MAKS SELER: POLOZAJ COVEKA U KOSMOSUPo recima Selera, ova knjiga je sazet prikaz nekoliko glavnih tacaka njegove filozofske antropologije koju je nameravao objaviti 1929, ali umire 1928. Na pocetku knjige konstatuje da i pored pojedinacnih i specijalizovanih znanja o coveku, nepostoji jedinstvena ideja i znanje o coveku. Nikad u istoriji covek sam sebi nije bio toliko problematican. Izmedju vladajucih vidjenja coveka jevrejsko-hriscanskog, grcko antickog, i vidjenja moderne prirodne nauke postoje nepomirljivi sukobi. Jevrejsko-hriscanski misaoni krug vidi coveka kao sliku i priliku boziju, anticki svu specificnost coveka vidi u umu (logosu, ratiu) koji je sposobnost shvatanja svih stvari, dok prirodno-naucni misaoni krug coveka vidi kao podvrstu kicmenjaka i sisara ili njihov vrh. Ta tri misaona kruga potpuno su uzdrmana, pa se sam Seler pita sta odredjuje covekov specificni polozaj, neuporediv sa svakim drugim specificnim polozajem neke zive vrste (samo problematizovanje coveka u savremenosti).

*Izgradnja psihickog sveta, psihickog pra-fenomena zivota

Specifican polozaj coveka moze se shvatiti tek iz celokupnog bio-fizickog sveta. Granica psihickog poklapa se sa granicom zivog. Bitno obelezje zivog uz samokretanje,samooblikovanje,prostorno-vremensko samoorganizovanje, je posedovanje posebnog i unutrasnjeg bivstva, psihickog pra-fenomena zivota. Najnizi stepen psihickog je cuvstveni poriv (polet, snaga kompleksnog stanja zivog organizma koje ukljucuje mnogobrojne promene na organskom i psihickom planu), drugi dusevnibivstveni oblik je instinkt, treci asocijativno pamcenje i cetvrti prakticna inteligencija.1. u cuvstvenom porivu kao najnizem stepenu psihickog jos nije razluceno cuvstvo i nagon koji ima uvek specificnu usmerenost i cilj prema necem, npr. hrani. Biljci se moze pripisati cuvstveni poriv, za rastom i razmnozavanjem I smrti kao opsti poriv. Tu se kod biljke pokazuje da zivot nije bitno volja za moc, nego da je poriv ka razmnozavanjui smrti pra-poriv sveg zivota. Biljka niti spontano bira svoju hranu, niti se aktivno drzi prilikom oplodjavanja. Zivotni smer biljke je vegetativan, tj. posve prema spolja usmeren poriv koji Seler oznacava ekstaticnim cuvstvenim porivom da bi oznacio potpun nedostatak povratnog javljanja organskog stanja nekom centru, sto je svojstvenozivotinjama i coveku. Tako se opstanak biljke sastoji u ishrani, rastu, rasplodjavanju i smrti.2. kao drugi dusevni bivstveni oblik sledi za cuvstvenim porivom u stepenovanom redu zivota- instinkt. On se moze definisati iskljucivo kao i ostali bivstveni stepeni, po tzv.drzanju zivog bica. Drzanje je psiho-fizicki indiferentan pojam, tj. ono je uvek izraz unutrasnjeg stanja i ne postoji nista unutar dusevnog, sto se neposredno ili posredno neizrazava u drzanju. Zato se drzanje uvek mora tumaciti dvostruko, fizioloski i psiholoski istovremeno. Glavna obelezja instinkta: odvija se po cvrstom i nepromenljivom ritmu, reaguje samo na tipicne povratne situacije koje su znacajne za zivot vrste kao takve. On je nezavistan od broja pokusaja koje zivotinja izvodi da bi bila dorasla nekoj situaciji, on je vec unapred tu.

