Osećam potrebu da kažem, ali ćutim

Svaki put ista priča: biće bolje. Samo se malo strpite. Obećanja, obećanja i obećanja. Sve što čujem jesu reči bez ikakvog smisla. Ja razumem da možda koju godinu stvari i ne stoje dobro, ali mi ne ide u glavu kako se to kod nas odužilo na „oduvek“.

Meni, jednom šesnaestogodišnjaku, je jasno da tu nešto ne štima. Tu nešto ne valja. Ne znam kako samo zreliji i stariji ništa ne rade po tom pitanju, niti pričaju. Nekako kao da su svi digli ruke od svega. Zašto u ovoj zemlji fakultetsku diplomu možemo da čuvamo samo da bi nam sakupljal a prašinu na polici? Kako neko sa 65 godina koji radi uz mašinu može da radi isto kao i onaj sa istim tim godinama, ali u mekoj kožnoj fotelji? A u isto vreme kukaju kako mladi idu iz zemlje i ne zapošljavaju se. Za svako pravilo napravimo izuzetak, za svaki zakon nađemo načina da ga zaobiđemo. Mene iskreno strah šta će biti i kako će se sve završiti. Ma kad bi se i završilo, ali ono sve ide u krug. Krug koji niti ima kraja niti početka.

A meni sve to teško da gledam. Ja bih kako i da kažem nešto, ali... Ko bi i čuo? Rekli bi: dete, pusti ga, ne razume on to, još je on zelen. A i kad bih pričao, pričao bih ogluvelima. Po ulicama srećem namrgođena, razočarana lica oborenih pogleda. Kao da je sve volja za životom odavno napustila i da ljudi nemaju snage za bilo šta drugo osim za puko preživljavanje. Meni takva sredina ne da mira, ali šta da kažem? Kome da kažem? Sami sebe ne čujemo. Zašto moramo da budemo toliko nesložni? Svakog dana me to izjeda i krivo mi je. Upetljali smo se u svakojaka čuda i nikako da se isčupamo.

Kada sve sakupim i sumiram, ne ostaje ništa no da ćutim. Kad se kod nas neko bunio nikad nije izašlo na dobro. Sa druge strane, šta ja jedan i da radim? Kad bi nas bilo više, mnogo, mnogo više možda bi i bilo nečeg ozbiljnijeg. Možda moja generacija učini nešto ili ona iza moje. Ili ćemo i mi ogluveti? Kako da jedan totalno neozbiljan narod učini nešto ozbiljno?