Petoro najvećih lopova na svetu

petoro je živućih Savršenih Učitelja

svoga doba.

Oni često kradu srca ljudi,

a periodično takođe kradu mene

i spuštaju me dole medu vas.

Nanovo i nanovo moram da postanem ono što jesam,

i svaki put to potiče od

petoro Savršenih Učitelja.

Gdegod se inkarniram,

(Persija, Indija, Izrael ili Arabija),

u bilo koje vreme,

to će uvek biti zasluga ovih petoro.

Nikada ne dolazim po mojoj sopstvenoj želji.

Ona uvek potiče od petoro Savršenih Učitelja

koji me dovode dole (u ljudsku formu)

tokom svakog avatarskog perioda.

Ovih petoro drže ključ celokupne kreacije —

koja sadrži beskrajan broj univerzuma.

Čovek može postati Bog —

i ljudi koji postanu Bog

mogu postati Savršeni Učitelj.

Zbog petoro Savršenih Učitelja

ja se pojavljujem na Zemlji kao čovek.

Oni me privlače dole,

i ja doživljavam sebe kao Sve

i takođe vam govorim da sam Bog —

ja sam Sve.

Stanje Bogo-Ostvarenja —

Beskrajno Znanje, Moć i Blaženstvo —

ne može se opisati.

Jedino može biti znano onima

koji prihvate to vrhunsko iskustvo

svesnog stanja Boga.

Ostvarenje Boga je iza domašaja uma.

Petoro Savršenih Učitelja

GOSPODARI UNIVERZUMA

Božanska komedija koju Vrhovni Bog igra sam sa sobom kroz svaki kutak ogromnog polja Kreacije — svoje vlastite tvorevine, beskrajno se umnožava u prirodi i paradoksalnosti sudbine najvažnijeg stvora svih svetova: ljudskog bića koje hoda planetom Zemljom. Ogromna važnost zadatka koji u sveopštem

Božijem planu razvoja i svrhe Univerzuma čovek ima, kao i kosmička slava koja mu samim tim u naslede pripada, mora biti plaćena isto tako visokom cenom: neizmernom patnjom, posrtanjima i zabludama traganja kroz mrak, kroz lavirinte Kreacije do Svetlosti, poslednjeg utočišta.

Jer, iskre Svetlosti onih već Probuđenih i Prosvetljenih su često bile previsoko i predaleko za pomoć svima koji batrgaju i pipaju u mraku težnji da dokuče večita pitanja smisla postojanja. Jedno od večnih ˝prokletih pitanja˝ smisla i besmisla sveta u kome s radošću ili mukom bitišemo, je i pitanje koja to božanska i kosmička sila upravlja sveopštim planetarnim i vasionskim dešavanjima, povlači konce kao u ogromnom zvezdanom pozorištu stvaranja i razaranja — i igra se kao dete, obuzeto zanosom beskrajnih mogućnosti postojanja?

Zar nismo za tom Vrhovnom Moći tragali svuda oko nas, u nevidljivim nebeskim silama, ˝tamo gde hodaju nevidljivi bogovi˝? Zar nismo, zatim, pogled usmeravali ka dalekim i hladnim zvezdama, koje tek čekaju na naše božansko hodočašće, kada mi budemo hodili zvezdanim prostranstvima kao Bogovi?

Zar nismo, dakle, tragali za tom Vrhovnom Silom, koja se igra galaksijama i božanskim silama kao zaneto dete, tražeći je u svim pravcima dokle nam ograničeni pogled dopire, samo ne u sebi, svojoj ljudskoj prirodi, koja, ovako trošna, nejaka i slaba, jedina u celoj Kreaciji može da oboži sebe, uzdigne se do krajnjih visina skrivenog Boga i zagospodari celokupnim svim svetovima? To je taj beskrajni paradoks, da biće koje ima Sveti Zadatak da bude ogledalo svog Tvorca i njegove Kreacije, za odgovorom na večita pitanja traga svuda oko sebe, samo ne u sebi. Ali, to je i cena ljudske prirode, da projektuje u Svemir van sebe svoju vlastitu unutrašnjost, i tako se sporna.

Živimo u vremenu kada je Avatar našeg Doba, Meher Baba, za najšire krugove aspiranata i posvećenika konačno potvrdio

božansku činjenicu da se Gospodari Univerzuma nalaze među nama, manje ili više poznati širokim masama, hodajući u svojim fizičkim telima i vršeći svoju svetu dužnost postepenog oslobađanja svih koji su u domenu Iluzije.

Ova knjiga vam, po prvi put na našem jeziku, predstavlja jednog od njih petoro, čiji nam je božanski identitet Meher Baba razotkrio, najvećeg od te petorke koja je spustila Avatara u fizičku inkarnaciju, poglavara celokupne spiritualne hijerarhije svoga vremena, nezaboravnog Sai Babu od Širdija.

Pre nego što rasprostremo pred vaše oči životopis najvećeg među ljudima svoga vremena, zadržaćemo se na razjašnjenju svrhe i uloge Savršenih Učitelja, izloženih u Meher Babinom kolosalnom delu Bog Govori,* radi potpunijeg razumevanja značaja i specifične uloge Savršenih Učitelja medu svim ostalim prosvetljenim i poluprosvetljenim Učiteljima, guruima, svecima, sadhuima, mudracima, jogijima itd.

* Svrha i uloga Sadgurua se može u potpunosti razumeti tek nakon temeljnog proučavanja knjige Bog Govori, prevod na srpski jezik u izdanju Doblanović Dušana, Ljubljana, 1990

Meher Baba zadržava i dopunjuje podelu viših, nevidljivih i nematerijalnih nivoa, ravni postojanja ili planova Univerzuma na 7 nivoa (grubi, materijalni svet nije uključen u ovu podelu): prva četiri su suptilna, energetska — dok aspirant, isključivo u svom fizičkom telu, putuje na Stazi involucije svesti kroz ova 4 nivoa, nude mu se sve veće i veće moći kao iskušenja, koja su najveća na četvrtom nivou božanskih moći. Peti i šesti nivo su mentalni, planovi uma, dok je sedmi nivo Apsoluta, konačna svrha svih spiritualnih napora.

Stepeni prosvetljenja na sedmom nivou su sledeći: stapanjem sa Apsolutom čovek uranja u božanske i tek tada zauvek gubi ograničeni ego — u tom svetom transu nestaje svest o

celokupnoj Kreaciji i samome sebi, svi svetovi nestaju u Ništavilu (stanje Majzooba). Isključivo kao Bog doživljava tri osnovna božija atributa — Beskonačnu Moć, Beskonačno Znanje i Beskonačno Blaženstvo. Nakon četiri dana takvog transa prosvetljeni zauvek napušta fizičko telo i karmički krug, stapajući se sa sveopštim postojanjem. U tom slučaju se ne zadržava beskonačna individualnost.

Ako nakon četiri dana ne dođe do napuštanja fizičkog tela, Apsolutna Svest se vraća u njega i stiče se svest o spoljnom svetu, preko fizičkih čula. Tada kao čovek i kao Bog prosvetljeni istovremeno doživljava Beskonačno Znanje, Moć i Blaženstvo, ali ih ne upotrebljava (Paramhansa, Jivanmukta).

Treće stanje postižu najmalobrojniji, Savršeni Učitelji (Qutub, Sadguru): Oni žive kao čovek i Bog istovremeno, doživljavaju Beskonačnu Moć, Beskonačno Znanje i Beskonačno Blaženstvo i jedino oni ih upotrebljavaju, za dobrobit celokupne Kreacije, svih svetova i čovečanstva.

Važno je napomenuti da čovek može spiritualno da napreduje samo inkarniran u fizičkom telu kao nosaču svesti, koje u sebi sadrži svih sedam nivoa i sve svetove, kao Mikrokosmos.

˝U svakom ciklusu vremena, koji traje od 700 do 1400 godina, postoji 11 era, koje traju od 65 do 125 godina. Trajanje ere, kao i trajanje ciklusa, zavisi od materijalnih, duhovnih i sveopštih okolnosti.˝* Ovi ciklusi se mogu uporediti sa eonima ili Dobima — Novo Doba Vodolije, na primer — kako su najšire poznati.

* Bog Govori, str. 269 — ˝Meher Baba o hijerarhiji˝

U svakoj eri delujuća hijerarhija se sastoji od 7000 duhovnih bića (bilo naprednih ili savršenih). Napredna bića se nalaze ili na nekom od prvih šest nivoa ili između njih, a Savršeni su ili Sadgurui — Savršeni Učitelji ili Majzoobi, prosvetljeni sedmog

nivoa. U svakoj od prvih 10 era postoji po 5 živućih Sadgurua (Qutuba), od kojih je jedan njihov poglavar (Qutub-e-Irshad).

U jedanaestoj, poslednjoj eri jednog ciklusa, vrhovni od 5 Sadgurua (Qutub-e-Irshad) prestaje da deluje kao takav onoga trenutka kada Avatar (odnosno Spasitelj) lično preuzme svoju božansku službu Hristostva. Prema tome, u svakoj eri uvek postoji po pet Savršenih Učitelja.

Ovo je sam vrh spiritualne hijerarhije po Meher Babi.**

** Izlaganje o celokupnoj spirilualnoj hij;rarhiji nad ćele u delu Bog Govori, str. 269

U celokupnoj hijerarhiji ključna je uloga 5 Sadgurua i Avatara spram čovečanstva i celokupne Kreacije, kako se ovde nazivaju svi vidljivi i nevidljivi svetovi koji postoje. Da bismo uopšte shvatili smisao postojanja Kreacije Boga i čoveka u njoj,važno je razumeti da kroz proces evolucije svesti (u sedam faza: od kamena, preko metala, biljaka, crva, riba, ptica i životinja), zatim reinkarnacije čoveka i konačno involucije svesti, odnosno povratka čoveka Bogu, samospoznaje itd, kroz ćelu tu beskrajnu igru stvaranja, preobražaja i razaranja, Bog spoznaje samoga sebe kroz svest čoveka. Da bi Apsolutni i večni Bog koji je nesvestan svog sopstvenog postojanja spoznao sebe, dolazi do stvaranja celokupne Kreacije, sa svom mogućom raznolikošću bića i svega materijalnog i nematerijalnog. To je jedini smisao svih svetova i čoveka kao krune Kreacije.

Sadguru ili Savršeni Učitelj je Čovek-Bog (tj. čovek koji postaje Bog) i on je morao da prođe kroz proces sticanja samosvesti u evoluciji i involuciji, dok je Avatar Bogo-Čovek, odnosno Bog koji direktno postaje čovek, bez prolaženja kroz proces evolucije i involucije.

˝Savršenstvo ne pripada Bogu kao Bogu, niti pripada čoveku kao

čoveku.. .Savršenstvo imamo kada postoji harmoničan i svestan spoj konačnog (čoveka) i Beskonačnog (Boga).*

* Bog Govori, str. 149, fusn

˝Pet Savršenih Učitelja ostvaruju dolazak Avatara (Hrista, Bude) na Zemlju i, prema tome, dolazak prvog Avatara na Zemlju nije bio moguć bez pet Sadgurua koji omogućavaju taj dolazak.˝**

* Bog Govori

Takode, Meher Baba prvi put razotkriva misteriju beskrajnih dubina vremena — ˝Avatar je prva individualna duša koja se, iz evolutivnog i involutivnog procesa pojavila kao Sadguru, i On je jedini Avatar koji se manifestuje i koji će se ikada manifestovati. Kroz njega je Bog po prvi put dovršio svoje putovanje od nesvesnog do svesnog božanstva, odnosno, po prvi put je nesvesno postao čovek da bi svesno postao Bog. ˝*

* Besede, poglavlje ˝Avatar˝

Dakle, prema Meher Babi, 5 Savršenih Učitelja koji potpuno prosvetljeni u fizičkom telu doživljavaju Beskrajnu Moć, Beskrajno Znanje i Beskrajno Blaženstvo (Sat-Chit-Ananda) i upotrebljavaju ih, su sam vrh spiritualne hijerarhije ne samo naše planete, već i celokupne Kreacije. Sadguru ima moć upravljanja celokupnom božanskom energijom, koja je osnovni oblik ispoljavanja na prva 4 suptilna nivoa, i celokupnim božanskim (univerzalnim) Umom, odnosno mislima, željama i emocijama, obliku ispoljavanja na mentalnim nivoima. Sadgurui svojom Beskrajnom Moći upravljaju svim nematerijalnim kraljevstvima i bićima, kao i svim zvezdama i planetarna svih Svemira (preko svojih posrednika na unutrašnjim planovima), jednom rečju, božanskom igrom (lilotri) i Iluzijom (mayom).

SAI BABA, ALAHOV FAKIR

˝Alah je Zaštitnik siromašnih. Ne postoji ništa osim Njega. Alahovo ime je večno: Alah je Sve u svemu!˝

To je svakoga dana u Sirdiju izvikivao čovek koji je nosio bradu i pohabanu odeću. Pušio je chilum lulu opijuma u posvećenoj džamiji, dok su pored njega prolazili ljudi koji su mu se klanjali. On im je, blagosiljajući ih, govorio: ˝Daj mi tvoj novac. Daj mi sve što imaš u džepovima.˝ Davali su mu sav svoj novac; često im nije dozvoljavao da zadrže ni onoliko koliko im je bilo potrebno za povratno putovanje do kuće. Čudan je bio taj asketa u pohabanoj odeći koji je uvek tražio novac, jer bi do kraja tog istog dana sve razdelio siromašnima i lutao ulicama prošeci sebi za hranu. Prosio bi samo bhokri — slatki beskvasni hleb od prosa — i živeo samo na njemu.

Ovog prosjaka asketu su najčešće zvali ˝fakir˝. Jednom je pred ovog fakira stalo golo dete, a on je njegovu majku prostodušno zapitao: ˝Kćeri, je li to dečak ili devojčica?˝ Takva je bila fakirova Čistota. Često je izgledalo da takve stvari uopšte ne zna.

Svima je uvek ostao čudan i tajanstven. Niko mu ni ime nije znao. Sai Baba, ime pod kojim se pročuo širom Indije, zapravo i nije bilo ime. Sai, po jednom tumačenju, znači ˝sveti˝, a Baba je hindu reč od milja kojom se ujedno iskazuje i poštovanje, a znači ˝Otac˝. Dakle zvali su ga ˝Sveti Otac˝ - ˝Gospodar˝.

Kad bi bilo ko zatražio od njega bilo šta, fakir bi odgovarao: ˝Allah malik hai˝ — ˝Bog je plemenit.˝

Ponašanje ovog fakira u najmanju ruku nije bilo uobičajeno. Smatralo se licemernim i bogohulnim da fakir ljudima izvlači novac. Međutim, ljudi nisu imali ništa protiv toga da svoj novac daju baš ovom fakiru, koji ga je zatim davao siromašnima. Oni

su mu bezrezervno verovali i davali mu sve što je zahtevao. Čak su sebe smatrali i počastvovanima ako bi on nešto zatražio od njih.

Ljudi su ga često čuli kako govori: ˝Ja tražim samo od onih na koje mi Fakir ukaže. U zamenu im moram dati deset puta više no što su oni meni dali.˝ Fakir koga on pominje nije bio niko drugi do sam Bog.

No, da lije čovek-fakir kroz koga je delovao Fakir-Bog, u zamenu za nesebičnost svojih posetilaca uzvraćao deset puta više samo u materijalnom smislu, ili je i ovde prikrivena spiritualna simbolika? Zar nije jedan Avatar pre 2000 godina govorio: ˝Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono Što ima.˝* Ali, o simbolici novca čitaćete u VI poglavlju.

* Matej, 13,12

Zašto bi ljudi prevaljivali stotine i hiljade kilometara iz svih delova indijskog potkontinenta samo da bi ga videli?

Bilo je to zbog njegovih očiju! Za fakirove oči su govorili da su bile sama svetlostl Neki su govorili: ˝Te oči!... Njegove oči sjaje svetlošću većom i od samog Sunca!... One su magnetske!.. .Njegove oči mora da su od same svetlosti!˝ Kako god da su ih opisivali, njegove oči su bile ono stoje na hiljade ljudi privlačilo k njemu. Kada bi neko pogledao u njegove oči, padao bi mu pred noge u dubokom poštovanju.

Skriven u neobičnom fakiru nalazio se Qutub-e-lrshad toga doba. Ovaj fakir je bio poglavar spiritualne hijerarhije i vodeći Savršeni Učitelj svoga vremena. On koji je u svojim rukama držao ključeve svih svetova, pojavio se kao prosjak u ishabanoj odeći u seocetu po imenu Širdi. U rukama ovog prosjaka uravnotežavala su se sva previranja svih svetova! Možda će nekom skeptičnom i materijalističkom umu biti teško da

poveruje u to, no, bilo kako bilo, to je spiritualna činjenica. Kada bi neobrazovanim običnim ljudima rekli da je baš taj neobični sveti čovek odgovoran za vođenje ili komandu nad Prvim svetskim ratom, rekli bi da je to besmisleno. Ali, u unutrašnjim sferama spiritualnih realnosti, Qutubi ili Sadgurui su Gospodari Univerzuma i ništa se ne dešava bez njihove božanske zapovesti.