3. treci psihicki oblik je asocijativno pamcenje. Temelj svakog pamcenja je uslovni refleks, jer je njegova psihicka analogija tzv. asocijativna zakonitost, prema kojoj celokupni kompleks predstava nastoji obnoviti i nadopuniti clanove koji mu nedostaju kada se samo jedan deo tog kompleksa senzorno ili motorno dozivi. Princip asocijativnog pamcenja je delotvoran u izvesnoj meri vec kod svih zivotinja, ali i razlicit. On se usko povezuje s oponasanjem i kopiranjem koji obrazuju tradiciju, koja bioloskoj bastini donosi novu dimenziju zivotinjskog drzanja pomocu zivotne proslosti drugova po vrsti. Ta vrsta tradicije mora se najostrije razlikovati od svesnog secanja na proslo, tj. svake predaje na osnovu znakova, povesnog znanja (ovi oblici tradicije svojstveni su samo coveku). Pomocu tradicije moguc je napredak, ali sav ljudski razvoj bitno pociva na slabljenju tradicije.Odbacivanje moci predaje postepeno napreduje u ljudskoj istoriji i ono je delo razuma koji tako oslobadja prostor za nove pronalaske i otkrica.Delotvornost asocijativnog principa znaci u izgradnji psihickog sveta propadanje instinkta i napredovanje centralizovanja i mehanizovanja organskog zivota. Ona isto tako znaci izolovanje individuuma iz vezanosti vrstom I neprilagodljive ukocenosti instinkta.4. prakticna inteligencija je cetvrti bivstveni oblik psihickog zivota. Zivo bice se drzi inteligentno kada bez prethodnih pokusaja smisleno reaguje prema novim, netipicnim situacijama u pokusaju da resi nagonski odredjen zadatak (novi princip: duh, otvorenost sveta, samosvest, cista aktuelnost duha svojstvenog coveku). Postoji li jos neka bivstvena razlika iznad izbora i inteligencije sto razlikuje coveka i zivotinju? Jedni izbor i inteligenciju zadrzavaju za coveka, a drugi (Darwin, Lamark) smatraju da i zivotinja poseduje inteligenciju i time se priklanjaju ucenju koje je oznaceno kao teorija homo fabera i ne poznaje nikakvo covekovo metafizicko bivstvo, tj. specifican odnos covekaprema svetu. Oba ova ucenja Seler odbacuje. Za njega je duh novi princip koji razlikuje coveka i zivotinju i stoji izvan svega onoga sto u najsirem smislu mozemo nazvati zivotom. Taj princip (duh), nije novi stepen manifestacije zivota, psihe, vec je suprotan svemu i svakom zivotu, pa i zivotu u coveku. Ne moze se svesti, na prirodnu evolucijuvec je najvisi osnov samih stvari. Vec Grci otkrivaju postojanje takvog principa i nazivaju ga umom. Po Seleru, rec duh obuhvata pojam uma, ali pored misljenja obuhvata i ono neposredno intuitivno vidjenje pra-fenomena ili bivstvenih sadrzaja, isto tako emocionalne i voljne akte (dobrota, ljubav). Egzistencija duha nezavisna je odorganskog, od zivota, od njegove nagonske inteligencije. Duhovno bice nije vezano za nagon i okolinu, vec je slobodno od njih i otvoreno je prema svetu. Covekove reakcije motivisane su cistim stanjem perceptivnog kompleksa i kompleksa predstave koje je podignuto do predmeta (on okolinu vidi i moze da uzdigne do predmeta) inezavisno je od njegove fiziologije, nagonskih impulsa. Za razliku od zivotinje, covek moze izvrsiti specificno distanciranje i zamenjivanje okoline u svet i predmete (afektivna i nagonska sredista). Predmetno bivstvo je najformalnija kategorija logicke strane duha. Za razliku od zivotinje koja ima svest, covek kao bice duha ima I samosvest, ima sposobnost da postane predmet svog vlastitog posmatranja. Sa samosvescu covek moze da prosiri okolinu u dimenziju sveta i da taj svet ucini predmetnim, a moze svoju vlastitu

