KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE ...

Sociologija 2015-01.inddKONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE STRATEGIJE
NEOLIBERALIZMA
Construction of Consent: Everyday Life and Spatial Strategies of Neoliberalism
APSTRAKT U ovom radu autori analiziraju neoliberalizam kroz prostorne strategije koje su vidljive u svakodnevnom ivotu. Polazimo od pretpostavke da se, uprkos tome što je nemogue pronai konzistentno teorijsko odreenje neoliberalizma i što ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, hegemonistiki diskurs neoliberalizma artikuliše kroz urbanistike prakse koje se u svakodnevnom ivotu nameu kao nešto „prirodno“, kao normalizujui diskurs – kao hegemonistiki „zdrav razum“. U radu zastupamo stanovište da globalna prisutnost dentrifikacije predstavlja neoliberalistiku strategiju za obnovu klasne moi, ali i urbanu strategiju koja doprinosi nejednakom geografskom razvoju i predstavlja pretpostavku za budue klasne sukobe. Takoe tvrdimo da je neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke klasinog liberalizma koje se danas reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota u ustaljenim društvenim odnosima. U zakljuku se istie da je u toj samo- reprodukciji, neoliberalizam istovremeno uticao na eroziju klasnog subjektiviteta i drugih oblika tradicionalnih kolektivnih subjektiviteta i doprineo mogunosti stvaranja novih subjektiviteta otpora. KLJUNE REI neoliberalizam, prostor, svakodnevica, urbanizacija, dentrifikacija.
ABSTRACT In this paper the authors analyze the neoliberalism through its spatial strategies in daily life. We assume that, despite the fact that it is impossible to find a consistent theoretical determination of neoliberalism and that there is no unique strategy of the application of neoliberal practices, hegemonic discourse of neoliberalism is articulated through the urban practices which in daily life are imposed as something „natural“, as a „normalizing“ discourse – as hegemonic common sense. Furthermore, the authors provide evidence for the hypothesis that global presence of gentrification as a key spatial strategy of neoliberalism is
1 [email protected]
Dušan Marinkovi, Dušan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije... 113
a strategy for the renewal of the urban geography of class power as well as the presupposition for future class conflicts. Neoliberalism signifies radicalization of theoretical assumptions of classical liberalism and reproduction of them in everyday life, through the strategies and practices of established social relations. In conclusion, it is stated that this self-reproduction of neoliberalism has simultaneously influenced the erosion of class subjectiveness as well as other forms of traditional collective subjectivenesses and contributed to the possibility of the formation of new subjectivities of resistance. KEY WORDS neoliberalism, spaces, common sense, urbanization, gentrification.
Uvod
Globalizovani svet danas ivi u neoliberalnoj stvarnosti koja se više ne moe poricati, ignorisati, ulepšavati. Uprkos tome što su varijeteti neoliberalnih praksi u razliitim geografskim, nacionalnim, urbanim, regionalnim i lokalnim kontekstima raznoliki do te mere da esto poništavaju mogunost za celovitija sagledavanja jedinstvenosti ovog ekonomsko-politikog modela, njegovi praktini uinci imaju svugde nešto zajedniko.
U ovom radu diskurs i prakse neoliberalizma bie analizirani u kontekstu svakodnevnog ivota. Uprkos tome što ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, u radu polazimo od pretpostavke da su prostorne strategije, odnosno urbanistike prakse (posebno dentrifikacija) polje u kojem se diskurs neoliberalizma najjasnije ispoljava. Cilj ovog rada je da pokae da se diskursi neoliberalizma sve više reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota, odnosno kroz društvene odnose – kao hegemonistiki oblik prakse, kao globalni „zdrav razum“ i model „samoostvarujueg proroanstva“ – a ne dominantno kao spoljašnji oblik ekonomske prinude.
Navedene pretpostavke u radu e biti potvrivane kroz predstavljanje klasinih i savremenih teorijskih pristupa – kako kategoriji prostora tako i razliitim aspektima neoliberalizma. U tom smislu posebno su znaajna shvatanja Anrija Lefevra (Henri Lefebvre), Antonija Gramšija (Antonio Gramsci), Mišela Fukoa (Michel Foucault), Dejvida Harvija (David Harvey), Manuela Kastelsa (Manuel Castells), Kina Bira (Kean Birch), Vlada Mihnjenka (Vlad Mykhnenko) i Nila Brenera (Neil Brenner) i na neka od njih emo se tokom analize pozivati. U zakljunom delu istai emo društvene posledice koje nastaju zahvaljujui globalnoj hegemoniji neoliberalnog diskursa. Meu tim posledicama izdvajamo problem erozije klasnog, ali i drugih kolektivnih društvenih subjektiviteta, što predstavlja efekat neoliberalne ekonomske politike i prakse, odnosno posledicu razaranja „tradicionalnih“ oblika društvene solidarnosti i društvene integracije.
Upravo je Dejvid Harvi (Harvey, 2005a) skrenuo panju na to da se u narastajuem kritikom diskursu o neoliberalizmu prostor pojavljuje kao kljuna re, odnosno da su razliiti modaliteti implementacije neoliberalizma kao teorijski nejasnog i heterogenog modela oposredovani prostorom – da imaju svoje jasne prostorne dimenzije. Iako su neoliberalni zahtevi za ekonomskom
114 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N° 1
racionalnšu vidljivi kroz koncepte deregulacije (trišta rada), privatizacije (javnog sektora i javnih prostora), fleksibilnosti, liberalizacije (trgovine), „marketizacije“ (društva) (Birch and Mykhnenko, 2010: 5) i ograniavajue uloge drave i njenog intervencionizma, ove kljune rei neoliberalizma svoju konanu formu ispoljavaju u prostornim (i geografskim) dimenzijama. Ipak, mora se primetiti izvesno kašnjenje kritike refleksije u klasinim društvenim naukama. Izvestan dogmatski dreme pre svega je bio karakteristian za sociologiju, koja je dugo vremena bila zarobljena akademizmom, te je obnavljajui kritiki diskurs o društvenom prostoru pre došao iz probuene kritike geografije: „Zauujue je, meutim, da su politika, institucionalna dinamika i socioprostorne posledice neoliberalizma retko teorijski razmatrane izriito na urbanom nivou u starom industrijalizovanom svetu“ (Brenner and Theodore, 2002: v). Otkrie ekonomske i društvene znaajnosti prostora kao kljune rei, stoga, moe da se uvrsti u red onih kljunih rei kao što su „priroda“, „kultura“, „društvo“, „ovek“. Prostor je naglo izronio kao znaajna tema i „danas je postao opšta taka interesovanja u društvenim naukama“ (Keil, 2002: 233). Meutim, upotreba prostora kao kljune rei ne znai istovremeno i „otkrie“ jednostavnosti, banalnosti i oiglednosti neeg što je uvek „bilo-tu“ a mi ga nismo primeivali; neeg ontološki datog, venog, nepromenljivog i samorazumljivog. Upravo suprotno. Prostor kao društveno, ekonomski, politiki i kulturno konstruisani fenomen unosi nemalu dozu komplikacija i nerazjašnjenih pitanja u nešto što se dugo vremena uzimalo kao neproblematino – što je „nemogue“ iskomplikovati. Pre svega, prostor kao bezupitni apsolutni fenomen rasprostiranja materije (rex extensa) u koji smo smešteni i protiv ega ne moemo ništa da uradimo, bio je paradigma jednostavnosti. Prostor kao kategorija transcendentalne estetike u Kantovoj filozofiji javlja se kao nuan uslov pojavljivanja empirijskog sveta. Dominacija nunih datosti prostora dugo je vremena iskljuivala ulogu društvenih nauka, jer i samo društvo nije toliko jednostavno koliko „prostor“, „vreme“ ili „priroda“. No ipak, uplitanjem društvenih nauka u pitanje prostora stvari su se zakomplikovale. Fragmentacija koncepta prostora u društvenim naukama otvara lavirint komplikacije (Harvey, 2005a: 93). Kako istie Balibar (2008), nama je potrebna izvesna komplikacija da bismo uništili lanu jednostavnost onoga što se javlja kao oigledno. Nije re samo o tome da se prostor konstruiše na društveno razliite naine, kao što su odavno pokazali Dirkem i Mos (Durkheim and Mauss, 1903). Re je o tome da društvene nauke „komplikuju“ shvatanje prostora onoga trenutka kada on više ne moe da se odvoji od vremena – kao istorije i kada se zahteva razliita tipologija vremena/prostora (TimeSpace) (Harvey, 1973; 1990; 2005a; Wallerstein 1991; 1998; May and Thrift, 2001; Castells, 1977; 2000).
