BIBLIOTEKA NOLIT DRAMA

UREDNIK

JOVAN HRISTI

SAMJUEL BEKET

IZABRANE DRAME

IZBOR I PREDGOVOR

JOVAN HRISTI PREVEO S ENGLESKOG

ALEKSANDAR AA PETROVIC

NOLIT BEOGRAD

EKAJUI GODOA Tragikomedija u dva ina

PRVI IN

Seoski drum. Jedno drvo. Vee. Estragon sedi na jednoj niskoj humci i pokuava da

izuje cipelu. Vue je obema rukama. Huke. Zastaje, iznemogao, odmara se, ponovo pokuava da je svue, na isti nain.

Ulazi Vladimir.

ESTRAGON (odustajui ponovo): Nee, pa bog! VLADIMIR (prilazei mu kratkim, krutim korakom,

veoma raskreenih nogu): Poinjem da kapiram to gledite. Celog ivota sam nastojao da ga se otarasim, govorei sebi: Vladimire, budi razuman, ti jo nisi sve pokuao. I nastavljao sam borbu. (Snatri, mozga o toj borbi. Estrago-nu.) Dakle, opet si tu.

ESTRAGON: Jesam li? VLADIMIR: Milo mi je to si se vratio i to te vidim.

Mislio sam da si zauvek otiao. ESTRAGON: I ja sam to mislio. VLADIMIR: Najzad smo opet zajedno! To moramo

da proslavimo. Al' kako ? (Razmilja.) Di' se da te zagrlim! ESTRAGON (plahovito): Nemoj sad, nemoj sad. VLADIMIR (povreden, hladno): Moe li se znati gde

je Njegova Visost prenoila? ESTRAGON: U jednom jarku. VLADIMIR (zadivljeno): U jarku! Gde? ESTRAGON (bez gesta): Tamo.

41

LICA Estragon Vladimir Poco Sreko Deko

VLADIMIR: I nisu te makljali? ESTRAGON: Makljali? Razume se da su me izmak-

ljali. VLADIMIR: Uvek ona ista grupa? ESTRAGON: Ista? Ne znam. Tiina. VLADIMIR: Kad pomislim na to... na sve ove go

dine... pitam se ta bi bilo s tobom... da nije bilo mene... (Odluno.) Ti bi sad bio samo jedna gomilica kostiju tu nema da misli.

ESTRAGON: Pa ta onda? VLADIMIR: To je m n o g o za jednog oveka. (Pau

za. Veselo.) A opet, kakva vajda od toga ako sad klone? kaem ja sebi. Na to je trebalo da mislimo kad je svet bio mlad, tamo, devedesetih godina.

ESTRAGON: Jao, prestani da lupa! i pomozi mi da skinem ovo udo.

VLADIMIR: Da smo onda zajedno, zagrljeni skoili sa Ajfelove kule, meu prvima. Tada smo bili ugledni graani. A sad je ve mnogo kasno. Sad nas ne bi pustili ni da se popnemo. (Estragon vue svoju cipelu.) Sta to radi ?

ESTRAGON: Skidam cipelu. Zar ti to nikad nisi radio ?

VLADIMIR: Pa ja ti ve odavno govorim da se svaki dan treba izuvati. Ve sam se umorio. to me ne slua!?

ESTRAGON (nemono): Pomagaj! VLADIMIR: Je 1' te boli? ESTRAGON: Je 1' me boli!? On bi hteo da zna da

li me boli! VLADIMIR (ljutilo): Samo ti pati na ovome svetu!

Ja se tu ne raunam. A voleo bih da te vidim i ujem kad bi te, neto, klala moja boljka.

ESTRAGON: Je 1' te boli? VLADIMIR: Je 1' me boli!? On bi hteo da zna da

li me boli! (Saginjui se.) Nikad ne zanemaruj male stvari u ivotu.

ESTRAGON: ta ti oekuje? Ti uvek eka do po-slednjeg trenutka.

VLADIMIR (zamiljeno): Do poslednjeg trenutka... 42

(Premilja.) Kad u nadi vreme trai, od nje i bol boluje ko je to rekao?

ESTRAGON: Zato nee da mi pomogne? VLADIMIR: I ja se ponekad tako oseam. Onda sam,

nekako, sav uvrnut. Skine eir, ispitivaki pilji u otvor; zavue ruku u eir,

kao da neto trai; istresa ga, pa ga ponovo stavi na glavu. VLADIMIR: Kako da ti kaem? Kao da mi lakne,

a opet sam... nekako... (Trai re.)... zapanjen. (Naglaava.) ZA PA NJEN. (Ponovo skine eir i zaviruje unutra.) Smeno. (Udara po eiru kao da hoe da istrese iz njega neko strano telo, zagleda ponovo unutra, pa ga opet stavi na glavu.) Nee, pa bog!...

Estragon, posle krajnjeg napora, uspeva da izuje cipelu. Zagleda u nju, zavue ruku u cipelu kao da trai neto, prevrne je, istresa je, trai po zemlji da vidi je li iz cipele neto ispalo, ne nalazi nita; ponovo zavlai ruku u cipelu, zamiljeno bulji ispred sebe.

VLADIMIR: Dakle? ESTRAGON: Nita. VLADIMIR: Pokai! ESTRAGON: Nema tu ta da se pokazuje. VLADIMIR: Pokuaj da je opet obuje. ESTRAGON (poto je razgledao svoje stopalo): Hou

da je malo provetrim. VLADIMIR: Eto ta ti je ovek: krivi cipelu, a greka

mu u nozi. (Ponovo skine eir, pilji unutra, zavlai ruku u eir, udara po njemu, dune u eir, pa ga opet stavi na glavu.) Ovo me ve zabrinjava. (Tajac. Vladimir je duboko zamiljen. Estragon mrda nonim prstima.) Jedan od razbojnika bese spaen. (Pauza.) Pristojan procent. (Pauza.) Gogo.

ESTRAGON: ta je? VLADIMIR: Kako bi bilo da se pokajemo? ESTRAGON: Zbog ega da se pokajemo? VLADIMIR: O... (Razmilja.) Pa, ne moramo ba

u pojedinosti da ulazimo. ESTRAGON: Je 1' zato to smo se rodili? Vladimir prsne u smeh, od sveg srca, ali ga odmah

prigui; pritisne rukom stomak; lice mu se zgri.

43

VLADIMIR: ovek ne sme vie ni da se smeje. ESTRAGON: Grdna teta! VLADIMIR: Moe samo da se osmehuje. (Lice mu

se naglo razvue u osmeh od uha do uha; osmehuje se, pa se opet isto tako naglo uozbilji.) Al' to nije ista stvar. Nita se tu ne moe. (Pauza.) Gogo.

ESTRAGON (plahovito): ta je? VLADIMIR: Da 1' si ti ikad itao Sveto pismo? ESTRAGON: Sveto pismo... (Razmilja.) Pa, mora

da sam i u to nekad zavirio. VLADIMIR: A je 1' se sea jevanelja? ESTRAGON: Seam se mapa Svete zemlje. Bile su

u boji. Mnogo cakane mape. Mrtvo more bese bledoplavo. Dovoljno je samo da ga pogleda, pa da oedni. Govorio sam sebi: vala tamo emo da odemo da provedemo svoj medeni mesec. Plivaemo. Biemo sreni.

VLADIMIR: Trebalo je da bude pesnik. ESTRAGON: I bio sam. (Pokazuje na svoje dronjavo

odelo.) Zar to nije oigledno? (Tajac.) VLADIMIR: ta sam ono hteo da kaem...? Kako

ti je noga? ESTRAGON: Otie, vidno. VLADIMIR: Ah, da! Ona dva razbojnika! Je 1' se

sea te prie? ESTRAGON: Ne. VLADIMIR: Je V hoe da ti je ispriam? ESTRAGON: Neu. VLADIMIR: Bre e nam proi vreme. (Pauza.) Bila

su to dva razbojnika, razapeta na krst istovremeno sa naim Spasiteljem. I onda...

ESTRAGON: Sa naim ta ree? VLADIMIR: Sa naim Spasiteljem. Dva razbojnika.

Kau da je jedan bio spaen, dok je drugi... (pokuava da nade re suprotnu od spaen)... ugasio bio osuen na vene muke.

ESTRAGON: A od ega je onaj bio spaen? VLADIMIR: Od pakla. ESTRAGON: Ja idem. (Ali se ne mie.) VLADIMIR: Pa ipak... (Pauza.) Kako to nadam

se da ti ovo nije dosadno kako to da od etiri jevane-

lista samo jedan kae da je onaj bio spaen? A sva etvorica su bila na licu mesta... ili bar u blizini, a samo jedan kae daje jedan od dvojice razbojnika bio spaen. (Pauza.) 'Ajde, bre, Gogo, vrati loptu i ti jedanput je 1' da je red! ?

ESTRAGON (sa preteranim oduevljenjem): Nalazim da je to zaista neobino, izuzetno zanimljivo!

VLADIMIR: Jedan od etvorice. A od ostale trojice dvojica uopte ne spominju neke razbojnike, dok trei kae da su ga oba razbojnika psovala.

ESTRAGON: Koga? VLADIMIR: ta koga? ESTRAGON: Nita te ne razumem. (Pauza.) Koga

su psovali? VLADIMIR: Spasitelja. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: Zato to On nije hteo da ih spase. ESTRAGON: Od pakla? VLADIMIR: Kretenu! Od smrti. ESTRAGON: ini mi se da si rekao od pakla. VLADIMIR: Od smrti, od smrti. ESTRAGON: Pa ta onda? VLADIMIR: Onda, mora biti da su obo j ica bili

osueni na vene muke. ESTRAGON: A to da ne? VLADIMIR: Ali onaj drugi apostol kae da je jedan

bio spaen. ESTRAGON: Pa? Ljudi se ne slau i u tome je

ela stvar. VLADIMIR: Ali sva etvorica su bili tamo! A samo

jedan spominje spaenog razbojnika. I zato sad pa da se njemu veruje vie nego ostalima?

ESTRAGON: Ko mu veruje? VLADIMIR: Svi. To je jedina ljudima poznata verzija. ESTRAGON: Ama, ljudi su jezivo neuki majmuni. Ustaje s bolnim naporom, opajui odlazi krajnje levo,

zastaje, gleda u daljinu, natkriljujui oi akom, okrene se, odlazi krajnje desno, gleda u daljinu. Vladimir ga posmatra, zatim prie cipeli i podigne je sa zemlje, zaviri u nju, pa je odmah pusti da padne na zemlju.

VLADIMIR: Pih! (Pljune.) 45

Estragon se vrati na sredinu pozornice i tu se zaustavi, leima okrenut gledalitu.

ESTRAGON: aroban kraj! (Okrene se, prie rampi, licem prema publici.) Vidik koji prosto nadahnjuje oveka! (Okrene se Vladimiru.) Hajdemo odavde.

VLADIMIR: Ne moemo. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: ekamo Godoa. ESTRAGON: Ah! (Pauza.) Jesi li ti siguran da je

to ovde? VLADIMIR: ta? ESTRAGON: Da ba ovde treba da ga ekamo ? VLADIMIR: Rekao je, kod drveta. (Pogledaju u

drvo.) Je V ti ovde vidi jo neko? ESTRAGON: Kakvo je to drvo? VLADIMIR: Ne znam. Vrba. ESTRAGON: A gde joj je lie? VLADIMIR: Mora da je mrtva. ESTRAGON: Nije vie alosna. VLADIMIR: Ili joj moda jo nije vreme. ESTRAGON: Meni vie lii na neku ibljiku. VLADIMIR: Na ib. ESTRAGON: Na ibljiku. VLADIMIR: A meni, opet, na je li, bre, na ta ti

to cilja? Da smo doli na pogreno mesto? Je 1' to? ESTRAGON: Trebalo bi da je ve ovde. VLADIMIR: Nije rekao da e sigurno doi. ESTRAGON: A ako ne doe? VLADIMIR: Onda emo mi sutra opet da doemo

ovamo. ESTRAGON: Pa onda i prekosutra. VLADIMIR: Verovatno. ESTRAGON: I tako do-sto-jedan-i-natrag. VLADIMIR: Stvar je u tome ESTRAGON: Sve dok on ne doe. VLADIMIR: Ti si bezduan. ESTRAGON: I jue smo bili ovde. VLADIMIR: Ah, ne! Tu se vara. ESTRAGON: ta smo radili jue? VLADIMIR: ta smo radili jue!?

46

ESTRAGON: Da. VLADIMIR: Dakle... (Ljutito.) Pored tebe ovek

ni sa im nije naisto. ESTRAGON: Po mom shvatanju, mi smo jue bili

ovde. VLADIMIR (gledajui oko sebe): Tebi se ovo mesto

ini poznato? ESTRAGON: To nisam rekao. VLADIMIR: Pa onda? ESTRAGON: To ne menja stvar. VLADIMIR: Pa, ipak... ovo drvo... (Okreui se

prema publici.)... ova movara. ESTRAGON: Siguran si da je trebalo veeras ? VLADIMIR: ta? ESTRAGON: Da ekamo. VLADIMIR: On je rekao u subotu. (Pauza.) ini

mi se. ESTRAGON: ini ti se. VLADIMIR: Mora da sam to negde i zabeleio. (Pre-

tura po depovima nabreklim od svakojakih triarija.) ESTRAGON (veoma podmuklo): Ali koje subote?

I da li je danas subota? Da nije moda nedelja? (Pauza.) Ili ponedeljak? (Pauza.) Ili petak?

VLADIMIR (gledajui izbezumljeno oko sebe, kao da je taj datum ispisan na samom predelu): To nije mogue!

ESTRAGON: Ili etvrtak? VLADIMIR: ta da radimo? ESTRAGON: Ako je on jue bio ovde, pa video da

nas nema, moe da bude siguran da ti on danas nee opet doi.

VLADIMIR: Ali ti kae da smo mi jue bili ovde. ESTRAGON: Moda se ja i varam. (Pauza.) Hajde

malo da utimo, je 1' vai? VLADIMIR (slabakim glasom): Vai. (Estragon

sedne na humku. Vladimir uzrujano koraa tamo-amo, zaustavljajui se s vremena na vreme da gleda u daljinu. Estragon zaspi. Vladimir zastane ispred Estragona.) Gogo!... Gogo!... GOGO!

ESTRAGON (trgne se i probudi. Uviajui ponovo

47

sav uas svoga stanja): Spavao sam! (Prekorno.) Zato mi nikad ne da da spavam?!

VLADIMIR: Oseao sam se usamljen. ESTRAGON: Sanjao sam jedan san. VLADIMIR: Nemoj da mi ga pria! ESTRAGON: Sanjao sam da VLADIMIR: Nemoj da mi pria!!! ESTRAGON (pokazujui rukom prema svemiru): Zar

je tebi ovaj dovoljan? (Tajac.) To nije lepo od tebe, Didi. A kome u ja da priam o svojim privatnim komarima, ako neu tebi?