Ono što najviše zavarava je njegov izgled prosjaka.On je bio najmoćniji na Nebu i na Zemlji, ali nije mario što su ga ljudi videli samo kao prosjaka. Sada, kada je davno napustio svoje telo, Sunce njegovog Božanstva je rasulo svoju Svetlost po svim skrivenim kutovima Univerzuma. On je izvršio svoju dužnost; svako mora svoju. Da bi ga razumeo, čovek mora da ga neizmerno voli. Onaj ko ga voli, biva beskrajno blagosloven što gaje Proviđenje nagradilo srećom da živi u istom vremenu sa njim, hoda istom planetom ili čak poznaje ovog Čoveka-Boga.

Teško je istraživati život bilo kog čoveka koji je postao Bog, ili Sadguru, ili Qutub, jer kada se on otelotvori, kada njegovo sunce šija punim sjajem, tada su sve oči uperene ka njemu. Tek kada to blještavo sunce zađe, tek tada nam se pažnja pomera na beleženje njegove životne priče.

Ako ne postane fakir ili makar ne iskusi sličan put, čovek ne može ni da shvati život jednog takvog učitelja. Ma šta on otkrivao svetu, to je tek nekoliko zraka njegove sveprožimajuće, beskrajne svetlosti. Stoga se ne može ni znati do kraja prava životna istorija bilo kog od Savršenih Učitelja.

Sai Baba je još za svoga telesnog života postao jedan od najpopularnijih učitelja širom Indije, a nakon napuštanja grube ljušture njegova slava se do danas sve više i više širi. Glas o njemu je prodro u najšire indijske mase, tako da čak i u udaljenim gradovima, kao što je na primer Madras, šetajući bazarom od radnje do radnje možete videti njegovu bistu ili portret, često uz upaljeni mirišljavi štapić koji gori ispred njega.

Po utisku nekih zapadnih posmatrača, u Indiji verovatno ne postoji svetac koji ima više učenika ili čiji je kult rašireniji (što se ne odnosi, naravno, na Ramu i Krišnu, koji su najrašireniji Hindu Avatari).

I pored toga, do nedavno je Sai Baba bio gotovo nepoznat van Indije, a i danas je uglavnom poznat samo preko učenika Satye Sai Babe, njegovog samoimenovanog nasled-nika.Do pre dvadesetak godina, priču o njegovom životu nije štampao nijedan izdavač na Zapadu, ni najednom od evropskih jezika.

Interesovanje za Sai Babu je na Zapadu probudio tek Artur Ozborn, poznat po svojim ˝biografijama˝ čuvenih indijskih svetaca (učinio je Ramanu Maharšija slavnim na Zapadu svojom knjigom o njemu), objavivši 1971. životopis Sai Babin, koji je, međutim, patio od suštinskog nedostatka — nepoznavanja unutrašnje prirode Sai Babe kao Sadgurua, iz čega su proizašla pogrešna tumačenja i iskrivljavanja spiritualne pozadine postupaka i ponašanja jednog Qutuba. Praktično, i sve ostale knjige koje su sledile Ozbornovu, objavljene na Zapadu o Sai Babi, patile su od loše zapadnjačke osobine da se predmetu ispitivanja prilazi spoIja, bez istraživanja unutrašnje suštine života prosvetljenog učitelja. Sai Baba je bio pogrešno shvaćen kao još jedan ˝indijski čudotvorac˝, čime je svođenu red desetina drugih manje ili više poznatih svetaca, sadhua i si.

Odakle toliko nesuglasje između Sai Babine indijske slave i vanindijske nepoznatosti? Razloga, po mome mišljenju, ima više.

Kao prvo, Sai Baba se ne uklapa u generaciju indijskih Učitelja svoga vremena, kao što su Vivekananda, Joganan-da, Svami Rama i drugi, koji su medu prvima upoznali Zapad sa mudrošću i spiritualnom tradicijom Indije, pisali knjige u tu svrhu i Čak putovali i proveli dobar deo svojih života na Zapadu. Sai Baba se u toku svog celog utelo-vljenog života nije makao iz malog provincijskog seoceta Širdija, a i zašto bi? Ceo Univerzum mu je

bio na dohvat ruke, pod njegovim svetim stopalima, a naša planeta na pomak prsta (uostalom, mogućnost posećivanja udaljenih delova planete i Kosmosa u svom suptilnom telu, spada u nižu vrstu okultnih moći, siddhija, zašta čovek ne mora da bude ni prosvetljen, a kamoli Sadguru). Sai Babi su svi dolazili, kao izvoru i središtu sveta, stoje on i bio.

Drugi razlog je u vezi sa prvim. Sai Baba nije, kao gornje navedeni učitelji, izlagao nikakvo racionalno znanje, a pogotovu nije pisao knjige. Dužnosti Sadgurua su da vladaju i služe celokupnoj Kreaciji, i da korišćenjem svoja tri božanska atributa Moći, Znanja i Blaženstva rade na oslobađanju svih bića okovanih Iluzijom. Izlaganje božanskog znanja shvatljivog ljudskom intelektu i intuiciji uglavnom pripada ili Avatarima ili onima na nižim stupnjevima spiritualne hijerarhije. Dakle, Sai Baba nije bio tvorac nikakve ˝perenijalne filozofije˝ o kojoj bi zapadnjaci mogli da raspravljaju i pišu učene studije.

Veliki Mudraci govore i delaju iz Apsolutnog Znanja, zbog čega su paradoksi i kontradikcije česte u njihovim recima i delima, zbog nemogućnosti da se iskaže Neiskazivo — Apsolut je iznad dualnosti intelekta i razuma, i zato se izražava u krajnostima, kako bi bar u spoju suprotnosti bila naslućena njegova transcendentnost.

Učitelji se, isto tako, često opredeljuju za različite načine gledanja na iste probleme, koji zapravo odgovaraju određenom tipu učenika. Iz podnožja Svete Planine pucaju mnogi pogledi na njen vrh. Učitelj može da svoju svetlost usmeri ka jednom ili drugom Putu od podnožja ka vrhu; takvi Putevi, koje osvetljavaju različiti Učitelji, se mogu ukrstiti na planinskoj kosini, zbog čega bi kratkovidi geograf mogao tvrditi kako ti Putevi vode u potpuno suprotnim pravcima, ali Učitelj je na vrhu, a on je Jedan, i Zna da svi Putevi vode ka njemu.

Takođe, Sai Baba nije spadao ni u mnogobrojnu skupinu

šarolikih indijskih yogija i sadhua, koji namernim izvođenjem i prikazivanjem brojnih moći i čuda pred publikom, prave od Indije ogromni spiritualni vašar. On jeste izvodio čuda i bio poznat i kao ˝čudotvorac˝, ali su to uvek bile propratne pojave kontakta sa njegovim sledbenicima, nikako smišljena predstava. Prikazivao je svoja čuda sa nehajnom nezaustavljivošću deteta. Osim toga, on je kao Sadguru vladao mnogo većini božanskim moćima četvrtog nivoa, nego što su bile okultne moći po kojima su ga svedoci zapamtili.*

* O tome vidi VII poglavlje

Bio je očigledno ni malo lak Učitelj za prikazivanje savremenomčitaocu i aspirantu zapadnog tipa.

Ali, nisu samo zapadnjaci zaslužni što je Sai Baba ostao dugo vremena nepoznat na Zapadu. Savremena Indija se polarizovala na onu tradicionalnu, ˝zaostalu˝, i onu koja se svim silama trudi da prihvati tekovine modernog, ˝naprednog˝ zapadnog društva. Uostalom, slična situacija je na ćelom Istoku, ćela Azija, naročito Japan, je pokleknula pred naletom zapadnog modernizma. Dakle, u Indiji neobrazovana masa još uvek neguje stara verovanja, pa i lakovernost. Postoje istinski sveci koji veći deo života ostaju nepoznati. To su pravi sadhui i fakiri, putnici na Putu, ali ima i puno prevaranata, opsenara. Takvi su upravo povod i izgovor onoj drugoj, malobrojnijoj Indiji, zapadnjačkoj, obrazovanoj, urbanizovanoj, da svu tradiciju proglasi za zaostale tekovine prošlih vremena. Moderna Indija zaneta je zapadnjačkim idealima nauke i progresa, i veoma je osetljiva na mišljenje o vlastitoj nazadnosti i sujeverju. Oni koji pripadaju toj Indiji pišu knjige za strane izdavače i prodaju u prekomorskim zemljama. Nije ništa neobično što onda ne priznaju za Učitelja onoga koji podučava pravom Znanju, a ne knjiškom naklapanju.

Sai Babini sledbenici se uglavnom nalaze među tradicionalnim, konzervativnim tipom ljudi, mada se može naići i na

iznenađujuće osobe. O njemu postoji podosta knjiga na raznim indijskim jezicima, i možda je sasvim prirodno i u skladu sa Redom u Svemiru, iako opet paradoksalno, ostaviti zapadnjaku zadatak da Sai Babu predstavi Zapadu.

On ne samo da nije pisao knjige, on ih nije ni čitao. I ponovo, a i zašto bi? Imao je u sebi zaledinu božanskog Beskrajnog Znanja. Ponekad bi uputio učenika da pročita neku religioznu knjigu ili spis, ali većinom ih je odvraćao od čitanja. Govorio bi: ˝Ljudi se nadaju da će u tim knjigama naći Brahmu, ali oni u njima pronalaze brahmu (konfuziju), a ne Brahmu (Boga).˝

Nema ničeg neortodoksnog u toj izjavi. Izvesno teorijsko znanje je neophodno za razumevanje spiritualnih činjenica, sem u retkim slučajevima, ali neprekidno nagomilavanje intelektualnog znanja i informacija ne pomaže spiritualnom rastu. Mentalno proučavanje može čoveka da odvuče od teškog zadatka ulaganja neprekidnih spiritualnih napora na svom unutrašnjem pročišćenju i preobražaju, i da ga zavede utiskom da mu pruža lakšu alternativu. To je posebno opasno sada, kada je zapadno, a i naše balkansko tržište, zatrpano knjigama kvazi-spiritualne sadržine, manje vrednim ili potpuno bezvrednim. Ni Šri Ramakrišna nije imao školsko obrazovanje, a Bagvan Ramana Maharši, iako je bio veliki erudita, na pogrdan je način govorio o knjiškom učenju: ˝Spašeni bivaju oni koji nisu učeni, a ne oni čiji ego nije splasnuo i pored njihovog obrazovanja. Oni koji nisu učeni pošteđeni su neumoljive stege samo-zaluđenosti, bolesti mnoštva uskomešanih misli, beskonačnog traganja za mentalnim bogatstvom, a nisu spašeni samo od jedne jedine bolesti.˝*

* Četrdesef Stihova, Dodatak, v. 36

Odsustvo učenosti koje se ovde pominje nije, naravno, puko neznanje, već jednostavnost, celovitost i sloboda uma, koju uzdiže Taoizam, koju je Hrist slavio recima ˝budite nevini poput malog deteta˝, i koju Islam podrazumeva pod nepismenošću

Proroka. To stanje svesti nije nespojivo sa učenošću, međutim učenjem se do njega ne dolazi, a isključivo uranjanje u intelektualno znanje je može prekriti debelim velom zaborava i nesvesnosti.

Godinama se sumnjalo da li je Sai Baba uopšte pismen; niko nije pretpostavljao da bi on mogao da poznaje sanskrit. A onda je jednog dana održao predavanje koje je pokazalo i njegovu učenost i oštroumnost, kao i njemu svojstven grubi humor.

Jedan učenik mu je masirao noge i stopala, pevušeći nešto za sebe prigušenim glasom. Sai Baba ga upita šta on to mumla.

˝Stih na sanskritu˝, odgovorio mu je, ni ne sumnjajući da Sai Baba poznaje dosta spisa i da mu stoga treba precizniji odgovor. Međutim, on ga upita o kome se stihu radi.

˝Stih iz Gite.˝

˝Izgovori ga glasno.˝

Učenik je tada izrecitovao na sanskritu 34. stih iz IV poglavlja: ˝Znaj da će te.Jnani (Prosvetljeni) koji su dosegli Istinu, padanjem na kolena, pitanjima i služenjem naučiti Jnani (Znanju).˝

˝Da li ti to razumeš, Nana?˝, upita ga Baba.

˝Da.˝

˝Onda mi reci značenje toga.˝

Nana mu je dao slobodan prevod na maternji jezik, ali Sai Baba nije bio zadovoljan. ˝Ne želim parafraze. Želim tačno gramatičko značenje: sa padežima, stanjima i vremenima.˝

Nana mu dade bukvalan prevod, premišljajući da li Baba uopšte

poznaje sanskritsku gramatiku. Uskoro je to otkrio.

˝Šta označava tat u tatviddhil˝, upita ga Baba.

˝Jnona (Znanje).˝

˝Koje znanje? Znanje čega?˝

˝Znanje koje se pominje u prethodnim strofama.˝

˝Šta znači pranipat˝

˝Padanje na kolena.˝

˝ A pat ?˝

˝To isto.˝

˝Kada bi one bile isto, da li bi Vjasa* nepotrebno spajao dva sloga?˝

* Legendarni autor Mahabharate, epa u kome je Bhagavađ Gita jedna epizoda

˝Ja ne vidim razliku između njih˝, priznade Nan.

Baba je na čas ostavio ovo po strani i prešao na sledeću poentu. ˝Šta znači prasna?˝

˝Postavljanje pitanja.˝

˝A pariprasna?˝

˝To isto.˝

˝Onda govor Gurua nije Brahma ili Znanje?˝

˝Nije.˝

˝Onda ti priznaješ da ono što Guru kaže nije Znanje već neznanje?˝

˝Tako izgleda.˝

˝Onda su uputstva koja daje Guru samo deo neznanja koje se koristi da bi uklonilo učenikove neznanje, baš kao što trn iz noge vadimo trnom, zar ne?˝

˝Pretpostavljam daje tako.˝

PREKO TRNJA DO ZVEZDA

O Sai Babinom rođenju se ne zna ništa određeno. Neki veruju da je Sai rođen u bramanskoj porodici, da su mu roditelji umrli i da ga je othranio jedan muslimanski asketa. Drugi opet veruju daje rođen u muhamedanskoj porodici i većina biografa se slaže sa ovim verovanjem. Kakve god da su bile okolnosti njegovog rođenja i detinjstva, one su kao činjenice nebitne. Mi u njemu ne treba da gledamo običnog čoveka, već Sai Učitelja, u Čijim očima su svi jedno.

Postoji priča o tome daje Sai rođen 1838. godine u selu Sailu, u indijskoj oblasti Dintur. Međutim, novije činjenice ukazuju na selo po imenu Patri, u oblasti Parbani. Govori se, isto tako, daje detinjstvo proveo blizu Aurangabada u Maharaštri. Jedina poznata činjenica je da su mu roditelji bili vrlo, vrlo siromašni. Nakon očeve smrti, koja gaje zadesila kao malo dete, njegovu su majku okolnosti navele da prosi da bi preživeli.

S pravom bismo se mogli zapitati o kakvoj se tu drami radi? On koga je sudbina odredila za Gospodara Univerzuma morao je da provede svoje detinjstvo medu siromasima — bez kuće, moleći po ulicama. To je bila Božija namera koju možda i nije tako teško dokučiti — imamo pred očima još jedan božanski paradoks: da onaj koji je predodređen da poseduje Sveukupnost i

vlada Svepostojanjem mora da prođe kroz najveće siromaštvo, patnje i odricanja! Čovek koji je trebao da usmerava sudbinu sveta, odrastao je u najvećoj bedi.

Naše doba je čulo vapaje maloga dečaka: ˝Majko, hodaj polako. Ja ne mogu da idem brže... Ja ne mogu dalje.˝ Majka podiže dete u naručje, sa suzama u očima. ˝Majko, ja sam jako gladan... Kada će neko milostiv da nam da hranu?˝

A majka mu Šapatom odgovara: ˝Sine, budi strpljiv. Bog je milostiv. Nedaleko odavde je jedno selo u kome ćemo naći hleba. ˝

Osetivši majčino stanje, dečak reče: ˝Majko, više ne osećam glad... Hodaću sam. ˝ On skliznu iz njenog naručja i, mada je bio umoran i slab, nastavi da hoda pored nje.

Tako su majka i sin lutali narednih pet godina od vrata do vrata, od sela do sela. Dečak je svojim umilnim čavrljanjem održavao majku u vedrom raspoloženju. Taj dečak više nikada nije zatražio od svoje majke hranu ili utehu. U tom neprestanom hodanju stopala mu se osuše brojnim plikovima, sve dok ne ogrubeše kao uštavljena koža. Prosili su da bi preživeli, krećući se od mesta do mesta.

