32. KRSTA[KI RATOVI U krsta{kom ratu do{la je do novog izra`aja te`nja papstva za pro{irenjem svog uticaja na

hri{}anski Istok. Apel pape Ugbana II na Klermonskom saboru nai{ao je na veliki odjek jer je u zapadnom svetu zavladao jak verski entuzijazam. Probudila se `elja da se oslobodi Sveta zemlja od nevernika tim pre {to su usled u~estalih had`iluka, nevolje hri{}ana u Palestini, posle seld`u~kog osvajanja Jerusalima 1077. bile jako te{ke.

Ideja krsta{kog rata privla~ila je, u prvom redu, feudalne barone, `eljne novih zemalja, kao i selja~ke mase koje su be`ale od bede i prezadu`enosti.

Vizantincima je ideja krsta{kog rata u zapadnja~kom smislu bila potpuno tudja, jer borba sa nevernicima za njih nije bilo ni{ta novo. Dolazak krsta{ke vojske Aleksije I Komnin (1081-1118) niti je `eleo, niti o~ekivao.

I KRSTA[KI RAT Prvi je stigao “pustinjak” Petar iz Amijena, koga je pratila gomila sirotinje. Oni su besomu~no

plja~kalo stanovni{tvo pri prolasku kroz Ugarsku i balkanske zemlje. Do{av{i 1.avgusta 1096. pred Carigrad, krasta{i su nastavili sa plja~kanjem, pa je car Aleksije po`urio da ih {to pre prebaci preko Bosfora.

U prvom sudaru sa Turcima, u Maloj Aziji, pretrpeli su `alostan poraz i samo deo vojske se vratio u Carigrad.

Krajem 1096. po~eli su da pristi`u i veliki feudalni baroni sa svojom pratnjom. Bili su tu, medju ostalima, vojvoda Lorena Gotfrid Bujonski, grof Rajmund Tuluski, sin Viljema osvaja~a Robert Normandijski, sin Roberta Gviskarda, normanski vojvoda Boemund, brat francuskog kralja Gij od Vermandoa. Car Aleksije je poku{ao iz ove situacije da izvu~e {to vi{e koristi za sebe i svoju dr`avu. Zatra`io je od vodj krsta{a da se obave`u da }e mu predati sve osvojene zemlje koje su ranije pripadale V.C, a on se obavezao da }e krsta{e snabdeti namirnicama, oru`jem i vojskom.

Prvi zna~ajan uspeh krsta{a bio je zauze}e Nikeje u junu 1097. Saglasno sklopljenom ugovoru, grad je predat caru, tako da je u ve}em delu zapadne M.Azije uspostavljena vizantijska vlast.

3.juna 1098. krsta{ka vojska zauzima Antiohiju, ali taj uspeh predstavlja kraj sporazumu izmedju krsta{a i Vizantinaca. Boemund je zaposeo Antiohiju, a ostali krsta{i su krenuli put Jerusalima.

15.juna 1099. zauzet je Jerusalim, a kao ~uvar groba gospodnjeg postavljen je Gotfrid Bujonski. Vizantija je mogla da se pomiri sa osnivanjem Jerusalimske kraljevine u udaljenoj Palestini, ali ne i

sa Boemundovom kne`evinom u Antiohiji. Boemund je istovremeno morao da ratuje i protiv Turaka, te je ova okolnost znatno olak{ala posao viz. caru. Ve} 1100. Boemund je pao u tursko zarobljeni{tvo, ali su ga krsta{i otkupili.

Turci su kod Harana 1104. krsta{ima zadali te`ak poraz. Aleksije I je to iskoristio: carska vojska zaposela je va`ne tvrdjave u Antiohiji, a carska flota zauzela je Laodikeju i niz gradova na sirijskoj obali, sve do Tripolisa.

Posle poraza, oktobra 1107. Boemund je po ugovoru iz 1108. priznao viz. cara za svog sizerena i da }e mu kao vazal pomagati protiv neprijatelja. Posle Boemundove smrti, 1111. Tankred je odbio da prizna ovaj ugovor i ostao jedini gospodar u Antiohiji.