Posebnu znaajnost prostora za društvene nauke, pre svega za sociologiju, dae Lefevr (Lefebvre, 1991; Lefevr, 1974) ije e shvatanje prostora biti kljuni poticaj za kasnije Harvijevo shvatanje Prava na grad (Harvey, 2012; Harvi, 2013), neoliberalizacije prostora i neoliberalizacije urbanistikih praksi. Ono što se ipak pokazalo kao najznaajnija konsekvenca komplikovanja prostora u društvenim naukama jeste to da je stara, spora geografija (slower geography) (Paasi, 2001: 18) osloboena svoje statinosti i nevinosti njenih kategorija – posebno prostora. Više se ne moe govoriti o podvojenosti (prostorne i geografske) strukture od
ekonomske konjunkture i društvenih (klasnih) odnosa. Geografske kategorije – prostori, granice, mee, mesta – postali su inioci dinamikog procesa posredovanja, centralizacije i decentralizacije, regulacije i deregulacije, skupljanja i širenja i prostora i ekonomskih odnosa. Kada se jedan iskomplikovani i kontradiktorni pojam poput prostora – prostor „materijalnosti“, „metafora“, „lini“, „društveni“ ili „psihiki“ prostor (Harvey, 2005a: 93) povee sa drugim komplikovanim pojmom – neoliberalizam – postoji opasnost da društvene nauke pribegnu strategiji naknadnog pojednostavljivanja i epistemološke skromnosti, jer je neophodno precizirati na koji prostor se analiza odnosi. Prostor je nesumnjivo postao kategorija koja je neodvojiva od „transmisije i proizvoenja moi“ (Berkhout, 2005: 319). Ali, nema nieg kontradiktornijeg od gradskog, urbanog prostora (Lefebvre, 1991: 386), a primetno izmiu i konzistentnije teorije neoliberalizma i neoliberalizacije prostora.
Teorijske nekonzistentnosti i zdravorazumska „saglasnost“
Sve više postaje oigledno da nijedan dosadašnji oblik kapitalizma nije bre doiveo svoju istorijsku refleksiju u društvenim naukama nego što je to neoliberalizam – i kao jedan dugorono tranzitorni oblik kasnog kapitalizma i kao politiko-ekonomska doktrina i praksa. Moe se rei da je nagli uspon kritikih refleksija na neoliberalnu stvarnost odgovor ne samo na njegovu praktinu efektivnost u svim segmentima svakodnevnog ivota u globalizovanom svetu, nego i odgovor na teorijsku i praktinu fluidnost jednog „transgresivnog“ oblika kapitalizma (trans-nacionalnog; trans-dravnog; trans-kontinentalnog; trans-kulturnog; trans-geografskog) i trans-nacionalnog oblika civilnog društva (Hinojosa and Bebbington, 2010). Mada ve sada postoje pokušaji da se teorijska sistematizacija i teorijska konzistentnost neoliberalnog kapitalizma kao globalnog i istovremeno globalizujueg fenomena (neoliberalni ekonomsko- politiki principi kao kljuni sadraj globalizacije tokom poslednjih trideset godina) sagledaju kroz njegovu istoriju (Harvey, 2005b), to traganje za teorijskom konzistentnošu ima dominantno kritiki karakter. Radi se kritikoj istoriji jednog globalizujueg fenomena iji su doktrinarni koncepti, pa i konkretne ekonomsko-politike prakse kontradiktorne, nejasne, fluidne i difuzne, te se moe uiniti da je sveobuhvatnija i doslednija teorija neoliberalizma nemogua. No treba naglasiti da bliskost i povezanost neoliberalizma i globalizacije nije istovremeno i njihovo poistoveivanje. Globalizacija je mnogo stariji proces internacionalizacije svetske ekonomije i trišta koja je uoena još kod Marksa (Marx and Engels, 2008; Dumenil and Levy, 2005: 9–10), ali sa neoliberalizmom globalizacija dobija radikalizovane aspekte – to je postala njegova sopstvena globalizacija (Dumenil and Levy, 2005: 9–10; Dumenil and Levy, 2004: 2) u poslednjih trideset godina. injenica je, kako istie Harvi (2012: 15) da su „gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i drava blagostanja, kakve su Novi Zeland i Švedska, prihvatile, nekad dobrovoljno a u drugim sluajevima kao
odgovor na pritiske i prinude, neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s tom verzijom, prilagodile bar neke od svojih politika ili praksi“.
Ne radi se samo o tome da postoji više nejasnih verzija neoliberalnih konceptualnih modela i politiko-ekonomskih praksi ili o tome da „neoliberalizam dolazi pod raznim krinkama“ (Keil, 2002: 233). Šta više, „umesto da pojava neoliberalizma oznai kraj istorije, bilo je sueno da on sam ode u istoriju“ (Jessop, 2010: 171). On je za veoma kratko vreme proglašen kao diskreditovani projekat (Chatterton, 2010: 193). Zapravo, moe se rei da neoliberalizam nema svoj jedinstveni habitus, ni u teorijskom ni u praktinom pogledu. Njegove ekonomske strategije nisu homogene, kao ni njegova politika dimenzija. Potraga za teorijskom konzistentnošu ne moe se izvoditi induktivno, iz njegovih empirijskih praksi, jer su one varijabilne i nekonzistentne. Takoe, nema jedinstvenog deduktivnog izvora za teorijsku konzistentnost. Naime, u njegovom jezgru mogu da se pronau ideje klasinog liberalizma isto kao i neokonzervativizma. Time se stvara i dodatna pojmovna konfuzija koja oteava konstrukciju jasnijih znaenja, te se moe postaviti pitanje šta je to novo u neoliberalizmu i kakvi su njegovi odnosi sa neokonzervativnom politikom i ideologijom. S obzirom na ideološko prisustvo klasinog liberalistikog ekonomsko-politikog jezgra u neoliberalizmu, moe se rei da je novo to što je on uspeo da dovede ove principe do svojih krajnjih konsekvenci. Drugim reima, neoliberalizam je radikalizovao u svojim praksama teorijske pretpostavke klasinog liberalizma. Sve ono što je štitilo klasini liberalizam Adama Smita (Smith) i Dona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) od krajnjih i radikalnih primena ideja slobodnog trišta i privatnog vlasništva, a to su pre svega klasine ideje morala i društva kao celine, neoliberalizam je pretvorio u varijabilnu, ali radikalnu praksu. Ta neoliberalna radikalizacija klasinog liberalnog seta ideja je zaista jedinstvena u itavoj istoriji. Ona je od neoliberalizma stvorila „najuspešniju ideologiju na svetu“ (Anderson, 2000: 13).
Za razliku od prethodnih varijeteta kapitalizma, neoliberalizam je uspeo za veoma kratko vreme da preoblikuje svet, kulture, društva i celokupno shvatanje civilizacije (Saad-Filho and Johnston, 2005). To je bila verovatno najdelotvornija ideologija u svojim posledicama, iako je heterogena po svom idejnom karakteru. Isto tako, da bi se umanjile napetosti u teorijskoj nekonzistentnosti celokupnog diskursa o neoliberalizmu vano je skrenuti panju na njegov desni nagib, koji ga esto spaja sa neokonzervativizmom. Iako se prepliu u nekim formalnim karakteristikama (Brown, 2006: 690), a pre svega u de-demokratizujuim posledicama svojih ekonomskih i politikih praksi (obezvreivanju same ideje politikih sloboda, društvene jednakosti i koncepta graanstva i graanskog društva), ova dva koncepta pokazuju i kljune razlike. Naime, neokonzervativizam je moralno-politiki koncept racionalnosti, a neoliberalizam koncept trišno- politike racionalnosti (Ibid.: 691). Politika racionalnost neoliberalizma ogleda se u „neprihvatanju kejnzijanske drave blagostanja i prihvatanju ikaške škole politike ekonomije – Fon Hajeka, Fridmana i drugih“ (Brown, 2005: 38). Radikalizacija pretpostavki o slobodnom trištu i ekonomskoj deregulaciji predstavljena je kao oblik racionalnosti modernog razmaijavanja sveta u kojem se svaka alternativa izjednaava sa neracionalnošu. Uspostavljanje
jasnijih granica izmeu neokonzervativizma i neoliberalizma doprinosi procesu uspostavljanja teorijske konzistentnosti neoliberalizma, ali to ne znai da njihove preklapajue politike racionalnosti treba ignorisati. Treba se samo za trenutak vratiti na analize politike racionalnosti neoliberalizma, pre nego što su one aktuelizovane tokom poslednjih nekoliko godina. Naime Mišel Fuko (2005) je u svojim predavanjima 1978/1979. godine, dakle, neposredno pre nego što je politiki projekat neoliberalizma „ozvanien“ taerijanskom i reganovskom erom, ponudio sociološku analizu promena upravljakih modela politike racionalnosti kroz komparativni pristup ranom nemakom i amerikom tipu neoliberalizma. U Fukoovim analizama, koje nastaju gotovo simultano sa politikim programima koji e se truditi da legitimišu neoliberalne trišne doktrine, moe se pronai jedan kljuni stav, a to je da se uinci globalnog delovanja neoliberalizma moraju sagledati kao razorni uinci prema društvu, a ne samo prema starim tipovima privrednih sistema i funkcijama drave (Dean, 2002; Foucault, 1991).
