248

Dubravka . Popovi SrdanoviUniverzitet u NiuFilozofski fakultet

KOSMOPOLITSKI ASPEKTI POEZIJE VILIJAMA KARLOSA VILIJAMSA

Saetak: Uobiajeno je da se u amerikim knjievnim istorijama Vilijams procenjuje kao najamerikiji veliki pesnik XX veka odnosno kao izraziti predstavnik poezije amerike lokalnosti. U ovom radu ukazuje se, polazei od koncepta utemeljenog ko-smopolitizma Entoni Epije, na razliite kosmopolitske aspekte Vilijamsove poezije, to dovodi u pitanje prethodno navedeni sud. Poevi od multilingvalnosti izraene u naslovima niza pesama do tematske multikulturalnosti koja se sagledava u usredsre-enosti brojnih pesama na linosti neamerike umetnike tradicije: slikare, muziare, knjievnike, kao i njihova dela, ali i na neamerike predele i ambijente Vilijamsova poezija pokazuje da mnogo duguje svetu. U radu se analiziraju pesme El Hombre, Danse Russe, Autoportret, Riba, kao i dve uvene Vilijamsove elegije Fordu Madoksu Fordu na nebu i legija za D. H. Lorensa u kojima se naglaava kosmo-politizam ovih autora kao posebno znaajna osobina njihovog bia i stvaralatva.

Kljune rei: utemeljeni kosmopolitizam, multilingvalnost naslova, tematska multi-kulturalnost, neamerika umetnika tradicija

Uobiajeno je da se u amerikim knjievnim istorijama Vilijam Karlos Vilijams (William Carlos Williams, 18831963) procenjuje kao najamerikiji veliki pesnik XX veka, odnosno kao izraziti predstavnik poezije amerike lokalnosti. Pri prikaziva-nju i tumaenju Vilijamsa kao sutinski amerikog pesnika okrenutog lokalnosti impli-cirana je i sugestija o njegovoj provincijalnosti unutar svetskih tendencija u poeziji XX veka, pa u tom smislu i njegovoj marginalnosti. Za ovo postoji nekoliko razloga.

Za ivota Vilijams je bio skoro potpuno zanemaren od knjievnih kritiara. Postavlja se pitanje kako to obrazloiti s obzirom na Vilijamsove izuzetne knjievne aktivnosti. Napisao je 49 knjiga iz svih poznatih anrova kao i dela koja se teko anrovski klasifikuju: preko 600 pesama, 4 romana, 52 kratke prie, 2 knjige eseja i kritika, autobiografiju, biografiju svoje majke, istoriju Amerike, 4 pozorina koma-da, libreto za operu; bavio se i prevodilakim radom i preveo sa panskog Kevedov roman Pas i groznica i nekoliko pripovedaka, a sa francuskog Supoov roman Po-slednje noi Pariza.

Danas je jasno da je Vilijamsova poezija naila na nerazumevanje i neodobra-vanje dominantne kole u nauci o knjievnosti i kritici toga vremena Nove kritike

UDK 821.111(73).09-1 172.16:316.722

249

koja je promovisala poeziju modernizma iji je najbolji reprezentant bio Eliot jer je njen ideal bila dobro napravljena simbolistika pesma, esto poreena sa savrenim kristalom. To je zatvorena, impersonalna, autotelika forma, u kojoj je naglaen for-malni aspekat, a okrenuta je mitskim temama, naglaavanju sloenih i paradoksalnih stavova, natopljena knjievnom tradicijom (dakle, eksplicitno kosmopolitska), isto-ricizmom i udnjom za univerzalnim znaenjem utemeljenim u metafizici.

Vilijams se, meutim, zalagao za drugaiju poeziju. Najpre, smatrao je da je neophodno odbacivanje autoriteta metafizike tradicije, temelja modernistike poe-zije, koji poiva na akademskom okamenjivanju nauke, istorije i filosofije, kako bi se ameriki pesnik mogao pribliiti izvornom doivljaju sveta i progovoriti izvornim jezikom. Potom, isticao je da se ovakav jezik koji ne prenosi ideje ve uspostavlja bliski odnos sa biem moe otkriti samo u lokalnosti. Jedino lokalno je univerzalno, verovao je, i zato ameriki pesnik treba da pie jezikom svoje lokalnosti, direktno, lino, antiformalistiki i aktuelno. Amerika poezija mora biti utemeljena na ritmo-vima i bojama amerikog govora, misli i iskustva. Najzad, i to je moda stav koji je najpresudnije uticao na kvalifikaciju Vilijamsa kao lokalnog pesnika i time i diskva-lifikaciju od Nove kritike, kao svoj glavni poetiki credo proklamovao je da nema ideja sem u stvarima (Say it! No ideas but in things!) (Popovi Srdanovi, 1983: VII, XI). Upravo ovo poverenje Vilijamsovo u ulno i perceptivno, u lepotu stvarnog, njegova iskrenost u sagledavanju objekata i zadovoljstvu tog gledanja, ono je to se smatra amerikim. Ovo pesnikovo poverenje u stvari je takvo da je na njegovim usnama uvek poznato, pragmatino, ameriko Ovo su injenice jer je on najpra-gmatiniji od svih pisaca i tako ameriki da i taj pridev ne deluje kao adekvatan uzvikujemo u oaju i oduevljenju (podvukla D. P. S.): On je pesnika Amerika (the America of poets)(Jarrell, 1968: XI).

