МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXVI ВАСКРС АПРИЛ … · 2019. 9....

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·obraznik

za vjeruKulturu ivaspitawe

Христос васкрсе!Ваистину васкрсе!

Обновљена црква Гроба Господњег!

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXVI ВАСКРС АПРИЛ 2017. БРОЈ 262

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАСВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИО ВАСКРСУ 2017. ГОДИНЕИринејпо милости Божијојправославни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловач-ки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, мона-штву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве:Благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,смрћу смрт поразивши

и онима који су у гробовима живот даровавши.

(тропар Пасхе)

Драга браћо и сестре,Васкрс је највећи хришћански празник, празник вере,

живота и сваког благослова Божјег. Сва наша вера је у Ва-скрсу и Васкрс у вери. Отуда свети апостол Павле, учи-тељ народа, кога слободно можемо назвати и највећим проповедником Васкрсења, Христовог и нашег, јасно каже: „Ако Христос не устаде, узалуд вера ваша“, а одмах потом додаје: „Али је Христос устао из мртвих, те поста-де Првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 17-20). Вера у Ва-скрсење Христово суштина је апостолске проповеди и учења, темељ Цркве, њеног богослужења и богословља.

У Светом Писму, како Старог тако и Новог Завета, Ва-скрсење је централна тема. О њему се говори у два међу-собно повезана смисла: као свеопштем васкрсењу мр-твих на крају људске историје (Ис. 26, 19) и Васкрсењу Христовом, предсказаном од старозаветних про-рока (Пс. 15, 10), а утврђеном кроз проповед светих апостола (Дап. 2, 23-24).

Стари Завет нам на много места, својим језиком и прасликама, говори о васкрсењу. О њему сведо-чи пророк Давид у својим Псалмима (Пс. 15, 9; 16, 15). Многострадални Јов вапије Богу вером у васкрсе-ње: „Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу опет у овом телу видети Бога“ (Јов. 19, 25-27). Пророк Јона је праобраз тридневног Васкрсења Христовог (Мт. 12, 40). Најпознатија визија васкрсења мртвих у Ста-ром Завету дата је у Књизи пророка Језекиља: он, надахнут Духом Божјим, види како оживљавају сухе кости и како се свака облачи у своје људско тело (Јез. 37, 1-10). То виђење је испуњавало срца свих верујућих Јудеја Старог Завета и било је не-одвојиво од вере у долазак Месије и у Његово Ва-скрсење (Ис. 53, 10).

Нови Завет је, са друге стране, сав у тајни Кр-ста и Васкрсења Христовог. То нам потврђују све-ти јеванђелисти потресним описом последњих догађаја из Христовог живота који су се збили у 3

април / 2017 / svetigora

Јерусалиму: Његовог извођења на суд пред Пилата, Његовог Рас-пећа, Његове смрти на крсту, али и Његовога славнога Васкрсења (Мт. 27-28; Лк. 23-24). Прве које су се удостојиле да постану сведоци Васкрсења Христовог биле су жене мироносице (Мк. 16, 1-2), а потом свети апостоли и пуноћа ране Цркве. Њима се придружују рано-хришћански мученици и сви потоњи мученици и новомученици, истински сведоци Васкрсења Христовог, као и Оци Цркве, који нам кроз свете саборе, кроз никео-цариградски Символ вере и кроз своје догматско учење оставише веру у васкрсење. Црква је све-док да је Христос са нама у векове (Мт. 28, 20). Она то посебно сведо-чи светом Литургијом, која се врши у спомен „смрти и Васкрсења Христовог“. У светој Литургији нам се кроз свето Причешће дарује Васкрсли Христос. Зато будимо деца Васкрсења! Живимо Васкрсе-њем Христовим и не дозволимо да нас, по речима светог апостола Павла, ишта одвоји од љубави Његове (Рим. 8, 35)!

Велики руски старац, свети Серафим Саровски, током читаве године је све ходочаснике у свом манастиру поздрављао речима:

„Христос васкрсе, радости моја!“ Да бисмо то духовно стање дости-гли, по речима светог владике Николаја „морамо својим животом целивати Распеће Христово, не ради обичаја већ као своје соп-ствено, и ране Његове као своје ране“.

Са тугом и болом у срцу морамо рећи да данашњи свет не иде путем васкрсења већ више путем смрти и безнађа. Када то кажемо, имамо на уму податак да и у Србији сваке године умире по један велики град због смртности много веће него што је рађање. Тај по-датак је разлог за плач и ридање, али и аларм за узбуну. Мора се нешто учинити да се тај пут смрти заустави. „Рахиља оплакује децу своју и неће се утешити, јер их нема“ (Мт. 2, 18). Чедоморство је сваг-да и свугде, па и у нашем народу, смртни грех који вапије небу. Пре-станимо убијати своју сопствену децу у утроби! И она имају право на живот и на васкрсење. Питамо се где су вајни „борци за људска права“ да заштите најслабије, а то су још нерођена деца у утроби својих мајки. Изиђимо, браћо и сестре, из земље греха и смрти, као старозаветни Израиљ из Египта, и Бог ће нас благословити сваким благословом духовним, да бисмо били Народ Бога Живога. Нека радосни плач новорођене деце надјача беспомоћне крике смрти! Нека Србија – и сав свет – поново постане велика Колевка! Врати-мо се вери у живот, вратимо се Васкрсењу!

Драга браћо и сестре, света Православна Црква је наша духов-на Мајка. Она брине о својој деци без обзира на то где она живе и распиње се са својим синовима и кћерима да би сви заједно дости-

гли у Васкрсење. Радујмо се са радоснима и ту-гујмо са онима који тугују, носећи бремена

једни других, јер ћемо тако испунити за-кон Христов (Гал. 6, 2)! Свети старац Со-

фроније (Сахаров) каже да држање заповести Божјих разапиње у нама старог човека и васкрсава ново-

га, сазданог по лику Бога, Творца и Спаситеља нашега. Свети Ва-силије Велики такође, у истом духу, говори о преображава-јућем значају поста и каже да анђели Божји записују име-на оних који држе цео Вели-ки пост јер се они тим постом одричу земаљског и пролазног да би задобили вечно и непро-

лазно, а то је васкрсење. Држе-ћи заповести Божје, ми изража-

вамо и потврђујемо своју љубав

према Христу (Јн. 14, 15), али и према својим бли-жњима (Мт. 22, 40).

Данашњи свет је увелико прихватио другу философију, философију широког пута који води у пропаст (Мт. 7, 13). Хришћанске врлине покуша-вају се заменити привидним хуманизмом и ла-жном духовношћу Далеког истока. Све лажне религије и парарелигије, философије и лажне философије, идеологије и модерне митологије и саме робују смрти и људска бића осуђују на смрт уколико верују да је човек „биће за смрт“, а не биће за живот вечни, поготову пак уколико под-стичу људе на убиства и самоубиства, тренутна (у рату и у крвавим „мирнодопским“ обрачуни-ма) или продужена (разузданим живљењем у сваком пороку, особито робовањем дроги). Жи-вимо у времену када се зло покушава прогла-сити добром, а добро злом, грех пак, по речима светог старца Пајсија Светогорца, нечим модер-ним и прихватљивим. Омладини се уместо при-мера врлине и честитости нуде идоли и антихе-роји, непослушност родитељима и одбацивање сваког ауторитета. Велика је одговорност Цркве, али и свих просветних институција ове земље, јер треба помоћи омладини да пронађе пут ау-тентичног живота и васкрсења. Поучавајмо децу да буду слична јеванђелском младићу који је пи-тао Господа: „Шта да радим да бих задобио жи-вот вечни?“ А тај младић је од Христа добио од-говор: „Држи заповести!“ Ето пута спасења, ето васкрсења!

Очински позивамо све оне који су се из не-ког разлога одвојили од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве да се врате у њено окриље. Страшан је грех раскола и јереси. По светим Оци-ма, ни мученичка крв га не може опрати. Опро-стимо једни другима ради Васкрсења и поново постанимо браћа у светој Цркви, јединој Лађи спасења!

Васкршњим поздравом поздрављамо сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и мо-лимо се да Васкрсли Господ свима дарује радост Васкрсења. Посебно поздрављамо наш народ на распетом Косову и Метохији, неодвојивом делу Србије, чије светиње су чувари не само српскога Православља него и хришћанства у Европи. Ко-сово је било и остаће наше, јер Бог није у сили него у правди и моћан је да нам врати оно што нам се на силу покушава одузети.

Нека са овим празником Васкрса васкрсне и Србија, и васцели српски род, како су говорили наши народни песници. Дај Боже да људи који воде и чувају државу буду надахнути духом Ва-скрсења и духом вере у победу добра над злом! Нека Васкрсли Господ, Победитељ смрти и Жи-вотодавац, дарује свако добро Своме Народу, што ће рећи свему роду хришћанском и право-славном, и свим људима добре воље, да би сви заједно предокусили радост будућег века, ра-дост васкрсења и вечнога живота!

Христос васкрсе!4

svetigora /

2017

/ а

прил

АПОЛОН Мишченко

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј–ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: протојереј–ставрофор Момчило Кривокапић, архимандрит Димитрије (Лакић), академик Матија Бећковић,

Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић,др Ксенија Кончаревић, мр Славко Крстајић

Главни и одговорни уредник:Eпископ диоклијски мр Кирило (Бојовић)

Оперативни уредник: Рајо ВојиновићДизајн часописа: мр Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције и уредник фотографије:Татјана Марјановић

Редакција: Епископ славонски мр Јован (Ћулибрк), протојереј–ставрофор Гојко Перовић, протојереј–ставрофор др Велибор

Џомић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј др Саво Денда, протојереј мр Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац,

монах др Павле (Кондић), Весна Никчевић, Предраг Вукић,Весна Тодоровић, Јован Маркуш, Лека Вујисић

Сарадници: презвитер Игор Балабан, јерођакон Јустин (Мреновић), монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Марија Живковић, Милана Бабић, Милутин Вековић, Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић,

Драгана Керкез, Јелена Петровић , Eлза Бибић,Смиља Влаовић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: монах Игнатије (Алексејев), Јован Радовић, Жељко Шапурић, Зоран Тричковић, Иван Рашовић, ђакон

Драган С. Танасијевић, †Живота Ћирић.

INTERMIDIARY INSTITUTION:COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд,

тел: 011/369-0757,369-0705e-mail: [email protected]Штампа: , Суботица

· Црна

Гора

1,2

0 € · Ср

бија

120

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпск

а 2,

5 КМ

·· за

Евр

опу

3,5

€; з

а А

мер

ику

$6; з

а Ау

стра

лију

10

AUD

·

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe


Обновљена црква Гроба Господњег!

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXVI ВАСКРС АПРИЛ 2017. БРОЈ 262

април 2017 / број 262

Бесједа 6Репортажа 13Историја 30Есеј 42Помен 49Хронике 53

из садржаја:

Пракса откривањапомисли у манастиру

Васкршња посланица

Границе Евхаристијеи удео мученика

Кратак боравак у Жичи

Свијећа која гори већ 25 година

Дистрибутери Светигориних издања за Републику Српску и БиХ су „АБ КАРД“ д.о.о, Бања Лука и „АД КАРД“ д.о.о, Сарајево

3

10

21

38

44

патријарх ИРИНЕЈ

АТАНАСИЈЕ Папатанасиу

архимандрит МЕТОДИЈЕ

ИСИДОРА Секулић

Силазак Благодатног огња у Јерусалиму

besj

eda Свједочанство које

одјекује кроз вјековеБесједа произнесена на Светој архијерејској литургији у понедељак Свијетле седмице, 2. маја 2016. године, у цркви Свете Тројице у Кутима

Христос васкрсе!Во всју земљу изиде вјешчаније их и в конци всељенија глаголи их – По свој земљи чу се блага вијест њихова и до краја васе-љене ријечи њихове.

Ове стихове пророчке прочитали смо данас пред читање светога Апо-стола не случајно, јер Свети Апостоли су били ти који су до краја васељене проповиједали Благу вијест о Христовом Васкрсењу. Пошто су се утврдили, јер су Га видјели васкрслога, и гледали Га и сретали се са Њим четрдесет дана по Васкрсењу, примивши Духа Светога на Духовдан на Сиону, они су кренули по свој земљи да свједоче о Њему – о Христу Господу од Дјеве ро-ђеноме и васкрсломе из мртвих.

Њихово свједочанство одјекује кроз вјекове до наших времена, и ми потврђујемо истинитост њиховог свједочанства, јер оно што су чули, што су видјели, што су опипали – Ријеч живота, то су посвједочили. Посвједо-чили су и ону истину коју чусмо у светом Јеванђељу, да Бога никада нико видио није, Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1, 18), рије-

чи Христове, које Он понавља непрекидно у Је-ванђељу, додајући: Ко види мене, види Оца

(Јн. 14, 9); „Отац је мене послао да будем свједок Његов, а ја ћу вам послати

Духа Утјешитеља који ће вас уве-сти у сваку истину“ (уп. Јн. 16, 13)

То свједочанство Светих Апостола, њих дванаестори-

це, одјекује кроз вјекове и проповиједа се на свим земаљским језицима, на-

рочито у ове велике и свете дане када про-слављамо Христово Васкрсење – свједо-чанство да се без Бога не може ићи ни преко прага; свједочанство које потврђује да само „безумник каже у срцу своме: Нема Бога“ (Пс. 13, 1). То је могао човјек го-ворити прије Ње-говога доласка у овај свијет, прије

Његовога рођења у Витлејему, прије

Његове проповиједи и Његовог живог при-

суства, заједно са Њего-вим ученицима и заједно

са Јованом Крститељом и

Претечом, који га је крстио у Јордану, и чуо се глас са небеса: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3, 17); прије Његовог Преображења на гори Таворској, када је одабрао тројицу уче-ника – тројицу који су једини били спо-собни да виде оно што им се открило; други још нијесу били припремљени, није било очишћено око срца њиховог и душе њихове – који су Га видјели како се преобразио, како је лице Његово засијало као сунце и хаљине Његове биле бјеље од снијега; прије свега оно-га што се потом догађало са Њим: при-је Распећа, прије Васкрсења... Све је то живо свједочанство да је Бог Бог жи-вих а не Бог мртвих. Да је Бог Емануил, што значи „Онај који је са нама“ (уп. Мт. 1, 23). Да Бог коме се ми клањамо није неки далеки, апстрактни, философски Бог, већ Бог Аврама, Исака и Јакова; Бог Јована Крститеља и Претече и њего-вог свједочанства; Бог дванаесторице Апостола и њиховог свједочанства. Он је дакле Бог који је посвједочен кроз вјекове, и не само ријечима и пропо-вијеђу, него је посвједочен мученич-ком крвљу.

Он је први посвједочио своју бо-жанску љубав својим распећем, својом Голготом и ту се показало да је Он заи-ста једини Човјекољубац – управо зато што је Небески Отац Сина свог Једи-нородног жртвовао за живот свијета. Ту се открило да је Он заиста Бог који је љубав, јер нема веће љубави од те да неко живот свој жртвује за ближње своје, а управо таква љубав се открила приликом Његовог распећа и свеукуп-ног Његовог богочовјечанског дјела. Бог је љубав – Бог који је међу нама и са нама, који је Први и Последњи, који је Почетак и Крај (Отк. 22, 13). Кроз Њега је све постало и без Њега ништа не по-стаде што је постало (Јн. 1, 3). Он је жи-вот – и живот бјеше свјетлост људима, и свјетлост се свијетли у тами и тама је не обузе (Јн. 1, 4-5). Не обузе тама Њега ни у гробу, ни ван гроба по Васкрсењу

– до данашњега дана сија свијетлост

мит

ропо

лит

АМ

ФИ

ЛОХИ

ЈЕ

6

svetigora /

2017

/ а

прил

лица Његовога и обасјава небо и земљу и људску историју, и показује истински и пра-ви пут којим човјек треба да иде, и откри-ва Га као истинског и правог Бога на коме се гради све што се гради истинско и право кроз историју. Било шта друго да обоготво-ри човјек овдје на земљи, било чему друго-ме да се поклони или коме другоме, лажно је то божанство. То није Бог, него је идол, а не може човјек служити Богу и мамону, и то је ријеч Христова (Лк. 16, 13). Они који хоће Богу да служе, који су Божији, они једино Њему могу да служе и Њему јединоме да се клањају.

Многобошци су увијекисти по духу и садржају

Од древних времена до данас било је много лажних пророка, лажних учитеља, било је много лажних богова. Некада су се људи клањали сунцу и мјесецу, клања-ли су се звијездама... Некада су императо-ри римски, баш у вријеме Христово, себе прогласили за божанства. И у древноме месопотамскоме царству, Навуходоносор је себе био прогласио за Бога, и њему су се клањали и њему су приносили жртве и жртвовали се њему, његовој држави, ње-говој власти. И тако кроз вјекове, до нај-новијих времена, и у наше вријеме, иако многобоштво данас није толико примитив-но на први поглед као што је то било у она древна времена. Међутим, многобошци су увијек исти по духу и по садржају. Чим се човјек не клања Богу истинитом и правом, било шта друго да прогласи за врховну ври-једност и врховни критеријум – или себе или природу око себе, или некакве законе своје које измишља – све су то у ствари, ако су мимо Бога и ван Бога, само идоли. Данас има више многобожаца него икада у исто-рији; безбожника којима је дах у носу и који себе и своје идеје и своје идеологије, своје партије, своје државе, своје нације прогла-шавају за божанство.

Били смо прошлога љета у Албанији, на међународном сусрету на тему мира, па смо се сјетили онога што је бивши пред-сједник Албаније, Енвер Хоџа, својевреме-но говорио: „Албанизам је наша религија“. Данас се тврди да такав однос према тлу и крви више у Албанији није на дјелу. Мени се ипак чини, нажалост, да је и даље и те како присутно исто оно што је било за вријеме Енвера Хоџе, и за вријеме Броза и њему сличних, Стаљина, Лењина... Да је то, упркос дубинским промјенама у друштву у Евро-пи, и на Истоку и на Западу, управо и данас идеологија, и не само у Албанији него и код нас. И код нас је иста та прича – они који су обоготворавали партију и којима је једина

врхунска вриједност била партија комунистичка, када су видјели да су и та партија и сва идеологија њена пропале, и да је пропало све што је грађено на тој безбожној партији и идеологији, само су замијенили тај претходни идол марксистички, лењинистички, брозоморни новим идо-лом – нацијом и државом, стављеним у службу профита. Неки од њих су се ипак, и то морамо рећи, хвала Господу Богу, присјетили да се само Богу треба клањати и никоме и ничему другоме.

Треба да будемо поштени, па да кажемо шта је сад код нас прогла-шено за врховну вриједност, на чему се гради будућност Црне Горе. На Богу?! На Богу је градио будућност Црне Горе (односно древне Диокли-је, Зете) Свети Јован Владимир, који је за Христа, за правду Божију и за истину Божију жртвовао и свој живот прије хиљаду година. И не само Свети Јован Владимир, него је све што је овдје саграђено и грађено кроз вјекове, грађено на имену Божијем, на правди Божијој, на истини Божи-јој; грађено је на Христовој љубави, на Христу Богу. Сва наша историја је на томе саграђена и зато је она свијетла и света историја, и зато је могао и да опстане овај народ, јер је на Богу градио. Није био безумни гради-тељ који гради кућу своју на пијеску. Данас опет људи на пијеску граде кућу своју, државу своју, народ свој, будућност своју. Граде на пијеску, па дуну вјетрови, као што је то увијек било, и не зна се ни мјеста гдје је та кућа била. Свети Петар Цетињски је записао да су „у имену Божијем суд и правда“; и зато је не само он Свети, него је зато било све свето и часно оно што је он урадио и на чему је градио свој народ и своју државу, ства-рајући и обнављајући древну Немањићку државу. Свети Петар Цетињ-ски и Петар Други Ловћенски Тајновидац, такође, на Васкрслом Христу су градили. Суштина њихове вјере, њиховог опредјељења био је Бог Христос, правда Божија. У наше вријеме, држава се одвојила од Цркве. Нека, нек се одваја од Цркве, међутим – немој да се одвоји од Бога, јер одвојивши се од Бога одваја се од памети, гради на ничему будућност, а на ничему само безуман човјек гради своју будућност. Које је то сад код нас божанство коме се клања ова наша нова дукљанско-монтене-гринска идеологија? То божанство је црногорство и држава. Сад слави-мо десетогодишњицу независности Црне Горе, и славимо црногорство. Славимо државу која се гради без Бога и мимо Бога и против Бога, и ми-слимо да ће та држава бити вјечна. И кажемо: „Да је вјечна Црна Гора!“. Тачно, нека буде вјечна. Је ли Бог дао да буде вјечна. Али, како може бити вјечна ако је градиш на пијеску, на лажи, на профиту, себичности, ако је градиш у борби против Бога?!

Ево, рецимо, у овом тренутку Митрополија црногорско-приморска, Српска Православна Црква, званично не постоји, ми смо ван закона! Зато не можемо да пријавимо ни једног свештеника који дође са стра-не да овдје служи; ни један монах или монахиња који са стране дођу у наше манастире не могу бити пријављени, јер су они туђинци, они су странци, а установа која им даје боравиште, она не постоји. Шта то зна-чи? То значи, кад би били мало свјеснији, да не постоји ћивот Светог Ва-силија! Ти њега проглашаваш за странца, за непријатеља који угрожа-ва твоју државност. Не постоји онда ни ћивот Светог Петра Цетињског, треба и он да добије држављанство... Не може држава која се гради без Бога да опстане. Видјели смо шта је било са моћним државама времена Совјетског Савеза, па онда редом, све до наше државе која је сљедовала Броза. Шта је било са том државом? Распала се као кула од карата. И иде-ологија на којој је она грађена и све оно што је она саградила. То види-мо, не треба то неко да нам прича. Погледајте наша предузећа – колико је муке и труда уложено... Све је то данас нестало, пропало, разрушено, јер је грађено без Божијег благослова, отимачином. Хиљаде радника и њихове породице остало је без хљеба, а један број оних који су поново кренули да без Бога граде и своју будућност и будућност других, они су се заиста привремено обогатили. Таквих богаташа ми имамо сада, који опет заборављају оно што је у Јеванђељу записано – домаћин видио да му је родила пшеница, па каже: „Направићу веће житнице и све ћу са-брати у њих, па ћу онда да сједнем, да једем, да пијем и да се веселим“. 7


А каже му Господ: „Безумниче, ове ноћи ће тражити душу твоју од тебе, а оно што си сабрао чије ће бити?“ (Лк. 12, 18-21). Све што се гради без Бога и мимо Бога – било држава, било народ, било људска култура – оно је унапријед осу-ђено на пропаст, на ишчезнуће и на нестанак.

Култура – идол нашег временаУ наше вријеме једно од божанстава, и у Европи а и

овдје код нас, јесте култура. Људи који се нијесу врати-ли култу, богослужењу, молитви, Богу, они ипак хоће да имају неку вриједност, и онда су културу прогласили за божанство. Који су плодови тога? Ево овдје код нас: ја сам ових дана добио шест оптужби зато што сам девастирао Горњи манастир Острог, што смо девастирали манастир Подластву, што је једна црква поправљена у Наљежићи-ма... Већ годинама се твдри како Митрополит и Митро-полија црногорско-приморска „девастирају црногор-ску културу“. Шта то значи? Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, један од најљепших храмова Европе, то је девастација културе Црне Горе?! Обнова преко 600 хра-мова, који су постали пустолине девастиране од система претходнога, гдје су насилу отјерали народ од Цркве, де-вастација је културе Црне Горе?! Сигурно, могли су они и боље да буду обновљени, не сумњам ја у то, али она-ко колико смо могли и како смо умјели, са љубављу, са поштовањем, обновили смо. И то оптужују за деваста-цију оне који не само што поштују то камење старо, које је неко саградио, него оне који у њега уграђују свој жи-вот. Оптужују моје сестре монахиње на Бешкој, и другдје, како „девастирају“. Тужна им мајка! Те сестрице живот свој уграђују, младост своју, своје биће; жртвују све што имају, и своје породице су се одрекле да обнове ту све-тињу и да она процвјета. Као што је и процвјетала, хва-ла Богу; процвјетала више него икада од времена Јелене ћерке Лазареве. Тако говоре они који обоготварају кул-туру, а при том заборављају да је култура од култа, а култ је молитва, богослужење. Овај храм овдје, је ли он гра-ђен да се дивимо градитељима, архитектама? Па јесте, и њих поштујемо, али овај храм је грађен у славу Божију а не људску, да буде Божији храм. Да буде храм у коме ће се сабирати крштене Божије душе и гдје ће се Богу мо-лити, крштавати, љубав умножавати, вјенчавати, клечати на кољенима за своје морепловце, и мајке за своју дјецу... Зато је грађен храм, и зато је и лијепо грађен сваки храм. Јер је грађен молитвом, грађен је по угледу на божанску вјечну љепоту а не на неку пролазну земаљску љепоту.

Храм је живи храм, није то мртвачница. Ти поштова-тељи културе код нас односе се према храмовима Божи-јим као према египатским пирамидама, као споменици-ма (како их они зову) културе древних народа и древних религија. Тих религија многобожачких данас више нема, хвала Богу, али чувају се њихове пирамиде. Е они мисле да су исто тако Цетињски манастир, манастир Светог Ва-силија Острошкога и друге светиње нека врста пирами-да древних којима само треба оно камење да се сачува и да им се клања.

Вјечно је само оно што сегради на вјечним темељима

Дакле, прогласити државу за бога, и то државу без Бога – зна се шта ће бити од те државе. Прогласити на-8

svetigora /

2017

/ а

прил

цију неку за божанство, исто је то. Једина нација, односно једини народ, једино човјечаство које опстаје и не само у овом времену него у вјечности то је човјечан-ство које се гради на Камену крајеугаоном, на Христу Богу, на Његовом Васкрсе-њу. Вјечно је само оно што се гради на вјечним темељима, а све што се гради на трулежним и пролазним темељима данас јесте а сјутра није. Зато би било добро да и наши главари почну да граде на таквим, вјечним темељима. Бар они би имали на кога да се угледају. Да стварају неку државу као што је Тунгузија или друга нека, неког јужноафричког племена која тек настаје – онда у реду, нека стварају. Али, они стварају државу у коју се уградио Свети Јован Владимир – све што је сагра-дио на својој мученичкој жртви је саградио и на вјери у Христа Бога; државу коју су свети Немањићи, од Симеона Немање градили и саградили на начелима вјере хришћанске, и државу претварали у гнијездо гдје ће се рађати људи не само за пролазни земни живот него за вјечни, за Царство небеско, за државу Божију. Има-ју дакле они на кога да се угледају... Нека се угледају на Светог Петра Цетињског. Нажалост, и не дођу до његовога ћивота. Макар некад онако и тајно да дођу, па да запитају њега: „Како да градимо ову државу?“ Не може држава да се гради на инте-ресу, на егоизму. Не могу да је граде они који само брину о земаљском богатству, па чак и до те мјере да отимају од других то земаљско благо, јер нису научили из Јеванђеља да треба да подијеле свима подједнако. Као што каже један светац: и срце своје да подијеле подједнако онима којима служе.

Велика су ово искушења и једно треба знати, а овај велики празник Божији, празник Христовог Васкрсења нам то открива и показује: морамо се вратити Богу; без Бога ни преко прага; не можеш градити државу на безбожништву и саможи-вости. Сви који су градили Црну Гору прије свега су били крштени и миропома-зани, све до краља и господара Црне Горе Николе I Петровића. Може неко ко је некрштен да гради своју пустолину, али не може да гради Црну Гору, која је уте-мељена на вјери у Пресвету Тројицу, у Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави; која је утемељена на Христовом Васкрсењу, која је утемељена на оним Божијим заповјестима: љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и ближњега свога као са-мога себе, и више од себе самога. То су темељи сваке грдње и етике, сваког закона правог и истинског у овоме свијету. На томе треба градити и Црну Гору и Боку, на томе градити треба и Европу и цијели свијет, јер није Бог дошао овдје само због нешто мало народа него је дошао да свако људско створење прогледа духовно, да се срете са живим Богом и да се крсти у име Оца и Сина и Светога Духа; да се приброји народу Божијем, царском свештенству, народу изабраном, народу који није за пролазност него за вјечност. То јесте Црква Христова, то је Црква Христова као тијело Његово распето кроз вјекове и данас распето. Јер ово што се догађа са Митрополијом и са нашом Српском Црквом овдје, то није ништа ново. Вјековима је истинска Црква, и на Истоку и на Западу, била распета и распињана. Зато је дала и толико мученика. И ви Бокељи, не дадосте ли Светога Јоаникија, новога свеште-номученика? Са њиме и друге који су свештеномученици из оног безбожног бра-тоубилачког времена Другога свјетскога рата, толики свештеномученици и муче-ници. Јасеновачки мученици – стотине хиљада мученика који су пострадали само зато што су Христови, истинске Цркве Христове. Идите у Пребиловце, па да види-те како је 4000 њих невино покланих ’41. године, запечаћених бетонским наноси-ма да се не зна да су ту поклани. Па су онда отворене те бетонске кошуљице и јаме, и извађени су на свјетлост дана, патријарх Павле их је вадио, па су их онда опет ’91. године синови оних који су их поклали поново бомбардовали бомабама авион-ским – цркву у којој су били сахрањени. Око осамдесет сандука у којима су њихове кости биле похрањене свуда је било разбацано по оном камењару херцеговач-ком. Гледао сам својим очима. И поново, по четврти пут, претварали су око 2000. године у ђубриште то мјесто гдје је била црква. Али, ко ће као Бог?! Сад опет су они васкрсли. Ено га тамо храм, и то копија храма Светог Васкрсења из Јерусалима, у којем су сада поново похрањени. Посвједочили су дакле да они који су Божији не могу бити избрисани и убијени него да опстају и постају живи свједоци као и пр-вих дванаест Апостола – свједоци имена Божијег и правде Божије и истине Божије.

Зато, не клањајмо се идолима, без обзира како се ти идоли звали: држа-ве или нације без Бога, или култура! Клањајмо се јединоме Господу Исусу Христу, васкрсломе из мртвих, Дародавцу вјечнога и непролазнога живо-та и поздрављајмо се овим радосним, вјечним, непролазним поздравом:

Христос воскресе!

Дозволите ми да почнем са једним појмовним разликовањем које сматрам битним за наш

разговор. Да ли постоји разлика између хришћан-ског мученика и хероја? Има ли разлике између хришћанске жртве и било ког другог вида само-пожртвовања?

Мој одговор је: да, разлика постоји. Али, она се не састоји у издржљивости. И атеист може да из-држи неописиве муке и да не одступи. Разлика се не састоји ни у преданости некој идеологији. На хиљаде људи по целом свету драговољно умире ради својих идеја, религиозних или нерелигио-зних. Разлика се не криjе ни у презиру према смр-ти. Херојска упорност или херојска мржња могу да обузму човека неописивом снагом. Понекад је присутно и беснило самоуништења када могу да страдају и други људи!

Основна разлика се састоји у нечем другом: хришћанско мучеништво је пре свега дело жр-твене љубави. Дело за време којег се љубав јавља као виши критеријум, и мученик даје на жртву са-мог себе – не неког другог. Ова љубав је у осно-ви суштинске снаге, способности отказати се са-мог себе, подвизавати се надчовечанском снагом. Ради се о царској љубави, не само о привржено-сти према ближњима, која (може да) носи мржњу према другима. Хришћанско мучеништво покреће необјашњива љубав према свима, пре свега према гонитељима који су сами жртве мржње. Тиме хри-шћанско мучеништво означава прекид зачараног круга насиља. Не пасивно, но делотворно и добро-вољно, кроз акт непокоравања, мученик достиже највиши степен одбацивања одмазде.

Према хришћанској тачки гледишта, љубав није само једно људско осећање. Људско осећање јесте важно, али ако постоји само по себи, оно се гаси када ишчезне његов носилац – људска лич-ност. За хришћанина љубав произилази из самог постојања, које се не гаси, односно из Бога који је Љубав, а заједница са Њим означава непрестану и бескрајну љубав. На тај начин мученичка смрт, као дело жртвене љубави, јесте одговор на призив Во-зљубљенога и делатно сведочанство да се у таквој заједници са Њим налази истина живота.

Све ово означава и нешто друго. Супротност мучеништву јесте издаја, отпадни-

штво. То може да буде и онда када се мучеништво остварује али са самодивљењем. Односно, уместо да постане дело жртвене љубави (и сходно томе

да пренесе отвореност према другом) мучеништво је усмере-но према себи. Ово јесте херојски подвиг, али подвиг самоза-довољства. Тако нарцисоидно настројени хришћанин стварно говори и о Богу, али у ствари схвата Бога као ехо сопственог ја, а не као Живог Бога, који може да се слаже с њим, а може и да се не слаже. За њега нема сумње да Бог одобрава све његове подвиге. Он не очекује са нестрпљењем одговор Возљубље-ног, јер за њега је возљубљени он сам, а не неко други. Између истинске Љубави и оваквог „подвига“ има толико заједничког, колико има између капи росе и врелог гвожђа! Тако, позивање на Христа не представља гаранцију хришћанског мучеништва.

У црквеној литератури се налази мноштво јаких доказа о томе да мучеништво не значи ништа ако не израста из љубави. Навешћу само један доказ, који је свима познат. Када су преста-ла гоњења, исповедници, односно они који су издржали испи-тивања и нису одступили, задобили су велики ауторитет у Цр-кви, док они који су се уплашили нису били сигурни ни да ли ће бити поново примљени у Цркву. Они који су их примали, чини-ли су то снисходећи људској слабости. Истовремено, Свети Ки-пријан их је примао, видећи у њима не само слабост него и необјашњиве путеве љубави. „Међу нама се налазе“, говорио је он, „и такви који су приносили жртве идолима у време гоњења, али су то уради-ли ради очувања живота и вере других, на при-мер чланова својих породица. Ови људи су на тај начин пали ради других.“ Свети Кипријан несум-њиво говори о томе да се и ова позиција показује као пут ка спасењу! Примање ових људи у црквену заједницу су подржавали и они који су били захвални за своје спасење!