filozofsku i psihicku kakvocu (stanje) kao i svaki pojedinacni psihicki dozivljaj isto promatrati kao nesto predmetno. Izgleda kao da postoji lestvica na kojoj se pra-bivstvo u izgradnji sveta sve vise sebi privija da postane samo sebe svesno, na sve visimstepenima i da konacno u coveku samo sebe potpuno poseduje i shvati. Iz ovakve strukture covekovog bivstva moze se razumeti niz ljudskih specificnosti od kojih Seler neke navodi. Samo covek ima kategoriju stvari i kategoriju supstancije, ima prazne oblike prostora i vremena, ima osecaj svetskog prostora. Samo covek moze da se izdigne iznad sebe i da iz jednog sredista s onu stranu prostorno-vremenskog sveta ucini i sebe i citav svet predmetom svoje spoznaje. Ali, to srediste koje mu omogucava tu spoznaju (opredmecenje sveta i sebe) ne moze biti opredmeceno. Duh je jedino bivstvo koje je nesposobno za opredmecenje, on je cista aktuelnost. Centar duha, licnost, nije ni predmetno ni stvarno bivstvo, nego sklop reda akata koji se u sebi ispunjava. Covek kao licnost moze sudelovati i u aktima nekog nadsingularnog duha, ali samo na osnovu saizvrsavanja, sto znaci da nase ucestvovanje u aktima nekog nadsingularnog duha (ideja) nije prosto nalazenje ili otkrivanje onoga sto jeste i sto postoji, nego je istinsko zajednicko stvaranje, proizvodjenje ideja, vrednosti i ciljeva koji su prirodjeni vecnoj ljubavi i vecnoj volji (akt ideiranja kao specifican duhovni akt. Spoznaja biti i dozivljaja stvarnosti, covek je onaj koji moze da kaze ne). Specificno duhovni akt je akt ideacije (gledanje biti), razlicit od tehnicke inteligencije i zakljucujuceg misljenja. Aktom ideacije na osnovu samo jednog primera shvatamo bit odredjenog bivstvenog podrucja. To znanje je uvidjanje koje ide preko granice naseg iskustva (a priori). U pozitivnim naukama ideacija obezbedjuje aksiome, dok u filozofiji, metafizicipredstavlja prozor u apsolutno (Hegel), jer se svako pravo bivstvo ne moze svesti na empirijske uzroke konacne vrste, vec se moze pripisati nadsingularnom duhu kao atribut nadsingularnog bivstva. Sposobnost odvajanja opstanka od bivstva je osnovno obelezje ljudskog duha koje utemeljuje istovremeno sva ostala obelezja. Nije za coveka bitno da ima znanja, vec da ima a priori bivstva ili da ih je sposoban steci. Akt ideacije jeste dokidanje karaktera stvarnosti kao izvlacenje logosa biti iz konkretnog culnog sveta stvari. Zivotinja zivi sasvim u konkretnom, u stvarnosti. Biti covek znaci toj vrsti stvarnosti reci ne. To cini Platon kada gledanje ideja povezuje sa odvracanjem duse od culnog sveta stvari i s povatkom duse u samu sebe da bi nasao izvore stvari. I Huserlova fenomenoloska redukcija cini isto u trazenju biti same stvari. To je akt ideacije koji definise ljudsku duhovnost. Realnom postavljanju spoljnjeg sveta ne vodi zakljucak,perceptivni sadrzaj opazanja ne daje nam dozivljaj realnosti niti predmetnosti, niti fiksna mesta u prostoru, nego dozivljeni utisak otpora prema najnizem i najprimitivnijem stepenu dusevnog zivota (cuvstveni poriv, nagonski centar). Ideacija je ukidanje samog momenta realiteta, ukidanje straha od zemaljskog, jer sva stvarnost je za svako zivo bice najpre pritisak koji ometa, a cisti strah je njen korelat. Taj akt obestvarenja moze izvrsiti samo bivstvo koje zovemo duh. Covek je zivo bice koje se moze prema svom zivotu, koji ga snazno obuzima, asketski drzati potiskujuci vlastite nagonske instinkte. Za razliku od zivotinje koja uvek stvarnom bivstvu kaze da, covek moze reci ne. On je vecni

protestant protiv gole stvarnosti, bilo u Budinom smislu kao uzlet duha do nestvarne sfere esencije kao cilj (nirvanautonuce), jer se realitet vrednuje kao zlo ili se iz sfere esencije nastoji okrenuti ka stvarnosti da bi se ucinila boljom, ili u vecnom ritmu izmedju ideje (duha) i realiteta (poriva) vidi pravi zivot i odredjenje coveka. Covek uvek tezi da probije ogradu svoga sada-ovde-tako-bivstva i svoje okoline. Tako i Frojd vidi u coveku bice koje potiskuje svoje nagone I zahvaljujuci tome moze svoju nagonsku energiju sublimirati u duhovnu delatnost.