VLADIMIR: Nek' ti i ostanu privatni. Pa zna da ja to ne mogu da podnosim.

ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kad se stvarno pitam ne bi li, moda, bilo bolje da se ti i ja rastanemo.

VLADIMIR: O, ne bi ti daleko otiao. ESTRAGON: Bilo bi to loe, stvarno, mnogo loe.

(Pauza.) Je 1' da bi to bilo mnogo loe, stvarno, Didi? (Pauza.) S obzirom na lepotu puta. I dobrotu putnika. (Pauza. Ulagujui se.) Zar ne, Didi?

VLADIMIR: Smiri se. ESTRAGON (sladostrasno): Smiri se... smiri... Svi

fini ljudi kau, oh, smiri se, molim lepo. A je 1' ti zna onu priu o Englezu u kupleraju?

VLADIMIR: Znam. ESTRAGON: Ispriaj mi je. VLADIMIR: O, prestani! ESTRAGON: Pa zna jedan Englez, koji je popio

malo vie nego obino, ode u kupleraj. A tamo njega kup-ler-mama pita da li hoe plavuu, crnku ili riu. Nastavi.

VLADIMIR: DOSTA! Vladimir urno izie. Estragon ustaje i ide za njim ak

do ivice bine. On gestikulie kao navija koji bodri svog ljubimca boksera. Vladimir se vraa, prelazi preko bine, prolazi pored Estragona, oborene glave. Estragon korakne ka njemu. Stane.

ESTRAGON (blago): Hteo si neto da mi kae? (Tiina. Estragon naini jo jedan korak ka njemu.) Imao si neto da mi saopti? (utanje. Jo jedan korak napred.) Didi...

48

VLADIMIR (ne okreui se): Nemam nita da ti

ESTRAGON (korak napred): Ti se ljuti? (utanje. Korak napred.) Oprosti! (utanje. Korak napred. Estragon spusti ruku na Vladimirovo rame.) Hajde, Didi! (Tiina.) Daj mi ruku! (Vladimir se okrene.) Zagrli me! (Vladimir omeka. Zagrle se. Estragon ustukne.) Zaudara na beli luk!

VLADIMIR: To je dobro za bubrege... (utanje. Estragon paljivo posmatra drvo.) ta emo sad da radimo?

ESTRAGON: ekaemo. VLADIMIR: Da, ali dok ekamo? ESTRAGON: Kako bi bilo da se obesimo? (Vladimir

neto apne Estragonu. Estragon se veoma uzbudi.) VLADIMIR: Sa svim posledicama. Gde ti to kapne,

tu izraste mandragora. I zato ta biljka vriti kad je. upa iz korena. Zar ti to nisi znao!?

ESTRAGON: Hajde da se odmah obesimo! VLADIMIR: O neku granu? (Prilaze drvetu.) Neto

nemam poverenja. ESTRAGON: ta nas kota da pokuamo? VLADIMIR: Hajde. ESTRAGON: Posle tebe. VLADIMIR: Ne, ne prvo ti. ESTRAGON: Zato prvo ja ? VLADIMIR: Ti si laki od mene. ESTRAGON: Pa ba zato! VLADIMIR: Ne razumem. ESTRAGON: Upotrebi svoju inteligenciju. Je 1' mo

e? Vladimir upotrebljava svoju inteligenciju. VLADIMIR (najzad): Jo mi je sve nejasno. ESTRAGON: Evo kako to izgleda... (Razmilja.)

Grana... Grana... (Ljutito.) Ma, muni svojom glavom! Zar ne moe?

VLADIMIR: Ti si moja jedina nada. ESTRAGON (sa naporom): Gogo lak!... Grana

nema lomi!... Gogo mrtav. Didi teak!... Grana lomi... Didi sam. Dok, meutim

VLADIMIR: Pazi, na to nisam mislio!

49

ESTRAGON: Ako ti uspe da se o nju obesi, uspe-u i ja.

VLADIMIR: Ali, zar sam ja tei od tebe? ESTRAGON: To si ti rekao. Ja ne znam. anse su,

izgleda, podjednake. Ili bar pribline. VLADIMIR: Pa, onda, ta da radimo? ESTRAGON: Da ne radimo nita. To je sigurnije. VLADIMIR: Da priekamo dok ne vidimo ta e

on da nam kae. ESTRAGON: Ko? VLADIMIR: Godo... ESTRAGON: Dobra ideja. VLADIMIR: Da priekamo dok tano ne vidimo na

emu smo. ESTRAGON: A opet, moda bi bilo bolje da gvode

kujemo pre nego to se skoanji. VLADIMIR: Ba sam radoznao da vidim ta e nam

on ponuditi. A mi emo to, onda, ili prihvatiti ili poljubiti pa ostaviti.

ESTRAGON: A ta smo mi zapravo traili od njega? VLADIMIR: Zar ti nisi bio prisutan? ESTRAGON: Izgleda da nisam sluao. VLADIMIR: Pa, tako... nita odreeno. ESTRAGON: Neko bogoradenje? VLADIMIR: Tano. ESTRAGON: Ponizna molba. VLADIMIR: To. ESTRAGON: A ta je on odgovorio? VLADIMIR: Da e videti. ESTRAGON: Da ne moe nita da obea. VLADIMIR: Da bi morao da razmisli o tome. ESTRAGON: U miru i tiini svoga doma. VLADIMIR: Da se posavetuje sa svojom porodicom. ESTRAGON: Sa svojim prijateljima. VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima. ESTRAGON: Sa svojim predstavnicima. VLADIMIR: Sa svojim trgovakim knjigama. ESTRAGON: Sa svojim raunom u banci. VLADIMIR: Pre nego to donese neku odluku. ESTRAGON: To je normalna stvar.

50

VLADIMIR: Misli da jeste? ESTRAGON: Mislim. VLADIMIR: I ja tako mislim. (Tiina.) ESTRAGON (zabrinuto): A mi? VLADIMIR: Molim? ESTRAGON: Kaem a mi? VLADIMIR: Ne razumem. ESTRAGON: Gde smo mi u svemu tome? VLADIMIR: Gde smo mi? ESTRAGON: Razmisli, natenane. VLADIMIR: Gde smo mi? Pa, na rukama i kole-

nima. ESTRAGON: Zar smo tako nisko pali? VLADIMIR: Moda Vaa Preuzvienost eli da se

koristi svojim prerogativama ? ESTRAGON: Zar mi nemamo vie nikakvih prava? Vladimir se nasmeje, ali opet prigui smeh, kao ranije,

sem to se sada ne osmehne. VLADIMIR: Zasmejava me, al' neu da se cerim jer

je to zabranjeno. ESTRAGON: Zar smo mi svoja prava izgubili ? VLADIMIR: Mi smo ih odbacili. Cutanje. Stoje nepomino, oputenih ruku, oborenih

glava, povijenih nogu u kolenima. ESTRAGON (slabim glasom): Nismo valjda vezani ?

(Pauza.) Nismo VLADIMIR (diui ruku): Sluaj! (Oslukuju, gro

teskno ukoeni.) ESTRAGON: Ja ne ujem nita! VLADIMIR: Psst!... (Oslukuju. Estragon izgubi rav

noteu, zamalo ne padne. epa Vladimira za miicu, ali i ovaj se zaklati. Oslukuju pribijeni jedan uz drugog.)... Ni ja.

Odahnu. Opuste se i razdvoje. ESTRAGON: Prestravio si me! VLADIMIR: Mislio sam da je on. ESTRAGON: Ko? VLADIMIR: Godo. ESTRAGON: Pih! To je bio samo vetar u traku. VLADIMIR: Zakleo bih se da sam uo viku.

51

ESTRAGON: A to bi on vikao? VLADIMIR: Na svog konja. Tiina. Cutanje. ESTRAGON: Ja sam gladan. VLADIMIR: Hoe li jednu argarepu? ESTRAGON: Je 1' to sve to imamo? VLADIMIR: Mislim da ima i nekoliko repica. ESTRAGON: Daj mi argarepu. (Vladimir pretura

po svojim depovima. Izvadi jednu repicu i daje je Estragonu, koji uzme i odgrize pare. Ljutilo.) Pa ovo je repica!

VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila argarepa. (Ponovo pretura po depovima, ali nalazi samo repice.) Sve same repice. (Pretura, trai.) Mora da si pojeo poslednju. (Trai.) ekaj, evo je! (Izvue jednu argarepu i daje je Estragonu.) Evo, drugaru dragi. (Estragon je obrie o rukav i pone da jede.) Uzmi je kao poslednju; nema ih vie.

ESTRAGON (vaui): Ja sam te neto pitao. VLADIMIR: Ah, da! ESTRAGON: Jesi li mi odgovorio? VLADIMIR: Je 1' dobra ta argarepa? ESTRAGON: Ovo jeste argarepa. VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. (Pauza.)

ta si ono hteo da ti kaem? ESTRAGON: Zaboravio sam. (vae.) I to je ono

to me ljuti. (Gleda argarepu s potovanjem, klati je izmeu palca i kaiprsta.) Ovu argarepu nikad neu zaboraviti. (Sie joj kraj, zamiljeno.) Dabome. Setio sam se.

VLADIMIR: Dakle? ESTRAGON (punih usta, uplje): Mi nismo vezani? VLADIMIR: Nisam razumeo ni jednu re koju si

izgovorio. ESTRAGON (vae, guta): Pitam te da li smo vezani ? VLADIMIR: Vezani? ESTRAGON: Ve-zani. VLADIMIR: Kako to misli vezani? ESTRAGON: Sputani. VLADIMIR: Ali od koga? Za koga vezani? ESTRAGON: Za onog tvog badu.

52

VLADIMIR: Za Godoa? Vezani za Godoa? Koja ideja! Ni govora o tome! (Pauza.) Zasad.

ESTRAGON: On se zove Godo? VLADIMIR: Mislim, tako. ESTRAGON: Zamisli ovo. (Podie ostatak argare-

pe drei ga za patrljak lista i vrti ga ispred oiju.) udno, to je vie jede, sve je gora.

VLADIMIR: Kod mene je ba obratno. ESTRAGON: Kako to misli? VLADIMIR: Ja se na ubre navikavam to ga vie

jedem. ESTRAGON (posle dueg razmiljanja): Je 1' to ono

obratno ? VLADIMIR: To je stvar temperamenta. ESTRAGON: Karaktera. VLADIMIR: Tu ne moe nita da se uini. ESTRAGON: Pa ne znam kako da se bori. VLADIMIR: ovek je ono to je. ESTRAGON: Ne vredi mu da se koprca. VLADIMIR: Sutina se ne menja. ESTRAGON: Tu nita ne pomae. (Ponudi ostatak

argarepe Vladimiru.) Je 1' hoe da je dokraji? Straan krik se prolomi u neposrednoj blizini. Estragon

ispusti argarepu. Obojica se skamene, a zatim jurnu ka jednom kraju bine. Estragon zastane na pola puta, vrati se, podigne argarepu, strpa je u dep, pojuri ka Vladimiru, koji ga eka, ponovo zastane, vrati se, podigne cipelu sa zemlje, pa otri do Vladimira. uureni jedan uz drugog, pognuti i leima okrenuti opasnosti, ekaju.

Ulaze POCO i SREKO. Poco upravlja Srekom pomou konopca obmotanog oko Srekovog vrata, kao dizginama, tako da se na sceni prvo pojavi Sreko a za njim konopac, koji je dovoljno dugaak da Sreko tako moe da stigne do sredine pozornice pre nego to se Poco pojavi. Sreko nosi jednu teku torbu, stolicu na sklapanje, izletniku kotaricu za hranu, a preko ruke kaput. Poco dri bi u jednoj ruci.

POCO (iza kulisa): i-ha! (Pucanj bia. Poco se pojavljuje. Sreko prelazi preko pozornice pored Vladimira

53

/ Estragona i izlazi. Kad ugleda Vladimira i Estragona, Poco zastaje. Konopac se zatee. Poco ga snano trgne.) Curuk!

Zauje se tresak od Srekovog pada zajedno sa celo-kupnim tovarom. Vladimir i Estragon se okrenu njemu, kolebajui se izmeu elje da mu priu i pomognu i straha da im se ne zameri to ne gledaju svoja posla. Vladimir korakne ka Sreku, ali ga Estragon uhvati za rukav i cimne natrag.

VLADIMIR: Pusti me! ESTRAGON: Ostani gde si! POCO: uvajte se! On je zao. (Vladimir i Estragon se

okrenu Pocu.) Prema nepoznatim osobama. ESTRAGON (tiho): Je li to on? VLADIMIR: Ko? ESTRAGON (pokuava da se seti imena): Pa, onaj... VLADIMIR: Godo? ESTRAGON: Da. POCO: Da se predstavim: Poco. VLADIMIR (Estragonu): Ni blizu! ESTRAGON (Pocu, bojaljivo): Vi niste gospodin

Godo, gospodine? POCO (zastraujuim glasom): Ja sam Poco! (Tajac.)

Poco! (Tajac.) Zar vam to ime nita ne znai?! (Tajac.) Kaem, zar vam to ime nita ne znai?!

Vladimir i Estragon se upitno zgledaju. ESTRAGON (pravi se kao da se prisea): Boco...

Boco... VLADIMIR (isto): Poco... Poco... POCO: Pppocco! ESTRAGON: Ah! Poco... ekajte da vidim. Poco... VLADIMIR: Je 1' Poco ili Boco? ESTRAGON: Poco... ne... na alost, ja... ne... Izgleda

da ne mogu da se... Poco im prilazi s preteim izrazom lica. VLADIMIR (pomirljivo): Znao sam nekad jednu

porodicu po imenu Goco. Gospoda mama je imala bradavice na

ESTRAGON (urno): Mi nismo iz ovog kraja, gospodine.

POCO (zastane): A ipak ste ljudska bia. (Stavlja

54

naoare.) Kao to se moe videti. (Skida naoare.) Iste rase kao i ja. (Prsne u gromoglasan smeh.) Iste rase kao Poco. Pravljeni po bojem liku!

VLADIMIR: Pa, znate POCO (nestrpljivo): Ko je Godo? ESTRAGON: Godo? POCO: Vi ste me drali za Godoa? VLADIMIR: Ah, ne, gospodine, ni jednog trenutka,

gospodine. POCO: Ko je taj? VLADIMIR: O, to je... to je jedan, da kaemo, po

znanik. ESTRAGON: Ama, ak ni to jedva ga i poznajemo. VLADIMIR: Zaista... mi njega ne poznajemo dobro...

ali ipak... ESTRAGON: Ja, lino, i kad bih ga video, ne bih ga

poznao. POCO: Mislili ste da sam ja taj. ESTRAGON (uzmiui pred Pocom): To jest... zna

te... vi ete to razumeti... pomrina... naprezanje... ekanje... Priznajem... uinilo mi se... u jednom magnovenju...