II KRSTA[KI RAT U vreme Manojla I (1143-1180) pada II krsta{ki rat u kome je pored francuskog kralja, Luja VII,

u~e{}e uzeo i nema~ki kralj, Konrad III. Prolaz krsta{a kroz vizantijske zemlje pomutio je odnose izmedju Nema~ke i Vizantije. Jo{ gori su

bili odnosi sa francuskim kraljem Lujem VII, prijateljem Ro`era II. Manojlo je nastojao da {to pre prebaci krsta{e u M.Aziju i tra`io od njihovih vodja da mu polo`e vazalnu zakletvu i da priznaju vizantijski suverenitet nad svim zemljama koje budu osvojili. Vi{e zbog pribli`avanja Francuza, nego zbog Manojlovog insistiranja, Konrad III je krenuo u M.Aziju. Pri prvom sukobu sa Turcima, njegova vojska je bila potu~ena. Posle du`ih prepirki u M.Aziju prelazi i Luj VII ~ija se vojska ujedinila sa ostacima nema~kih trupa i krenuli su u pravcu Ataleje. Prolaz kroz te`ak teren, propra}en nasiljem nad mesnim stanovni{tvom, razmiricama izmedju Francuza i Nemaca, sukobima Latina sa Grcima, kona~no je iscrpeo snage krsta{a.

Pohod je bio potpuni proma{aj osim za Normane (Ro`er II) i Turke.

III KRSTA[KI RAT Grob gospodnji ponovo je pao pod vlast nevernika. Po{to je pro{irio svoju vlast na Siriju, Saladin

je 1187. upao u Palestinu, naneo Latinima kod Hatina te`ak poraz, zarobio jerusalimskog kralja Gvidoa Luzinjana i 2.oktobra 1187. u{ao u Jerusalim.

Ovaj dogadjaj je dao podstreka novom krsta{kom ratu, u kome su u~e{}a uzeli najugledniji zapadni vladari: nema~ki car Fridrih I Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ri~ard Lavlje srce.

Ve} u leto 1189. Fridrih I Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. Poku{ao je da se sporazume sa viz. carem Isakom II Andjelom (1185-1195): jo{ u jesen 1188. sklopljen je u Nirnbergu ugovor o prolasku nema~ke krsat{ke vojske kroz viz. zemlje.

Barbarosin dolazak dobro je do{ao Ju`nim Slovenima. Srbi vi{e nisu mogli da se oslanjaju na Ugarsku, jer se ova bila nagodila sa Vizantijom. Sada su Srbi i Bugari zatra1`ili podr{ku mo}nog nema~kog cara. Ponudili su mu vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije.

Vizantijska vlada se bacila u naru~je Saladinu. Obnovljen je ugovor sklopljen za vreme Andronika I, i Isak II se obavezao da ne}e propustiti nema~ku vojsku kroz svoju zemlju. Za uzvrat, Fridrih je osvojio Jedrene, uputio je svoju vojsku protiv Carigrada, a svom sinu Henriku naredio da dodje sa flotom pred Carigrad. Tako je Isak II popustio. U februaru 1190. sklopljen je u Jedrenu ugovor: viz. vlada zadovoljila je sve Fridrihove zahteve, ustupila mu brodove za prebacivanje trupa u M.Aziju, dala mu ugledne taoce i obe}ala da }e snabdevati njegovu vojsku namirnicama, U prole}e 1190. Fridrih I Barbarosa je pre{ao u M.Aziju, ali se udavio pri prelasku jedne reke.

Ekspedicija engleskog i francuskog kralja, takodje, je bila bezuspe{na. Prema ugovoru o miru 1192. Saladin je zadr`ao Jerusalim, a vlast Latina ograni~ena je na uzano podru~je izmedju Jafe i Tira.

Jedan sporedan dogadjaj u Ri~ardovom pohodu, pogodio je Vizantiju neposredno. Na putu za Palestinu, engleski kralj je osvojio Kipar, zarobio njegovog vladara Isaka Komnina, i predao ostrvo biv{em jerusalimskom kralju Gvidou Luzinjanu. Otada je Kipar pripao Latinima (1192).