*Problem sublimiranja: izvorna nemoc duha i njegovo zadobijanje moci. Sublimiranje kao svetski tokZa Selera je odlucujuce pitanje, da li izvire duh iz askeze, sublimacije ili pomocu njih samoodrzava svoju energiju? Duh ne izvire iz askeze, potiskivanja, onog ne-stvarnosti, jer bivstvo duha time nije uslovljeno vec samo njegovo snabdevanje energijom i njegova sposobnost ocitovanja. Duh je u svom cistom obliku izvorno bez moci, delotvornosti,a da bi bio snabdeven energijom, da bude delotvoran, mora mu pridoci askeza, nagonsko potiskivanje i sublimacija. Dve fundamentalne mogucnosti shvatanja duha kroz istoriju podstakle su Selera da postavi pitanje o poreklu duha. Prvo shvatanje je klasicna grcka teorija o coveku po kojoj duh ima specificno bivstvo i autonomiju, pa i snagu i delotvornost kao najvisi i najmocniji oblik bivstva (duhovni i svemoguci bog). Drugo shvatanje je negativna teorija o covekuzastupa shvatanje po kome duh nema autonomiju i izvornu moc, vec nastaje iskljucivo na osnovu onog covekovog ne.Seler odbacuje oba shvatanja. Smatra da duh ima vlastitu bit i zakonitost, ali ne i vlastitu energiju koja sledi tek iz covekovog negativnog akta prema svetu. Duh postoji prvo u sklopu cistih intencija, ali iz njih ne nastaje duh bez askeze, potiskivanja. Primeri negativne teorije o coveku su Budina soteriologija (spas iz vecnog kruzenja), Sopenhauerova negacija volje za zivotom, Frojdovo ucenje (nagon smrti, potiskivanje nagona i sublimacija kao osnova ljudske kulture).Nedostatak ovih teorija je sto ne daju odgovor na pitanje: sta to u coveku negira volju za zivotom, sta potiskuje nagone?Negativna teorija vec pretpostavlja ono sto treba da objasni, tj. um, duh. Duh je taj koji negira, potiskuje, on idejama I vrednostima vodi volju tako da svim nagonskim impulsima, suprotstavljenim ideji, uskracuje predstave nuzne za nagonske radnje, a s druge strane podstice sve nagonske impulse da izvode postavljeni voljni projekat. To je upravljanje koje se sastoji u kocenju, oslobadjanju nagonskih impulsa kroz duhovno htenje, a vodjenje je pretpostavljanje samih ideja i vrednosti koje se ostvaruju nagonskim kretanjima. Ali, duh nije sposoban da proizvede, uveca ili umanji nagonsku energiju. Upravljajuci nagonima, duh stice energiju, moc i delatnost, ozivljava. Jedino to moze da se nazove sublimacijom zivota u duh, a ne nekakav misticki proces izrastanja duha iz potiskivanja nagona. Zabluda klasicne teorije koja vlada celokupnom filozofijom zapada je opasnija. To je ideja o vlastitoj moci duha, njegovoj izvornoj i samostalnoj snazi, moci i delatnosti, ucenje da je duh i bez zivotnog poriva svemocni princip (Platon, Aristotel, hriscanstvo, Fihte, Hegel). Relativno pravo imaju protivnici tog ucenja (Epikur, Hobs, Sopenhauer I dr), ali su ipak izdali istinu koja lezi u ovom ucenju: autonomiju duha u njegovoj sustini i njegovim zakonima.

Klasicna teorija se javlja u dva glavna oblika:1) u nauci o dusevnoj supstanciji coveka (Akvinski) i 2) u naukama po kojima postoji samo jedan duh prema kome su svi pojedini duhovi samo modusi ili akteri njegovog delovanja (Spinoza, Kant, Fihte, Seling i dr). Primena kosmoloskih kategorija na centralno bivstvo coveka promasuje cilj. Covek nije supstancija vec duhovni centar akta, onaj koji samostalno uredjuje duhovne akte. Osnovna zabluda klasicne teorije je sto smatra davisi oblici bivstva u svetu koji je od iskona i konstantno tako uredjen, imaju visi smisao i vrednost, vecu snagu i moc. Zabluda je i smatrati, s jedne strane vise oblike bivstva nastalim geneticki iz nizih (naturalizam, materijalizam) i s druge strane, smatrati da su visi oblici bivstva uzrok nizima (vitalizam, idealizam). Seler se slaze sa Hartmanom koji kaze da su vise kategorije bivstva i vrednosne kategorije od iskona slabije. Mocno je ono sto je izvorno nize, nemocno je najvise. Svaki visi oblik bivstva je u odnosu prema nizim relativno bez snage, niti se ostvaruje svojim vlastitim snagama, nego snagom nizeg oblika bivstva. Iskonski i prvobitno, duh nema vlastite snage ali procesom sublimacije je stice. Ljudski duh i ljudsko htenje ne moze znaciti nikada vise nego vodjenje i upravljanje. Covekovo postojanje predstavlja tako najvisu poznatu sublimaciju, jercovek u sebi sazima sve bivstvene stepene postojanja. Obostrano prozimanje izvorno nemocnog duha i izvorno demonskog poriva pomocu ideiranja i oduhovljenja nuzda i, istovremeno, ozivljavanja duha jeste cilj i kraj konacnog bivstva i zbivanja.