Жртвена љубав на тај начин, као кичма, сједињује све што чини црквени догађај: спознање Бога, исти-нитост Евхаристије, живот и страдање верујућих. Посланице Светог Игњатија, написане непосред-но пред његово мучеништво, помажу нам да ра-зумемо шта значи жртвена љубав у њеном свео-бухватном смислу.

Први пршљен овог кичменог стуба (љуба-ви) јесте Бог као Вечна Љубав, и управо зато што се пројављује као љубав, Он је својом човечанском природом претрпео Крст. Свети Игњатије свакако го-вори о васкрсењу, али је усредсређен на Распеће зато што управо Распеће представља највишу пројаву жртвене љубави. Управо зато он одлучно иступа против докетизма, који пориче реалност Христовог оваплоћења и страдања. Бог у доке-тизму је Бог који не страда. Свети Игњатије се не боји овде да говори о страдањима и крви Христа Бога, а не само човека.

bogo

slov

qe

АТАН

АСИ

ЈЕ П

апат

анас

иу

Границе Евхаристијеи удео мученикаСвештеномученик Игњатије Антиохијски: „Ја сам пшеница Божија“Излагање изговорено на XXIV Међународном симпозијуму православне духовности на тему „Мучени-штво и заједништво“, који је одржан у монашкој заједници Бозе (Италија) 7-10. септембра 2016. године

10

svetigora /

2017

/ а

прил

Други пршљен овог кичменог стуба се састоји у следе-ћем. Свети Игњатије непрекидно говори о подражавању Христових страдања. Под овим он подразумева не подра-жавање као оприсутњење распећа, него као опит жртвено-сти у свакодневном животу. Живот хришћанина без жртвене љубави није могућ, и зато је верујући везан за Христа кроз Крст. Као што Свети евангелист Јован Богослов у опису од-носа Христа са верујућима користи слику винове лозе, Све-ти Игњатије користи слику гране која произраста из Крста. Да ли се он користио Јевађељем по Јовану – што је мало ве-роватно – или не, ми не знамо, али у Цркви сада постоје две јасне слике: гране које произрастају из винове лозе и гра-не које произрастају из Крста, што везује Евхаристију са Кр-сном Жртвом. Свети Игњатије назива веру Господњим Те-лом, а љубав Његовом Крвљу. На тај начин он не разматра Евхаристију кроз призму сједињења хлеба и вина који по-стају Тело и Крв Христова него кроз призму жртвености као става верујућег.

У том смислу може да се каже не да верујући „јесте“ члан Цркве, него да он „постаје“ члан Цркве. „Ако и када ми буде дано да испу-

ним услове мучеништва“, пише Свети Игњатије, „тек тада ћу се моћи назвати истинским учеником Хри-стoвим.“

Из ове перспективе, предмет Евхаристије непо-средно јесте човек. Тачније, он може да постане пред-мет Евхаристије. Свети Игњатије каже за себе да је он пшеница Господња, која треба да буде самлевена зуби-ма звери да би на крају постала чисти хлеб. Може да се повуче следећа паралела. Свети Никола Кавасила у XIV веку пише да предмет Евхаристије јесте и човеков труд који претвара зрно у хлеб, а грожђе у вино. Тако и овде, људско делање, делатна преданост, претвара, прео-бражава човека у предмет Евхаристије.

Такво виђење мученика као евхаристијске жртве се налази у целини у низу сведочанстава, пре свега у му-чеништву Светог Поликарпа, савременика Светог Иг-њатија. Тамо се мученик упоређује са овном из великог стада, заједнице, који је припремљен за жртву угодну Богу. Поликарп је у својим описима жудео да се приса-једини броју мученика и Чаши Христовој у Евхаристији, да би његова крв била принесена као Крв Христова. И на крају, у тренутку мучеништва на ломачи присутни су осетили мирис не спаљеног тела него испеченог хлеба. Зачуђујуће је то што у молитви коју је произнео Свети

Поликарп у часу мучеништва може да се прати усаглашеност са древним евхаристијским

приносима Цркве у Смирни. Он се моли за заједницу, набраја елементе Евха-

ристије, благодарења итд. Разлика је у томе што на месту на коме се спо-миње установљење Тајне Евхари-стије Христом, у његовој молитви се налази казивање о мученичкој смрти, што још једном указуjе на поистовећење Евхаристије и муче-

ништва. Евхаристијски карактер, у разли-

читој мери, имају и други примери мучеништва: мучеништво Карпа, Па-

пиле, Агатоника, Јустина, Аполонија, На-гре. Очигледно је да је овакво поимање мучеништва сагласно са оним које среће-

мо у књизи Откривења: душе убијених у име Јагњетово се налазе под небесним жртвеником. Аутор је вероватно имао

у виду да је код Јевреја крв жртвованих животиња истицала у основу жртвени-

ка. Сагласно томе, жртвеник има среди-шње место у есхатолошкој драми Откриве-

ња. Аутор прибегава изображењу жртвеника сваки пут када хоће да подвуче одлучујућу улогу коју имају молитве мученика у есхатону. Mислим да то ис-

тиче поимање есхатологије. Реч је свакако о новом Царству, Царству које уводи сами Бог, али се оно

не догађа ван историје. Људско делање, вер-ност или одступништво, имају своју

улогу у установљењу новог света и добијају васељенски карактер, васељенску меру.

Из ове васељенске перспек-тиве мучеништва произилази још 11


једно питање. Евхаристија се односи непосредно на уну-трашњи живот црквене заједнице, где се она савршава и употребљава од стране чланова заједнице. С друге стра-не мучеништво je чини јавним делом. Пред целим градом (на очиглед верујућих и неверујућих) мучеништво пред-ставља сведочење о Евхаристији, о чему пише Апостол Павле: „Увек када хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете докле не дође“ (1 Кор. 11, 25). Свети Игњатије је жарко желео да његово мучеништво буде на евхаристијском сабрању, али не у храму, него на арени. Он позива верујуће Рима да постану својеврсно сабрање на сцени арене и да учествују у Евхаристији, на којој ће жр-тва бити он сам, користећи се језиком овог јавног просто-ра – арене. Он тражи да на њега управе животиње да би оне раздробиле његово тело, али не ради варварске ра-дости крвожених забава, него да би се самлела духовна пшеница, евхаристијски хлеб. Необична Божанствена Ли-тургија, на којој заједница делатно и јавно сведочи о томе да је највеће благо управо жртвена љубав. Апостол Павле је већ писао о томе да су апостоли као на смрт осуђени и да су постали сметлиште света. Овај труд апостолског призвања су сада узели на себе мученици. Неколико ве-кова касније Свети Никодим Светогорац је писао о томе да су „мученици одважно сведочили на позорници света, обузети често мисионарском ревношћу“. „Многи од њих“, каже Никодим, „сажаливши се на незнабошце, добровољ-но су пошли на муке и проповедали светлост истине. То је жртвено мисионарство, а не агресивно или прозелитско.“

Овде се пројављује врло динамичан аспекат мисли Светог Игњатија. Мученик упућује своје посланице поме-сним Црквама, чији су представници долазили да се су-сретну са њим у заробљеништву. Он користи занимљив израз „једномислије Божије“, и позива хришћане да се у свим својим делањима тиме надахњују и да се руководе Божијим јединомислијем. Термин „једномислије“ је био у употреби такође и у друштвеном животу, где је каракте-рисао философски покрет нове софистике, која је настоја-ла да оживи класични идеал у полисама Мале Азије, и у це-лом Римском царству. Представници полиса (градова) су путовали и водили преговоре за постизање једномисли-ја међу градовима, у неком ширем схватању света. Игња-тије на тај начин полазећи од философских и политичких настројења незнабожаца свог времена, користи их да би изразио на њему савременом језику перспективе шире-ња Благе вести у савременој стварности и да би послужио једнодушју помесних Цркава, и дао одговор римском им-перијализму кроз хришћански екуменизам.

Жртвена љубав која храни Евхаристију и која се из ње излива, излази из сабрања и иде у свет, иде дру-гим путем – путем солидарности. На тај начин Хри-шћани представљају „знамење“ Царства, пројаву вечне љубави у времену. У једном одломку Свети Игња-тије осуђује зловерне. Они не само што занемарују Евха-ристијску заједницу, него занемарују и немоћне. Њих не погађају ни љубав, ни удовице, ни сироти, ни ожалошћени, ни они који су у тамницама, ни гладни. Они пренебрегава-ју Евхаристију, говори прецизније Свети Игњатије, будући да не примају истинско Тело Господа, који је пострадао за нас. Овде је опет на помолу опасност од докетизма. Ако Христос није истински страдао и умро, онда није оствар-љиво ни мучеништво, ни Евхаристија, ни солидарност, бу-

дући да је корен свега овога састрадање. За докетизам може да се осуди не само она Црква која одриче Христо-во оваплоћење, него и Црква која теоријски не одриче оваплоћење Христа, али при томе не жели да учини сво-јима духовна трагања и мучеништво људи.

Остаје још једно питање: може ли црквена зајед-ница да призна да, мада је нераздвојиво сједињена са Христом, она Га ипак не затвара унутар себе? Дру-гим речима, може ли црквена заједница да призна да Христос тајанствено дела тамо где Он хоће, да Он тајнодејствено приводи Цркви нове чланове, и да је Он увек тамо где је људски бол, независно од цр-квене, религиозне, националне или неке друге при-падности онога који страда. У том случају мучеништво може да поприми шире значење и да постане васељен-ско знамење тајанственог деловања Христа.

Свети Игњатије се не удубљује у ово питање. Ипак, постоје неки елементи у корист овог размишљања. Као прво, он наглашава да одлучујући елемент није стан-дардно чланство у Цркви, него је то начин живота. Из овог критеријума произилази да ће се аутентичност хри-шћанина потврдити на крају, на Дан суда. Као друго, Све-ти Игњатије води жустру полемику са докетама и раскол-ницима, али када се обраћа осталима, тачније онима који нису верујући, он говори са надом да ће се они проме-нити, и моли верујуће да својим понашањем покажу да су неверујући њихова браћа. Као треће, у његовим спи-сима постоје нека места тешка за разумевање, где Свети Игњатије пише о безмолвију, или „тишини“ Христа. Није разумљиво шта има у виду: деловање Сина при стварању света или пак Његово безмолвије пред Пилатом. У једном моменту он говори о три битна догађаја: Непорочности Дјеве Марије, Рођењу Христа и Његовом распећу. Он их назива „тајнама које се оглашавају у тишини (из тишине)“, и које су остале непримећене за ђавола. Оваплоћење Христа је произашло у тишини и било означено појављи-вањем чудесне звезде, пише Свети Игњатије. Најверо-ватније је он имао у виду звезду Рождества и поклоње-ње незнабожаца у лицу трију мудраца. Ако је то тако онда ово знамење добија посебно значење. Да напоменемо да причу о три мудраца ми налазимо само у Јеванђељу по Матеју, које је у многоме било Јеванђеље Антиохијске Цр-кве. У овој причи о три мудраца се открива посебна тема тајанствених откривења Божијих. Мудрацима се открила звезда преко њиховог незнабожачког предања, а не пре-ко предања Израиља.

„До краја историје“, пише Свети Максим Исповедник, „Христос страда кроз љубав, састрадавајући свима који страдају“. Састрадавајући са Христом, ми учествујемо не само у мукама Његовог личног Распећа, него и у Његовим мукама за све који страдају. Мучеништво за страдајуће и заједно са страдајућима и са жртвама јесте оно што нај-више говори у корист хришћанског мучеништва, то је де-лање у коме делатник учествује у животу примаоца. То је снисхођење по угледу на Христа и Његово учешћe у жи-воту страдајућег. То је укрштање на коме се одвија сусрет свакога са Христом.

Аутор је професор на Универзитету у Патри иуредник атинског богословског часописа Σύναξις

Преузето са: bogoslov.ruПревод: сестринство манастира Бања код Рисна12

svetigora /

2017

/ а

прил

reporta`a РАЈО Војиновић

Светом архијерејском литургијом у Це-тињском манастиру, празничном лити-

јом и славском трпезом 6. марта је на Цети-њу прослављена Недјеља православља.

Началствовао је Архиепископ цетињ-ски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештен-ство Митрополије црногорско-приморске уз молитвено учешће вјерног народа.

У току Свете литургије, Владика је у ђа-конски чин рукоположио Бла-жа Петровића.

У литургијској бесједи на тему празника, митрополит Амфилохије је говорио и о образовању дјеце у данашњим обезбоженим школа-ма. Он је подсјетио да кад наш народ за некога каже да је безобразан, он под тим подразумијева човјека без морала: „То је човјек који нема морала, нема части, нема поштења. А то се каже зато што је човјек створен по образу и подобију Божјем. И ако човјек чува тај образ, то је Божји образ – људски образ, то је Божји образ, а тај човјек је прави и истински човјек“, рекао је Митрополит.

Он је објаснио да је по Христу Богочовјеку створен људски образ.„Данас ми прослављамо тај свети пра-

зник образа Божјега, Х р и с т о в о г

Прослава Недјеље православљау Митрополији црногорско-приморској

ПразникОбраза Божјега

13


образа, прослављамо свете иконе. Преко њих ми узноси-мо свој ум и своје срце оном Прволику, Христу Богу, Мајци Божјој, светим Божјим људима. Гледајући на свете ликове и сами се трудимо, угледајући се на образ Божји, на Хри-ста Господа и на свете Божје људе“, казао је он.

Он је казао да у нашим школама нема тога и таквог образа.

„Какво је то онда образовање. То јесте знање, али није образовање“, закључио је митрополит Амфилохије.

Након Литургије, владика Амфилохије је предводио празничну литију која се од Цетињског манастира кретала до цркве на Ћипуру, преко Трга краља Николе, Његоше-вом улицом, Балшића пазаром до Влашке цркве и назад.

Након литије, пред Цетињским манастиром је прочи-тан Синодик Православља.

Светковина на Цетињу је завршена трпезом хришћан-ске љубави у Богословији Светог Петра Цетињског, а на-стављена је увече у Подгорици, у Саборном храму Хри-стовог Васкрсења празничном Духовном академијом коју је организовала Цетињска богословија.

У име организатора, митрополита Амфилохија и госте поздравио је ректор ове црквено-школске установе про-тојереј–ставрофор Гојко Перовић.

Он је саопштио имена ученика Богословије – побјед-ника традиционалног школског конкурса за најбоље све-тосавске темате.

Празничну бесједу одржао је професор Богословије ђакон Душан Биговић.

У умјетничком дијелу програма наступили су ђаци – чланови хора Богословије Светог Петра Цетињског, Цр-квени хор „Свети Сава“ из Херцег Новог и полазници шко-ле вјеронауке при Цетињском манастиру.

У чин ђакона рукоположен је Блажо Петровић

14

svetigora /

2017

/ а

прил

besj eda ђакон ДУШАН Биговић

преко двије стотине година, ми данас слави-мо читаву бројаницу сабора и светих брани-теља икона.

Иконоборство није била јерес која је до-такла само један од аспеката учења Цркве Христове, већ је иконоборство збир јеретич-ких ставова који одбацују цјелокупну ико-номију спасења. Иконоборство на својој нај-вишој тачки напада истовремено и иконе и свете мошти и култ светитеља и монашто и божанствено материнство Богородице.

Природно – што је један предмет сирома-шнији у карактеристикама то је међу људима мања разлика у схватању тога предмета. Што је предмет богатији у својим карактеристика-ма то је међу људима већа разлика у схватању тога предмета. Како је Бог несравњено већи и богатији од свих предмета на небу и на зе-мљи, то постоји о Њему и највеће неслагање. Иза Бога у својим карактеристикама најбога-тије биће је човјек, и не може бити другачије, јер га Бог створи по лику и подобију Своме и постави га да влада свом творевином.

Неко је примјетио да ријечи ,,видје Бог да је добро“ немамо једино код стварања човје-ка. То је већ неко знамење да је човјек ство-рен за историју, да као слободан у савезу са Богом чува лик и стиче подобије. Са друге стране животиње су сачувале своју анималну невиност и више од тога – гледајући животи-ње, свијет биља и свод небески – људи су че-сто славили Творца, а гледајући човјека и оно што ради – проклињали су Бога. Речено јези-ком хришћанске историографије: ,,Човјек је имао царство, изгубио царство и добио при-лику да га поврати“.

Данашњи празник поручује: Онај Бог ко-јега нико никад није видио, Свемогући Бог Творац неба и земље, Бог Аврама, Исака и Ја-кова, који је на Синају говорио са Мојсијем, призивао пророке и преко њих говорио – ја-вио се на земљи као Богочовјек Исус Христос. Бог је постао Човјек да би човјек постао бог. Из милости Син Божији постао је Син Човје-чији – да би синови човјечији постали синови Божији по милости.

Док се Богочовјек Христос није појавио на Земљи људи нијесу знали ни ко је ни шта је Савршен Човјек. Од туда толико рекон-струкција и лутања за идеалним човјеком и код најистакнутијих мислилаца рода људског.

Вјера је наша ова побједакоја побиједи свијетНека је благословен овај дан, нека су благословене оне свете душе

које одредише овај дан да нас подсјећа на многобројне побједе вјере наше. Јер, сјећајући се задобијених побједа ми добијамо хра-брост у борбама у којима смо, и онима које ће доћи. Стари је обичај војсковођа да пред битку говоре војницима о прошлим побједама и да их тиме храбре и одушевљавају за нове побједе. Светитељи, наше духовне војсковође, били су они који су одредили данашњи дан да нас подсјети – да не заборавимо, да нас охрабри – да не клонемо, да нас загрије – да не охладнимо, да нам отвори вид духовни – да не заслије-пимо и у сљепилу не предамо се непријатељу.

Црквени празници имају прошлост, садашњост и будућност. Они нијесу само годишњице историјских догађаја него понављање самих догађаја у живим догађајима вјере. Бог је установио празнике као под-сјетнике на Своја доброчинства, да би они који празнују имали сјећање на њих.

Главна побједа Цркве која се данас излаже нашем погледу је побје-да над иконоборцима, први пут свечано прослављена марта мјесеца 843. године у Цариграду. Но, како су борбе и битке око икона трајале

У чин ђакона рукоположен је Блажо Петровић

15


Данашњи празник поручује: Онај Бог којега нико никад није видио, Свемогу-ћи Бог Творац неба и земље, Бог Аврама, Исака и Јакова, који је на Синају говорио са Мојсијем, призи-вао пророке и преко њих говорио – јавио се на земљи као Бого-човјек Исус Христос.

Лик Божији у човјеку не ограничава се ни на једну њего-ву страну или својство, него прожима његов цјелокупни живот. Лик Божији човјек носи у своме духу, својој приро-ди и свом односу према свијету. Примивши људску при-роду Син Божији, Икона Бога Невидљивог, премостио је јаз који је дијелио Бога од човјека и нашој природи омо-гућио не само да потврди своју иконичност него и да се уподобљава Богу, да узраста од иконе ка подобију кроз благодатно јединство у Христу, које иде до поистовјеће-ња са Њим.

Обасјани Христовом свјетлошћу, најузвишенији идеа-ли: ,,Будите савршени као Отац ваш Небески“, ,,Растите до мјере раста висине Христове“, ,,Трчите док се не уобличи Христос у вама“ и безброј сличних, постали су нам при-ступачни – јер смо чули и видјели.

Иконичност Божија у човјеку је до те мјере наглашена, да је ни један гријех не може трајно уклонити. Може је за-сјенити, упрљати, али и испод најдубљих наслага гријеха она вапије за Богом, тражи свог Изба-витеља. Као што око жуди за свјетло-шћу тако и људска природа чезне за Богом. Узмемо ли нововјековну исто-рију, гдје је човјек све силе упрегао да се изједначи са бесловесношћу, небу грабећ’ искру боженствену, он је макар на нивоу језика сачувао при-себност, па се никад није похвалио да му је дијете љепше или слађе од мајмуна или да му је неко од дједова са пожутјелих фотографија чисти мај-мун. И такав човјек ће рећи за дијете да је као анђео, а за претка да је као светац, као сао иконе. Речено језиком свеукупне хришћанске антропологи-је: Икона сам Твоје неизрециве славе, иако носим ране грехова.

Свијест о божанској природи Христа који је истовремено Бог и Чо-вјек, Богочовјек, боље се очувала у источном дјелу хри-шћанске васељене. Снажан доживљај Бога у Христу поне-кад иде на уштрб свијести о Христовој људској природи. Владајући практични ум западног човјека склон је да бо-жанску димензију Христа смјести у митолошку сферу. За-

пад се трудио да себи приближи људски лик Христов, да разумије Његову људску психологију. Опасност сенти-менталног хуманизма у приступу Богочовјеку је да човјек заклони Бога. Сентиментални хуманизам може лако да постане замјена за бесконачне димензије богочовјечно-сти. Оно што се Христу догађало и догађа, догађа се и Ње-говим пријатељима. Како је само савремени човјек успио да разблажи лик Христовог пријатеља, светитеља Нико-лаја, замијенивши га ликом машкаре уочи Нове године. Ово је схватљиво јер није лако пратити Николаја у вјери, правди и милости; забавније га је пратити како улази кроз димњак или шета по булеварима.

То стање савременог, практичног ума преноси се и на икону као ликовно остварење. На Западу хришћанства одавно, на Истоку нешто касније, умјесто метафизичке трагичности на икони је присутна трагичност земаљских и душевних осјећања. Рај и пакао су или заборављени или су пренесени на земљу. Ликови гледају на земаљ-

ски начин, њихове очи могу бити пуне доброте, но оне не виде даље од наших. Грешник који није прошао кроз огањ по-кајања може пред таквом иконом да се у потпуности преда душевним осјећањима. Зато су пјесници на Западу величали Дјеву Марију као дивну даму, а витезови је нази-вали краљицом свог срца, што православ-цу звучи као ругање светињи.

Та често лијепа лица која само што нам се не осмехују, а понекад се заиста и смје-шкају, успављују грешника јер у њима је присутна капитулација пред гријехом и болом. А грешник уистину воли када му се гледа кроз прсте. Познато је да су се у неке иконе људи заљубљивали. Тада је икона са светотајинског плана пала у профану умјетност.

Али уопште узевши, међу онима који траже Бога као извор вјечнога живота ва-

зда је било више оних који желе да се врате у изгубљени Едем као предивни врт гдје нема страдања ни смрти, него оних који желе да се врате у загрљај Оца Небескога.

У православну икону немогуће је заљубити се, јер пред њом се гасе страсти и буди се дух. Пред њом нема

16

svetigora /

2017

/ а

прил

Иконичност Божи-ја у човјеку је до те мјере наглашена, да је ни један гри-јех не може трајно уклонити. Може је засјенити, упр-љати, али и испод најдубљих наслага гријеха она вапи-је за Богом, тражи свог Избавитеља.

сјете, сажаљења или било чега што би се могло назвати успа-ванком за грешника. Пред православном иконом човјек осје-ћа како је Бог близу њега, али и како је он сам далеко од Бога. На древним иконама светитељи имају широко отворене очи. У Писму је речено ,,а свјетиљка тијелу је око, ако око твоје буде здраво и све тијело твоје биће свијетло“ (Мт. 6, 22), а позната је изрека ,,очи су огледало душе“. Кад стојите пред древном ико-ном утисак је да ви не гледате на икону него она на вас.

Ликови на древним иконама су строги. Строги су јер су прозорљиви, јер виде оно што ми не види-мо. Гледајући нас из вјечности виде свијет човјекових страшних непријатеља. Како би и могао да се смије родитељ који гледа ди-јете своје гдје га је обавила змија или како трабуња у ватри болести страшне.

Какво је само лице Богомајке! Очи ве-лике и замишљене. Сјетна због невоља у свијету, осмијех уздржан. То је лице По-бједнице која је преживјела све болове и јаде, те може помоћи онима који се боре са болом и јадом. Благо нагнута Ономе кога држи на рукама изражава покорност вољи Божијој. То је мајка Исуса али и мајка свих нас. То је она која још од Сретења чува све ријечи у срцу своме, чува ријечи сваке наше молитве – да их пренесе Сину како то само мајка може и умије. Колико је пута мајка клечала пред иконом Богомајке молећи се: ,,Помози ми Мајко над мајкама, ти знаш како је имати јединче па игубити“.

Али, схватимо барем на трен и оне који прогоне свете иконе и не разумију их; није лако насликати Онога који је ис-товремено Син Божији и Син Давидов.

Тачно је да икона има историјску, материјалну, естетску и умјетничку вриједност, али сводити је на било коју помену-ту категорију сувише је плитко. Јер љепота православне ико-не је с оне стране сваког земаљског сликарског канона, њено лице свједочи небеско величанство, а у исто вријеме у њему је присутно све људско. Она је прозор кроз који ми гледамо у небески свијет али и небески свијет мотри на нас и чини нас бољим.

У Цркви Христовој имамо разне службе, али сви имамо једну заједничку – сви смо иконописци и рестауратори. Тач-није, Господ Христос је прави Иконописац и Рестауратор, а

ми смо сарадници Његови. Јер Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да слику Божију која је у нама об-нови и очисти. Али тешко је сликати по кривој и црво-точивој дасци! Ми у овоме свијету стално водимо борбу за икону Божију што је у нашој души. Ту икону стално гребу и каљају сви противници икона. Први иконобо-рац је гријех, а кроз гријех главни иконоборац јесте са-тана и анђели његови који краду нашу душу и затрпава-ју лик Божији у нама. Шта остаје од душе човјекове када

он непокајан живи у гријесима, када се не бори против гријехова својих, када оста-је у њима, када их не исповједа? Остаје лик Божији премазан црним гнојем по-рока, страсти и смрти, остаје унакажена икона Божија.

Од почетка у историји Цркве имамо настојање да се умањи, измјени и обе-снажи долазак Бога у тјелу, да се укине богочовјештво а зацари човјекобоштво. И тако се по Земљи разлијеже страшно питање: коме припада овај свијет, Бого-човјеку или човјекобогу, Христу или ан-тихристу? Сјетимо се да је Римско цар-ство примило хришћанство али и да је хришћанство примило понешто од Рим-скога царства. Једна земља а два господа-ра, то не може царе бит’ никако.

Христа мрзе и Христа распињу не због измишљених преступа за које га лажни свједоци клеветају пред Пи-латом. Те оптужбе, знајући да се ради о лажима и клеве-тама, одбацио је и сам Пилат, који каже: ,,Ја не налазим на Њему кривице’’. Ирод је признао невиност Исусову вративши га Пилату. Сјетимо се жене Пилатове... Сви су тога дана на неки начин посвједочили Христову не-виност и још више – посвједочили су да је Бог. Ту нема неспоразума или случајности. Христа су разапели ис-кључиво због тога што нијесу могли да поднесу Божије добро и Божију љубав. Неподносива им је била Његова свјетлост, јер је то свјетлост која разоткрива зло којим живе људи, зло које они скривају од других и од себе самих.

Христос се јавља као свједок, а сваки преступник зна да, прије свега, мора да уклони свједока свог пре-

17


ступа и тиме заштити своје зло које се издаје за добро. Споменимо догађаје из наше не тако давне прошло-сти када су лоши ђаци убијали учитеље, преступни-ци судије, плашљиви војници старе, храбре офици-ре, сиромах добротвора... Нико од њих није могао да поднесе присуство свједока властите тањеви-не, јер човјек мрзи оно-га против кога гријеши. Помишља и на убиство. Но, како је Бога немогу-ће убити онда Га мрзе го-ворећи: „Нема га.“ Стога оно што је урађено ико-ни: разбијена, очи изва-ђене, запаљена, у јаму бачена – све је то раније човјек човјеку урадио.

Да би била и остала Христова права и право-славна Црква она мора својом судбом да личи на Христа Страдалца и По-бједника, који је од при-јатеља за паре био издат, од народних старешина оклеветан, од главара све-штеничких попљуван, од књижевника поруган и од незнабожаца распет да би на крају васкрсао и јавио се Побједиоцем и људи и демона и смрти.

Ко је био у Палестини видио је да се од Витлејема до Јерусалима пјешке стиже за два сата. Али ако чвр-сто желимо да се уподобимо Христу Богу морамо са Њим путовати од Витлејема до Голготе, преко Египта, Гетсиманске баште, Пилатове суднице. Још то значи примити на дар злато, смирну и тамјан али и шамаре и пљување и крст и копље.

Права Христова Црква преживљава драму Хри-стову у сваком покољењу, у једном дубље – да би ис-кусила пуно сазнање истине, а у другом плиће да би одахнула на путу страдања.

Али када нам се учини да смо одахнули од стра-дања, не варајмо се браћо није то задуго – то је наи-шао неки Симон из поља па узео да понесе крст.

Богочовјек се за нас људе ознојио, трпио глад, пљување, шамаре, проливање крви, распеће и смрт и чуда. Узвратио нам је тако што је са Собом и нас ва-скрсао из смрти и нашу природу вазнео на небо и уписао у Књигу живих. А човјекобогови на Земљи? Други се за њих зноји, други за њих гладује, други за њих трпи пљување и шамаре, други за њих крв про-љевају, други за њих у гроб одлазе. И како узврате? Тако што нас избришу из списка и живих и мртвих. Једном побожном хришћанском владару из XIX вије-ка дошао је савјетник, похвалио све добро што је цар учинио за своје царство: „Све је, царе, добро; држа-ву си уредио, све у поредак довео, нема гладних…“, а онда додао: „Само ти, царе, једно предлажем – укини све различите вјере и њихове организације, и све то обједини под једном, новом вјером.“ Цар му одгово-ри: „Одличан предлог. Хоћу! Али, прво да те разапне-мо, а ти након три дана васкрсни!. Онда ћу учинити што ми предлажеш!“

Не заборавимо: Христос је уредно платио порез, испунио закон, нашао се и као најмлађи становник провинције у врије-ме пописа... Али му није помогло пред кнежевима овог свијета. Из овога речено језиком савременог кривичног права, једи-на кривица Христа и народа Његовог до дана данашњег гласи ,,превише зна“ или ,,превише знају“. Икона је материјални до-

каз те кривице. Она нас непогрешиво подсјећа од куда смо, колико смо стари, коме личимо, гдје је наша очевина.

Ако тражимо најљепшу икону сјетимо се Еде-ског цара Авгара и милостиве дјевојке Веронике. Цару Авгару због вјере а Вероники због љубави, сам Господ је оставио слику на платну. Ето како јака вјера и велика љубав сликају без мајстора и заната, боје и даске. Намучено лице, обливено крвљу и знојем, оставља јак отисак на платну, а још јаче на срце болећиво. Нема дана у нашем вијеку а да путем поред нас не пролази Христос у неком од наше мале браће који посрћу под бременом живота свога. Учинимо и ми што и та благочестива девојка ако мислимо добити лик Христов. Желимо ли да душа и тијело наше буду радионица иконе Божије, исплетимо канџију од

поста и молитве, милостиње, правде и светости, па истје-рајмо из душе трговце да би-смо били храм Духа Светога а не пећина разбојничка.

Речено језиком право-славне социологије: ,,Човје-ков живот је смјештен изме-ђу два Адама: старога Адама који се након гријеха упла-ши и сакри и Новог Адама који нас ослободи гријеха и позва на радост“ – „Васкрсе-њем смрт сам поразио!“

Речено језиком право-славне психологије: ,,Види

човјек своје заточење, помало се прве славе сијећа, човјек из-гнан из врата чудеса он сам собом чудо сочињава“.

Речено језиком православне етике: ,,Његова ће душевна таблица с обје стране бити начертана, с два сасвијем противна закона. На једну ће закон правде благе, бит’ у свете начертан линије, на другу ће превласника њина, зла свакога црњет’ се закон, адски спомен свезе са сатаном“.

Тако данашњи празник треба да нас непрестано под-сјећа на три животна задатка:

први задатак – захвалност Богу што нас је удостојио неи-сказане почасти да будемо живе иконе Његове;

други задатак – брига свакога од нас о икони Божијој у себи... да вазда буде чиста и православна, молитвама окађена, сузама опрана и сваком врлином украшена;

трећи задатак – поштовање свакога човјека као живе ико-не Божије... Радовање ако неко држи ту икону у себи свјетлу и чисту, туговање ако је по злу васпитању квари и понижава. И најпослије – вјера да се и сасвим блиједа или зацрњела икона може обновити.

Питаћемо се заједно са Апостолима: „Господе, а ко то може испунити?“ Вјерујемо ријечима: „Оно што је људима немогу-ће Богу је могуће“.

Ми у овоме свијету стал-но водимо борбу за икону Божију што је у нашој души. Ту икону стално гребу и каљају сви про-тивници икона. Први иконоборац је гријех, а кроз гријех главни ико-ноборац јесте сатана и анђели његови који краду нашу душу и затрпавају лик Божији у нама.

18

svetigora /

2017

/ а

прил

povodom praznika

На Цвети проповедамоХриста распетогаНа Цвети, православни хришћани широм света окупљају се

да прославе Христов улазак у Јерусалим. Управо просла-вивши Лазареву суботу дан раније, Црква наставља да радо-сно пева: „Уверавајући нас пре Твог страдања у опште Васкрсе-ње, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми,

као деца, носећи знамења победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, бла-

гословен је који долази у име Господње.“

После апостолске поуке Светог Павла (Кор. 1, 23) Цвети пружају одличну прилику да проповедамо

„Христа распетога“. Оно што хришћани подразуме-вају као улазак у Јерусалим и шта су Јевреји под-разумевали да то значи у оно време, две су веома различите ствари. Хришћанско значење се може разумети само кроз оно што библијски преводио-ци зову „објективом Крста“.

У време Ису-

протојереј др СТИ

ВЕН Ц

. Саларис

19


совог уласка у Јерусалим, Он је најављен као јеврејски Месија. Исус је испунио седам месијанских знамења и чуда у Јовано-вом Јеванђељу, које се окончало Лазаровим васкрсењем из мр-твих. Даље утврђујући се у веровању да је Исус Месија, Јевреји су имали пророке који су предсказали овај дан. Пророк Софо-нија пише у раном 7. веку пре Христа, објављујући, „Господ Бог твој, који је усред тебе, силни, спашће те; радоваће ти се веома, умириће се у љубави својој, веселиће се тебе ради певајући“. (Софонија 3, 17). Век касније, познати пророк Захарија каже: Ра-дуј се много, кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на ма-гарцу, и на магарету, младету магаричином. (Захарија 9, 9).