U onome što vidimo kao strahotu uvek je skrivena Milost Božija. Sudbina je paradoksalna misterija: Božija surovost je na izvestan način Njegova Milost! Nikoga neće mimoići Njegova samilost, bez obzira na sve okolnosti. Milost je Božija priroda, i On sam je Milost. U Njegovim očima niko nije bespomoćan i bez nade. Samo onaj ko je postao Bog može da shvati tu misteriju.

I premda su majka i sin prolazili kroz patnje, ne možemo ni da zamislimo šta je taj petogodišnji dečak tek trebalo da primi. Pošto su bezuspešno kucali od vrata do vrata u selu Shelvadi i ostajali praznih ruku, dođoše do vrata jednog slepog čoveka, koji

ih uvede u kuću. Taj slepi čovek bese svetac!

Otac tog slepca se zvao Kešav Pant. Iako je bio siromašni hindus, Kešav je bio veoma religiozan i od njega je Gopal dobio osnove svoje spiritualnosti. Od samog detinjstva, podstican očevim uticajem, duboko u njegovom srcu goreo je sveti plam ljubavi prema Bogu i predanosti. Kada je došlo vreme da Gopal Rao sam sebi zarađuje za život, nije uspeo da nađe posao u rodnom Dambu, pa se preselio u Šelvadi. Nakon nekoliko godina života u Šelvadiju, meštani su počeli da ga gledaju s velikim poštovanjem. Premda je još uvek bio vrlo siromašan, sve što je imao delio je sa onima koji nisu imali ni toliko i negovao bolesne. Zbog tog nesebičnog služenja, gradski zvaničnici mu dodeliše komad zemlje na kojoj će živeti i uzgajati hranu.

Gopal Rao je sam sebe surovo kaznio. Jednoga dana ugledao je prelepu ženu i, dok je netremice zurio u nju, u njemu se rodiše neočekivano sladostrasne želje. Kao gromom pogođen poročnošću svojih misli, on ode svojoj kući i, stojeći pred statuom Vyankatesha, iščupa sebi oba oka gvozdenim šiljcima! Spoljašnje svetio ovoga sveta za navek se ugasi, ali ovaj čin uveća unutrašnju svetlost koja se u njemu razgore!

Ovo samožrtvovanje neodoljivo podseća na Isusove reći: ˝A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu s njom u srcu svome. A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao! ˝*

* Matej, 5,28-29

I ta unutarnja svetlost u Gopal Rau postade oganj, a njegova se slava proširi čak do najudaljenijih mestau Indiji. Ljudi govoraše: ˝To sam Gospod Bog Vyankatesh priprema arti posluženje za Gopal Raoa, Tek tada bi svetac obavio arti pred Gospodom.˝ Na

taj način se slepi svetac klanjao svom Bogu Vyarikateshu. Zbog Gopal Raoa, Šelvedi, koji je nekad bio zemljoradničke selo, postade sveto mesto hodočašća.

U skromnoj kući ovog slepog svetog čoveka, Sai je odgojen s puno brižne ljubavi — mnogobrojne rane petogodišnjeg prosjačenja behu izlečene. Ljubav ovog sveca prema njemu postajala je sve jača. Majka je sa osećanjem dubokog poštovanja služila ovog slepog čoveka, jer je njoj i njenom sinu podario dom — za šta mu je ona bila večno zahvalna. Kada je dečaku bilo 12 godina, umrla mu je majka. Nakon raskidanja ove roditeljske veze, dečak i slepi svetac nastaviše da žive u istoj kući još nekoliko godina. Tokom tih godina svetac je dečaku otkrio spiritualni svet, i on posta njegov glavni učenik.

Dečak je bio veoma privržen svom Guruu, kome se sa nežnošću obraćao deminutivom ˝Venkusa˝.

Zanimljive su priče koje je Sai Baba ostavio o svom Učitelju, ne toliko iz razloga što bi mogle svojom istinitošću da osvetle nepoznate delove Saijeve mladosti, jer ih je on izmišljao sa unutrašnjom svrhom i predumišljajem, već zato što je Sai takvim pričama nameravao da osvetli odnos sa duhovnim Učiteljem, odnosno metode spiritualnog vođstva.*

* O kome će biti više reci u VIII poglavlju

Jedna od karakterističnih priča sa spiritualnom simbolikom, o susretu učenika sa Učiteljem, glasi ovako:

˝Jednoga dana sam razgovarao sa četvoricom prijatelja o Puranama i o ostalim delima, raspravljajući o dostizanju Realizacije.

Prvi je rekao da treba da se oslonimo ne sebe i da ne zavisimo od Gurua, jer se u Giti kaže: ˝Uzdigni samoga sebe.˝

Drugi reče da je najvažnije dostignuće kontrolisati um i ne dopuštati da se u njemu javljaju misli i sumnje.

Treći je rekao da se oblici neprekidno menjaju i da se ne menja jedino ono što je bez oblika, te da zbog toga moramo stalno praviti razliku između Večnog i prolaznog.

Četvrti nije voleo teoretisanje. Rekao je: ˝Hajde da jednostavno vršimo svoju dužnost, i sav naš život, telo i govor predamo Guruu koji je sveprožimajući. Vera u njega je sve što je potrebno.˝

Dok smo lutali kroz šumu, naišli smo na jednog radnika koji nas je zapitao kuda to idemo po toj žezi, i upozorio nas da se možemo nepotrebno izgubiti u neprohodnom šipražju. Pozvao nas je da ostanemo i podelimo s njim hranu koju je imao, ali smo mi odbili njegovu ponudu i savet, i produžili dalje. Konačno smo se ipak izgubili u toj ogromnoj, gustoj šumi.

Kada smo ga sreli po drugi put, rekao nam je da smo se izgubili zbog toga što smo se pouzdali u našu vlastitu veštinu, kao i da nam je bio neophodan vodič. Ponovo nas je pozvao da s njim podelimo hranu, rekavši nam da je jedna takva ponuda dobar predznak i da ne bi trebali da je odbijemo. Međutim, moji prijatelji su ponovo odbili njegov poziv i nastavili svojim putem. Jedino sam ja bio gladan, vratio se i dobio od njega komad hleba i malo vode.

Tada se pojavio Učitelj i zapitao šta se dešava, pa sam mu ispričao. Dok su se moja četiri prijatelja udaljavala od njega, ne pokazujući nikakvo poštovanje, ja sam se sagnuo pred njim s puno poštovanja. Guru me je poveo do bunara, zavezao mi noge konopcem, i obesio me na drvo koje je raslo pored bunara, sa glavom nadole. Glava mi je visila na oko metar od vode, tako da je nisam mogao dosegnuti. Moj Guru me je tu ostavio i otišao, ni sam ne znam kuda. Vratio se nakon nekoliko časova i zapitao me

kako sam. Rekao sam mu da mi je vreme proteklo u velikom blaženstvu. Bio je oduševljen sa mnom, zagrlio me i prešao svojom rukom preko moje glave i tela. Obratio mi se s velikom ljubavlju i načinio me svojim učenikom, nakon čega sam ja u potpunosti zaboravio na svoju majku, svog oca i sve svoje želje.

Voleo sam da gledam u njega pomno. Nisam imao oči ni za šta osim za njega. Nisam želeo da se vratim. Zaboravio sam na sve osim na Gurua. Sav mije život bio skoncentrisan na gledanje, a gledanje na njega. On je bio objekat moje meditacije. Klanjao sam se u tišini.˝

Ovo je tipično Sai Babino kazivanje, jer je čitava priča simbolična, čak i bajkovita, i osvetljava način inicijacije učenika u unutrašnje misterije od strane Gurua.*

UČITELJ I NJEGOVA PORODICA

˝ Pogledaj, evo ga dolazi ponovo ludi fakir.˝

Vlasnici dućana u Širdiju su se okrenuli i pogledali naviše uz ulicu u visokog, suvonjavog mladića koji im se približavao dugačkim koracima, energično i na odstojanju, ne upuštajući se u razgovor ni sa kim.

Sai se vratio u Širdi 1858. godine, i u tom pitomom selu ostao narednih 50 godina, sve do napuštanja svog tela 1918. Niko nije znao zašto je odabrao baš Širdi za svoje prebivalište, Širdi je bilo selo, šest milja od najbliže železničke stanice, i ranije nije bio nikakav spiritualni centar. Jedno od mogućih objašnjenja ovog neobičnog izbora je podjednako čudno, kao i sve okolnosti u njegovom spoljašnjem životu: mnogo godina kasnije, kada je već bio veoma poznat, rekao je jednom svom sledbeniku da kopa u podnožju nim drveta,,. gde je on obično sedeo kada je stigao u Širdi. Otkopan je jedan grob, i on je izjavio daje to grob

njegovog Učitelja iz jedne od prethodnih inkarnacija.

Iako je izgledalo da se mladi fakir nastanio u Širdiju, u prvo vreme se držao po strani od ostalih seljana. Za vreme svojih pređašnjih poseta, a i sada kada je ostao za stalno u Sirdiju, živeo je ispod tog nim drveta, gde je sedeo tokom dana, a noću spavao na goloj zemlji bez obzira na godišnje doba, hraneći se s nešto malo hrane koju su mu davali milosrdni meštani, isto kao i duvan. Fakir je najviše voleo da bude sam i to je davao do znanja svakome ko bi uznemiravao njegovu samoću, tako što bi znatiželjnike gađao kamenicama.

Posle par godina provedenih u osami ispod drveta nim, otišao je u mali hindu hram s namerom da ga načini svojim prebivalištem. Ali, sveštenik i čuvar hrama Mahalsapati ga je procenio kao muslimanskog fakira i odbio da ga primi, rekavši mu da ide da živi u džamiji. Isti sveštenik je kasnije postao jedan od njegovih najbližih učenika. Sai ga je i poslušao, pa je mala džamija sa zidovima od blata postala njegov dom. Sai ju je nazvao Dwarkamai Masjid — džamija Majke Milosti. Dva Čoveka počeše tu da mu verno služe. Jedan od njih je bio upravo pomemiti sveštenik Mahalsapathi, koji ga je i prozvao ˝Sai˝, a drugi je bio Tatua Kote. Mnogi meštani su ih sarkastično zvali ˝trio iz Masjida˝.

Sai Baba je povremeno razgovarao sa svetim ljudima, i hindusima i muslimanima, koji su Često prolazili kroz Širdi. Jedan od njih je rekao meštanima: ˝Obratite pažnju na tog mladog fakira; on je dragulj na đubrištu.˝

Oni, međutim, nisu obraćali na to upozorenje mnogo pažnje. Njima se pre činilo daje pomalo luckast. On se nije mešao sa njima — i vrlo retko je progovarao. Ponekad bi izgovarao namaz, ritualnu islamsku molitvu koja se izgovarala pet puta na dan, a i to vrlo retko. Imao je i svoje čudne običaje — u toj maloj džamiji neprekidno je gorela dhuni vatra — što je više nalikovalo

parsiju nego muslimanu — i stalno su mu gorele petrolejske lampe.

Petrolej za te lampe je bilo sve što mu je, osim šake hrane, bilo potrebno. Odlazio bi vlasnicima dućana i molio da mu daju petrolej.

˝Zbog toga nam sada dolazi˝ — gurkali bi se oni međusobno laktovima; ˝Hajde da napravimo s njim šalu i da mu ne damo petrolej.˝ Nekolicina posmatrača se sakupila unaokolo. Kada mu nisu dali petrolej, mladi fakir se samo okrenuo i vratio, bez ijedne reci žalbe ili moljakanja.

˝Hajdemo za njim da vidimo šta će da uradi˝, neko predloži. ˝Napadni stranca˝, kao ustaljeni instinkt grupe, sada je proradio.

I videli su vrlo brzo. Kada se vratio u džamiju, fakir je uzeo glineni krčag sa vodom, koji se tu nalazio, i iz njega napunio lampe. Gorele su kao daje u njih nasuo petrolej.

Više nije bilo gurkanja laktovima i kikotanja. U naletu strahopoštovanja padoše mu pred noge i moliše ga da ih ne prokune zbog onoga što su mu učinili.

Više nije bilo ni priča o ludom fakiru. Ljudi iz Širdija su sada poverovali u dragulj na smetlištu. Znali su da se medu njima nalazi veoma moćna osoba. Uskoro su otkrili daje bio svetac i Učitelj sa ogromnom samilošću za one koji pate.

U to vreme Sirdi je bilo mirno poljoprivredno seoce. Kada se, par godina nakon što se Sai tu nastanio, na tom području pojavila kuga, od nje je umrlo mnogo ljudi. Zvanični službenici pokušaše sve da ublaže epidemiju, ali ništa nije pomagalo. Na kraju, neki od ljudi odoše Saiju. Kada su mu ispričali svoje tužne priče, zamoliše ga za pomoć pre no što svo stanovništvo Širdija ne bude zbrisano.

Fakir je bio dirnut njihovim pričama. Otišao je do obližnje kuće, doneo jedan mlinski kamen i počeo da melje pšenicu. Kada je samleo brašno, dao ga je jednoj ženi i rekao joj da ga raspe po seoskoj granici. Žena spremno uradi ono što joj je rečeno i ubrzo posle toga, svima na olakšanje, epidemija je počela da jenjava, bolesnici su se oporavili, i Širdi bi u potpunosti oslobođen prokletstva kuge.

Invalidi i bolesnici iz okolnih sela dolazili bi fakiru koji ih je lečio travama. Nakon toga bi sedeo sa njima, slušajući njihove pobožne pesme. Svakoga od njih je fakiru privlačila ta svetlost u njegovim očima!

Svi Savršeni Učitelji su bili jedinstveni po svojim unutrašnjim spiritualnim karakteristikama. Ako je Saija bilo šta izdvajalo od drugih, onda su to bile njegove oči. Oči Savršenog su bile tako sjajne, moćne i prodorne, da niko u njih nije mogao da gleda dugo. Čovek bi imao osećaj da ga čitaju skroz-naskroz, ništa se nije moglo zatajiti pred tim pogledom. Kada bi neko samo jednom video te oči, više nikad ne bi mogao da ih zaboravi. Kada bi mu videli lice i oči, jedino bi im preostalo da mu se poklone i odaju mu poštu kao svome Bogu.

Sai Baba je prosio sebi za hranu svakoga dana. Obično bi prosio samo hleb i to upet različitih kuća u Širdiju, koje su smatrale to za svoju čast. Na svakom bi pragu uzviknuo: ˝Majko, daj mi bhakri˝, ili ˝Majko, daj mi rati.˝ Nije prestajao da prosi sve dok se nije vratio Univerzumu, 1918. godine. Sai bi uvek pojeo samo jedan ili dva hlepčića, a ostale bi razdelio sirotinji.

Nije se dvoumio kada je trebalo da zagreje ruke radi svoje uloge lokalnog lekara ili pekara. Za njega se može reći daje demonstrirao jednu od osnovnih sufističkih zapovesti: ˝Srce za Boga, ruke za rad.˝

Bio je čudan, da, ali to ne bi smelo da nas spreči da vidimo svu

njegovu brižnu ljubav prema svojim sledbenicima i sav spiritualni rast koji je on u njima inspirisao, kao i ljubav i odanost koju su oni osećali prema njemu. Oni su bili njegova zemaljska porodica, pored one nebeske, nevidljive, porodica ljudskih bića zbog koje je on bio tu gde jeste, utelovljen, da bi im preneo u naslede spiritualno zaveštanje i dar božanske Milosti i Ljubavi.

Svaki Savršeni Učitelj, budući da u sebi ima zalede Beskrajnog Znanja, svestan je blistave zvezdane budućnosti i bliske kosmičke slave čovečanstva, planete koja u sebi skriva Moć da celokupnom Univerzumu donese božanski plam i Svetu Nebesku Vatru. I baš zbog znanja o tom budućem čudu, kao i Božije Ljubavi i Milosti koju nosi u sebi, svaki Sadguru ispoljava ogromno razumevanje i podršku tim palim ljudskim bićima, zaglibljenim u prašinu, blato i kal ovoga sveta, pruža im ruku da se pridignu sa zemlje i usprave pogled ka zvezdama, koje s nestrpljenjem čekaju na njih.

Započećemo ova svedočenja Babinih sledbenika, ˝članova˝ njegove porodice, iskazom jedne od najpredanijih učenica, g-đom Menadžer.