IV KRSTA[KI RAT 8. aprila 1195. Isaka II Andjela zbacio je sa prestola stariji brat Aleksije III Andjeo (1195-1203). Promenom na vizantijskom prestolu, zao{trili su se odnosi izmedju novog viz.cara i nema~kog cara

Henriha VI. Papino insistiranje da nema~ki car, umesto osvaja~kog rata protiv Vizantije, preduzme krsta{ki

pohod protiv nevernika u Svetoj zemlji, spaslo je Vizantiju. Medjutim, Henrih VI septembra 1197. umire.

Papi Ino}entiju III nije bilo stalo do toga da Vizantija bude osvojena oru`anom silom, ve} da se pot~ini Rimu putem unije i da zajedno sa zapadnim hri{}anima uzme u~e{}e u krsta{kom ratu.

Pored Ino}entija, duhovnog pokreta~a novog krst.rata, u sredi{te predstoje}e akcije, stajala je mo}na figura mleta~kog du`da Enrika Dandola. On je bio potpuno ravnodu{an prema ideji krst.rata, ali je u njemu video priliku za uni{tenje Vizantije i za uspostavljanje trajnog gospodstva Mleta~ke republike na Istoku.

Mleci su jo{ od vremena Aleksija I u`ivali u viz.vodama i zemljama povlastice, koje su se zadr`ale kroz ceo XII vek, ali ~esti poku{aji Vizantinaca da se oslobode svojih obaveza, stvarali su nesigurnost.

Od vremena crkvenog rascepa, a naro~ito od po~etka krst.ratova, antivizantijsko raspolo`enje na Zapadu stalno je raslo.

Krsta{i su se okupili u Mlecima da bi krenuli u Egipat. Ali tada je do{lo do prvog skretanja krsta{a od njihovog cilja i oni su krenuli da pomognu Mlecima da osvoje Zadar. Novembra 1202. zauzimaju Zadar iako se i sam ugarski kralj priklju~io krsta{ima.

Posle prvog, do{lo je do drugog skretanja krsta{ke vojske. Zbog pomo}i koju je tra`io Aleksije Andjeo, sin cara Isaka II. On se obratio krsta{ima i Mle~anima pozivaju}i ih da vrate na presto njega i njegovog oca, Isaka II. Aleksije je obe}ao krsta{ima i Mle~anima ogromne svote novca, stavio u izgled, da bi odobrovoljio papu, sklapanje crkvene unije i obavezao se da }e posle povratka na presto potpomagati krsta{ki pohod. Ugovor je potpisan na Krfu maja 1202.

Po{to su krsta{i zauzeli galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog, krsta{ki brodovi prodrli su u carigradsku luku i tada je po~eo sa kopna i mora juri{ na Carigrad. 17.jula 1203. Carigrad je pao u ruke krsta{a. Aleksije III je pobegao, a na presto je opet dignut Isak II i njegov sin, Aleksije IV, {ti}enik krsta{a. Ubrzo se pokazalo da Aleksije IV nije bio u stanju da ispuni obe}anja data na Krfu i one se na{ao izmedju dve vatre.: krsta{i i Mle~ani su tra`ili obe}ani novac, a viz.stanovni{tvo se bunilo protiv cara koji je u zemlju doveo krsta{e i pot~inio sebe i svoj narod Latinima. Krajem januara 1204. u Carigradu je izbila buna u kojoj je car Aleksije IV izgubio glavu, a na presto je doveden Aleksije V Duka, zet Aleksija III. Pobedio je antilatinski pravac, ali krsta{i su se spremali da osvoje

Carigrad. Marta meseca, krsta{i i Mle~ani su potpisali ugovor o deobi V.C. i stvaranju Latinskog carstva u Carigradu.

13. aprila 1204. Carigrad koji je vekovima ostao nepobedjen prkose}i napadima Persijanaca i Arabljana, Avara i Slovena, Bugara, usa i Pe~enega, pao je u ruke krsta{a i Mle~ana.