За Јевреје, Исусов улазак у Јерусалим је значио да је њихов победоносни ратник цар/Месија дошао. Радосни Израиљци су мислили да је Месија међу њима и да је дошао да их ослободи од тираније римске власти. Исус је, међутим, дошао у Јеруса-лим јашући на магарету. Краљ би обично јахао на величанстве-ном коњу. Зашто Исус није имао коња? У древно време, моћни цареви би дојахали на великим коњима који су показивали њи-хову моћ и статус. Пророчанство Захаријино (9, 9), међутим, на-води да ће победоносни цар смерно јахати на магарету. Одмах видимо јединствени значај Исусовог уласка, јер је ратник-цар дошао на антитетични, скроман начин. Добијамо даљи увид у овај догађај у химнографији празника. На великој вечерњој пе-вамо: „Ходите данас и ми, сав Израиљу нови, од незнабожних /саздана/ Цркво, е да с пророком Захаријом кликнемо: радуј се веома, кћери Сионова! Гласи се, кћери јерусалимска, јер, гле, Цар твој долази к теби, кротак, на магарету јашући магаричи-ном, младе живинчета подјарамног“.

Чујемо појмове као што су „кротост“ и „спасење“ заједно јер Исусова права борба није била против римске тираније, већ против тираније греха и смрти. Ова битка не захтева војску, већ једног човека, Исуса Христа, оваплоћену Реч Божију који је „унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на кр-сту.“ (Флп. 2, 8).

Постоји још један Исусов победоносни улазак. То је Исусов други долазак на крају векова. Православни хришћани верују и исповедају у Никео-цариградском символу веру да ће Исус

„доћи поново да суди живима и мртвима“. Књига Откривења даје увид у овај

догађај: „И видех небо отворе-но, и гле, коњ бели, и Онај који

седи на њему зове се Вер-ни и Истинити, и по прав-

ди суди и ратује; а очи су му као пламен огњени, и на глави његовој круне

многе, и има Име напи-сано, које нико не зна до Он сам; и обучен је у хаљину црвену од крви, и Име се њего-во зове: Логос (Реч) Божији. (...) И има на хаљини и на бедру своме Име написано:

Цар царева и Госпо-дар господара. (Отк. 19,

11-13, 16).При свом другом

доласку, Исус ће доћи

као моћан и снажан ратник-цар јашући на вели-чанственом белом коњу. Торжествени Христос ће се вратити да суди свету и да васпостави Царство Божије. А кад му све покори, онда ће се и сâм Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (1Кор. 15, 28).

Ова два догађаја, улазак у Јерусалим на Цвети и Други Христов долазак у слави, наћи своју цен-тралну осу на Крсту. На Цвети Исус улази у Јеру-салим кротко, послушно и смирено. Он не долази као очекивани победник Рима, већ као жртвено јагње Божије које уклања грех света – наш Господ, Кога је на крају издао сопствени народ и предао паганима Римљанима да се погуби. Што се тиче Је-вреја, Исус је био неуспешан Месија јер није знао у чему се састоји права борба. Нико – чак ни Исусо-ви ученици – нису могли да виде Исуса као меси-јанског Цара, јер, као што нам каже Јеванђеље по Јовану: „Јер још не знађаху Писмо“.

Крстом се водила права борба и победа је од-нета. У анафори Литургије Светог Василија се на-води, „даде Себе у замену смрти, која је нас, про-дане греху, држала у ропству; и сишавши крстом у ад да Собом испуни све и сва, покида окове смр-ти...“ Поломљеним телом и проливеном крвљу на Крсту Исус је испунио Захаријино пророчанство, које гласи: „Власт ће му бити од мора до мора и од реке до крајева земаљских. А ти, за крв завета твог пустих сужње твоје из јаме, где нема воде. Вратите се ка граду, сужњи, који се надате, још ти и данас јављам да ћу ти платити двојином“ (Захарија 9, 10-11).

Нови завет у крви нас сужње ослобођа из адске јаме где нема воде, обнавља палу творевину, и по-беђује грех, смрт и сатанину тиранију над човечан-ством. Знамење Исусове победе се јавило недељу дана касније – на славни празник Васкрса (Пасхе), када певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима дарова живот“. Сада, са вером и у Духу Светом, истински разуме-мо шта значи објавити Исуса као Месију. То нас до-води до данашњег дана. Сваког празника Цвети певамо тропар у коме се каже да „носимо знаме-ња победе...“ Која су то знамења? Одговор се може наћи у химнографији велике вечерње, која гласи:

„Данас нас благодат Духа Светога сабра и, крст твој примивши, зборимо сви: благословен који иде У име Господње. Осана на висинама!“ Наше знамење је крст. То је знамење/значка/лого Христове побе-де над грехом и смрћу. Данас, када носимо пал-мине гранчице и певамо химне у знак сећања на Христов улазак у Јерусалим, подигнимо ви-соко крст у свом срцу, уму и души као духовни светионик који води наш живот и позива нас ка спасењу. Ускликнимо и ми, „Осана! Благо-словен који иде у име Господње!“, не само као сећање на победоносни улазак Господњи у Је-русалим, већ и као ишчекивање Његовог дру-гог и славног доласка док прослављамо дан у весељу. Крстом је радост дошла у цели свет.

Изворник: http://www.allsaints-stl.org/writing.shtmlПревод: Милена Тејлор

20

svetigora /

2017

/ а

прил

– Увод –Пракса откривања

помисли у древном монаштву

О неопходности да монахујући откривају своје помисли настојатељима ма-настира или некоме другоме, коме је поверена ова дужност, писао је још

Свети Василије Велики у својој књизи Опширна правила. Одговор на 26. пита-ње, у коме се пита о томе да ли настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, гласи: „Уколико жели да покаже значајан успех и да свој живот доведе у стање сагласно са заповестима Господа нашега Исуса Христа, нико од пот-чињених не треба да сакрива ни један душевни покрет, нити да и једну реч

остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је по-

верено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је за

похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом уза-

јамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савр-

шенство.“1 Светитељ нам заповеда да „не сакривамо ни један душевни

покрет“, а то се најбоље остварује кроз откривање свих помисли, а

онај коме помисли откривамо и који нас духовно руководи

има дужност да расуди шта је од тога „за похвалу“ – да-кле позитивно – и да то код

нас „утврди“, док оно „што не ваља“ – а то је оно што

је настало као после-дица страсти које су у нама – подвргне ду-

ховном лечењу. Не пропушта Свети

Василије да нам открије због чега је ово потребно:

да би „кроз постепено напредовање достигли савршенство“. Савршен-ство – оно због чега остављамо свет и примамо на себе подвиг монашког живота.

У књизи Разговори Преп. Јована Касијана, а у делу који се односи на разговор са аввом Мојсијем, описан је догађај из живота Светог Антони-ја Великог. Једном приликом, када је Свети Антоније разговарао са оку-пљеним монасима о разним духов-ним темама, поставио им је питање о томе која је врлина највећа. Било је више одговора: пост и бдење; не-пристрасност према свему матери-јалном; отшелништво и удаљавање од света; човекољубље и милости-ња и др, али је Антоније доказао да ни једној од ових врлина не можемо дати првенство, јер постоје примери падова и оних монаха који су били њима украшени. Једино је расуђи-вање та врлина, закључио је Велики Антоније, која нас може спасити од пада.2 Даље Преп. Касијан наводи речи авве Мојсија о томе како стећи ову врлину. Авва је тврдио да је њена најмудрија школа она, када своје ра-суђивање предајемо расуђивању најискуснијих отаца. Њен почетак је-сте „откривање оцима не само оно-га што радимо, него и онога о чему мислимо, без имало поверења у сво-је помисли“ и „да се добрим или рђа-вим сматра само оно што они таквим признају“.3

mo

na[

ki `ivot

* Игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије учествовао је на конференцији „Светоотач-ко наслеђе у светлу светогорских традиција: духовно руковођење“, која је одржана од 27. до 29. маја 2016. са благословом Његове Све-тости Патријарха Московског и све Русије г. Кирила у Духовно--просветном центру Епархије јекатеринбуршке у граду Јекате-

ринбургу у Русији. Конференцији је присуствовало више архије-реја, 30 игумана и игуманија, као и више од 150 монаха и мона-хиња из Русије, Грчке, Француске, Немачке, Украјине и са Кипра.Синодско одељење за манастире и монаштво, као главног ор-ганизатора скупа, представљала је заменик одељења игума-нија Јулианија (Каледа), настојатељка Зачатјевског ставропи-гијалног женског манастира из Москве.Конференција је била посвећена 1000-годишњици руског монаштва на Атосу и самим тим је носила посебан, свето-горски дух. Скупу је присуствовало 12 светогорских монаха међу којима и два игумана, хиландарски Методије и ксено-фонтски Алексије.

Пракса откривањапомисли у манастиру

- Општи принципи*

архимандрит

МЕТО

ДИ

ЈЕ

21


Следи пример из житија авве Серапиона, који је као млад монах, будући побеђиван стомакоугађањем, тајно узимао хлеб и јео. Када су једног дана код његовог старца дошли неки мо-наси ради духовних савета, он им је скренуо пажњу на важност откривања помисли, рекавши: „Ништа толико монасима не на-носи штету и ништа толико не радује бесове као утајивање по-мисли од духовних отаца“. Када је чуо ове речи, млади монах Серапион је пао пред њега и одмах исповедио свој грех. Тада се десило нешто што је поучило све присутне, али и све монаху-јуће до данашњег дана: из Серапионових груди изашао је неки пламен остављајући за собом смрад запаљеног сумпора – ста-рац је објаснио: „Твоје признање те је ослободило ропства. Де-мон, будући откривен више неће имати места у теби“.

На крају се наводе и примери из Светог Писма, и Старог и Новог Завета. Из Старог – пример Светог пророка Самуила, који се од детињства удостојио беседе са Богом, али опет није веро-вао својој помисли. Када је двапут био позван од Бога, он жури старцу Илији да би од њега добио поуку како да одговори Богу (I Цар. 3, 4-9). Из Новог Завета – пример Светог апостола Павла, који је и после великог искуства јеванђелске проповеди ишао у Јерусалим да провери своју благовест, ради сазнања – како је потом писао Галатима – да можда не трчи узалуд (ср. Гал. 2, 2).

И поред жеље да уводно поглавље буде што краће, нисмо могли да макар у најкраћем виду не поменемо примере из Ле-ствице и Поука авве Доротеја, а које су у вези са нашом темом. У поуци о послушности, у којој много пута описује поредак једног општежића у Тиваиди, Преп. Јован Лествичник говори о обичају монаха да са собом носе свешчице, да би свакодневно записи-вали своје помисли које су касније исповедали игуману.4 Авва Доротеј тврди да не постоји други узрок пада монаха, осим када верује своме срцу, тј. следи своје расуђивање. „Мене је Бог сачу-вао и ја сам се увек бојао ове опасности“ – говорио је и одмах навео на који начин се од те опасности избавио – „откривао сам све своје помисли авви Јовану и никада се нисам решио да било шта урадим без његовог савета“.5

Закључак: Од самог почетка монаштва постоји сазнање и став да почетници и они који се налазе на путу ка савршенству али га још нису достигли, никако не смеју сами да расуђују о сво-јим помислима, па је стога неопходно да их редовно откривају онима којима је поверена ова брига и да од њих добијају савете како да се поставе према њима, по речима пророка: Питај оца свога и саопштиће ти, старце твоје – и казаће ти (Пон. Зак. 32, 7). Јер, постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гле-да у дно адово (Прич. 16, 25).

Духовно руковођење путем откривања помисли има светотајински карактер

Од суштинског значаја је сазнање да исповедање помисли и духовно руковођење које се на овај начин остварује, има свето-тајински карактер. Дакле, то није само однос две људске лич-ности – духовног руководитеља и ученика – већ ту присуствује и дејствује Дух Свети. Да бисмо на прави начин ово разумели, обратимо пажњу на пример са претходно наведеног места из Поука авве Доротеја: Када је говорио о својој навици да увек проверава своје помисли код старца, Преподобни је у наставку рекао да би му за неком помишљу често долазио и сам одговор. Тада се колебао да ли да уопште узнемирава старца, јер је био уверен да ће му и он одговорити исто. Међутим, одбацивао је тај предлог помисли и ипак одлазио по савет. И заиста, дешава-ло се да му старац одговори исто оно што је и њему самом било на уму. И како даље сведочи, помисао би му тада говорила: „Ето,

дакле, то је исто што сам ти и ја говорила; зар ниси узалуд узнемиравао старца?“ Али он јој је одгова-рао: „Сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања“.6

Када откривамо своје помисли нашем духов-ном руководитељу он нам тада објашњава како се према њима треба поставити. Ако се испостави да је нека помисао грешна, тада нам указује на њен корен – одређену страст. Ми тада учимо да разли-кујемо „невидљиве“ страсти од греховних поми-сли и грехова, који су њихова „видљива“ пројава. Све ово са циљем, да бисмо се научили духовној борби и очистили срце, достигли обожење, а пре-ко њега – спасење. Али, као што је то случај са свим светим тајнама7, спасење се не постиже захваљују-ћи људским снагама, већ Божијим дејством. Овај однос духовника и ученика можемо описати речи-ма Св. Павла, из његове Посланице Коринћани-ма: Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина (1. Кор. 3, 9). Духовни ру-ководитељи, и поред свог искуства које несум-њиво поседују, представљају Божије сарадни-ке и ово своје послушање обављају просећи непрестано помоћ од Њега.

О овоме је веома надахнуто сведочан-ство оставио архимандрит Софроније у свом запису О духовничкој служби8, између осталог и следећим речима: „Свестан да сам веома далеко од потребног савршенства, ја сам дуго и са болом у срцу умољавао Госпо-да да ми не допусти да грешим, да ме држи на путевима праве Његове воље и да ми ука-зује на речи које ће бити корисне браћи. За време беседе са човеком, ја сам се трудио да држим ‘слух’ свога ума у срцу, како бих уло-вио Божију мисао, а често и речи које тре-ба рећи“. Да би доказао да је ово једини на-чин да би се „подвиг духовничког служења“ исправно обављао, навео је и пример Пре-подобног Серафима Саровског. Када су јед-ном овог Преподобног назвали прозорљи-вим, он је одговорио да он то није, али „да се моли за време разговора са човеком, те да прву мисао која се под дејством моли-тве појави у срцу поштује као Богом дану.“9

Један блаженопочивши хиландарски старац нам је говорио да му се дешавало да одговори на постављена духовна питања и поред тога што до тога тренутка ни сам није знао прави одговор. Када би се после уве-рио да је оно што је рекао било заиста сагла-сно са предањем Православне Цркве, питао се: „Одакле ја ово знам?“ После више таквих случаје-ва схватио је, да му је ради вере оних који су пи-тали, Бог отварао ум како би им давао одговоре потребне за њихово спасење.

И ја сам само човек„И ја сам само човек“ – ове речи често ћемо

сусрести у житијима преподобних отаца. Њих су изговарали старци – духовници када би при-

Свети Антоније Велики22

svetigora /

2017

/ а

прил

метили да монаси, који су дошли ради откривања помисли, због стида не

могу у потпуности да отворе своје срце.

У Старечнику можемо прочи-тати повест о једном монаху кога је мучила телесна страст и који је

три године долазио код авве Зино-на да исповеда ову борбу, али би

му сваки пут стид везао језик и он је одлазио не откривши му грешне по-

мисли. Авва је, наравно, разумео шта је по среди, али није хтео да

изнуди братовљеву исповест, већ је чекао да овај то учини својевољно. Када је брат нај-

зад исповедио своју страст и посрамљен пао пред авву Зинона, овај га ни најма-ње није презрео, већ га је утешио речима: „А за-што си се постидео? Ни-сам ли и ја човек? Хоћеш ли да ја теби кажем сво-је страсти?“ Тако утешен и ограђен старчевим молитвама, монах се ослободио овог иску-шења.10

Још познатији при-мер помоћи у прева-зилажењу стида, када су старци сами себе представљали као страсне да би охра-брили на исповест ис-кушавану братију, јесте случај са преподобним Макаријем Великим и монахом Теопемптом (руски: Феопемптом). Авва Макарије је сазнао да овај брат робује стра-стима јер никоме није от-кривао помисли. На ис-кусан начин – тј. жалећи

се брату да и поред много година проведених у подвигу

и он сам, тобож, још увек трпи искуше-ња од разних поми-

сли – успео је да га наведе да открије своју

савест. После исповести и пошто је био поучен од авве Макарија, мо-нах Т(Ф)еопемпт је у будуће успе-вао да одбије сваки напад непри-јатеља.11 Али Преподобни Касијан, у поменутој књизи Разговора, на-води супротан случај. Реч је о јед-

ном ревносном монаху који је тр-

пео велике нападе од демона блуда. Исповедио је ове помисли једном старцу, а овај, будући неиску-сан, уместо да га очински утеши назвао га је про-клетником и недостојним монашког чина. Брат је пао у очајање и кренуо да се врати у свет, али је по Божијем промислу сусрео авву Аполоса који га је охрабрио и вратио назад у келиjу.12

Запитајмо се: када су монаси древних времена, поред смирења и простодушности које су краси-ле тадашње људе, имали потребу за састрадалним приступом од стране духовника да би отклонили стид, колико је то потребно данашњем поколе-њу које је толико подложно сујети и високоумљу? Ради тога смо хтели да на овај проблем посебно укажемо.

Пракса откривања помислипрема Хиландарском типику

Хиландарски типик настао је на преласку из 12. у 13. столеће. Саставио га је Свети Сава, први архиепископ српски, користећи као основу типик цариградског манастира Богородице Евергетиде, али нешто и сам дописујући, према потреби ново-основаног српског манастира на Светој Гори. По-што је Св. Сава био ктитор манастира Хиландара, Хиландарски типик се убраја у групу такозваних ктиторских типика.

Свети Сава, састављајући речени типик, у више наврата указује на важност Свете тајне исповести. Од 43 главе Типика, две (7: „О душеспасоносном испо-ведању“, и 17: „О поуци игумана братији и о исповедању“) су у потпуности посвећене овој теми, а једна глава – 6. – у свом другом делу такође говори о испове-сти. Највећи део ових поука Св. Сава је у целости преузео из Евергетидског типика.13

У 7. глави Типика, указује се на неопходност ре-довног исповедања братије и то се доводи у ди-ректну везу са Светим Причешћем. Такође, говори се и о „великом првом исповедању“, тј. исповеда-ње целокупног пређашњег живота оних који се спремају за монашки постриг. Али, у поменутим главама постоје и детаљна упутства о нашој да-нашњој теми – откривању помисли. Ова упутства можемо разликовати по њиховом практичном и суштинском карактеру.

Практична упутстваПрактична упутства одређују коме све брати-

ја може да открива помисли и у које време ће се то обављати. Свети Сава напомиње да монаси сво-је помисли откривају игуману, а ако он сам није у стању ову дужност да обавља, да се изабере „један који живи целомудрено“ и да тај духовно руково-ди и игумана и осталу братију.14 Ако се у братству не нађе за ово нико од оних који су у свештеном чину, онда се налаже да то буде обичан монах који је својим животом осведочен као онај ко је пого-дан за ово дело.15 Даље се братија позива да по-жури да игуману или овом другом, „општем оцу“ – како се у Типику назива, открива штетне помисли и све покрете својих душа и веома строго забра-

Свети Антоније Велики23


њује да неко себи одређује другог духовног оца, коме ће да „излаже мисли“.16 Ако би неко преступио ову заповест, такво-га – заповеда Типик – „одмах изгнати из стада, без милости и помиловања“.17 Оваква строгост се објашњава потребом да би у манастиру „сви били једно, исто мудрујући, исто помишља-јући, напасани и вођени од једног истог пастира и као беочу-зи неког златног ланца били везани једни за друге“.18 Даље се говори о томе, да уколико се умножи братство и игуман није у могућности да прима помисли свих, да он тада одреди неке од јеромонаха или монаха који су духовно зрелији и да му по-мажу у овом делу. Тада би они помагали млађој братији у бор-би са помислима, али и указивали игуману на оне који имају већу потребу „за лечењем и старањем, како би им он дао по-требно исцелење“.19 Овом напоменом Св. Сава, угледајући се на Евергетидски типик, даје решење у случају већег броја бра-тије, али остаје сагласан претходној заповести – да сви буду вођени од једног пастира – јер и поред тога што постоји више њих код којих братија открива помисли, они све раде савету-јући се са игуманом и представљају само његове помоћнике који узимају на себе решавање лакших проблема, како би он имао времена да се стара о тежим.

Овде бих напоменуо да се данас у нашем манастиру Хи-ландару управо поступа према горе реченом. Један старији јеромонах исповеда старију братију да би игуман могао да брине о млађим монасима и искушеницима, а када се за то укаже потреба и старији монаси долазе код игумана на ис-повест. Такође, млађа братија, ако жели да нешто исповеди а игуман није у могућности да их тада прими, или се налази ван манастира, одлази код овог јеромонаха, а када их касније при-ми сам игуман, њему такође исповедају то исто ако се ради о нечему што је важно.

Што се тиче времена, Типик заповеда да се исповедање помисли врши после почетка јутрења за оне који стално бо-раве у манастиру, а монаси који се због послушања налазе ван манастира, да буду примани од игумана после повечерја.20 Игуману или онима које је он одредио да примају помисли, наређује се „да исповедање буде свакодневно“.21

Данас се у хиландарском манастиру откривање помисли игуману врши после читања шестопсалмја и појања тропара на „Бог Господ“ (дакле, као што заповеда Типик: после почет-ка јутрења), али и за време вечерња, после читања предна-чинатељног псалма. Игуман одлази у један параклис поред Саборног храма и позива оне који су тога дана на реду за ис-повест. Ово исповедање на јутрењу обично траје до почетка Свете Литургије која се служи одмах после јутрења и 1, 3, и 6. часа, док на вечерњој траје до краја ове службе, када сле-ди заједничка трпеза. За разлику од средњовековног устрој-ства манастирског живота када је велики број монаха целога дана био на разним послушањима ван обитељи, данас ретко постоји потреба да неко данима није присутан на богослуже-њима, тако да је време после повечерја остављено најмлађим монасима и искушеницима да по потреби долазе код игумана у канцеларију и откривају своје помисли. Такође, игуман има могућност да проверава да ли редовно и на који начин испу-њавају своје келијно правило. На овај начин, најмлађи у брат-ству имају прилику да редовније добијају упутства за борбу са помислима и у вези са личним молитвеним правилом.

Ово до сада наведено биле су одреднице Хиландарског типика у погледу практичних питања наше теме. Постоје и заповести и упутства које говоре о њој из духовног угла, које смо на почетку овог поглавља назвали суштинска.

Суштинска упутстваСуштинска упутства нам откривају смисао ре-

довног и правилног исповедања помисли, какву духовну корист добијамо од овог дела и шта је у ствари његов крајњи циљ. На крају шесте главе22 Хи-ландарског типика о овоме је овако написано: „... да као плод поцрпите двојаку корист: да дођете до чистога здравља душе и да се обучете у смиреност која уздиже, коју имајући ваистину ћемо бити слич-ни Богу, који каже: Научите се од мене, јер сам ја кро-так и смирен срцем (Мт. 11, 29). А шта би друго било најјаснији доказ кроткога и смиренога срца, ако не храбро подносити сваку невољу и себе прекоревати у свему. Истинито исповедање је узрок толиких до-бара. Без њега, мислим, нико неће постићи спасење“. Дакле, исповедајући се редовно и правилно, напре-дујемо у смирењу, задобијамо здравље душе (или како се још у аскетским списима често каже: „чисто срце“) и на крају – као крајњи циљ и сврху свега – до-стижемо спасење.

Да би се монаси подстакли на редовно испове-дање помисли, у Типику после заповести игуману или ономе кога је он одредио да се брине о овом делу, каже се: „Зато и ви браћо, гледајући игумана где се жури на ову добру и веома спасоносну службу, потеците и сами, потеците и у тихо душеспасоносно пристаниште журно пристаните, и сваки покрет ума вашега и за душу штетну мисао срца чисто и непо-кривено откријте, исповедајући се као пред Богом, а не пред човеком“.23 Да би се разумело због чега је ово важно, даље24 се наводе речи Преподобног Јова-на Лествичника из Поуке четврте, његове Лествице:

„Ране које се открију, не само што се не погоршавају него се лакше и лече“ и: „Душу која стално мисли на исповест, исповест као уздом спречава да греши“.

У вези са правилним исповедањем помисли, по-себно се наглашава да у случају искушења са неким другим, не окривљујемо другу страну „приказујући себе без кривице“, већ да „сав укор и узроке греха пожуримо да припишемо и наметнемо себи“.25

Као што је речено на почетку овог поглавља које смо посветили Хиландарском типику, у њему се говори и о самом чину исповести – који подразуме-ва и читање разрешне молитве, али и о нашој теми

– откривању помисли. На крају треба нагласити да наведени делови Типика говоре о обе ствари у ис-тим главама, тако да их и нисмо могли у потпуности раздвојити. У ствари, и сам чин исповедања грехова, као и откривање помисли духовнику, уз саветовање са њим како се према њима поставити и како разу-мети шта је њихова права позадина, заједно помажу нашем спасењу. Једна реченица Типика као да нам указује на то коју корист имамо од сваког од ова два дела. Она гласи: „Тако чинећи, браћо, не само да се ослобађамо својих грехова, него ћемо надаље бити и тврђи“.26 Дакле, „ослобађамо се својих грехова“ кроз чин исповести, а постајемо „тврђи“ – што тре-ба разумети као: „искуснији у духовној борби“ – кроз откривање помисли, када нам духовник помаже да схватимо да ли су те помисли дошле као последица врлина или страсти. Ако је у питању страст, о којој 24

svetigora /

2017

/ а

прил

страсти се тачно ради и како се убудуће бо-рити против ње.

Данашња пракса усветогорским манастиримаУ монашкој заједници Свете Горе одувек

је постојала дубока свест о неопходности духовног руковођења путем откривања по-мисли. Она постоји и данас. У Похвали све-тогорском монаштву монаха Партенија27

из 19. века, сликовито је приказан начин на који монаси врше ово дело: „Јер у светогор-ским општежићима постоји обичај да брат-ство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог свом пастиру и пред-воднику, оцу игуману. А према њему имају та-кво поверење да све помисли и сва наговара-ња дају њему на увид и разматрање: како он каже тако и чине; од њега примају савет као од самог Бога и одлазе мирни. Па и када им дође помисао, они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: ’Зашто ми досађујеш? Ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање и да не знам откуда си: од Бога или од ђавола? Пођимо ка мом пастиру, па како он расуди.’ И бивају мирни!“

У претходном поглављу описана је прак-са према којој се данас у манастиру Хилан-дару врши исповедање помисли. И у другим манастирима Атона постоји сличан поредак. Разлике постоје само у томе да ли игумани примају братију у параклису, својој канцела-рији или на неком другом одређеном месту; за време богослужења или ван тог времена и колико често. Треба напоменути да у грч-ким обитељима постоји пракса да игумани у одређеним временским периодима, а обич-но када служе Свету Литургију, са царских двери читају разрешну молитву за сву брати-ју која за то време клечи. Ради тога, није уо-бичајено да се после исповедања помисли монасима понаособ читају молитве, осим ако се том приликом није исповедио и неки већи грех. У нашем манастиру не постоји овај обичај читања заједничке разрешне молитве, тако да се она, по потреби, чита за свакога по-себно.

Откривање помисли уженским манастирима

И поред недостатка потребног знања за писање о овој теми, не бисмо хтели да је у потпуности изоставимо. Мишљења смо да, као што се у мушким манастирима помисли исповедају игуману или другом духовнику који је од управе манастира одређен, у жен-ским манастирима би монахиње требало да помисли откривају игуманији или некој старици којој је игуманија поверила ово по-слушање. Колико је незаобилазна улога игу-маније – настојатељнице по овом питању,

подвлачи и Свети Василије Велики у својим Кратким правилима. На питање да ли настојатељ може без настојатељнице да са било којом сестром разговара о ономе што служи на изграђивање вере – одго-вор је негативан, јер се тада не би поштовала апостолова заповест: Све нека бива благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40).28 Подсећања ради, да напоменемо како Свети Василије на истом месту чак препоручује да игуманија присуствује приликом исповести сестре презвитеру29 и да има потпуно право да негодује, ако презвитер нешто нареди сестрама без њеног знања.30

Постоји и пракса коју смо видели у једном женском манастиру – можда се не сусреће често, али је свакако треба поменути: сестре имају свеске у које свакодневно записују помисли и онда предају игуманији. Она их чита у својој келији и према потреби позива се-стру, ако сматра да би требало прокоментарисати оно што је ова на-писала.

* * *Из записа архимандрита Со-

фронија смо видели да се духов-ници моле, да би их Господ надах-нуо, како би приликом исповести изговорили потребне поуке. Али, на крају да нагласимо, од највеће важности је и то да се ми, полазе-ћи на исповест, такође молимо да би нам преко наших духовних ру-ководитеља била објављена воља Божија. И да имамо непоколебиву веру! Онима који мисле да у ова времена – пошто „нема богона-дахнутих стараца и старица као некада“ – тако нешто није могуће, одговарамо речима авве Дороте-ја: „Заиста, ако неко уистину хоће свим срцем да испуњава вољу Бо-жију, тога Бог никада неће остави-ти, него ће га увек управљати по Својој вољи... и мало дете ће да просвети како би му пренело Ње-гову вољу“.31

Зато, помолимо се заједно Го-споду Исусу Христу, да нас – децу своју – никада не лиши духовних пастира и учитеља, јер Он по ре-чима Св. Павла даде једне као апо-столе, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као па-стире и учитеље, за усавршава-ње светих у дјелу служења, за са-зидање тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у мјеру рас-та пуноте Христове (Ефес. 4, 11-13).

У Светом манастиру Хиланда-ру, на дан преноса моштију

Светог Саве српског,6/19. маја 2016. л. Г.

Преузето из „Гласника Српске Цркве“,јануар 2017, стр. 27-33

1. Св. Василије Велики, Опширна правила, питање 26.

2. Преп. Јован Касијан, Разговори, II разговор, О расуђивању.

3. Исто.4. Преп. Јован Лествичник, Ле-

ствица, Поука IV.5. Поуке авве Доротеја, поука 5.6. Исто.7. „Нема сумње, у Цркви је све

света тајна... уопште сав живот и благодатна делатност Цркве.“

– Архим. др Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве III, Свете тајне.

8. Архим. Софроније, О молитви, О духовничкој служби (Из запи-са светогорског духовника).

9. Исто.10. Велики старечник. Тематска

збирка; Десето поглавље, О ра-суђивању.

11. Старечник, О авви Макарију Египатском.

12. Преп. Јован Касијан, Разговори, II разговор, О расуђивању.

13. Оно што се односи на исповест у 6. глави и цела 7. глава Хилан-дарског типика, налази се у 7. глави Евергетидског типика. Седамнаеста глава Хиландар-ског типика је превод петнае-сте Евергетидског.

14. Хиландарски типик, глава 6.15. Исто.16. Хиландарски типик, глава 17.17. Исто.18. Исто.19. Хиландарски типик, глава 6.20. Исто.21. Хиландарски типик, глава 7.22. У Евергетидском типику је то

глава 7.23. Хиландарски типик, глава 6.24. Хиландарски типик, глава 7.25. Хиландарски типик, глава 6.26. Хиландарски типик, глава 7.27. Јером. Антоније Светогорац,

Атонски подвижници девет-наестог века, Манастир Хилан-дар, 1993.

28. Св. Василије Велики, Кратка правила, Питање 108.

29. Исто, Питање 11130. Исто, Питање 111.31. Поуке авве Доротеја, поука 5. 25


У крипти Саборног храма Христовог Васкр-сења у Подгорици 24. фебруара је одржа-

на свечана духовна академија у част Светог Симеона Мироточивог, чиме је у главном гра-ду Црне Горе почела тродневна прослава пра-зника посвећеног овом светитељу, који је ро-ђен на ушћу Рибнице у Морачу.

Светковину је благословио митрополит Амфи-лохије, а свечану бесједу изговорио је др Трипко Драганић, који је, између осталог, рекао да је ве-лика неправда и гријех то што овдашњи властодр-шци бришу светитељево име из улица и булевара.

„Неправда је то и гријех одузимати му његову оба-лу, његов родни град. Наш је дуг пред Богом и Све-тим Симеоном да устанемо против брисања њего-вог имена из наше прошлости, али и садашњости“, казао је Драганић.

Специјални гости академије, ђаци Призренске богословије, присутнима су се представили изво-ђењем духовних и народних пјесама са Косова и Метохије. Бурно поздрављени од подгоричке пу-блике, призренски богословци су посебно одуше-вљење присутних изазвали извођењем пјесме „Ој, Косово, Косово…“. Након њиховог наступа пред-стављена је фотомонографија „Тесла“, посвећена великом научнику Николи Тесли. О књизи су гово-рили Ивана Радованов, у име издавачке куће „Сту-дио Бечкерек“ из Новог Сада, као и аутор Милован Матић. Ансамбл народних игара и пјесама „Ђур-ђевданско коло“ из Подгорице извео је сплет ига-ра са Косова и Метохије.

На крају се присутнима обратио митрополит Амфилохије, који је посебно пожелио добродо-шлицу призренским богословцима и захвалио им се што су дошли да посвједоче да су Косово и Ме-тохија, којима је владао Свети Симеон Мироточи-ви зеница нашег народног бића.

„Само безглави могу се одрећи Косова и Метохије. Само они без главе и без савјести су могли да признају одвајање Косова и Метохије од Србије и од Црне Горе“, казао је Владика и додао да је с правом речено да је то највећа издаја Црне Горе у њеној исто-рији.