˝Ono što na čoveka ostavlja utisak, kada po prvi put vidi Sai Babu, su njegove oči. Bilo je takve snage i prodornosti u njegovom pogledu, da ga niko nije mogao gledati pravo u oči. Čovek bi imao osećaj kao da ga potpuno ˝čitaju˝. Brzo bi spuštao pogled i klanjao se. Imao je osećaj kao da Sai nije ušao samo u njegovo srce, nego i u svaki atom u telu. Par reci ili pokreta otkrili bi mu daje Sai Baba znao sve o njegovoj prošlosti, sadašnjosti, pa i budućnosti, kao i o svemu ostalom. Čovek nije mogao da uradi ništa drugo nego da mu se preda s puno poverenja, i da mu se jednostavno prepusti. A on je bio tu da se poštara za svaku, ma i najmanju sitnicu, i da ga vodi kroz sve životne mene.˝

Ona upravo naglašava tu njegovu ljubav i zaštitu, spiritualnu egzaltaciju njegovog prisustva. ˝Sledbenici ga nisu voleli samo zbog njegove Moći. Glavni razlog je bila njegova brižna Ljubav i moć da od Širdija načini pravi raj za sledbenike koji bi dolazili. Čim bismo tamo stigli, osetili bismo se sigurnima, osetili bismo da nas ništa ne može povrediti. Kada bih otišla i sela u njegovu blizinu, uvek bih zaboravljala svoj bol, Čak i svoje telo, i sve svetovne brige i strahove. Prolazili bi sati, a ja bih sedela u blaženstvu, nesvesna njihovog prolaženja. Ubedena sam da su taj neobičan doživljaj imali svi njegovi pravi sledbenici. On je, ukratko, za nas bio Sve.˝

Jedan drugi sledbenik, Galvankar, govori posebno o pročišćavajućoj prirodi Sai Babinog uticaja: ˝Sai Babu sam prvi put posetio 1911. godine. Krenuo sam da ga posetim, samo zbog toga jer su mu moj tast i ostala rodbina pošli u posetu. Čuo sam daje Sai Baba svetac, ali u to vreme nisam ozbiljno razmišljao o tome da od njega ˝izvučem˝ bilo šta na spiritualnom ili svetovnom planu. S tim stavom sam ga posetio četiri ili pet puta, i moja se zainteresovanost postepeno uvećavala. Onda mi se pojavio u snu i zatražio od mene dva dakshina (novčića) kao prilog. Kada sam se probudio, odlučio sam da mu ih dam. Poslao sam dve rupije u Sirdi, putem novčane uputnice. U istom snu, on mije dao dva dragocena saveta: prvo, da se ponašam čestito i ispravno, i drugo — da i dalje održavam svoju neporočnost.

Brižno i revnosno sam se pridržavao ovih saveta. Kada sam nakon toga, 1917. g. otišao u Širdi, slavio mi je ruku na glavu i to je na mene delovalo krajnje čudno. Zaboravio sam na sebe i na svoju okolinu, i zapao u ekstazu. Kasnije sam saznao daje Sai Baba prisutnima rekao, dok sam bio u tom stanju, kako odišem neporočnošći i čistotom. Objasnio im je različite oblike i stanja kroz koja sam prolazio u prethodnim životima i rekao kako me je on ubacio u majčinu utrobu u ovoj inkarnaciji, kao i da sam ja i

dalje zadržao svoju neporočnost i čistotu.

Traženje dve rupije je bila simbolična forma koju je Sai Baba često koristio. On je tražio upravo ta dva novčića neporočnosti i čistote.*

* Ovde isto lako imamo dobar primer kako Savršeni Učitelj vodi, kroz više inkarnacija, pripadnike svog unutrašnjeg Kruga i privlači ih k sebi. O tome u VIII poglavlju.

Često se ljudima pojavljivao u snovima ili vizijama da bi ih privukao. Uvek je Učitelj taj koji privlači svoje sledbenike, mada može da izgleda kako je to njihova odluka, i kako se radi o sreći kada se izabere jedan medu mnogima.

Sai Baba je po tom pitanju bio vrlo jasan: ˝Ja privlačim svoje ljude sa velikih udaljenosti i to činim na razne načine. Ja sam taj koji ih traži i koji ih dovodi k sebi. Oni ne dolaze po svojoj sopstvenoj volji. Oni mogu biti udaljeni hiljadama kilometara, ali ja ih ipak dovlačim kao pticu za čiju je nogu vezana uzica.˝ Mnogi su mu, naravno, došli zbog čuda, u nadi da će ostvariti ovozemaljske koristi. Neki od njih su, ipak, postepeno razvili u sebi žudnju za višim dobrima, koje je Sai Baba darivao. ˝Moji ljudi su mi prvo dolazili zbog ovozemaljskih koristi, ali kada su ih stekli, počeli su da me slede.˝

Često je ponavljao svojim sledbenicima: ˝Dajem vam ono što vi želite, da biste počeli da želite ono što hoću da vam dam. Moj učitelj mi je rekao da dajem bezgranično svima koji od mene traže, ali niko od vas ne traži mudrost... Moja riznica je otvorena, ali niko od vas nije dovezao kočije da odnese prave dragocenosti. Kopajte duboko i uzmite ono što je s pravom vaše; no, izgleda da niko od vas neće da se pomuči.˝

˝Kažem vam, svima vama koji ste došli, ovakva prilika vam se

neće ponoviti. Ja sam Jedini, ja sam Bog!˝

Jedan od učenika je, ugledavši šarenu gomilu koja se tu sakupila, upitao Sai Babu da li su svi oni izvukli neku korist, stoje bilo pitanje koje se moglo postaviti bilo kom Učitelju čija je sudbina bila da bude javno poznat. Kao odgovor, on mu je pokazao na mango drvo u cvetanju: ˝Kakva bi to sjajna žetva bila kada bi se svi pupoljci pretvorili u voće, no, dešava li se to? Većina otpadne. Jako malo ih ostane.˝

R. B. Purandare je bio jedan od tih pupoljaka koji je sazreo do ploda. On je ostavio zabelešku o svom prvom dolasku: ˝Za Sai Babu sam prvi put čuo 1909. godine i otišao da ga posetim. Nisam pošao ni sa kakvim svetovnim motivom, premda sam bio siromašan i bio siroče, Oduvek sam imao želju da budem uz sadhue, a on me je privukao zbog toga što sam čuo da je bio svetac. Javio mi se u snu i pozvao me u Širdi. U to vreme je moja šestomesečna ćerkica bila vrlo bolesna, tako da se moja majka veoma protivila mom odlasku. Uprkos svemu, bio sam uporan i sa sobom sam poveo i majku i ženu i ćerku. Tamo sam ostao trinaest dana, a već trećeg dana mi se dete oporavilo. Baba mi nije dozvolio da se vratim sve do trinaestog dana. Nisam ga ništa pitao, ali je on rekao mojoj majci daje bio vezan za mene sedam vekova, i da me neće zaboraviti ma koliko daleko da se nalazim, kao i da bez mene neće pojesti ni zalogaj hrane.

Sa Babinim dopuštenjem, vratio sam se našoj kući u Dadar. Čim smo stigli, moja žena je dobila takav napad kolere da je doktor od nje već bio digao ruke kao od beznadežnog slučaja. Tada sam ugledao Sai Babu kako stoji pored malog hrama nasuprot moje kuće. Rekao mije da joj dam udhi (sveti pepeo), koji sam doneo iz Sirdija...Ubrzo je bila potpuno zdrava.˝

HINDUIZAM I ISLAM

Sai Baba je bio pravo otelovljenje paradoksalnosti Boga, prikaz svetu nad-dualne Božije Prirode u liku Sadgurua, apsolutnog Bića iznad dvojnosti, koje može da se predstavi svetu u kome vlada rat dualnosti jedino kroz ispoljavanje obe krajnosti istovremeno, oba pola svih suprotnosti.

Zbog toga je mnogim površnim očima bio čudan, podučavao je podjednako i hinduse i muslimane, održavao je plamen svete hindu vatre u džamiji, besneo na svoje učenike, čak ih i udarao štapom poput zen-učitelja, odgovarao na neizgovorene misli, bacao kamenje i pogrde na neverne posetioce da bi ih oterao ili priređivao čuda da bi ih privukao, otvoreno tražio novac koji bi zatim razdelio sirotinji. Bio je, dakle, pravi spiritualni Gargantua, poigravao se suprotnostima kao radosno dete, rugajući se svetu okovanom u netrpeljivost i netoleranciju.

Pobesneo bi bez vidljivog razloga i sipao pogrde, a onda se taj uragan stišavao, i on bi iznenada počeo da se ljubazno obraća nekome ko je upravo stigao ili baš tad odlazio. I zvaničnim religijama je prilazio na sličan način, praveći i tu konfuziju u glavama onih koji su na svet navikli da gledaju u dve dimenzije.

Sai Baba bi povremeno za sebe rekao kako je nastavljač Kabira, pesnika i Sadgurua s kraja XV veka, koji je imao i hindu i muslimanske sledbenike i podučavao ih svom vlastitom Putu. To je isto stoje i Sai činio. On se nije priklanjao ni jednoj ni drugoj strani. Živeo je u Širdi džamiji i imao običaj da koristi islamsko ime za Boga. Kada bi ga čuli da ponavlja svete izreke, to su bile islamske mantre, međutim, on je vrlo retko u kasnijem periodu izgovarao islamske dnevne ritualne molitve — namaz. Neki od njegovih sledbenika ga Čak nikada nisu čuli da to radi. Obično bi nerazgovetno ponavljao arapske ili persijske svete izreke, a vrlo retko ili gotovo nikad i hindu izreke. Ipak, bio je vegetarijanac, kao i njegovi hindu sledbenici, koji su mu se klanjali na svoj hindu način. On sam je često pominjao svog hindu Učitelja i

pozivao se na hindu spise i bogove, kao oblike i aspekte Boga.

Neki drugi Učitelji Indije tog vremena su takođe smatrali da su sve religije podjednako važne. Ramakrišna je, na primer, pošto je dosegao nestalan Samadhi kroz hinduizam, ponovo prešao taj put, prvo kroz islam, a potom kroz hnšćanstvo, i obznanio da su ga oba puta ponovo dovela do istog cilja. Ramana Maharši je bio iznad svih religija, na samom vrhu sa koga se one spuštaju, u centru iz koga se one šire. Među njegovim sledbenicima bilo je hrišćana, muslimana, jevreja, budista, parsija i hindusa, a on nikada ni od koga nije očekivao da prede iz jedne religije u drugu. Slično je i sa kasnijim primerima. Osho je, po vlastitim rečima, preuzimao, iz svih religija i učenja ono što je večno, i izgradio svoju besmrtnu sintezu.

Sai Baba, dakle, u tome nije bio jedinstven, ali je živeo u vremenu koje još uvek nije bilo tolerantno. To ga, naravno, ni malo nije zabrinjavalo.

Oblačio se kao musliman, ali je na čelu nosio oznaku kaste kao hindus. Podjednako je slavio svete dane i praznike i u jednoj i u drugoj religiji. Citirao je Kuran na oduševljenje muhamedanaca, ali je isto tako bio veoma upućen i u hindu Šastre. Za nekoga poput Sai Babe, vlastiti ljudski identitet i religiozne razlike nisu postojale. Kada ga je jednom neko upitao gde je rođen, on odgovori: ˝Ja nemam stalno boravište.˝

Nasuprot mogućem očekivanju, on ipak nije bio zagovornik mešanja dvaju puteva medu svojim sledbenicima. Od njih je tražio da ispoljavaju dobru volju i toleranciju, i to je bilo sve. Iako on sam nije izgovarao namaz, to je očekivao od svojih sledbenika muslimana. Budući da su obe religije bile punovažne, nije se slagao da neko prelazi iz jedne veroispovesti u drugu, već je očekivao od svakoga da istraje u onoj na kojoj je odrastao. Kada mu je jedan hindus, koji je pre toga napustio islam, došao u džamiju, ošamario gaje i povikao na njega: ˝Znači, našao si sebi

novog oca!˝

U toj oblasti su u proteklim vekovima bili česti verski obračuni i ratovi muslimana i hindusa.* Kao ispoljavanje dobre volje, Sai Baba je voleo da vidi hindu i muslimanske sledbenike kako odlaze jedni drugima na svetkovine, stoje dugo vremena i bio običaj u Indiji, premda nisu zapravo učestvovali u vršenju verskih obreda. Tako bi, po recima jednog hindu sledbenika, na dan kada je rođen Šri Ramabila organizovana svečana povorka, nakon čega bi hindusi pevali svoje svete pesme, između kojih bi, tu i tamo, muslimani Čitali Kuran. Ponekad bi muslimani organizovali svečanu povorku na čijem čelu bi se na jastučetu nosile Sai Babine sandale (da bi se izbegao antropomorfizam ili formalno odavanje poštovanja), a hindusi bi im se pridruživali.

* A i današnje vreme kao da vaskrsava u netrpeljivost, rušenje džamija i si.

Samo Sai Babino prisustvo je imalo efekat ispoljavanja tolerancije. Priča jednog njegovog muslimanskog sledbenika, po imenu Abdulah, to lepo ilustruje. On je pošao kao beskućnik u Meku, ali ga je sudbina odvela u Sirdi, gde je i ostao:

˝... Kada sam stupio na vrata džamije, Sai Baba se stvorio ispred mene. Čim su nam se oči srele, ja sam osetio da je on moj Učitelj... moj boravak uz Sai Babu doveo je do upečatljivih promena u načinu mog razmišljanja. Kada sam prvi put stigao u Širdi, gledao sam na hinduse kao na neprijatelje, ali nakon tri godine provedene pored Sai Babe taj se osećaj neprijateljstva izgubio i počeo sam da ih smatram svojom braćom.˝

Normalno je da ispoljavanje dobre volje i razumevanja nije uvek bilo pravilo bez izuzetaka. Muslimanima je verovatno najviše smetalo što su hindusi odavali poštovanje Sai Babi u džamiji.

Neke od suštinskih razlika između hinduizma i islama se mogu

uobličiti na sledeći način. Za muslimane postoji nepremostiv ponor između Tvorca, kome se jedino kao bezobličnom Apsolutu treba klanjati i koji je iz ničega stvorio Univerzum, i njegove tvorevine — čoveka, stanovnika tog Univerzuma, Za muslimane u odnosu na Boga čovek je ništavno, beznačajno stvorenje, odnosno po njima čovek ne može da postane Bog. Nasuprot tome, hinduizam je prožet idejom da je Univerzum, sa svim vidovima postojanja, oblik koji je Bog poprimio, Njegova manifestacija i deo Njegove apsolutne suštine. Reći da je Bog stvorio Univerzum iz ničega, i reći da Univerzum nije ništa drugo do puka iluzija koja skriva Realnost samoga Boga, svodi se na jedno isto.

Stoga, onog Čoveka koji je spoznajom svoje unutrašnje suštine spoznao svoju božansku prirodu, hindusi i poštuju kao Boga. Držeći se slova zakona, muslimani takvo poštovanje osuđuju kao idolatriju i surovo kažnjavaju. Međutim, moglo bi se reći da su sufiji islamska spiritualna elita, koja tajno podučava ono što hindusi podučavaju otvoreno. Obični muslimani ih ne razumeju, iako su iz sufijskih redova potekli veliki islamski sveci. Za ortodoksne muslimane su hindusi panteisti i idolopoklonici — za njih između ova dva gledišta postoji apsolutni ponor. Poznat je primer Al Haladža, sufi pesnika, koji je izrekao u stanju božanske ekstaze: ˝An alHaq!˝ — ˝Ja sam Bog!˝ i bio zbog toga što je, prema islamskim zakonima, bogohulio, surovo pogubljen. Sufiji su, naprotiv, nastavili da ga duboko poštuju. Jedan drugi sufi, Abu Said, ne izazivajući slovo zakona, rekao je kroz negaciju: ˝Ne postoji ništa ispod ove odeće što nije Alah.˝ Sufi bajalica, koja se koristi i dan danas, glasi: ˝Ja te, Bože, molim za oproštaj za sve ono u meni što nije Bog.˝

Zanimljivo je da su Sai Baba, Hazrat Babađan i Tadudin Baba, svo troje Sadgurui u istom dobu i deo velike petorke koja je spustila Avatara Meher Babu u ljudski lik, bili smatrani za predstavnike drevne neortodoksne sufi tradicije u svome

vremenu.

Odavanje poštovanja Sai Babi počelo je na vrlo jednostavan način, kada je to 1908. godine učinilo po prvi put jedno dete. Priču o tome je ispričala jedna hinduskinja: ˝Moj brat, Bapu Rao, kome je tada bilo četiri godine, imao je običaj da svakoga jutra ode do Sai Babe i na glavu mu stavi jedan cvet u znak poštovanja. Tako je počelo redovno odavanje pošte Sai Babi, pošto on to do tada nikome nije dozvoljavao. ˝

Dete je nevino i jednostavno odavalo poštu Sai Babi onako kako je videlo da to čine idolima u hramovima. Od tada je to preraslo u pravo ritualno odavanje pošte kao svakom idolu, sa muzikom, plesom i svetkovinama. Bilo koji hindus ne veruje daje neki idol sam Bog, kao što ni hrišćanin ne veruje daje slika sveca ili ikona Bog. Malo je ljudi koji mogu da shvate Apsolut koji nadilazi svaku formu, čak i medu onima koji kritikuju idolopoklonstvo, te je stoga običnom hindusu lakše da odaje poštu tako što će se koncentrisati na manifestaciju Boga uobličenu u neku formu, ili kroz aspekt predstavljen slikom ili statuom. Uostalom, koncentracija na manifestovani oblik Boga, bilo u obliku nekog božanstva iz bilo koje planetarne religije ili u obliku prosvetljenog čoveka —Gurua, Učitelja, Avatara, se u svim vrednim spiritualnim i mističkim tradicijama oduvek smatrala vrlo efikasnim metodom spiritualnog rasta i razvoja. U Giti piše sledeće: ˝Bez obzira kom se obliku klanjao, čovek se uvek klanja Meni.˝

SVEOPŠTA SIMBOLIKA

Religiozni simbolizam nije tvorevina bilo koje religije ili Učitelja, već potvrda saglasja, korespondencija koje postoje između fizičkog univerzuma i spiritualne Realnosti, tj nematerijalnih nivoa. * Ovaj svet je zapravo odraz i naličje više Realnosti, i stoga treba prepoznati i prihvatiti simbole kao

mostove ka onostranom. Poznata hermetička krilatica glasi: ˝Kako gore, tako i dole˝.