POCO: ekanje? Znai, vi ste ga ekali? VLADIMIR: Pa, znate POCO: Ovde? Na mom zemljitu? VLADIMIR: Mi nismo mislili nita loe... ESTRAGON: Nae su namere bile dobre. POCO: Drum je svaiji. VLADIMIR: Pa tako smo ga i mi gledali. POCO: To je sramotno. Ali je tako. ESTRAGON: ta se tu moe, gospodine. POCO (uz velikoduan gest): Ne govorimo vie o to

me. (Povue konopac.) Di' se, svinjo! (Pauza.) Kad god padne, on zaspi. (Vue konopac.) Ustaj, mrcino! (Buka koju stvara Sreko dok se die i skuplja prtljag. Poco cima konopac.) Curuk! (Sreko ulazi natrake.) Stoj! (Sreko zastane.) Okreni se! (Sreko se okrene. Vladimiru i Estragonu, ljubazno.) Gospodo, drago mi je to smo se upoznali. (Na njihovim licima pojavi se neverica.) Da, da, iskreno se radujem. (Cimne konopac.) Blie! (Sreko prilazi.) Stop! (Sreko se zaustavi. Vladimiru i Estragonu.) Da, da, put

55

se otegne kad ovek putuje sam itavih... (Pogleda na svoj depni sat.)... da... (Rauna.) da, itavih est asova, tano, tako je, punih est asova, a nigde ive due. (Sreku.) Kaput! (Sreko spusti torbu, prie, prui mu kaput, vrati se na svoje mesto, ponovo podigne torbu.) Dri ovo! (Poco mu prui bi. Sreko prie, ali kako su mu obe ruke zauzete, dohvati bi zubima, pa se vrati na svoje mesto. Poco pone da oblai kaput, pa zastane.) Pridri! (Sreko spusti torbu, kotaricu i stolicu, prie, pridri Pocu kaput, odstupi, vrati se na svoje mesto, pa ponovo podigne torbu, kotaricu i stolicu.) U vazduhu se veeras osea dah jeseni. (Poco zavrava sa zakopavanjem kaputa, nagne se napred, osmotri svoju odeu, pa se ispravi.) Bi! (Sreko mu prie, sagne se. Poco mu istrgne bi iz usta, a Sreko se vrati svojoj stolici.) Da, gospodo, ja ne mogu dugo bez drutva osoba meni sjinih. (Stavi naoare i pogleda dvojicu njemu slinih.) ak i onda kad ta slinost nije savrena. (Skine naoare. Sreku.) Stolicu! (Sreko spusti torbu i kotaricu, prie, rasklopi stolicu, spusti je na zemlju, pa ponovo uzme torbu i kotaricu.) Blie! (Sreko mu primakne stolicu, uz sve prethodne i potonje radnje. Poco sedne na stolicu, upre drku bia u Srekove grudi i gura ga.) Nazad! (Sreko uzmakne jedan korak.) Dalje! (Sreko napravi jo jedan korak unazad.) Stop! (Sreko stane. Vladimiru i Estragonu.) I zato bih, s vaim doputenjem, ostao malo sa vama pre nego to se usudim da krenem dalje. (Sreku.) Kotaricu! (Sreko mu prie, preda kotaricu, pa opet odstupi i vrati se na svoje mesto.) Sve vazduh istrue stomak i ovek ogladni. (Otvori kotaricu, izvadi komad piletine, pare hleba i bocu vina. Sreku.) Kotaricu! (Sreko prie, podigne kotaricu i vrati se na svoje mesto.) Dalje! (Sreko odstupi jedan korak.) On zaudara. iveli! (Nagne bocu, pije, spusti bocu, poinje da jede. Tiina. Estragon i Vladimir, isprva oprezno, pa zatim hrabrije, ponu da obilaze oko Sreka i da ga zagledaju sa svih strana. Poco halapljivo jede piletinu, sie koice i baca ih. Sreko se polako povija napred sve dok torbom i kotari-com ne dodirne tle; onda se, uz nagli trzaj, uspravi, pa ponovo poinje da se naginje napred, u ritmu oveka koji spava stojei.)

56

ESTRAGON: ta mu je? VLADIMIR: Izgleda da je umoran. ESTRAGON: Zato ne spusti prtljag na zemlju? VLADIMIR: ta mu ga ja znam. (Prilaze mu jo

blie.) Budi oprezan! ESTRAGON: Reci mu neto. VLADIMIR: Gle! ESTRAGON: ta? VLADIMIR (pokae prstom): Vrat. ESTRAGON (zagleda Srekov vrat): Ja ne vidim

nita. VLADIMIR: Stani ovde. Estragon stane pored Vladimira. ESTRAGON: Oh, gospode! VLADIMIR: iva rana. ESTRAGON: To mu je od konopca. VLADIMIR: Stalno ga strue. ESTRAGON: To mu je neizbeno. VLADIMIR: Oma. ESTRAGON: Guli. Nastavljaju da zagledaju Sreka, pa zastanu pred nje

govim licem. VLADIMIR: Nije ruan. ESTRAGON (sleui ramenima i krivei lice): Misli? VLADIMIR: Obian mekuac. ESTRAGON: Gle, on balavi. VLADIMIR: To mu je neizbeno. ESTRAGON: Vidi mu sline. VLADIMIR: Moda je imbecil. ESTRAGON: Kreten. VLADIMIR (zagledajui ga izbliza): Kao daje guav. ESTRAGON (uini isto): Neizvesno. VLADIMIR: On dae. ESTRAGON: To mu je neizbeno. VLADIMIR: A tek oi! ESTRAGON: ta mu je s oima? VLADIMIR: Buljave. Hoe da mu iskoe iz glave. ESTRAGON: Ja bih rekao da on ba sad izdie. VLADIMIR: Neizvesno. (Pauza.) Pitaj ga neto. ESTRAGON: Da U bi to bilo dobro?

57

VLADIMIR: ta nas kota? ESTRAGON (bojaljivo): Gospodine... VLADIMIR: Glasnije! ESTRAGON (glasnije): Gospodine!... POCO: Ostavite ga na miru! (Oni se okrenu ka Pocu,

koji je zavrio sa jelom i brie usta nadlanicom.) Zar ne vidite da hoe da se odmori? Kotaricu! (Kresne ibicu i poinje da pripaljuje svoju lulu. Sreko ugleda pilee koske na zemlji i bulji u njih pohlepno. Poto se Sreko ne mie, Poco Ijutito odbaci palidrvce i cimne konopac.) Kotaricu, svinjo! (Sreko umalo ne padne, doe sebi, prie, stavi bocu u kotaricu i vrati se na svoje mesto. Estragon bulji u pilee koske. Poco ponovo kresne ibicu i pripali lulu.) ta ovek od njega da oekuje? To nije njegov posao. (Povue jedan dim iz lule, pa opruzi noge.) Ah! Ovako je bolje.

ESTRAGON (bojaljivo): Izvinite, gospodine... POCO: ta je, dobri moj ovo? ESTRAGON: Eee... vi ste zavrili sa... eee... vama ne

trebaju... eee... ove koske, gospodine? VLADIMIR (skandalizovan): Zar nisi mogao da

prieka ?! POCO: Ne, ne, ba dobro to pita. Da li mi trebaju

te koske? (Prevre ih vrhom bia.) Ne, meni lino nisu vie potrebne. (Estragon korakne ka koicama.) Ali... (Estragon zastane)... teoretski, koske pripadaju nosau. Zato treba njega pitati. (Estragon se okrene Sreku, okleva.) Samo napred! Hajde, pitajte ga. Ne bojte se, on e vam rei. (Estragon prilazi Sreku, pa zastane ispred njega.)

ESTRAGON: Gospodine... izvinite, gospodine... POCO: ovek ti se obraa, svinjo! Odgovori! (Estra-

gonu.) Pokuajte opet. ESTRAGON: Izvinite, gospodine... koske... da li e

vam ove koske biti potrebne? (Sreko dugo gleda Estra-gona.)

POCO (ushieno): Gospodine! (Sreko obori glavu.) Odgovaraj! Hoe li ih ili nee? (Sreko uti. Estragonu.) Vae su. (Estragon se baci na koske, pokupi ih i pone da ih gloe.) To mi se ne svia. Nikad ga ranije nisam video da odbija kost. (Zabrinuto posmatra Sreka.) Lepa parada, ako mi se razboli. (Povue dim iz lule.)

58

VLADIMIR (prasne): To je skandal! Cutanje. Estragon, zaprepaen, prestane da gloe, pa gleda as

u Vladimira, as u Poca. Poco je prividno miran. Vladimir pometen.

POCO (Vladimiru): Je 1' vi to ciljate na neto odreeno?

VLADIMIR (mucavo odluno): ... Postupati s jednim ovekom (pokazuje na Sreka)... tako... ja mislim da... ne... s jednim ljudskim biem... ne... to je skandal!

ESTRAGON (na ravnoj nozi): Sramota! (Nastavlja da gloe koske.)

POCO: Vi ste mnogo strogi. (Vladimiru.) Koliko vam je godina? (utanje.) ezdeset?... Sedamdeset? (Estragonu.) Koliko biste mu vi dali?

ESTRAGON: Jedanaest. POCO: Ja sam neutiv. (Istresa lulu, lupkajui je o

drku bia, ustane.) Moram da idem dalje. Hvala vam to ste mi pravili drutvo. (Razmilja.) Ili, moda, da popuim jo jednu lulu, pre nego to odem. ta velite? (Oni ne odgovaraju.) Ah, slab sam vam ja pua, vrlo slab; ja nemam obiaj da popuim dve lule jednu za drugom; to mi... (stavi ruku na srce, uzdahne)... izaziva lupanje srca. (Pauza.) To je usled nikotina; ovek ga udie i pored svih predostronosti. (Uzdahne.) Z n a t e kako je to. (Cutanje.) Ali, vi, moda, ne puite? Da? Ne? Uostalom, nije ni vano. (Cutanje.) Ali kako sad da sednem a da to ne deluje izvetaeno, kad sam ve ustao. Da to ne izgleda... kako da kaem... kao da se kolebam? (Vladimiru.) Izvinite, ta ste rekli? (utanje.) Moda niste nita rekli? (utanje.) Nije vano. Da vidimo... (Razmilja.)

ESTRAGON: Oh! Sad mi je bolje. (Stavlja koske u dep.)

VLADIMIR: Idemo. ESTRAGON: Zar ve? POCO: Samo trenutak! (Cimne konopac.) Stolicu!

(Pokazuje biem na stolicu. Sreko mu primakne stolicu.) Jo! Tu! (On ponovo sedne. Sreko se vrati na svoje mesto.) Reeno uinjeno! (Puni lulu.)

VLADIMIR: Hajdemo odavde.

POCO: Nadam se da ne odlazite zbog mene. Ostanite jo malo, neete se kajati.

ESTRAGON (nasluujui milostinju): Pa, mi i ne urimo.

POCO (poto je zapalio lulu): Druga nikad nije onako slatka (izvadi lulu iz usta, pa je zamiljeno posmatra) kao prva, mislim. (Ponovo stavlja lulu u usta.) Ali ipak prija.

VLADIMIR: Ja idem. POCO: Ne moe vie da podnosi moje prisustvo. Ja,

moda, nisam naroito human, ali kakve to ima veze? (Vladimiru.) Dobro razmislite pre nego to uradite neto naglo. Recimo da poete sad, dok je jo dan, a nema sumnje da dan jo traje. (Sva trojica pogledaju u nebo.) Dobro. (Prestanu da gledaju u nebo.) ta biva u tom sluaju (izvadi lulu iz usta i razgleda je) ugasila se (ponovo pali lulu) u tom sluaju (pune) ta e u tom sluaju biti s vaim sastankom s onim Godeom... Godoom... Godenom... Svejedno, vi znate na koga ja mislim na onog u ijim je rukama vaa budunost. (utanje.) Ili bar vaa bliska budunost?

VLADIMIR: Otkud vi to znate? POCO: Aaah, on mi se ponovo obraa! Ako ovako

potraje, mi emo se jo i sprijateljiti. ESTRAGON: Zato on ne isputa onaj prtljag? POCO: I meni bi bilo drago da ga upoznam. Sto vie

ljudi upoznam, to sam sreniji. Posle susreta i sa najbezna-ajnijim stvorom, ovek odlazi mudriji, bogatiji, svesniji darova boje milosti. ak ete i vi... (gleda ih pretenciozno, prvo jednog pa drugog, da im bude jasno da on misli na obojicu)... ak ete i vi, ko zna, dodati neto mojoj zalihi.

ESTRAGON: Zato on ne isputa svoj tovar? POCO: Ali, to bi me zaudilo. VLADIMIR: Postavlja vam se jedno pitanje. POCO (ushieno): Jedno pitanje! Ko ga postavlja?

Kakvo pitanje? Do maloas ste me oslovljavali sa gospodine, strahujui i drhtei. A sad mi postavljate pitanja. To nee izii na dobro!

VLADIMIR (Estragonu): Mislim da on sad slua. ESTRAGON (obilazei oko Sreka): ta?

60

VLADIMIR: Sad moe da ga pita. On je sad na oprezu.

ESTRAGON: ta da ga pitam? VLADIMIR: Zato nee da spusti svoj prtljag. ESTRAGON: I ja se tome udim. VLADIMIR: Pa pitaj ga, onda! POCO (poto je paljivo i uznemireno pratio ovaj raz

govor, bojei se da to pitanje ne zanemare): Vi elite da znate zato on ne sputa svoj tovar kako v i to nazivate ?

VLADIMIR: Tako je. POCO (Estragonu): I vi ste sigurni da se s tim slaete? ESTRAGON: On breke kao nilski konj. POCO: Evo odgovora. (Estragonu.) Ali prestanite

da se vrtite, preklinjem vas! Nervirate me. VLADIMIR: Doi ovamo. ESTRAGON: ta je? VLADIMIR: On se sprema da progovori. Nepomino stoje jedan pored drugog i ekaju. POCO: Dobro. Jesu li svi spremni? Da li me svi

gledaju? (Pogleda Sreka, pa trgne konopac. Sreko podigne glavu.) Gledaj u mene, svinjo! (Sreko ga pogleda.) Dobro. (Stavlja lulu u dep, izvadi jednu malu prskalicu, pritisne i isprska svoje grlo; vraa prskalicu u dep, nakalje se, pljune, ponovo izvadi prskalicu, ponovo dezinjikuje grlo, pa opet vrati prskalicu u dep.) Ja sam spreman. Da li me svi sluaju? Jesu li svi spremni? (Pogleda jednog po jednog, svu trojicu; Sreka naposletku, pa cimne konopac.) Krmak! (Sreko digne glavu.) Ja ne volim da govorim u vetar. U redu. Deder da vidimo. (Razmilja.)

ESTRAGON: Ja idem. POCO: ta vi, zapravo, elite da znate? VLADIMIR: Zato on POCO (Ijutito): Ne prekidajte me! (Pauza. Mirnije.)