*Jedinstvo dusa-telo: kritika Dekarta i onticka suprotnost duh-telo; kritika naturalistickog ucenja o coveku i ucenjaKlagesaU novom veku klasicna teorija o coveku nasla je najdelotvorniji oblik u Dekartovom ucenju, u njegovom dualizmu misaone i protezne supstancije, duse i tela. Posledica tog ucenja je bila preterana specificnost polozaja coveka i njegovo izvlacenje iz prirode, a time je izbrisana i kategorija zivota, jer za njega se svet sastoji iz tacaka koje misle i mehanizma koje treba geometrijski istraziti. Jedino vredno u Dekartovom ucenju, po Seleru, je autonomija i suverenitet duha I njegova nadmocnost nad organskim i samozivim. Sve ostalo je pogresno. Npr. za Dekarta psihicko postoji samo u svesti. Medjutim, pokazalo se da su fizioloski i psihicki procesi ontoloski identicni, da su dve strane promatranja jednog istog zivotnog procesa. Jaz koji Dekart stvara izmedju duse i tela prevladan je shvatanjem jedinstva zivota. I misljenje I duhovni akti moraju imati fizioloske i psihicke paralelizme, posto oni svoju snagu dobijaju iz zive nagonske sfere(psihofizicki zivot je jedan). Jedinstvo psihickih i fizickih funkcija je cinjenica koja vredi za sva bica pa i za coveka. Nisu duh, telo i dusa, mozak i dusa nesto sto tvori onticka suprotnost. Suprotnost koja postoji u coveku je suprotnost viseg reda, suprotnost zivota i duha, ali su ipak upuceni jedan na drugog. Duh ideira zivot, a jedino je zivot sposoban da pokrene duh i da ga ostvari, pocevsi od podsticaja najjednostavnijeg duhovnog akta do ostvarenja nekog duhovnog dela.Taj odnos duha i zivota pogresno su, po Seleru, shvatile sve teorije koje nazivamo naturalistickim: bilo da je rec o formalno-mehanickim teorijama koje psihicke procese tumace kao propratne pojave fizicko-hemijskih procesa,

bilo vitalistickim ucenjima, za koje je kategorija zivota osnova shvatanja coveka, a time i duha koga treba shvatiti iznagonske sfere, kao njenog kasnog razvojnog produkta. Ipak, Seler vitalistickom ucenju odaje priznanje sto je uvidelo da ono stvaralacko i mocno nije ono sto nazivamo duhom i visim oblicima svesti, vec tamne podsvesne nagonske moci duse. Ali, gresile su u tome sto su samo ideju duha i zakone duha, te njegov unutrasnji rast izvodili iz tih nagonskihmoci. U suprotnosti s ovim teorijama pokusao je Ludvig Klages da razume coveka pomocu dve osnovne nesvodive kategorije: zivota i duha. Medjutim, duhu Klages ne priznaje njegovu srz, moc opredmecenja i neposredno sagledavanje ideja. Klages je takodje uveren da je duh s celokupnim zivotom u stanju borbe, a ne u odnosu uzajamnog dopunjavanja. U toj borbi duh je princip koji sve dublje razara zivot i dusu, te se ljudska istorija pokazuje kao postepeno obolenje, dekadencija zivota. Neprijateljsku suprotnost izmedju duha i zivota Seler ne prihvata, kaze da duhu ne pripada nikakvasnaga i moc, nikakvaa izvorna energija kojom bi mogao izvesti to unistavanje zivota.