* Pogledati tabele korespondencija iz Kroulijeve ˝777˝, koje verovatno predstavljaju najsveobuhvatniji poduhvat na sabiranju takvih saglasja celokupnog Univerzuma.

U Kuranu je, na primer, zapisano: ˝Stvaranje Neba i Zemlje, smena noći i dana, lađe što morima plove s tovarima korisnim za ljude, kiša koju Bog pušta s neba, pa tako u život vraća zemlju nakon njenog mrtvila, po kojoj je rasejao svakojaka živa bića; promena vetrova, koji između neba i zemlje lebde — doista su dokazi za one koji imaju pameti.˝** Dovoljno je očigledno značenje i samo jedne poente iz ovog odlomka: spuštanje kiše na opustošenu zemlju je prirodni ekvivalent za spuštanje Milosti na opustelo srce, koja time oživljuje spiritualnost ljudske duše.

** Sura II, stih 164

Simbolizam je mnogo rašireniji u zapadnim okultnim sistemima i tradicijama, jer su na Zapadu simboli osnovno sredstvo da se, putem korišćenja njihovog svojstva da transformišu psihičku energiju, dosegnu više apsolutne sfere bez oblika i iznad uma. Istočne Staze ka Bogu su uglavnom direktne, bez ikakvih posrednika. Najbolji primer je Zen, u kome se svi međunivoi između svakodnevne svesti i Apsoluta nazivaju ˝Tamna pećina˝, u koju može da upadne tragalac. Zbog toga prosvetljeni Učitelji na Istoku veoma retko koriste simbole.

Ipak, Sai Baba je simbolizmu bio posebno privržen. Postojalo je nešto tajnovito i misteriozno oko njegovog učenja. Kroz čuda koja je činio, materijalna korist koju su drugi izvlačili bila je očigledna, ali je njegovo spiritualno vodstvo bilo manje očigledno. Isto tako, kao što smo već pokazali, on je mnogo češće podučavao delima radije no recima, kao što bi to bio slučaj

kod ogromne većine drugih učitelja i Istoka i Zapada.

Hrist je, na primer, rekao: ˝Koliko Činiš onima koje smatraš poslednjima, toliko činiš i meni.˝ Sai Baba to isto nije rekao, već je pokazao primerom. Jednom mu je neka žena rekla da dođe i od nje uzme hranu, i on pristade. Možete da zamislite s koliko umeća i ljubavi je napravila sve specijalitete. Zanemela je od užasa kada je videla kako se jedan pas lutalica približava hrani koja još nije bila pripremljena do kraja. Na vreme ga je oterala i otišla da pozove Sai Babu. ˝Ne˝, reče on, ˝oterala si me kada sam je želeo; sada je ne želim.˝

On se izražavao simbolično čak i kada su u pitanju bile trivijalne stvari. Jedna žena je opisala svoju prvu posetu u koju je otišla kada joj je bilo 18 godina. Dok se jedan od sledbenika saginjao, ispale su mu naočare. Pošto su pale Sai Babi pred noge, neko predloži i da ih poklone njemu. Sai se odmah usprotivio: ˝Ne trebaju mi naočare, već imam jedne. Koštale su 40 rupija.˝

Svi su znali da on ne nosi naočare. Žena koja je ispričala priču bila je zbunjena sve dotle dok joj otac nije objasnio da su naočare označavale unutrašnji vid ili Realizaciju, a 40 rupija — 40 godina od kada je Sai dostigao Bogo-Ostvarenje.

On se često izražavao simbolično dok je isceljivao ili u situacijama poput one u kojoj je svome sledbeniku dao 4 mango ploda kao znamenje za četvoro dece koje će dobiti, a potom se i o simboličnom izrazio simbolično: ˝Pojedi i umri!˝

Jednom je učenika DeVpandea ujela otrovna zmija. Sav prestrašen, odjurio je pravo u džamiju. Međutim, kada je u sumanutom trku stigao do stepenica džamije, Baba izlete iz nje i viknu: ˝Ne penji se, bramanine! Vrati se! Siđi!˝ Čak ni u paničnom strahu od smrti, nije mogao da ne posluša Sai Babu. Zastao je u nemom preklinjanju. Samo trenutak kasnije, Baba poče da govori blagim i ljubaznim glasom: ˝Sad se popni. Fakir

je milostiv prema tebi. Prezdravićeš.˝

˝Fakir˝ je, kako smo već objasnili, način na koji je Sai Baba oslovljavao Boga. DeVpande je tek tada otkrio da se Sai Babina zabrana penjanja nije odnosila na njega, nego na otrov koji mu je ulazio u krvotok.

Ponekad bi se izražavao u parabolama, ostavljajući svojim sledbenicima da do odgovora dođu sami.

˝Dođoše neki lopovi i odnesoše mi novac. Ništa ne rekoh, već tiho pođoh za njima, ubih ih i tako povratih svoj novac.˝ Novac ovde predstavlja Čovekove prirođene sposobnosti u stanju čistote, potencijale i božanske atribute (Znanje, Moć, Blaženstvo) Praiskonskog čoveka ili Adama pre Pada; lopovi su želje; njihovo ubijanje i povraćaj (unutrašnjeg) bogatstva je uništenje želja i Ostvarenje vlastitog Sopstva.

˝Jedan čovek je imao jako dobrog konja, ali — ma šta da mu je radio, ovaj nikako nije hteo da se upregne. Jedan stručnjak posavetova čoveka da ga vrati tamo odakle potiče. On to i učini, a konj odjednom postade miran i koristan,˝ Konj je ego, tj nemiran um. Koristan je kada upravlja čovekovim fizičkim i mentalnim moćima, ali je samovoljan i neprekidno stvara probleme. Vratiti ga tamo odakle potiče znači ponovo ga uroniti u Apsolut ili Sopstvo iz koga izranja. Slični su saveti Hrista koji kaže da se čovek ponovo mora vratiti u majčinu utrobu i nanovo roditi, kao i isti skriveni savet koji je Bagvan Ramana Maharši dao onome koji ga je upitao za Put: ˝Vrati se Putem kojim si došao.˝ To je vraćanje Izvoru koje pročišćuje i prosvetljava. Tada intelekt i ostale skrivene moći čoveka postaju dobre sluge i postaju svesne pokretačke sile Duha.

Jednoj svojoj sledbenici je rekao: ˝Nebo je oblačno. Pašče kiša. Usevi će izrasti i sazreti. Tada će se oblaci razići. Zbog Čega se

bojiš?˝

Nebo prekriveno mnoštvom oblaka predstavlja njeno trenutno stanje duhovne tame i neznanja. Kiša predstavlja težak život i nelagodnosti kroz koje će proći, ali će Božanska Milost biti ta koja će zrna spiritualnosti u njenom srcu, za koje ona još i ne zna i nije ih svesna, dovesti do sazrevanja tokom ˝mračne noći duše˝. Razilaženje oblaka kada seme sazri znači dostizanje svetlosti i blaženstva Prosvetljenja.

Sai Baba je često davao tajne i enigmatične odgovore koji su za mnoge ostajali nerazumljivi. Neko je želeo da ga fotografiše, na šta je on odgovorio: ˝Ne, on ne treba da fotografiše. Dovoljno je da samo razruši zid,˝ Besmisleno? Fotografija beleži samo spoljnu ljušturu, ono na šta Sai Baba liči. Zid predstavlja identifikaciju ja-sam-telo, koja čoveka deli od spoznaje vlastite duhovne prirode. Dovoljno je da ga čovek razruši i videće kako Sai Baba istinski izgleda — ne kao telo, već kao bezgranično Svepostojanje, Čovek-Bog.

Simbolizam Sai Babe, ipak, ne bi trebao da čudi, čak ni na Istoku. Sadgurui se razlikuju od većine ostalih prosvetljenih ili poluprosvetljenih Učitelja i Istoka i Zapada, po tome što su njihova osnovna sredstva kojima deluju na spiritualni rast čovečanstva dela a ne reči.

Duhovne tradicije i učenja svih meridijana i svih doba, kada se uzmu kao celina, su već toliko raznovrsne i sveobuhvatne da je zaista malo toga još ostalo da se na jasan i nedvosmislen način doda i dopuni. Spiritualnih Staza ka Bogu, kako drevnih tako i savremenih, ima već toliko,* da mogu da zadovolje sve osobenosti temperamenta i individualne zahteve svakog tragača za Oslobođenjem. Izrečeno je već puno reci o dostizanju Boga i Čovečanstvo ulazi u fazu Novog Doba, kada će naglasak biti na radu, pregalaštvu i spiritualnim podvizima, kada će se konačno

mnogo toga iskazanog pretočiti u stvarnost.

* Naročito u našem vremenu, kada je planeta postala globalno selo, tj kada spiritualni tragaoci više nisu ograničeni samo na učenja i duhovne sisteme svog životnog područja, već im je protok informacija omogućio da biraju iz prebogatog spiritualnog zaveštanja cele planete.

Savršeni Učitelji pretežno deluju na unutrašnjim planovima, suptilno i nevidljivo, pa se ponešto od tog neizmernog bogatstva prelije i pred naše začuđene oči u vidu čuda, moći, reci i postupaka koje Često ne možemo do kraja da razumemo. Zato reči i postupci jednog Qutuba Sai Babe i deluju simbolično, jer nose u sebi prikrivene, neograničene, ponorne dubine njegovog kosmičkog Bića, koje u svom izražavanju ne brine mnogo da li će ostati neshvaćeno među onima čiji je vid zamagljen višestrukim velovima Iluzije.

SIMBOLIZAM NOVCA

Sveti ljudi obično ne traže novac. Bilo je duhovnih iscelitelja kojima su njihovi Gurui podarili isceliteljske moći, uz izričito upozorenje da će ih te moći napustiti ako budu uzimali bilo kakvu nadoknadu ili nagradu. Mnogi sadhui čak odbijaju da dodirnu novac. Šri Ramakrišna, koji je bio prosvetljen, je od njega toliko zazirao da bi osetio žarenje u prstima ako bi ga samo dotakao. Mnogi ljudi su sumnjičavi prema Guruu koji prima novac ili poklone, ako to nije nešto simbolično, kao što su voće ili cveće.

U ovoj, kao i u mnogim drugim stvarima, Sai Baba je bio različit. On ne samo da je primao novac, nego ga je čak i tražio. Ponekad bi zahtev da mu daju dakshina (milostinju) bilo prvo što bi rekao nekom posetiocu. Vrlo često je govorio koliko novca traži.

Neki ljudi su zbog toga imali predrasude o njemu. To je,

naizgled, tako odudaralo od njega. Kakvo je, onda, objašnjenje? Sigurno je da on sam nije želeo novac, jer ga nikada nije zadržavao za sebe. On je izdržavao fakire i ostale siromašne fakire, hranio one koji nisu imali novca za boravak u Sirdiju, rasipao novac na bilo šta za šta se on mogao potrošiti u tom trenutku, ali ga nikada nije zadržavao.

Moramo pobliže objasniti to ˝rasipanje˝. Tačno je da je on kupovao i one stvari za koje se ne bi moglo reći da su bile neophodne, i da gaje davao onima koji su bili vezani za novac, ali nije kupovao po neumerenim cenama. Stoje zanimljivo, baš nasuprot tome, cenjkao bi se sa prodavcem oko parčeta tkanine kao što to čine pravi kupci, mada bi ponekad na kraju poklanjao tu tkaninu samome prodavcu. Moglo bi se reći da je baratanje sa novcem bila njegova velika ovostrana zabava, i možda čak efikasan metod za prizemljenje u normalnu svest.

On nikada nije prestajao sa praksom da sam sebi prosi hranu. Nikada sam nije posedovao luksuzne predmete, utemeljio ašram i svoje fondacije, podizao građevine ili sticao imetke, a kada je umro, imao je tek toliko da pokrije pogrebne troškove.

Novac, kao i sve ostalo, tretirao je na simboličan način. Oni koji su mu ga davali sami sebi su uvećavali bogatstvo. Nije ga tražio od svih. ˝Tražim samo od onih na koje me Fakir uputi, a u zamenu im dajem deset puta više.˝ Oni su bili njegovi ljudi, a to što je od njih uzimao milostinju značilo je da preuzima njihovu karmu, što će se videti iz sledećeg primera.

Jedan Sai Babin blizak učenik po imenu Bara Baba, što znači ˝Veliki Baba˝, uvek je sedeo u Sai Babinom sudu. Bio je ogroman i debeo. Sai Baba bi Bari davao 100 rupija za hranu svakoga dana, a on je jeo, jeo, jeo i opet samo jeo. Sai Baba bi jeo samo hleb i luk koje je isprosio, dok bi Bara Baba jeo najfiniju hranu koja je mogla da se nađe.

Zbog čega je Sai Baba toliko insistirao da ovom učeniku daje ogromnu sumu novca za veliku količinu hrane, kada je on sam živeo na hrani koju bi isprosio? Ta ljudina je bila stovarište sanskara svih onih koji su za vreme darshana davali novac Sai Babi. Sanskare ili impresije iz prošlih života tih ljudi, su u potpunosti izbrisane kada je Barra Baba dosegao Mukti — Oslobođenje — u trenutku smrti tela.

Ovo naravno, razjašnjava i spiritualnu pozadinu Sai Babinog uzimanja novca, koji je ovde poslužio kao materijalni nosač unutrašnjeg pročišćenja njegovih sledbenika.

Sai Baba je pored svoje velike stolice od kamena držao gomilu sitnog kamenja. Imao je običaj da dohvati kamen i baci ga na svakoga koje dolazio po njegov darshan, blagoslov. I premda su se čuda dešavala mnogim ljudima, one koje je pogodio kamen postajali su pravi Sai Babini sledbenici.

ČUDA I MOĆI

Sai Baba je bio okružen oreolom čuda, koja su lebdela oko njega kao vazduh koji je izdisao, budeći u ljudskim srcima seme nj ihovih vlastitih uspavanih mogućnosti i viziju naslućene buduće Slave — stvarajući time od Širdija čudesnu zemlju.

U svim vremenima i u svim civilizacijama čuda prosvetljenih, samorealizovanih ljudi i svetaca su bila sveprisutna i sveokružujuća, kao zemlja po kojoj hodimo ili prožimajuća vatra, koja nas spolja greje a iznutra podseća na večni božanski plam. U svim dobima, sađhui i tragači, mudraci i sveci, monasi i yogiji, prosvetljeni, Savršeni Učitelji i Avatari, činili su čuda da bi oči ogromne većine onih koji su oslepeli od pogleda u materiju povratili ka Izvoru Svet-losti i okrenuli ih od zaborava, dugog kao večnost, da se prisete Unutrašnjeg Svemira i sopstvenog božanskog porekla.

Dok je Zapad zatvarao oči pred čudima svetih ljudi, ne mogavši u svojoj nadmenosti i taštini da prihvati da se čuda ne mogu intelektom dokučiti, na Istoku, gde se već odavno zna za mudrace i Savršene Učitelje, prihvatili su da se beskonačni i savršeni Bog, koji se ograničenim ljudskim umom ne može spoznati, ispoljava pred čovekom svojim moćima i čudima, isto tako nespoznatljivim i razumu stranim, da bi uneo u ljudska srca i umove malo svoga svetog bezmerja i pozvao ih na svoje kosmičko Slavlje.

Sai Baba je bio iznad opsenarskih vašarskih čuda, tako uobičajenih u Indiji, koje su činili ˝putnici na Stazi˝ — jogiji, sadhui, waliji i ostali sveti ljudi. Jogananda u svojoj Autobiografiji jednog yogija, kao i Svami Rama u knjizi Život sa himalajskim učiteljima* opisuju čitavu lepezu svetaca i moći kojima su oni raspolagali, čineći čarobni deo mozaika u spiritualnim pejzažima Indije. Sadhui sa kojima su se Jogananda i Svami Rama sretali su primeri samo nižeg sloja spiritualne hijerarhije i nivoa moći, jer su raspolagali samo sa po jednom do dve moći i bili spremni da se razmeću njima i pokazuju ih kao na kraljevskoj svetkovini. Nasuprot tome, Savršeni Učitelji, koji se mogu nabrojati na prstima jedne ruke i koji raspolažu ogromnim Izvorom beskonačnih božanskih moći, uvek ostaju skriveni i poznati samo nekolicini najbližih učenika.