V KRSTA[KI RAT Jovan V (1341-1391) je tra`io saveznike, pa se obratio u Avinjon. Izgledalo je da se na Zapadu vr{e

ozbiljne pripreme za krsta{ki rat. U jesen 1365. jedna ekspedicija je krenula, pod vodjstvom Petra Kiparskog; ona se, medjutim, uputila prema Egiptu. Car je zatim krenuo u Ugarsku. Sve je ostalo pri rimskoj tezi: prvo unija, a onda pomo}. Pri povratku, Jovana V su Bugari zadr`ali u Vidinu. Andronik nije preduzeo ni{ta da oslobodi svog oca, Ali Amadeo Savojski stigao je u leto 1366. u vizantijske vode sa krsta{kom vojskom i spasao cara.

U prvom naletu, Turcima je oduzeo Galipolje, a zatim je krenuo u Bugarsku i naterao Bugare ne samo da oslobode cara, ve} i da Vizantiji predaju Mesemvriju i Sozopolj.

Medjutim, i za Amade Savojskog, ideja krst.rata bila je neodvojiva od pitanja unije.

VI KRSTA[KI RAT Napredovanje Turaka na Balkanu, uvuklo jeu borbu Ugarsku. Erdeljski vojvoda, Jovan Hunjadi

izvojevao je u Vla{koj, Srbiji, Erdelju vi{e pobeda. Papa je pozvao hri{}anske narode u krsta{ki rat i uskoro se u Ugarskoj skupila vojska pod vodjstvom kralja Poljske Vladislava III, kralja Ugarske Jovana Hunjadija i despota \urdja Brankovi}a koji je ostao bez svoje zemlje.

Po~etkom 1443. dok je Murat ratovao u M.Aziji, krsta{ka vojska je pre{la Dunav kod Smedereva. Brzo je pro{la kroz Srbiju, gde je Hunjadi odneo pobedu kod Ni{a nad vojskom turskog namesnika Rumelije. Zatim je prodrla u Bugarsku, zauzela Sofiju i krenula prema Trakiji. Tu je otpor bio ja~i, hri{}anska vojska je morala da se povu~e. Pri povla~enju, januara 1444. nanela je Osmanlijama te`ak poraz.

Osmanlije su se na{le u defanzivi: u Albaniji Skenderbeg, u ju`noj Gr~koj despot Konstantin, otpo~eli su ofanzivu. Ustupiv{i svoju apana`u na Mramornom moru Teodoru u zamenu za njegovu oblast u Moreji, Konstantin je od 1443. vladao nad najva`nijim delom Peloponeza sa sredi{tem u Mistri. Zatim je prodro u srednju Gr~ku i zauzeo Atinu i Tebu. Vojvoda Nerio II A~ajuoli, dotada turski vazal, priznao je suverenitet morejskog despota.

Murat II je gledao da se sporazume sa svojim protivnicima. Juna 1444. on je u Jedrenu primio predstavnike kralja Vladislava, \urdja Brankovi}a i Jovana Hunjadija i ugovorio s njima primirje na 10 godina. Srpski despot dobio je ponovo svoju dr`avu, a zavisnost Vla{ke od Osmanlija donekle je ubla`ena. Potvrdiv{i sporazum zakletvom, sultan je polaze}i za M.Aziju, poslao svoje poverenike kralju Vladislavu radi ratifikacije ugovora. Krajem juna, ovaj je, sa svoje strane, potvrdio ugovor u Segedinu. Ovaj ugovor je znatno ograni~io osmanlijsku mo} na Balkanu.

Kardinal Julijan ^ezarini razre{io je mladog kralja date zakletve, i ve} u septembru, hri{}anska vojska ponovo kre}e u rat. Ovaj put znatno oslabljena jer su se mnogi vitezovi vratili svojim ku}ama, a otpala je i srpska pomo}. Uzdaju}i se u pomo} i podr{ku mleta~ke flote, vojska je krenula prema Crnom Moru.

Murat II prispeo je na ~elu velike vojske i 10.novembra 1444. do{lo je kod Varne do velike bitke koja je u~inila kraj svim lepim nadama hri{}ana. Krsta{ka vojska je uni{tena, a kralj Vladislav i kardinal ^ezarini su poginuli.

Tako je propao i poslednji poku{aj zajedni~ke borbe protiv Turaka.