*Covek i osnov sveta: poreklo religije i metafizike

U istom momentu kada covek svescu o svetu, samosvescu i opredmecivanjem vlastite psiho-fizicke prirode, postaje covekom, on mora shvatiti ideju nadsvesnog, beskonacnog i apsolutnog bivstva koje je konstitutivno za njega, kao I njegova svest (o svetu) i samosvest. Tek u odnosu prema tom apsolutnom i pomocu njega, on postaje covek. Svest o svetu, samosvest i svest o bogu (apsolutnom) tvore nerazdvojno strukturno jedinstvo. U istom momentu prilagodjavanja svetu, momentu prilagodjavanja sveta sebi i izdizanja izvan njega da bi ga ucinio predmetom svog gospodarenja, u istom tom momentu covek je svoje srediste postavio izvan i s one strane sveta. Vise se nije mogao shvatiti kao jedinstveni clan ili jednostavni deo sveta iznad koga se tako smelo uzdigao. Njegovo srediste postalo je ekscentricno svetu. Nakon otkrica kontingentnosti sveta i svog ekscentricnog polozaja, covek je mogao imati jos samo dvojako drzanje. Cuditi se i svojim duhom pokusati shvatiti apsolutno i uklopiti se u njega, a tu je poreklo metafizike, ili, na drugi nacin, iz nesavladive zelje za spasenjem pomocu viska fantazije, apsolutno (boga) ispuniti proizvoljnim likovima I u njima naci zastitu i spasenje od pada u cisto nista, a tu je poreklo religije. Sve teisticke ideje Seler odbacuje, jer odbacuje ideju jednog duhovnog i u svojoj duhovnosti svemoguceg boga. Samo ostvarujuci sebe, i to kada ispunjava svoju duznost u kosmosu (povezivanje duha i poriva u razvoju ljudske istorije, kulture), covek ostvaruje ono sto je covecanstvo nazivalo bogom.*Covek i povestPogledi na bivstvo coveka i njegovo poreklo nisu nikada bili nesigurniji, neodredjeniji i raznolikiji nego u 20.veku. Prvi put u otprilike desethiljadegodisnjoj istoriji covek je sebi postao potpuno problematican, vise ne zna ko je, a tog neznanja je i svestan. Stoga je filozofska antropologija pozvana da za taj zadatak veka hitno trazi resenje. Pod filozofskom antropologijom Seler misli onu osnovnu nauku o bivstvu i bivstvenoj izgradnji coveka, o njegovom odnosu prema anorganskoj, biljnoj i zivotinjskoj prirodi, o njegovom odnosu prema osnovi svih stvari, o njegovom metafizickom

bivstvenom poreklu kao i o njegovom fizickom, psihickom i duhovnom pocetku u svetu, o snagama i mocima koje ga pokrecu i koje on pokrece, o osnovnim smerovima i zakonima njegovog bioloskog, psihickog, duhovno-istorijskog i socijalnog razvoja, kako o njegovim bivstvenim mogucnostima tako i o njihovim stvarnostima. Dakle, nova fil antropologija ima u vidu psiho-fizicki problem tela i duse i noeticko-vitalni problem i jedino ona mozesvim posebnim naukama koje se bave covekom dati temelj i ciljeve njihovog istrazivanja. Da bi nova antropologija resila zadatak, mora prevladati pet osnovnih tipova ucenja o coveku i njima odgovarajucih shvatanja istorije zapadnogkulturnog kruga. U osnovi razlicitih i sukobljenih shvatanja istorije nalaze se razlicite ideje o bivstvu, izgradnji i poreklu coveka. Tih pet osnovnih tipova samoshvatanja coveka Seler izvodi iz pet osnovnih ideja o coveku, koje su bile vladajuce jos u 20.veku:1. religiozna ideja. Iako je ova ideja i na njoj zasnovana antropologija za filozofiju i nauku beznacajna, ona je i dalje jaka jer cuvstva i zivotni oblici koji radjaju ideje nadzivljavaju i same te ideje. Ova religiozna ideja je nikla iz starog i novog zaveta, osnov te ideje tvori mit o bozijem stvaranju coveka, rajskom stanju, istocnom grehu, o covekovomspasenju i njegovoj dvostrukoj bogocovecanskoj prirodi. Unutar ovog kruga nalaze se razlicita tumacenja coveka, kao i razlicita shvatanja istorije.2. ideja homo sapiensa. Ova ideja je posledica vec pretpostavljene misli o bogu i