Uvid u Vilijamsovu poeziju, meutim, omoguuje nam da konstatujemo da njegovo delo pored nesumnjivo amerikih ima mnoge kosmopolitske karakteri-stike.1 Poto se, naravno, postavlja pitanje kako o ideji kosmopolitizma govoriti u knjievnosti ili preciznije kako definisati kosmopolitizam pesnika koji je uvek te-meljno odreen jezikom na kojem pie, ini se da je u tom smislu najfunkcionalnije shvatanje tzv. ukorenjenog kosmopolitizma koje u delima Etika identiteta (Ethics of Identity) i Kosmopolitizam: Etika u svetu stranaca (Cosmopolitanism: Ethics in a World of Strangers) koristi filozof Kvame Entoni Epija (Kwame Anthony Appiah). On istie da kosmopolitizam mora da pomiri neku vrstu univerzalizma sa legiti-mnou barem malog dela pojedinanog (Appiah, 2005: 222223), to znai da sagledava kosmopolitizam kao fenomen ija je sutina parcijalnost, odnosno kosmo-polite kao one koji pripadaju mestima koja nisu njihova rodna zemlja, na parcijalan

1 Re kosmopolit izvodi se iz grke rei (cosmopolites) odnosno graanin sveta, izvedene iz rei kosmos (svet) i polites,(graanin). Termin potie od Diogena (V vek pre Hrista) koji je upitan odakle je odgovorio: Ja sam kosmopolit graanin sveta. Kao drugi mogui izvor shvatanja kosmopolitizma kao pripadnitva svetu Derida, unutar hrianske tradicije, sagledava sv. Pavla koji je sve ljude tumaio kao sinove boje, pa prema tome, kao brau. http://en.wikipedia.org/wiki/Cosmopolitanism

250

nain. On veruje da je mogue negovati odanost sopstvenim korenima i istovreme-no kultivisati kosmopolitski odnos prema stvarima koje afirmiu nau zajedniku ljudskost.2 Otuda koncept ukorenjenog kosmopolitizma. Dva osnovna ideala koje on identifikuje kao osnovu za ovaj ukorenjeni kosmopolitizam su univerzalna briga i uvaavanje ljudskih razliitosti (Appiah, 2006: XV). Da bi se mogla iz-graditi saoseajnost prema drugima i drugim kulturama nuna je, istie ovaj autor, lojalnost odnosno saoseajnost prema sopstvenoj kulturi ili kulturi svog emocional-nog izbora, to zauzvrat omoguava i saoseajnost prema drugim kulturama.

Kosmopolitizam V. K. Vilijamsa moe se posmatrati upravo u okviru koncepta ukorenjenog kosmopolitizma jer insistirajui na svojim korenima, okrenut prema svojoj lokalnosti, svojoj najspecifinijoj partikularnosti, on istovremeno uvaavajui i razumevajui druge kulture, omoguava svim njihovim glasovima da u njegovoj poeziji meusobno komuniciraju.

Meu elementima koji su odigrali ulogu u definisanju kosmopolitizma Vili-jamsovog najpre valja uoiti porodinu multikulturalnost, pesnikovu multilingval-nost, i kosmopolitsko obrazovanje. Vilijams je roen u imigrantskoj porodici: njegov otac je kao petogodinjak iz Britanije, preko Amerike, stigao do Porto Rika gde je odrastao; nikada se nije odrekao britanskog pasoa koji je koristio radei kao zastu-pnik kolonjske vode Florida uglavnom u centralnoj i junoj Americi (Williams, 1967: 14). Njegova majka, koja je imala umetnike sklonosti (slikala je i svirala klavir), dola je iz Santo Dominga u Njujork posle veridbe (1967: 5). S obzirom na to da su Vilijamsovi roditelji odrasli u miljeu karipske kulture i panskog jezika, u kui se, kao paralelni jezik, govorio panski (1967: 1417). Sam pesnik govorio je pored panskog i francuski;vreme od 1897. do 1899. proveo je na kolovanju u vaj-carskoj, u ato de Lansiju kraj eneve, u meunarodnoj koli (1967: 2834). Neko vreme je sa porodicom boravio i u Parizu pohaajui bolju parisku gimnaziju Lise Kondorse (1967: 3542). Pored francuskog jezika,Vilijams je bio u dodiru i sa ne-makim jezikom. Poto je zavrio studije medicine na medicinskom univerzitetu u Pensilvaniji, proveo je na specijalizaciji pedijatrije godinu dana u Lajpcigu (1967: 109112).