Владика је додао да није Црна Гора то урадила, него њени са-дашњи главари. „Огромна већина народа, драга дјецо, има и гла-ву и савјест и свијест и памћење, али таква је власт у овом тре-нутку.“

Он је додао да је Свети Симеон, који је рођен у Рибници, да-нашњој Подгорици, завладао свим просторима српскога народа, па тако и Косовом и Метохијом. „Он је живи свједок, као и све оно што се догађало послије њега с Косовом и Метохијом, да ће оно опет васкрснути. Али да би васкрснуло, морају Црногорци, Ср-бијанци и други Срби да се врате себи, да се сјете да без главе и без савјести нема среће и будућности. Само покајање је оно што може да нас врати Призрену. И хвала дјеци, нашим призренским ђацима и професорима, и владици Теодосију, што трају и опстају на Косову и Метохији“, казао је митрополит Амфилохије.

Програм је водио свештеник Никола Пејовић.Прослава је настављена сутрадан, 25. фебруара, Светом

архијерејском литургијом у Саборном храму Христовог Ва-скрсења. Светом литургијом је началствовао Митрополит црно-горско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење господе Еписко-па: будимљанско-никшићког Јоаникија и полошко-кумановског Православне охридске архиепископије Јоакима, као и много-бројног свештенства и свештеномонаштва.

У току Литургије, митрополит Амфилохије је у ђаконски чин рукоположио Ивана Црногорчевића.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је подсје-тио сабране на то да је Свети Симеон објединио свој народ, на-шавши се на распећу историјских збивања свога времена. „Он није обоготворио власт, јер је знао да је свака сила до времена, а да је Божја сила једина безвремена. Зато се на сабору у Студеници 1196. године и одрекао свога престола и заједно са својом супру-гом Аном, потоњом преподобном мајком Анастасијом, примио монашки чин. Догодило се нешто изузетно: постао је духовни син

Прослава празника Св. Симеона Мироточивог у Подгорици

Живи свједок нашег васкрсења

26

svetigora /

2017

/ а

прил

то и поштено провјеримо и да дамо одговор на важно питање о Немањи-ном поријеклу: да ли Немања и Немањићи воде поријекло из средњовје-ковне Дукље, а данашње Црне Горе.

Онима којима није довољно убједљив податак о Дукљи као истин-ској колијевци и дједовини Немање и Немањића препоручујемо да изуче житије великог дукљанског владара Бодина Војислављевића.

Да одмах напоменемо, Бодин је давно прије Немање објединио српске земље Дукљу, Рашку и Босну, мада је послије његове смрти убрзо дошло до њиховог раздвајања и новог расула. Споља гледано, у државотворном сми-слу исто је било Бодиново и Немањино дјело, с тим што је Бодиново обје-дињавање било привремено, а Немањино је потрајало близу триста година, и имало је епохални, боље рећи трајни значај, од друге половине XII вијека до дана данашњег.

Као врховни господар обједињене српске државе, Бодин је у древни Рас послао своје сроднике са дукљанског двора, Вукана и Марка, и дао им управу у Рашкој области. Послије Бодинове смрти Дукља губи самостал-ност и потпада под византијску управу, али се у Расу уздиже Вукан и ње-гов син Завида, отац Немањин. Завида убрзо послије Вуканове смрти у уну-тардинастичком обрачуну губи власт у Расу, и испред својих непријатеља склања се у своју дједовину Дукљу, на своје наследне посједе на Рибници, гдје му се родио најмлађи син Стефан Нема-ња. Овим се изричито потврђује оно што је написано у Немањином житију о Дукљи као његовој старој, истинској дједови-ни. Очигледно је и то да је његова лоза од једне гране старе дукљан-ске династије, од вла-дарског рода, јер код Срба у то вријеме нико није могао бити

reporta`aРАЈО Војиновић

свога сина Светог Саве“, казао је владика Амфилохије.Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је

Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског од-ликовао супружнике Радосава и Маријану Јањушевић, ро-дитеље седморо дјеце, којима је уз одликовање уручио и новчани дар у износу од 700 евра.

Потом је од Саборног храма улицама Подгорице, пред-вођена Архијерејима, према Немањином граду на ушћу Рибнице у Морачу, кренула традиционална Светосимео-новска литија. На Немањином граду је благосиљан славски колач, а свечану светосимеоновску бесједу одржао је вла-дика Јоаникије. Изведен је и празнични културно-умјетнич-ки програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора

„Свети новомученик Станко“ из Никшића под управом Лен-ке Дурутовић и народни гуслар Жељко Бугарин.

У светковини су учествовали и посебни гости овогоди-

шње светосимеоновске прославе – ђаци и професори Призренске богословије.

На сам дан празновања Светог Симеона, у неде-љу 26. фебруара, митрополит Амфилохије је слу-жио Свету службу Божију у новооткривеној лаври Преподобног Симеона Мироточивог на Немањи-ном граду у Подгорици. У току Литургије, Владика је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Јована Ћет-ковића, а у ђаконски чин рукоположио Милоша Лучића.

Након причешћа вјерних благосиљан је, поводом храмовске славе, славски колач. На крају је митрополит Амфилохије игуману ове свете обитељи јеромонаху Иг-њатију честитао славу, новим ђаконима Милошу Лучићу и дан уочи рукоположеном Ивану Црногорчевићу руко-положење, малом Јовану Ћетковићу крштење и свима сабранима празник и почетак Великог поста.

Дошли смо свечано и празнично на Немањин град, на обалу ријеке Риб-

нице, на мјесто рођења Св. Стефана Не-мање. Кад прослављамо Светог Бож-јег угодника онда свечано славимо дан његовог спомена, клањамо се његовом облагодаћеном гробу, али истичемо и друге важне моменте из његовог зе-маљског живота. Мјесто његовог рође-ња знаменује се његовим именом као што је и ово историјско мјесто гдје се родио Св. Стефан Немања давно назва-но Немањин град, а десна обала Рибни-це Немањина обала.

Нашим прецима није требало посеб-но објашњавати због чега је ово мјесто посвећено Немањином имену. Не само зато што је он овде рођен него због ње-гове изузетне историјске улоге као др-жавотворца, великог ктитора, монаха и светитеља…

Нарочито је наш народ увијек висо-ко цијенио то што је Немања успио да обједини српске земље Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље. Због тог дјела на-зиван је од давнина обновитељем свог расцјепканог и пропалог отачаства, а због ослобођења Дукље од византијске власти величан је као обновитељ сво-је дједовине. Можда ће неко помисли-ти да ова реторика нема много везе са историјском истином, па смо дужни да

Слово о НемањиСвечана бесједа на Немањином граду у Подгорици, коју је владика Јоаникије одржао на-кон Светосимеоновске литије, у суботу 25. фебруара 2017. године

besj eda Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

27


Државотворно дјело Стефана Немање и ње-гове династије увијек је високо вредновано у Цр-ној Гори, а нарочито у свијетлој мисли Петро-вића. Они су Немањину Црну Гору величали као неугасиву искру славено-сербске слободе и једини непоробљени остатак царства Душановог.

потврђен за владара ако из владарског рода не про-исходи. Да је Немања унук старог Вукана, сродника Бодиновог, видимо и по томе што је свом сину првјен-цу дао име Вукан, као што је остао обичај код многих Срба и до данас, а нарочито у Црној Гори, да се најста-ријем унуку даје име по ђеду или прађеду.

Бодин је дакле као владар српске Дукље ослобо-дио и ујединио српске земље, па нико до дана дана-шњег то није назвао окупацијом него уједињењем српских зе-маља. Послије Бодинове смрти дошло је до новог разједињава-ња српских земаља, а касније и до великог метежа, о коме пишу стари хроничари, све докле Го-спод не подиже новог Давида, великог Стефана Немању, који обједини Рашку, Дукљу, Травуни-ју и Захумље. Прођоше од тада до данас многи вјекови, па нико осим данашњих проусташких скрибомана у Црној Гори, Нема-њу није назвао окупатором него обновитељем своје дједовине Старе Дукље, а данашње Црне Горе, и објединитељем тада-шњих српских земаља, осим, нажалост, Босне. То об-једињавање, овјерено Немањиним печатом, дало је снагу српском народу и његовој држави, те се за крат-ко вријеме послије тога подигао до краљевства и цар-ства под светородном династијом Немањића.

Немања је дакле своју стару дједовину Дукљу, ка-сније названу Зету, данашњу Црну Гору ослободио од грчке управе и сабрао кључне српске земље, осим Бо-сне, уједно. У том јединству доживјели смо процват и златни период наше историје.

У немањићкој држави Зета је увијек уважавана као завичај славне династије, а краљевска круна Немањи-ћа наставила је континуитет и сачувала славу дукљан-ског краљевства Војислављевића. То се потврђује чи-њеницом што је Вукану, сину Немањином, као владару Зете била додијељена титула краља, а касније је Зета, по правилу, додјељивана на управу младом краљу на-следнику са сједиштем у Скадру.

Зетска властела је енергично заступала право краља наследника (понекад и преу-рањене претензије) да, приликом наслеђи-вања престола, заузме краљевски скиптар српских земаља. Племство Зете од почетка до краја било је важан ослонац моћне др-жаве Немањића, али често и узрочник уну-тардинастичних сукоба, увијек уз младог краља, никада не устајући против своје ди-настије.

Државотворно дјело Стефана Немање и његове династије увијек је високо вред-новано у Црној Гори, а нарочито у свијетлој мисли Петровића. Они су Немањину Црну Гору величали као неугасиву искру славе-носербске слободе и једини непоробљени остатак царства Душановог.

Ова напаћена Немањина дједовина одужила се њему, свом најславнијем изданку, понајвише његовањем његовог светачког култа, спајајући га са култом Светог Саве, што кроз минуле вјекове можемо лијепо пратити преко богослужбе-них књига штампарија Ђурђа Црнојевића и Божидара Вуко-вића, разгледајући фреске и иконе по нашим манастирима, нарочито у Морачи, Острогу и Пиви, ништа мање и по сјеверу Црне Горе и њеном приморју. Немањићко државотворно, ду-

ховно и културно наслеђе је златна нит историје Црне Горе коју просветни си-стем ове државе кривотвори, прекида и брише, што само по себи довољно гово-ри о биједи такве просвјете и науке.

Немања је, дакле, историјска личност највећег ранга. Војсковођа који је битке добијао и губио, задобијао ратну славу и падао у ропство, моћног ромејског цара заробљеник коме се задиви престоница и царска свита, противник византијског василевса који је увијек добијао добре услове за мир све док се није ородио са царем и свом сину Стефану, зету ромеј-ског цара, обезбједио узвишено визан-тијско звање севастократора, а својој држави дефинитивну самосталност и слободу.

Стефан Немања – човјекнезасите богочежње

Дивећи се Немањиним изузетним способностима вели-ког војсковође и мудрог државника погријешићемо ако не обратимо пажњу на унутрашњу страну његове личности гдје се разгоријевала жива вјера, незасита богочежња која је била покретач за сва његова добра дјела на славу Божију и за добро свога отачаства. Данас, послије толико протеклих вјекова, можемо видјети колико је било важно и од далекосе-жног значаја његово опредјељење за источно хришћан-ство, Православље. Он је тим кораком отклонио себе, а тиме и свој народ, и то трајно, од западне инквизиције, крижарских редова и ратова, давних претеча фашизма и наказне идеологије „милосрдног анђела“. То је био от-клон од вјере која Духа Светог подређује људској мудро-сти и од оне правде која се шири огњем и мачем. Увијек је,

У данима празновања Светог Симеона Мироточивог у ђакон-ски чин су рукоположени Иван Црногорчевић и Милош Лучић

28

svetigora /

2017

/ а

прил

Немањићко државо-творно, духовно и кул-турно наслеђе је златна нит историје Црне Горе коју просветни систем ове државе кривотвори, прекида и брише, што само по себи довољно говори о биједи такве просвјете и науке.

па и данас, друго лице такве правде, нарочито у њеном хашком издању, било обојено лицемјерјем и двојним стандардима. Немања је реченим опредјељењем висо-ко уздигао заставу крста Светог Цара Константина Ве-ликог и хришћанско начело да је Крст Господњи оружје праве вјере и христољубивог војинства, исто као што је и Немањи по духу сродни Свети Александар Невски клицао у сраженију с крсташима: „Бог је у правди, а не у сили“, или, како је Свети Петар Цетињски ријечју и дје-лому свједочио: „У имену је Божјем суд и правда“.

Нарочити значај Немањиног дјела огледа се у томе што је својој држави, сачињеној од сједињених српских земаља, удахнуо душу, утврђујући свој народ у светој вјери Православној, украшавајући своје отачаство све-тим храмовима и божанственим љепотама.

Градећи земаљски дом своје државе и видљиве храмове, он је себи и свом роду градио и онај вјечни храм саздан од живе вјере, духовности, културе, мило-срђа, труда, покајања, поста и молитве, а све то засоље-но жртвеном љубављу према Богу и роду. Тај неразо-риви храм Немања је саздао и у души својих синова, а он је нарочито заблистао кроз светитељски лик и рав-ноапостолно дјело Св. Саве. Непрола-зне вриједности немањићке државе јављају се и данас у јединству вјере, српског језика и ћириличног писма, недјељивости историјског памћења и културног наслеђа српског народа. Због тога је и наша одговорност да те вриједности чувамо и унапређујемо, и да их такве предамо као духовно благо своме потомству.

Стефан Немања, у монаштву названи преподобни Симеон, испунио је идеал средњовјековног хришћанског владара коме је од Бога дата власт да градећи и унапређујући своју државу, истовремено свој народ приводи Господу, а земаљску своју отаџбину везује за небеску, за Вишњи Јерусалим, да сузбије и истријеби јереси, што је овај свети и учи-нио без икаквог двоумљења. Није нимало случајно што је тек под утицајем ове облагодаћене личности, која је код свих Срба имала ауторитет као Аврам код Јевреја,

наш народ заузео правац и смјер на свом историјском путу, са јасном визијом да заузме своје Богом одређено му мјесто под небом, да се духовно обликује, да изгради свој идентитет и свој препознатљиви знак међу осталим просвећеним наро-дима.

Свом владарском дому, племству и цијелом народу био је и остао незамјенљиви примјер у вјери, праведности, хра-брости, љубави, задужбинарству и свакој другој врлини. Он је те врлине пројавио у току своје владавине, а запечатио их добровољним одрицањем од земаљске власти, примањем монашкога чина са именом Симеон, одласком на Свету Гору, гдје је он, некада силни Немања, задивио светогорске мона-хе примјером крајњег монашког себеодречења Христа ради. Није обоготворио власт, него је слиједио свог Спаситеља који је рекао „нијесам дошао да ми служе, него да служим, и да живот свој положим у откуп за многе“.

Као монах причасник Господњег смирења, блаже-ним уснућем причасник живоносне смрти Христове.

Послије полагања у гроб његово свето тијело убрзо поче изливати свето миро, што се прво догоди у Хиландару, а ка-сније се настави, послије преноса његових светих моштију, у Студеници. Дејство светости од његових светих моштију из-

мири његове завађене синове Стефана и Вукана, утврди свето-родну лозу Немањића, а цијелом његовом роду, кроз вријеме и вје-кове доноси изобилну благодат до дана данашњег.

У Немањиној личности ви-димо сјајну синтезу врлина и до-стигнућа великих владара Дукље и Рашке који су му претходили: Часлављеву и Бодинову држа-вотворност, чистоту вјере и за-дужбинарство Св. Јована Влади-мира, Војислављеву и Вуканову храброст, Михаилову мудрост. Он је као звијезда засијао своме

потомству које га је вјерно слиједило и трудило се да га достигне. Велики су сви редом наследници Немањиног престола, али он, нови Јесеј, био је свима корјен. У неким врлинама и достигнућима поједини су га надмашивали, али нико у свим. Ако га у нечем превазиђоше и у томе се опет уз-

виси слава овог светог родоначалника. Ње-гов печат се препознаје у Савином свети-тељству, у просвећености Првовјенчаног, у Милутиновом ктиторству, у подвижништву и молитвености Дечанског, у непобједиво-сти Душановој, у царској љепоти Хиланда-ра, Пећаршије, Дечана и осталих славних задужбина његовог потомства. Његово опредељење за Православље добило је своју пуноћу у косовском Лазаревом опре-дјељењу и косовској мисли Његошевој.

Свети Симеон Немања – увијек савре-мен и са нама као наставник и родитељ.

Као Светац Божји увијек испред нас, давно назван Вожд Отачаства,био и остао,јесте и биће.Амин!

Златним ликом Петра II Ловћенског Тајновидца одликовани су Радосав и Маријана Јањушевић, родитељи седморо дјеце

29


isto

rija

др А

ЛЕК

САН

ДРА

Пећ

инар

Упркос томе што је Европа на прелазу из 19. у 20. век одавала слику сређене заједнице проспе-

ритетних држава, европско друштво је у ствари било вишеслојно противуречно. Берлински кон-грес европских сила (1878), одржан након рата на југоисточној периферији Европе, као „вододелни-ца у историји Европе“1, након деценија преврата, револуција и ратова означио је почетак периода мира. Ипак, испод идиличне слике сређеног стања у Европи скривале су се бројне противуречности тадашњег европског друштва. Основну глобалну противуречност, С. Живанов проналази у амбива-лентности процеса током кога је Европа постајала јединствена, док су, паралелно, настајала чвори-шта економских и политичких супротности, која су је све више делила.2

Крит или Кандија, острво у Средоземном мору са око 300 000 становника (две трећине Грка и јед-на трећина мухамеданаца), још од 18. века је пред-стављало поприште сталних борби за побољшање положаја хришћана, решавање њиховог тешког со-цијалног стања и извођење неопходних реформи. Суштина тзв. „Критског питања“ (као дела „Источ-ног питања“) се огледала у великом стратешком значају острвског залива Суда, одакле је било мо-гуће контролисати остатак источног Средоземља.

Тако је, лако појмљиво, било изражено интересовање вели-ких сила наведеног периода за ову територију, као и насто-јање сваке од њих да успостави контролу над острвом, по-себно имајући у виду стање у коме се тада налазио „велики болесник на Босфору“.3

Након низа устанака, прихватањем тзв. „Халепске кон-венције“ на Берлинском конгресу 1878, Крит је коначно до-био аутономију. Међутим, неспровођење њених одредби је довело до низа побуна критских Грка, које су накнадно прерасле у отворени устанак. Грчка, која је помагала борбу својих сународника на Криту, прогласила је анексију остр-ва, шаљући своју флоту и пешадију на Крит, у циљу његовог прикључења матици. У кратком рату са Турском који је по-том избио, Грчка је претрпела пораз, а од потпуне катастро-фе су је спасиле европске велесиле.4

Током 1897, након избијања грчко-турског рата и муње-вите турске победе, велике силе ипак нису дозволиле Пор-ти да анектира грчку територију. Напротив, захваљујући тајним преговорима које је краљ Георгиос I имао са аустро-угарским врхом, Крит је стекао аутономију. У стварности, острво је остало под заједничким протекторатом Велике Британије, Француске, Русије и Италије.5

Иако је услед наведених проблема на унутарњој поли-тичкој сцени рад грчког посланства на Цетињу прекинут 1885, нове тензије узроковане настојањима да се разреши Источно питање, подстакле су владара Црне Горе, а на ини-

Црногорска жандармеријана Криту (1897-1899)Прилог историји дипломатских односа Црне Горе и Грчке поводом 135 годи-на од званичног успостављања истих (1881–2016)

Официри интернационалне жандармерије на Криту, 1897. године30

svetigora /

2017

/ а

прил

цијативу Русије, да отпочне интензивну дипломатску активност у циљу постизања договора о заједничкој активности балканских земаља против Османске им-перије, те је под утицајем оваквог развитка догађаја, грчкој влади сугерисано да поново успостави своју ди-пломатску мисију на Цетињу. У складу са наводима та-дашњег министра иностраних послова, „Грчка је наве-дену сугестију одмах усвојила, шаљући 1896. на Цетиње Књажевог старог пријатеља А. Логотетиса“.6

Имајући у виду разлоге поновног успостављања грчке дипломатске мисије на Цетињу, активност А. Ло-готетиса је претежно била усмерена на посматрање активности усмерених на постизање договора балкан-ских земаља и евентуалног ширења њихових граница у случају да дође до поделе османских територија. Наро-читу пажњу грчки изасланик је посветио реакцији цр-ногорске владе на оружани конфликт на Криту, као и на ангажовање Црне Горе у разрешавању статуса острва,

„које је не без утицаја са Цетиња одредило правац но-вом току балканских дешавања“.7 До изузет-но присних контаката између црногорских и грчких званичника долази управо током наведеног периода крајем 19. века, и то у вези са учешћем црно-горске жандармерије, у оквиру међународ-них снага, у решавању Критског питања.8

Одлучивши се за пацификацију остр-ва, велесиле су одлу-чиле да Црној Гори

повере улогу мандатара у спровођењу међународ-них одлука о аутономији Крита, те је књаз Никола замољен да на острво пошаље један одред својих поданика, у својству међународног органа, за ус-постављање јавног реда и безбедности на побуње-ном острву.9

Без сумње, славна историја црногорског народа, углед који је ова мала држава имала у Европи, вреднοст Црногораца као бораца и људи, који су слободу и прав-ду ценили изнад свега, биле су убедљиве гаранције да ће они беспрекорно обавити своју дужност. Из тог ра-злога су представници страних сила крајем 1896. годи-не предложили да Црногорци организују прву групу међународне жандармерије на Криту. Видевши у томе признање и пораст међународног угледа Црне Горе, књаз Никола је са задовољством прихватио поменути предлог. После званичног захтева и књажевог одобре-ња за слање Црногораца на Крит, уследиле су потреб-не припреме за избор људства. Водило се рачуна да то буду: „људи ваљани, поуздани и поштени, да би одгова-рали својој мисији на Криту“. Одлучено је да се пошаље 80 војника, и то 40 из Другог батаљона стајаће војске на Цетињу и 40 из народне војске.10

Иако сви заслужују да им се помену имена, наводи-мо само име њиховог команданта, капетана Машана Бо-

1. А. Џ. П. Тејлор, Борба за превласт у Европи, 1848–1918, Сарајево, 1968, стр. 248-249, 269

2. Иако ратова у Европи није било, велике силе су своју експанзи-ју усмериле на друге континенте, а тим поводом све учесталије се сукобљавале. Спољна експанзија, представљана као највиши национално-државни интерес земље, условљавала модернизо-вање војске, пораст трошкова за наоружање, а велики део ин-дустрије оријентисао се за производњу за ратне потребе. Ја-чање војне моћи повећавало је углед и утицај војних кругова у европским државама, а они су дефинисали не само одбрамбену политику земље, већ су одређивали и приоритете појединачних спољних политика. (види С. Живанов, Европа пред Први светски рат, Корени, узроци и поводи Великог рата, Завод за уџбенике, Београд, 2014, стр. 12-13)

3. Δ. Μιχαλόπουλος, Ο Εθνικός Διχασμός, Η Άλλη διάσταση, Εκδόσεις Πελασγός, Αθήνα, 2012, стр. 11

4. Σ. Σφέτας, Ελλήνων Ιστορικά, «100 χρόνια από τον Β`Βαλκανικό πόλεμο, Ο Πόλεμος των 30ημερών που διπλασίασε την Ελλάδα», Αθήνα, 2014, стр. 13.

5. Позадину настојања великих сила да задрже контролу над остр-вом треба тражити у измењеној констелацији крајем 19. века, пе-риода током кога су се нагло заоштравале немачко-британске супротности. Разлоге „велике и нове еволуције 1897“, требало је тражити у немачком окретању светској политици. Овај спољно-политички експанзионизам био је праћен порастом њене војно-поморске моћи, што је представљало директан изазов Британи-ји у борби за премоћ над морима, па и за светску доминацију. Па-ралелно је међусобно попуштање Енглеске и Француске око по-деле интересних сфера у Сијаму, Египту и Мароку, представљало почетак промене британског спољнополитичког курса – од до-тадашњег сукобљавања са Француском на растућу конфронта-цију са Немачком. (Види А. Џ. Тејлор, н.д, стр. 346)

6. Наводе Гавра Вуковића као и извештај о Логотетисовом по-новном доласку на Цетиње средином јуна 1896, објављене у Гласу Црногорца, 1896, бр. 23, 8. jун, проналазимо код Т. Јовић, Diplomatic Missions in the Principality and the Kingdom of Montenegro, National Museum of Montenegro, 2010, стр. 238

7. Глас Црногорца, бр. 1, од 1/01/1899 код Т. Јовић, н.д, стр. 2388. Половином 19. века „Критско питање“ је било веома актуелно

на међународној сцени. Крићани, који нису подносили отоман-ску превласт, користили су сваку прилику да се дигну на оруж-је. Током 1878, након споразума у Халепу, једна од ствари које су постигли било је обавезивање султана да ће полицијски над-зор на Криту бити вршен једино од стране Крићана. Одлучено је да се оснује Жандармерија искључиво од становника Крита, у коме је хришћански живаљ могао да достигне високе чинове. Међутим, турска обећања нису дуго трајала. Тачније 1899, уки-дајући конкретну одредбу споразума, којом је полицијски над-зор на Криту био предвиђен само за становнике Крита, султан је полицијски надзор поверио пуковнику Таксину, постављају-ћи га на чело одреда од 200 људи који су регрутовани у Маке-донији. Пуковник Таксин је био онај који је касније као генерал предао Солун у руке надируће грчке војске. Међутим, 1896, како су се немири настављали, султан је под притиском страних сила, прихватио стварање и слање на острво једног одреда који је чи-нило 100 црногорских жандарма, под управом енглеског мајора Бора, који су на острву остали све до 1899. Покољи које су Турци чинили у августу 1898. у Ираклиону, подстакли су иностране ад-мирале у њиховој одлуци о уклањању турске власти у области. Турска жандармерија се повукла заједно са турском војском, док су адмирали преузели власт над „Великим острвом“. У периоду до доласка принца Георгиоса, у децембру 1898, острвом су упра-вљали страни управници и међународне јединице. Британци су управљали округом Ираклион, Руси округом Ретимно, Французи округом Ласитиос, а Италијани окрузима Хања и Сфакјес. (Ιστορία του Ελληνικού Εθνους, τομ. 11,15)

9. Бранко Бабић, Одред Црногораца у међународној служби на Криту (1897–1899), Историјски записи, XXII, Титоград, 1965, стр. 83

10. Водило се рачуна о томе да се бирају војници између оних који су већ били у Грчкој и знали помало грчки језик.

11. Б. Бабић, н. д, стр. 9012. Исто, стр. 10313. Исто, стр. 101

Доласком на крит-ско тле, крајем ја-нуара 1897, својом појавом и дисци-плином, Црногорци су оставили најбо-љи утисак на пред-ставнике међуна-родне заједнице.

НАПОМЕНЕ:

31


рет службе падао на њихова плећа. Тамо где су Црногорци деловали, ретки су били случајеви убистава, провала и дру-гих облика „малтретирања“ становништва. Разуздани баши-бозук вршио је прави терор над хришћанима, што је турску власт осликавало у светлости горој и жалоснијој него што су радили европски конзули у својим извештајима. Одлуч-ношћу и одважношћу Црногорци су успевали, у секторима у којима су деловали, да у потпуности обезбеде ред и мир. Хватање криминалаца је била њихова специјалност, на ко-јој су им завидели и међународни органи на Криту. С друге стране, тај мали одред, који је онемогућивао муслимански башибозук у његовим злоделима, хришћани су видели као

добар знак и доказ да Тур-ска слаби, а да за њих дола-зе боља времена. Због сво-јих особина Црногорци на Криту су уживали потпуно поверење не само међу-народних снага и критских хришћана, већ и муслима-на. Не треба занемарити ни случајеве напада озлојеђе-них Грка на мухамеданце, којима су Црногорци при-скакали у помоћ. Стога се са сигурношћу може рећи да су Црногорци били права заштита и једних и других.

Приликом одласка Цр-ногораца са Крита, марта 1899, локално становни-штво, и грчко и муслиман-ско, изашло је на улице Ка-неје да срдачно испрати своје заштитнике. У усло-вима жестоких борби, кр-вопролића и општег хаоса, црногорски одред је био готово једини елемент бе-збедности, поузданости и

поретка. Они нису представљали само себе лично, и у њима је становништво Крита поштовало вишевековну историју и славу Црне Горе. Веома важан је био одлучан начин на који је црногорски одред ту славу презентовао, а оно што је од-ликовало све њих, био је чак и за учене европске диплома-те необично висок степен формалног образовања, који је ма где се испољио, изазивао исто толико чуђења колико и поштовања, што је руском представнику дало повода да не без поноса истакне књазу Николи: Мени је веома мило што су Црногорци својим понашањем показали Европи да Словени нису дивљаци него елемент реда и поретка.14

Један савремени извор је донео опис испраћаја Црно-горца са Крита, па га је потребно пренети у целини: „Из Ка-неје пишу: 1. марта је отишло одавде одељење Црногораца који су још од почетка заузећа острва чинили жандармериј-ску дужност. На обали су постројени редови међународног војништва са својим заставама. Непрегледна гомила света начичкала је обалу и споредне улице; велики број официра разних народности, представници турског и грчког станов-ништва, све се то искупило да испрати Црногорце, који су за свог бављења на Криту задобили опште симпатије. Оде-

жовића, дотадашњег командира Прве чете Другог батаљона стајаће војске и његовог заменика, по-ручника Јова Бећира, тадашњег командира Дру-ге получете, Треће чете истог батаљона. На збору у Војном стану на Цетињу, одржаном уочи одла-ска одреда Црногораца на Крит, после разговора са сваким Црногорцем понаособ, књаз Никола је одржао пригодан говор у коме је рекао: На вас је пао избор, па сам дошао, моја драга дјецо, да вам за-желим срећан пут, да се здраво, поштено и јуначки вратите у своју домовину, онако како доликује Цр-ногорцима. Пазите још на то, хришћански народ на Криту устаје и бори се за слободу, која је и нас – наша скупо коштала… Хоћу да остане име Цр-ногораца на оној виси-ни на којој је вазда било, па вас све то коштало живота.11

Доласком на крит-ско тле, крајем јануа-ра 1897, својом поја-вом и дисциплином, Црногорци су остави-ли најбољи утисак на представнике међуна-родне заједнице. Сва-како, италијански кон-зул није претеривао када је, реферишући својој влади, истакао одличан утисак, који је учинио изврстан избор, којег је књаз учинио, од људи достојанственог војничког изгледа.12

И руски представ-ник, Нелидов, инфор-мишући црногорску владу о положају Црногораца на Криту, пренео је прве утиске о њима, пуне хвале и признања за њи-хово понашање. Према сведочењу Илије Вујачића, једног од учесника у црногорској жандармери-ји на Криту, може се закључити да се црногорски одред стриктно придржавао поверених му зада-така. То је подразумевало потпуну неутралност у грчко-турским сукобима и искључиви ангажман на одржавању реда и мира, као и чување безбед-ности локалног становништва. Црногорски одред је био под управом критског гувернера, а под за-штитом европских велесила. Мандат одреда био је временски ограничен.13

У почетку мисије црногорски одред је савесно вршио дужност чувања резиденције гувернера, конзула и војних аташеа, али је у исто време оба-вљао и друге деликатне послове, између осталог: вршење патролне службе и обезбеђење поједи-них војних и цивилних (претежно православних) објеката. Најделикатнији задаци на Криту су по-веравани управо Црногорцима, па је и најтежи те-

војвода Гавро Вуковић

32

svetigora /

2017

/ а

прил

љење Црногорца без оружја било је смештено насред трга. Представници становништва су се захвалили својим заштитницима и предали капетану Божовићу повелику киту цвећа, а сваком Црногорцу по маслино-ву гранчицу са тробојницама. Црногорци су били дир-нути толиком пажњом. Неки само што нису плака-ли. Божовић, узбуђен, топло је благодарио старешини депутације, којем су сузе текле из очију, а глас дрхтао од узбуђења. Усклици: Живео краљевић Ђорђе! Живели Црногорци! – проламали су небо.15

Приликом одласка црногорског одреда са Крита, ретимнски владика Дионисије упутио је у име Крића-на књазу Николи телеграм следеће садржине: Хри-шћански народ, дирнут до суза растанком са браћом Црногорцима, који се враћају у своју славну отаџбину, изражава дубоко поштовање и благодарност и жели срећан пут храброј браћи, браниоцима наше отаџби-не, као и срећу Вашем Височанству.16

Истим поводом принц Ђорђе је упутио књазу Ни-коли следећи телеграм: Пошто руском сектору нису више потребни Црногорци, они ће отпутовати чим добију наређење. Јако жалим што ћу изгубити ваше храбре војнике, који су, услед њиховог држања, били од сваког вољени и цењени, али не остаје ми ништа друго осим жеље да моји жандарми следе њихов пример, који у сваком погледу заслужује похвалу.17

У име иностраних конзула на Криту, италијански генерални конзул у Канеји доставио је црногорском министру иностраних послова телеграм: 14. текућег месеца напустио је острво да се врати у домовину, је-дан одред Црногораца, који је био дошао пре две године на Крит да формира прву групу међународне жандар-мерије. Како се могло констатовати, ови храбри Цр-ногорци учинили су одличне услуге, нарочито мутне 1897. године када је заштита Халепа и Канеја стајала готово искључиво на њима. Сећајући се њиховог драго-ценог рада, у оним тешким тренуцима, за заштиту наших резиденција, пуних домаћих избеглица и урође-ника, ја и моје колеге смо хтели пре њиховог одласка да им изразимо колективно дивљење и осећање наше за-хвалности.