* Ohe su prevedene na naš jezik (prva je izdala i Zagrebu, a druga u Beogradu)

Najznačajnije i najsveobuhvatnije objašnjenje i klasifikaciju moći kojima veliki učitelji raspolažu, dao je Meher Baba u knjizi Bog Govori.** Zadržaćemo se malo na tom razjašnjenju, ne samo da biste bolje procenili Sai Babina čuda opisana u ovom poglavlju, već i radi značaja za razumevanje odnosa Učitelja i učenika (iznetog u VIII poglavlju), kao i Sai Babine veze sa sadašnjim imenjakom, (obrađene u X poglavlju).

** Bog Govori, strane 220-230

Meher Baba je napravio podelu čuda na četiri vrste, prema spiritualnom nivou onih koji ih izvode i to na: (1) čuda Spasitelja (Avatara), (2) Savršenih Učitelja (Sadgurua), (3) onih koji su na šestom i petom nivou svesti (4) onih koji su na prvom, drugom, trećem i četvrtom nivou.

1. Čuda Spasitelja imaju univerzalni karakter i on se tada privremeno smešta na šesti, peti nivo (nivoi uma, mentalna ravan), osim kada je potrebno da čuda budu vrlo moćna, i tada se smešta na četvrti nivo, nivo božanskih moći i najviši energetski nivo.

2. Čuda Savršenih Učitelja imaju veoma širok raspon, ali ne obuhvataju celokupni Univerzum. Kao i čuda Spasitelja, ona isključivo služe za spiritualno buđenje drugih, l on se pri izvođenju čuda privremeno smešta na šesti i peti, kao i na četvrti nivo, za veoma moćna čuda.

3. Čuda onih na šestom i petom nivou, su ograničena, jer ne izvode čuda direktno, već posredstvom mentalnog uticaja na misli i opsećanja drugih, i taj uticaj donosi spiritualnu i materijalnu dobit.

4. Poklonici na prvom, drugom i trećem nivou mogu da upotrebe ili prikažu moći nivoa na kome se sami nalaze. To su okultne moći prva tri nivoa svesti, koje se nazivaju i mističkim moćima, naprimer: telepatija, materijalizacija, vidovitost, zaustavljanje vozova, levitacija, dopuštanje da ih satima ostave žive zakopane itd. Ovo su istinske moći koje aspirant stiče na različitim nivoima i nisu puke op senarske veštine. Savršeni Učitelji i Avatar mogu poklonicima na prva četiri nivoa da oduzmu moći u slučaju zloupotrebe.

Na četvrtom nivou, prelazu iz suptilne u mentalnu sferu, su

smeštene sve svemoguće božanske moći i zato je to nivo najvećih opasnosti i iskušenja na Stazi, jer zloupotrebom tih moći dolazi do potpunog raspada svesti i pada poklonika sa četvrtog (vrlo visokog) nivoa na nivo svesti kamena, od koga ponovo počinje evoluciju kroz forme čoveka, gde se evolucija svesti završava i otpočinje put reinkarnacije i involucije ka Bogu.

Takve zloupotrebe četvrtog nivoa ipak ne ugrožavaju svet, jer se tada pojavljuje jedan od pet Savršenih Učitelja, koji je poglavar duhovne hijerarhije date ere i oduzima te moći pokloniku.

Božanske moći četvrtog nivoa su svemoguće moći Boga. Sadgurui ih često koriste kao jedan od načina ispoIjavanja svoje božanske Volje u vladanju i upravljanju celokupnom Kreacijom. One su izvor svih moći, bilo mističnih, bilo ostalih okultnih moći, koje su beskrajno nevažne u poređenju sa njima. Božanske moći su uvek iste, jer je Bog uvek Jedan i Isti, dok se okultne moći, bez obzira da li su moći nivoa ili ne, različite po vrsti i različito se ispoljavaju. Već je navedena razlika u korišćenju božanskih moći četvrtog nivoa između Avatara i Savršenih Učitelja, zatim poklonika na petom i šestom nivou i poklonika na četvrtom nivou, koji može da ih zloupotrebi, ali sa fatalnim posledicama po njega samog, ali i da ih upotrebi za dobrobit čovečanstva, kada preskače peti nivo svesti i direktno ide na šesti nivo.

Sadgurui nevoljno pokazuju moći četvrtog nivoa (a to naročito važi za Avatare — Meher Baba je uporno izbegavao da čini čuda), stoje važilo i za Sai Babu. I kada su svojim spiritualnim zadatkom navedeni da ih upotrebe, ove moći ostaju daleko od očiju javnosti. Samo nekoliko ovakvih čuda Qutuba Sai Babe u Širdiju su ostala zabeležena, dok su nam ostala zapisana uglavnom čuda niže vrste, koja mogu da zavaraju neupućene o njegovom statusu u spiritualnoj hijerarhiji i da Sai Babu smeste u istu ravan sa desetinama sličnih svetaca i jogija Indije. Verovatno

je i on sam tim manevrom nameravao da prikrije svoj pravi status, ostavljajući sebi širi prostor za nesmetano delovanje na unutarnjim ravnima.

Oni koji su, međutim, na nižim stupnjevima hijerarhije, dolaze u iskušenja da svoje moći pokazuju. Aspirant trećeg nivoa, na primer, može da oživljava umrla stvorenja koja su ispod stupnja ljudskog bića, ali ne i umrle ljude. On to može da učini zbog bliskosti sa božanskim moćima četvrtog nivoa i ˝topline˝ tih moći. Tek onaj koje na četvrtom nivou božanskih moći, može da oživljava i umrle ljude. To je činio Spasitelj Isus, a za Sai Babu je zabeleženo da je samo jednom, i to u dečaštvu, oživeo umrlog.

Čuda koja čine Spasitelji i Savršeni Učitelji imaju iza sebe božanski povod i mogu da budu voljna ili nevoljna. Voljna su ona koje oni čine sa namerom, kroz ispoljavanje i snagu svoje Volje, a nevoljna se ostvaruju posredstvom one uvek aktivne sile koja okružuje ova uzvišena bića. U nevoljnom tipu čuda, Spasitelj ili Savršeni Učitelj nije svestan dešavanja čuda kojima je on sam izvor i osnovni uzrok. Pri svemu tome, i voljna i nevoljna čuda Savršenih uvek su usmerena ka duhovnom buđenju sveta.

Postavlja se pitanje zašto Spasitelji i Savršeni Učitelji čine čuda? Meher Baba daje vrlo jasan i efektan odgovor: ˝Veoma svetovni ljudi su duhovno otupeli i njima su ponekad potrebna čuda da spasu sebe, ili druge potpuno nevine ljude, od posledica te neosetljivosti.˝ Sledeće poređenje pokazuje na šta se time misli.

˝Pretpostavimo da dete drži vrapca u ruci, i to tako nepažljivo da samo što ga nije zadavilo. Da bismo spasili vrapcu život, ne bi bilo preporučljivo da se detetu iz ruke otima ptica, zato što bi dete tada verovatno još više stisnulo vrapca i tako ga ubilo. Ali, ako bi se detetu ponudio novčić, ono bi gotovo sigurno opustilo svoj stisak i tako bi oslobodilo vrapca. Tako dete biva sprečeno da ubije pticu iz pukog neznanja o onome što čini.˝ (Ovde Meher

Baba sjajno koristi simbol ptice da bi predstavio položaj ljudske duše.) ˝Čuda Savršenog Učitelja čine istu stvar: ona sprečavaju ljude da čine štetu sebi i drugima iz pukog neznanja o duhovnim vrednostima.˝

˝Ako odredimo da zlato predstavlja čudo, yogi nižih nivoa zasenjuje svetovne ljude mašući tim zlatom pred njihovim očima tako da se oni zapanje njegovim podvigom. Ako se predaju takvom yogiju, oni će na kraju pretrpeti surovo razočarenje. Međutim, kada Spasitelj ili Savršeni Učitelj maše tim zlatom pred očima svetovnih ljudi, on koristi jedan oblik Maye (Iluzije) da bi ih odvratio od drugog oblika Maye koji ih sputava u većoj meri, i tako ih dovodi do Staze koja vodi njihovoj istinskoj sudbini, Samo-realizaciji.˝

˝Uzmimo još jedan primer i zamislimo čoveka sa monohromatskim viđenjem za koga je svet, na primer, plav. Njegove oči funkcionišu kao plave naočare, tako da, kada pogleda kroz njih, njemu sve izgleda plavo. Spiritualno govoreći, svet je iluzija, pa stoga nema nikakvu boju. On je bezbojan. Yogi koji se razmeće svojim čudesnim moćima samo zamenjuje Čovekove plave ˝naočare˝ zelenim ili crvenim, pa Čovek sve vidi zeleno ili crveno. Njegove neznalačke oči, naviknute da svet vidi plavo, zbunjuje ova iznenadna promena u zeleno ili crveno i odražava se očiglednom velikom verom u tog yogija.˝

˝Savršeni Učitelj, koji zna da ni plava, ni crvena, ni zelena nisu stvarne boje, već daje sve bezbojno (tj. ništa), ne gubi vreme u menjanju ˝naočara˝ i time omogućava čoveku da vidi svet onakvim kakav onzaistajeste: bezbojan, odnosno ništa. Yogi i učitelji koji nisu savršeni samo zamenjuju jednu iluziju drugom. Nasuprot tome, Savršeni Učitelj trajno uklanja veo iluzije i otkriva istinu da je Kreacija imaginarna i daje samo Bog stvaran. Ovaj rad Savršenog Učitelja je spor i bolan proces, kome nedostaje živopisnost boja yogijevog spektakularnog i varljivog

metoda, i zbog toga je rad Savršenog Učitelja nedokučiv.˝

˝Čudesne moći Savršenog Učitelja su naizgled iste kao i moći yogija četvrtog nivoa*, međutim, postoji bitna razlika, a to je da su moći Savršenog Učitelj a njegove sopstvene moći, jer je on ta Moć. On, jednostavno, treba samo da poželi da se nešto desi i to se dešava. ˝Neka bude i to bi˝ odnosi se, prema sufijima, na božansku manifestaciju moći.˝

˝Međutim, moći yogija nisu njihove sopstvene moći; oni zavise od spoljnih izvora moći da bi činili čuda. Inherentne moći Savršenih Učitelja neprekidno se prelivaju, a yogiji i poklonici nižih nivoa posuđuju od tog preobilja moći i sa njima čine čuda.˝

˝Sufiji kažu da se ˝odnos˝ sa Bogom razlikuje u slučaju Avatara i Sadgurua, i o njemu govore kao o nevoljnoj neminovnoj blizini kod Avatara. odnosno kao o voljnoj blizini kod Savršenih Učitelja. Sufiji objašnjavaju da, kada Avatar čini čuda, Bog je onaj koji dela, a čovek je oruđe. Kod Savršenih Učiteljaje obrnut slučaj: čovek je onaj koji dela, a Bog je oruđe. Čuveni događaj vezan za Proroka Muhameda, koji je bacio šaku prašine na neprijatelja u bici kod Badra i time nagnao neprijatelja u beg, primer je Spasitelja koji čini Čudo. I mada je po svemu očiglednom primer ovog odnosa su Sadguru Sai Baba iz Širdija i poklonik četvrtog nivoa Satja Sai Baba.

Muhamed kao čovek bio taj koji je bacio prašinu, u stvarnosti je Bog kao Muhamed bio taj koji je bacio prašinu, a Muhamed kao čovek je bio taj koji je nagnao neprijatelja u beg. Dakle, čudo kao što je ovo predstavlja primer ˝nevoljne neminovne blizine˝.

˝Međutim, čuda koja čine Savršeni Učitelji ilustruju ˝voljnu blizinu˝, za koju je dobar primer čudo koje je učinio Šamsi Tabriz — vraćanjem mrtve osobe u život. Kada je Samsi izgovorio reci ˝Ustani u ime Boga˝, princ nije oživeo; ali kada je rekao ˝Ustani u moje ime˝, princ se istog trena vratio u život.

Ovde je Šamsi Tabriz kao čovek izdao naređenje, a Bog kao Šamsi Tabriz se zaodenuo svojstvom Sebe, u ovom slučaju svojstvom života, i tako vratio princa u život. U ˝voljnoj blizini˝ je čovek onaj koji dela, a Bog je oruđe.˝

Zapadnjaci su često pokušavali da u svom skepticizmu naučno objasne čuda jogija. Međutim, naučne doktrine imaju prohodnost samo do određene granice. ˝Može se desiti da se neki čisto fizički podvizi yogija, koji medu svetom prolaze kao čuda, mogu objasniti medicinskom naukom. Ali istinska čuda, a naročito čuda Savršenih Učitelja, nedostupna su za naučna objašnjenja. Mnoga čuda koja su učinili Spasitelji, Savršeni Učitelji i sveci sačuvana su u duhovnim legendama i klasičnim delima svih naroda i svih religija, a uvek delujuća spiritualna hijerarhija svakodnevno uvećava broj tih čuda. Činjenice postoje: Isus i ostali Savršeni su oživljavali mrtve i ozdravljivali bolesne. No, Čak i kada bi neko video kako se čudo dešava pred njegovim sopstvenim očima, i uz to bio ubeđen daje to bilo čudo, a ne prevara, on nikada ne bi mogao da pruži racionalno objašnjenje toga, jer su čuda sasvim izvan dometa intelektualnog objašnjavanja. Ona su materija koja je duboka kao i sam život.˝

˝Bilo kako bilo, možda ovaj nedostatak i nije sasvim bez razloga, jer svet retko kada ima uvid u rad Savršenih Učitelja, pa većina njihovih dela zaista biva čuvana i bezbedno skrivena od znatiželje u grudima nekolicine bliskih prijatelja i iniciranih, koji su toga bili dostojni. Po recima čuvenog sufija: ˝Kada bi nekoliko kapi onoga što se nalazi pod kožom Savršenog Učitelja procurilo između njegovih usana, sva bića Neba i Zemlje zahvatila bi panika.˝

˝Uprkos mnogim pozivanjima na čuda i uveravanjima spiritualnih učitelja, Istok je, kao i Zapad, veoma oprezan u svom odnosu prema njima. Međutim, moglo bi mu se priznati da je Istok dugotrajnim iskustvom naučio da ne poriče dela spiritualne

hijerarhije, čak i ako ne vidi način da ih prihvati ili da poveruje u njih. Jedan od prvih sufija je rekao: ˝Čuda su samo jedan od hiljadu koraka na putu do Boga˝.˝ Mi bismo mogli dodati: čuda su cvetovi iskušenja pokraj Staze ka Bogu, kojom svi putujemo, znali to ili ne — ako zastanemo, skrenemo sa Puta i opijemo se prekrasnim mirisima koje to cveće iz božanske bašte nudi, izgubljeni smo. A Avatar ovog ciklusa, Meher Baba, potvrđuje da najveće čudo koje Savršeni Učitelj može da izvede jeste da učini drugog čoveka duhovno savršenim kao stoje on sam.˝

Dakle, koje moći i čuda Sai Babe su ostali zabeleženi, dopunjujući svojom neobičnom raznolikošću ionako već čudesnu sliku Indije i njenih svetih ljudi? U drugom poglavlju smo već naveli da nam je on sam predočio način na koji je obavljao verovatno najznačajniju spiritualnu dužnost Sadgurua prema Kreaciji: izdavanje naredbi svojini iz-vršiocima na unutrašnjim ravnima, kao posrednicima u vlastitom upravljanju Univerzumom — Sai je to činio dok je praznio svoja creva!

On je upravljao Prvim svetskim ratom! Ma koliko to materi] ali s tima zvučalo apsurdno, to je jedan od najboljih primera delovanja jednog Qutuba.

Za vreme tih ratnih godina, Sai Babaje često govorio: ˝Ja sam bez oblika, ja sam svugde. Ja nisam ovo telo koje nazivate SAI... Ja sam božanski Duh — celokupna Kreacija. Ja sam Sve i ja sam u Svemu. Ja sam u svecima, kriminalcima, životinjama i u svemu ostalom.... Ništa se ne događa mimo moje želje. Moja Svetlost je od Boga; moja religija je Kabiri — Savršeno Znanje — moje bogatstvo leži u blagoslovima koje jedino ja mogu da dajem!˝

Sai Baba je bio ghouse tip spiritualne osobe. Taj ghouse tip Učitelja je veoma redak. Jednom je neki čovek otišao u džamiju u kojoj je Sai Baba spavao i zatekao njegove ruke i noge odvojene od samoga tela i razbacane po prostoriji! U jednom uglu nalazili su se učiteljeve šake i ruke, u drugom uglu njegova

stopala i noge. Svaki od udova je bio odvojen od torza! Siroti čovek bi prestravljen. U tom silnom strahu pomisli da javi seoskoj policiji da je fakir ubijen — raskomadan na delove. Međutim, uplašio se da bi policija mogla da ga osumnjiči za ubistvo, te ode kući smeten, ne znajući šta da uradi.