Vilijams je, dakle, od roenja, tokom godina formiranja, bio izloen razliitim kulturnim uticajima i jezicima poevi od onih u sopstvenoj porodici a potom i izvan nje. Ve je ova injenica dovoljna da se obesnai uverenje Novokritiara da je Vili-jams provincijalac. Na ovo uverenje je, izmeu 1919. i 1920. snano uticao Paund koji se druio s Vilijamsom jo od ranih studentskih dana, i esto, sa svojih inter-nacionalistikih pozicija, ismejavao Vilijamsovu odbranu domaeg ambijenta. Ali, Vilijams je putovao vie nego Paund i upoznao mnotvo razliitih kultura: vie puta je poseivao Francusku, vajcarsku, Belgiju, Nemaku, Holandiju, Veliku Britani-

2 Epija istie da kosmopolitizam poinje sa jednostavnom idejom da u ljudskoj zajednici, kao u nacionalnim zajednicama, treba da razvijemo obiaj koegzistencije: razgovora u u svom starom smislu, zajednikog ivota, udruivanja (Appiah, 2006: XIX). On smatra da istorija kosmopolitizma poinje sa stoicima, a razvija se posebno u kasnom XVII veku sa Deklaracijom o pravima oveka i Kantovim predlogom da se osnuje Liga naroda (ibid, XIV).

251

ju, Italiju, paniju, Austriju, kao i Porto Riko (Williams, 1967: 119124; 185197; 209234). Iskustvo putovanja, razliitih jezika i razliitih kulturnih konteksta u koji-ma se kretao odigralo je veliku ulogu u formiranju njegove otvorenosti i osetljivosti prema drugom u smislu uvaavanja ljudskih razliitosti.

Ovoj nesumnjivo kosmopolitskoj osobini doprinela je umnogome Vilijamsova medicinska praksa koja mu je donela susrete, bukvalno sa hiljadama ljudi. Najuve-niji literarni doktor pored ehova ostvario je ozbiljnu i uspenu medicinsku karijeru, i kao lekar sa privatnom praksom u Raderfordu, u Nju Dersiju u kojem je iveo do smrti i kao ef pedijatrije u Optoj bolnici u oblienjem Patersonu. (Zna se, npr. da je obavio oko 2000 poroaja i pregledao desetine hiljada ljudi.)

Mada je danonono obavljao lekarsku dunost, Vilijams je sa ne manje ara uestvovao u avangardnim poetskim pokretima koji su se definisali u Njujorku; druio se sa Alfredom Krejmborgom, Merijen Mur, Volasom Stivensom i mnogim drugim knjievnim stvaraocima. Pored neprestanog delovanja u knjievnosti, Vili-jams je voleo i odlino poznavao savremeno slikarstvo. Od 1910. kada je otvorio ordinaciju u Raderfordu redovno je poseivao njujorku galeriju Alfreda tiglica u kojoj tada izlau Matis, Roden, Tuluz-Lotrek, Ruso, Sezan, Pikaso. Sa avangardnim umetnicima kao to su Marsel Dian i Alfred tiglic prijateljuje. Bio je neprestano u kontaktu sa Paundom i njegovim evropskim knjievnim aktivnostima i sledbenicima a tokom boravaka u Evropi upoznao je brojne znaajne pisce, vajare, slikare, foto-grafe, muziare: Luja Aragona, Brankuzea, Dejmsa Dojsa, Men Reja, Hemingve-ja, Fernana Leea, Dorda Anteja. Upoznao je i Jejtsa kome je Paund bio sekretar (Williams, 1967: 209234).

Iako je iveo u malom amerikom provincijskom gradu Raderfordu, a ne kao Paund i Eliot u tadanjim kulturnim svetskim centrima kakvi su bili London ili Pariz, bavei se za razliku od Paunda i Eliota profesijom koja nije imala dodirnih taaka sa knjievnou, Vilijams je ipak, zbog svog porekla, multilingvalnosti, obrazova-nja i umetnikih i profesionalnih interesovanja uspeno afirmisao elemente razliitih svetova i kultura kojima je, na ovaj ili onaj nain, istovremeno pripadao i koji e u njegovom delu izgraditi njegove kosmopolitske aspekte kako kroz multilingvalnost naslova tako i preko tematske multikulturalnosti poezije.

Jedan od aspekata Vilijamsovog kosmopolitizma moe se sagledati u multilin-gvalnosti naslova njegovih pesama. Na panskom je naslov zbirke Al Que Quiere, kao i pesama: El Hombe, Mujer, Libertad, Igualidad, Fraternidad, na italijan-skom naslov zbirke Dalla Primavera Trasportata Al Morale, kao i naslovi pesama Riposte, Io, Baccho, na francuskom su Danse Russe, Romance Moderne, La Belle dame de Tous les Jours, Chanson, na nemakom Lustspiel itd.

Upitan jednom zato je naslov njegove pesme El Hombre (Vilijams, IP, 1983: 7) na panskom, Vilijams je rekao da mu je bilo dosta francuskog. Znate kako se u umetnikom svetu rado govori francuski. Bez obzira govori li francuski ili ne, takva osoba e uvek rado koristiti francuski izraz, to pokazuje njenu mudrost, pretpostavljam. Pa, kako bih to izmenio, mislio sam da je i panski pogodan jezik, veoma zapostavljen jezik, jo od Longfeloua Moji roditelji su govorili panski,

252

rae nego engleski, a brat i ja smo ih sluali i razumeli jer su na panskom govo-rili ono to nisu eleli da mi razumemo. Zato sam voleo panski (Wagner, 1961: 2324). Meutim, ovo duhovito i simpatinoobrazloenje moe biti shvaeno samo kao izraz Vilijamsove skromnosti i nepretencioznosti jer naslov pesme u tumaenje pesme unosi znaajnu semantiku nosivost.