Nigde neemo stii, ako svi govorimo u isto vreme. (Pauza.) O emu sam ono govorio? (Pauza. Glasnije.) O emu sam govorio?

Vladimir podraava oveka koji nosi teak teret. Poco ga gleda zbunjeno.

ESTRAGON (napregnutim glasom): O prtljagu! (Pokae prstom na Sreka.) Zato? to ga neprestano dri?

61

(Povija se pod teretom, dae.) Nikad ga ne sputa na zemlju. (Otvori ake i uspravi se sa uzdahom olakanja.) Zato?

POCO: Ah, to! to mi to niste ranije rekli? Mislite, to da se ovek malo ne raskomoti? Deder da pokuamo da objasnimo. Je 1' on nema prava na to ? Svakako da ima. Znai, on sam to ne eli. To bi, za vas, bilo zdravo rasuivanje. A sad, z a t o on to ne eli. (Pauza.) Gospodo, evo u emu je stvar.

VLADIMIR (Estragonu): Pazi sad ovo. POCO: On hoe da na mene ostavi dobar utisak, da

bih ga zadrao. ESTRAGON: Kako? POCO: Moda se nisam dobro izrazio. On hoe da

me raznei, da bih odbacio svaku pomisao na odvajanje od njega. Ne, ni to nije sasvim tano.

VLADIMIR: Vi hoete da ga se otarasite? POCO: On hoe da me pree, al' nema, bato! VLADIMIR: Vi hoete da ga se otarasite? POCO: On zamilja da u ja, kad vidim kako lepo

nosi stvari, doi u iskuenje da ga zadrim na tom poloaju.

ESTRAGON: Vi ste ve siti njega? POCO: U stvari, on nosi kao svinja. To nije njegov

posao. VLADIMIR: Vi hoete da ga se otarasite? POCO: On uobraava da u se ja, kad vidim da je

neumoran, pokajati zbog svoje odluke. To je njegova bedna smicalica. Kao da meni fale robovi. (Sva trojica pogledaju Sreka.) Atlas, Jupiterov sin! (Tiina.) Dakle, to je ono to sam hteo da vam kaem. Imate li jo neko pitanje? (Ponovo dezinfikuje grlo prskalicom.)

VLADIMIR: Vi hoete da ga se otarasite. POCO: Ne zaboravite da sam ja lako mogao da bu

dem na njegovom mestu, a on na mom da srea nije htela obratno. Svakom svoje.

VLADIMIR: Ho'-dagas '-otaras? POCO: ta rekoste? VLADIMIR: Hoete da ga se otarasite?

62

POCO: Hou. Ali umesto da ga oteram, kao to sam mogao mislim, prosto da mu dam nogu u dupe ja sam toliko meka srca da sam ga poveo na vaar, gde u ga, nadam se, prodati za lepe pare. Zaista, ovakve stvorove ovek ne moe da tera od sebe. Najbolje bi bilo da ih ubija.

Sreko plae. ESTRAGON: On plae. POCO: I matora dukela ima vie dostojanstva od

njega. (Prua svoju maramicu Estragonu.) Evo, uteite ga, poto ga saaljevate. (Estragon se koleba.) Hajde, uzmite! (Estragon uzme maramicu.) Ubriite mu suze. Tako e se oseati manje naputen. (Estragon se i sad koleba.)

VLADIMIR: Deder, daj to meni, ja u. (Estragon nee da mu da maramicu. Deji gestovi.)

POCO: Pourite, pre nego to prestane da plae! (Estragon prie Sreku i krene da mu obrie oi. Sreko ga besno udari nogom u cevanicu. Estragon ispusti maramicu, odskoi i pone da skakue i opa po bini, urliui od bola.) Moju nuftiklu! (Sreko spusti torbu i kotaricu, podigne maramicu, prie Pocu, preda mu je, vrati se na svoje mesto, pa ponovo uzme torbu i kotaricu.)

ESTRAGON: Jao, svinja! (Zadie nogavicu.) Osakatio me!

POCO: Rekao sam vam da on ne voli nepoznate osobe.

VLADIMIR (Estragonu): Daj da vidim. (Estragon mu pokazuje nogu. Pocu, Ijutito.) Tee mu krv!

POCO: To je dobar znak. ESTRAGON (stojei na jednoj nozi): Nikad vie neu

moi da hodam! VLADIMIR (neno): Ja u te nositi. (Pauza.) Ako

bude potrebno. POCO: Prestao je da plae. (Estragonu.) Vi ste ga,

tako rei, odmenili. (Lirski.) Suze ovoga sveta su jedna stalna koliina. im jedan pone da plae, neko drugi negde prestane. Isto vam je i sa smehom. (On se nasrne je.) Ne osuujmo zato nau generaciju, jer ona nije nita ne-srenija od prethodne. (Tiina.) Ali nemojmo je ni hvaliti. (Tiina.) Nemojmo uopte ni govoriti o njoj. Istina je da se stanovnitvo umnoilo.

63

VLADIMIR: Pokuaj da koraa. Estragon poe opajui, zastane ispred Sreka i pljune

ga; zatim nastavi i sedne na onu humku. POCO: Pogodite od koga sam nauio sve te lepe

stvari. (Pauza. Pokae na Sreka.) Od mog Sreka! VLADIMIR (gledajui u nebo): Zar ta no nikad nee

da doe? POCO: Da nije njega sve moje misli, sva moja

oseanja sve bi u meni bilo prizemno. (Pauza, pa zatim sa neobinom estinom.) Samo profesionalne brige! (Mirnije.) Lepota, ljupkost, istota sve je to, znao sam, bilo izvan mog domaaja. I onda sam uzeo jednu glondu.

VLADIMIR (trgne se i prestaje da gleda u nebo): Jednu glondu?!

POCO: Bilo je to pre nekih ezdeset godina... (pogleda na sat)... da, skoro ezdeset. (Uspravi se, gordo.) Ne biste mi dali toliko, kad me vidite, zar ne ? (Vladimir pogleda Sreka.) Pored njega, ja izgledam kao mladi, je l'da? (Pauza. Sreku.) eir! (Sreko spusti kotaricu, pa skine svoj eir. Duga seda kosa rasturi mu se oko lica. On stavi eir pod miku i ponovo uzme kotaricu.) A sad, pogledajte mene. (Poco skine eir.1 On je potpuno elav. Ponovo stavi eir na glavu.) Jeste li videli?

VLADIMIR: I vi ga sad terate od sebe? Jednog tako starog i tako vernog slugu?

ESTRAGON: ubre jedno! Poco se sve vie uzrujava. VLADIMIR: Poto ste iz njega isisali sve to je bilo

dobro, vi ga sad odbacujete kao... kao koru od banane. Pa to je...

POCO (jeei, hvatajui se za glavu): Ja to vie ne mogu... da podnosim... Njegovo ponaanje... vi nemate pojma... to je uasno... on mora da ode... (Mlatara rukama.)... Poludeu... (Klone, sa glavom u akama.) Ne mogu vie... da izdrim... ne mogu...

Tajac. Svi gledaju u Poca. Sreko uzdrhti. VLADIMIR: On to ne moe vie. ESTRAGON: Da podnosi.

' Sva etvorica nose polucilindre.

64

VLADIMIR: On e poludeti. ESTRAGON: To je uasno. VLADIMIR (Sreku): Kako se samo usuuje? To

je odvratno! Tako dobar gospodar! A ti ga ovako raspi-nje! Posle toliko godina! Stvarno...!

POCO (jecajui): A znao je da bude tako nean... tako usluan... i zabavan... moj dobri aneo... a sad... sad me ubija!...

ESTRAGON (Vladimiru): Je 1' on to hoe da mu nae zamenu?

VLADIMIR: ta? ESTRAGON: Da li on hoe da uzme drugoga, umesto

njega, ili nee? VLADIMIR: isto sumnjam. ESTRAGON: ta sumnja? VLADIMIR: Ne znam. ESTRAGON: Pitaj ga. POCO (mirnije): Gospodo, ne znam ta me je to bilo

spopalo. Izvinite me. Zaboravite sve to sam rekao. (Sve je vie onaj stari.) Ne seam se dobro ta sam rekao, ali moete biti uvereni da u svemu tome nije bilo ni reci istine. (Isprsi se, udarajui se po grudima.) Da li vam ja liim rta oveka koga bi neko mogao da nagna na patnju? Recite! Iskreno! (Pretura po depovima.) Ama, ta li sam to mogao da uradim sa svojom lulom?

VLADIMIR: Ba se lepo zabavljamo. Divno vee. ESTRAGON: Nezaboravno. VLADIMIR: I jo nije prolo. ESTRAGON: Nije, oigledno. VLADIMIR: Ovo je tek poetak. ESTRAGON: Stravino! VLADIMIR: Ovo ti je gore nego u pozoritu. ESTRAGON: U cirkusu! VLADIMIR: U mjuzik-holu. ESTRAGON: U cirkusu. POCO: Gde li sam samo mogao da zaturim svoju

lulu-brajericu ? ESTRAGON: Bada je vrisak. Izgubio svoju dudu.

(Nasmeje se grohotom.)

65

VLADIMIR: Vratiu se. (Polazi ka jednom krilu bine.)

ESTRAGON: Na kraju hodnika, levo. VLADIMIR: Priuvaj mi mesto. (Izlazi.) POCO: Izgubio sam svoju luu, pravu Kap-Peter-

sonku! ESTRAGON (greci se od smeha): Jao, ovaj bida

e me ubije! POCO (podiui pogled): Da je niste vi, sluajno,

videli (Primeti da nema Vladimira.) Oh! On je otiao!... I to bez zbogom! Kako je mogao tako?! Da je malo priekao...

ESTRAGON: Onda bi se raspukao. POCO: Ah! (Pauza.) Oh, pa da, onda je sve u redu,

kad je takav sluaj... ESTRAGON: Hodite ovamo! POCO: Zato? ESTRAGON: Videete. POCO: Je 1' hoete da ustanem? ESTRAGON: Brzo! (Poco ustane i prie Estragonu.)

Gledajte! POCO (poto je stavio naoare): Oh, vidi molim te! ESTRAGON: Gotovo. Vladimir se vraa, mraan. Odgurne Sreka, koji mu

je na putu, ritne stolicu i obori je, uzrujano koraa tamo-amo. 'POCO: Neto nije zadovoljan. ESTRAGON (Vladimiru): Propustio si zabavu. teta. Vladimir zastane, uspravi stolicu, pa sad mirnije na

stavi da koraa. POCO: On se smiruje. (Pogleda unaokolo.) Sve se

smiruje. Veliki se smiraj na zemlju sputa! Sluajte! (Podigne ruku.) Pan spava.

VLADIMIR: Zar nikad nee da padne no? Sva trojica pogledaju u nebo. POCO: A vama se, izgleda, ne ide pre nego to ona

padne ? ESTRAGON: Pa, ta da vam kaem znate... POCO: Pa to je sasvim prirodno, sasvim prirodno.

I ja, sam, da sam u vaoj situaciji mislim, kad bih imao sastanak sa nekim Godenom... Godeom... Godoom...

66

uostalom, znate na koga mislim i ja bih ekao da se sasvim smrkne pre nego to bih odustao. (Pogleda stolicu.) Ba bih, neto, voleo da sednem, ali ne znam tano kako da ponem.

ESTRAGON: Da li bih ja mogao da vam tu nekako pomognem ?

POCO: Moda, ako me zamolite. ESTRAGON: ta? POCO: Ako me zamolite da sednem. ESTRAGON: Da li bi vam to pomoglo? POCO: Mislim da bi. ESTRAGON: Pa, hajde, onda. Evo: izvolite esti,

gospodine, moliu lepo. POCO: Ne, ne, to uopte ne dolazi u obzir. (Pauza.

U stranu.) Zamolite me ponovo. ESTRAGON: Deder, hajde sedite, preklinjem vas,

dobiete zapaljenje plua ako ne sednete. POCO: Stvarno mislite? ESTRAGON: Ama, to je apsolutno izvesno. POCO: Moda ste u pravu. (Sedne na stolicu.) Hvala,

dragi moj. (Pogleda na asovnik.) Ali ja stvarno moram da idem dalje, ako ne elim da zakasnim.

VLADIMIR: Vreme se zaustavilo. POCO (stavljajui asovnik na uho): Ne verujte u to,

gospodine, ne verujte. ( Vraa asovnik u dep.) Sve drugo, samo ne to.

ESTRAGON (Pocu): Njemu danas sve izgleda crno. POCO: Osim nebeskog svoda. (Nasmeje se, zadovoljan

zbog svoje duhovitosti.) Ali ja vidim u emu je stvar vi niste odavde, pa jo ne znate ta nai sumraci mogu. Je 1' da vam priam? (utanje. Estragon ponovo neto petlja oko cipele, a Vladimir se opet bavi svojim eirom. Srekov eir padne na zemlju, ali on to ne primeti.)

POCO: Ne mogu da vas odbijem. (trca grlo prskalicom.) Malo panje, molim. (Estragon i Vladimir nastavljaju da se bave svojim stvarima. Sreko drema. Poco lako zapucketa svojim biem.) ta je to sa ovim biem? (Ustane i pukne biem energinije, najzad uspeno. Sreko ipi. Vladimir ispusti eir, a Estragon cipelu. Poco odbaci bi.)

67

Ovaj se bi ofucao. (Pogleda svoje sluaoce.) ta sam ono hteo da kaem?

VLADIMIR: Hajdemo odavde. ESTRAGON: Ali oslobodite noge svoje teine, za

boga! najlepe vas molim zaradiete neku opasnu boletinu!

POCO: Tano. (Sedne. Estragonu.) Kako se vi zovete? ESTRAGON: Katul. POCO (nije sluao): Ah, da! No. (Die glavu.) Ali

budite, zaboga, malo paljiviji! Inae neemo nigde stii. (Gleda u nebo.) Pogledajte! (Svi pogledaju u nebo, sem Sreka, koji opet drema. Poco trgne konopac.) Gledaj u nebo, svinjo! (Sreko pogleda u nebo.) Dobro, sad je dosta. (Svi prestaju da gledaju u nebo.) ta je tu toliko neobino, na ovome nebu? Ono je bledo i svetio kao svako drugo nebo u ovo doba dana. (Pauza.) Na ovoj geografskoj irini. (Pauza.) Kad je lepo vreme. (Lirski.) Pre jedan as (pogleda na asovnik, pa nastavi prozainim glasom) otprilike (ponovo lirskim tonom) poto nas je sve vreme... (premilja, pa opet prozaino)... recimo, od deset sati pre podne (lirski) neumorno obasipalo itavim bujicama crvene i bele svetlosti, poelo je da gubi svoj sjaj, da bledi (pokret obema rukama, postepeno, odozgo nanie) malo-pomalo, sve dotle dok (dramatina pauza, irok pokret obema rukama koje se po horizontali udaljuju jedna od druge) odjednom: pppfff! gotovo! ne doe do smiraja. (Tiina.) Ali (die ruku kao da opominje) ali, iza tog vela blagosti i mira (die oi k nebu; ostali, osim Sreka, uine isto) juria no i ima da udari na nas (pukne prstima) tras! ovako! (nadahnue ga naputa) i to ba onda kad se najmanje nadamo. (Tiina. Sumornim glasom.) Tako vam je to na ovoj kurvinskoj zemlji.