Narednog jutra, uznemireni čovek ode do džamije u strahu. Začudo, zateče u njoj Sai Babu živog, kako drži predavanje svojim učenicima, te se zapita da lije ono stoje video prethodne večeri možda samo ružan san.

Taj čovek nije znao za fakirovu osobinu koja se retko sreće. S vremena na vreme, zbog rada u unutrašnjim sferama, Savršeni Učitelji ponekad ulaze u ghouse stanje, i tada se delovi njihovog fizičkog tela razdvajaju. Kada završe određeni deo posla na nevidljivim ravnima, delovi njihovog tela se automatski spajaju u momentu kada se vraćaju svojoj telesnoj svesnosti.

Meher Baba daje značajne napomene o ovoj božanskoj osobini Sadgurua — fizičkoj neuništivosti, za razliku od Avatara:

˝Qutub, odnosno Sadguru, se ne može i neće razboleti; čak i kada on izgleda kao da se razboleo, to je samo njegovo ˝glumljenje˝ bolesti. Kada ga ljudi zbilja vide bolesnog (ili raskomadanog — prim.aut.), oni ga zapravo ne vide bolesnog, već vide njegovu bolest savršeno odglumljeni, jer je on Savršeni Učitelj i otelovljenje savršenstva, on samo deluje kao daje bolestan. S druge strane, kada ljudi vide da se Avatar razboleo, On se zaista razboleo i On bukvalno jeste bolestan. Ali, iako fe Avatar zaista bolestan, Onu isto vreme ima zaleđinu Beskonačne Moći, Beskonačnog Znanja i Beskonačnog Blaženstva.˝ *

* Bog Govori, 158 str.

˝Kada za Sadgurua kažu da je zdrav ili bolestan, to govore, vide i osećaju obična ljudska bića. Sa stanovišta Sadgurua, istina koja

se nalazi u osnovi toga je da ni zdravlje, ni bolest, niti bilo šta drugo ni najmanje ne pogađa (dotiče) njegovo (beskonačno) postojanje, pošto je on savršeno svestan da je Iluzija nestvarna i stoga je potpuno svestan da su zdravlje i bolest nestvarni (tj, da su proistekli iz Ničega).˝

˝Kako bi to Ništa uopšte moglo da utiče na njega? Sadguru se oslobodio impresija Ničega kroz proces evolucije, reinkarnacije i involucije, i spoznao daje on Sve (što, naravno, uključuje i to Ništa). Iako Sadguru ostaje u okviru Zakona Kreacije, taj zakon ga ne dotiče.˝

˝Sadguru˝ znači da je čovek postao Bog. Dakle, kada čovek postane Bog, on više ne može biti čovek, pa ako mora da živi kao čovek, on mora da dela, da se ponaša, odnosno da izgleda kao čovek, spontano aktivirajući, odnosno ispoljavajući sve prirodne sklonosti čoveka˝ *

* Bog Govori, 265 str.

Prema tome, nikakva ograničenja grubog sveta ne dotiču čak ni fizičko telo Sadgurua. Zato je Savršeni Učitelj najveći glumac na svetu, jer je prinuđen da glumi ograničenog čoveka, dok istovremeno živi svoj beskonačni božanski život u Svepostojanju.

Postoji još jedna priča o čoveku, koji je bio svedok Sai Babinog rastavljanja na delove. Fakir je uvek spavao sam, odnosno glumio da ˝spava˝, jer u skladu sa gore iznetim, njegovom fizičkom telu čak ni odmor nije bio potreban, te je zato krio način svog ˝spavanja˝. Sai je svake noći ulazio u ghouse stanje, i svo vreme koje normalno ljudsko biće mora da provede u snu (trećina inkarnacije), on je koristio za rad na unutrašnjim ravnima. Priča se da je spavao na krevetu izdignutom dva metra iznad zemlje, a da nisu postojale merdevine. Kada je jednom Sai otišao na otpočinak u svoju sobu, neki čovek se tiho privukao do

prozora da bi video kako Sai levitira u svom krevetu. Zapanjio se kada je video telo bez ruku, bez nogu i bez glave! Taj čovek u momentu oslepe i to slepilo bi razlog za kajanje do kraja njegovog života.

Još jedna zabavna pričica je vezana za Saijev ˝krevet˝. Izgleda da se nije mnogo ni trudio da ˝zamaskira˝ svoje noćne aktivnosti, pa je kao svoj ˝krevet˝ predstavljao dasku, dugačku metar i po, i široku 40 santimetara, koja je bila okačena na plafon džamije pomoću ishabanih kaiševa od stare tkanine. Na njoj je neučvršćeno stajalo nekoliko lampi. Na toj skalameriji ni malo Saijevo telo nije moglo da se smesti i˝ spava˝, a da ne pokida nosače, tako da su i mnogi učenici zaključili da je on noću levitirao. Tako, kada su jednom Daš Ganu i još nekolicina otišla da pogledaju tu dasku, on ju je ščepao u naletu besa i razbio u param-parčad.

Jedan drugi Sai Babin sledbenik, musliman, koji mu je bio lični sluga, opisao je još jedan Čudni obred u džamiji. ˝Baba je imao običaj da sedi iza jednog stuba u kome se nalazila lampa koja je neprekidno gorela. Obično je sedeo iza tog stuba, ne ispred njega, tako da sa mesta na kome je sedeo nije mogao da vidi lampu. Nikada nije gledao u tu lampu... Obično sam punio glinene posude vodom i ostavljao ih u njegovoj blizini. On bi sedeo tako da dve posude budu pored njega i prolivao vodu u različitim pravcima. . .Ne znam da lije u tim trenucima izgovarao bilo kakvu mantru.˝ Ovi čudni običaji najviše podsećaju na simbole izlivanja božanske Milosti.

Godine 1886, Sai Babaje imao ˝ozbiljan˝ napad astme, bar je tako izgledalo njegovim učenicima. Tada je rekao svom učeniku Malsapatiju: ˝Čuvaj moje telo tri dana. Ako se vratim, sve će biti u redu... Ako mi se telo ne povrati u život, zakopaj ga i postavi dve zastave na grob.˝ Sai je tada zatvorio oči i ušao u stanje somadhija, što je izgledalo kao daje mrtav. Disanje i puls su mu

potpuno prestali, a telo mu bese beživotno tri dana i tri noći.

Neke od njegovih učenika obuze toliki bol, da su samo razumeli kako im je Učitelj umro. Hteli su da obave poslednji ritual, ali ih je verni učenik Malsapati u tome sprečio, tako što je Sai Babino telo položio na svoje krilo. Tačno onda kada je Sai predvideo, nakon 72 sata, oči mu se ponovo otvoriše, pošto je ponovo ušao u telo. Nikome nije pričao ni staje radio dok je bio u tom stanju, ni zastoje ušao na unutrašnje ravni. To je ostao još jedan od tajnih zadataka i misterija Sadgurua.

SPIRITUALNO VOĐSTVO

Jedna od najbitnijih uloga svakog Učitelja je upadesha - spiritualno vodstvo kojim dariva svoje učenike. To se posebno odnosi na Sadgurue. Avatar Meher Baba često navodi daje najviši oblik spiritualne prakse, kao i najbrži i najbezbolniji Put do prosvetljenja, bezrezervno i potpuno predavanje Savršenom Učitelju. To se naravno odnosi još više na samog Avatara, ali postoje Bogo-Čovek, utelovljeni Bog, prilično retka pojava na našoj planeti (svakih 700-1400 godina), a Sadgurua koji u svakom trenutku hodaju po čvrstom tlu Zemlje ima uvek petoro, to je bio razlog da Avatar našeg Doba naglasi beskrajnu važnost Savršenih Učitelja za sve koji sa njima dođu u dodir.

Na žalost, po informacijama koje su do danas sačuvane, malo ko iz najbližeg okruženja Savršenih Učitelja zaista shvata njihovu pravu božansku prirodu, uključujući čak i učenike. To se odnosilo i na Sai Babu. Njegovi najbliži učenici su tek naslućivali kakav se gorostas krije u tom malom telu, ne shvatajući kakvim ih je nevidljivim uticajem obasipao. Sadgurui obično ne iznose nikakvo učenje ili doktrinu, pa su širim masama uglavnom malo poznati, osim ako nisu, kao Sai Baba, shvaćeni kao čudotvorci.

Da bismo vam predočili kako su najbliži učenici doživljavali, i samo delimično razumevali unutrašnju prirodu svog Učitelja, navešćemo mišljenje jednog od najpre-danijih učenika, G-de Menadžer:

˝Na mene je poseban utisak ostavila jedna upadljiva razlika između Sai Babe i drugih svetaca. Ja sam se sretala i sa ostalim čuvenim svecima i viđala ih u stanju transa ili samadhiju, u kome su potpuno gubili svest o svome telu. Viđala bih ih i tada kada im se vraćala svest o njihovoj okolini, kada su znali šta nosimo u srcima i davali odgovore na naša pitanja. Međutim, kod Sai Babe je postojala sledeće osobenost: on nije morao da ulazi u samadhi da bi bilo šta postigao ili da bi dosegao više nivoe ili znanja. On je u svakom trenutku posedovao dvostruku svest, jedna je aktivno koristila ego zvani Šri Sai Baba, i stupala u kontakte sa drugim egoima, bilo da se radilo o svetovnim ili spiritualnim stvarima, a druga je nadilazila sav ego i boravila u sferi Univerzalnog Uma. On je neprestano ispoljavao i manifestovao moći i osobenosti koje su odlike oba navedena stanja svesti. Drugi bi sveci zaboravljali na svoja tela i okolinu, pa bi im se kasnije vraćali, ali Sai Baba je istovremeno i neprekidno boravio i u materijalnom svetu i izvan njega. Dok se kod drugih činilo da se muče i naprežu da bi saznali šta misle drugi ljudi, i kakva im je bila prošlost, Sai Babi nije bio potreban nikakav napor. On je neprekidno bio u stanju Sveznanja.˝

Savršeni Učitelji su kanal delovanja Boga medu ljudima. Prošavši kroz evoluciju, reinkarnaciju i sagorevši svoj ego na stazi involucije, stopili su svoju iskru svesti sa Apsolutom, i vratili se dole na grubu ravan, postavši Gospodari Univerzuma. Njihova reč je prva i poslednja, jer u šaci drže ključeve svih sfera. Zbog toga je, kada se govori o spiritualnom vodstvu, njihova uloga poslednja. Putnici na spiritualnoj Stazi, aspiranti, prvo prolaze kroz ruke manje savršenih Učitelja, koji ih vode kroz (ipak) ograničene puteve i zavijutke tantre, joge, meditacije

i svih ostalih (pravih) spiritualnih sistema i Zapada i Istoka. Tako se Putnici kale kroz oganj, čiste kroz vatru, spiraju sa sebe prljavštinu stotina inkarnacija kroz ˝Svetu Patnju˝, da bi na kraju tog mučnog uspona na Svetu Planinu stali pred Čuvare Vratnica Univerzuma — Savršene Učitelje. Tada, izmoždenim od silnih napora i čistih Srca, upravo tada im ne preostaje ništa drugo nego da se bez ostatka i potpuno predaju u njihov božanski zagrljaj, i bace se u njihovo Ništavilo.

Sai Baba je to jasno rekao: ˝Svako ko napreduje uz pranajamu (kontrolu disanja) moraće na kraju doći do mene da bi dalje napredovao.˝ Svi na kraju moraju hoditi Direktnom Stazom.

Savršeni Učitelj zna i razume sve prepreke na koje Putnik nailazi na Stazi ka Njemu — Bogu, jer je i sam sve to prošao. Zato Putnike zdušno bodri i podstiče, jer Zna da ono što se dobija za sve napore i patnje na Stazi nema cenu. On isto tako čini sve da im uštedi zablude i upozori na stranputice koje je i sam prošao.

Samim tim, Sai Baba nije želeo da se njegovi učenici odriču svetovnog života i postaju sanjasini — monasi-prosjaci. Čak je u nekoliko slučajeva to i zabranio. Interesovanje koje je on ispoljavao za porodični život i probleme svojih sledbenika, njihov posao, venčanja i decu, jasno pokazuje daje on uticao da se njihov unutrašnji razvoj odvija kroz porodični život.

Umesto asketskog života, Sai Babaje ponudio svojim učenicima model spiritualnog rasta koji preporučuju mnogi savremeni Učitelji, a koji se može predstaviti sufističkom izrekom: ˝Budi na svetu, ali ne od sveta.˝

Sai Baba nije davao svoje inicijacije na uobičajeni način. To potvrđuju i neki od njegovih učenika, kao profesor Narke: ˝Sai Baba mi nikada nije dao bilo kakvu mantru ili upadesu, i koliko je meni poznato, nije ih nikom davao.˝ On iznosi i sledeću priču.

Sai Babu je u Širdiju posetila žena koja je od njega zatražila spiritualnu inicijaciju. On joj to odbi i ona započe gladovanje sa namerom da ga ne prekida sve dok joj Sai Baba ne da upadesu. Četvrtog dana njenog gladovanja, Dešpande se sažali nad njom i otide Sai Babi moleći ga usrdno da joj da neko Božansko Ime, koje bi mogla da koristi kao mantru ili dapu. Na to je Sai pozva i reče kako on ne daje inicijacije, da on sledi svog Učitelja koji je veoma moćan i koji ima drugačiji pristup od davanja verbalne inicijacije.

G-da Menadžer dopunjuje ovaj stav: ˝Nikada nije govorio o jogi, pranajami ili kundaliniju. Ali kada bi neko ko je sledio te Puteve došao Sai Babi zbog toga što se našao u nevolji, on bi mu pomagao.˝

I pored toga, njegova je spiritualna podrška bila izuzetno snažna i očigledna. Svojim sledbenicima je jasno davao do znanja da nije potrebno da idu kod bilo kog drugog učitelja po inicijaciju. Vrlo je mali broj onih koji su o tome i razmišljali. U ezoteričnim spiritualnim školama se smatra daje spiritualno postigniće moguće (uz retke izuzetke) samo uz inicijaciju onoga ko je na sveti cilj već stigao — Bogo-stvarenog Učitelja.

Ali, dok su ostali Učitelji davali javne i spoljne inicijacije, Sadgurui su to činili nevidljivo, vodeći svoje učenike na unutrašnjim ravnima. To pokazuje i sledeći primer, koji predstavlja osobeni način suptilnog vođenja učenika.

Sai Baba je imao jedan čudan obred. Stao bi pred svoju ritualnu vatru u džamiji i trljao novčić o novčić. To je Daš Ganu, jedan od najbližih učenika, ovako opisao: ˝Sai Baba je povremeno u džamiji izvodio čudne rituale između jedan i dva popodne, u samoći, i tada bi navlačio platnenu zavesu ispred sebe. Vadio bi iz novčanika deset ili petnaest novčića različitih vrednosti (verovatno četrnaest, dole će biti objašnjeno zašto), od četvrt ana do jedne rupije, i stalno ih trljao medu vrhovima prstiju. Ne znam

da li je tada izgovarao i neku mantru. Površine novčića bi od toga postajale uglačane. Dok ih je trljao, ponekad je izgovarao: ˝Ovo je Nanino, ovo je Bapuovo, ovoje Kakaovo˝, i tako dalje. Ako bi se bilo ko približio, on bi ih skupio, vratio u novčanik i sakrio.˝

Očito je da su novčići simbolizovali učenike njegovog unutrašnjeg Kruga, na čijem spiritualnom usavršavanju, ˝brušenju˝, je on radio prenoseći Milost, uzdižući ih i pružajući im svoju podršku, Sai Baba je, za razliku od drugih Učitelja, koristio novčiće kao simbole unutrašnje spiritualne prirode svakog učenika, dovodeći ih time do sjaja i blještavila.