El Hombre

Neku udesnu snaguuliva mi zvezdo drevna:

sijaj sama pri izlasku suncau emu nema tvog udela.

Govornik oito posmatra nebo u rano jutro. italac o njemu ne zna nita ali mu naslov na panskom sugerie da se on nalazi ili u podneblju gde se govori ovaj jezik, ili se potcrtava njegova razliita etnika pripadnost u ambijentu engleskog go-vornog podruja. U svakom sluaju, izborom panske rei akcentuje se njegov status razliitosti, i ulazi u igru izvora i etimologija3 ime se naglaava kako njegov spe-cifian kontakt sa prirodom i vasionom tako i njegova moralna pozicija. Sjaj Danice (veernjae, Venere) ne doprinosi sjaju sunca, ali ona ima sopstvenu, autentinu i prepoznatljivu svetlost.Ona zato uliva udesnu snagu posmatrau inspirie ga na individualni stav, na neustupanje pred monijim, na opstajanje na sopstvenom putu. U susretu sa monom vasionom, najzad, na prepoznavanje njene moi ali i na pravo na sopstvenu slobodu. Ako se pesma ita kao iskaz oveka drugog etniciteta, onda ona upravo podrava njegov utemeljeni kosmopolitizam: on je svestan moi kontek-sta u koji je uronjen ali se ne odrie svog identiteta.

Vilijamsovo ivo interesovanje za muziku, najuniverzalniju pa time i najko-smopolitskiju umetnost, rezultiralo je pesmama u kojima je istaknuta prijemivost pesnika za plesove razliitih podneblja (Rumba! Rumba!, Danse Russe, Ples), kao i muzike oblike specifine za pojedine predele i ambijente (Chanson, Jin-gle, Romance Moderne; Sicilijanska emigrantska pesma, Pustinjska muzika) ali i za neke kompozitore, npr. Bramsa (Beleka uz muziku Bramsovog Prvog kla-virskog koncerta), Sibelijusa (Tapiola) ili Betovena (Priznanje slikarima).

Suptilne i sloene kulturne veze, rana manifestacija Vilijamsovog kosmopoli-tizma, uspostavljene su u pesmi Danse Russe iz 1917. (IP: 8).

Danse Russe

Ako moja ena spavai beba i Katlinspavaju

3 Julio Marzan, npr. pie da je mogue da je El Hombre Gongora, poto za njega u eseju o Lorki Vilijams kae: Gongora je bio ovek! (Julio Marzan, The Spanish American Roots of William Carlos Williams, str. 4). Marzan naglaava da je kod Vilijamsa uvek mogue uoiti dualnosti izmeu javnog Bila i privatnog Karlosa koje izviru iz njegovog imena, sastavljenog iz engleske i panske komponente Vilijam Karlos (William Carlos).

253

a sunce je plameno beli kolutu svilenoj izmaglicinad sjajnim drveem, -a ja u severnoj sobiigram nag, grotesknopred ogledalommaui kouljom oko glavei pevajui neno sam sebi:Usamljen sam, usamljen,tako mi je najbolje!Ako se divim svojim rukama, licuramenima, bokovima i zadnjiciispred navuenih utih zastora, -

Ko e rei da nisamsreni aneo uvar svoje porodice?

Opsednutost igrom kao univerzalno komunikativnim umetnikim fenomenom moe se pratiti od prvih Vilijamsovih pisama bratu Edu o igri Isidore Dankan 1908, do poslednjih redova njegovog velikog epa Paterson. Ovaj, inae prvi ples pomenut u njegovoj poeziji, proet je seksualnou i nazvan ruskim plesom (na francuskom, da bi i tako bila po-tvrena njegova razliitost). Katlin je devojica koja nam je pomagala oko bebe, pie Vilijams. Kada su gostovali Niinski i Pavlova, prvi put smo se divili ruskoj carskoj koli igranja. Otuda, pretpostavljam, danse russe. U svakom sluaju, igra (Wagner, 1961: 31). Mogue je da je Vilijams gledao na sceni Popodne jednog fauna u postavci Djagiljeva, pa se govornik u njegovoj pesmi ponaa kao satir (igram nag, groteskno) koji igra uz Panovu pesmu. Time njegova igra postaje pokuaj da se ostvari pretragiki, preumetniki, primordijalni gest, iz koga tek treba da se rodi umetnost. Svojom ruskom igrom govornik otvara novi prostor istinitijeg samospoznavanja svoga tela uspostavljajui komunikaciju sa glasom iskonskog drugog potisnutog tradicijom. Ritualni in narcisoidnog/osloboenog govornika odigrava se u asu osame koji govornik prepoznaje kao najbolje stanje da bi u poslednjim stihovima iskoraio iz ovog solipsizma i uspostavio ironino i drugu svoju ulogu srenog anela uvara porodice, odnosno uvara konvencija.