У једном каснијем допису, књаз Никола је обаве-штен: Иако су познате велике услуге које су учинили ови храбри Црногорци човечанству и за поредак Кри-та, можда ће Његово Височанство бити задовољно кад дозна да су страни представници на Криту скре-нули пажњу на њих односним владама.18

Став црногорског одреда према становнцима Крита наишао је на позитиван одјек и у Грчкој. У знак захвалности за њихове услуге, принц Ђорђе је при-ликом посете Криту 1898. лично тражио да његова пратња буде искључиво из редова Црногораца. Да-кле, успех црногорског одреда позитивно је утицао на унапређење црногорско-грчких односа. Успех би био неупоредиво већи да је књаз Никола дозволио наименовање војводе Божа Петровића за критског гувернера.19

Црногорски одред на Криту налазио се у окви-ру тамошњих руских снага, вршећи службу у складу са прописима руских војних органа. Овом приликом дошла је до пуног изражаја црногорско-руска хармо-

14. Ове коментаре треба анализирати кроз призму стереотипа о пан-славизму као и тадашњег преовлађујућег поимања – представе о словенском елементу на Балкану. (Види код Αντα Διάλλα, Η Ρωσία απέναντι στα Βαλκάνια, Ιδεολογία και πολιτική στο δεύτερο μισό του 20ου αιώνα, Αθήνα 2009)

15. Исто, стр. 110.16. Исто, стр. 111.17. Исто, стр. 111.18. Исто, стр. 111.19. Нису јасни разлози књаза Николе који су га определили да одби-

је још једну изузетну прилику за јачање међународног угледа Црне Горе, наиме, предлог да војвода Божо Петровић буде наименован за гувернера Крита. Упркос позитивним реакцијама на Криту пово-дом кандидатуре књажевог рођака Божа Петровића за гувернера на Криту, негативан став књаза Николе условио је да ову позицију коначно добије грчки принц. Према наводима Гавра Вуковића, ова-кав књажев потез устоличио је црногорског владара у очима Крића-на као великог доброчинитеља. (види Г. Вуковић, вол. 3, стр.102–103 код Т. Јовић, н. д, стр. 238)

20. Хармоничне односе Црне Горе и Русије у наведеном периоду, као и углед који је Црна Гора уживала не само у Русији, већ и на међуна-родној сцени, свакако треба додатно коментарисати имајући у виду породичне везе црногорског и руског Двора, односно бракове кне-гиња Милице и Стане са представницима куће Романов.

21. Исто, стр. 109.22. А. Капичић, В. Вујачић, н. д, стр 212.23. Необјављивана грађа из Заоставштине др Лазара Томановића, бр.

Док. 533 код А. Капичић, В. Вујачић, н.д., стр 213. (У својим необја-вљеним Мемоарима др Лазар Томановић наводи да му је Логотетис, грчки конзул у Црној Гори и његов лични пријатељ одао следећу тај-ну: Пошто је књаз Никола, враћајући се из Цариграда инкогнито по-сетио грчки Двор и пошто је грчки Принц био постављен као Гувер-нер Крита, а на предлог Књаза Николе, од концерта Велесила, Влада је била предложла читаву листу великодостојника да их грчка влада одликује. Ова је затражила да се мотивише одликовање сваког поје-диног кандидата. Логотетис то саопштава Књазу, који је споразум-но предложио само Војводу Гавра као Министра спољних послова, а ађутанта Књажева Милутина Вукотића и мене као шефа Пресби-роа за трећи степен ордена Спаситељева. И ово је остала тајна.)

24. Што се стања јавне безбедности на острву тиче, била је све само не идеална. На Криту су се дешавали оружани обрачуни између свих страна, између хришћана и муслимана, а поред националних раз-мирица, постојали су и лични, партијски и наравно, ендемични, као што су биле крвна освета или отимачина стоке. Становништво је на-пуштало руралне крајеве и одлазило у велике градове тражећи за-штиту. Страни управитељи, како би ојачали међународне полициј-ске и војне снаге, били су присиљени да организују јединице жан-дармерије од становника Крита, свако у округу којим је управљао. Потпуно је природно да је да је начин функционисања у сваком од четири округа био у складу са правилима земље њиховог порекла, а последично, жандармерија на Криту, организована на четири пот-пуно различита прототипа. (Види Ιστορία του Ελληνικού Έθνους….)

25. Критска жандармерија представљала је оружану војну организаци-ју која је вршила дужности полиције у Критској држави (аутономни Крит 1896–1913). Настала је 1899, а асимилована је од стране Кра-љевске жандармерије 1913. године. Остала је верна принцу Геор-гиосу током устанка у Терису (1905) (Θέρισος), учествовала је у Бал-канским ратовима, као и у тзв. покрету Националне одбране (1916) (Εθνική Άμυνα)(Види Τς. Πολύβιος, Ιστορία της κρητικής χωροφυλακής, Αθήνα, 1963).

26. Наведено понашање становника Крита треба посебно размотрити у светлу настајања и преовлађивања грчке „Велике идеје“. Термин

„Велика идеја“ ( грч. Μεγάλη Ιδέα), у грчкој историографији подразу-мева политички, али и националистички идеал, који се у грчком дру-штву проширио од друге половине 19. века, представљајући главну осовину спољашње и унутрашње политике Грчке, све до треће де-ценије 20. века. Главни циљ остварења грчке „Велике идеје“, пред-стављало је проширење грчких граница, и то како би се обухватиле територије насељене грчким становништвом под страном влашћу.

27. Интересантно је приметити да су године разрешавања Критског питања, представљале и почетак политичког успона будућег грчког премијера, Елефтериоса Венизелоса, једног од најзначајних поли-тичара у модерној грчкој историји, рођеног управо на Криту (Мур-њес) 23. августа 1864. године. 33


нија, настала као резултат добрих односа између две државе. Пуковник Шостак, напуштајући Крит, рекао је: Како нама официрима, тако и нашим вој-ницима остаће за драгу успомену дружба са браћом Црногорцима на Криту.

Стога су руски војни и цивилни функционери на Криту показали изузетно интересовање за од-ликовања којим је требало да их одликује књаз Ни-кола. Ценећи високо црногорске ордене, настоја-ли су да буду одликовани истим степенима којима је руски цар одликовао припаднике црногорског одреда на Криту. У том циљу, ру-ски посланик у Цариграду обра-тио се свом колеги на Цетињу, јуна месеца 1897, с молбом да посре-дује код црногорске владе у циљу добијања црногорских одликова-ња за известан број руских цивил-них и војних функционера.20

Са своје стране, руски цар, по препоруци Министарства мор-нарице и Министарства иностра-них послова, а на предлог руског адмирала на Криту и конзула Де-мерика, одликовао је за изузетне заслуге капетана Машана Божови-ћа Орденом Св. Станислава II степена, поручника Јова Бећира Орденом Св. Ане III степена, подофи-цире: Бећира Бошковића златном медаљом о вра-ту, Радоја Николића, Нова Гилића, Војина Лазовића и Стевана Бошковића сребрном медаљом о врату. Следеће, 1899. године одликовани су златном ме-даљом за ревност на Станислављевој ленти под-официри: Томаш Драговић, Стефан Мијушковић и Илија Вујачић – за ношење о врату, а редов Машан Дабановић – за ношење не грудима. Капетан Ма-шан Божовић добио је и похвалницу од начелни-ка штаба морнарице, а био је удостојен и поздрава цара Николе II. Поред тога, Машан Божовић је био одликован и италијанском Медаљом за храброст са натписом: „Al volor militore“.21

И представници осталих европских сила одли-ковали су Црногорце који су се посебно истакли на Криту. Из једног савременог извора види се да је председник Француске одликовао Легијом части капетана Машана Божовића и поручника Јова Бе-ћира за учињене услуге француском конзулату у току буне на Криту.22

О релативно добрим и срдачним односима из-међу дворова Црне Горе и Грчке у анализираном хронолошком одсеку, сведочи посета књаза Ни-коле Атини крајем августа 1899. године. Књажева посета Атини, поред тога што је била последња специјална мисија на највишем нивоу у 19. веку, од изузетног је значаја за приказ односа двеју земаља, јер се за њу везују интересантни подаци о додели грчких одликовања црногорским личностима.23

Боравак одреда црногорске жандармерије на Криту у оквиру међународних снага, представио је увод у формирање локалних снага безбедности. Када је принц Георгиос преузео функцију Високог

Комесара (гувернера) на Криту, један од основних његових задатака било је стварање система безбедности и поретка. Овакав циљ принц је пред себе поставио како у намери да покаже како су Крићани били достојни аутономије, тако и из разлога што је ово био предуслов постављен од стране Ве-ликих сила. Управо из овог разлога је одлучено да се створи жандармерија и регрутује од локалног живља. Као језгро бу-дућих жандармеријских јединица коришћени су мали одре-ди које су створиле Велике силе.24

У јануару 1899. принц је сазвао у Хања вође жандарме-рије четири округа, како би саслушао њихове предлоге по-

водом формирања Критске жандарме-рије.25 На овом састанку је установљено да је једини који је био стручан и имао озбиљне предлоге на задату тему, био италијански представник. Тако је при-хваћен италијански предлог, а одлуче-на организација јединица по угледу на италијанске карабињере, који су у наве-деном периоду сматрани најбољим жан-дармеријским јединицама у Европи.

У лето 1899, жандармеријски капетан Федерико Кравери, постављен је за зва-ничног заповедника Критске жандарме-рије. Уз помоћ, отприлике 140 официра и подофицира карабињера преузео је на

себе задатак да организује јединице на Криту, а у остварењу овог циља на руку су му ишле и околности, пре свега, број-ност младих Крићана, који су, задојени родољубљем, пожу-рили да се уврсте у новоформиране јединице, а овај чин се сматрао националном дужношћу.26 Такође и чињеница да је Кравери успео да оствари изузетну сарадњу са Принцом Ђорђем и Владом, као и факат да је Принц имао одрешене руке да „уклони“ сумњиве и непожељне особе, привилеги-ја коју су у почетку имали представници Великих сила (а ка-сније, у складу са Уставом, дужност Принца је пролонгирана на још 2 године.) Такође, повратак оних који су на Принчеву заповед били удаљавани са острва, био је могућ тек након одређеног Краљевског указа.27

Фотографије су преузете са:Т. Јовић, н. д, стр. 238

Краљевина Црна Гора,Споменица Јубилеја 1910, Цетиње, 2010.

Због својих особи-на Црногорци на Криту су уживали потпуно поверење не само међународ-них снага и крит-ских хришћана, већ и муслимана.

О аутору: Александра Пећинар је доктор историје и научни са-радник и кореспондент Научно-истраживачке фонда-ције „Елефтериос К. Венизелос“ са седиштем у Ханиа на Криту. Већ дужи низ година бави се изучавањем дипло-матске историје Балкана прве половине 20. века, са по-себним освртом на односе Грчке и њеног балканског и европског окружења, као и на делатност грчког преми-јера Елефтериоса Венизелоса. За свој досадашњи рад је награђивана међународним одликовањима и призна-њима (више о овоме види на веб адреси http://apecinar.wixsite.com/pecinar).Овај је чланак плод сазнања до којих је дошла кроз ис-траживања у грчким архивима. Он представља само део материјала посвећеног изучавању односа Црне Горе и Грчке, којима у досадашњој балканској историографији није био посвећен адекватан простор нити пажња.34

svetigora /

2017

/ а

прил

sve[tena istorija

мр СМ

ИЉ

А Влаовић

У вишевјековној буковој и храстовој шуми, на про-ширењу са лијеве стране узводно које направи ри-

јека Морача, живи древна светиња коју подиже Стефан, Вуканов син, унук Светог Симеона Мироточивог, а бра-танић двојице светитеља: Светог Саве и Светог Стефана Првовјенчаног. Манастир Морача живи на мјесту гдје се по предању често гледала свијећа која гори, на мје-сту гдје је постављена часна трпеза. Вјековима ова све-тиња слуша шум горе и водопада Светигоре, а у срцу свог храма Успења Пресвете Богородице чува, међу осталим драгоцјеностима, и мошти Светог Харалампи-ја, мученика пострадалог за вјеру Христову. Дио исто-ријата ових светих моштију и јесте повод настанка овог скромног текста.

Могуће је да је мошти Светог Харалампија донио Свети Сава путујући по светим земљама, јер се дио мо-штију (кичмени пршљен) налази у манастиру Никољац, а у манастиру Подврх је пронађен чеони дио моштију. Године 2015, такође у манастиру Никољац, пронађен је, испод видљивог кивота, још један мањи кивот, у којем се налазио већи дио моштију, који је исте те године пре-несен у цркву Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу.

По породичном предању Копривица, мошти Светог Харалампија су од 1760. до 1785. године дошле у њихо-ву кућу, у Велимље у Бањанима, и у њој биле чуване све до 1929. године када се навршило вријеме да се испу-ни прадједовски аманет и мошти врате у манастир Мо-рачу. Поменути период, по породичном предању, био је карактеристичан по паљењу манастира. Међутим, историјска наука каже да је манастир паљен почетком 16. вијека и био је пуст седамдесет година, а сав пери-од од оснивања 1252. године, па до данас је живио ком-плетним монашким животом, онолико колико су то друштвене околности допуштале.

Мошти Светог Харалампија не помиње ни Павле А. Ровински у детаљном опису манастира Мораче у књи-зи Црна Гора у прошлости и садашњости 4. том, што значи да оне нијесу биле у манастиру у вријеме борав-ка Павла Ровинског у Црној Гори. О моштима нема ри-јечи ни у часопису Просвјета који је излазио од 1889. до 1892. године, као ни у осталој периодици 19. и 20. вијека.

У опсежној Монографији о манастиру Морача, мошти су поменуте са пар реченица.

Једини досад познати извор о моштима јесте акт који налази се у Архиви Митрополије црногорско-при-морске, у фасцикли из 1929. године бр. 542. Тема тог акта јесте породично предање које је записао студент Бо-гословије, Андрија Копривица, који каже да се једном приликом десило да је велика турска војска, на челу са пашом чије име није наведено, враћајући се у Мостар, прошла кроз Бањане и законачила око кућа Копривица, а сам паша преспавао код попа Саве који је тада уједно био и кнез.

У разговору са попом Савом, паша открије да се у његовим бисагама налази влашка светиња и да се иста налазила у манастиру Морачи. На попово инсистирање паша покаже шаку Светог мученика Харалампија. За-хваљујући пашиној слабости на новац, а поповој упор-ности да светињу откупи, мошти Светог Харалампија пређу у православне руке, али без палца, који је паша у жару преговора откинуо и понио са собом (за који опет постоји предање да се данас чува такође негдје у Ба-њанима). Тако је рука светитељева вјековима чувана у породичној кући, спрам аманета попа Саве да је чувају свештеници из породице Копривица, а ако кућа преста-не да даје свештенике, да се мошти врате тамо одакле су и узете – у манастир Морачу.

У вези са тим аманетом и Андрија Копривица, по-томак попа Саве, тражи благослов митрополита др Га-врила Дожића да му пошаље неког свештеника који ће мошти преузети и организовати свечани пренос на дан Успења Пресвете Богородице, манастирске славе.

Заједно са моштима купљена је и: „панађија, она је у облику осмоугаоника. Са једне стране на сребрној пло-чи налази се икона Св. Богородице, а са друге стране налази се икона Св. Николе, а у средини се налази неко нарочито дрво.“ Зато су Копривице одлучиле да и пана-гију предају заједно са моштима.

Митрополит Дожић, на договор око свечане лити-је преноса моштију Светог Харалампија, шаље игума-на, архимандрита Мирона Меденицу, када је догово-рен детаљан план преноса моштију, који је реализован

28. августа 1929. године у виду свечане литије, која је од Вели-мља, из Бањана па до манасти-ра Мораче на манастирску сла-ву вратила мошти у мјесто свог првобитног пребивања, а мана-стиру Морачи вратила још један драгуљ, који ову светињу чини препознатљивом немањићком лавром, а породици Копривица даривала благослов и захвал-ност Светог Харалампија и ове древне светиње посвећене Бо-гомајци и њеном Успењу.

Морачки манастир имошти Светог Харалампија

Мошти Светог Харалампија35


^ud

oХА

ТУН

А Ра

квиа

шви

ли

Овај догађај десио се 14. октобра 1998. године на празник Све-тицховели у Мцхети, древној престоници Грузије. Прича

Георгије, његов главни јунак:У то тешко вријеме живио сам са породицом у Тбилисију.

Био сам наркоман. Тога дана мој пријатељ се спремао да са по-родицом прослави празник Светицховели, и позвао је и мене да пођем с њима. Био сам у стању наркоопијености, узео сам хероин. Тада сам био равнодушан на црквене празнике. Ипак, пристао сам да одем на дан града Мцхета.

Били смо на концерту, посједјели у ресторану. Када смо се већ спремали да се вратимо, пријатељева жена Тамара рекла је да се у Мцхети налази гроб познатог чудотворца архиман-дрита Гаврила и да би она жељела да оде на гроб и да се по-моли. Морали смо се сложити с њом, али у сам манастир Сам-тавро, у чијем дворишту се тада налазио гроб, нисмо ушли. Памтим како сам иронично викнуо за њом:

– Запали свијећу за мене, замоли га да ме спасе!Увече док сам пио чај у својој кући, дошао ми је један по-

знаник и показао ми „одличан“ хероин. Иако сам био у стању наркотичке опијености, нисам могао да одбијем, јер је то било

„испод мога достојанства“. Шта је даље било, не сјећам се.Изнијели су ме из кухиње. Родитељи који су били код куће,

позвали су хитну помоћ. Љекари су безуспјешно покушавали да ми помогну. За првим колима хитне помоћи стигла су друга, затим трећа, четврта... Око куће је била цијела колона кола хит-не помоћи. Дојурио је и мој брат. Сви су вриштали. Свака еки-па хитне убризгала ми је по пет милиграма „наркана“ (укупно 20 мг!). Ко се разумије у медицину зна да ће таква доза васкр-снути и умрлога, али мени ништа није помогло. Затим су ми у срце убризгали адреналин, примијенили електро-шок, али све

је било узалуд... Четири екипе љекара узалуд су по-кушавале да ми помогну...

Прошло је 45 минута од моје смрти.Након скоро сат времена слика је била сљеде-

ћа: сав поцрнио, са завојима на рукама, лежао сам на поду на бијелом чаршафу. Моја мајка је тада из-губила свијест, а отац је ослијепио. Врата су била отворена. Сусједи су се окупили на степеништу. Жене су плакале. Љекари су писали извјештај о смрти. Неки од њих су тихо говорили: „Није ово први младић који је умро од тог проклетог нарко-тика. Колико ће то још трајати...“

Тога момента у отворену собу, гдје сам лежао, ушла је Манана, вјерујућа комшиница с трећег спрата, која је била парохијанка манастира Самта-вро. Манана је скинула тканину са мог лица и кр-стообразно ми помазала чело уљем са гроба оца Гаврила. Она се понадала да ће ми то некако помо-ћи пред Свевишњим на оном свијету...

Истог трена ја сам скочио са завијеним рукама! Млади љекар који је писао извјештај о мојој смр-ти се онесвијестио. Подигао се незамислив метеж. Одмах су ме одвезли у болницу и три дана ме ис-питивали.

До данас чувам свједочанство о својој смрти.Ево прошло је већ 20 година од кончине вели-

ког старца Гаврила, а чуда која су се прво дешавала крај његовог гроба, а затим крај његових моштију, не прекидају се.

Превела и приредила Марија ЖивковићИзвор: Православие.ру

Васкрсење наркоманаО једном чуду преподобног Гаврила

36

svetigora /

2017

/ а

прил

Архимандрит Гаврило

Архимандрит Гаврило Ургебадзе рођен је 26. августа 1929. године

у Тбилисију у породици окорјелог ко-мунисте. Од раног дјетињства био је заинтересован за вјеру. Једном при-ликом је чуо да се говори о распетом Христу. Жеља за монаштвом појави-ла се код њега веома рано. Касније је говорио да „нема већег херојства од монаштва“. Може се рећи да је то свје-дочио цијелог свог живота. 1955. при-мио је монашки постриг.

На првомајској паради 1965. годи-не, јеромонах Гаврило је на улици спа-лио дванаест метара висок Лењинов портрет и људима проповиједао Хри-ста. Том приликом је био претучен. Тада је предсказао: „Сами ћете јед-ног дана склањати споменике Лењи-ну“. Био је ухапшен, а на испитивању је рекао: „То сам урадио јер сматрам да не треба обоготворавати човјека. Тамо гдје стоје Лењинове слике, треба да стоје иконе Господа Христа. Зашто говорите ‘слава Лењину’? Ми не треба да славимо људе. Треба написати: Сла-ва Господу Исусу Христу.“

Године 1965. одведен је у психија-тријску болницу. Хтјели су да га посли-је војске ожене на силу, али он је то од-био и постао је Христа ради јуродиви.

Манастир посвећен Преображе-њу Господњем у коме је боравио о. Га-

врило, подигнут је у првој половини XI вијека, а саграђен је на рушевинама цркве из IV вијека. Ту се налазе мошти Св. равноа-постолне Нине, просветитељке Грузије, као и мошти Светог рав-ноапостолног цара Мариана. Први пут је о. Гаврило дошао у Сам-тавријски манастир са 12 година. Монаси су га примили, али му нису дозволили да остане. На вратима манастира провео је ноћ у молитви, молећи Мајку Божију да му допусти да буде у манасти-ру. Након много година његова молитва је услишена. Много пута је био у овом манастиру, а 1987. године населио се у кућици, која је прије тога била живинарник. Године 1990. преселио се у мана-стир Шиомгвиме. По благослову патријарха Илије II коначно се преселио у Самтавријски манастир.

Отац Гаврило уснуо је у Господу 2. новембра 1995. године. Са-храњен је 4. новембра, а о смрти је говорио: „Смрт – то је прео-бражај. Не бојте се смрти, бојте се суда Божијега. Замислите тре-му коју имате када сте пред професором на испиту. Колико је тек онда страшније стајати пред Богом на суду.“

Старац је сахрањен по древном монашком обичају, без ковче-га, умотан у простирку. Нико се није усудио да на његово тијело набаца земљу, већ су је набацивали по крајевима гроба, тако да је она сама полако клизила преко тијела. Гроб старца Гаврила нала-зи се на мjесту гдје се некада молила Света равноапостолна Нина.

Архимандрит Гаврило канонизован је 20. децембра 2012. го-дине. На његов гроб долазе вјерни са свих страна молећи његову помоћ и заступништво. 37


put

opi

sИ

СИД

ОРА

Сек

улић

Шумадија има благ и човечан пејзаж по којем се без опасности и замора може пешачи-

ти. Шумадија није загонетна. Али нема Божје зе-мље без тананих чари; па тако неки крајеви Срби-је имају чар сасвим особиту и ретку, дивне мирисе. Изузетак је сигурно да путник по мирису памти предео, а ми делове Шумадије баш тако носимо у сећању. Словенију памтимо горовиту; Црну Гору камениту; Босну шумовиту и виловиту рекама и слаповима; а Шумадију памтимо по мирисима. Пре неку годину, јуна месеца, путовали смо кроз мирис од липа који се километрима није прекидао, ситио топлоту сунца и струје ветра, а ноћу кадио уснула села и градиће. Другом приликом, пешачили смо кроз крај који доста бије јак ветар, и на којем се и види то страдање. Сељак један рече: „Исецка гране на резанце, а траву замрси и стоје у ливади клуп-чета.“ Збиља, ретко смо ту видели да дрвеће тера рамене гране; присучу се некако уз стабло, или се стабло одене лишћем као маховином, од поднож-ја до врха уједначено, само понегде дође јака од гранчица, а на врху зелен бич. Али ливаде су ту сам цвет, а цвет тај, трава та мирише као махнита. Без хлада, сунцем печена, од борбе са ветром смрша-ла и заиста уклупчана, мирисала је као покошено и устојало сено. Неко сабласно мирисање, алкохол-но јако, од кога смо падали у грозничава узбуђе-ња. Затварали смо прозоре на спаваћим собама, и онда крадом једни од других устајали и отварали их, и удисали сласт. Једне године бесмо у клисури у којој је владао нама сасвим непознат мирис трња и глоговља. Залисци по гранчицама глога лепљи-ви, и миришу на лимун; а клисура сва мирише тана-ним мирисом уцветане лозе. Ове године, у мају, Ср-бија од Раље до Краљева, и до Жиче, и до Матаруга, огрезла у багрему. Не може жељезница да обиђе цветање; а пешаци ходе друмом и скоро им сме-шно: багрем с обе стране не личи на дрвеће, него на редове белих додола. У мирисању беше нешто пожарно: ничим се загасити не може. Монах један рече: ,,И пчеле се збуниле.“

Жича не лежи строго манастирски, повучена у страну и скривена. Она лежи некако централ-но, и капије јој воде у више праваца непосредно у световни живот, у борбу таштина, у неуко таворе-ње простог човека. На домаку су Кра-љево и Матаруге, а бли-зу су Трстеник,

Врњци, манастир Љубостиња, и разна села. Све нам се чини да би око Жиче требало извести једну кружну алеју, и онда би њене капије, цркве и звонаре упирале симболично у по-крајине и насеља која везују традицију. Тако је чудно кру-голик трг у Краљеву. Овај ванредно простран и дивног ра-спона трг у малој варошици, не заборавља се. Кад се једном буде поравнио и поплочао, тај паланачки амфитеатер пред-стављаће центрифугалне енергије које ће осећати сва око-лина.

На путу од Краљева ка Жичи, искрсне, да се после више не изгуби, горња конструкција велике жичке цркве. У вла-жном пролетњем ваздуху, залебди главна, румена купола, а с њом и око ње делови оне карактеристичне и богате кров-не комбинације која одликује старе православне храмове на Балкану. У Фрушкој гори, на пример, сасвим се друкчије јавља путнику манастир. Промоли се из зеленила, или иза окуке, торањ. Доста је сугестивна и та појава; али торњеви тамошњег стила, и као цртеж и као рељеф, у скромном су односу према простору и висини. Та архитектура је далеко од луде смелости и нематеријалности танког минарета, који има нешто од катарке, нешто од геометријске црте, и глав-но му је и просецати буру и муњино сијање, и бити од њих пребијен и сажежен. А далеко је фрушкогорски торањ и од поменуте куполне комбинације балканских манастира који заправо тек у засвођењу чине храм, а тај храм издижу основ-ни зидови у висину као на тањиру, некако као што су стари владари испружали задужбине своје на длану. И Жичу тре-ба у висину гледати. Тамо је расцват њене архитектуре; тамо хармонија терасастих поља између округлина; тамо фино сплетени рогљеви оштри и заобљени; тамо снажне или тан-ке карнисе које везују архитектонске појединости између себе, и са основним зидовима лађе, нартекса, апсиде.

Главни, масивни улаз у манастир стварно је део старе куле. Пред тим улазом дочекало нас је нешто пријатно и ве-село: многоструко ударање чекића у камен. Разабирали се ударци великих чекића у велике коцке; па пажљива, размак-нута одбијања клесачких справа; па ситно прикуцкивање малих чекића по некој загонетној површини, као кад копита шарају по старинским авлијама калдрмисаним облим реч-ним шљунком. Док смо пролазили кроз сведену капију под негдашњом кулом, одјек од оног рада, ручног рада, не ма-шинског, пребаци нас некуда у старину нашу, у времена мајстора и сарао-ра, у време-

Кратак боравак у Жичи

38

svetigora /

2017

/ а

прил

на кад су нам владари и архипастири градили манастире и утвр-ђења рукама и душама. Кад униђосмо у унутрашњост манастира, збиља, пуно каменог материала, људи чуче над послом, руке из-махују. Оно ситно куцкање, то су предрадови за мозаичко по-плочавање целог простора пред главним улазом у цркву. Жича се сва обнавља, сва расте. Она је сада много друкчија и за онога ко је само четири пет година није видео. Нека буде споменуто да је наша последња посета Жичи била у лето оне године када ће погинути блажене успомене Краљ Александар, у онај час кад је у Жичу дошао био и он, Краљ, да види део новоослобођене фреске. На лицу Краљеву није било осмеха; био је таман, брижан, нерасположен. Просто одевен као обично, личио је на уморног војника који још није демобилисан, који је пресит мука, знања и искуства, али који и даље тачно врши све своје дужности, и новог напада и смрти се не боји. Три месеца касније погинуо је. Убити човека измождена, тужна, и на дужност послата, велики је грех. Грозну смрт човека плаћају убице дуго.

У оно време, и Краљ и ми прешли смо, пред манастиром, ува-љен ружан терен, баровит и несигуран. Сада, прилази се улазу у Жичу преко издигнутог зиданог моста, који држи ниво улаза, и с њим заједно чини брану манастира. Главна црква, пре неколико година још рушевна у нартексу, и гола изнутра, сад је покривена и затворена, и изнутра, бар око олтара, и украшена. Дрво ико-ностаса и певница је тамно и пријатно; кандила, велики свећња-ци, и полилеј у старом стилу венца, блистају. У обиму велике цр-кве, израђена су још два параклиса, и богослужења и молитве на разним олтарима продужују се дању и ноћу.

Ноћ је за молитву. Тиха, тамна, сва од простора, она ве-зује земљу за небо. „Куда ћете, ноћите још једну ноћ у ма-настиру, ноћу треба бити у манастиру“ – рече нам Владика Николај. Тргне вас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на мо-литву, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога. Дакле, од тешке дужности и подвига, до свечаности и радости. Између тога двога прекаљује се, са-влађује се, ломи се монах. Сваке ноћи. Није лако бити мо-нах, ни рђав монах.

С јужне стране велике цркве стоји обновљена црква Св. Саве, још један олтар и амвон за проповеди које ће неговати велику традицију нашег краљевића-монаха, велику традицију некада-шње тесне везе између владара, манастира и народа. Оту-да, за храм Св. Саве веза-

на је непосредно, једним малим тремом, нова и огромна трпезарија за народ, за сиромашан и прост народ, који о стварима живота „мисли све-титељски“ (Владика Николај) а не светски. Вла-дика Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи представа о човеку који нема да се насити, и који се као дете ра-дује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца тре-бали да одреде за трпезу сиромаха, бар једа-ред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан. Народна трпезарија у Жичи, дакако, биће и народно сабориште, претворљиво у духовне манифестације у вези с питањима и догађајима животним. Трпезарија та је таква да ће окупље-ном народу служити као право почаствовање. То је импозантна дворана, са лепом дрвенаријом, са великом сликом Тајне вечере у прочељу, а сву-да наоколо са сликама које приказују живот Св. Саве, и моменте живота његовог родитеља Не-мање и његове браће. Занимљива очигледна на-става како се светско и светачко може мешати, и како се и мешало у породици Немањиној од Ср-бије до Св. Горе, и од Жиче до Хиландара.

Занимљиво је отићи у дно порте и видети да се оправља и врло стара и врло скромна једна црквица. Још један олтар; и на иконостасу Бо-городица са неким особитим веселим осмехом. Крај те цркве вам привуче пажњу низбрдна по-широка путања: она је стаклено чиста, јер је сва у мозаику од крупног шљунка црног и белог. Моза-ик су слагали прости мајстори, али он је технички врло сигуран, тврд и раван, и још је и пун слика, стилизованих грана, животиња, нарочито лепо израђених голубова у лету. Свршава се та путања масивним вратима, која се отварају на ливаду и у миран хоризонт зеленила.

Западну страну манастира затварају делом нове делом поправљене зграде за становање.

39


У непосредној комбинацији са чео-ном фасадом главне, румене цркве, пружа се нов, румен, у стилу власте-линских двораца изведен конак за госте. Шупљикава фасада од стубо-ва и плитке лође има од помешаног стила византијско-талијанског, који је исцветао из напора јаке Византије да ослабели римски запад веже са Ори-јентом. Али трем конака, сав у дрве-ту, са гранањем у гостинску трпеза-рију, у библиотеку која изненађује и лепим орманима и пуним орманима модерних књига, и у ванредно разви-јено степениште, тај трем је наш, срп-ски, по сваком детаљу, и по благој до-маћинској хармонији. Конак за госте и стару зграду са монашким ћелија-ма везује складна тераса која отвара широк поглед на околину. Пред вече је ту хладовина, не само угодна телу, него и корисна души. Западна умиру-ћа светлост додирује ту пределе се-вера, језиво се гаси и хладни, и под-

сећа на оно заноћавање које треба испунити молитвама, јер су с те стране сенке смрти. Монашки конак је ониска, дуга, старинска, али оправљена зграда, у којој су на спрату ћелије. У приземљу је смештена штампарија. Ово није илузија и реч, него стварна скромна штампарија с намештајем, и у којој се ради. Жича има модерну библиотеку и има штампарију. То тре-ба запамтити, благосиљати, помагати и волети. Сви треба да чинимо што можемо да такав манастирски организам ојача, да се у манастиру Св. Саве имадне напоредо светиња верска и светиња просветна, да се сложе на послу молитва и књига. Мило је човеку замишљати сабор у манастиру за који се спремају црква и штампарија. Можда ће се наставити лоза монаха писара, цртача, сликара, летописаца, књиговезаца. Па и чистих књижев-ника, који би дали књижевности нашој нову грану чисто спиритуалне по-езије и прозе.

Може и световни човек крочити са оне терасе у зграду монашку. Зато што је прва одаја просто једна народна старинска оџаклија. Сав намештај је ту нешто столица и клупа, и једно озидано отво-рено огњиште. И у мајске дане букти ту изјутра велика ватра; да се огреју и пламеном овеселе они који су ноћ и зору у цркви провели, или рано јутром у манастир стигли. По-седали смо ту с Владиком Николајем. Владика непре-кидно гледа у ватру и тако разговара. Ватра је увек тајанствена и уметнички лепа; а оџаклије су кроз векове биле збор, одмор, и луксуз нашег народа, и наших народних вођа и јунака. Стадоше нам промицати испред очију Немањићи и Црноје-вићи; па Владика Раде; па кнез Милош; па оџа-клија у најтоплијој и најлепшој кући у Београ-ду, у оном старом кнежевском конаку крај Саборне цркве; па Краљ Петар пред ва-тром у сељачкој кући при бегству из отаџ-бине... Требало би враћати, и држати у нас те јаке слободне ватре у којима гори мирисна шума са брстом, и које певају и разговарају с човеком. Као што би тре-бало, где се може, вратити „живе куће“ наместо „мртвих кућа“, како се изрази Владика Николај у своме старинском конаку у Краљеву. Тај конак је стара

„турска“ кућа, рекосмо ми, а поправи нас Владика: да није турска него наша, наш стил горњег боја, „горњих чарда-ка“, великих одаја, многих прозора и слободног погледа безмало на четири стране света. Доиста, седели смо код Владике међ самим прозорима, незатр-пани намештајем, задовољни елеганци-јом сећија и многих столића са књигама. У таквој кући човек стварно седи у сунцу, међ дрвећем, у простору, и то Владика с правом зове живом кућом.