S druge strane, Harvi je spremniji da u ovim slinostima vidi proces povezivanja neoliberalizma i neokonzervativizma, posebno u poslednje etiri decenije. Zato je, za njega „neokonzervativizam u potpunosti konzistentan sa neoliberalnim programom koji obuhvata vladavinu elita, nepoverenje u demokratiju i odranje trišnih sloboda“ (2012: 110). Naravno, oni su saglasni i u tome što su shvatili da se slobodno trište i kapital mogu relativno uspešno zaštititi preko instrumentalizovanih dravnih aparata (neoliberalna drava) koji „naglašavaju potrebu za militarizacijom kao lekom za haos pojedinanih interesa“ (Ibid.: 111). Otuda ne treba da udi da, „pod pritiskom Sjedinjenih Drava... moda lei...umnoavanje neoliberalnih dravnih formi širom sveta od sredine 1970-ih godina naovamo“ (Ibid.: 24). Tamo gde vidimo da drava još uvek funkcioniše, ispunjavajui svoju staru ulogu, jeste njeno monopolistiko delovanje u sferi (legitimnih) prinuda i nasilja, pre svega nad onima koji ele da u otporu pronau alternative. Otuda se javlja i stalna tenja za militarizacijom. Istovremeno, instrumentalizovana neoliberalna drava jednostavno je svedena na to da „bude mehanizam alokacije resursa ka biznisu“ (Miller, 2010: 30–31), ili da minimalno interveniše: „ono što je od neoliberalno-konzervativnog poretka još ostalo jeste, naravno, utopijska vizija o društvu zasnovanom na slobodnom trištu u kojem drava minimalno interveniše, samo koliko je potrebno da se obezbede individualne slobode i ugovorno pravo“ (Birch and Tickell, 2010: 57). Drugim reima, u tom procesu ulanavanja neokonzervativizma i neoliberalizma „neoliberalna drava je i sama primorana da interveniše, katkad represivnim metodama, ukidajui time iste one slobode koje bi trebalo da podrava“ (Harvi, 2012: 95).
Da bi se obezbedio legitimitet za ograniavanje kompetencija drave i za njenu neoliberalnu instrumentalizaciju, kao i da bi se obezbedio legitimitet ideje i prakse slobodnog trišta, deregulacije, privatizacije javnog sektora, sveopšte komodifikacije, individualizma i ukidanja starih oblika društvene integracije i solidarnosti (Harvey, 2010: 69), neoliberalizam se oslanjao na institucionalna nauna uporišta. Meutim, ta uporišta više su bili centri za ubeivanje (Birch and Tickell, 2010: 44) nego za objašnjavanje i razumevanje, koji bi ponudili intelektualnu pozadinu za teorijsku konzistentnost neoliberalne doktrine i prakse. Izostajanje teorijske konzistentnosti u shvatanju neoliberalizma, s jedne
strane, i njegove varijabilne sveprisutnosti na nivou svakodnevnog ivota, s druge strane, dovodi do prividnog paradoksa. Kako je mogue da nema teorijske saglasnosti oko onoga što je postalo svakodnevica najveeg broja ljudi na svetu? Svi su saglasni da postoji proizvodnja nesaglasja (Routledge, 2010: 206) na teorijskom nivou, ali svakodnevni ivot pokazuje nešto drugo. Teorijski nekonzistentna doktrina ubeivanja pokazala je u svojoj nedoslednoj i varijabilnoj implementaciji „ekstremne polivalencije“ (Jessop, 2010: 172), što je najverovatniji uzrok mnogostrukosti njenih praksi. Naime, globalizujui, kroz radikalizaciju, primarni set starih liberalnih principa, i uparujui ih sa neokonzervativnim politikim racionalizmom, neoliberalizam se suoio sa razliitim regionalnim, lokalnim, nacionalnim i kulturnim praksama i vrednostima.U svom polivalentnom povezivanju sa razliitim društvenim, ekonomskim, kulturnim i politikim praksama koje je zatekao na putu sopstvene globalizacije neoliberalizam je izgradio strategiju svojih varijabilnih primena, a istovremeno je morao da relativizuje teorijsko jezgro klasinog liberalizma. Konano, neoliberalizam je naišao na geografiju razliitosti u kojoj su vladali principi drugaije racionalnosti. Stoga je prvi korak u izgradnji neoliberalnog hegemonistikog diskursa (Harvey, 2005b; Hall, Massey and Rustin, 2013: 10) i neoliberalizma kao hegemonistikog politiko-ekonomskog projekta (Birch and Mykhnenko, 2010: 6) bila izgradnja zdravorazumske „saglasnosti“ na nivou svakodnevnog ivota. Bio je to put od hegemonistikog diskursa ubeivanja do hegemonistikih ekonomskih praksi koje su u jednom trenutku poele same da proizvode „autoregulativne“ efekte neoliberalizovane stvarnosti. Neoliberalizam se pokazao kao samoostvarujue proroanstvo (Hall and O’Shea, 2013: 8) kojem konzistentna teorija nije potrebna da bi praktino delovao. Drugim reima, on je poeo da se reprodukuje u svakodnevnim društvenim odnosima. Neoliberalizmu kao svakodnevnoj praksi više nisu bili potrebni centri ubeivanja (kao što su Mont Pelerin, ikaška škola ili Vašingtonski konsenzus), jer je on otpoeo svoj novi ivot na nivou svakodnevnih ivotnih praksi kao bezupitna stvarnost, kojoj nije potrebna nikakva teorijska refleksivnost. Teorijska hibridnost neoliberalizma kao doktrine odvojila se od neoliberalizacije – kao heterogenih procesa i praksi.
Moe se rei da je neoliberalizam za veoma kratko vreme, od poetka sedamdesetih godina, uspeo da se nametne kao habitus svakodnevnog zdravorazumskog znanja, bez prethodnog habitusa konzistentne teorije. Zato Harvi ironino primeuje: „Mi smo svi sada neoliberali“ (2012: 30), ili kako zapaaju Pek i Tikel (Peck and Tickell, 2002: 33): „neoliberalizam je, ini se, svugde“. Ove konstatacije o sveprisutnosti imaju dalekosene implikacije, jer tu prisutnost više ne moemo da izbegnemo ili ignorišemo. Kada je neoliberalizam otpoeo svoju reprodukciju na nivou društvenih odnosa, stara Marksova tvrdnja da mi ne biramo društvene odnose i oblike, ponovo se pokazala kao tana. Kao što kae Harvi: „to je nova normalnost u kojoj ivimo“ (Harvey, 2012: 157). No sveprisutnost neoliberalne stvarnosti koja se predstavlja kao nunost „normalnosti“ i instrumentalne „racionalnosti“, odnosno kao „samorazumljivost“ marketizovane svakodnevice, ima zapravo normalizujuu i disciplinujuu snagu (Gill, 1995). Raznovrsna svakodnevica nekada razliitog sveta, razliitih geografija i kultura postala je zajednika – neoliberalizovana
svakodnevica. Umesto konzistentnosti teorije, neoliberalne prakse su delovale u pravcu stvaranja unapred definisanih situacija bez potrebe za delatnim intervencijama u promišljanju smisla i svrhe. On se ustalio kao pre-definisana situacija koja je strukturirana u kognitivnu, konativnu, emocionalnu i delatnu strukturu svakodnevnog ivota ljudi; kao nerefleksivna pozadina svakodnevne rutine. Kako su skoro pokazali Hol i Oši „nakon etrdeset godina usklaenog neoliberalnog ideološkog napada, ova nova verzija zdravog razuma brzo postaje dominantna“ (Hall and O’Shea, 2013: 11).
Ipak, sociolozi su iz društvene dramaturgije Ervina Gofmana i etnometodologije Herolda Garfinkela nauili da je svakodnevica, uprkos svojoj rutini, veoma fragilni scenario koji moe da se poremeti i uruši u svojim ustaljenim znaenjima i interpretacijama. Hol zato unapred skree panju na to da je „borba oko zdravorazumskog centralni deo našeg politikog ivota“ (Ibid.: 8). Zbog naše uronjenosti u neoliberalnu svakodnevicu i neoliberalizam kao „zdravorazumsko“, mi esto ne primeujemo dubinu krize u koju smo uvueni. Pretpostavke svakodnevnog ivota se retko dovode u pitanje, a posebno kada se radi o skupu (nejasnih) ideja koje su nametnute kao „prirodne“ (Hall, Massey and Rustin, 2013: 13; Harvey, 2007), kao nešto „tamo-spoljašnje“ (Birch and Tickell, 2010: 43) – kao „naturalizacija neoliberalizma“ (Harvey, 2007). Nedostatak kulture kritikog diskursa, odnosno mogunosti da se kritiki diskursi racionalno artikulišu u javnosti vodi ka stvaranju onoga što je Gramši nazivao zdravorazumsko kao „smisao koji se isto shvata“ i koje uobiajeno podrazumeva saglasnost (Gramsci, 1992; Harvey, 2005b: 39). Opšte mnjenje se konstruiše iz dugo ponavljanih praksi kulturne socijalizacije koje su duboko ukorenjene u tradicijama datog društva. Problem opšteg mnjenja je taj što ono esto obmanjuje i zamagljuje, prerušava realne društvene probleme pod velom kulturnih predrasuda. Tako se neke „stvarnosti“ mogu zamaskirati u javnosti pokretanjem pitanja razliitih kulturnih i/ili tradicionalnih vrednosti ili raznih oblika strahova i ideološko-politikih diskursa koji maskiraju društvene probleme u „maglovitu retoriku mašineriju“ (Harvi, 2012: 60). Problem, dakle, postaje takav da se u nedostatku javne artikulacije kritikih diskursâ, politika i društvena pitanja u javnosti esto predstavljaju kao „nerešiva“, jer postaju „prerušena“ kao kulturna (Gramsci, 1992). Javni, kritiki diskursi u tom smislu treba da razotkrivaju politika znaenja ispod njihovih kulturnih „omotaa“.