Ve je naglaeno da je Vilijsamsovo interesovanje za slikarstvo i vizuelne umetnosti trajalo od rane mladosti, pa se to odraava i u njegovoj poeziji. U ranim pesmama pominju se Vato i Fragonar (Portret jedne Dame) i Botieli (Botieli-jevsko drvee) a u kasnoj pesmi Poklonjenje slikarima Vilijams izraava divljenje za pripadnike razliitih slikarskih tradicija. Redukcije Paula Klea, Direrova Mela-nholija ili melanholini osmeh Leonardove okonde kao i Boovi monstrumi, u ovoj pesmi, svako na svoj nain predstavljaju primere kako umetnost demistifikuje ili oznaava tajnu izvorita i ovelovu istinsku slobodu (Riddel, 1974: 275276). Vilijamsovo interesovanje za slikare naroito je uoljivo u njegovom epu Paterson gde se daje iscrpni katalog velikih svetskih umetnika, ija umetnost ukazuje na sop-stvenu slobodu koja se sastoji u prevazilaenju konvencija odreenih putem tradicije ili istorije. Njihovu umetnost Vilijams slavi kao parodinu dekonstrukciju sopstve-

254

ne tradicije kroz izoblienja. Pomenuti su i slikari koji su imali smelost da se otisnu u nepoznato ili oni koji su otkrili da je svaka velika lokalna umetnost univerzalna: to su pored Gogena, Tuluz Lotreka, Pikasa, Huana Grisa i slikari amerike tradicije Dekson Polok, Odibon i Ben an (Popovi Srdanovi, 2007: 129163).

Vilijamsov najomiljeniji slikar bio je najvei slikar flamanske renesanse, maj-stor anr scena i pejzaa Brojgel, ijim slikama pesnik posveuje pesme Dar i Kermes. Poslednja Vilijamsova zbirka pesama (1962) nosi naslovBrojgelove slike i u njoj se nalazi 10 pesama posveenih pojedinim slikama ovog fantastinog slikara. Ovaj niz pesama otvara pesma Autoportret (IP: 201).

Autoportret

U crvenom zimskom eiru plaveoi se smejusamo glava i ramena

zbijeni na platnuruke prekrteneveliko desno uvo vidi se

lice blago nagnutoteki vuneni kaputsa pljosnatim dugmadima

zakopan do vrata otkrivababurast nosa oi optoene crvenilom

od napora mora da ih jejako zamaraono neni zglavci

pokazuju da je bionenaviknut nafiziki rad neobrijan

zarastao u plavu bradunije imao vremena ni za ta osim za svoje slike.

Ova odlina ekfraza, verbalna reprezentacija vizuelnog dela, izuzetan je pri-mer Vilijamsovog ukorenjenog kosmopolitizma poto istovremeno funkcionie i kao poetski diskurs i metadiskurs: slavei slikarsku vetinu flamanskog slikara 16. veka, Vilijams postie vrhunac svog pesnikog izraza. Poto je jednom rekao da umet-nik uvek i zauvek slika samo jednu stvar: autoportret Vilijams opisujui Brojgelov autoportret pie i sopstveni manifestacijom sopstvenih pesnikih postupaka. Pesnik nam urno otkriva slikarev autoportret jer to prilii predmetu slike. Slikar Brojgel nije imao vremena niza/ta osim za svoje slike, a pesnikova urnost nam pokazuje da tako funkcionie i pesnik. Kako Brojgelov slikarski nagon, tako i pesniki nagon Vilijamsov predstavljaju nezaobilaznost svakog umetnikog stvaralakog poriva.

255

Poseban kosmopolitski aspekat u Vilijamsovoj poeziji izgraen je preko njene posveenosti raznim ambijentima. U ranoj pesmi Marku Antoniju u nebu Akcijum je sagledan kao pozadina ljubavi Antonija i Kleopatre, ambijenti Kariba Azora, Vatrenog ostrva, Sv. Tomasa, Santo Dominga i Porto Rika oivljeni su u pesmama Posveta za komad zemlje i Adam koje govore o biografijama Vilijamsove babe po ocu i oca, a leprava atmosfera italijanskih gradova Asizija i Amalfija u pesmama Vrt mentalne bolnice i Oblaci. Ambijent panije oivljen je u pesmi Visoki most nad rekom Taho u Toledu. Rusija je predmet istoimene pesme, kao i pesme pod naslovom Dingl. Be je predmet pesme Lustspiel a vajcarska mesto de-avanja pesme Izloba konja. udesni meksiki pejza i ljude sreemo u pesmama New Meksiko, i u dugakoj pesmi Pustinjska muzika. Pesma Roenje Venere pribliava itaocu razna podneblja za kojima pesnik ezne od Krima na Crnom moru do Labradora na severu, od trojanskih polja do mandurijskih ravnica, od Kana do Sevilje.

Sa posebnom osetljivou prema svetu prirode ali i ljudi dalekog severa oiv-ljena je atmosfera norvekog severa u pesmi Riba (IP: 140143). Dominantni glas govornika, ribara Norveanina, jednostavno ali neumoljivo pribliava itaocu sva-kodnevicu Severnih mora u kojoj se ljudi i priroda neprestano sukobljavaju i uvaa-vaju, kroz dva godinja doba, leto i zimu. U leto sunce nikad ne zalazi:

Sunce krui nad horizontom. Izmeu dvanaest i jedan nouveoma je nisko, blizu mora,na severu. Onda sedie malo, polako,do podneva, onda ponovo padai tako tri meseca,sve je vie, pa sve niedok ne iezne Zimi je sneg estoVisok kao tavanica ove sobe.