Dugo u tanje. ESTRAGON: Pod uslovom da ovek sve to zna. VLADIMIR: Onda ovek moe i da saeka svoju

ansu. ESTRAGON: Onda ovek zna ta moe da oekuje. VLADIMIR: I tu vie nema ta da brine. ESTRAGON: Jednostavno da eka.

68

VLADIMIR: A na to smo ve navikli. (Podigne svoj polucilinder sa zemlje, zagleda u njega, protrese ga, pa ga stavi na glavu.)

POCO: Dakle, ta kaete, kakav sam bio?... Estragon i Vladimir ga pogledaju belo. POCO: ...Dobar? Pristojan? Podnoljiv? Osrednji?

Apsolutno lo? VLADIMIR (prvi shvati): O, vrlo dobar, vrlo, vrlo

dobar. POCO (Estragonu): A ta vi mislite, gospodine? ESTRAGON (francuski sa engleskim izgovorom):

Oh, trej bong, trej trej trej bong. POCO (vatreno): Hvala vam, gospodo, hvala! (Pau

za.) Menije toliko potrebno da me neko ohrabri! (Pauza.) Negde, pred kraj, bio sam neto slabiji niste to zapazili ?

VLADIMIR: O, moda sasvim malice, tek ovolicno! Za jedan mali mic.

ESTRAGON: Ja sam mislio da ste vi to namerno. POCO: Ne, znate, memorija mi neto kripi. Cu tanje. ESTRAGON: A u meuvremenu, nita se ne do

gaa. POCO: Vama je ovo dosadno? ESTRAGON: Pomalo. POCO (Vladimiru): A vama, gospodine? VLADIMIR: Meni je zabavnije. Cutanje. Poco se misli. POCO: Gospodo, vi ste bili... uljudni, prema meni. ESTRAGON: Ama, ni govora. VLADIMIR: ta vam pada na pamet! POCO: Jeste, jeste, bili ste korektni. Tako da se ja

pitam... ta li bih ja, sa svoje strane, mogao uiniti za ove estite ljude kojima je tako dosadno?

ESTRAGON: Cak bi i jedna stotka igrala. VLADIMIR: Mi nismo prosjaci! POCO: ta bih mogao da im uinim, pitam se ja, da

bi' ih malo razvedrio? Pa kaem sebi: dao si im pilee koske, priao si im as o ovom, as o onom, objasnio si im sumrak ruku na srce. Ali, da li je to dovoljno to je ono to me mui da li je to dovoljno?

69

ESTRAGON: Pa ak bi i jedan petobanak zaigrao. VLADIMIR (Estragonu, ozlojeeno): Dosta! ESTRAGON: Manje ne bih mogao da prihvatim. POCO: Je li to dovoljno? Nema sumnje da jeste. Ali

ja sam velikoduan. Takva mi je narav. Veeras. Utoliko gore po mene. (Cimne konopac. Sreko' ga pogleda.) Jer ja u jiatiti, to je izvesno. (Sagne se i podigne bi sa zemlje.) ta biste vie voleli da ga nateramo da igra, da peva, da recituje, da misli, ili da

ESTRAGON: Koga? POCO: Koga! Vi umete da mislite, vas dvojica? VLADIMIR: On misli? POCO: Svakako. I to glasno. On je nekada ak vrlo

lepo mislio; satima sam mogao da ga sluam. A sad... (Uzdrhti.) Tim gore po mene. Dakle, je 1' biste eleli da on malo razmilja o neemu, za nas?

ESTRAGON: Ja bih vie voleo da nam igra; to bi bilo zabavnije.

POCO: Ne mora da znai. ESTRAGON: Je l'da, Didi, da bi to bilo zabavnije? VLADIMIR: Ja bih stvarno voleo da ga ujem kako

misli. ESTRAGON: Moda bi mogao prvo da nam igra,

pa posle da nam misli ako mu to nije mnogo? VLADIMIR (Pocu): Je 1' bi moglo tako? POCO: Razume se, nita jednostavnije. To je, uosta

lom, i prirodan red stvari. (Kratak smeh.) VLADIMIR: Onda, neka igra. Cutanje. POCO: Je 1' uje, krmak? ESTRAGON: Je 1' on nikad ne odbija? POCO: Odbio je jednom. (Tiina.) Igraj, mizerijo! Sreko spusti eir i kotaricu, doe do rampe, pa se

okrene prema Pocu. Igra. Prestane. ESTRAGON: Je 1' to sve? POCO: Jo! Sreko ponovi iste pokrete, pa opet prestane. ESTRAGON: Pih! To bih i ja umeo! (Podraava

Sreka i zamalo ne padne.) Kad bih malo vebao.

70

POCO: Nekad je on igrao i farandolu i karakternu poskoicu i staru francusku branlu, pa igu, pa panski fandango, pa ak i onu kotsku pipirevku uz gajde. Tada je on skakao. Od radosti. A sad je ovo najbolje to ume. Znate li kako on tu igru zove?

ESTRAGON: Agonija rtvenog jarca. VLADIMIR: Tvrda stolica. POCO: Mrea. On misli da je u mrei, zapetljan. VLADIMIR (uspijajui se kao neki esteta): Ima tu

neega... Sreko se sprema da se vrati svom prtljagu. POCO (vikne, kao da obuzdava konja): Oooo! Miran! Sreko se ukoi. ESTRAGON: Priajte nam o tome kako je jednom

odbio da slua. POCO: Sa zadovoljstvom, sa zadovoljstvom. (Neto

trai po depovima.) ekajte malo. (Nastavlja da trai.) Ma, gde li sam strpao onaj moj sprej? (Trai.) Dakle, sve je tu, sem (Podigne glavu, na licu mu izraz prenera-enosti. Slabakim glasom.) Ne mogu da naem svoju prskalicu!

ESTRAGON (iznemoglo): Moje levo plue je vrlo slabo. (Zakalje se jektiavo. Zatim zvonkim glasom.) Ali mi je zato desno plue zdravo ko dren!^

POCO (obinim glasom): Nije vano! ega nema bez toga se mora. ta sam ono hteo da kaem? (Razmilja.) ek'-ek'! (Razmilja.) E, nek' me a v o (Digne glavu.) Pomozite mi!

ESTRAGON: ek'! VLADIMIR: ek'! POCO: ek'! Sva trojica istovremeno skinu eire, pritisnu ela dla

novima, pribirajui misli. ESTRAGON (likujui): A-ha! VLADIMIR: Setio se. POCO (nestrpljivo): ta je? ESTRAGON: Zato on nikad ne sputa svoj prtljag! VLADIMIR: Sranje! Nije to. POCO: Jeste li sigurni da nije?

7.1

VLADIMIR: Do avola, pa to ste nam ve priali! POCO: Zar sam vam to ve priao!? ESTRAGON: Zar ti je to ve priao!? VLADIMIR: Uostalom, on ga je spustio. ESTRAGON (pogleda Sreka): Tano. Pa ta s tim? VLADIMIR: Poto je on svoj prtljag spustio, onda

nije mogue da smo se pitali zato ga ne sputa. POCO: Zdrava logika! ESTRAGON: A zato ga je spustio? POCO: Odgovorite nam na to pitanje. VLADIMIR: Da bi mogao da igra. ESTRAGON: Tano. POCO: Tano. Tiina. ESTRAGON: Nita se ne dogaa, niko ne dolazi,

niko ne odlazi strano! VLADIMIR (Pocu): Recite mu da misli. POCO: Dajte mu njegov eir. VLADIMIR: Njegov eir? POCO: On ne moe da misli bez eira. VLADIMIR (Estragonu): Daj mu njegov eir. ESTRAGON: Ja da mu ga dam! Posle onog to mi

je uradio? Nikad! VLADIMIR: Ja u mu ga dati. (Ne mie se s mesta.) ESTRAGON: Reci mu da mrdne i da ga uzme. POCO: Bie bolje da mu se da. VLADIMIR: Ja u mu ga dati. (Podigne eir sa

zemlje i prua ga Sreku, ali na odstojanju za duinu ruke; Sreko se ne mie.)

POCO: Moraete da mu ga stavite na glavu. ESTRAGON (Pocu): Recite mu da ga uzme. POCO: Bolje da mu se stavi na glavu. VLADIMIR: Ja u mu ga staviti. (Oprezno obie

Sreka, polako mu prie s lea, stavi mu eir na glavu, pa hitro ustukne. Sreko se ne mie. Tajac.)

ESTRAGON: Pa ta sad eka?! POCO: Odmaknite se. (Vladimir i Estragon se odmak

nu od Sreka. Poco trgne konopac. Sreko pogleda Poca.) Misli, svinjo! (Sreko pone da igra.) Prestani! (Sreko

72

prestane.) Pristupi! (Sreko poe ka Pocu.) Stoj! (Sreko stane.) Misli! (Tajac.)

SREKO: S druge strane s obzirom na... POCO: Stani! (Sreko umukne.) Odstupi! (Sreko

poe unazad.) Stoj! (Sreko stane.) Okreni se! (Sreko se okrene prema gledalitu.) Misli!

Tokom Srekove tirade, ostali se ovako ponaaju: (1) Vladimir i Estragon sluaju sa napregnutom panjom, Poco utueno i sa gnuanjem. (2) Vladimir i Estragon poinju da pokazuju znake negodovanja, dok Pocove muke bivaju sve vee. (3) Vladimir i Estragon ponovo sluaju s panjom. Poco se sve vie uzrujava i stenje. (4) Vladimir i Estragon besno negoduju. Poco dipi, povlai konopac. Svi viu. Sreko vue konopac na svoju stranu, posre, urlajui govori svoj tekst. Svi se bacaju na Sreka, koji se koprca i urlajui govori svoj tekst.

SREKO: Imajui u vidu gledite izneto u objavljenim delima Panera i Votmena o postojanju jednog linog Boga kvakvakvakva s belom bradom kvakvakvakva izvan vremena bez prostora Koji nas sa visina Svoje boanske apatije Svoje boanske atambije Svoje boanske afazije voli sa malim izuzecima iz nepoznatih razloga ali vreme e pokazati i pati kao boanska Miranda sa onima koji su iz nepoznatih razloga ali vreme e pokazati baeni na muke baeni u oganj ija vatra i plamen ako to potraje a ko bi u to mogao da posumnja upaliti e nebeski svod to e rei razoriti nebo paklom i to jo tako plavo nebo i mirno tako mirno u zatiju koje je iako na mahove ipak bolje nego nita ali ne navaljujmo mnogo jer s obzirom na to da je osim toga posle istraivanja Testjua i Kjunarda dodue nedovrenih Akakakakademije Antropopopometrije u Esiju-na-Posiju nesumnjivo utvreno izvan svake sumnje to je u prirodi ljudskog rada da je kao rezultat nezavrenih radova Testjua i Kjunarda utvreno u daljem tekstu ali bez prejudiciranja iz nepoznatih razloga da je kao posledica javnih radova Panera i Votmena nesumnjivo utvreno s obzirom na istraivanja Popova i Podrigova nedovrenih iz nepoznatih razloga i onih Testjua i Kjunarda takoe nedovrenih i ustanovljeno ono to mnogi osporavaju da se ovek sa Posija od Testjua i Kjunarda da se ovek iz Esija da se

73

ovek ukratko da se ovek saeto uprkos progresu alimentacije i otpadnih produkata kakako defekacije takoko i etinara i borova i uporedo i simultano ta vie iz nepoznatih razloga uprkos velikom razvoju fizike kulture i upra-njavanju sportova kao to su tenis fudbal tranje vonja bicikletom plivanje letenje lebdenje jahanje jedrenje upi-njanje skijanje idimidoijanje liuganje svakovrsno lop-tanje crkavanje vazduni sporti svih sorti jesenji letnji zimski zimski tenis svih vrsta hokej na ledu i travi penicilin surogati jednom reju da nastavim istovremeno uporedno smanjuje iiiezava iz nepoznatih razloga i pored tenisa da nastavim letenja jedrenja golfa sa devet rupa i osamnaest rupa tenisa svih vrsta jednom reju iz nepoznatih razloga kod Fekama Pekama Fulema Klapema to e rei istovremeno uporedo i ta vie iz nepoznatih razloga ali vreme e pokazati da se smanjuje gubi-gubi i da se vratim na Fulema Klapema jednom reju ist gubitak po glavi stanovnika od smrti Samjuela Donsona naovamo to je u skladu sa naredna tri centimetra i etiri frtalja kilograma per capita po glavi to sveusvemu priblino manjevie odgovara najbliem decimalu dobre mere zaokrugljene cifre gole ko od majke roene u uarapljenoj nozi u Konemari i ukratko iz nepoznatih razloga bez obzira na obzir na zacrtanu injenicu da su fakta tu gde su i s obzirom na ta vie i mnogo tee to izgleda jo tee u svetlu uzaludnog tajnvo-govog i Petermanovog truda ini se da proizlazi ono to je mnogo mnogo ozbiljnije u svetlu svetlu svetlu uzaludnog truda tajnvegovog i Petermanovog da je u poljima i brdima kraj mora kraj reka to u rafalima teku vazduh isti i onda zemlja naime vazduh i onda zemlja za vreme velikih mrazeva velikih mrakova vazduh i zemlja slute stene u velikim mrazevima avaj avaj leta Gospodnjeg njihovog estotog ili takoneto vazduh zemlja more slute stene stene u velikim dubinama velikih mrazeva na moru kopnu u vazduhu ponavljam iz nepoznatih razloga i uprkos tenisu tu su injenice ali vreme e pokazati ponavljam avaj avaj dalje i ukratko u zakljuku dalje dalje slute stene ko u to posumnjati moe ponavljam ali nemojmo prejudicirati ponavljam lobanje se smanjuju s nuzproduktima etinara i uporedo istovremeno ta vie iz nepoznatih razloga uprkos

74

tenisu dalje dalje brada vatra dimovi timovi stene tako plave tako mirne avaj avaj dalje dalje na lobanju lobanju lobanju lobanju u Konemari uprkos tenisu radovima naputenim nedovrenim a to je jo ozbiljnije jo slute stene jednom reju ponavljam avaj avaj naputenim nedovrenim lobanja lobanja u Konemari uprkos tenisu lobanja avaj stene Kjunard... (Guva, guanje, zavrna opta dreka.)... tenis stene tako tenis... stene... tako mirne... Kjunard... nedovreni...

POCO: Njegov eir!... Vladimir zgrabi Srekov eir. Sreko uuti. Padne na

zemlju. Pobednici dau. ESTRAGON: Osveen sam! Vladimir ispituje Srekov eir, zaviruje u njega. POCO: Dajte mi to! (Istrgne Vladimiru eir iz ruku,

baci ga na zemlju, pa ga izgazi skaui po njemu.) Sad vie nee misliti!...