ucenja o bozijoj slici coveka. Po prvi put javlja se ideja da coveku samo pripada specifican agens koji se izdize iznad sve prirode. To je logos, um, pomocu koga postojece, boga, svet i samog sebe moze da spozna, u tvorenju, da prirodu smisleno oblikuje udelovanju, da prema sebi ravnom dobro postupa, tj. da tako zivi da ovaj agens najsavrsenije izgradi. Covekov um je pri tome smatran delom bozanskog (logosa, nusa) koji ovaj svet i njegov red (kosmos) uvek nanovo proizvodi, vecno pokrece i oblikuje. Cetiri osnovna momenta karakterisu fil antropologiju koja se bazira na pripadnosti togagensa coveku: a) covek ima u sebi bozanski agens koji sva priroda ne sadrzi b) taj agens i svetski um -logos- su ontoloski prema svom principu -jedno-, pa zato covek i moze da spozna svet c) taj agens je bez onog culnog I nagonskog dovoljno mocan da ostvari svoje idealne sadrzaje d) taj agens je istorijski, narodno i staleski apsolutnokonstantan. Od Platona, stoika do Kanta i Hegela, fil antropologija koja sledi ideju homo sapiensa nije se izmenila u bitnom u ova cetiri odredjenja. U prosvetiteljstvu ideja homo sapiensa dozivljava pravi trijumf (do tada je povezana sa religijskom idejom). Kod Hegela je samo cetvrto odredjenje o konstantnosti agensa (logosa) prevladano istorijskim dinamizovanjem logosa Grka. Hegelova istorija je istorija samoosvescivanja duha. Covek kroz istoriju postize uzdizanje svesti, sto je on oduvek prema svojoj ideji. Nagoni i strasti su samo u sluzbi lukavstva uma, orudje ideje pomocu koga postize cilj,uspostavljanje harmonije. Za licnu slobodu tu mesta nema. Hegelova nauka o istoriji je poslednja i najvisa nauka istorije u okviru antropologije homo sapiensa. Ideja homo sapiensa s umom kao principom konstrukcije sveta, poprimila je karakter samorazumljivosti. Suverenost uma podrzavala je i religiozna i metafizicka pozicija citave epohe novog veka. Ali, slabljenjem religiozne ideje o bozijoj sili coveka, koja je u osnovi ideje homo sapiensa i

novim istrazivanjima prirode, ta samorazumljivost se napusta. Isto tako, sa slabljenjem i napustanjem religiozne ideje o stvoritelju I stvorenom, kako je vec Nice primetio, pada i tradicionalna ideja istine kao podudaranja misli i predmeta, ideja koja se temelji na religioznoj ideji veze izmedju stvoritelja i stvorenog.3. ideja homo fabera. Ova ideja je naturalisticka, pozitivisticka i pragmaticka. Ona porice specificnu moc ljudskog uma. Covek je tek posebna zivotinjska vrsta, u njemu deluju isti elementi, snaga i zakoni kao i u svim drugim zivim bicima, samo sa slozenijim posledicama. Dusevno i duhovno se razumeva iz nagona i cula. Covek na prvom mestunije umno bice vec nagonsko. Misao, visa emocionalna stanja su samo govor znakovima razlicitih nagonskih impulsa (Hobs, Nice). Duh nema samostalno, odvojeno, metafizicko poreklo, niti autonomnu zakonitost koja odgovara samim zakonima bivstva, nego predstavlja najvisi razvoj dusevnih sposobnosti koje susrecemo kod antropoidnih majmuna (samo graduelna razlika izmedju coveka i zivotinje). Spoznaja se tu smatra nizom slika I znakova koji dovode do uspesnosti za zivot korisnih reakcija na okolinu. Spoznaja je istinita kada dovodi do korisnih reakcija i uspeha u zivotu. Covek je po ovoj ideji primarno zivotinja sa znakovima, sa orudjem, bice sa mozgom. Znakovi, reci, pojmovi su samo orudja, prefinjena psihicka orudja. Ova ideja se nalazi jos kod Demokrita i Epikura, u mnogim pozitivistickim varijantama Bekona, Hjuma, Kanta, Spensera, evolucionista, pragmatista. Znatan oslonac ova teorija nalazi i u ucenjima psihologa nagona, itd. Seler I savremena produbljena nauka o nagonima, kao zajednicki filozofski osnov antropologije i vitalne psihologije (sada