Kod Vendi Braun (Wendy Brown) nalazimo mišljenje da je neoliberalizam „konstruktivistiki projekat“ (2005: 40), ali to da je on konstruktivistiki ne znai da je iz tog projekta iskljueno „prirodno“. Re je o tome da „prirodno“ zadobija novo znaenje. „Prirodno“ je koncept a ne nešto nepromenljivo. Dakle, neoliberalizam koji je postao deo našeg kolektivnog svakodnevnog iskustva ostavljen je intuitivnosti da je on proizvod „prirode“ a manje istorije (Hall and O’Shea, 2013: 8). Ali sve dok postoji istorija, primat tog ontološkog prirodnog nee biti mogu, posebno ne u sluaju neoliberalizma. Suoavajui se sa sveprisutnom neoliberalizovanom svakodnevicom koja bezupitno oblikuje naše društvene, ekonomske, politike i kulturne prakse dolazi se do još jednog prividnog paradoksa, a to je da „zdravorazumsko tei da bude društveno
konzervativno“ (Ibid.: 9). Tako neoliberalizam svoje nekonzistentne teorijske hipoteze potvruje kroz „konzervativnost“ svakodnevnih društvenih praksi. Sve što moe da se pojavi kao problem zadobija svoju individualnu dimenziju, tako da je neoliberalizam preusmerio probleme sa strukturalnog na individualni nivo. On predstavlja kao sasvim „prirodno“ to da smo jedino mi kao pojedinci odgovorni za sopstvene akcije, ali to ne ini bez uloge neoliberalizovane drave koja (neoliberalnu) politiku racionalnost vidi i na nivou individualnih produktivnosti i profitabilnosti (Brown, 2006: 694). Svaki je neuspeh ili problem (psihološki, ekonomski, društveni) individualizovan a: „to proizvodi kulturu u kojoj su politiki problemi transformisani u individualne probleme sa trišnim rešenjima“ (Brown, 2006 in: Macleavy, 2010: 137); „neoliberalizam proizvodi graanina po modelu preduzetnika i potrošaa“ (Brown, 2006: 705). Zapravo, situacija je potpuno obrnuta: „problem je sistemski, a ne individualni“ (Harvey, 2012: 160). Trenutno nema mogunosti da se teorijski konzistentno poveu strukturalni uzroci i posledice koje se vide na individualnim nivoima, jer je hegemonistiki diskurs neoliberalizma ve poeo da se reprodukuje kao nešto „unutrašnje“ a ne „spoljašnje“; ne kao nešto nametnuto, ve kao samoproizvodea realnost. Veina ljudi danas konstruiše svoj svet u diskurzivnim kategorijama neoliberalizma – toj novoj „normalnosti“. Obrnuto, svaki se otpor neoliberalizmu moe posmatrati kao „nenormalnost“, odnosno kao otpor „normalnosti“. Hegemonija neoliberalnog diskursa – ija je medijska realnost ubeujua – ve proizvodi pojmovnu arhitekturu za otpore koji niu na trgovima i ulicama gradova. Na novoj osi normalno/patološko svaki otpor, pobuna, štrajk, kolektivni zahtev, bie: nihilistiki, rušilaki, divlji, zavereniki, varvarski – abnormalni.
Ideološko jezgro neoliberalizma, koliko god bilo idejno, teorijski i „intelektualno hibridno“ (Brenner, Peck i Theodore, 2014) uvek je raunalo na kraj onog istorijskog tipa koji je zasnovan na solidarnostima, kolektivizmima, levijatanskoj dravi i kejnzijanskom intervencionizmu. Kroz strategiju slobodnog i samoregulativnog trišta, on je podsticao kompetitivni individualizam i ograniavajuu ulogu drave. Ni njegovo hibridno intelektualno-ideološko jezgro niti njegove heterogene prakse nikada nisu pokazale neki „prvobitni trenutak doktrinarne istoe“ (Ibid.). Drugim reima, i neoliberalna teorija i neoliberalizujua praksa oslanjali su se na „raspršene idejne resurse...u kontekstualno situiranim liberalizmima austrijske ekonomije, njemakog ordoliberalizma, manchesterizma i anti-keynesijanizma u ikaškom stilu. Neoliberalizam je tako ustvari ve roen u transnacionalno umreenom, intelektualno hibridnom i neujednaeno razvijenom ideološkom projektu“ (Ibid.). U tom smislu, postoje višestruka nepodudaranja neoliberalne teorije i prakse; izmeu neoliberalizma i neoliberalizacije/neoliberalizacija; izmeu utopijske samoregulativnosti i svakodnevnih, empirijski vidljivih kriza neoliberalizacije; izmeu trišta i drave; trišta i društva; oveka kao kompetitivnog i solidarnog bia; izmeu dekonstrukcije starih institucionalnih formi i onih novih koje još nisu uobliene. Uprkos svim ovim heterogenostima i nesuglasicama teorije i prakse, efekti varijabilnih praksi neoliberalizacije pokazuju jednu vrstu doslednosti: neujednaeni razvoj neoliberalizma kontekstualno je generisan, a ne naprosto kontingentan (Ibid.).
Neoliberalizacija, prostori, geografija
Unutrašnja kontradiktornost koja stvara dinamiku tenzija u samom kapitalizmu biva samo privremeno prevaziena novim geografskim ekspanzijama, osvajanjima prostora i teritorija kojima se namee trišna logika kapitalizma. Na taj nain prostor se pretvara u društveno proizveden i klasni fenomen po pravilima igre onih koji sa njim politiki i ekonomski raspolau – sa pozicija moi. Tako su i u Strasoldovoj klasifikaciji prostora, organizacioni i politiki prostori uvek preoblikovani sa namerom; oni su „proizvedeni“ i strukturirani od strane odreenih aktera u skladu sa njihovim ciljevima (Strassoldo, 1990: 31). Ovi prostori su prostori moi jer odraavaju prostornu korelaciju moi. Tu dimenziju javnih prostora i uopšte, urbanog, posebno su isticali marksistiki i neomarksistiki teoretiari. Zajedniki imenitelj tih analiza bilo je posmatranje prostora kao društvenog oblika, sredstva, politikog i ideološkog instrumenta koji nastaje iz društvenih odnosa, to jest iz društvene podele rada (Lefevr, 1980: 572). Arhitektonski i urbanistiki prostor, kako je pisao Lefevr, ima dvostruki karakter: izmrvljenost i razglobljenost – pod „fiktivnom koherentnošu“, a takoe, to je i prostor razasutih normi (i moi) (Ibid.: 579).
Ove i sline prostorne metafore mogu da poslue kao dobar primer za neoliberalizaciju prostora, kao i za novu geografiju obnove klasne moi. Majkl Kit i Stiv Pajl (Keith and Pile, 2005) pišu o sve ešoj „upotrebi geografije“ da bi se postavilo vrsto tlo pod nogama sve nesigurnije sfere sociokulturnih teorija. S obzirom da jedan deo najvanijih pojmova sociologije gubi svoje reference, javlja se neka vrsta udnje za povratkom sigurnosti pomou „esteticiziranog vokabulara“ gde se nejasni pojmovi legitimišu i na taj nain „mapira nesigurnost“, trai „zajedniko stanovište“ (Nojman, 2009: 51; Virilio 2011). No, pored oznaavanja konkretne teritorije, „geografija“ nas upuuje i na modernu nauku ije je poreklo politiko. Moderna geografija nastala je kao pomona disciplina za vojne pohode. O tome i dalje svedoi struni jezik geografije. Na primer, geografski pojam „region“ potie od latinskog glagola regere, što znai vladati, komandovati. Prvobitni regioni su dakle, bili ono što bi se danas moglo nazvati teatar rata (Nojman, 2009: 51–52). Dakle, odreene prostorne metafore mogu u podjednakoj meri da budu i geografske i strateške, „što je sasvim prirodno jer se geografija razvila u vojnoj senci“. To nam omoguava da posmatramo „protoke pojmova“ izmeu geografskih i strateških diskursa (Ibid.: 137). Šta su onda oni pojmovi koje koristimo kao pozajmljene, kao da im je geografija podarila granice: teritorija, polje, premeštanje, oblast, tlo, arhipelag, geopolitika, regija, horizont. Polje je ekonomsko-pravni pojam; premeštanje vojni (premešta se armija, trupe se premeštaju, narod); oblast je pravno-politiki pojam; tlo je istorijsko-geološki (i ideološko-politiki) pojam; region je poreski, administrativni, vojni pojam (regimentacija je vojna raspodela trupa, snaga, a politiki – regimentacija je uspostavljanje apsolutistike dominacije, provincija je osvojena teritorija [vincere – pobediti]; horizont je slikarski, ali i strateški pojam (Foucault, 1980: 68).