VLADIMIR: Ali, da li e biti u stanju da hoda? POCO: Hodao puzio, svejedno! (Ritne Sreka.)

Di' se, svinjo! ESTRAGON: Moda je mrtav? VLADIMIR: Ubiete ga! POCO: Ustaj, ubre! (Trgne konopac. Vladimiru i

Estragonu.) Pomozite mi! VLADIMIR: Ali kako? POCO: Podignite ga. Vladimir i Estragon usprave Sreka, pridravaju ga

malo, pa ga puste. On padne. ESTRAGON: On to radi namerno. POCO: Morate da ga pridravate. (Pauza.) Hajde,

hajde, dignite ga! ESTRAGON: Nek' ide do avola! VLADIMIR: Hajde, pokuajmo jo jedanput. ESTRAGON: Za ta nas on smatra!? Usprave Sreka, pridravaju ga sa obe strane. POCO: Ne putajte ga! Vladimir i Estragon posru. POCO: Ne miite se! (Poco ode i uzme torbu i kota-

ricu, pa ih prinese Sreku.) Drite ga, vrsto! (Stavi torbu Sreku u ruku. Sreko je odmah ispusti.) Ne putajte ga!

75

(Ponovo pokuava, postepeno. Dok dodiruje torbu, Sreko dolazi sebi i njegovi prsti obuhvataju drku torbe.) Drite ga, vrsto! (Uini isto i sa kotaricom.) Tako. Sad ga moete pustiti. (Vladimir i Estragon se odmaknu od Sreka, koji se zatetura, zanese, sagne, ali ostaje na nogama, sa torbom i kotaricom u rukama. Poco odstupi, pa pukne biem.) Na-pred! (Sreko pode napred.) Natrag! (Sreko korakne unazad.) Okreni se! (Sreko se okrene.) Gotovo! Moe da hoda. (Okreui se Vladimiru i Estragonu.) Hvala vam, gospodo, i dopustite mi (trai po depovima) da vam poelim (trai i dalje) poelim (trai) ama, gde li sam to deo svoj sat!? (Trai ga po depovima.) Prava anke-rica s duplim poklopcem! (Cmizdrei.) To mi je poklon od mog pokojnog deke! (Trai. Trai ga i po zemlji. Vladimir i Estragon ine isto. Poco prevrne nogom ostatke Srekovog eira.) E, pa zar to nije

VLADIMIR: Moda vam je u malom depu od pan-talona ?

POCO: ekajte! (Presamiti se, primakne glavu svom trbuhu, oslukuje.) Nita ne ujem. (Daje im znak da mu priu. Vladimir i Estragon mu priu. Nagnu se na njegov trbuh. Tiina.) Pa, moralo bi da se uje kucanje tik-tak.

VLADIMIR: Tiina! Svi oslukuju, presamieni. ESTRAGON: Ja ujem neto. POCO: Gde? VLADIMIR: To je srce. POCO (razoarano): Do avola! VLADIMIR: Tiina! ESTRAGON: Moda je stao. Svi se uspravljaju. POCO: Koji od vas dvojice toliko zaudara? ESTRAGON: Njemu smrdi iz usta, a meni smrde

noge. POCO: Moram da idem. ESTRAGON: A va sat s duplim poklopcem?! POCO: Mora da sam ga ostavio u zamku. Tiina. ESTRAGON: Pa, onda, zbogom. POCO: Zbogom.

76

VLADIMIR: Zbogom. ESTRAGON: Zbogom. Tiina. Niko se ne mie. VLADIMIR: Zbogom. POCO: Zbogom. ESTRAGON: Zbogom. Tiina. POCO: I hvala. VLADIMIR: Hvala vama. POCO: Nema na emu. ESTRAGON: Ima ima. POCO: Nema nema. VLADIMIR: Ima ima. ESTRAGON: Nema nema. Tiina. POCO: Izgleda da nisam u stanju... (okleva)... da

poem... ESTRAGON: Takav je ivot. Poco se okrene, udaljuje se od Sreka idui ka jednom

krilu bine i poputajui konopac dok se udaljuje. VLADIMIR: Idete u pogrenom pravcu. POCO: Ne. Hou da uzmem zalet. (Kad stigne na

kraj konopca, tj. van scene, iza kulise, on zastane, okrene se i vikne.) uuvaj! (Vladimir i Estragon se povuku, gledaju ka Pocu. Pucanj bia.) Napred! Napred! i-ha!

ESTRAGON: i-ha! Napred! VLADIMIR: Napred! i-ha! Pucanj bia. Sreko krene. POCO: Bre! (Izlazi iza kulise, prelazi preko pozor

nice, idui za Srekom. Vladimir i Estragon skinu eire, mau mu rukama. Sreko izlazi. Poco trza konopac i puca biem.) i-ha! i-ha! (Pre nego to e i on da iezne, Poco zastane i okrene se. Konopac se naglo zategne. uje se tre-sak, kako Sreko padne.) Stolicu! (Vladimir uzima stolicu i daje je Pocu. Poco je baci prema Sreku.) Zbogom!

(maui): Zbogom! Zbogom!

POCO: Di' se, svinjo! (uje se kako se Sreko die.)

ESTRAGON VLADIMIR

77

Napred! (Poco odlazi. Pucanje bia.) Bre! Napred! Zbogom! Svinjo! iha! Zbogom!

Duga tiina. VLADIMIR: Ovako nam je vreme bre prolo. ESTRAGON: Prolo bi ono u svakom sluaju. VLADIMIR: Da, ali ne tako brzo. (Pauza.) ESTRAGON: ta emo sad da radimo? VLADIMIR: Ne znam. ESTRAGON: Hajdemo odavde. VLADIMIR: Ne moemo. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: ekamo Godoa. ESTRAGON: Ah! Pauza. VLADIMIR: Kako su se samo promenili! ESTRAGON: Ko? VLADIMIR: Ova dvojica. ESTRAGON: Dobra ideja stvarno, hajd' sad malo

da priamo. VLADIMIR: Zar se nisu? ESTRAGON: ta? VLADIMIR: Promenili. ESTRAGON: Vrlo verovatno. Svi se menjaju. Samo

mi ne moemo. VLADIMIR: Verovatno!? Ali to je izvesno. Zar ih

nisi video?! ESTRAGON: Pretpostavljam da jesam. Ali ja ih ne

poznajem. VLADIMIR: O, poznaje ti njih, dobro. ESTRAGON: Ama, ne poznajem ih. VLADIMIR: Mi ih poznajemo, kad ti kaem. Ti sve

zaboravlja. (Pauza. Za sebe.) Sem ako to nisu oni isti... ESTRAGON: Pa zato nas, onda, nisu poznali? VLADIMIR: To nita ne znai. I ja sam se pravio

da njih ne poznajem. Uostalom, nas nikad niko ne moe da pozna.

ESTRAGON: Dosta o tome. Glavno je da... I-jao! (Vladimir ne reaguje.) Jaoj!

VLADIMIR (za sebe): Sem ako to nisu oni isti...

78

ESTRAGON: Didi! Sad i druga noga! (Poe opajui ka humci.)

VLADIMIR: Sem ako to nisu oni isti... DEKO (iza kulisa): Gospodine! Estragon zastane. Obojica pogledaju u pravcu odakle

dolazi dekov glas. ESTRAGON: Dakle, ovde ne moe ni da -VLADIMIR: Prii, drago dete. Jedan deko ulazi bojaljivo. Zastane. DEKO: Gosn Albert...? VLADIMIR: Da. ESTRAGON: ta hoe? VLADIMIR: Prii blie. Deko se ne mie. ESTRAGON (snanijim glasom): ta je, to ne pri

lazi kad ti se kae!? Deko prilazi bojaljivo, zastane. VLADIMIR: ta ima novo? DEKO: Gospodin Godo... VLADIMIR: Oigledno. (Pauza.) Prii. Deko se ne mie. ESTRAGON (besno): Prii, kad ti kaem!... (Deko

prilazi bojaljivo, zastane.)... to si doao tako kasno? VLADIMIR: Je 1' donosi neku poruku od gospodina

Godoa? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Pa dobro, kakvu? ESTRAGON: to si doao tako kasno? Deko gleda as u jednog as u drugog, ne znajui kome

da odgovori. VLADIMIR (Estragonu): Ostavi ga na miru! ESTRAGON: More, ostavi ti mene na miru! (Prila

zei deku.) Je 1' ti zna koliko je sati? DEKO (uzmiui): Nisam ja kriv, gospodine. ESTRAGON: A ko je onda kriv? Je 1' ja? DEKO: Bojao sam se, gospodine. ESTRAGON: Koga si se bojao? Nas? (Pauza.)

Odgovori mi! VLADIMIR: Znam u emu je stvar. On se uplaio

od one dvojice. 79

ESTRAGON: Koliko si ve dugo ovde? DEKO: Pa, podue, gospodine. VLADIMIR: Uplaio si se od bia. DEKO: Da, gospodine! VLADIMIR: Od urlanja. DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Od ona dva velika oveka. DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Je 1' ti njih zna? DEKO: Ne, gospodine. VLADIMIR: Jesi li ti odavde? (Tiina.) Jesi li iz

ovog kraja? DEKO: Jesam, gospodine. ESTRAGON: Sve same lai! (Uhvati deka za miicu,

pa ga prodrma.) Reci nam istinu! DEKO (drui): Ali to je istina, gospodine! VLADIMIR: Ma, ostavi ga ve jednom na miru!

ta ti je? (Estragon pusti deka, odmie se pokrivajui lice akama. Vladimir i deko ga gledaju. Estragon spusti ruke, lice mu je zgreno.) ta ti je ?

ESTRAGON: Nesrean sam. VLADIMIR: Ma nije mogue!? Otkad? ESTRAGON: Bio sam zaboravio na to. VLADIMIR: Sjajni su ti tosovi nae memorije!

(Estragon zausti da neto kae, predomisli se, ode opajui do svog mesta, sedne i pone da izuva cipelu. Deku.) Pa?

DEKO: Gospodin Godo VLADIMIR: Jesam li ja tebe ve jednom video, ah? DEKO: Ne znam, gospodine. VLADIMIR: Ti mene poznaje? DEKO: Ne, gospodine. VLADIMIR: Nisi dolazio jue? DEKO: Nisam, gospodine. VLADIMIR: Ovo ti je prvi put? DEKO: Da, gospodine. Tiina. VLADIMIR: Reci, reci. (Pauza.) Priaj. DEKO (brzo, u jednom dahu): Gosn-Godo mi je

rekao da vam kaem da on nee doi veeras, al' sigurno sutra. (Tiina.) 80

VLADIMIR: Je 1' to sve? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Ti slui kod gospodina Godoa? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: A ta radi? DEKO: uvam koze, gospodine. VLADIMIR: Je 1' on dobar prema tebi? DEKO: Jeste, gospodine. VLADIMIR: Ne tue te? DEKO: Ne, gospodine, mene ne tue. VLADIMIR: A koga tue? DEKO: Tue mog brata, gospodine. VLADIMIR: O, ti ima brata!? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: A ta on radi? DEKO: uva ovce, gospodine. VLADIMIR: A zato tebe ne tue? DEKO: Ne znam, gospodine. VLADIMIR: Mora biti da te voli? DEKO: Ne znam, gospodine. VLADIMIR: Daje li ti dovoljno da jede? (Deko

se ustee.) Da li te dobro hrani? DEKO: Dosta dobro, gospodine. VLADIMIR: Nisi nesrean? (Deko se ustee.) Je 1'

me uje? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: Pa onda? DEKO: Ne znam, gospodine. VLADIMIR: Zna li da li si nesrean ili nisi? DEKO: Ne znam, gospodine. VLADIMIR: Ti si kao ja. (Pauza.) Gde spava? DEKO: Na tavanu, gospodine. VLADIMIR: Sa svojim bratom? DEKO: Da, gospodine. VLADIMIR: U senu? DEKO: Da, gospodine. Tiina. VLADIMIR: Dobro, moe da ide. DEKO: ta treba da kaem gosn-Godou, gospodine?

81

VLADIMIR: Kai mu... (okleva)... kai mu da si nas video. (Pauza.) Ti si nas stvarno video, zar ne?

DEKO: Jesam, gospodine. Ide natrake, okleva, okrene se, pa odjuri. Svetlost pone naglo da slabi. Zaas padne mrak.

Mesec se pojavljuje na nebu, u pozadini, penje se sve vie, zaustavi se, obasipa pozornicu Medom svetlou.

VLADIMIR: Najzad! (Estragon ustaje i prilazi Vladimiru, drei po jednu cipelu u svakoj ruci. Spusti ihj)ored ivice bine, uspravi se i zamiljeno posmatra mesec.) ta to radi ?

ESTRAGON: Bledim od umora. VLADIMIR: A? ESTRAGON: Od pentranja na nebo i buljenja u

takve kao to si ti. VLADIMIR: Mislim, ta to radi sa svojim cipelama? ESTRAGON (okrene se i pogleda svoje cipele): Ostav

ljam ih tamo. Doi e neko drugi, ba kao... kao... kao ja, ali sa manjim nogama, i one e ga usreiti.

VLADIMIR: Ali, ti ne moe da ide bos! ESTRAGON: I Hristos je iao bos. VLADIMIR: Hristos! Kakve to ima veze sa Isusom

Hristom? Valjda ne misli da se ti poredi s njim!? ESTRAGON: Ja sam se celog svog ivota poredio s

njim. VLADIMIR: Ali tamo gde se on kretao bilo je toplo,

bilo je suvo! ESTRAGON: Da. I zaas su mogli da te razapnu na

krst. Tiina. VLADIMIR: Mi sad ovde nemamo vi'e nikakva

posla. ESTRAGON: Nemamo ni na nekom drugom mestu. VLADIMIR: Eh, Gogo, ne budi takav. Sutra e sve

biti bolje. ESTRAGON: Kako si do toga doao? VLADIMIR: Zar nisi uo ta je deko rekao? ESTRAGON: Nisam. VLADIMIR: Rekao je da e Godo svakako sutra

doi. (Pauza.) ta kae na to? 82

ESTRAGON: Onda nam nita drugo ne ostaje nego da nastavimo da ga ekamo ovde.

VLADIMIR: Jesi li ti lud?! Moramo da naemo neko sklonite. (Uhvati Estragona za miicu.) Hajdemo. (Vue Estragona za sobom. Estragon mu se prvo preputa, pa mu zatim prua otpor. Stanu.)

ESTRAGON (gledajui u drvo): teta to nemamo neki konopac.

VLADIMIR: Hajdemo. Poinje da biva hladno. (Vue ga za sobom. Sve isto kao maloas.)

ESTRAGON: Podseti me da sutra donesem jedan konopac.

VLADIMIR: Da, da. Hajdemo. (Vue ga za sobom. Isto.)