U ovom podneblju uobiajeno je videti kako voda kljua ispod amca od zamaha kitova pod vodom, u njemu pljuskanje haringi/ moe da se uje skoro na milju, u njemu nije neobino sagledati hiljade buradi/ nabijenih ribom na oba-li, u njemu se, u mreama bacanim zimi, svake noi uhvate na stotine bakalara. Sardine, skue, sardele, pastrmke, lososi, znaci ali i simboli ovog severnog predela ispunjavaju stihove pesme, iskaze govornika, svojim obiljem ali i neoekivanim na-siljem:

I svi ti milioni ribamoraju se izvaditi, svaka, rukom.

ene i decaiupaju im komadipod grlom prstimatako da slana voda prodre unutra.

256

Jednostavne ali efektne rei dopunjava portret govornika takoe sainjen od protivurenosti: Visok, koat,/ velikog obeenog nosa, s tamnim kolutovima oko oiju,/ sporog glasa i uz osmeh. Pred doivljajem onoga ko u punoj meri ivi u realnosti, i govori jezikom roenim iz takvog doivljaja, bledi svaki drugi lik i sva-ki drugi jezik, pa tako i pokuaj Engleza, drugog govornika u pesmi, da se uplete u monolog ribara i sopti svoje opservacije, ne uspeva. Poslednji iskaz govornika (poslednja strofa) pokazuje da realnost za njega ukljuuje i mit fantastina bia huldra, danske umske nimfe i nekke, zli vodeni duhovi u potpunosti se utapaju u postojei svet. Kao i da neprestano nasilje koje ljudi vre nad prirodom lovei ribu nije nepovratno ve ga priroda uzvraa upravo u asovima najdubljeg uvida u tajne severnog mora.

Ne zna ti sever. i videe moda huldrudugorepui sasvim plavu, od noi,i nekke, polu-oveka polu-ribu.Kada ugledaju jednu od njih,znaju nestae neki amac.

Kosmopolitski aspekt Vilijamsove poezije naroito je zanimljivo sagledati u odnosu koji pesnik uspostavlja sa drugim pesnicima i piscima neamerike tradicije. Vilijams posveuje pesme starogrkim pesnicima Teokritu i Sapfi (neke su verzije pre-voda sa starogrkog) a pevao Eshilu (Koral: Ruiasta crkva), o Aristofanu, Sokra-tu, Platonu i Aristotelu (Oblaci). U ovim dvama pesmama pomenuti su jo i Vijon, Erazmo i ekspir (Oblaci) kao I Milton, Po, Bodler i Vitman, nadrealisti, Prust i id, uz filozofe Djuija, Demsa i Vajtheda (Koral). Pesmu Sve to je kod ene savreno Vilijams posveuje Lorki, dok je Tolstoju posveena istoimena pesma. Posebno mesto u Vilijamsovim pesmama posveenim knjievnim stvaraocima zauzimaju dve elegije, posveene dvojici pisaca kosmopolita: Fordu Madoksu Fordu i D. H. Lorensu.

Vilijamsov kosmopolitizam impliciran je ve u injenici da on nastavlja tradi-ciju jednog od najstarijih pesnikih anrova, elegije, i to onog njenog vida u kojem autor oplakujui smrt svog omiljenog autora, slavi njegovo delo, uspostavljajui na taj nain sa njim posebne veze. Pesma Fordu Madoksu Fordu na nebu (Klin 1944.) (IP: 111112) posveena je Fordu (18371939), engleskomromansijeru, kritiaru, pesniku iizdavauogromne spisateljske energije koja je proizvela vie od osamdeset knjiga. Ford je deo ivota proiveo je u Francuskoj, a naroito je voleo Provansu. Fordova najpoznatija pesma je Na nebu i u njoj je Provansa predstavljena kao konkretno nebo na zemlji. Vilijams je ovog, kako pie, ogromnog Britanca koji je uivao u svemu (Williams, 1967: 194195) upoznao u Parizu. U svojoj elegiji Vilijams opeva Fordovu sposobnost da francuskom, provansalskom predelu koji je otkrio, zavoleo i prisvojio pripie atribute raja kako svojim ivljenjem u njemu, tako i poezijom njemu posveenom, kao i nemogunost da se taj predeo bez Forda ikada vie doivi na isti nain. Predeo u Vilijamsovom doivljaju dobija osobine koje mu je Ford pripisao pa e Provansa za Vilijamsa uvek biti Fordova Provansa.

257

Je li ita bolje na nebu, moj prijatelju Forde,Nego u Provansi?

Ne mislim da jeste jer si od Provanse nainio nebo svojom hvalomda predoi kakva bi mogla bititvoja radost u sadanjim okolnostima.Ono to si opisivao bilo je nebopretoeno iz svoje teskobeda lii na staze i vrtovevanijeg sveta u kome sad obitava.Ali, dragi moj, oduzeo si namnjen vei deo.Provansa koju si ti toliko slavio nikada nee biti istaProvansa za naspoto si nas napustio.