Fuko (Foucault, 2008) koji se u velikoj meri sluio prostornim metaforama u okviru svoje analize moi i prostora smatrao je da slikoviti govor osloboenog
prostora predstavlja idealno sredstvo za analizu razliitih dejstava sila društvene determinacije. Razliita istraivanja i analize prostora povezuju njegove ideje sa problemima pravâ, discipline, znanja, društvene kontrole i moi, itd. Prostorni odnosi u njegovim istraivanjima „drugosti društvenog“ (social otherness) bolje je razumeti ne kao „formalne geometrije“, ve kao „supstantivne geografije“ (Philo, 2003: 228). Prema Fukou, prostor je zamenio vreme i postao velika opsesija našeg vremena (Fuko, 2012). Dobra ilustracija toga mogu biti veliki problemi koji su otvoreni u vezi sa javnim prostorima koji sve više postaju predmet neoliberalne privatizacije. Naravno, ti e problemi zahtevati da otvorimo više pitanja nego što moemo dati odgovora. Ko ima mo da odluuje šta se moe odvijati na javnom mestu? Ko moe da koristi javni prostor? Da li su javni prostori više dravni, društveni ili privatni? Ili su „vlasništvo“ onih koji mogu da ih koriste svakodnevno? Zašto smo disciplinovani na javnim prostorima? Kako se ta disciplina ostvaruje? (Sanders, 2009: 267). Ovakvim i slinim pitanjima društvene nauke su uvedene u novo razumevanje prostora, naime ono u kojem je on neodvojiv od diskurzivnih reima, tako da u okvirima tih reima „mo, znanje i prostor uzajamno se proizvode“ (Murdoch, 2006: 56).
Dentrifikacija: svakodnevna prisutnost neoliberalne urbanistike prakse
Odnos kapitala prema gradu, prema urbanim prostorima, pokušava da se nametne kao model kreativne destrukcije (Harvey, 2007) – kao jedna „revitalizujua“ rušilaka praksa koja ima širi društveni interes. Istovremeno, ta vrsta „kreativnosti“ povezuje se sa preduzetnikim sposobnostima, sa fleksibilnošu i nunošu za promenama. Meutim, iza eufemizama kreativnosti, revitalizacije, obnove, kvaliteta ivota, dentrifikacije, reurbanizacije, suburbanizacije, nalazi se stara matrica o urbanizmu kao proizvodu ideologije i trišta u kojoj vlada unutrašnja strukturalna i istorijska kontradiktornost samog kapitalizma. Ona poiva na ideološkom konceptu rušenja prostornih barijera ili na „saimanju prostora i vremena“ (Harvey, 1990: 260). Istovremeno ta kontradiktornost se manifestuje upravo u povlaenju novih granica koje proizvode nove barijere i nove prostore; u rušenju starog, da bi se proizvelo novo. U tom smislu, kapitalizam ne samo da preoblikuje postojee, ve prethodno društveno-ekonomski i politiki proizvedene prostore (kroz urbanistike strategije koje su uvek spoj ideologije i trišta), ve osvaja i nove, do tada društveno neoblikovane prostore, koji nisu sadrali granice, zone, zemljišta, definisana mesta ili hijerarhije: „trište nekretnina tako posreduje prostorom na isti nain na koji finansijska trišta posreduju vremenom“ (Sheppard, 2006: 125). Iza pokušaja da se ovim pojmovima konstruiše jedan neutralni diskurs ili „zdrav razum“, postoji strategija da se prikrije injenica na koju su meu prvima ukazali Lefevr (Lefebvre, 1991; 2008; 2009) i Harvi (Harvey, 1973; 1990; 2007; 2010; 2012): da prostor ima izrazito ideološku i politiku dimenziju, odnosno da je prostor ideološki, politiki i trišni proizvod ispod kojeg stoje društveni odnosi kao proizvodni odnosi i odnosi klasnih moi.
Iako postoji kontradiktoran odnos kapitala i grada, jer on je istovremeno i gradio i rušio grad, istorija kapitalistikog grada više je istorija predatorskih urbanih praksi (Harvey, 2012: 53; Harvi, 2013: 86) koje su klasno fragmentirale nekada relativno jedinstveni entitet koji poznajemo kao istorijski grad. Kapitalizam je u svoj odnos prema gradu uneo jedan radikalni istorijski i strukturalni diskontinuitet prema (istorijskom) urbanom prostoru, tako da e Lefevr rei da je grad „mrtav ak i za one koji ga arko ele razumeti“ (Lefebvre, 2008: 18), a Harvi da „polagati pravo na grad“ znai, „u suštini, polagati pravo na nešto što više ne postoji“ (Harvi, 2013: 19). Ali taj grubi prekid sa kontinuitetom istorijskog grada takoe ima svoje uzroke i svoju istoriju. On je posledica agresivnog kapitalistikog razvoja koji se odvija preko predatorskih urbanistikih praksi. Grad je postao rtva neprestane potrebe da se (prostorno) raspolae prekomerno akumulisanim kapitalom, u ekspanzivnom urbanom rastu, bez obzira na društvene, ekološke ili politike konsekvence (Ibid.: 19).
Danas dominantni tip urbaniteta koji je proizvod kapitalistikih proizvodnih i merkantilnih strategija (Fuko, 2014b: 343; 345) prema prostoru, radikalno je preoblikovao tu bitnu karakteristiku tradicionalnog grada. To je bila njegova istorijski jedinstvena, sedimentirana sposobnost za integraciju i društvenu solidarnost. Kapacitet da povee razliite i suprotstavljene elemente u jednu celinu, bez obzira na to da li se radilo o društvenim, kulturnim, jezikim, religijskim ili politikim razlikama. Svakako, ne treba imati romantiarske predstave o istorijskom gradu. I on je bio geografija klasnih moi, politikih uticaja, društvenih i ekonomskih razlika, pobuna, revolucija, segregacija, raznovrsnih zoniranja. Meutim, neoliberalne (predatorske) urbanistike prakse koje kroz „kreativnu“ destrukciju komodifikuju sve urbane prostore, radikalizovale su odnos grada i kapitala. Mogue je navesti mnogobrojne primere kreativne destrukcije kapitala prema urbanim prostorima, kao i više njegovih modaliteta, koji se samo na prvi pogled ine razliitim (u svojim krajnjim konsekvencama).
No ipak, jedan modalitet tog odnosa moe da poslui kao paradigma komodifikacije grada i predatorske neoliberalne urbanistike prakse – to je dentrifikacija. Iako tek od šezdesetih godina dvadesetog veka koristimo ovaj pojam „kreativne“ destrukcije za analizu odnosa kapitala i urbanih prostora, kao i za analizu urbane geografije klasne moi, sam je proces mnogo stariji. Danas ovaj pojam zaseca duboko u istoriju kapitalistikih urbanih praksi, otkrivajui jednu konstantu: da je urbanizacija uvek bila klasni fenomen koji stvara geografiju klasne moi i sukoba, a da je ona posledica prekomerne akumulacije kapitala. Zato ne treba da udi da je „današnja kriza u tolikoj meri urbana kriza koliko je uvek i bila“ (Harvi, 2013: 86). U tom smislu, radi se o strategiji da se, s jedne strane, višak kapitala, a s druge, rastua nezaposlenost, umree kroz urbanizaciju. To umreavanje je zadobilo oblik jedne intervencionistike strategije plasiranja akumuliranog kapitala i angaovanja rada u stare, „istrošene“, „neprofitabilne“ prostore grada. Ali ta intervencionistika „obnova“ istovremeno je obnova geografije klasne moi u samom urbanom tkivu grada. Postoji li bolji primer dentrifikacije od skorašnje (olimpijske) intervencije u istonom Londonu? Dentrifikacija Ist Enda za potrebe Olimpijskih igara 2012. godine obeala je obimne privatne investicione projekte u tradicionalno zapuštene i ruinirane delove Londona, kako bi se obezbedio prostor
za plasiranje viška kapitala. Kao i u mnogim drugim primerima i u Ist Endu je dentrifikacija imala predatorsko lice. To je bila primena one iste osmanovske (Haussmann) matrice rekonstrukcije Pariza koja je apsorbovala „ogromne koliine kapitala i rada“ (Ibid.: 7). Kao i doba osmanizacije Pariza polovinom devetnaestog veka, tako je i olimpijska rekonstrukcija Ist Enda naišla na isti problem – na strukturalne tenzije izmeu kapitalizma i društva. Svaka investiciona intervencija po modelu dentrifikacije u urbanom prostoru je pronalazila ono što je neoliberalizmu najviše smetalo: geografiju ustaljenih, solidarnih društvenih odnosa klase koja nema ekonomske i politike moi. Iza izgovorenih rei Margaret Taer (Thatcher) da ne postoji nešto kao što je društvo, zapravo stoji strategija da ono ne bi trebalo da postoji. Nije ona mislila na apstraktno društvo kao teorijski model. Ona je upravo mislila na vrlo konkretne oblike društvenosti, na veoma konkretnu društvenu geografiju radnikih etvrti, kvartove nie srednje klase, etnike prostorne enklave – na sve ono za šta se borila Dejn Dejkobs (2011) (Jane Jacobs). Postoje pojedinci, muškarci i ene, i postoje njihove porodice, dodala je Taer, ali ije porodice, koji pojedinci?