produbljena nauka o nagonima) savladace konacno Dekartov dualizam. Ta produbljena nauka dolazi do vazne podele pra-nagona, svi razgranati nagonski smerovi i impulsi u toj podeli svode se na tri pra-nagonske moci: nagon za rasplodjavanjem i njegovi derivati; nagon za radjanjem i nagon za moci; nagon ishrane.Ako se covek shvati kao iskljucivo bice nagona, cijim potiskivanjem geneticki nastaje duh, onda se na osnovu navedene troclane podele pra-nagona izvode i tri razlicita shvatanja istorije: ekonomsko-marksisticko koje u sistemu nagona za hranom nalazi pokretacku snagu svega kolektivnog zbivanja, a kulturu smatra samo epifenomenom; shvatanje istorije koje odgovara ucenju koje u pranagonu rasplodjavanja vidi prvi pokretac istorije, u procesima krvnog mesanja I ciscenja, te u promeni sistema rasplodjavanja i radjanja nezavisnu varijablu svega zbivanja (Gumplovic); i shvatanje istorije kao teznje za politickom moci temelji se na drugoj vrsti pra-nagona unutar podele. Borba za politicku moc je osnov i pokretac istorije (Hobs, Makijaveli). Ovo shvatanje istorije odgovara i ucenjima Nicea (volja za moc) i Adlera.Sva tri shvatanja istorije imaju jednu zajednicku crtu- veru u jedinstvo ljudske istorije i veru u smislenu evoluciju, u progresivno kretanje istorije ka krajnjem i uzvisenom cilju.4. ideja o nuznoj dekadenciji coveka. Ova ideja iako cudna, mogla bi biti istinita. Ona se radikalno suprotstavlja optimizmu i veri u napredovanje coveka ka uzvisenom krajnjem cilju, i postavlja tezu o nuznoj dekadenciji coveka u njegovoj desethiljadegodisnjoj istoriji. Po toj teoriji, covek je dezerter zivota. Nije covek generalno bolestan, vec njegov um, duh je bolest sama, bolesni smer zivota. Sposobnost misljenja, jezika, izbora, nauka, razvoj, itd, svi monopoli coveka samo su kompenzacije njegove bioloske slabosti i

nemoci, surogati zivota. Ono njegovo ne izraz je te nemoci da obicnim sredstvima zivota i na osnovu njegovih razvojnih zakona izgradi bice koje bi bilo vise nego covek- nadcovek. Ovakvo ucenje logicka je posledica razdvajanja duha i zivota kao dve poslednje metafizicke pokretacke sile, i smatranja zivotnih vrednosti najvisim. Posto se duh javlja kao ono sto predstavlja zivot. Kaovrhovna vrednost, on je zato razaracki, unistavajuci princip, demon koji razara zivot i dusu. On je metafizicki parazit koji ulazi u zivot i dusu da ih razori. Taj proces razaranja predstavlju desethiljadegodisnju istoriju coveka. Kumovi ove teorije su Savinji, kasna romantika, Sopenhauer, Nice, Klages, Spengler.5. postulatorni ateizam ozbiljnosti i odgovornosti. Ova ideja uzdize coveka do vrtoglavih visina, a njeni predstavnici su Keler i N.Hartman, kao svoje polaziste prihvataju i racionalizuju Niceovu ideju nadcoveka. Niceova ideja nadcoveka predpostavlja smrt boga, a konsekvencije te smrti su narastanje covekove odgovornosti i suverenosti. Glavna misao ideje postulatornog ateizma je za razliku od Kanta (koji opovrgava dokaze o bogu, ali dozvoljava opstanak same ideje boga kao postulata praktickog uma), da bog ne sme postojati radi odgovornosti, slobode, radi smisla ljudskog opstanka. Jer samo u mehanicki i neteleoloski sazdanom svetu ima slobodno bice licnosti mogucnost egzistencije. U svetu stvorenom i upravljanom bozijim planom, covek je kao bice i licnost unisten. Ako covek hoce postati nadcovek, bog mora biti mrtav. Tako i za Kelera i Hartmana, covek stoji u ledenoj samoci, samo na sebe oslonjen izmedju dva poretka: realnog mehanizma i slobodno u sebi lebdeceg carstva vrednosti i ideja koje nije postavljeno ni od jednog zivog duhovnog logosa. Za ovu ideju istorija se svodi na personalni kauzalitet. Istorija je tu prikazivanje duhovnih oblika junaka ili genija.