraju sa prezimenom Varburg ali na nesreću kada smo proučavali pismenu i na sudu datu pod zakletvom izjavu Džemsa P. Varburga koja je objavljena u Papenovim Memoarima stvari su bile još nejasnije nego do tada. Pol Varburg je bio direktor IG Farben America i samim tim je bio povezan sa finansiranjem Hitlera. Maks Varburg direktor nemačkog IG Farbena je zajedno sa Hitlerom potpisao dokument kojim se Hjalmar Šaht (Hjalmar Schacht) preporučivao Rajhsbanci.

Građenje nemačkih kartela

Praktičan primer međunarodnih finansijskih operacija koje su se vodile iza leđa i služile za manipulaciju političko-ekonomskim sistemima može se naći u nemačkom sistemu kartela. Tri najveća kredita kojima su upravljali međunarodni bankari sa Volstrita u korist nemačkih

44

zajmotražilaca tokom 1920. god. u okviru Dejvisovog plana bili su u korist tri nemačka kartela koji su nekoliko godina pomogli Hitleru i nacistima da dođu na vlast. Američki finansijeri bili su direktno zastupljeni u odborima dva od tri takva kartela. Ovu američku saradnju sa nemačkim kartelima na sledeći način je opisao Džems Martin (James Martin): "Ovi zajmovi za rekonstrukciju postali su pokretački točak za sporazume koji su pre promovisali Drugi svetski rat nego uspostavljanje mira posle onog Prvog”.15

Tri dominantna kartela koji su pozajmila iznose od Volstritovih udruženja su:

Nemački kartel Volstrit Sindikat IznosNemačko električno društvo Allgemeine Elektrizitats-Gesellschaft (A.E.G.)

National City Co. $35,000,000

Udružene čeličane Vereinigte Stahlwerke

Dillon, Read & Co. $70,225,000

Američki I.G. HemijaAmerican I.G. Chemical (I.G. Farben)

National City Co. $30,000,000

Posmatrajući svote novca u pitanju ispada da su samo finansijske kuće iz Njujorka upravljale nemačkim reparacionim novcem. Tri kuće — Dillon, Read Co.; Harris, Forbes & Co.; i National City Company — emitovale su skoro tri četvrtine ukupne svote upisane vrednosti na vrednosnim papirima i izvukle najviše zarade iz toga:

Volstrit sindikatski menadžment

Udeo učešća u emisijama nemačkoj industriji na tržištu kapitala u S.A.D.

Zarada na nemačkim kreditima*

Ukupni procenat

Dillon, Read & Co. $241,325,000 $2.7 miliona 29.2Harris, Forbes & Co. 186,500,000 1.4 miliona 22.6National City Co. 173,000,000 5.0 miliona 20.9Speyer & Co. 59,500,000 0.6 miliona 7.2Lee, Higginson & Co. 53,000,000 n.a 6.4Guaranty Co. of N.Y. 41,575,000 0.2 miliona 5.0Kuhn, Loeb & Co. 37,500,000 0.2 miliona 4.5Equitable Trust Co. 34,000,000 0.3 miliona 4.1

___________ ___________ _________Ukupno $826,400,000 $10.4 miliona 99.9

Izvor: *Robert R. Kuczynski, Bankers Profits from German Loan (Washington, D.C.: Brookings Institution, 1932), p. 127.

U drugoj polovini dvadesetih godina dve velike kompanije I.G. Farben13 i Udružene čeličane se zahvaljujući ovim zajmovima spajaju i prave dominantni sistem kartela u hemijskoj i čeličnoj industriji. Premda su ove firme imale glasačku većinu u kartelima samo za proizvodnju

13 IG Farben osnovan je 25. decembra 1925. god, spajanjem sledećih šest kompanija: BASF, Bayer, Agfa, Hoechst, Hemijska fabrika Grishajm – Elektron i Hemijska fabrika Vajler katran iz Mera. Samo prve tri rade i danas pod istim imenima.