Dentrifikacija je uvek najneposrednije zasecanje u društvo i odnose klasnih moi – nosioca akumuliranog kapitala koji mora da se investira kroz urbanizaciju (dentrifikaciju ili suburbanizaciju) i onih koji e morati da napuste svoje domove, da presele svoje porodice, ili na nove periferije ili na veoma razliita mesta. Bio je to istovremeni napad neoliberalizma i na porodicu i na pojedince. Time se kroz dentrifikaciju sudaraju dve geografije: brza i spora (Paasi, 2001). Jedna od kljunih društvenih posledica dentrifikacije kao predatorske urbanistike prakse jeste stvaranje geografije rasutosti. To je geografija koja rasipa nekada relativno vrsto integrisane i solidarne zajednice, kao što su one u pred-osmanovskom Parizu, Ist Endu, Park Sloupu, elziju, Harlemu, Glazgovu, Aper Vest Sajdu, Harlemu, da bi ih razmestila (kao u igri biopolitike) na veoma razliita mesta. Time se, zapravo, rasipa mogunost otpora neoliberalnim urbanistikim praksama. Još više, time se dovodi u pitanje pravo na grad, koje Harvi definiše kao polaganje prava „na neku vrstu oblikujue moi nad procesima urbanizacije, nad nainima na koje se naši gradovi grade i obnavljaju, i initi to na fundamentalan i radikalan nain“ (Harvi, 2013: 27). „Dentrifikacija više nije uska i donkihotovska neobinost stambenog trišta, ve je postala vodea rezidencijalna oštrica mnogo veeg poduhvata: klasna obnova centralnog urbanog pejzaa“ (Smith, 1996: 37). Konano, dentrifikacija više nije usko prostorno orijentisana na zapuštene centralne delove grada što je bila posledica naglih procesa suburbanizacije i stvaranja urbane geografije u periodima homogenizacije srednje klase (kao u staroj urbanoj ekologiji i geografiji amerikih gradova). Globalni gradovi su odavno izgubili svoja jedinstvena središta. Time je i dentrifikacija proširila svoju primenu: „Dentrifikacija je postala zaštitni znak izrastanja ‘globalnog grada’“ (Ibid.: 37; Sassen, 1991). Radikalizujui kroz dentrifikaciju intervencije u postojeoj urbanoj geografiji, neoliberalizam je istovremeno obnavljao klasnu mo aktuelnih i potencijalnih nosilaca kapitala. Danas je sasvim jasno da je „urbanizacija uvek bila klasni fenomen odreenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog odreenog mesta i
od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obino nalazi u rukama manjine“ (Harvi, 2012: 27). Od mnoštva razliitih simptoma neoliberalizovane stvarnosti „dentrifikacija je bila simptom šire klasne geografije gradova koji se kontinuirano umnoava i obnavlja na razliite naine, ukljuujui modele i ritmove investicije kapitala u stanovanje“ (Smith, 1996: 39).
Dugorona posledica obnove klasne moi je raskid klasnog kompromisa izmeu rada i kapitala koji je bio garancija zajednikih interesa i smanjenja klasnih sukoba. Bio je to kraj kejnzijanskog grada (Smith, 2002: 432). Obnova klasne moi koja ima svoju jasnu urbanu geografiju nije nikakvo naknadno rešenje: „Neoliberalizacija je od samog poetka projekat za obnovu klasne moi“ (Harvi, 2012: 32). Neoliberalna urbanistika praksa je proizvela revanšistiki grad (Smith, 2002). Globalizujui taj urbanistiki model, neoliberalizam je globalizovao obnovu klasne moi globalne elite, ali je time globalizovao i klasne sukobe. Poprišta tih sukoba postali su trgovi onih istih gradova koji su postali revanšistiki prema onima koje treba raseliti, iju klasnu geografiju treba uiniti „rasutom“. Ali, Harvi e skrenuti panju da je „istorija klasne borbe koja se odigravala u gradovima zapanjujua“ (2013: 163) i da su društveni odnosi u gradu mnogo sloeniji i snaniji od predatorskih urbanih praksi. Stalne tenzije izmeu praksi kojima se obezbeuje akumulacija kapitala i praksi otpora, zapravo više deluju u pravcu ponovnog „zadobijanja grada kao mesta za antikapitalistiku borbu“ (Ibid.: 163). Uprkos strategijama revanšistikog grada da potencijale klasne borbe oslabi dentrifikacijskim dislokacijama, oigledno je da gradski prostor i dalje „funkcioniše kao vano mesto politike akcije i pobune“ (Ibid.: 166), te da je grad postao prostor proizvodnje identitetâ otpora.
Zakljuak: Erozija stare subjektivnosti i
normalizacija saglasnosti
Efekti neoliberalne ekonomske politike i prakse sve više su izraeni u razaranju društvene solidarnosti i društvene integracije, što se najdirektnije odraava na duboke promene u društvenoj strukturi. S jedne strane, taj uinak se jasno moe videti u gubitku subjektiviteta kolektivnih makroaktera kao što su društvene klase i slojevi, sindikalni i širi društveni pokreti.
Upravo je razaranje starih oblika klasnih subjektiviteta (na koje je zapravo mislila Taer) bio jedan od prvih zadataka neoliberalizma: „demontiranje demokratskih drava blagostanja, za koje se smatralo da poveavaju strukturnu snagu radnike klase, te su stoga nespojive s dugoronim ciljevima kapitalizma“ (Miller, 2010: 51). Kada je neoliberalnim zahtevima za individualnim postignuima na trištu subjektivitet otrgnut od koncepta solidarnosti (od društva), on je ostao ogoljen u svojoj individualnosti i kvazisubjektivnosti. On više nije artikulisan ka univerzalnim interesima društva, ve ka jednom novom obliku univerzalnosti – univerzalnosti individualnosti i usmeren ka onom obliku (univerzalnosti) partikularnosti na kojem poiva ideja slobodnog trišta
i takmienja. Naime „izriito opredeljenje za vladavinu trišta (ili kvazitrišta) menja dravne strategije, modalitete upravljanja i politike subjektivitete“ (MacLeavy, 2010: 134). Moe se pretpostaviti da se u ovom sluaju radi o jednom mnogo dubljem tipu tranzicije. To nije samo tranzicija od jednog ka drugom tipu ekonomije i ekonomskih odnosa. To je istovremeno tranzicija od disciplinarnog društva ka novom društvu kontrole (Delez, 2010). Naime, „disciplinarna logika je prvobitno funkcionisala u okviru institucija civilnog društva, kako bi proizvela subjekte. Te institucije – nuklearna porodina zajednica, škola, susedstvo – sada su u krizi“ (Dean, 2009: 65). Sada ve istrošeni oblici subjektiviteta graanskog društva, privatni subjektivitet koji javno rezonuje, kao kod Habermasa (2012), „graanin-subjekat autonomne politike sfere, disciplinovani subjekt civilnog društva više se ne moe rei da postoji“ (Dean, 2009: 65). Tako se, kroz hegemoniju neoliberalistikog diskursa o samoregulativnosti slobodnog trišta na ekonomskom planu, jedna eksperimentalna ideja, zaeta na periferiji (od ilea do Kine iz razdoblja Deng Sjaopinga ili Iran Mosadekovog perioda) preselila u centar/centre, a onda ponovo, ojaana globalizacijom, naukom, ubeivakom retorikom, novom ekonomskom politikom i tehnologijom, proširila do krajnjih taaka periferije, ne ostavljajui prostora za alternativu njenom imperijalizmu univerzalnog. Pri tome, hegemonistika strategija neoliberalizma je monopolizovala jedan tip subjektivnosti, jedan tip racionalnosti i jedan tip modernosti kao univerzalni princip . Ali isto tako se moe govoriti i o specijalizaciji samog Gramšijevog koncepta hegemonije (Gramsci, 2000; Brenner and Theodore, 2002: 12). Tako se ona ustalila kao jedna samorazumljiva, samoopravdavajua, samoregulativna paradigma globalne svakodnevice. Upravo stoga, društvena regulativnost – ili društvo sâmo – više nije potrebno, pored jednog novog tipa samoregulativnosti (trišta) koje se namee društvu kao staroj paradigmi. Odlian primer koji svedoi o diskurzivnom „iskljuivanju“ društvenih aktera ukidanjem njihovog društvenog identiteta, a time i politike subjektivnosti navodi Harvi, citirajui Lijevo delo Made in China koji kae da radnici, bilo da je re o onima koji rade u dravnoj slubi ili o onima doseljenim iz drugih podruja, odbacuju „klasu kao diskurzivan okvir za konstituisanje svog kolektivnog iskustva“ (Harvi, 2012: 192). Time oni ne vide sebe „ni kao ugovorni, pravni i apstraktni radni subjekt, kao što se uobiajeno pretpostavlja u teorijama kapitalistike modernosti, koji nose individualna zakonska prava“ (Ibid.: 192). Ukoliko dakle, diskurzivni „okviri“, koji se najveim delom stvaraju u okvirima javne sfere društva, ne dozvoljavaju ili spreavaju artikulaciju odreenih identiteta („radnici“, „antiglobalisti“, „nacionalisti“, „feministkinje“, itd.) i sa njima povezanih društvenih praksi, oni istovremeno predstavljaju branu za odreene vrste društvenih praksi i angamana, odnosno branu njihovoj društvenoj vidljivosti, prepoznatljivosti, a time i znaaju.