ESTRAGON: Koliko smo ve dugo ti i ja zajedno? VLADIMIR: Ne znam. Moda pedeset godina. ESTRAGON: Je 1' se sea onog dana kad sam sko

io u Ronu? VLADIMIR: Seam se. Brali smo groe. ESTRAGON: Ti si me izvukao iz vode da se ne

udavim. VLADIMIR: Sve je to ve davno mrtvo i pokopano. ESTRAGON: Odelo mi se suilo na suncu. VLADIMIR: Nije dobro podseati se na to. Hajde

mo. (Vue ga za sobom. Ponovo sve isto.) ESTRAGON: ekaj. VLADIMIR: Meni je hladno! ESTRAGON: ekaj! (On se odvoji od Vladimira.)

Pitam se da 1' nam ne bi bilo bolje da smo sami, mislim da ivimo svak za svoj raun. (Prede preko bine i sedne na humku.) Nismo ti i ja stvoreni za isti drum.

VLADIMIR (bez ljutnje): To nije izvesno. ESTRAGON: Ne, nita nije izvesno. Vladimir polako prede preko bine i sedne pored Estra

gona. VLADIMIR: Mi jo moemo da se rastanemo, ako

misli da bi to bilo bolje. ESTRAGON: Sad je ve isuvie kasno za to. Tiina.

83

VLADIMIR: Da, sad je ve isuvie kasno. Tiina. ESTRAGON: Pa, da poemo? VLADIMIR: Da, hajdemo. Ne miu se.

ZAVESA

DRUGI IN

Sutradan. Isti as. Isto mesto. Estragonove cipele stoje blizu rampe, na sredini bine

pete sastavljene, vrhovi razmaknuti. Srekov eir na istom mestu. Na drvetu 45 listova.

Vladimir ulazi urno. On je uznemiren. Zastane i dugo posmatra drvo, pa odjednom pone nervozno da koraa po pozornici tamo-amo i unakrst. Zastane ispred cipela, sagne se, podigne jednu, zagleda je, pomirie je, zgrozi se, pa je paljivo vrati na mesto. Nastavi da hoda tamo-amo. Zastane kod desnog krila bine, gleda u daljinu, sa akom iznad oiju. Opet koraa nervozno. Zastane kod levog krila bine, gleda na isti nain. Hoda tamo-amo. Zaustavi se naglo i pone glasno da peva.

VLADIMIR: U kujnu ue Poto je poeo i suvie visoko, on prekine, proisti grlo,

nastavlja. VLADIMIR: U kujnu ue pas

I koru hleba zdipi Kuvaru prekipi, Pa kutlaom tras! Mrtav pade pas.

Svi dukci dotrae, Iskopae mu grob

Prestane, razmilja, snatri, nastavlja. Svi dukci dotrae, Iskopae mu grob,

84

Nad glavom mu napisae Da vide drugi psi:

U kujnu ue pas I koru hleba zdipi Kuvaru prekipi, Pa kutlaom tras! Mrtav pade pas.

Svi dukci dotrae, Iskopae mu grob

Prestane; isto. Svi dukci dotrae, Iskopae mu grob

Prestane; isto. Tie. Iskopae mu grob

Umukne, ostane za trenutak nepomian, zatim nastavi da grozniavo koraa po bini. Ponovo se zaustavi ispred drve-ta, pa hoda tamo-amo; zastane ispred cipela, nastavi da koraa, zaustavi se na desnom krilu bine, gleda u daljinu, hoda; zaustavi se na levom krilu i gleda u daljinu.

Ulazi Estragon s desne strane, bosonog, oborene glave. On polako prelazi preko pozornice. Vladimir se okrene i ugleda ga.

VLADIMIR: Opet ti! (Estragon zastane, ali ne die glavu. Vladimir mu prilazi.) Hodi da te zagrlim.

ESTRAGON: Ne dodiruj me! (Vladimir se obuzdava, bolno.)

VLADIMIR: Je 1' hoe da ja odem odavde? (Pauza.) Gogo. (Vladimir ga gleda paljivo.) Jesu li te tukli? (Pauza.) Gogo! (Estragon i dalje uti, oborene glave.) Gde si proveo no?

ESTRAGON: Ne diraj me! Nita me ne pitaj! Ne obraaj mi se! Ostani sa mnom!

VLADIMIR: Jesam li ja tebe ikada ostavio? ESTRAGON: Pustio si me da odem. VLADIMIR: Pogledaj me! (Estragon ne die glavu.

Besno.) Pogledaj m e ! ! ! Estragon podigne glavu. Dugo se gledaju, odmiu se

jedan od drugog, primiu se jedan drugom, naginja glavu 85

na jednu stranu, kao da posmatraju neko umetniko delo, i, drui sve vie i vie, pribliavaju se jedan drugom, pa se odjednom zagrle, tapui jedan drugog po leima. Kraj zagrljaja. Estragon, sada bez oslonca, umalo ne padne.

ESTRAGON: Kakav dan! VLADIMIR: Ko te je tukao? Reci mi. ESTRAGON: Evo, proe jo jedan dan. VLADIMIR: Jo ne. ESTRAGON: Za mene je on proao, pa ma ta se

dogodilo. (ute.) uo sam te kako peva, maloas. VLADIMIR: Tano, seam se. ESTRAGON: To me je ubilo. Pomislio sam: on je

sad sam, misli da sam zauvek otiao, i zato peva. VLADIMIR: ovek ne moe da vlada svojim raspo

loenjima. Ceo dan sam oseao da sam u velikoj formi. (Pauza.) Noas nisam nijedanput ustao!

ESTRAGON (tuno): Je 1' vidi, bolje ti je kad ja nisam pored tebe.

VLADIMIR: Nedostajao si mi... a istovremeno sam bio i zadovoljan. Zar nije to nastrano?

ESTRAGON (potresen): Zadovoljan? VLADIMIR: Moda to nije prava re. ESTRAGON: A sad? VLADIMIR: Sad?... (Veselo.) Sad si opet tu... (Rav

noduno.) Opet smo tu... (Sumorno.) Opet sam tu. ESTRAGON: Eto vidi, tebi je gore kad sam ja po

red tebe. A i ja se oseam bolje kad sam sam. VLADIMIR (acnut): Pa zato si onda dopuzao

natrag ? ESTRAGON: Ne znam. VLADIMIR: Ali ja znam. Zato to ne ume sam da

se stara o sebi! Ja ne bih dopustio da te tuku. ESTRAGON: Ti ne bi mogao da ih sprei. VLADIMIR: Zato? ESTRAGON: Bilo ih je deset. VLADIMIR: Ne, mislim pre nego to su poeli. Ja

bih te spreio da radi ono to si radio, pa ma ta to bilo, pre nego to si zaradio batine.

ESTRAGON: Ja nisam nita radio. VLADIMIR: Pa zato su te, onda, tukli?

86

ESTRAGON: Ne znam. VLADIMIR: Ma nemoj, Gogo, injenica je da ima

stvari koje ti ne moe da kapira, a ja mogu. Svakako da i ti sam to osea.

ESTRAGON: Kaem ti da nisam nita radio. VLADIMIR: Moda i nisi. Ali vic je u tome kako

raditi stvari, na koji nain, ako eli da sauva svoju kou. ESTRAGON: Ja nisam nita radio. VLADIMIR: I ti mora da si, u dubini due, zadovoljan,

ako si svestan toga. ESTRAGON: Zato da budem zadovoljan? VLADIMIR: Zato to si se vratio i to si opet sa

mnom. ESTRAGON: Misli? VLADIMIR: Reci, ak i ako to nije istina. ESTRAGON: ta treba da kaem? VLADIMIR: Kai, ja sam zadovoljan. I radujem se. ESTRAGON: Ja sam zadovoljan. I radujem se. VLADIMIR: I ja. ESTRAGON: I ja. VLADIMIR: Mi smo zadovoljni. I radujemo se. ESTRAGON: Mi smo zadovoljni i radujemo se. (Ti

ina.) I ta sad da radimo kad se radujemo? VLADIMIR: Da ekamo Godoa. (Estragon zastenje.

Tajac.) Stvari su se izmenile, od jue. ESTRAGON: A ako on ne doe? VLADIMIR (jedan trenutak mu nije jasno): Vide-

emo, kad bude vreme. (Pauza.) Kaem ti, stvari su se ovde, od jue, izmenile.

ESTRAGON: Sve je vlano. VLADIMIR: Pogledaj ovo drvo. ESTRAGON: Sve se uvek menja, iz asa u as. VLADIMIR: Drvo, gledaj drvo. Estragon pogleda u drvo. ESTRAGON: Zar jue nije bilo tu? VLADIMIR: Bilo je, svakako. Zar se ne sea? Malo

je falilo pa da se obesimo o njega. Ali ti nisi hteo. Zar se ne sea?

ESTRAGON: Ti si to sanjao. VLADIMIR: Je li mogue da si ve zaboravio!?

87

ESTRAGON: Ja sam takav. Ili odmah zaboravim, ili nikad ne zaboravim.

VLADIMIR: A Poca i Sreka, da nisi i njih zaboravio ? ESTRAGON: Poca i Sreka? VLADIMIR: Sve je zaboravio! ESTRAGON: Seam se nekog luaka koji me je

gadno ritnuo u cevanicu, pa se posle pravio blesav. VLADIMIR: To je bio Sreko. ESTRAGON: Toga se seam. Ali, kad je to bilo ? VLADIMIR: A njegovog uvara, je P ga se ne sea? ESTRAGON: On mi je dao jednu kosku. VLADIMIR: To je bio Poco. ESTRAGON: I sve je to bilo jue, kae ? VLADIMIR: Da, svakako, jue. ESTRAGON: I to ovde, gde smo sada? VLADIMIR: A gde drugo, ta misli? Zar ti ovo mesto

nije poznato? ESTRAGON (odjednom plane): Poznato! ega ima

ovde to bi moglo da bude poznato? Ja sam ceo svoj va-ljivi ivot proveo puzei po blatu! A ti mi tu pria o nekom pejzau! (Besno gleda oko sebe.) Pogledaj ovo ubrite! Veito sam u njemu!

VLADIMIR: Smiri se, smiri se. ESTRAGON: Ti i tvoji lepi predeli! Priaj ti meni

o crvima! VLADIMIR: Ipak, valjda nee da kae da ovo...

(pokazuje rukom) i najmanje podsea... (okleva)... na pokrajinu Kena, na primer. Ne moe rei da tu ne postoji ogromna razlika.

ESTRAGON: Na pokrajinu Kena! Ko ti ta govori o pokrajini Kena?!

VLADIMIR: Pa sam si, bre, bio u pokrajini Kena! ESTRAGON: Ne, ja nikad nisam bio u pokrajini

Kena. Ja sam ceo svoj usrani ivot iskenjao ovde, da zna! Ovde! U ovoj kenjai ili pokrajini Kenja, ako hoe!

VLADIMIR: Ali zajedno smo bili tamo, mogao bih se zakleti. Brali smo groe za oveka koji se zvao... (pukne prstima)... ne mogu da se setim ovekovog imena, u mestu koje se zvalo... (pukneprstima)... ne mogu da se setim kako se zvalo je F se ti sea ? 88

ESTRAGON (mirnije): Moe biti. Ja nisam nita zapazio.

VLADIMIR: Ali tamo je sve crveno! ESTRAGON (razdraeno): Ja nisam nita zapazio,

kaem ti! Zaute. Vladimir duboko uzdahne. VLADIMIR: Teak si ti ovek, Gogo. ESTRAGON: Bolje da se ti i ja rastanemo. VLADIMIR: Ti uvek tako kae, i uvek dopuzi

natrag. Cu tanje. ESTRAGON: Najbolje bi bilo ubiti me, kao onoga. VLADIMIR: Koga to onoga? (Pauza.) Koga onoga? ESTRAGON: Kao milijarde onih. VLADIMIR (pouno): Svak nosi svoj krst. (Uzdah

ne.) Dok ne umre. (Sa zakanjenjem.) I ne padne u zaborav. ESTRAGON: A u meuvremenu, hajde da pokuamo

da razgovaramo bez ivciranja, kad ve nismo u -stanju da utimo.

VLADIMIR: U pravu si mi smo neiscrpne pri-alice.

ESTRAGON: To je zato da ne bismo mislili. VLADIMIR: Imamo to opravdanje. ESTRAGON: Da ne bismo morali da sluamo... VLADIMIR: Imamo mi svojih razloga. ESTRAGON: ...sve one mrtve glasove. VLADIMIR: to podseaju na utanje krila. ESTRAGON: Na suanj lia. VLADIMIR: Peska. ESTRAGON: Lia. Tiina. VLADIMIR: Oni govore svi u isti mah. ESTRAGON: Svaki za sebe. Tiina. VLADIMIR: Pre bi se reklo da apuu. ESTRAGON: Da amore. VLADIMIR: Da umore. ESTRAGON: Da glomou. Tiina. VLADIMIR: ta li oni to govore?

89

ESTRAGON: Priaju o svom ivotu. VLADIMIR: Nije im dosta to su iveli. ESTRAGON: Moraju i da priaju o tome. VLADIMIR: Nije im dosta to su mrtvi. ESTRAGON: To nije dovoljno. Tiina. VLADIMIR: ume kao perje. ESTRAGON: Kao lie. VLADIMIR: Kao pepeo. ESTRAGON: Lie. Duga tiina. VLADIMIR: Reci neto! ESTRAGON: Pokuavam. Duga tiina. VLADIMIR (na mukama): Reci bilo ta! ESTRAGON: ta mi sad radimo? VLADIMIR: ekamo Godoa? ESTRAGON: Ah! Tiina. VLADIMIR: Ovo je strano! ESTRAGON: Pevaj neto. VLADIMIR: Ne, ne. (Premilja.) Moda bismo mogli

sve iz poetka? ESTRAGON: To bi trebalo da bude lako. VLADIMIR: Poetak je ono to je teko. ESTRAGON: Moe se poeti od bilo ega. VLADIMIR: Da, ali se treba odluiti. ESTRAGON: Tano. Tiina. VLADIMIR: Pomagaj! ESTRAGON: Pokuavam. Tiina. VLADIMIR: Kad trai, onda i uje. ESTRAGON: Tano. VLADIMIR: A to te spreava da pronae. ESTRAGON: Spreava. VLADIMIR: To te spreava da misli. ESTRAGON: A ipak misli. VLADIMIR: Ne, ne, to je nemogue.

90

ESTRAGON: Dobra ideja! stvarno, hajde da jedan drugog pobijamo.