45

dva ili tri bazična proizvoda ipak su zahvaljujući ovoj kontroli baznih proizvoda osnažile svoju vodeću ulogu u kartelu. I.G. Farben je bio glavni proizvođač baznih hemijskih proizvoda koje su drugi koristili kombinujući ih u različitim svojim proizvodima, pa se njegova ekonomska moć ne može meriti samo pomoću proizvodnje nekoliko bazičnih hemijskih proizvoda. Isto tako Udružene čeličane, sa najvećom proizvodnjom čelika, više nego sve druge čeličane u Nemačkoj i sa uticajem na industrije za preradu čelika bila je u stanju da ostvari znatno veći uticaj na proizvodnju poluproizvoda od čelika nego što bi to sugerisali grafikoni proizvodnje sirovog gvožđa. Čak su značajni i izlazni proizvodni procenati sa sve ove kartele:

Proizvodi udruženih čeličana Procenat od Nemačke ukupne proizvodnje u 1938Sirovo gvožđe 50.8Slavime i cevi 45.5Valjano gvožđe 36.0Eksplozivi 35.0Katran 33.3Čelične table 37.1

I.G. Farben Procenat od Nemačke ukupne proizvodnje u 1938Sintetički metanol 100.0Magnezijum 100.0Hemijski azot 70.0Eksplozivi 60.0Sintetički visokooktanski benzin 46.0 (1945)Mrki ugalj 20.0

Među proizvodima koji su doveli do uzajamne saradnje među I.G. Farben i Udruženim čeličanama bili su katran i azot, oba od primarne važnosti u proizvodnji eksploziva. Pod ovakvim uslovima međusobne saradnje i međuzavisnosti ova dva kartela su proizvodila 95 % nemačkog eksploziva tokom 1937-38, noć pre izbijanja Drugog svetskog rata. Ova proizvodnja nastala je iz postrojenja podignitim američkim zajmovima i u nekom pogledu bazirala se na američkoj tehnologiji.

Beleške:1. United States Congress. Senate. Hearings before a Subcommittee of the Committee on

Military Affairs. Elimination of German Resources for War. Report pursuant to S. Res. 107 and 146, July 2, 1945, Part 7, (78th Congress and 79th Congress), (Washington: Government Printing Office, 1945), hereafter cited as Elimination of German Resources.

2. Elimination of German Resources, p. 174.3. Gabriel Kolko, "American Business and Germany, 1930-1941," The Western Political

Quarterly, Volume XV, 1962.4. Fritz Thyssen, I Paid Hitler, (New York: Farrar & Rinehart, Inc., n.d.), p. 88.5. U.S. Group Control Council (Germany), Office of the Director of Intelligence, Intelligence

Report No. EF/ME/1, 4 September 1945. Also see Hjalmar Schacht, Confessions of "the old Wizard", (Boston: Houghton Mifflin, 1956)

6. Hjalmar Schacht, op cit., p. 18. Fritz Thyssen adds, "Even at the time Mr, Dillon, a New York Banker of Jewish origin whom I much admire told me 'In your place I would not sign the plan.'"

46

7. Henry H. Schloss, The Bank for International Settlements (Amsterdam,: North Holland Publishing Company, 1958)

8. John Hargrave, Montagu Norman, (New York: The Greystone Press, n.d.). p. 108.9. In 1956 the Chase and Manhattan banks merged to become Chase Manhattan.Dodatak

Dodatak

Zadovoljstvo u istraživanju zavera, 31. maj 2005. godine

Lion Kunc (Lion Kuntz) "Istraživač zla" (Researher of Evil)

Većina ljudi van Nemačke 1929. godine nije čula za Adolfa Hitlera. Postoji i jedan mali razlog za to: nacistička partija je tada dobila manje od 2% glasova.

Ovaj kratak pamflet, koji se ne može nazvati knjigom ima 55. stranica uključujući belešku i sažetak priređivača, govori o tri sastanka između 1929. i 1933. godine kada su bogati njujorčani preneli 32.000.000 američkih dolara Hitleru za pokretanje antikomunizma i što je još važnije, aktivnostii uperenih protiv Francuske radi okončanja reparacija Versajskog mira.

Sama knjiga obavijena je velom tajne i autorizovana pod pseudonimom koji je želelo da istakne učešće Pola Varburga kao autora. U to vreme bila je brzo zabranjena i zataškana, a samo su tri primerka preživela njeno spaljivanje koje je započeto 1933. godine. U vreme objavljivanja, zakon o čistoći krvi i Noć dugih noževa se još nisu desili. Hitlerova nemilosrdnost bila je poznata samo šačici ljudi unutar same Nemačke kojima su razlozi za strah počivali na njegovim odredima smrti.

Čak je moguće da je neki zabranjeni antinacistički novinar koji je prebegao u Holandiju bio autor koji je hteo da upozori svet na rezultate svog istraživanja (veoma dobrog za to vreme).