У Жичи се свугде осећа да је Владика Ни-колај дуго живео у Охриду, са тамошњим про-стим светом који воли и зна зидати, клесати, и дрво резати. Многи радници у Жичи, с југа су по-звани, или сами дошли. На простом неком прозор-чету тек видите ћерћиво и оквире уметнички ком-биноване. А да не говоримо о карактеристичним, из фасаде избаченим ћошетима, који споља и изнутра додају кући нешто и уметничко и интимно. Охрид се види нарочито на жичком владичанском конаку, тамо далеко од гостинског кона-ка, и близу старој црквици. Скроман је и мали тај конак, али је зналач-

Свети владикаНиколај и

Никола Тесла

Свети владика Николај Ве-лимировић био је пријатељ

Николе Тесле. Звали су се име-њацима. Позвао је тако једном Никола Тесла владику Никола-ја да га посети у лабораторији.

Дочекао га је лепо – чим је владика отворио врата Тесли-не лабораторије, Никола је ста-вио у покрет хиљаду неких точ-кова.

– Имењаче, шта то уради? Каква је то сила? – питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

– Шта је то?– Струја, имењаче!– Кад си тако велики струч-

њак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – каже Тесла.– Па што онда народ тражи

Бога да види? Сила постоји и када се не види – на то ће Свети владика Николај.

Извор:Светосавско звонце, бр. 7-2010.40

svetigora /

2017

/ а

прил

ки попет на дебели манастирски зид од старине. Тако насађен, са ћошима окренут у широко поље, тај конак је прави чардак, и чини врло привлачан кут у комплексу зграда за становање. Ту близу је и нова, симпатична једноспратна кућа која ће уско-ро прорадити као сиротињски дом за старце, и као склониште за оне старе људе који желе крај живота провести уз манастир, у сиромашној једноставности, која је добар пут и кроз цео живот, а једини добар пут за излазак из живота. Преко пута, опет нешто ново: каменити павиљон под кубетом, где ће се о Богојављењу вршити водоосвећење. А крај тог павиљона велика наслага тесаних камених коцки. Гради-ће се ускоро нов звоник, висок преко двадесет метара, како би звона жичка звони-

ла надалеко. Још нисмо готови са грађевинама. Близу главног улаза у манастир стоји споменик патријарху Варнави. Споменик,

како народ разуме споменик: даривање живих за по-кој душе мртвих: или мост преко реке, или чесма,

или клупа. Од белог мрамора је изведена лепа чесма и лепа клупа. И ми смо се после хлад-

не јутарње кише огрејали на сунцу крај патријархове чесме. И тако огрејани

кренули смо стазицом благог успо-на на брежуљчић, и зараван по

њему. Пре је ту била само зво-нара. Ни та звонара сад више

није само звонара. Под њом је изграђена ћелија за јед-

ног монаха. Којег? Онога који је желео да станује

крај мало корака уда-љене нове црквице, озидане над неколи-ко костурница које су откривене слу-чајно, приликом копања. Још један жички олтар, да-кле! Црквица је необично склад-на. Са три стране је око ње трем у стилу охридских цркава, низак, у кратким сту-бићима, доста дубок, интимно склониште од

сунца и невреме-на за људе и пти-

це. На том олтару моли се онај монах

испод звонаре за мртве. Сваке ноћи,

тачно у поноћ, почи-ње служба, и затим мо-

литва за оне што леже под црквом, и за све дру-

ге „повсјуду православија“. Овај чин је потресан. Мртве

треба волети. Мртви су даље у нама са оним што смо од њих на-

следили у крви и традицији; и са ту-гама због оног чиме смо их увредили

и мучили. Велики један песник, мислилац, при свакој речи своје лирике, Шарл Бодлер,

има песму о покојној старој и измученој служавци, и ту има стих: „Много шта тешко боли покојне, сироте покојне.“

Жича је велика кућа љубави. Тамо на брежуљ-ку има се љубав за мртве. А ниже доле, у порти, пре-ко стотину деце је дошло у манастир, ту коначи, ту ве-чера и руча, за њих је слу-жена владичанска служба, сваком детету је подеље-на нафора, Владика сам их је учио неколико простих лепих стихова: да се изме-ђу себе воле, и да знају за Бога и за Св. Саву. Жича, об-новљена Жича, устаје пола-ко са својим бићем из доба борби и рада Св. Саве; и устаје са многим својим но-вим тајнама. Она се пуни зи-динама и зградама, али се око ње и над њом шири ве-лико магнетско поље духа и рада, просветног и мило-срдног рада. Ужижу се кан-дила, проповеда се истина и духовна храброст, долазе на стотине деца и одрасли. Ако хтеднемо сви, као што хоће народ, Жича може по-стати велика народна све-тиња и радионица.

Кратак је био наш бора-вак у Жичи. Али смо поседели на месту где нема страха од сиромаштва, од болести, од смрти. Кратко време, али ипак осетисмо да сваки човек може бити господар над земним жи-вотом, осетисмо бар нешто од духовног јунаштва монашког. И још, у ове тмурне дане прет-њи и опасности од осионисти људских и глади земаљских, осетисмо и потврдисмо оно наше старо: да је патриотизам, баш наш патриотизам, неде-љив од вере и светиње. Љубав за оно што не може прећи у лично, у кукавичку бригу о ма-теријалном поседу, у себичне и безумне тежње да смо увек здрави и увек далеко од смрти

– та пожртвовна љубав једна је према Богу и према Отаџбини.

Преузето из часописа„Хришћанска мисао“,

број 5, 1939. г. 41


esej

Др

ДРА

ГАН

Рад

енов

ић

Овај есеј је настао на сугестију Станка Стојиљковића, новина-ра, који ми је пре извесног времена предложио да напишем

текст у којем би се видео однос науке, уметности и филозофије у савременој стварности. Изненада и спонтано настао предлог, подсетио ме је да можда и мојим студентима дугујем једно крат-ко и јасније објашњење ове теме.

Трагедија времена и буђење уметностиТрагедија постојања у нашој епохи укинула је постојање тра-

гедије. Из сазвучја слојевитих и супротних тежњи поново се драстично издвајају разлике култура као јединствени рукопис нашег времена. Утопија уметности открива једину препозна-тљиву перспективу за свет.

На измаку XX и протеклим делом XXI века сведоци смо ра-ђања и доминације антиљудске уметности нереда и дисонанци у безнадежној хипертрофији стварности видљивих последица живљења људског бића обележеног његовом пролазношћу и крхкошћу. Општа несигурност у атмосфери подсмеха и цини-зма властодржаца, заробила је и духовно утамничила егоцен-трично људско биће изгубљено бригом о самом себи. Дах наде у траговима интуиције као видљив излаз из безнађа назире се у уметности, која се поново окреће суштини и узроцима реалне стварности.

Нилс Бор, физичар, у свом делу „Квантна механика и физич-ка реалност“ (1935), проследио је мисли Фјодора Михајловича Достојевског о дегенерацији друштва описаним у догађајима из његовог дневника „Записи из подземља“. Некако истовремено свет се са нескривеним одушевљењем упознао са револуци-онарним идејама филозофске мисли Жана Жака Русоа, које су развиле успавани нагон за сазнањем реалности вишег степена и тако су створени услови за појаву модернизма као културног обрасца на темељима петсто година владања модерне. У почет-ку се политички модернизам непријатељски односио према модернизму у уметности, јер је његова тежња била да на власт доведе „истинске ствараоце“ – градитеље материјалних доба-ра (радничку класу), а да елиминише паразитске слојеве у слу-жби отуђене реалности.

Револуцијом у култури модернизам је желео да утврди безусловност бића: живот у ничеанству, либидо и несвесно у фројдизму, материју и економију у друштвеној стварности, ток свести код Виљема Џејмса и Џемса Џојса, стваралачки на-гон код Бергсона, егзистенцијално поимање егзистенцијали-зма итд. Доминација културне парадигме модернизма етаблирала се на илузији „последње истине“ на путу до чисте реалности. Са циљем да што више залази у дуби-ну те реалности човек је све дубље западао у сопствену свест, у псеудореалност.

Таква реалност без референтних одредница је су-штински празна, иако су теоретичари феномен на-звали хипер-реалношћу. Префикс је постао господар појавних облика стварности: а) хиперегзистенцијалности као кванта филозофске егзистенције, која је апстракција самоопредмећивања, б) сексуалне револуције као потке хиперсексуалности која је одвојила секс од импулса при-родне сексуалне потребе и уз огромно ограничење због појаве АIDS-a убрзала планетарни регрес у постсексуал-

но друштво, у којем је sex превасходно језик са из-губљеном везом са непосредном несемантичком реалношћу. Секс је постао пуста метафора културе, ц) хиперсоцијалности која се одражавала у симула-цији бројних покрета са именитељем једнакости, а резултирала је скупинама уплашених самотњака, који се крију пред култом личности или налазе азил у малим групама физички удаљеним од непосред-ног утицаја закономерне моћи мултинационалних корпорација. Овај пример где људска заједница тражи будућност у прошлости и данас је актуелан, д) хиперматеријалност је дефинисала материју као последњу реалност, која се налази у основи свега, заборављајући да су елементи физичког света у не-раскидивој вези са психолошким елементима опа-жања света.

Хиперреволуционарност се по логици наметну-ла као део револуције, као начин стварања хипер феномена. Парадоксално је да је управо револуција са одређењем „хипер“ претворена у своју супрот-ност, од инсистирања на чистој реалности, на хипер вредностима, она симулира сопствено својство, од-носно фалсификује себе.

Модернизам, кога су обележила „хипер“ или „супер“ својства, имао је за циљ проналажење чисте или апсолутне реалности. Трагајући за овом реал-ношћу модернизам је трасирао пут до постмодер-

Модерна и постмодерна- модернизам и постмодернизам

Скулптура Пресвете Богородице,рад др Драгана Раденовића

42

svetigora /

2017

/ а

прил

низма и омогућио прихватање „псеудо“ реалности. Сама псе-удо реалност постала је иронија реалности или њена илузија. Сада је видљиво да је свако супер открило своје наличје исцр-пљујући до крајности феномен хипер, као илузорни покушај одређења целовитости културе XX века. Постмодернизам се није појавио као супротност модернизму, он је његова по-следица и наставак, његова друга реалност.

Постмодернизам је актуелна стварност. Можда је зато исправно представити његову реалност полазећи од послед-њих догађаја, који у себи носе ембрион драстичне измене све-та у којем траје људска заједница. Судбина свега око нас зави-си од информација на које ми објективно немамо утицаја, јер група која контролише глобалне процесе успоставља апсолут-ну контролу. Чип под кожом десне шаке треба да представља конкретног човека у потпуности. То је и замена за постојећи новац и друге вредности, јер ће ускоро све то нестати. Оста-

је чип. Тако су владе најразвијенијих држава Европе и све-та одлучиле у августу месецу 2016. године... У једном

свом коментару професор Синиша Боровић каже „... постоји константа нечега што се само мења у кре-тању кроз време. Да није тога и свет и живот би били дигитални, дакле немогући, јер у ствари све је ипак аналогно“.

Време културних форми карактеристичних црта као што је рефлексивност, иронија и мешавина

популарних и узвишених уметничких израза, ше-здесетих година прошлог века, добило је назив

постмодернизам. Тада је, не превише храбро, започео период естетичког еклектизма. Тај нови феномен свео је на нулу авангард-не претензије ма ког уметничког стила ка

разумевању више реалности. Уметнички ефекат постмодернизам је постигао све-сним мешањем историјски неспојивих

стилова и покрета.У друштвеној стварности постмо-

дернистички замајац окретања у круг по истој кружници, симулирао је све идеологије; од античке демократије у полису, католичког средњег века, тра-гичног Ничеовог оптимизма, Толстоје-

вог психологизма, до совјетских проје-ката преображаја природе, Татљиновог жара славе и идеја свих футуриста. Ци-

тантност, намерно понављање, оријен-тисало је ствараоце на туђу оригинал-ност, тако да резултати немају конкретног аутора, већ припадају свима... Дело пост-модернисте у ма којој уметничкој области има за циљ да избрише опозицију између елитистичке и масовне културе.

Постмодернизам је достигао соп-ствени врхунац заустављајући исто-ријско време, стварајући постисто-ријски простор. Тај свој подвиг он представља доприносом стварању ан-тиутопијског или постутопијског од-носа према стварности. Бесциљност бескрајног кружења постмодернисти тумаче заустављањем и нестанком временске димензије и будућност

виде у вечитој садашњости. У таквим околностима те-оретичари уметности, они који су безрезервни заступни-ци концептуалне уметности и уметности пост концепту-алног таласа, и данас сматрају најважнијим актуелизацију проблема универзалног, као услова ширег хоризонта света.

Деведесетих година прошлог века постмодернизам је постао једина жива чињеница цивилизацијске ствар-ности у читавом свету. Постмодернизам није имао пре-тензије на улогу још једног правца у плуралистичком зби-ру, он је свеобухватним фронтом у читавој култури, као диктат мањине постигао потпуну доминацију. Истовре-мено је због користи владајуће мањине потврдио и по-тврђује нејединство лажним и негативним јединством, које апсорбује своје саставне елементе у капиталну пра-знину.

На другој страни феномен свејединства – синергије отвара металогосно подручје бића с оне стране каузал-ности, односно логичких закона, у смеру тајанствене ду-бине бића. Филозофија космоса као целине представља синергију свих начела јединства и мноштва. Универзал-ност је садржана у конкретним манифестацијама, јер чо-вечанство није збир изолованих индивидуа већ органска целина, која постоји кроз индивидуе и у њима. Надмени постмодернизам заборавља да над светом постоји свеје-динство у праначелу сваког знања. Тај врховни ауторитет из перспективе свевремености антиципира потпуно ре-шење свих антиномија. Човек као хармонијско јединство временог и вечног, индивидуалног и надиндивидуалног, материјалног и духовног, као појава и као суштина и твар и личност, предмет је и сврха и њему су подређени сви битни сегменти живота.

Деструкција као принцип и стварност постмодерни-зма у примерима активног и свеобухватног тероризма и општи светски рат који је на помолу, пројектовани су у реалности којој недостају емоције, чији се садржај нала-зи у делу виртуелне реалности и археологији милитант-ног – рушилачког искуства. Према примерима из богатог наслеђа стварности човечанство се мора рационално односити, јер необуздани оптимизам и идеолопоклонске заблуде свакодневнице прете самоуништењем.

У таквој ситуацији, уметност као присутно свеједин-ство чија је идеја бивствовања ДОБРО у ИСТИНИ пред-ставе коју ствара ум, а што се остварује у ЛЕПОТИ, от-крива човечанству перспективу, која налази аргументе у вери, макар се она заснивала на ирационалним убеђењи-ма. Дакле, после смрти утопије у лику постмодерни-зма, наступа препород утопије, који нема претензије да мења свет већ да отвори нове хоризонте свести. Ново доба за разлику од целосног јуче, отвара се према могућој будућности, која није унапред предвиђена у пер-спективи нових теорија које настају и мудрости неминов-них прогностичара, научника, мислилаца и уметника чија

„првостворена“ и „оригинална“ дела искреношћу и су-бјективном сентименталношћу представљају прогрес у неизбежну будућност. То је нови модел футуроцентри-зма као културе будућности. Оне будућности која је апсолутна тајна и одакле стиже Логос. Овај концен-трат логоцентризма представља архетип другог доласка, где је друго за разлику од досадашњег другог као „туђег“ претпоставка коначно новог, али и очекиваног. 43


Свету Литургију на Васкрс 1992. годи-не, у биоскопу „Миленијум“ (јер пра-

вославне цркве у граду није било) одслу-жио је Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Да се пронађе одговарајуће мјесто за свеча-ну празничну Литургију потрудили су се чланови друштва „Розафа – Морача“. Овај су биоскоп изабрали између осталог и због тога што се налази тачно преко пута мјеста на ком се некада налазила пра-вославна црква Св. Александра Невског, која је нажалост срушена шездесетих го-дина XX вијекавијека; на њеном мјесту је подигнут Дом официра.

Замисао да се Васкрс у Скадру конач-но прослави како доликује родила се на скупу одржаном у Подгорици почетком мјесеца априла исте године. На том са-бору митрополита Амфилохија и наших људи из Скадра, као и оних који су избје-гли из Враке 1990/91. године, основано је друштво Светог Јована Владимира, које је за циљ имало да обједини све право-славне у Скадру независно од њихове на-ционалне припадности. За предсједника друштва је изабран Алексеј Мишченко. На том скупу Владика је обећао новом предсједнику да ће доћи за Васкрс у Ска-дар.

Тако је и учинио: 25. априла 1992, на Велику суботу, дошао је у вишедневну посјету Скадру, да са вјернима овога гра-да прослави Вакрсење Христово. У Ска-дру су га дочекали чланови друштва Све-тог Јована Владимира и друштва „Розафа – Морача“. Митрополит је са представни-

Свијећа која гори већ 25 годинаПрије двадесет и пет година, априла 1992, у Скадру се збио догађај од изузетног значаја

– први пут након готово три деценије у овом граду је одслужена православна Литургија. Истовремено, та је Литургија било прво јавно богослужење обављено у Скадру након што су комунистичке власти 1967. године забраниле обављање свих богослужења.

Χριστός ανέστη!Христос васкрсе!

Krishti u ngjall!

Нека је благословен, драга браћо и сестре, овај свети празник који данас први пут, после толико година, прослављамо овдје у Ска-

дру, светом граду, освећеном многим патњама и страдањима, освеће-ном моштима Светих Божијих људи, освећеном молитвама безброј-них покољења, освећеном Светим Божјим литургијама које су у њему служене вјековима; освећене моштима Св. Јована Владимира, свето-га краља, које се данас налазе у Елбасану, а биле су у манастиру Шин Ђону док није разрушен.

Славећи овај свети празник Христовог Васкрсења ми се сјећамо свих оних који су вјековима живјели у овом граду, који су се Богу мо-лили, који су се једином Богу клањали, који су хришћанску вјеру испо-вједали и који су се причешћивали Тијела и Крви Христове.

Нарочито се сјећамо оних који су последњих педесет година по-страдали за своју вјеру. Сјећамо се архиепископа Албанске Цркве Да-мјана, који је мученички пострадао са другим епископима Албанске Православне Цркве, вјеран Христу Богу и Његовом Светом Јеванђе-љу. Сјећамо се такође и епископа скадарског Виктора, који је живио у Враки и који је умро у манастиру Дечанима 1938. године. Сјећамо се и ваших свештеника: проте Михајла Штиркића и проте Јевта Штиркића, који је такође убијен, који је духовни и национални херој. Сјећамо се и проте Велише Поповића, који је страдао али се Христа Бога није одре-као. Када су тражили од њега и од хоџе да се одрекну Бога, прота Ве-лиша је рекао: „Ја сам једном дао завјет Богу и никада Га се нећу одре-ћи“, док се хоџа у том тренутку уплашио и одрекао се Бога. Сјећамо се

МИТРОПОЛИТ Амфилохије

Васкрс СкадраБесједа изговорена на васкршњој Светој литургији у Скадру 1992. године

АПО

ЛОН

Миш

ченк

оju

bile

j

Скадар, 26. април 1992, Васкрс – Света архијерејска литургија у биоскопу „Миленијум“

Уништена и оскрнављена црква Рођења Пресвете Богородице у селу Млади Борич, Врака крај Скадра, фото из 1992. године

44

svetigora /

2017

/ а

прил

цима друштва Светог Јована Владимира одмах пошао у Тирану, да се види са поглаваром Алабанске Православне Цркве, Високопреосвећеним Архиепископом тиранским Анастасијем. Након сусрета са архиепископом Анастаси-јем, митрополит Амфилохије је са пратњом посјетио и ју-гословенску амбасаду у Тирани.

такође и проте Лазара Поповића, који је умро у тамници, и не само да је умро у тамници, већ је мртав остао у тамници још седам мјесеци, да би издржао казну на коју је био осуђен! Сјећамо се и свих оних других вјерника православних – и православних вјерника Албанаца и право-славних вјерника српскога поријекла – који се у срцу своме нису одре-кли Христа Бога и своје вјере православне у временима овог тешког и страшног гоњења на Цркву Христову.

У нашем вијеку свуда је страдала вјера хришћанска, вјера право-славна, страдали су и храмови свете Цркве Православне. Овдје у Ска-дру ви сте имали цркву Светог Александра Невског, одмах преко пута овога мјеста на ком данас служимо; имали сте и цркву Светог арханге-ла Михаила на гробљу српскоме, тамо гдје су били сахрањени српски војници који су прешли 1915. године преко Албаније; имали сте и храм Свете Тројице у Враки, имали сте и манастир Св. Јована и манастир Св. Сергија и Вакха на Бојани – стару и велику светињу, имали сте и многе друге светиње које су градиле побожне руке вјековима, и у стара хри-шћанска времена, и у вријеме Св. Јована Владимира, који је био велики заштитник вјере хришћанске и њене слободе.

Захваљујући његовим молитвама данас, Богу хвала, опет васкрса-ва и могућност ваша да говорите својим језиком, да можете носити своје име као што су га носили ваши очеви, и дједови и прадједови, да се можете крштавати у име Оца и Сина и Светога Духа; да можете по-ново обнављати и градити себи храмове свете. Ако Бог да, други пут када дођем са Цетиња, из Црне Горе, ја се надам да ћемо овдје већ има-ти започет саборни храм Цркве Православне у Скадру, а исто тако да ће се обновити храм Свете Тројице у Враки, и да ће се градити и други храмови.

Захвалан сам Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Ал-банске Православне Цркве г. Анастасију, што ми је дао благослов данас да се овдје заједно са вама Богу помолим, да заједнички принесемо бескрвну жртву Господу и да се заједнички причестимо; да благосло-вимо света јаја васкршња, која су знак и символ Христовог Васкрсења и нашега васкрсења.

Ја вам желим сваки благослов Божији. Желим благослов овоме гра-ду и свима који живе у њему. Молим се Богу да вјера хришћанска ва-скрсне у душама свију вас и свију који живе у овом граду.

Живјели и Бог вас благословио!

Скадар, ноћ субота на недељу, сам дан Васкрса – неочекивана сцена за то вријеме, смутно и немирно: сала биокопа Миленијума препуна народа окупље-ног да молитвено и свечано прослави свијетли пра-зник Васкрсења Господњег.

У сали, у којој су прије свега православни, али и му-слимани и римокатолици, мноштво емоци-ја – у граду у ком толико година није било ни цркве, ни свештеника, нити икакве јав-не пројаве православне вјере (нити и једне вјере), неописив је значај ове свете службе. Са пуно треме и молитвеног жара у служби учествује, по први пут у свом животу као чтец, сматрајући се сасвим недостојним улоге која му је додијељена, и Алексеј Ми-шченко.

Сутрадан, на свијетли понедељак, од-служена је празнична Литургија у Враки и уприличено прво саборно крштење – три-десет и седам душа је крштено у име Хри-стово крај старе цркве (такође девасти-ране, и претворене у дом културе) у селу Борич у Враки крај Скадра. Међу тим ново-просвећеним душама имао сам част да се нађем и ја.

Након светог крштења, Митрополит је одслужио и мали помен последњем старе-шини цркве Рођења Пресвете Богородице у Младом Боричу, Велиши Поповићу, који почива на српском гробљу у овом селу.

Овај први боравак Митрополита цр-ногорско-приморског у Скадру оставио је широки траг – тада је у овом граду по-сијано сјеме које до данас рађа плодо-вима вјере и вјерности Христу Богу и сопственом роду.

Двадесет пет година касније Митро-политово дјело је похвалио и предсјед-ник Албаније, Бујар Нишани, на пријему у Тирани уприличеном за црквене вели-кодостојнике у октобру 2015. годинего-дине, рекавши: „Владико, ви сте запали-ли свијећу наде у народу, која не само да се за ових 25 година није угасила, него се и проширила по читавој Албанији.“

Српско гробље у селу Млади Борич крај Скадра – Мали помен на гробу проте Велише Поповића, последњег старешине цркве у овом селу

45


ЕмаусУ Емаус иде цеста

Куд хођаху с Њим. Он нестаКад им хлебом глад утоли.

Тад рекоше апостоли:„Не гораше л’ срце нашеКада с нама говораше?”

Да, и нама срце гориКад чујемо да Реч збори!

ВаистинуХристос васкрсе

Да дух тело оживљава,да је душа вредност права,

Он потврди ту истину,васкрснувши ваистину!

По Очевој да смо слици,сад слободни као синци,


Да смо деца ми Љубави,да у бит нам љубав стави,


Да смо Њиме умивении бесмртним учињени,Он потврди ту истину,

васкрснувши ваистину!

Над срушеним храмомЛеп храм видим: срушен, пао у самоћу,мучеништва знак, ког носи вера права,драг, мада му сјајност пређе у ружноћу,

док међу камењем ниче трн и трава.

Ту су се покајне сузе тихо лилеи јео Небески хлеб – Христово Тело,

ту су се скупљали у Његово име,свештани крштењем, венчањем, опелом.

Свештеник је први ту платио главом,и са њим још многи дали живот мио,

и остали чврсти на свом путу правом.Та, ту је с вернима и сам Христос био!

poezija Хаџи-НЕДЕЉКО Кангрга

46

svetigora /

2017

/ а

прил

Чудо СветогПетра ЦетињскогЖивот на Цетињу. Четворо дјеце, кућне обаве-

зе, баба која не може сама око себе, муж на послу од јутра до мрака. Ко још поред ових обаве-за размишља o петом дјетету?

Толико о обавезама, само чудо и милост Божја мијењају стање душе и човјека у цјелини.

У јануару ове године сам уочила неке здрав-ствене промене везане за тзв. ,,женска питања“. Јавила су се обилна крварења. За Божић останем код куће да сачекам полазника и госте, а муж пође на Свету литургију, да би касније рекао свештенику да сам лоше, и да се помоли за мене.

Пођем и добијем упут за гинеколога, изва-дим крв и са налазима пођем код докторице. Докторица ми каже да је у питању трудноћа, али имам четворо дјеце здраве, што сам сад на пето кренула? Рекла ми је – чим је овако крва-рење, нешто није у реду; а ја сам слаба, снага као да ме издаје.

Одем до манастира срећна јер је трудно-ћа, а не крај здрављу (помишљала сам да је рак или ко зна што не). Стала сам испред ол-тарских двери и тихо се молила, сузе су саме пошле.

Из олтара је изашао Јаков, сабрат цетињ-ских монаха, и рекао: ,,Благо мени, јеси ли опет?“

Рекох: ,,Јесам, али докторица мисли да не-што није у реду.“

Јаков ми рече: ,,Иди код Митрополита, горе је.“

Пођем и сачекам Митрополита неколико минута. Приђем да узмем благослов и кажем му да сам бременита али и да докторица каже да нешто није у реду. Он ме узе за главу и при-слони уза се на напрсну икону. Остави је тако на трен, и рече: ,,Иди, благо мени, код Светог Петра“.

Да. Послушала сам га и пошла Светом Петру и помолила се; чак се и не сјећам да ли сам само поћутала или се молила. Од тог дана није било тешкоћа, снага се вратила, и крварења није било више.

На свакој Светој Литургији сам се причешћи-вала, и мир се уселио у моју душу.

Поред свих обавеза које имам, редовно сам ишла на контроле у Подгорицу. Од четвртог мје-сеца смо се договорили са доктором Гораном да он уради царски рез. Он је рекао да је све са труд-ноћом у реду. Како смо се договорили, тако је и било: 11. августа 2016. године на свијет је дошла здрава беба, дечак Алексеј. Слава Богу и хвала.

Љубица Николе Јабек, рођ. Мартиновић 47


На представљању књиге, присутнима се прво обратио протојереј мр Слободан

Јокић нагласивши да је српски народ у Црној Гори изњедрио у овим смутним и тешким вре-менима једну изванредну личност – професо-ра доктора Јелицу Стојановић, која је позвана и призвана од свог народа да у једном тренут-ку стане на браник српског језика и писма.

„Пратећи све што се догађало са српским је-зиком и ћирилицом, од Ћирила и Методија до наших дана... ова књига нам суштински пред-ставља нешто што се у философији назива ‘прекорачење граница’. То што преко полити-ке одређују језик дође вам исто као када бисте преко постојања камена покушали да разуми-јете постојање човјека“, рекао је др Драго Пе-ровић. Такође, он је нагласио и да све оно што су до сада успјели разни пројекти (илирски, хр-ватски, бошњачки, црногорски) и велики ра-тови може се подвести под његошевску идеју „заробио себе у туђина“.

„Ако знамо да је СКЗ основана 1892. године и да су се прије Јелице Стојановић у овој еди-цији појавила само тројица великана српске лингвистике: Александар Белић, Павле Ивић и Милош Ковачевић, онда је свакако књига проф.

Стојановић велики датум у српској филологији“, рекао је др Миха-ило Шћепановић. Говорећи о ползи коју ова књига има, он је по-јаснио да „методолошки прецизно, чињенички поуздано, научно поткријепљено, језички јасно изложено, и све то кроз историјски контекст употпуњено јасним изворима, проф. Ј. Стојановић научно и зналачки освјетљава и пут и странпутице српског језика и писма у посљедње, скоро двије стотине година“. Шћепановић је истакао да оно „што су великани српске мисли кроз цио вијек проводили за добробит свога српскога народа, то су њихови потомци, а наши савремени политичари, све обесмислили на почетку 21. стољећа. И то проф. Стојановић индиректно показује анализирајући проце-се изгона српскога језика и његовог писма са тла Црне Горе.“

Др Иванка Антовић је представила Пут српског језика на ори-гиналан начин, спајајући лингвистику са генетиком и биологијом:

„Не препуштајући ништа случају, аутор нам кроз ову књигу јасно показује да, не политика, већ лингвистика кодира језик, као што, на примјер, генетика кодира преношење наследне информације на потомство. Показује да се идентитет језика одређује структурним, генетским и комуникативним критеријумима, што је прво избјег-нуто, а потом погрешно примијењено/интерпретирано у норми-рању тзв. црногорског језика“. Захваљујући професорици Стоја-новић, њеној љубави и научној досљедности у којој истрајава на путу српског језика и писма, наши потомци ће имати, како рече др Иванка Антовић, „научни капитал у рукама“.

Према мишљењу др Милоша Ковачевића, књига проф. Стоја-новић би могла да „послужи СКЗ као једна врста властитог покаја-ња“. Он истиче да је она одговор на Белићеву књигу о нашем књи-жевном језику из 1951. која је један од „највећих фалсификата“ јер се у њој каже да је „Вук стандардизовао српско-хрватски језик, а то је највећа лаж“. Др Ковачевић је подсјетио и да је у књизи „Српски народ и његов језик“, аутора Павла Илића само поновљена Бели-ћева идеја из 1951 – „да Срби са Хрватима дијеле исту народност и исти језик... Та књига је нека врста ореола Новосадском договору, који је прогласио ћирилицу и латиницу равноправним да би уки-нуо ћирилицу“. Ковачевић је указао и да јединствен примјер на

„кугли земаљској гдје је један језик подијељен на два народа, и то политички, јесу српски и црногорски“. Како каже овај водећи срп-ски лингвиста, „сва умна поезија сачувана је у Његошу и оно што Вук није имао, он му је дао. И тако смо добили савршенство – језик и писмо. А данас кад погледамо, нити имамо савршенства народа, ни писма, ни језика. Срећом, имамо оне који су то записали да сју-тра свако зна шта смо били у овоме времену“.

Ауторка је на крају захвалила издавачу и покровитељима, уреднику Драгану Лакићевићу, проф. др Милошу Ковачевићу који је написао изузетно вријeдан предговор, као и учесницима промо-ције и свима који су на путу српског језика и писма.

Ово свечано вече својим духовитим и проницљивим комента-рима и читањем одломака из књиге увеличао је и модератор про-грама мр Милорад Дурутовић. А за крај су присутни имали при-лику да чују дио записа о Никшићу, аутора Радинка Крулановића.

Приредила мр Јелена Газдић

„Пут српског језика и писма“- научни капитал у рукама потомака

У издању Српске књижевне задруге, а под покровитељством Манастира Острога и Српског културног друштва „Слово љубве“ из Бара, у плавом Колу прије неколико мјесеци објављена је књига проф. др Јели-це Стојановић Пут српског језика и писма, за коју је ауторка добила и награду за науку Вукове задужбине за 2016. годину. У организацији ЦО Никшић 5. марта 2017. године заинтересована публика, окупљена у великом броју у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, имала је прилику да од компетентних стручњака и колега проф. Стојановић сазна због чега је ова књига толико драгоцјена.

prom

ocij

a

48

svetigora /

2017

/ а

прил

POMEN

Христов војникУвече 20. фебруара 2017. године у Переделкину, у 98. години

живота, послије дуге болести преставио се у Господу дуго-годишњи духовник Свето-Тројицке Сергијеве лавре, архиман-дрит Кирил Павлов.

Архимандрит Кирил (у свијету Иван Дмитријевич) рођен је 8. ок-тобра 1919. године у побожној сељачкој породици у Рјазанској гу-бернији. Живјећи међутим од дванаесте године са својим братом атеистом, и сам се удаљио од вјере. Иван Дмитријевич Павлов је у Другом свјетском рату учествовао као поручник Совјетске армије. Борио се у чувеној Стаљинградској бици, гдје је командовао водом, а крај рата је дочекао у Аустрији. Демобилисан је 1946. године. За вријеме рата вратио се вјери. У априлу 1943, налазећи се на стра-жи у разрушеном Стаљинграду, у рушевинама је пронашао књигу, од које се више није растајао. „Почео сам да читам и осјетио нешто тако блиско, тако мило души. То је било Јеванђеље. Пронашао сам такво благо, такву утјеху! Сакупио сам све листове, књига је била ра-сута, и то Јеванђеље сам имао уз себе све вријеме. До тада сам био збуњен: чему овај рат? Зашто се борити? Толико тога нисам разумио, јер је атеизам био посвуда у земљи; посвуда лажи, истина се није могла наћи... Ишао сам са Јеванђељем и нисам се плашио. Никада. Толико сам био одушевљен. Господ је био са мном, и ничега се ни-сам плашио“.