VLADIMIR: Nemogue. ESTRAGON: Misli? VLADIMIR: Mi nikad vie neemo misliti, nama

vie ne pred ta opasnost. ESTRAGON: Pa to, onda, da se alimo? VLADIMIR: Misliti nije najgore. ESTRAGON: Moda i nije. Ali imamo bar to. VLADIMIR: ta to? ESTRAGON: To je ideja! stvarno, hajde da jedan

drugom postavljamo pitanja! VLADIMIR: ta hoe da kae time: imamo bar to? ESTRAGON: To, jednu bedu manje. VLADIMIR: To je istina. ESTRAGON: Pa? Kako bi bilo da zahvalimo za

Milost? VLADIMIR: Strano je to to se ve razmiljalo. ESTRAGON: Ali, zar se to nama ikad deavalo? VLADIMIR: Pa otkud onda svi ovi leevi? ESTRAGON: Svi ovi kosturi. VLADIMIR: To mi kai! ESTRAGON: Istina. VLADIMIR: Mora da smo ipak malice mislili. ESTRAGON: U samom poetku. VLADIMIR: Kosturnica! Kosturnica! ESTRAGON: A ko te tera da je gleda!? VLADIMIR: Ne moe da odoli. ESTRAGON: Tano. VLADIMIR: Ma koliko se trudio. ESTRAGON: Pardon? VLADIMIR: Ma koliko se trudio. ESTRAGON: Trebalo bi da se odluno okrenemo

Prirodi. VLADIMIR: To smo ve pokuali. ESTRAGON: Jesmo. VLADIMIR: O, to nije najgora stvar, znam. ESTRAGON: ta to? VLADIMIR: Pa to, to smo ve mislili.

91

ESTRAGON: Oigledno nije. VLADIMIR: Ali mogli smo i bez toga. ESTRAGON: Que voulez-vous? VLADIMIR: Pardon? ESTRAGON: Que voulez-vous? VLADIMIR: Ah! Que voulez-vous ! Tano. Tiina. ESTRAGON: Da vidi i nije bilo loe ovo malo

kaskanje-askanje. VLADIMIR: Da, ali sad bismo morali da pronaemo

neto drugo. ESTRAGON: Deder, da vidimo. Skine eir, pribira se. VLADIMIR: Deder, da vidimo. / on skine eir i pribira se. Obojica se pribiraju. VLADIMIR: Ah! Stavlja eir na glavu, oputajui se. ESTRAGON: Dakle? VLADIMIR: ta sam ono rekao? Mogli bismo odatle

da nastavimo. ESTRAGON: K a d ta si rekao? VLADIMIR: U samom poetku. ESTRAGON: U poetku EGA? VLADIMIR: Pa, veeras... rekao sam... rekao sam... ESTRAGON: ^ Mene ne pitaj. Ja nisam istoriar. VLADIMIR: ekaj... zagrlili smo se... radovali... bili

zadovoljni... i ta onda da radimo kad se radujemo... e-kaemo... ekati... ek' da malo razmislim... aha! tu je negde... nastaviti sa ekanjem... poto smo sada zadovoljni i radosni... ek'-ek'... Tu smo! DRVO!

ESTRAGON: Drvo? VLADIMIR: Zar se ne sea? ESTRAGON: Umoran sam. VLADIMIR: Pogledaj ga! Es trag on pogleda u drvo. ESTRAGON: Ja ne vidim nita. VLADIMIR: Pa sino je bilo sasvim crno i golo, a

sad je olistalo. ESTRAGON: Olistalo? VLADIMIR: Za jednu jedinu no.

92

ESTRAGON: Mora da je prolee. VLADIMIR: Ali za jednu jedinu no! ESTRAGON: Kaem ti da jue nismo bili ovde. To

je opet jedan od tvojih komara. VLADIMIR: A gde smo mi to bili sino, po tebi? ESTRAGON: Otkud to ja znam? U nekom drugom

delu prostora. Praznine ima koliko ti dua 'oe. VLADIMIR (siguran u sebe): U redu. Mi sino nismo

bili ovde. A sad reci ta smo sino radili. ESTRAGON: Radili? VLADIMIR: Pokuaj da se seti. ESTRAGON: Radili... pretpostavljam da smo lu

petali. VLADIMIR (savlaujui se): O emu? ESTRAGON: Oh... as o ovom as o onom, pretpo

stavljam, ni o emu posebno. (Samouvereno.) Evo, setio sam se: vee smo proveli u nevezanom razgovoru, bez neke odreene teme. Mi to tako ve pola veka.

VLADIMIR: I ne sea se ni jedne injenice, nikakvih okolnosti ?

ESTRAGON (umorno): Ne davi me, Didi. VLADIMIR: A sunca? Meseca? Zar se ne sea?! ESTRAGON: Mora da su bili tu, kao i obino. VLADIMIR: I nisi zapazio nita neobino? ESTRAGON: Avaj! VLADIMIR: A Poco? A Sreko? ESTRAGON: Poco? VLADIMIR: Koske? ESTRAGON: Liile su na riblje kosti. VLADIMIR: Pa, Poco ti ih je i dao. ESTRAGON: Ne znam. VLADIMIR: A onaj ut u cevanicu? ESTRAGON: To je tano, neko me je ritnuo. VLADIMIR: Sreko te je ritnuo. ESTRAGON: I sve je to bilo jue? VLADIMIR: Pokai nogu. ESTRAGON: Koju? VLADIMIR: Obe. Zadigni nogavice. (Estragon prui

jednu nogu Vladimiru, jedva stoji na drugoj, klati se. Vladimir ga uhvati za nogu.) Povuci pantalone navie!

93

ESTRAGON: Ne mogu. Vladimir mu zadigne jednu nogavicu, zagleda mu nogu,

pa je pusti. Estragon umalo ne padne. VLADIMIR: Drugu! (Estragon mu prui istu nogu.)

Drugu, svinjo! (Estragon mu prui drugu nogu. Likujui.) Evo, tu je rana! Poela je da se gnoji.

ESTRAGON: Pa ta je s tim!? VLADIMIR (pusti mu nogu): Gde su ti cipele? ESTRAGON: Mora da sam ih bacio. VLADIMIR: Kad? ESTRAGON: Ne znam. VLADIMIR: Zato? ESTRAGON (razdraeno): Ne znam zato ne znam! VLADIMIR: Ma ne to mislim zato si ih bacio? ESTRAGON (nervozno): Zato to su me uljile! VLADIMIR (likujui, pokazuje na cipele): Eno ih!

(Estragon pogleda cipele.) Na istom mestu gde si ih sino ostavio!

Estragon prie cipelama, sagne se i dobro ih zagleda. ESTRAGON: To nisu moje cipele. VLADIMIR (zaglupljeno): Nisu tvoje!? ESTRAGON: Moje su bile crne. Ove su braon. VLADIMIR: Jesli li siguran da su tvoje bile crne? ESTRAGON: Pa, bile su, nekako, sivkaste. VLADIMIR: A ove su braon? Pokai. ESTRAGON (diui jednu cipelu): Pa ove su, nekako,

zelenkaste. VLADIMIR (prilazei): Daj da vidim. (Estragon

mu prui jednu cipelu. Vladimir je zagleda, pa je baci ljutilo.) Dakle, sve u svemu

ESTRAGON: Je 1' vidi, sve je to jedna gomila usra-VLADIMIR: Ah, vidim ja ta je to. Da, shvatam ta

se dogodilo. ESTRAGON: Sve je to jedna gomila usra-VLADIMIR: Ma jasno kao dan. Bio neki bada,

uzeo tvoje, a tebi ostavio svoje cipele. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: Njegove mu bile tesne, pa uzeo tvoje... ESTRAGON: Ali moje su bile preterano tesne. VLADIMIR: Za tebe, ali ne i za njega.

94

ESTRAGON: Umoran sam. (Pauza.) Hajdemo o-davde.

VLADIMIR: Ne moemo. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: ekamo Godoa. ESTRAGON: Ah! (Pauza. Oajavajui.) ta da ra

dimo, o ta da radimo!? VLADIMIR: Nita ne moemo da radimo. ESTRAGON: Ali ja ne mogu vie ovako. VLADIMIR: Hoe li jednu rotkvicu? ESTRAGON: Zar je to sve to imamo? VLADIMIR: Imamo rotkvice i repice. ESTRAGON: A nema vie argarepe? VLADIMIR: Nema. Uostalom, ti malo preteruje s

tim tvojim argarepama. ESTRAGON: Daj mi onda jednu rotkvicu. Vladimir trai po depovima, nalazi samo repice: najzad

izvadi jednu rotkvicu i daje Estragonu; on je zagleda i onjui. ESTRAGON: Ova je crna! VLADIMIR: To je rotkvica. ESTRAGON: Ja volim samo crvene, dobro zna! VLADIMIR: Znai, nee je? ESTRAGON: Ja volim samo crvene. VLADIMIR: Onda mi je vrati. Estragon mu vrati rotkvicu. ESTRAGON: Idem da potraim neku argarepu. Ne mie se. VLADIMIR: Ovo ve stvarno postaje besmisleno. ESTRAGON. Ne sasvim. Tiina. VLADIMIR: Kako bi bilo da ih proba? ESTRAGON: Ja sam ve sve probao. VLADIMIR: Mislim, te cipele. ESTRAGON: Da li bi to bilo dobro? VLADIMIR: Da utucamo vreme. (Estragon se dvo

umi.) Uveravam te da e to biti jedna vrsta razonode. ESTRAGON: Odmora. VLADIMIR: Zanimacije. ESTRAGON: Relaksacije. VLADIMIR: Probaj ih.

95

ESTRAGON: Ti e mi pomoi? VLADIMIR: Hou, svakako. ESTRAGON: Pa, nas dvojica se ipak nekako snala

zimo, zar ne, Didi, kad smo zajedno? VLADIMIR: Da, da. Hajde, probaemo najpre levu. ESTRAGON: Mi uvek pronaemo poneto, je l'da,

Didi, to nam stvara utisak da smo ivi? . VLADIMIR (nestrpljivo): Da, da, mi smo arobnja

ci. Ali, hajde da istrajemo u onome to smo odluili, pre nego to zaboravimo. (Digne sa zemlje jednu cipelu.) Deder, daj nogu. (Estragon digne nogu.) Drugu, svinjo! (Estra-gon digne drugu nogu.) Jo vie! (Drei se vrsto jedan za drugoga, posru po pozornici. Vladimir najzad uspe da mu navue cipelu.) Sad probaj da hoda. (Estragon hoda.) Dakle?

ESTRAGON: Taman mi je. VLADIMIR (vadei kanap iz depa): Da uniramo

pertle. ESTRAGON (besno): Ne, ne, nikakve pertle, nikakvo

niranje! Neu vezivanje! VLADIMIR: Zaalie. Deder sad drugu. (Isto na

tezanje.) Dakle? ESTRAGON: I ova mi je taman. VLADIMIR: Ne ubijaju te? ESTRAGON: Jo ne. VLADIMIR: Onda moe da ih zadri. ESTRAGON: Mnogo su mi velike. VLADIMIR: Pusti, moda e jednog dana imati i

arape. ESTRAGON: Tano. VLADIMIR: Dakle, zadrae ih? ESTRAGON: Dosta o tim cipelama. VLADIMIR: Da, ali ESTRAGON (besno): Dosta! (utanje.) Pretpostav

ljam da bih sad mogao i da sednem. (Gleda oko sebe, zatim ode do humke i sedne.)

VLADIMIR: Eto, tu si i sino sedeo. ESTRAGON: Eh, kad bih mogao da zaspim. VLADIMIR: Jue si spavao. ESTRAGON: Pokuau. (Stavi glavu izmeu kolena.)

96

VLADIMIR: ekaj. (Prie Estragonu, sedne pored njega i pone da peva veoma glasno):

Buji-baji, buji-baji, Buji-baji

ESTRAGON (diui glavu, ljutilo): Nemoj tako glasno. VLADIMIR (tie):

Buji-baji, Buji-baji, Buji-ba...

Estragon zaspi. Vladimir paljivo ustane, skine svoj kaput i Estragonu pokrije ramena, pa zatim pone da koraa tamo-amo, maui rukama da se zagreje. Estragon se naglo trgne iz sna, ipi, i, sav pometen, naini nekoliko nesigurnih koraka. Vladimir mu pritri i obrgrli ga.

VLADIMIR: De... de... tu sam ja... ne boj se. ESTRAGON: Ah! VLADIMIR: Eto... eto... prolo je. ESTRAGON: Padao sam VLADIMIR: Prolo je, prolo je. ESTRAGON: Nalazio sam se na vrhu jedne VLADIMIR: Ne priaj mi! Hajde, da etnjom to

odagnamo. Uhvati Estragonu za miicu i voda ga po bini tamo-amo,

sve dok Estragon ne odbije da ide dalje. ESTRAGON: Dosta! Umorio sam se. VLADIMIR: Zar vie voli da se tu ukipi i da ne

radi nita? ESTRAGON: Da. VLADIMIR: Izvoli. On pusti Estragona, podigne svoj kaput i obue ga. ESTRAGON: Hajdemo odavde. VLADIMIR: Ne moemo. ESTRAGON: Zato? VLADIMIR: ekamo Godoa. ESTRAGON: Ah! (Vladimir koraa tamo-amo.) Zar

ne moe da se skrasi na jednom mestu! ? VLADIMIR: Hladno mi je. ESTRAGON: Doli smo isuvie rano. VLADIMIR: Uvek je to tako kad pada no. ESTRAGON: Ali no jo ne pada.

97

VLADIMIR: Pae odjedanput, kao jue. ESTRAGON: I onda e da bude no. VLADIMIR: I mi emo moi da odemo. ESTRAGON: Onda e opet da bude dan. (Pauza.

Oajavajui.) Stada radimo, o ta da radimo!? VLADIMIR (zastane, plahovito): Prestani da cvili!

Ve sam sit tvoje kuknjave! ESTRAGON: Ja idem. VLADIMIR (spazivi Srekov eir na zemlji): O-pa! ESTRAGON: Tropa! ao! VLADIMIR: Srekov eir! (Prie eiru.) Ima ve

itav sat kako sam ovde, a nisam ga video! (Veoma zadovoljno.) Odlino!

ESTRAGON: Nikad me vie nee videti. VLADIMIR: Znao sam da smo bili ba na ovom

mestu. Nae nevolje su prole. (Die sa zemlje Srekov ulubljeni polucilinder, promatra ga, popravlja mu deformi-sani oblik.) Ovo je morao biti vrlo lep eir. (Stavi ga na glavu, a svoj prua Estragonu.) Na!

ESTRAGON: ta? VLADIMIR: Dri ovo! Estragon uzme Vladimirov eir. Vladimir nameta

Srekov eir na glavu. Estragon stavi na glavu Vladimirov eir, a svoj prui Vladimiru. Vladimir uzme Estragonov eir. Estragon prilagodava Vladimirov eir svojoj glavi. Vladimir stavi na glavu Estragonov eir, a Srekov prui Estragonu. Estragon uzme Srekov eir. Vladimir nabija Estragonov eir na glavu. Estragon stavi na glavu Srekov eir, a Vladimirov prui Vladimiru. Vladimir uzme svoj eir. Estragon prilagodava Srekov eir svojoj glavi. Vladimir, stavi na glavu svoj eir, a Estragonov prui Estragonu. Estragon uzme sv