Opisan kao ovek koji nikada nije bio svetac ve puten, pokvaren, ovek koji voli da jede i pije i da se kurva, ovek koji voli da se sebi smeje i da se ne plai/ sebe jer sem svoje sposobnosti da stvara nema ta da izgubi ni imovinu ni miljenje vredno/ pomena za meetara Vilijamsov Ford je, mada se predao svetu, ipak nebeski ovek.

Hvala bogu nisibio slabi, predao si se svetui lagao! doavola lagao si uasnoponekad. Ali sve to je bila,sad vidim, bezbrinost, deo oveka koji je ovde na zemlji beskunik.

Rajski predeo koji je Ford video u Provansi postaje i za Vilijamsa ne samo bolji deo pravog neba koje e postojati dok god je pesnik iv i sea se svog prijatelja, ve i jedino pravo nebo.

Provanso, debeloguzi Ford se nikada vie nee opruiti po stolicama tvojih kafeani obrati i oljutiti tvoj sveti beli luk za svoj obrok ni groktati i znojiti se, ni oblizivatiusta. Prost kao svet koji nam je ostavio postao je deo onoga iji si poznat deo bila ti Provanso, koju je toliko voleo.

Elegija za D. H. Lorensa (IP: 9599) nastala je po Lorensovoj smrti u Francu-skoj, 1930. godine. Lorens je bio Vilijamsov omiljeni pisac, jedan od duhovnih savre-menika, kako je nazivao one stvaraoce u ijim je delima nalazio potvrdu za svoje teze o umetnosti. Lorens se 1920. obratio itaocima asopisa New Republic reima: Ame-riko, sluaj sebe preporuujui Amerikancima da ne trae podrku u spomenicima

258

evropske prolosti, ve u onome to je njihov kontinent odbacio, da shvate veliki uro-eniki duh Amerike. Kontinuitet treba u amerikoj tradiciji uspostaviti ne sa Evro-pom ve sa ubijenom crvenom Amerikom, savetovao je. Amerikanci treba da budu spremni na novi in, novi izdanak ivota. Ove svoje ideje Lorens je u potpunosti razvio u knjizi Studije iz klasine amerike knjievnosti objavljenoj 1923. godine (Po-povi Srdanovi, 1983: 311). Ameriki odgovor stigao je u vidu Vilijamsovih tekstova na teme iz amerike prolosti u asopisu Broom, a potom u knjizi U sri Amerike, kao pokuaj da se na originalan nain predstave glavni dogaaji i figure amerike mitske istorije. Lorens je prikazao Vilijamsovu knjigu sa pohvalama.

Lorensova mnoga putovanja svedoe o njegovom kosmopolitizmu. Posle rata napustio je Britaniju u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva i udnje za lutanjem i stigao do Australije, Italije, Cejlona, Amerike, Meksika i Francuske. Poto je u Meksiku, 1925. oboleo, vratio se u Italiju i pored Firence iveo do kraja ivota. Umro je u mestu Vens u Francuskoj. Vilijamsova elegija opisuje Lorensov ivot kao neprestani napor (pomamni rad) da svojim delom izmeni engleski nain i-vota (traenje, traenje i ivotna hladnoa) koji ga je ispunjavao gorinom. Isto-vremeno, ona evocira razliite tople ambijente u kojmaje pesnik iveo (Mediteran, Meksiko) koji su ga punili energijom neophodnom za rad. U Vilijamsovoj pesmi slike koje asociraju na ove ambijente meaju se sa slikama iz Lorensovih dela (iz pesme Zmija, romana Pernata zmija, kratkog romana Devica i ciganin i romana Zaljubljene ene) koja oznaavaju njegovu veitu pripadnost Engleskoj. Elegino oseanje upravo izvire iz svesti Vilijamsove da je Lorensov napor nedelotvoran jer svet kojem se on obraa ne prepoznaje njegove kosmopolitske ideje. Taj hladni svet Engleza, mukaraca, ena, mladih koji bi mogli biti drugaiji, iscrpljuje se u tako prozainim aktivnostima kakve su sluanje aba i prianje o pticama i insekti-ma. Zato stvarnost ostaje nepromenjena, oliena u najengleskijem godinjem dobu, proleu, koje nikada ne uspeva do jare: u Engleskoj nema leta.

Jadni Lorensizmoren pomamom tunog rada da stvori leto iztruljenja prolea. Engleskinje.Mukarci koje ne privlai ljubavve rubovi sveta. Zmija pokree svojukamenoliku glavu,Ukoene ahatne oi pokreu se takoe.

Poto je uspostavio samog Lorensa kao velikog Engleza I pohvalio njegovo uzdizanje do neengleske veliine, Vilijams Lorensovo razumevanje nijansi engle-skog ivota suprotstavlja njegovom ubeenju da je glavni nedostatak engleskog i-vota nedostatak ljubavi (Vickery, 2006: 82). Nedostatak ljubavi, meutim, uronjen je u naizgled prijatno englesko poluhladno poludoba i njegovu nepotpunost dok ljubav pripada svetu toplih predela (mediteranske veeri, pepeo kritskih vatri). Mada surov, ovaj svet predstavljen je smislenim kretanjem i zaokruenou.