Uključeno je veoma malo činjeničnog materijala koji je iznet u nekoliko stavova. Spomenut je i bankar po imenu fon Hejt (von Heydt): "... Čekao sam u Minhnenu na izveštaj od fon Hejta i dva dana kasnije stiglo mi je pismo koje je najavljivalo njegov dolazak. On i Frej (Frey) su se opet najavili u mom hotelu. Iznešen mi je sledeći predlog: ja ći telegrafisati u Njojork i tražiti da mi pošalju deset miliona dolara u banku Mendelson i kompanija (Mendelsohn & Co) u Amsterdamu. Trebalo je da sam odem u Amsterdam i od tog bankara zatražim da mi izda deset čekova svaki na iznos od milion u ekvivalentnoj vrednosti marke, na deset nemačkih gradova... U Amsterdamu sam naleteo na dve neobične okolnosti. U službenom prostorijama Mendelson i komp. primili su me sa neobičajenom ljubaznošću kada sam zatražio prijem kod direktora, a prema fon Hajtu, koji je stajao tik do mene pored pulta i viši i niži službenici su se ponašali kao prema bančinoj najboljoj mušteriji. Kada su se pobrinuli za transakciju i kada je on stavio deset čekova u svoju aktovku zamolio me je da sa njim krenem do nemačkog konzulta. Tu smo takođe primljeni sa naklonošću i pokornošću koja je proisticala zahvaljujući fon Hejtovom snažnom uticaju. Iz Suothemptona sam se Olimpijom vratio u Njujork..."

Beleška priređivača sadrži ovu rečenicu: "... Na primer, danas 1982. god. mi znamo iz

47

nemačkih izveštaja da je tokom 1933. god. holandska banka Handel i Šipvart (Dutch Bank voor Handel en Scheepvaart N.V.) bila kanal za prenos novčanih sredstava nacistima. Slučajnost? Kako bi to Sidni Varburg znao 1933. god? ..." Holandska banka Handela i Šipvart bila je roditelj Udružene bankarske korporacije (Union Banking Corporation) koja je radila pod upravom pradede sadašnjeg predsednika.

Tokom 1929. god. Preskot Buš (Prescott Bush) je bio predsednik Udružene bankarske korporacije. (Preskot Buš je otac G.H.W. Buša /George Herbert Walker Bush/). Udružena banka (Union Bank) će 1942. godine biti konsfikovana na osnovu "dekreta protiv trgovine sa neprijateljem" i preseljena iz Bušove kancelarije sa adrese Bordvej br. 39. na adresu kancelarija Nastojnika stranih vlasništava (Alien Property Custodian's) Brodvej br. 120. Brodvej br. 120 je bilo mesto njujorških sastanaka sa Rokfelerom Mlađim i Džonom Ridžilijem Karterom opisanim u ovoj knjizi, na kojima su oni dominirali i obećali finansijska sredstva Hileru. Nastojnik stranih vlasništava Leo T. Kruli (Leo T. Crowley) i sam korumpiran bio je politički opunomoćenik i sluga baš tih snaga koje su mu pomagale u politici -- stoga ne iznenađuje da njegova kancelarija nije bila ozbiljnije kažnjena tokom te afere.

Sa svog prozora u W. A. Hariman Co (W.A. Harriman Co.) (koji je ubrzo integrisan da bi nastali Braun Braders Hariman /Brown Brothers Harriman/) Buš je mogao da posmatra kako Džon D. Rokfeler napušta zgradu svog Standard Oil-a, preko puta Brodveja br. 26 i nastavlja jedan i po blok prema severu prema Brodveju br. 120. Sigurno je Buš povremeno posmatrao predsednika Standard Oil-a Valtera C. Tigla i direktora Vilijama Stampsa Fariša, obojica su 1942. god. bila uhvaćena u "trgovanju sa neprijateljem".

Rokfeler je lično 1929. god. posedovao bogatstvo u iznosu od preko milijardu američkih dolara, a tri plaćanja koja se ovde pominju u ukupnom iznosu od 32 miliona dolara je iznos koji je bilo manji nego prihod od kamate od njegovog bogatstva. Isto tako, adresu Brodvej 120. imala je i porodica Du Pont koja je kolektivno kontrolisala drugih milijardu dolara. Samo devet meseci kasnije pošto je ova knjiga objavljena, direktori Du Ponta i Dž. P. Morgana su identifikovani u sličnoj udarnoj zaveri radi rušenja demokratije u SAD zajedno sa izveštajem o gomili novca od trideset miliona dolara. Isti ljudi, iste adrese, iste sume novca bili su uključeni u obe afere.

48