Одмах након армије Иван је уписао богословију која се тада на-лазила у Новодевичјем манастиру у Москви. Након тога је уписао и Московску духовну академију, коју је завршио 1954. У августу исте године замонашен је у Свето-Тројицкој Сергијевој лаври са именом Кирил. Године 1965. постављен је за духовника манастирског брат-ства и узведен у чин архимандрита. Отац Кирил је прозван „духов-ником све Русије“. Био је духовник тројице патријараха заредом: Алексија I, Пимена и Алексија II. Када је постао исповједник патри-јарха Алексија II пресељен је у патријаршијску резиденцију у Пере-делкину, предграђу Москве, одакле је и даље био духовник брати-ји Лавре. Овдје је о. Кирил примао хиљаде људи из цијеле Русије и иностранства, исповиједајући их и духовно руководећи. Многе ње-гове бесједе, духовни савјети и писма објављени су у више књига. Аутор је многобројних проповједи и поука. Наставник је младих мо-наха који су примили постриг у Лаври. Много је писао у епистолар-ном жанру. Свакодневно је архијерејима, свештеницима, мирјанима,

духовној дјеци, па чак и људима које је слабо познавао, слао до 5000 писама с честиткама, поукама и савје-

тима. Сматра се једним од најпознатијих руских стараца с краја XX и почетка XXI вијека. Био је

чувар чистоте православног предања и тра-диције руског монаштва.

Отац Кирил је 2004. претрпио можда-ни удар, након којег је остао непокретан

и отежано говорио. И даље је примао своју најближу духовну дјецу, која су по-свједочила да се о. Кирил и тада молио за све.

Не заборавимо ријечи овог старца, ветерана, истинског Христовог борца:

„Сада је вријеме опасно и сложено. Мо-рамо да бдимо и да будемо трезвени.

Непријатељ наступа суптилно, лукаво, приближава се... Осјећа се приближава-

ње и дах антихриста, нема шта да се крије.

Ни у ком случају не треба дизати панику. Сада управо добијамо сигнале који нас упућују на то да треба да будемо ближе Богу. Ближе Богу и ближе једни другима. Немар свој морамо оставити, озбиљније се морамо позабавити својим спасењем и исправљати се. А да бисмо побиједили, морамо на се узети свеоружје Божије, како бисмо савладали све замке. Мо-рамо издржати; сада као никада морамо ста-вити на се оклоп вјере и љубави хришћанске“.

Из сјећања свештеникаАртемија Владимирова

Старац Кирил је привлачио к себи десе-тине, стотине, можда и хиљаде срца благо-дарећи вјечно младој љепоти ћутљивог духа, захваљујући тајном човјеку срца, тачније мо-литви која се у њему није заустављала, како вјерујемо, ни дању ни ноћу. Молитва је било оно кандило напуњено до краја, које је освје-тљавало читаву Русију. Баћушка је припадао оним пастирима који никада никога нису обавезивали, нису наређивали, нису сламали туђу вољу. Само је кратко одговарао на пита-ња, изражавајући, уосталом, своје објектив-но мишљење, без дволичности. Као одговор на многе животне препреке, околности: како поступати, како живјети, отац Кирил је волио да напише: „Чешће читајте Посланице Светог Апостола Павла. У њима ћете пронаћи одго-вор на све ваше животне потешкоће“. Било је врло карактеристично за њега да упућује на Јеванђеље...

Поводом упокојења сверускогстарца архимандрита Кирила Павлова

При

реди

ла М

АРИЈ

А Ж

ивко

вић

49


Писмо породици

Драга породице, у Детету Божијем Исусу Христу мирно уснуле Иве Бијелић,неутешна и увек брижна мати Тамаро,свагда присебни али не мање забринути оче Перо,Ивином срцу најближи малени Рајко,посебном љубављу унуке вољена бако Славице,поштовани пријатељи,драга децо!Спречен да из Штутгарта допутујем и учествујем у опелу

и сахрани, али у љубави и тузи уједињен са свима вама, овим записом опраштам се од наше Иве у овом свету.

„Има сеоба. Смрти нема“. Понављао сам готово нечујно тихо ове речи великог писца сунчаног мартовског послепод-нева кад је до мене стигла вест да је тихо отишла од својих родитеља и свију нас Ива.

„Има сеоба. Смрти нема“. Но, болне су сеобе. Разум ми је говорио то и последњег Ивиног дана проведеног у Штутгар-ту, кад се осмех због отежаног дисања и мучнине био скло-нио са њезиног лица и вратио поново после молитве све-штеникове у болничкој соби. И последње што смо, ми њени пријатељи из штутгартских дана, на њој видели, био је тај, само њој својствени, оригинални осмех у ходнику Клинике, у ноћи пред пут у Србију. Тај последњи дан био је крешчен-до њених патњи, али и он дискретно оивичен ведрином и осмесима.

Драги пријатељи, није лако у овоме часу уредити сва се-ћања, која су тако свежа, на покрете и речи, гестове и игре наше Иве. Па опет, најупечатљивији у мојој души остају раз-говори које смо водили када смо, каткада, остајали сами у њезиној соби, на спрату „Плаве куће“ чији је ентеријер опле-менило њено присуство и одагнало веснике смрти који су, природно је, били у погледима многе оболеле деце која су у њој била смештена. Говорила ми је о Херцег Новом, својим другарицама и наставницима, причали смо о учењу и жеља-ма... Суочена са тешком болешћу, имајући увек саосећање са свом болесном децом, желела је да једнога дана упише ме-

дицину, постане лекар... И говорила је то увек полет-но, раздрагано, и у њеном гласу и погледу никада се није назирала тешка болест коју је носила. Дуго, дуго, све до последњих дана, ми, њени штутгартски прија-тељи, нисмо је доживљавали болесном, зато што је била и то је и сада, уверен сам, остала – биће игре, које скоро плесним покретима тела и мелодијом сво-га гласа разоружава болест и смрт. Играла се пред болешћу и смрћу као малена Аска пред вуком, из по-знате приповетке Иве Андрића, и уливала у све који-ма је била окружена тиху радост наде, упркос рђа-вим лекарским прогнозама.

Била је тихи и лепи становник града Штутгарта, у који је, крајем месеца јуна минуле године, дошла на лечење. Оплеменила је срца многих и остала у трај-ном живом памћењу свих наших људи који су, неде-љом и празницима, учествовали на литургијским богослужењима у српској цркви. Остала је толико упечатљива наша Аска-Ива, да ће многи који су је у Штутгарту познавали, и ја лично, говорити о време-ну пре Иве и после Иве. Шетајући улицама Штутгар-та тешко ће ми бити да предочим себи да њено лице нећу негде, заједно са њеним родитељима, угледати међу шетачима, по неком сунчаном дану или у топло летње предвечерје. Волела је људе, и људи су њу во-лели. Волела је кроз њих Христа који ју је, по нашим ограниченим мерилима, пре времена позвао к себи. Па ипак, од свих штутгартских пријатеља највише је волела двоје људи који су и сада ту, уз њу, на молитвеном испраћају. Госпођа Нада и го-сподин Драго Живковић, у чија је срца ушла још првих дана, били су ти највољенији међу воље-нима. Није готово било дана да Нада, са својом људскошћу и топлином, није била присутна крај Иве, са њеним родитељима. И није готово било дана када се Ива није распитивала кад ће к њој доћи она. Радовала се њеним доласцима Ива као

Уснула је у Господу Ива Бијелић (2004–2017)

Мала срна у изгубљеном рајуУ марту 2016. године Иви Бијелић, малој жи-

тељки Херцег Новог установљен је рак ко-стију. Након кратког лечења у Београду, поро-дица Бијелић одлази у Штутгарт, у по многима најбољу онколошку клинику на свету, где су од јуна 2016. до марта 2017. године исцрпљени сви могући медицински покушаји лечења њене бо-лести. Ујутро, у петак 17. марта 2017. године мала Ива испустила је свој последњи дах. Сахрањена је у недељу, 20. марта на гробљу у Херцег Новом. Опело је служио протојереј Владан Пантелић са још шесторицом свештеника.

Знаменита нам је прича о Ивином животу, баш као и она о малом Иљуши у роману Браћа Карамазови. Присећамо се како су деца, попут малих апостола, надахнула цео Херцег Нови и Боку својим дирљивим акцијама прикупљања

помоћи Иви. Брзином светлости прикупили су за њено лечење у Штутгарту значајан део астрономске цифре (300 000 еура). И не само то, мала деца ујединила су нас у љубави према Иви и учини-ла нас бољим него што смо иначе. Уверили смо се како љубав не преза ни пред немогућим. С таквом вером и љубављу дочекала је породицу Бијелић наша црквена заједница у Штутгарту. О њи-ховом заузимању за Иву тешко је пронаћи праве речи. Штутгарт-ски докторант теологије Марко Делић и свештеник Драгослав Ћорковић заступали су Иву префињеном елоквенцијом и енер-гичношћу код лекара и пружали јој благоверну духовну подршку.

Знаменита нам је и њена идилична сахрана која је сабра-ла сав Херцег Нови. Уз тиху, уздржану потрешеност, породица и њен родни град опростили су се с Ивом хиљадама ружа, уз-вишено и достојанствено. Уз то, многи неизразиви утисци о Иви похрањени у наша срца залог су нам вере и наговештај красоте и радости вечног заједништва у окриљу Царства Христовог које призивамо. Нека дође. Амин.

ЗОРА

Н М

атић

50

svetigora /

2017

/ а

прил

POMEN

Христов војникнајближем сроднику, а Надино срце и Надин ум били су сваким часом уз Иву. Растанак од стрине Наде и чиче Драга, како их је Ива звала, био је брз и кратак. По оба-вљеној интервенцији у болничкој соби, у којој смо тога дана са њеним родитељима били госпођа Нада, свеште-ник Драгослав и ја, у болнич-ком ходнику обрадовала се Драгу, који је, свестан тежине болести, дошао да се са њом поздрави. „Чича!“, увикнула је радосно, иако исцрпљена, у болничким колицима, несве-сна скорог одласка, када га је угледала. Честите људе, Наду и Драга, убрајам овога часа у чланове њене ожалошћене породице. Уверен сам да би се Ива са мном у овом погле-ду сложила.

Највише би се, ипак, ра-довала сусрету са братом Рајком. Увек са посебном па-жњом борећи се за мир и ве-дрину, данас и убудуће би се највише жалостила ако њена породица не би пронашла утеху и мир. У овом часу, и ове моје речи и све ваше сузе праћене су Ивиним при-суством, које је сада још снажније него што је било за време њеног земног живота. Енергија радости, којом се пројављивала пред нама, као и само њој својстве-ни дивни покрети, представљају највећу утеху. Они су сведоци присуства Христа у њој, у чијим је патњама болешћу учествовала али у чијој васкршњој светлости данас живи. Енергија је, драги моји, неуништива. Знају то и физичари, и без вере, да енергија не може отићи у ништавило. А њено крхко тело, које је пред нама, усну-ло је само привремено, чекајући дан свеопштег васкр-сења свих тела уснулих, кад Христос поново дође.

Причали смо каткад она и ја о томе. У цртицама, у назнакама. Слушала ме је, иако у овом часу ми треба њу да ослушнемо. Док овде на Земљи видимо све као

у огледалу и у загонетки, тамо, у Царству Хри-стовом, Ива сада види лицем у лице. Ико-

на Богородице јерусалимске, коју је во-лела и носила ју увек са собом, била

је њен тихи укрепитељ. Да, зрачи-ла је топлином, и њену љубав смо сви осећали; љубав која је била само наговештај вечне љубави Божије у којој сада живи и ко-јом ће живети. Прилика је сад да вам саопштим нешто што нисам раније. Штутгартски свештеник Драгослав Ћорко-вић, Ивин пријатељ и теши-

тељ и пријатељ Ивине поро-дице, боравећи летос на Светој

Гори, обратио се молбом двоји-ци облагодаћених стараца, да се

моле за исцељење Иве Бијелић. Обојица су му, без много размишљања, одговорили да је Ива од Господа Исуса Хри-ста изабрана за анђелску службу. У неверици, обратио се он и старцу Јефрему из Аризоне па је, и он, исто одговорио

како за Иву, тако и за деча-ка Николу, који је са Ивом де-лио болничке дане и са њом се заједно причешћивао. До-бити анђелску службу, драги пријатељи, дар је реткима. И сад кад тугујемо, освестимо у себи ту истину: да живот наше Иве није завршен, да је она до-била узвишену службу и да се налази на оном месту на коме нема бола, туге ни уздисаја, на месту за које је наш језик не-достатан да га опише и иска-же све његове лепоте. На ме-сту које је Христос – простор светих и вечно живих.

И данас на крају, али не и напослетку, упућујући ове речи и у име своје супруге Ми-лице, која је Иву веома волела и воли и која је, такође, у овом тренутку молитвено присутна овде, због наше Иве не смемо

а да не кажемо да овај живот – упркос тешкоћама и болима, има свој Смисао и да у том Смислу живи Ива вечни живот. Њој је то јасно, а њена жеља је, у то нема сумње, да Смисао постане јасан свима нама и да буде утеха њеној породи-ци, која сада на Небу има свога небеског заступника. Пи-шући хришћанима града Коринта у тегобним данима када се њихова вера уобличавала, апостол Павле их је подсећао на васкрсење Христово, којим је побеђена смрт, једном и за свагда! У ове дане у којима се спремамо за празник Ва-скрсења Христовог, у које испраћамо нашу Иву, нека зазву-че громко апостолове речи и урежу се у наше мисли, наша осећања и у нашу вољу. „Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“... И још, записује апостол Павле: „У Христу ће сви оживети!“

У хришћанском духу, пред телом наше Иве која није умрла него је уснула у Господу, верујући у васкрсење Ису-са Христа, треба да будемо свесни да ћемо опет једног не-залазног дана, чији су наговештаји били они дуги летњи дани кад се у Штутгарту врло касно смркавало и којима се Ива радовала, бити сви заједно на истом месту са њом, и тада се опет радовати њеним осмесима и непоновљивим покретима. Узнесимо стога, опет, искрено, сви заједно, мо-литве Учитељу благом, Исусу Христу, да Иву упокоји близу срца свога, а породици њеној да снаге да настави живот на земљи. Због Ивине љубави и њезине небеске жеље, драга Тамара, Перо, Рајко и Славице, не сме клонулост да овлада вашим срцима. И не смемо ни ми заједно са вама клонути.

Нека је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, незалазно Царство у коме је нови, квалитетнији жи-вот започела наша Ива. Амин!

Писмо које је Марко Делић из Штутгарта упутиопородици мале Иве, а које је прочитано на њеној сахрани. 51


saop[tewe

Саопштење за јавностЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморскеОвогодишња конститутивна сједница Епархијског савјета (ЕС)

и Епархијског управног одбора (ЕУО) Митрополије црногор-ско-приморске је одржанa 25. марта 2017. године у стародрев-ном граду Котору, негдашњем сједишту епископа из времена је-динствене и неподијељење Цркве Христове. Црквено сабрање је започело Светом архијерејском литургијом коју је у храму Све-тог Николе служио Његово Високопреосвештенство Архиепи-скоп цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Ам-филохије са свештенством и вјерним народом. Непосредно пред почетак сједнице, Митрополиту г. Амфилохију је уручен Крст као дар и благослов Његове Светости Патријарха јерусалимског и све Палестине г. Теофила III за исказану љубав при обнови Гроба Господњег у светом граду Јерусалиму.

Сједница је започела молитвом, након чега је митрополит г. Амфилохије поздравио све присутне чланове ова два црквено-самоуправна тијела наше Митрополије у новом сазиву. Члано-вима претходног сазива ЕС и ЕУО је молитвено заблагодарио на труду и доприносу у животу и мисији Митрополије. Митрополит г. Амфилохије је потом поднио извјештај о свом архипастирском служењу, мисији и животу Митрополије у 2016. години, као и Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, чији је ад-министратор и која опстаје захваљујући Митрополији црногор-ско-приморској и њеном свештенству и монаштву, јер већински дио њених вјерника чине исељеници из Црне Горе. Чланове ЕС и ЕУО је упознао са током и одлукама Светог и Великог Сабора Пра-вославне Цркве, који је одржан у јуну 2016. године на Криту, а на коме је, сходно одлуци Светог архијерејског сабора, учествовала и делегација наше помјесне Цркве на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем.

Митрополит је нарочито нагласио величанствени догађај са-борне, свеправославне прославе 1000-годишњице мученичког страдања Светог Јована Владимира, којом приликом је освештан њему посвећени Храм у Бару. Вриједан је сваке пажње и Међу-народни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање (1016–2016)”, који је одржан у Бару, а на коме је учествовало више од 50 научника из различитих држава.

Током претходне године, у Митрополији су молитвено про-слављене и друге важне годишњице и јубилеји: 900-годишњи-ца манастира Градишта у Буљарици; 750 година од упокојења Светог Арсенија, насљедника Светог Саве на трону архиеписко-па пећког, српских и поморских земаља, чије мошти почивају у Светоархангелској обитељи Ждребаоник код Даниловграда; 220 година од великих ослободилачких прегнућа наших предака на челу са Светим Петром Цетињским на Мартинићима и Крусима, као и 100-годишњица побуне бјелопавлићких учитеља против одлуке окупаторских власти о забрани ћирилице. Митрополија ће ове године молитвено прославити 600-годишњицу манасти-ра Кома на Скадарском језеру са међународним научним скупом

„Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (XIV ви-јек – 1830)”, као и 900-годишњицу цркве Светог Николе у Радо-ванићима на Луштици.

Епархијски савјет Митрополије је усвојио Завршни рачун ЕУО за 2016. годину, Предлог буџета ЕУО за 2017. годину, као и извје-

штаје о раду Богословије Светог Петра Цетињ-ског (која ове године прославља 25-годишњицу од свог обновљења 1992. године), Катихетског одбора, Правног савјета, Издавачко-информа-тивне установе „Светигора”, Радио Светигоре, Централног магацина, Поклоничко-туристичке агенције „Одигитрија” и Добротворног фонда

„Човјекољубље” у оквиру кога дјелују и двије На-родне кухиње – у Подгорици и на Цетињу. Кон-статовано је да су добротворне и хуманитарне дјелатности и у 2016. години представљале зна-чајан дио свеукупних активности Митрополије које су оствариване преко буџета ЕУО, „Човјеко-љубља” и других црквених јединица, а благода-рећи прилозима вјерника и добротвора. Посеб-но радује повећање броја свештеника, монаха, монахиња, полазника вјеронауке, а нарочито вјерника који живе светотајинским животом у Цркви.

Епархијски савјет поново изражава своју за-бринутост због намјере државних власти Црне Горе да икону Богородице Филеримос, која је од стране ондашњег Краља Југославије Петра II Карађорђевића 1941. године поклоњена и оста-вљена као завјештање на чување Митрополији црногорско-приморској у манастиру Острогу, поново оскрнаве и омаловаже њен хришћански значај смјештањем у цетињску пећину. Такође, посебно забрињавају нетранспарентне и штет-не активности за потапање кањона Мораче и Мртвице.

Имајући у виду морални суноврат у време-ну у коме живимо и искушења која сналазе дје-цу и омладину, захтијевамо да Министарство просвјете што прије и без одлагања припреми адекватне правне акте на основу којих би се ко-начно вратила вјеронаука у основне и средње школе из којих је голом силом истјерана од ко-мунистичких власти. Захтијевамо и да се преста-не са прогоном ћирилице у Црној Гори.

Учесници данашњег сабрања упућују позив свим православним хришћанима, али и свим људима добре воље на све четири стране свије-та, да се у ове дане Свете Четрдесетнице када се сјећамо страдања Христових, посебно сјетимо и помогнемо невољне и страдалне људе, а посеб-но дјецу, и да им сви заједно погнемо да пребро-де невоље у којима се налазе. Чланови ЕС и ЕУО свим православним хришћанима молитвено желе да предстојећи празник Васкрсења Хри-стовог дочекају у духовној радости, поздравља-јући их поздравом побједе живота над смрћу:


52

svetigora /

2017

/ а

прил

IZ SVIJETAПриредила: Марија Живковић

Упокојио се академик Игор Шафаревич

Дана 19. фебруара 2017. године у 94. години упокојио се познати руски математичар и јавни дјелатник, ака-демик Руске академије наука Игор Ростиславович Шафаревич. Игор Р. Шафаревич је установио руску шко-лу алгебарске геометрије и дао изу-зетан допринос алгебарској теорији бројева. Имао је само 17 година када је завршио студије математике, са 19 је магистрирао, а са 23 докторирао и одмах почео да предаје на Москов-ском универзитету. Са 35 година био је академик, а ускоро и добитник нај-већих научних и државних награда и признања.

Шафаревич је познат не само као математичар, него и као друштвени дјелатник и аутор историјско-фило-софских публикација. Он је дао не-процјењив допринос историји ру-ске друштвене мисли. Његовом перу припадају такви радови као што су:

„Социјализам као појава свјетске исто-рије“, „Русофобија“, „Руски народ у бици цивилизација“, „Русија и свјетска катастрофа“. Игор Шафаревич je до-сљедно и непрекидно бранио прије свега руски, али и српски народ.

Англиканска црква не признаје истополне

браковеОдлука је услиједила након двије

године интензивних унутарњих деба-та у које су били укључени и свештен-ство и лаици, као и деценија подјела унутар Цркве. Борци за „геј права“ у

Англиканској цркви су огорчени због одлуке. Епископ Грејем Џејмс из Нор-вича изјавио је да Црква „своје уче-ње не смије прилагођавати актуел-ној моди“. Према одлуци Англиканске цркве, геј паровима, ипак, треба пру-жити „максималну слободу“, а све-штенству се, у неким случајевима, даје одређена слобода. Како се наглашава, ова одлука се треба посматрати као дио процеса који траје, а не као поку-шај давања коначног одговора на ово питање. Англиканска црква у својим редовима има и либералне и конзер-вативне чланове, са веома разновр-сним погледима на разна питања.

Критике упућене „косовским властима“

Министарство спољних послова Руске Федерације оштро је критико-вало „косовске власти“ поводом кр-шења права православних хришћана и напада на њихове храмове.

„Узмите, на примјер, ситуацију са храмом Христа Спаса у Приштини и црквом Светог Николе у Призрену. Стиче се утисак да је ометање њихо-вог функционисања подигнуто на ниво политике ‘косовских власти’“, изјавио је стални представник Руске Федерације при ОЕБС-у Александар Лукашевич на засиједању Сталног са-вјета ОЕБС-а у Бечу. У том контексту, Лукашевич је додао да „не изненађују редовни напади и скрнављења мно-гих других храмова и манастира Срп-ске Цркве од страна албанских ра-дикала на Косову“. „‘Косовске власти’ просто нису способне да их обуздају, оне их толеришу, ако и саме не допри-носе распаљивању мржње“, казао је Лукашевич.

Тврдња чувене научнице уздрмала свијет: ово је

доказ да Бог постоји!Позната професорка теоријске

физике на Универзитету у Дармшта-ту у Њемачкој, Барбара Дросел, наве-ла је да вјерује да је Бог створио уни-верзум. „Научници су и сами доказали

да је услов за настанак живота на Зе-мљи испуњавање низа предуслова које је универзум морао наштимати. Зар није логично да постоји неко ко је те предуслове наштимао?“, питала се Барбара. Наравно, она тврди и да само наштимавање није доказ да Бог постоји јер није на науци да то закљу-чи, већ да је то веома убједљива фило-зофска интерпретација наштимавања. Дроселова такође тврди да не верује у могућност постојања више универ-зума, иако не искључује ту могућност. Она сматра да је постојање више уни-верзума само алтернатива веровању у Бога, јер ако Бог не постоји онда су закони природе највиша сила у уни-верзуму. Дроселова каже да постоје три филозофска питања која дају до-бар разлог за постојање Бога:

1) Зашто постоје закони природе? Пошто постоје неки закони по ком се ствари дешавају, сасвим је логично да је неко те законе створио.

2) Зашто наши умови могу да ра-зумију ове законе? Очигледно је да је Бог желио да их разумемо.

3) Зашто је живот у универзуму мо-гућ? Познато је да извјесне вредности морају бити уско наштимоване да би настао живот у универзуму. Објашње-ње из математичког угла је да постоји мноштво универзума са различитим вриједностима, али теистичко обја-шњење је много логичније.

Дроселова је дала коментар и на Хокингову „теорију свега“, која уједи-њује четири основне силе природе. Она је рекла да је таква теорија суви-ше „редукционистичка“ и да електро-магнетизам и гравитација не могу да буду основне силе природе јер они не би ни постојали без закона универзу-ма. Она је додала и да теорија еволу-ције не мора да буде контрадикторна са постојањем Бога. „Чињеница је да сав живот има заједничко поријекло и да је временом еволуирао. Теорија еволуције је само механизам мијења-ња врста кроз вријеме. Прихватање те теорије не мора да значи да Бог не постоји“, закључила је научница. 53


IZ SVIJETA IZ pomjesnih crkava

Патријарх Кирил: Потрага за „лајковима“

је болестЊегова Светост Патријарх мо-

сковски и све Русије Кирил осудио је необуздану потрагу за „лајкови-ма“ једног броја корисника друштве-них мрежа. „На нашим друштвеним мрежама појавила се једна реал-на болест, а то је да су људи, првен-ствено млади, спремни на свакакве поступке, чак и оне страшне које угрожавају живот, да би неко казао да му се свиђа фотографија која при-казује тај поступак. За изражавање такве подршке користи се енглеска ријеч ‘лајк’ (like, свидјети се)“, казао је он. „Тако, неки млади људи, осим сакупљања тих ‘лајкова’, не виде ни-какав други циљ у животу, и ако их не добију, то доживљавају као лич-ну трагедију“. Према Патријарховим ријечима, сујета је један од гријехова

„који у човјеку изазива невјероватну осјетљивост на то како га други људи оцјењују, а онда једина сврха њего-вог живота постају дјела, ријечи и поступци, усмјерени на задобијање признања од људи“. Патријарх је, та-кође, критиковао савремену култу-ру, испуњену „визуелним приказима који, несумњиво, побуђују греховне помисли“. „Цијела цивилизација је усмјерена на пружање помоћи чо-вјеку да усвоји ове греховне слике. За многе је то средство зараде, други, можда, имају и опасније циљеве, али чињеница је да нема ниједног савре-меног филма у којем нема сцена које изазивају греховне помисли“, нагла-сио је предстојатељ Руске Цркве.

Папа Фрања:ја нисам непогрешив

Говорећи о свом искуству у пи-тањима кризе вјере и „празним тре-нуцима“, папа Фрања је истакао не-давно да је „грешник“ и „погрешив“. Папа је истакао да „криза пружа при-лику за раст“ и да свака вјера која се не суочи са њом „остаје инфантил-на“. „Не смијемо заборавити да сва-ки облик идеализације људског бића увијек носи сублимисану агресију са собом. Када ме идеализују, ја се осе-ћам угроженим“, изјавио је он. Папа Фрања је рекао да он себе не сматра посебним, наглашавајући да је „нор-малан вјерник“ и „грешник“ као и сви остали. Он је упозорио на опасност од популизма, називајући га „злом“.

Патријарх александријски

посветио прве ђаконисе за мисију у Африци

На празник Светог мученика Те-одора Тирона, 17. фебруара, у цркви Светог Николе при мисионарском центру Колвези (Конго) служена је празнична Литургија на крају које је поглавар Александријске Цркве, патријарх Теодор II, посветио у ђа-конисе неколико жена које ће по-магати у мисионарењу Митрополи-је Катанге (епархија Александријске Цркве у Конгу), посебно у тајни кр-штења одраслих, вјенчања, као и у катихетској дјелатности Цркве. То је први примјер посвећења ђакониса у историји Афричке мисије. Свети Синод Александријске Патријарши-је обновио је институт ђакониса у новембру 2016. године.

Турске властиобнављају кућу у

којој је рођен Свети Нектарије Егински

Озкан Изиклар, градоначелник града Силиврија (бивша византиј-ска Силимврија), насељеног пункта у провинцији Истанбул, који се на-лази на обали Мраморног мора у Турској, срео се са тамошњим пра-вославним архијерејем, митропо-литом силимвријским Максимом (Константинопољска Патријаршија), да би га информисао о радовима на обнављању куће у којој је живио Свети Нектарије Егински првих че-трнаест година живота. Свети Нек-тарије Егински рођен је у тој кући 1. октобра 1846 г. Касније је као мла-дић отишао у Истанбул да учи. Кућа је срушена 1976. г, али данас је Оп-штина града Силиври обнавља у са-радњи са митрополитом Максимом. Кућа ће бити музеј који ће говорити о животном путу Светог Нектарија.

Нерукотворнитрнови вијенац

У Сјевероморску на икони Пре-подобног Серафима Вирицког поја-вио се нерукотворни трнови вије-нац око крста. Икона преподобног Серафима Вирицког је живописа-на на јесен 2016. За даску за икону коришћен је бор који је израстао на гробу родитеља Преподобног Серафима. Дрво које се временом разгранало између гробова поста-

ло је превелико и одлучили су да га посијеку. Десет година оно се сушило, а онда су од њега изреза-не даске за иконе. Прошле године монахиња Дивјејевског манастира Марина насликала је на једној да-сци икону Преподобног Серафима Вирицког. Икону је требало преда-ти игуману Митрофану у Варзугу. У међувремeну, отац Митрофан је по-стао епископ и премјештен је у Сје-вероморск, и икону је требало тамо послати. Међутим, у то вријеме на икони се почео показивати „фелер“

– појављивао се неки свијетли круг у центру крста насликаног на одежди Преподобног. Монахиња Марина је претпоставила да се на дасци по-јављује чвор, што је столар катего-рички негирао, пошто даска није имала чворова.

У вријеме доставе иконе у Сјеве-роморск, тајанствени круг се почео претварати у живописни вијенац који виси на крсту. Чудо јављања нерукотворног трновог вијенца Христовог на светом крсту свима је очевидно, и радост због те необич-не милости Божје осјећа свако ко се моли пред њом. Тренутно се икона налази у храму Вјере, Наде, Љубави и мајке им Софије у Сјевероморску.

Aрхимандрит Јефрем ослобођен оптужби

У уторак, 21. марта објављено је да је архимандрит Јефрем, игуман светогорског манастира Ватопе-да, заједно са тринаесторо других, ослобођен оптужби након осмого-дишње судске битке у случају раз-мјене земљишта између грчке вла-де и манастира, због чега је игуман,

Приредила: Марија Живковић

54

svetigora /

2017

/ а

прил

iz ota~astvene crkve

крајем 2011. и почетком 2012. годи-не, провео три мјесеца у затвору. У судници пуној архијереја, свештен-ства, монаштва и вјерног народа, након изрицања пресуде одјекнуо је громогласни аплауз. „Благодари-мо Богу и Богородици за успјешно окончање овог случаја“, казао је о. Јефрем напуштајући судницу. Ка-сније, истог дана, манастир Ватопед је објавио следеће саопштење: „Да-нашња одлука грчког правног си-стема повратила је част онима који су, готово цијелу деценију, били не-праведно третирани. Свети и вели-ки манастир Ватопед узноси хва-лу Богу који је оправдао ове људе. Манастир сада може неометано наставити своју духовну и добро-творну дјелатност. Благодаримо Васељенском Патријарху Вартоло-меју, Грчкој Цркви, Патријаршијама Александрије и Јерусалима и свом свештенству и вјерном народу који су нас све ове године подржавали.“

Манастир Ватопед је обитељ са најбројнијим братством на Светој Гори, и тренутно броји преко стоти-ну монаха.

Стогодишњицаобнове аутокефалије

Грузијске Цркве Свечаност је обиљежена Све-

том литургијом, коју је у суботу 25. марта, у храму Светицховели у Мц-хети, сјеверноисточно од Тбилиси-ја, служио Католикос-Патријарх све Грузије Илија II.

Овај древни храм познат је по томе што је у њему закопан Хи-тон Господњи, и као мјесто у којем су били крунисани и сахрањива-ни грузијски краљеви. Првобитни храм на овом мјесту подигнут је у IV вијеку, за вријеме краља Мири-ана II Картлијског. Грузијска Црква се налазила под јурисдикцијом Ан-

тиохијске Патријаршије до 1010. го-дине, када је Католикос картлијски узведен у патријаршијско достојан-ство. Руски царски суд је 1811. годи-не укинуо аутокефалију Грузијске Цркве, додијеливши јој статус ег-зархата потчињеног Синоду Руске Цркве. Након абдикације Светог цара Николаја II Романова, Грузиј-ска Црква је обновила аутокефали-ју 25. марта 1917. године. Први Па-тријарх обновљене Патријаршије био је католикос-патријарх Кирион II. Руска Црква признала је аутоке-фалију 31. октобра 1943, а Констан-тинопољска Патријаршија 3. марта 1990. године.

Освештанаобновљена кувуклија

Гроба ГосподњегУ сриједу 22. марта Патријарх

јерусалимски Теофил извршио је чин освећења обновљене куву-клије Гроба Господњег у јерусалим-ском храму Васкрсења. Присутан је био Патријарх константинопољски Вартоломеј, као и представници Римокатоличке цркве и Јерменске апостолске цркве, који уз Јеруса-лимску Патријаршију воде бригу о светињи. „Обнова кувуклије се не тиче само православних хришћа-на, већ цијелог свијета. Ова свети-ња ће бити ту за будуће нараштаје“, казао је патријарх Теофил. Његово блаженство је захвалио добротво-рима који су допринијели првој об-нови ове светиње у последњих 200 година, међу којима су краљ Јорда-на Абдулах II Ибн Хусеин, предсјед-ник Палестине Махмуд Абас и грч-ки премијер Алексис Ципрас.