259

Plavi morski luk u cvetu premasprenoj jalovostimeksike visoravni. Ili speenimgradskim trgovimamediteranskih ostrvagde se eka autobus iamci polako dolaze preko vodepristiui.

Bukvalno i figurativno, metaforiki i simboliki, Vilijamsov Lorens traga za osunanim predelima koji mogu da zapale vatru u ljudima. Meutim ovaj cilj kultur-ne, nacionalne, pa i line transformacije nikad ne moe biti dostignut (Vickery, 2006: 82). Poto je tako, Lorensova smrt ini se izlinom. Ipak, Vilijams ne smatra Loren-sove napore promaajem. Njegovu strast i posveenost valja slaviti i u toj situaciji jer Lorensov ivot mora biti shvaen u okviru prirodne smene ciklusa dana i noi, ivota i smrti. Na kulturnom planu taj ivot je potvren kao uspean slikom iz Lorensovih Zaljubljenih ena, dela koje ovog velikog kosmopolitu zauvek vezuje za Englesku.

Silovito, satirino suncekoje vodi april ne udahtavu igru ve u bespokretnostunutra, u mozak, zamae sei takoe nestaje.A sestre se vraaju kroz sumrakodmerenoj srdbisvojih nepopustljivih starih.

Vilijams je svestan da i priroda i ljudsko drutvo uvek nadilaze individuu u njenom pokuaju da transformie ljudski ivot bez obzira na njenu upornost i po-sveenost. Otuda je njegovo uzdrano aljenje usmereno kako prema Lorensu tako i prema prirodi koja u svakom klimatskom pojasu sledi svoj kurs. Kao to se ljudi ne mogu promeniti ni prirodni red stvari ne da se naruiti, ali to ne ugroava mogunost Vilijamsovu da u okvirima elegije ali to je tako.

Cvri, cvri, cvricvrak gde se zmija ahatnih oiju nadvila nad vodu.Neka mladi ale to preminulog LorensaEngleska nije elela.I u vrtovima forzicijaa u umisada razbokorena ehulja u cvetu.

Lament zbog pesnikove smrti i njegove neshvaenosti u zemlji koju je svojim delom proslavio, postaje u Vilijamsovoj pesmi divljenje Lorensovom kosmopolitiz-mu ime sam Vilijams potvruje svoju kosmopolitsku poziciju.

260

Navedeni primeri Vilijamsovog kosmopolitizma pokazuju da se Vilijams ni-kako ne moe smatrati iskljuivo pesnikom amerike lokalnosti. Njegovo temeljno uvaavanje ljudskih razliitosti i proslava te razliitosti izuzetnom poezijom daju nam za pravo da ga smatramo ne samo velikim amerikim ve velikim svetskim pesnikom XX veka.

Literatura

Appiah, K. A. (2006). Cosmopolitanism: Ethics in a World of Strangers. New York: W.W. Norton and Co.

Appiah, K. A. (2005). Ethics of Identity. Princeton: Princeton University Press.

Cosmopolitanism http://en.wikipedia.org/wiki/Cosmopolitanism [15.12.2013].

Jarrell, R. (1968). Introduction. Selected Poems of William Carlos Williams. New York: New Directions Paperbook.

Marzan, J. (1994). The Spanish American Roots of William Carlos Williams. University of Texas Press.

Popovi Srdanovi, D. (2007). Bura sporednih stvari. Beograd: Institut za knjievnost i umetnost.

Popovi Srdanovi, D. (1983). Predgovor. Izabrane pesme Vilijama Karlosa Vilijamsa. Beograd: Nolit.

Riddel, J. (1974). The Inverted Bell Modernism and Counterpoetics of William Carlos Williams. Baton Rouge: Louisiana State University Press.

Vickery, B. J. (2006). The Modern Elegiac Temper. Louisiana State University Press.

Vilijams, V. K. (1983). Izabrane pesme, izbor i prevod D. Popovi Srdanovi. Beograd: Nolit.

Wagner, W. L. (ed.) (1961). Intervews with William Carlos Williams. New York: A New Directions Book.

Williams, W. C. (1967). Autobiography. New York: New Directions Book.

Dubravka Popovi Srdanovi

COSMOPOLITAn ASPECTS Of WILLIAM CARLOS WILLIAMSS POETRy

Summary: American literary histories usually judge Williams as the most American great American poet of the XX century, i.e. as an exceptional representative of the poetry of American locality. In this paper different cosmopolitan aspects of Williamss poetry, grounded in the Appiahs concept of rooted cosmopolitanism are pointed to in order to question the previous judgment. Multilingualism present in titles of many

261

of his poems, thematic multiculturalism showing in poems dedicated to non-Ame-rican tradition artists painters, musicians, writers, as well as to their works, and to non-American landscapes and ambiances, illustrate how much Williams owes to the world. Poems El Hombre, Danse Russe, Self-portrait and Fish are analyzed as to shed some light on particular poets cosmopolitan interests. Also, two famo-us Williamss elegies, To Ford Madox Ford in Heaven and An Elegy for D. H. Lawrence are analyzed as poems in which cosmopolitanism of these authors repre-sents defining characteristic of their being and literature.