Postojanje subjektiviteta linih odgovornosti još uvek ne znai postojanje i autonomnog subjektiviteta otpora (otpora politikom društvu i otpora trišnoj monopolizaciji društva). Jer tek je re o „pomeranjima“, o potencijalnom stvaranju novog tipa urbanog subjektiviteta koji moe da prui otpor: „Mogue je da borbe koje se sada vode, a potom te lokalne, regionalne, diskontinuirane teorije koje se upravo grade u tim borbama i apsolutno su njihov deo, mogue
je da su te borbe prvi korak u otkrivanju naina na koji se sprovodi mo“ (Fuko, 2010: 100). Autonomni subjektivitet otpora je tek mogunost koja se artikuliše. To je subjektivitet koji bi bio „roen u tim borbama“, ali i subjektivitet koji bi postigao refleksivnost o tome da hegemonistiki diskurs koji ne nudi alternative moe biti prevazien upravo diskursom alternative.
Prvi neoliberalni eksperimenti pojavili su se u veoma razliitim politikim, kulturnim, društvenim i ekonomskim kontekstima – u razliitim geografijama. Bez obzira da li se radilo o ileanskom eksperimentu nasilnog uvoenja jednog modela neoliberalizma poetkom sedamdesetih godina u Junoj Americi ili njegovoj reformskoj i parcijalnoj implementaciji u okvirima kineskog dualistikog sistema Deng Sjaopinga ili o radikalnom taerijanskom zaokretu poetkom osamdesetih u Velikoj Britaniji, Reganovom (Ronald Reagan) zaokretu u SAD ili pak Volkerovoj2 (Paul Volcker) doktrini radikalnih zaokreta u amerikoj monetarnoj politici kroz novo upravljanje federalnim rezervama, jedno je oigledno: neoliberalizam je krenuo od rastakanja tradicionalne drave i njenih intervencionistikih uloga ka preoblikovanju društva, odnosno razaranju klasinih oblika društvenosti, integracije i solidarnosti. Neoliberalizam je od samih poetaka bio urbano pitanje i pitanje obnove klasne moi preko dominantne i globalizujue urbanistike strategije dentrifikacije.
Urbana svakodnevica je neoliberalizovana svakodnevica – ne više grada kao mesta trgovine i razmene, ve trgovine samim gradom i njegovim prostorima. Iza krize današnjih neoliberalizovanih gradova iji se intenzivni rast i razvoj maskirao teorijama modernizacije, postmodernizacije i globalizacije; starim liberalistikim obeanjima o slobodi – stajale su neoliberalistike zamke poistoveivanja slobode sa slobodnim trištem; duboki problemi nejednakog geografskog i društvenog razvoja – globalnog, ali i regionalnog i urbanog. Bilo je to lano obeanje neoliberalnih promotera da e trišni svet biti slobodniji, bezbedniji i bogatiji. Ista matrica po kojoj je izvršena najradikalnija urbanizacija Pariza (koja još uvek traje), kada je Napoleon III na mesto glavnog urbaniste postavio barona Osmana danas je globalizovana kao ekspanzivna urbana „obnova“ u Kini, junoamerikim, azijskim, afrikim i evropskim gradovima.
Dentrifikacija se nalazi izmeu nekonzistentnosti neoliberalne teorije i varijabilnosti neoliberalnih praksi u svakodnevnom ivotu globalne urbane populacije. Ovaj proces moe da poslui kao šira paradigma za razumevanje neoliberalnog kapitalizma. Kumulativni efekti višedecenijskih deregulacija, varijabilne primene teorijskih koncepata klasinog liberalizma i njihove radikalizacije u neoliberalnim ekonomsko-politikim praksama – restrikcije budetskih davanja, neoliberalizacija dravnog aparata, privatizacija javnih prostora, komodifikacija – stvorili su ne samo geografiju obnovljene klasne moi ve i geografiju buduih globalnih klasnih sukoba – ije e poprište biti grad. Slom kejnzijanske ekonomske paradigme za sobom je povukao i slom kejnzijanskog grada i kejnzijanske ekonomije prostora. U tom smislu, neoliberalna ekonomska politika je ne samo revanšistika prema „istrošenom“ kejnzijanskom modelu – ona ga je stvorila, po uzoru na model trišnog takmienja, revanšistiki grad, revanšistiki urbanizam.
2 Volker je preuzeo upravljanje Federalnim rezervama Sjedinjenih Drava 1979. godine.
Meutim, i teorijske i empirijske analize neoliberalne stvarnosti, kao i studije sluaja „zdravorazumskog“ neoliberalizma i njegovih urbanih strategija u pojedinanim urbanim podrujima upuuju na to da se iza razliitih modaliteta primene neoliberalnih strategija krije jedan opšti tip disciplinujuih i normalizujuih praksi upravljanja. Naime, to su ne samo prakse, ve i svi oni diskursi i znanja/moi koji su uestvovali u kontituisanju modernog subjektiviteta. U tom smislu, empirijski varijabilna sveprisutnost urbanizovanog neoliberalizma nee moi ubudue da se ogranii samo na klasine ekonomske, sociološke ili politikološke analize, ve i na diskurzivne analize i na analize moi/ znanja koje proizvode neoliberalni subjektivitet. Naime, obnova klasne moi ima svoje spacijalizovane dimenzije i svoju, za sada, stratešku urbanistiko- ekonomsku praksu: dentrifikaciju. Naime, neoliberalizam ne bi mogao da postoji ili dugo da se odri jedino kao forma spoljašnje prinudnosti. On postoji i kao internalizovani disciplinujui i normalizujui model koji time obezbeuje sopstveni „zdrav razum“, odnosno sopstvenu reprodukciju na nivou neoliberalizovane „zdravorazumske“ svakodnevice u kojoj uestvuje neoliberalizovani subjektivitet i identitet.
Normalizacija prvobitne neoliberalne prinudnosti preselila se u unutrašnjost svakodnevice i unutrašnjost subjekta koji sebe i svoje akcije sada evaluira u kategorijama sopstvenog trišnog uspeha i pozicioniranja. Kao i u sluaju klasine Bentamovske urbanistike panoptike paradigme osamnaestog veka koja je bila lokalizovana na prostore zatvora, bolnice, škole i fabrike (Bentam, 2014; Fuko, 2014a; Marinkovi i Risti, 2014; Foucault, 1980; 1995), njena generalizacija u neoliberalnoj urbanoj svakodnevici je postala pitanje unutrašnjeg, internalizovanog nadzora, a ne samo pitanje spoljašnjosti. U tom smislu analiza normalizujuih efekata neoliberalnih praksi „zahteva od nas da se pomerimo od Gramšija ka Fukou, i od neomarksizma ka poststrukturalizmu“ (Larner, 2000: 12). Zapravo, ono što bi se moglo nazvati fukoovskim obratom od spoljašnjosti ka unutrašnjosti ili od brige ka drugima ka brizi o sebi (Foucault, 1986), u neoliberalnoj svakodnevici postaje pitanje brige za jedan tip instrumentalne racionalnosti i upravljanja sobom (i drugima) koji odrava predstavu o sebi kao o trišnom akteru. Na taj nain se politiko-ekonomski koncept individualizma i hermeneutika neoliberalnog subjekta proimaju u urbanoj svakodnevici neoliberalizma.
Literatura
Anderson, Perry. 2000. Editorial Renewals. New Left Review 1:1–20. Balibar, Etjen. 2008. Šta je granica? Trei program Radio Beograda 137/138 (1/2):
98–106. Bentam, Deremi. 2014. Panoptikon. Novi Sad: Mediterran Publishing. Berkhout, Susara, J. 2005. The Decentralisation Debate: Thinking about
Power. International Review of Education Internationale Zeitschrift für Erziehungswissenschaft, 51 (4): 313–327.
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad. 2010. A World Turned Right Way Up. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 1–21. London and New York: Zed Books.
Birch, Kean and Tickell, Adam. 2010. Making Neoliberal Order in the United States. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 42–59. London and New York: Zed Books.
Brenner, Neil and Theodore, Nik. 2002. Preface: From the „New Localism“ to the Spaces of Neoliberalism. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). v-xi. Malden and Oxford: Blackwell.
Brenner, Neil, Jamie Peck i Nick Theodore. 2014. Zagrobni ivoti neoliberalizma: „Smrt“ neoliberalizma? Pravo na grad. Internet izvor: http://pravonagrad. org/zagrobni-zivoti-neoliberalizma/, preuzeto 08.02.2014.
Brown, Wendy. 2005. Neoliberalism and the End of Liberal Democracy. in: Endgework: Critical Essays on Knowledge and Politics. 37–59. Princeton and Oxford: princeton University Press.
Brown, Wendy. 2006. American Nightmare: Neoliberalism, Neoconservatism, and De-Democratization. Political Theory, 34(6): 690–714.
Castells, Manuel. 1977. Urban Question. London: Edward Arnold. Castells, Manuel. 2000. Space of Flows. in: The Rise of the Network Society, 407–
459. Oxford: Blackwell. Chatterton, Paul. 2010. Do It Yourself: a Politics for Changing Our World. in:
Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 188–205. London and New York: Zed Books.