Храм Васкрсења Христовог, познат и као Храм Гроба Господ-њег, саградили су цар Константин и царица Јелена 336. године. Под исламским калифатом Ал-Хакима (1009–1021) Храм је срушен, да би га 1042–1048 обновио цар Констан-тин Мономах. Тада је направљена нова конструкција над Гробом Го-подњим. У данашњој форми, куву-клија (капела) Гроба Господњег са-грађена је 1810. након пожара који је избио у Храму. Данашња обнова трајала је девет мјесеци. Током овог периода стручњаци су учврстили зидове, уклонивши металну кон-струкцију која се ту налазила деце-нијама.

Патријарх српски Иринеј у посјети

Епархији канадскојЊегова Светост Патријарх

српски г. Иринеј je од 9. до 16. фе-бруара 2017. био у архипастир-ској посјети Епархији канадској. На празник Света три Јерарха, као и на празник Сретења Господњег, Па-тријарх је служио у манастиру Пре-ображења Господњег у Милтону. Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа Епископи но-вограчаничко-средњезападноаме-рички Лонгин и канадски Митрофан, уз више свештенослужитеља источ-ноканадског намјесништва и прото-ђакона др Дамјана Божића, који је био у пратњи Патријарха српског.

У присуству генералног конзула Републике Србије у Торонту г. Спасо-ја Миличевића и ктиторке манасти-ра Милтон гђе Ребеке Макдоналд, уприличен је пријем поводом Дана државности Републике Србије и зна-чајног јубилеја: 25-годишњице прве заједничке Свете литургије Патри-јарха српског Павла и Митрополита новограчаничког Иринеја, чиме је окончан раскол Српске Православ-не Цркве у дијаспори.

Сретење Господње –Дан државности Србије

Прослава празника Сретења Го-сподњег и Дана државности Репу-блике Србије започела је 15. фебруа-ра Светом архијерејском литургијом коју је служио Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован. Послије Свете литургије епископ Јован је прело-мио славске колаче у храму Вазне-сења Господњег у Орашцу, а потом је у Марићевића јарузи, мјесту поди-зања Првог српског устанка, одржао помен пострадалим војсковођама и устаницима који су своје животе по-ложили за вјеру и отаџбину у борби против турског освајача. 55


iz ota~astvene crkve

Задужбинско друштво „Први срп-ски устанак“ из Орашца традицио-нално сваке године уручује пјесничку награду „Одзиви Филипу Вишњићу“ за родољубиво пјесништво. Жири у саставу: академик Матија Бећковић, академик Милосав Тешић, пјесници и књижевници Драган Лакићевић, Владимир Јагличић и Иван Златко-вић, донио је једногласну одлуку да се ове године награда додијели зна-менитом пјеснику Крстивоју Илићу из Шапца.

Мошти Светог деспота Стефана Лазаревића

донијете у БеоградСа благословом Његове Свето-

сти Патријарха српског г. Ирине-ја и благовољењем Преосвећеног Епископа браничевског г. Игњатија, из манастира Манасије у престони град 9. марта стигле су нетљене мо-шти Светог деспота Стефана Лазаре-вића.

Монаштво наше Свете Цркве, припадници Војске Србије, организа-ције Свибор и многобројне личности јавног и културног живота престоног града торжествено су дочекали мо-шти Светог деспота Стефана који је Београд учинио својом престоницом.

Након молебног канона Божјем угоднику деспоту Стефану Лазареви-ћу, епископ Арсеније, викар Патри-јарха српског, пренио је Патријархов благослов вјерном народу и казивао о изобилној благодати коју нам цје-лебне мошти Светог деспота Стефа-на пружају кад год му се обраћамо са вјером и љубављу.

Ктиторска слава у манастиру СтуденициНа празник Преподобног оца

нашег Симеона Мироточивог, Све-ту литургију у манастиру Студеници

служио је Епископ жички г. Јустин. Уз многобројно свештенство и мона-штво манастира Сретење, Благове-штење, Никоље, Градац, Каменац, Ко-виље, Преображење, Вољавча, Рача, Моравци и Стубал, Светој литурги-ји је присуствовало око осам стоти-на вјерника. Ктиторска слава је тако представила мали сабор монаштва и вјерног народа најстарије светосав-ско-симеоновске Епархије.

Радови на ентеријеру храма Светог Саве

изведени у пуном обиму Kомисија за пријем изведених

радова по фазама мозаичке декора-ције ентеријера храма Светог Саве састала се 10. марта 2017. године у Москви. Копредсједници комисије су: председник Одјељења за спољ-не црквене везе Московског Патри-јархата Митрополит волоколамски г. Иларион, Митрополит црногорско-

-приморски г. Амфилохије и замјеник руководиоца „Россотрудничества“ г. Александар Васиљевич Радјков. Они су својим потписима потврдили јед-ногласно донијету одлуку руско-

-српске комисије да су сви радови предвиђени динамиком реализације пројекта који су утврђени Уговором о донацији, изведени у пуном обиму, те да су завршене мозаичке композици-је урађене на високом умјетничком и професионалном нивоу и да се у пу-ном обиму извођења прима фаза ре-ализације Пројекта унутрашње моза-ичке декорације главне куполе храма Светог Саве у Београду.

„Један од највећих европских православних храмова, понос Срп-ске Православне Цркве, и његово украшавање мозаицима биће важан догађај у свијету умјетности, и наш поклон храму Светог Саве, који се припрема да 2019. године обиљежи 800 година аутокефалности Српске Цркве“, казао је митрополит Иларион.

Литургија у Буенос АјресуУ недјељу 12. марта, Друге недје-

ље Великог поста, посвећеној Светом Григорију Палами, Преосвећени Епи-скоп диоклијски г. Кирило, викар Ви-сокопреосвећеног Митрополита Ам-филохија у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, служио је Свету литургију у храму Рођења Пресвете Богородице. Поред паро-хијана, Литургији је присуствовала и

група од 10 чланова друштва Његош из Црне Горе из града Росарија (про-винција Санта Фе, Аргентина). То је заједница коју су основали потомци Црногораца који живе у овом граду и који посредством Друштва теже да науче више о вјери, језику, култури и традицији својих предака.

У бесједи владика Кирило је гово-рио о Св. Григорију Палами, рекавши да нас је Св. Григорије Палама научио да је Бог „суштина“ и „енергија“. Ње-гова суштина је недостижна, али је Његова енергија итекако достижна. Бог нас благосиља и даје нам милост посредством Своје енергије. Када се на планини Тавор Господ Исус Хри-стос преобразио, та свјетлост и ми-лост коју су ученици могли да појме у том тренутку јесте управо Божија енергија, која је доступна човјеку.

Академија поводом 100-годишњице

Топличког устанкаУдружење Топличана у Београ-

ду, које окупља потомке ратника у Топличком устанку, организовало је Руском дому 16. марта 2017. године Свечану академију поводом 100-го-дишњице Топличког устанка.

Његову Светост Патријарха Ири-неја у Руском дому дочекао је про-тојереј Виталиј Тарасјев, старешина храма Свете Тројице, подворја Мо-сковске Патријаршије. Вече је отво-рио г. Василиј Галактјонов, замјеник директора Руског дома, а затим се присутнима обратио предсједник Удружења Топличана г. Драган Вла-дисављевић. Његова Светост је ка-зивао о Топлици, овом историјском немањићком подручју српског наро-да, као и о значају Топличког устанка и нашој обавези да његујемо сјећање на учеснике у том устанку, на бројне јунаке који се нису помирили са ста-њем у којем су се нашли, него су ди-гли буну, цијенећи слободу изнад свега.

Приредила: Марија Живковић

56

svetigora /

2017

/ а

прил

На Косову обиљежена тринаеста годишњица

Мартовског погромаТринаеста годишњица Мартов-

ског погрома над Србима на Косову и Метохији обиљежена је 17. марта служењем парастоса жртвама наси-ља у манастиру Грачаници. Потом су сви присутни одшетали до спомени-ка несталим Србима на КиМ, гдје је положено цвијеће. Овом помену при-суствовали су чланови породица на-страдалих Срба као и представници породица чији су чланови киднапова-ни и још се воде као нестали. Поводом обиљежавања Мартовског погрома у Грачаници су били и представници Владе Србије, Канцеларије за КиМ, Министарства спољних послова, Ко-мисије за расвјетљавање судбине не-сталих особа.

Поводом годишњице Мартовског погрома у галерији Дома културе

„Грачаница“ отворена је изложба „На-сликај ми Призрен“, а у великој сали одржана Академија „Да се не забора-ви“ у организацији Удружења кидна-пованих и несталих. Са академије је поручено да се насиље 17. и 18. марта 2004. године не може и не смије забо-равити.

Годишњица погрома је обиљеже-на и у Косовској Митровици, гдје су чланови породица убијених и њихо-ва родбина, представници владине Канцеларије за КиМ и локалне само-управе присуствовали парастосу који је служен страдалима испред „Споме-ника истине“ у близни главног Ибар-ског моста.

Поновљени напади на српске храмове у

ДалмацијиПравославне светиње у дрни-

шком крају изнова су изложене ноћ-ним насилничким поступцима не-познатих починилаца. По трећи пут у једномјесечном раздобљу, у ноћи између 20. и 21. марта 2017. године, изгредници су оскрнавили право-славне светиње и обили цркве Светог

великомученика Георгија у Кричкама и Светог Јована Крститеља у Миочићу код Дрниша. Овај чин уперен је про-тив вјерујућег православног народа, а настојања полиције у Дрнишу да се разоткрију и казне починиоци још нису уродили очекиваним резултати-ма. Сваки хришћанин треба да осуди овај поновљени и објелодањени ван-далски чин, да се све учини како би се његовала од Бога дарована слобода човјека и уважавала вјерска осјећања православних на дрнишком подручју. Дана 19. марта 2017. године примије-ћено је да је обијена црква Рођења Пресвете Богородице у Медвиђој. Ју-жна врата на цркви су проваљена при чему је начињена материјална штета. Црква Рођења Пресвете Богороди-це је у фази обнове. Ово је још један у низу немилих догађаја који се деша-вају у Eпархији далматинској и седми храм обијен у посљедњих мјесец дана.

Васкршња порука Епархије шабачке

Из Епархије шабачке најавили су прославу значајних годишњица – Сје-ћања за будућност: 700-годишњица манастира Троноше, 215-годишњица трона Шабачке епархије, 190-годи-шњица почетка градње шабачке Са-борне цркве, 50-годишњица архије-рејске службе епископа Лаврентија. На једногласан предлог и молбу Епар-хијског савјета, представника васци-јелог народа и свештенства Епархије шабачке, Епископ шабачки Лавренти-је упутиће образложен предлог Све-том архијерејском сабору да се архи-мандрит троношки Стефан Јовановић, Вуков учитељ и један од највећих ду-ховника друге половине XVIII вијека, просветитељ и мученик, упише у Дип-тих Светих Српске Православне Цр-кве. У духу древне црквене традиције, његово локално поштовање као све-титеља већ је увелико почело у Епар-хији шабачкој.

Требињска декларација о ћирилици

На научно-политичком скупу „Го-вори српски, пиши ћирилицом”, 4. марта 2017. донесена је декларација у којој је наведено да ћирилица у РС мора имати статус јединог службеног писма, како је то уставом дефинисано у Србији и конкретизовано у измjе-нама и допунама закона о службеној употреби језика и писма. „Неопходно

је да РС што пре направи закон о слу-жбеној употреби ћирилице и да он послужи као основа за израду закона о језику и писму у РС. У декларацији се наводи да је неопходна мјера заштите ћирилице, те указује на нужност да се о овом питању цјелокупна српска фи-лолошка и политичка јавност нађе на истом путу. Већ названа „Требињска декларација“ о ћирилици, којој уче-сници придају историјски значај, опо-миње и на нескривене тежње Бошња-ка да Србима наметну назив босански језик, што се оцјењује „повампире-ном Калајевом језичком и национал-ном политиком у БиХ, која преко бо-санског, као земаљског језика, жели да створи босанску нацију“.

У документу о ћирилици наводи се да је код Срба деценијама погре-шно креирана свијест да су латиница и ћирилица подједнако српска писма.

„Латиница је за мање од сто година готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе“, упозорава деклараци-ја. „Ћирилица је једино право српско писмо, које поред функционалног има и симболички значај, као једно од нај-препознатљивијих обележја српске националне културе током скоро јед-ног миленијума“, закључује се у декла-рацији.

О историји српског језика и писма, угрожености данас, важности очува-ња језика и повратка ћирилици у Тре-бињу говорили су научни радници из сфере лингвистике и политике са про-стора РС, Србије и Црне Горе. Скуп је организовала Асоцијација стварала-ца РС, Академија наука и умјетности РС, Српски национални савјет Црне Горе, СПКД „Просвјета“ и Српско удру-жење „Ћирилица“ Требиње. На отва-рању прочитано је и писмо подршке предсједника РС Милорада Додика. У поздравној бесједи учесницима скупа епископ ЗХиП Григорије поручио је да је језик срж и бит сваког националног идентитета и крајоугаони камен зда-ња без којег бисмо изгубили, не само уточиште и прибјежиште, него и свој путоказ и смјернице, битку у непре-двидивој и неријетко нечасној игри историје и политике. Оваква сабра-ња, напоменуо је владика Григорије, суочавају нас и са спознајом колико смо инертни и мало чинимо за себе и за друге, колико смо језички и наци-онално неосвешћени и заокупљени ситним или крупним дневним брига-ма, које нам често заклањају поглед. 57


Сретење у Цетињском манастируАрхиепископ цетињски и Митрополит црногорско-

-приморски г. Амфилохије служио је 15. фебруара, на пра-зник Сретења Господњег, Свету службу Божију у Цетињ-ском манастиру.

Владика је у литургијској бесједи подсјетио да је Срете-ње било испуњење Мојсијевог закона да свако мушко дије-те које се роди буде принијето Господу на дар.

„И то се догодило и са самим Господом – дијете је при-нијето у Јерусалимски храм. Од тада је обичај у нашој Цр-кви да мајка у четрдесети дан од рођења дјетета, доноси дијете у цркву. Њој се читају молитве за здравље, спасење, очишћење, а свештеник дијете, било да је оно у том тренут-ку крштено или није, приноси и посвећује Богу“, рекао је он. Он је додао да је тај обичај у наше вријеме помало забо-рављен у Цркви, чак и од стране свештенства. „То треба да обновимо, да подсјећамо родитеље колико је то значајно, колико је то важно, и за мајку и за дијете“, казао је Митро-полит црногорско-приморски.

Митрополит Амфилохије је казао да је сретење с Госпо-дом најдубљи смисао људског живота уопште – „Све док се с Богом не сретнемо, ништа овдје на земљи стекли нијесмо. Тек када се са Господом сретемо на начин на који се срео Симеон Богопримац, тек онда ми постајемо прави и истин-ски људи, просвећени људи“, рекао је владика Амфилохије.

Задушнице у манастируСветог Јована Владимира у Зети

Митрополит Амфилохије служио је 18. фебруара, на за-душнице, са свештенством Свету службу Божију у храму Свете Петке Римљанке манастира Светог Јована Владими-ра у селу Курилу у Зети.

У току Литургије Владика је у презвитерски чин рукопо-ложио ђакона Златка Васића, који ће убудуће свештеничку службу вршити управо у Зети.

Новом свештенику Цркве Божије, митрополит Амфи-лохије је пожелио да буде достојан наследник великих зет-ских апостола и презвитера, да сије сјеме истине Божје, да проповиједа Јеванђеље Христово, да истину Божју носи у себи, да је свједочи и да је другима показује.

Након причешћа вјерних Владика је са свештенством, поводом задушница, служио парастос хришћанима упоко-јеним с надом на васкрсење и живот вјечни.

Архијерејска литургијауманастиру Орахово у Црмници

Митрополит Амфилохије је 19. фебруара са свештен-ством служио Свету службу Божију у манастиру Светог Ни-коле у црмничком селу Орахову. На Литургији су одговара-ле монахиње манастира Горњи Брчели.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, гово-рећи о Господњем Дану у којем ће се сабрати сви дани, Вла-дика је казао да је Царство небеско квасац којим Бог заква-шује људски ум, срце и душу. „Царство небеско је оно ради

Сабрање свештенства у манастиру Морачи

Hronika mitropolije

чега се рађамо овдје на земљи, чему стремимо. Али, да би се задобило Царство небеско, заиста је неопходно испуни-ти све оно ради чега нас је Бог овдје створио и све оне Бож-је заповијести које је Бог поставио да овдје на земљи ми творимо. Зато нам Господ и открива тајну овога великога дана, Дана Господњега у који ће се сабрати сви дани. Зато су од древних времена, чак многобожачки народи, сачува-ли ону пословицу: Memento mori (Сјећај се смрти)“, казао је митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач поводом имендана монахиње Доротеје.

Митрополит Амфилохије у Цетињском манастиру служио

Литургију пређеосвећених дарова Митрополит Амфилохије служио је 1. марта у Цетињ-

ском манастиру Свету литургију пређеосвећених дарова. Владици је саслуживало цетињско свештенство и свеште-номонаштво, уз молитвено учешће ђака Богословије Све-тог Петра Цетињског и вјерног народа са Цетиња.

Митрополит Амфилохијеслужио Литургију пређеосвећених

дарова у ОстрогуМитрополит Амфилохије служио је 3. марта Литургију

пређеосвећених дарова у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру Острогу.

Обраћајући се свештенству, монаштву и вјерном наро-ду, он је казао да сви морају водити рачуна о ближњима који су некрштени, а који желе да се крсте, да помогну да се то оствари, као и да свештеници морају водити рачуна кога крштавају и кога вјенчавају у цркви, због све већег броја развода црквених бракова.

Митрополит Амфилохије на Теодорову суботу служио Литургију у Острогу

Митрополит Амфилохије служио је 4. марта, на Теодо-рову суботу Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.

Бесједећи на крају Свете службе Божије, митрополит Амфилохије је подсјетио да је Свети Теодор Тирон велики мученик Божији, који се као и остали свети Божији људи принио Господу на дар као миомирна жртва, као што се Го-спод нама принио на дар и жртвовао се за спасење свијета.

Братски састанак свештенства цетињског, подгоричко-

даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата

Митрополит Амфилохије служио је 15. марта са све-штенством у манастиру Морача Литургију пређеосвеће-них дарова, чиме је почео редовни годишњи братски са-станак свештенства Архијерејских протопрезвитеријата: цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-

-колашинског.На крају богослужења, Владика је Златним ликом Све-

тог Петра II Ловћенског Тајновидца одликовао супружнике Анђелка и Драгану Булатовић из ровачког села Веље Дубо-ко, родитеље седморо дјеце. Уз одликовање, Владика је за њихову дјецу уручио дар од 700 евра.

Након Св. службе обављена је исповијест свештеника и настављен братски састанак свештенства наведених архи-јерејских протопрезвитеријата.

Братски састанак свештенства будванског и барског архијерејског

протопрезвитеријатаМитрополит Амфилохије служио је 17. марта Свету ли-

тургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Петке у Бу-дви, чиме је почело редовно годишње братско сабрање свештенства архијерејских протопрезвитеријата будван-ског и барског.

Након Свете службе свештенство је приступило Светој

Приредио: Рајо Војиновић

Сабрање свештенства у Будви

тајни исповијести, а онда је сабрање настављено разгово-ром о актуелним темама црквеног живота.

Света архијерејска литургија и парастос жртвама Мартовског

погрома у Дуги Морачкој Митрополит Амфилохије служио је 18. марта са све-

штенством у манастиру Дуга Морачка Свету службу Божи-ју са парастосом жртвама Мартовског погрома на Косову и Метохији из 2004. године.

У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, говорећи о Мартовском погрому на Косову и Метохији из 2004. године, он је казао да тај страшни догађај подсјећа на Вартоломејску ноћ, и нагласио је да се све то дешавало уз присуство најмоћније војске свијета, која је тамо дошла да наводно донесе мир. „А у ствари, она је била та која је помогла и подстакла то крвопролиће“, закључио је митрополит Амфилохије.

У току Литургије, владика Амфилохије је у презвитер-ски чин рукоположио ђакона Милоша Лучића, који ће убу-дуће обављати дужност пароха кучко-братоножићког.

Архијерејска литургијау цркви Свете Петке у Голубовцима

Митрополит Амфилохије служио је 19. марта са све-штенством Свету службу Божију у цркви Свете Петке у Го-лубовцима.

Владика Амфилохије је у току Литургије у чин презви-тера рукоположио ђакона Блажа Петровића, који ће убу-дуће обављати дужност пароха у Зети.

Прослава празника Мученика момишићких у цркви у МомишићимаМитрополит Амфилохије служио је 22. марта, на пра-

зник Момишићких мученика са свештенством Свету ли-тургију пређеосвећених дарова у цркви у којој почивају њихове свете мошти, посвећеној Светом великомученику Георгију, у подгоричком насељу Момишићи.

Током Свете службе, Владика је у чин чтеца произвео Ананија Јовановића и миропомазао новокрштене слушки-ње Божје Цвијету, Дамјану и Марту.

У литургијској бесједи, митрополит Амфилохије је ре-као да су Момишићки мученици међу Христовим изабра-ницима, иако је сила демонска покушавала да их уништи,

Котор, 25. март – Редовна годишња сједница Епархијског савјетаи Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске

Hronika mitropolije

а онда и да избрише памћење и сјећање на њих, „али оно што је Божје никада не може бити заборављено“, поручио је митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних, у славу Божју и у част пра-зника је благосиљан славски колач. Овогодишњи домаћин славе Јово Пејовић кумство за наредну годину је предао Радошу Зуковићу. За допринос обнови момишићког хра-ма, Јова Пејовића је митрополит Амфилохије одликовао архијерејском похвалницом. Господин Пејовић се потом Митрополиту, свештенству и вјерном народу обратио пра-зничном бесједом.

За све присутне је на крају сабрања приређено послу-жење и пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовала дјеца полазници подгоричких школа вјерона-уке и културно-умјетничка друштва „Ђурђевданско коло“ из Подгорице и „Свети Јован Владимир“ из Бара.

Парастос жртвама НАТО бомбардовања СРЈ и братски

састанак свештенства архијерејских протопрезвитеријата херцегновског и

бококоторскогСветом литургијом пређеосвећених дарова и парасто-

сом жртвама, које је у цркви Светог Саве служио митро-полит Амфилохије са свештенством, у Тивту је 24. марта обиљежено 18 година од почетка НАТО агресије на СР Ју-

гославију. Истовремено, овом Светом службом почело је овогодишње редовно сабрање свештенства архијерејских протопрезвитеријата бококоторског и херцегновског.

Након Литургије и парастоса, на којем су поменута име-на пострадале дјеце од НАТО бомби у Мурину 1999. године, митрополит Амфилохије је рекао да род људски никада у историји није тако поклекао пред демонским искушењем претварања камења у хљебове, као што је у наше вријеме.

„Све је подређено ономе што је земаљско, пролазно, што је ништавно, што води човјека смрти и заражује га пролазно-шћу. И човјек губи обадва свијета: овај за који се бори изгу-биће смрћу, без обзира каква богатства земаљска стекао, а онда ће изгубити и онај други, вјечни“, казао је он.

Он је казао да је то нарочито случај са некад хришћан-ским народима Запада који су данас главни носиоци те смртоносне болести. „Данас ти народи том болешћу зара-жују читав свијет, па нажалост и наше словенске народе, који су се у своје вријеме опредијелили за Царство небе-ско и били његови носиоци, свједоци вјечног и бесмртног људског достојанства“, рекао је владика Амфилохије. Он је рекао да је тај болесни дух учинио да садашња црногорска власт пљује на мученичку крв свих оних који су живот свој положили за вјеру и отачаство.

Истовремено, он је истакао да терористе који су 1999. ратовали на Косову никако не треба изједначавати са ча-сним албанским народом. „Они који су изазвали то братско поклање на Космету одрекли су се прво себе, свога народа и закона дукађинскога, онога што је најчасније и најчести-тије у албанском народу“, рекао је митрополит Амфилохије.

Након Службе у цркви Светог Саве, господин Митро-полит је на градском гробљу Брдишта одслужио помен погинулим Тивћанима – припаднику 63. падобранске бри-гаде Војске Југославије Марку Аврамовићу и припадни-ку МУП-а Црне Горе Драгану Бјелановићу. Парастосу су присуствовали чланови породица војника Аврамовића и полицајца Бјелановића, као и ветерани 63. падобранске бригаде Војске Југославије из Ниша. О двојици погинулих припадника безбједносних снага СР Југославије говорио је Аврамовићев ратни друг, данас горњегрбаљски парох, отац Мијајло Бацковић.

Након богослужења бококоторско и херцегновско све-штенство је приступило Св. тајни исповијести, а потом је одржан радни дио сабрања, на којем је било ријечи о нај-важнијим питањима црквене мисије на том подручју.

Сабрање свештенства у Тивту61


Hronika mitropolije

Митрополит Амфилохијеслужио Литургију у цркви

Светог Николе у КоторуМитрополит Амфилохије служио је 25. марта, на пра-

зник Преподобног Симеона Новог Богослова и Светог Гри-горија Двојеслова са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Котору.

Након причешћа вјерних, он је рекао да Црква има свој небески, али и земаљски поредак. „Тај поредак је утеме-љен на Христу Господу, на Светим апостолима и пророци-ма, утемељен је на светим мученицима… Они су уграђени у ту грађевину. Утемељен је и на Oткривењу Божјем, на Ста-ром и Новом завјету, на оним заповјестима Христовим и на канонима Цркве“, казао је он.

„Савремени наш светитељ, старац Пајсије говорио је да су канони Цркве као кад имаш кућу близу неке шуме, а мај-ка дјетету каже: ‘Немој тамо изван ограде, у шуму, појешће те вук’. Канони су отприлике та ограда, они чувају душе и људе, и поредак црковни кроз вјекове“, рекао је митропо-лит Амфилохије.

Потом је одржана редовна годишња сједница Епархиј-ског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске на којој је било говора о најважни-јим питањима савремене црквене мисије у Црној Гори и шире.

Архијерејска литургијау манастиру Рустово

Митрополит Амфилохије служио је 26. марта са све-штенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Па-штровићима.

Пред почетак Литургије, он је у манастирском храму Успења Пресвете Богородице освештао нову Часну трпезу у коју је уградио честицу моштију Мученика јасеновачких.

Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је благосиљао и преломио славски колач поводом празника Преподобног Бенедикта Нурсијског, небеског покровите-ља игумана манастира Михољска Превлака архимандрита Бенедикта.

„Срце мајке – је срце Богомајке“, ци-тирао је митрополит Амфилохи-

је пјесника Тин Ујевића, када је увече 18. марта посјетио мајке које штрајкују глађу испред Скупштине Црне Горе. Он је по-савјетовао мајке да прекину са штрајком глађу, а да наставе са „најстрожијим по-стом“.

„Гледајући вас овдје, које сте подари-ле свијету највеће богатство, као да гле-дам своју мајку. Зато имам бескрајно по-штовање и према својој мајци и према вама и према вашем материнству, које је једно и јединствено. Стога бих био слобо-дан да вам предложим: Оставите штрајк глађу а наставите овако како сте се бори-ле“, посавјетовао их је Владика и додао:

Високопреосвећени Митрополит црногорско-примор-ски Амфилохије уручио је у понедељак 20. фебруара

прилог Светоуспенској свјатогорској лаври у Доњецку, у источној Украјини, која служи као уточиште избјеглицама од војног сукоба у овој земљи. Његово Високопреосвеш-тенство је овом приликом упутио поруку Његовом Бла-женству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, у којој је изразио подршку Украјинској Православној Цркви. „Ми у Црној Гори и цијелој Српској Православној Цркви помно пратимо догађања у Украјини, и надамо се

„Предложио бих честитој Влади: да колико сјутра испоштују вашу материнску љубав, и своје мајке. Ако је једна држава толико сиро-машна да не може да испоштује мајку и дијете, ту нема државе, та држава нема будућности.“

Митрополит је нагласио да су мајке највећа радост Црне Горе.

„Зар је на то спала Црна Гора да има мајке са својом дјецом које немају могућности да своју дјецу прехране?“, упитао је Вла-дика, и напоменуо да је овај удар на светињу живота и достојанство Црне Горе највећа срамота која се до-годила и која се догађа Црној Гори.

брзом окончању братоубилачког рата који је избио у вашој земљи“, каже се у поруци. Митрополит је нагласио да су вјерни у Украјини више пута говорили о важној уло-зи Свјатогорске лавре у помоћи избјеглицама са истока Украјине.

„Такође се надамо што скоријем исцјељењу крва-ве ране раскола, коју су на тијелу Украјинске Право-славне Цркве отворили противници јединства Цркве Божије“, напи-сао је Митрополит.

Mитрополит Амфилохије посјетиомајке које протестују испред Скупштине Црне Горе

Дар Светоуспенској свјатогорској лаври у Доњецку

62

svetigora /

2017

/ а

прил

promocijaПредстављена књига „Зов карауле”,други дио трилогије „Ми смо бранили Кошаре“

Косовска голгота јеХристова голгота

Битка за Кошаре је највећа је бит-ка модерне српске историје. Тих

неколико километара уз саму гра-ницу са Албанијом, подно Прокле-тија, за Васкрс 1999. године, постају српски Термопили у којима стоти-нак војника, често гладних и без до-вољно муниције, док чека појачање које никако не долази, одбија напад неколико хиљада терориста ОВК. Несвесни свега шта се дешава око њих и независни од осталих догађа-ја, они стоје као прва и једина пре-прека бројнијем и боље опремље-ном непријатељу који покушава да продре у Метохију.

Ојачани духом празника, пола-жући на олтар отаџбине своје нај-боље другове, хероји Кошара се уздижу и стају уз раме јунака са Ко-сова поља, Чегра, Цера, Мојковца, Кајмакчалана... Битка за Кошаре тих дана постаје Битка за Србију, велика борба коју су хероји у рату успешно добили. Поразио их је – мир.

Роман „Зов карауле“ заснован је на истинитим догађајима исприча-ним од стране преживелих хероја, и настао је у знак сећања на оне који се са Кошара нису вратили. Слава им!

Ненад Милкић

„Можда за тебе и теби сличне горе нема ништа. Мо-

жда. Али за мене има много тога. Света земља и граница

исписана крвљу. Кости које су темељи државе. Духови мртве страже који чувају Србију. Све

је то на Кошарама. Тамо су и част, морал, поштење, мла-

дост и храброст једне нације.“Одломак из романа

У знак сјећања на почетак НАТО агресије на Србију и Црну Гору, Клуб Црне Горе и Србије организовао је 23. марта 2017, у Подгорици, у крипти Са-

борног храма Христовог Васкрсења, промоцију књиге Ненада Милкића „Зов карауле”. Пред бројном публиком у Подгорици, о књизи су говорили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, пјесник Ранко Јововић, пуковник Боривоје Оровић, Игор Дамјановић, Марко Ковачевић, док је ор-ганизатор и модератор програма био Вељко Рачић.

„Кошаре су нешто што мученичком крвљу овога народа остаје записано и нешто што се не смије никада заборавити… Све што се догађа на Косову је последица голог интереса Запада. Нâда нема више ни у кога, то је кристал-но јасно, али та нада и та косовска гробница органски је везана за Христову гробницу. Косовска голгота је Христова голгота.... Опет се надам у Бога да је Бог у правди, а не у сили – казао је митрополит Амфилохије у свом обраћању.

Пјесник Ранко Јововић истакао је да је ,,Зов карауле” књига за сва вре-мена. „Једнога дана када се наши људи дозову памети, овај роман ће их на-хранити жртвом нашег народа, нашег славног српског народа. У караули на Кошарама, ту смо се борили, ту смо одбранили нашу част, ту смо изгинули, али смо се и родили као људи. Овај роман пише мртва стража са Кошара. Они су наша будна браћа, војска. Они сањају да ће Срби поново доћи и да ће Кошаре славно, најславније, бити само наше“, казао је у свом говору пјесник Ранко Јововић.

Пуковник Боривоје Оровић осврнуо се на војничку и стратешку анали-зу битке на Кошарама. „По броју припадника не може се упоредити са Цер-ском или Колубарском битком, али она има другачије значење. Непријатељ није очекивао отпор на Кошарама, зато су оне симболично храм јер пред-стављају спремност народа на отпор“, казао је пуковник Оровић.

Анти-нато активиста Игор Дамјановић је истакао да је књига ,,Зов кара-уле” поглед малог човјека и његов доживљај рата, док је Марко Ковачевић у свом обраћању подвукао да смо ,,престали да памтимо и почели да забо-рављамо Косово”. „Неко је хтио да нам забрани да се сјећамо Кошара. ‘Зов карауле’ је једнаке важности за наш народ као и епска поезија“, закључио је Марко Ковачевић у свом обраћању.

„Догађаји у Кошарама од 1998/99. године су најстрашнији догађаји наше новије историје. Много је младих живота тамо остало, а ‘Зов карауле’ је живо свједочанство о том догађају“, казао је организатор и модератор вечери Вељко Рачић.

На самом крају, присутнима се обратио и аутор Ненад Милкић који је казао да су Кошаре симбол отпора нашег народа према бројнијем неприја-тељу, као и да су битна имена момака са Кошара који се никада и ником неће моћи обратити – „обраћам се у њихово име“.

Потом је наступио гуслар Стеван Вујачић.

У издању Светигоре11 нових наслов за најмлађе:

1. Јеванђеље за најмлађе2. Молитвеник за најмлађе3. Бог је створио све4. Господ је пастир мој5. Поучне приче старца

Пајсија6. Од пастира до светитеља

(Приче за дјецу о Светом Василију Острошком)

7. Чудесна пријатељства8. Волим да бојим Божић 9. Волим да бојим Васкрс10. Волим да бојим јеванђељске

приче11. Волим да бојим Свету

литургију

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 369-07-57

369-07-05

НОВО

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXVI ВАСКРС АПРИЛ … · 2019. 9....

Documents

Transcript of МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XXVI ВАСКРС АПРИЛ … · 2019. 9....