On je na svoje sledbenike delovao neobično snažno. Mnogi su izneli vlastite slučajeve buđenja i podsticanja spiritualnosti pod njegovim uplivom. On se za svakoga od njih borio. Imao je još jedan način prenosa energije učenicima, koji je malo više uobičajen medu Učiteljima i u tradiciji: polaganje ruke na glavu učenika. ˝Baba je imao svoj način na koji je dodirivao glavu sledbenika koji mu je došao... Prenosio je dodirom određene impulse, sile, ideje. Ponekad bi rukom snažno pritiskao glavu nekog sledbenika, kao da iz njega istiskuje neke niže impulse. Ponekad bi sledbenika potapšao rukom po glavi, ili mu prešao rukom preko glave. Svaka od tih radnji je imala određeni efekat i izazivala je kod učenika značajne promene u opažanjima ili osećanjima.˝

Sai Baba je na nedvosmislen način govorio učenicima, a oni su to shvatali i prihvatali, da je za dostizanje Realizacije potrebna potpuna predaja tela, uma, duše i svih materijalnih dobara, a Meher Baba to potvrđivao, stotinama puta naglašavajući da do Samoostvarenja vodi potpuno predavanje isključivo Savršenom Učitelju. Profesor Narke to sažeto iznosi ovako: ˝Poslušnost, služenje i ljubav prema Bogu predstavljaju glavna obeležja Bhakti Puta. Ono što naglašavaju Sai Babin primer i govor, je izuzetan značaj razvijanja te odanosti kroz odanost svom

Učitelju. Viđenje Boga u Učitelju, kroz Učitelja i kao Učitelja je ono što poistovećuje Učitelja sa Bogom.˝

Ramana Maharši bi jednostavno dodao: ˝Bog, Guru i Sopstvo se u suštini ne razlikuju, oni su isto.˝ Međutim, da bi bio pravilno shvaćen, dopunio je to dodatnim objašnjenjem da spoljašnji Učitelj samo služi da bi probudio unutrašnjeg Učitelja u Srcu sledbenika. Sai Baba je naglašavao postojanje tog ˝Unutrašnjeg Učitelja˝ kada je, opet upadajući u kontradikciju sa sobom i stvarajući time božanske paradokse, rekao: ˝Nije neophodno imati Učitelja. Sve je u nama. Ono što zaseješ, to ćeš i požnjeti. Ono što daješ, to i dobijaš.˝ Dakle, spoljašnji Učitelj postaje nevažan onoga trenutka kada smo u stanju da prepoznamo i čujemo glas unutrašnjeg Učitelja. Sai nastavlja: ˝Pokušajte da oslušnete sebe iznutra i da sledite pravac koji čujete.˝ Naravno, i ovde postoje opasnosti i samoobmane, pa ovaj savet nije za svakoga. Ako sledbenik nije u dovoljnoj meri pročišćen i razvijen da bi sledio Unutrašnjeg Učitelja, tada izvesni ego, sebični impulsi i kompleksi uma mogu da postanu dominantni u svesti i predstave se za glas unutrašnjeg Učitelja. Zato je neophodno da postoji i spoljašnji Učitelj.

Predavanje Učitelju se ne bi moglo nazvati sadhanom, Oslanjanje na Učitelja sažeto je prikazao profesor Narke:

˝Prema Sai Babinom usmenom predanju, sledbenik koji pada Učitelju pred noge u potpunom predavanju, mora da bude Čist, častan i čestit, i više ne mora da nastavlja sa svojom praksom jape ili meditacije. Naprotiv, svaka takva praksa ili bilo koji intelektualan proces koji podrazumeva postulat ˝Ja radim to i to˝ predstavlja hendikep. Svaki osećaj ahankare ili ega mora u sledbeniku biti izbrisan, izčišćen iz sećanja i uma, jer predstavlja prepreku za izvršenje zadatka Učitelja. Guru ne podučava, on zrači svoj uticaj. Ovaj uticaj se izliva, a njegovu blagotvornost može u punoj meri da upije duh koji se potpuno predao,

poništivši jastvo. Prepreke tom uticaju stvaraju mentalne aktivnosti, oslanjanje na vlastito delovanje i sve vrste samo-svesti i isticanja samoga sebe.˝

˝Ovu veliku istinu nisu mogli da ne zapaze svi Sai Babini pažljiviji posetioci. On sam bi ponekad govorio sledbenicima: Ostanite uz mene i budite mirni. Ja ću uraditi ostalo — dragim rečima — tajno i iznutra...˝

Važnu ulogu u tom spiritualnom radu Sai Babe su imali nagli, ˝šok˝ metodi i tehnike unutrašnjeg buđenja sledbenika, a koje su, kroz potpuno predavanje učenika Učitelju, pokazale veliku efikasnost u transformaciji unutrašnje prirode učenika. Sve više Učitelja ih primenjuje na Istoku (do nedavno su bile malo poznate, iako su vrlo drevne), a najpoznatiji primer na Zapadu je Gurdijev, koji se najviše služio ˝šok-tehnikama˝, i po njima postao poznat.

Važno je ovde napomenuti ono što je veliki indijski savremeni Učitelj Osho isticao: postoje samo dva Puta — Put Volje i Put Predanosti ili Ljubavi. *Da bismo došli na Stazu Predanosti, moramo pre toga ulagati ogromne napore na Stazi Volje, jer da bi um mogao da ˝bude miran˝, prijemčiv za uticaj Učitelja, predan, mora da prethodno iscrpi sve svoje snage u meditaciji — posle krajnje napetosti sledi krajnje opuštanje. Staza predanosti izgleda najlakša, ali je zapravo najteža, jer je umu najteže da bude tih i miran — to je u suprotnosti sa prirodom uma da bude neprestana čegrtaljka misli i ostalih ometajućih sadržaja svesti.

* Vidi: Osho — Vrhovna Alhemija

Sledeća priča pokazuje kako je Sai Baba ipak, u jednom slučaju, dozvolio korišćenje svog imena za božanski priziv, i daje to učinio prećutno, a ne javno.

Neki sledbenik je boravio u kući Sai Babine sledbenice u Sirdiju.

kojoj je Sai često slao posetioce. On je ispričao sledeće: ˝Složismo se da japa (prizivanje Boga) najbolji Put koji treba da sledimo. Važno pitanje je bilo odrediti ime koje ćemo prizivati. Ona reče kako mnogi koriste imena poput Vittal ili Rom, ali da je Sai njen Bog, kada je ona u pitanju, i da je to ime njoj dovoljno. Ja joj rekoh kako je ono što je dobro za nju dobro i za mene, te ću i ja uzeti to ime. Onda smo seli jedno naspram drugog i zajedno mantrali to ime gotovo čitav sat. Kasnije toga dana, Sai Baba posla po mene i zapita me šta sam to jutros radio.

"Japa", odgovorih.

"S čijim imenom?", upita on.

NAPUŠTANJE TELA

Sai Babina slava je oko 1900. godine počela naglo da se širi, a negde od 1910, pa sve do njegovog napuštanja tela i odlaska u Sveprisutnost 1918, dolazile su mu beskrajne reke posetilaca iz Bombaja i drugih gradova. Bolesni su ozdravljali, čuda se i dalje množila, oni koji su sumnjali počinjali su da veruju. Na navaljivanje tih posetilaca i svojih učenika, nevoljno i sa gunđanjem je pristajao na pompu, veličanstvene godišnje proslave i ceremonije, kao što su bile svečane povorke sa paripima i slonovima, srebrnim kočijama, mirisnim štapićima i pesmom. Tokom svečanih povorki bi ga kitili draguljima i postupali sa njim kao sa maharadžom, kraljevskom ličnošću i idolom Boga. Nevoljno je pristajao na takav spiritualni cirkus, ali ih nije mogao lako odbiti. I pored toga, i dalje je odlazio da prosi sebi za hranu.

Jednoga dana, dok je Prvi svetski rat još trajao, Sai Baba se vraćao iz lendi povorke. Usred milozvučne muzike, njegove prodorne oči se zaustaviše na jednom mladiću, pogleda prikovanog, tako kako se ni na kome do tada nisu zaustavile.

˝PARVARDIGAR!˝ Dok se mladić saginjao do nogu staroga fakira, on izusti tu jednu jedinu reč, snagom koja izviraše iz okeanskih dubina.

Kome se to Sai Baba obraćao? Taj na kome su se zaustavile Sai Babine oči beše onaj zoroastrijanski mladić, koga je Babađan celivala, Narajan Maharadž ustoličio, a Tađudin Baba okitio vencima. Mladić i stari fakir su netremice zurili jedan u drugog, i fakir ponovo izusti tu moćnu reč: ˝PARVARDIGAR!˝ Tada i po treći put zazvuča ta sveta reč iz dubina njegove božanske prirode, dok je objavljivao: ˝PARVARDIGAR!˝, a onda pade ničice pred tog mladića!

Mnoštvo sledbenika, koji su bili svedoci ovog nesvakidašnjeg, značajnog događaja, ostaše preneraženi. On je u sebi nosio duboki smisao, iako se odigrao na prašnjavom putu, u siromašnom selu oblasti Maharaštre u Indiji, decembra 1915. godine. Dok su okruživli Sai Babu, mladića potisnuše u stranu. Sai Baba se vrati do svog mesta gde je sedeo, a mladić nastavi da luta drumom. U to doba još nije bio poznat pod svojim imenom Meher Baba.

Naše Doba je uzviknulo gomili naroda: ˝Zar ne prepoznajete onog kome se Sai poklonio? I vi ćete mu se klanjati i predavati! Ne napuštajte ga. On je Praiskonsko Jedno!˝ — Ali ga tada niko nije čuo.

Taj događaj je usmeno pažnju onih budnih ka ulozi Sadgurua, koja je tek u knjizi Bog Govori osvetljena snopom razumevanja:

˝Pet Savršenih Učitelja, koji tada postoje i deluju u odgovarajućem trenutku avatarskog perioda, pojedinačno i zajedno, dovode do prispeća Avatara. Ispoljavajući svoju beskonačnu Milost i Ljubav za sve u Neznanju koji žive iluzorni život u Kreaciji, oni primenjuju svoju Beskonačnu Moć i Milost da ubrzaju ovaj dolazak i omoguće da se Beskonačna Stvarnost

te večne, Beskonačne Božije svesti u Onostranom stanju ispolji na Zemlji u Iluziji; I kroz svoju Beskonačnu Moć, Znanje i Blaženstvo obdaruju Stvarnost najprikladnijim ˝plastom˝ Iluzije u obliku muške ljudske forme, kako bi se božanstvo Stvarnosti moglo najočiglednije prikazati u svetu Iluzije.˝ *

* Bog Govori, strana 160.

Na dan Vijaja Dasami, 1916. godine, desila mu se neobična ekstaza u kojoj je strgao svu odeću sa sebe i dva sata hodao uokolo go golcat, uzvikujući da je to njegov dan ˝probijanja granica˝. Dve godine kasnije, tog istog dana 15. oktobra, godine 1915. po zapadnjačkom kalendaru, Sai Baba je odbacio grubo telo.

Zdravlje ga je postepeno napuštalo, bar je tako izgledalo učenicima i posetiocima. Kao izgovor za napuštanje tela, glumio je da boluje od jake astme.

Pri kraju rata, 28. septembra 1918. godine, Sai Baba, koji je tada već imao 80 godina, dobi groznicu koja je trajala dva dana. Niko oko njega nije shvatao da je to njegova poslednja predstava — ˝bolest˝, kako su je ljudi zvali. Nakon toga, stari fakir nije uzimao hranu; bio je svestan svog skorog odlaska u Večnost.

Sai Baba je imao jednu staru ciglu, koju mu je poklonio Učitelj i koju je godinama stavljao pod glavu kao jastuk. Jednog dana, dečak koji je čistio džamiju ju je ispustio, i ona se prelomila na dva dela. Kada je Sai Baba ušao u džamiju i video razbijenu ciglu, uzviknu: ˝Nije se razbila cigla, nego moja sudbina. Ta cigla mi je bila saputnik tokom celog života i pomagala mi u mojim poslovima. Bila mi je draga kao sam moj život. Pošto se razbila, uskoro će se razbiti i zemljana posuda mog života.˝

Time su se verovatno razbile njegove yoga-yoga sanskare, koje Savršenog Učitelja kao lenger drže privezanog za materijalni

svet i grubo telo. Nakon toga ga ništa više nije zadržavalo da se spoji sa Beskrajem.*

* Vidi: Meher Baba — Besede

Pre no što je otišao sa ovoga sveta, poslao je u Bombaj neke od učenika koji su nameravali da ostanu, a zadržao je one koji su trebali da odu. Poželeo je srećan put jednom sledbeniku koji ga je posećivao dva puta mesečno, i rekao mu da više ne dolazi. Izgleda da tada niko nije shvatao poentu ovih naređenja. Jednom muslimanskom svecu poslao je sledeću poruku: ˝Alah odnosi svetlost koju je upalio.˝ On ju je primio sa očima punim suza. Zatim je Sai dao 200 rupija da se nahrane fakiri i oni sedoše, pevajući molitve i čitajući Kuran.

Nakon 17 dana bez hrane, Sai Baba se srušio u 2:30 ujutru, 15. oktobra 1918, i izustio: ˝Ah, Deva!˝ — ˝O, Bože!˝. Tada mu se glava spustila na rame bliskog sledbenika, i on izdahnu. Taj sledbenik je kasnije ispričo:

˝Baba mi je dao svoja poslednja uputstva na dan napuštanja tela. Pošto je otposlao Diksita, dao mi je uputstva, rekavši da o tome ćutim, dodavši da ću umreti ako to otkrijem bilo kome. Zatim je rekao: "Ja sada idem. Odnesi me u wada. Samo će bramani biti blizu mene." Oslonjen o mene, Baba izdahnu.

Sai Baba je ovde upotrebio reč ˝bramanin˝ u njenom pravom značenju ˝spiritualne osobe˝, kao kada je rekao:

˝Ovo je bramanska džamija.˝ Kada je rekao wada, mislio je na zgradu u kojoj je trebalo da bude sahranjen, na prostrani hram od kamena. Nekoliko godina pre toga, Sai Baba se iste noći pojavio u snu dvojici učenika sa zahtevom da mu sagrade hram, rekavši: ˝Kada hram bude sagrađen, mi ćemo živeti u njemu.˝

Čak je i na kraju bilo oštrih rasprava medu njegovim

sledbenicima, uprkos Sai Babinim jasnim uputstvima — hindusi su hteli da mu telo bude kremirano, dok su muslimani hteli da bude pokopano. Gradske vlasti su zbog toga pustile u opticaj dve peticije sa potpisima. Nakon tri dana raspravljanja dovedenog do usijanja, telo je sahranjeno u hramu, za koji je on sam rekao da treba da bude podignut za Krišnu. Dok su spuštali u grob Sai Babino telo u sedećem položaju, izgledalo je tako sveže kao da jezivo. Telo sirotog fakira okruživalo je Neokruživog Boga!

Obe strane su se složile da i hindu grobnica i džamija treba da ostanu otvorene za hodočasnike svih religija, što važi i danas.

Vatra koju je Sai Baba uvek održavao i dalje gori u džamiji, ali je oko nje sada postavljena ograda. Sledbenici koji to žele, i dalje mogu tu dobiti sveti prah, ko i ranije. Ograda je takođe postavljena na ulazu, na istočnom kraju džamije. Sai je strastveno pušio iz glinenih lula, koje su se lako lomile i postajale neupotrebljive, i na stotine ili je ostalo za njim u džamiji i po dvorištu. Mnoge su odnete kao relikvije, a onda je neko sakupio one preostale i zacementirao ih u jedan blok, koji se čuva u džamiji, zajedno sa krčazima za vodu i posudom od ljuske kokosovog oraha, iz koje je pio.

Chavadi ili gostionica u kojoj je Sai Baba tokom jednog dela svog života spavao svake druge noći, bila je neugledni kućerak od blata, sličan prvobitnoj džamiji, i njen veći deo se srušio 1916. godine, pa je ponovo sagrađena od cigala. Tu i sada drže veliki portret Sai Babe.

Jedno od dodatnih objašnjenja za razlog što su njegovi hindu sledbenici pristali da se njegovo telo pokopa, a ne kremira, je običaj da se telo Realizovane osobe pokopa — jer je on već prošao kroz vatru; nema potrebe da to simbolično čini i nakon smrti fizičkog tela.

Kada je u pitanju odbacivanje tela Savršnog Učitelja, treba imati

pred očima objašnjenje Meher Babe o četvrtom putovanju, na koje stupaju jedino Sadgurui. Naime, celokupan krug koji napravi božanska iskra, od svog nesvesnog Stanja S One Strane Onostranog, iz Apsoluta, kroz emanaciju u bezbrojne svetove Kreacije i evoluciju svesti kroz razna gruba tela, zatim reinkarnaciju te božanske iskre u ljudskom telu i involuciju, povratak te iskre u apsolutno Stanje, kada Čovek postaje prosvetljeni, Majzoob, kada kao Bog doživljava Beskonačnu Moć, Znanje i Blaženstvo, ceo taj ogromni krug Meher Baba zove prvim putovanjem. Drugo putovanje, na koje kreće veoma mali broj osoba, završava se kada se ta božanska svest prizemi i povrati svest o grubom, suptilnom i mentalnom telu — tada se i kao čovek i kao Bog doživljavaju tri Beskonačna Božija aspekta. Na treće putovanje kreću samo petoro Savršenih Učitelja, koji žive životom Boga, kao čovek i Bog istovremeno, doživljavajući i upotrebljavajući Beskonačnu Moć, Znanje i Blaženstvo. Četvrto putovanje, na koje je pošao i Sai Baba, dešava se kada Savršeni Učitelj odbaci svoje fizičko, suptilno i mentalno vozilo i uroni u Onostrano Stanje Boga,

ovoga puta svestan svoje apsolutne božanske prirode, pri čemu zadržava Beskonačnu Individualnost. Jedina svrha sva četiri putovanja je sticanje samosvesti Apsolutnog Boga u Stanju S One Strane Onostranog.