Dean, Jodi. 2009. Democracy and Other Neoliberal Fantasies. Durham and London: Durham University Press.
Dean, Mitchell. 2002. Liberal Government and Authoritarianism. Economy and Society, 31(1): 37–61
Delez, il. 2010. Pregovori 1972–1990. Loznica: Karpos. Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2004. Capital Resurgent Roots of the
Neoliberal Revolution. London, Cambridge: Harvard University Press. Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2005. The Neoliberal (Counter-)
Revolution. in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 9–19. London: Pluto Press.
Durkheim, Émile et Mauss, Marcel. 1903. De quelques formes primitives de classification. Année sociologique, 4:1–72.
Dejkobs, Dejn. 2011. Smrt i ivot velikih amerikih gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Foucault, Michel. 1980. Questions on Geography. in: Gordon, Colin (ed.). Power/ Knowledge Selected Interviews and Other Writings 1972–1977 Michel Foucault, 63–77. New York: Pantheon Books.
Foucault, Michel. 1980. The Eye of Power. in: Gordon, Colin (ed.). Power/ Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 1972–1977 Michel Foucault, 146–166. New York: Pantheon Books.
Foucault, Michel. 1986. The Care of the Self. New York: Pantheon Books. Foucault, Michel. 1991. Governmentality. in: Burchell, Graham, Godron, Colin
and Miller, Peter. The Foucault Effect: Studies in Governmentality, 87–104. Chicago: The University of Chicago Press.
Foucault, Michel. 1995. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. New York: Vintage Books.
Foucault, Michel. 2008. Of Other Spaces, in: Dehaene, Michiel and De Cauter, Lieven (ed.). Heterotopia and the City: Public Spaces in a Postcivil Society, 13– 30. Oxon, New York: Routledge.
Fuko, Mišel. 2005. Raanje biopolitike. Novi Sad: Svetovi. Fuko, Mišel. 2010. Intelektualci i mo. u: Mladen Kozomara (Prir). Spisi i
razgovori, 89–102. Beograd: Fedon. Fuko, Mišel. 2012. Pitanja Mišelu Fukou o geografiji. u: Mo/znanje: Odabrani
spisi 1972–1977, 69–83. Novi Sad: Mediterran Publishing. Fuko, Mišel. 2014a. Oko moi. u: Bentam, Deremi. Panoptikon. Novi Sad:
Mediterran Publishing. 9–28. Fuko, Mišel. 2014b. Bezbednost, teritorija, stanovništvo. Novi Sad: Mediterran
Publishing. Gill, Stephen. 1995. Globalisation, Market Civilisation, and Disciplinary
Neoliberalism. Millennium – Journal of International Studies, 24: 399–423. Gramsci, Antonio. 1992. Selections from the Prison Notebooks. International
Publishers: New York. Gramsci, Antonio. 2000. Hegemony, Relations of Force, Historical Bloc. in:
Forgacsthe, David (ed.). Gramsci Reader, 189–221. New York: New York University Press.
Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje. Novi Sad: Mediterran Publishing. Hall, Stuart, and O’Shea, Alan. 2013. Common-sense Neoliberalism. Soundings,
55:9–25. Hall, Stuart, Massey, Doreen and Rustin, Michael. 2013. After Neoliberalism:
Analysing the Present. Soundings, 53: 8–22. Harvey, David. 1973. Social Justice and the City. Oxford: Basil Blackwell. Harvey, David. 1990. The Condition of Postmodernity. Cambridge and Oxford:
Blackwell. Harvey, David. 2005a. Space as a Key Word. U: Spaces of Neoliberalization:
Towards a Theory of Unevan Geographical Development. Hettner-Lecture 2004. Heidelberg: Franz Steiner Verlag. 93–115.
Harvey, David. 2005b. A Brief History of Neoliberalism. Oxford and New York. Oxford University Press.
Harvey, David. 2007. Neoliberalism as Creative Destruction. Annals of the American Academy of Political and Social Science, 610 (NAFTA), 22–44.
Harvey, David. 2010. The Enigma of Capital. Oxford and New York: Oxford University Press.
Harvey, David. 2012. Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution. London: Verso.
Harvi, Dejvid. 2012. Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Harvi, Dejvid. 2013. Pobunjeni gradovi: od Prava na grad do Urbane revolucije. Novi Sad: mediterran Publishing.
Hinojosa, Leonith and Bebbington, Anthony. 2010. Transnational Companies and Transnational Civil Society. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 222– 238. London and New York: Zed Books.
Jessop, Bob. 2010. From Hegemony to Crisis? The Continuing Ecological Dominance of Neoliberalism. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 171– 187. London and New York: Zed Books.
Keil, Roger. 2002. „Common-Sense“ Neoliberalism: Progressive Conservative Urbanism in Toronto, Canada. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 230–253. Malden and Oxford: Blackwell.
Keith, Michael and Pile, Steve. 2005. Introduction Part 1: The Politics of Place. in: Keith, Michael and Pile, Steve (ed.). Place and The Politics of Identity. 1–22. London and New York: Routledge.
Larner, Wendy. 2000. Neo-liberalism: Policy, Ideology, Governmentality. Studies in Political Economy, 63: 5–25.
Lefebvre, Henri. 1991. The Production of Space. Oxford: Blackwell. Lefebvre, Henri. 2008. Pravo na grad. in: Operacija grad: Prirunik za ivot u
neoliberalnoj stvarnosti. Zagreb: Centar za nezavisnu kulturu i mlade. Lefebvre, Henri. 2009. Reflection on the Politics of Space. in: Neil Brenner and
Stuart Elden (edit.). State, Space, World: Selected Essays by Henri Lefebvre, 167–185. Minneapolis, London: University of Minnesota Press.
Lefevr, Anri. 1974. Urbana revolucija. Beograd: Nolit. Lefevr, Anri. 1980. Teorija prostora. Trei program Radio Beograda, 2(45): 513–651. Macleavy, Julie. 2010. Remaking the Welfare State: from Safety Net to
Trampoline. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 133–150. London and New York: Zed Books.
Marinkovi, Dušan i Risti, Dušan. 2014. Geoepistemologija pogleda. u: Bentam, Deremi. Panoptikon. 115–156. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marx, Karl and Engels, Friedrich. 2008. Manifest Komunistike partije. Ekonomija/Economics, 15(3): 565–596.
May, Jon, and Thrift, Nigel. (ed.). 2001. Timespace: Geographies of Temporality. London: Routledge.
Miller, David. 2010. How Neoliberalism Got Where It Is: Elite Planning, Corporate Lobbying and the Release of the Free Market. in: Birch, Kean and
Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 23–41. London and New York: Zed Books.
Murdoch, Jonathan. 2006. Post-structuralist Geography. London: Sage. Nojman, Iver Brinild. 2009. Znaenje, materijalnost, mo: Uvod u analizu
diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, Alexandria Press. Paasi, Anssi. 2001. Europe as a Social Process and Discourse: Considerations of
Place, Boundaries and Identity. European Urban and Regional Studies, 8 (1): 7–28. Peck, Jamie and Tickell, Adam. 2002. Neoliberalizing Space. in: Spaces of
Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 33–57. Malden and Oxford: Blackwell.
Philo, Chris. 2003. Foucault’s Geography, in: Crang, Mike and Thrift, Nigel. (ed.). Thinking Space, 205–239. London and New York: Routledge.
Routledge, Paul. 2010. Dreaming the Real: a Politics of Ethical Spectacles. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 206–221. London and New York: Zed Books.
Saad-Filho, Alfredo and Johnston, Deborah. 2005. Introduction: in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 1–6. London: Pluto Press.
Sanders, Rickie. 2009. The Public Space of Urban Communities, in: Public Space and the Ideology of Place in American Culture, edited by Orvell Miles and Jeffrey L. Meikle, pp. 263–290. Amsterdam/New York: Rodopi B.V.
Sassen, Saskia. 1991 [2002]. The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton University Press.
Sheppard, Eric. 2006. David Harvey and Dialectical Space-time. in: Castree, Noel and Gregory, Derek (ed.). David Harvey: A Critical Reader,121–141. Oxford: Blackwell.
Smith, Neil. 1996. Is Gentrification a Dirty Word? in: Smith, Neil. The New Urban Frontier: Gentrification and the Revanchist City. London and New York: Routledge.
Smith, Neil. 2002. New Globalism, New Urbanism: Gentrification as Global Urban Strategy. Antipode, 34(3): 427–450.
Strassoldo, Raimondo. 1990. The Social Construction and Sociological Analysis of Space, in: The Social Nature of Space, Hamm, B. and Jalowiecki, B. (ed.). 19– 49. Warszawa: Polish Academy of Sciences, Committee for Space Economy and Regional Planning.
Virilio, Pol. 2011. Kritini prostor. aak-Beograd: Gradac. Wallerstein, Immanuel. 1991. The Invention of TimeSpace Realities: Towards an
Understanding of our Historical Systems. Geography, 73 (4): 5–22. Wallerstein, Immanuel. 1998. The Time of Space and the Space of Time: the

KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE ...

Documents

Transcript of KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI: SVAKODNEVICA I PROSTORNE ...