NEMA VIŠE CVEĆA U POEZIJI

Jedan od naših najznamenitijih pesnika Dobrica Erić nedavno je u Rumi primio nagradu Srpska knjiga za 2006. godinu. Bila je to prilika da porazgovaramo sa poetom koji, osim što piše, i obavlja urednički posao, neumorno putuje po Srbiji i Republici Srpskoj gde obilazi škole i susreće se s najmlađima.

Iza vas je jedan ogroman poetski opus. Da li ste napisali svoju životnu pesmu?

■ Ne znam, to će se, možda, znati jednog dana kad ja ne budem više postojao. Inače, ja sam nisam zadovoljan, ponekad mislim da sam tek naučio da pišem. S vremena na vreme pomislim da je to ova ili ona pesma, onda napišem neku novu koja može da se ravna sa tom najboljom pre nje, tako da mislim da svoju najbolju pesmu nisam još napisao. Možda, u stvari, tu najbolju pesmu čini, recimo nekih tridesetak pesama iz mog opusa, koje će se jednom naći u jednoj knjizi. To bi bila moja životna knjiga.

Na čemu trenutno radite, kakvi su vam budući književni planovi?

■ Imam nameru da napišem nekoliko knjiga za decu u prozi, da ispričam svoje detinjstvo pomešano nekako uporedo sa detinjstvom današnje dece, mojih unuka, da napišem nešto o tome šta smo mi voleli, šta oni danas vole, kolika je razlika i kolike su sličnosti. Sličnosti su vrlo male, a razlike su strašno velike. Naše detinjstvo je bilo jako siromašno, ali je bilo veselo, vedro, puno nade, radoznalosti. Na početku smo mislili da je svet do brda, da nema dalje ništa, pa kad smo se popeli na brdo svet se proširivao. Deca sad imaju beskrajne prozore kroz koje mogu videti ceo svet. Nema više ni želje ni radoznalosti. Ja ne znam šta bi oni mogli da požele još, a mogu da požele da odu u prirodu da se igraju s jaganjcima, da trče za zečevima, da skakuću po potočićima, da beru cveće po livadama, da se valjaju po zemlji, da vide travu i cveće koje može da bude veće od njih, da se u njemu kriju. To je ono što deca mogu još da požele, a to im je uskraćeno. Tu počinje siromaštvo detinjstva.

Uz pesništvo, već godinama ste i urednik u Srpskoj knjizi. Ne krijete svoju nostalgiju za Jugoslavijom...

■ Ja sam veliki nostalgičar za Jugoslavijom, zemljom koja je bila najlepša zemlja na Balkanu, u Evropi, a možda i u svetu, a možda i šire. Nešto tako lepo ljudi ružnog duha i ružne duše nisu mogli da gledaju da opstane. Posvađali su narode i naterali ih da izginu a onda

su došli da nas mire i da nam uzmu sve i jednima i drugima.

Slovite u neku ruku za narodnog pesnika. Kako nosite taj epitet?

■ Naravno, ali ne u duhu narodnih pevača, već naših starih guslara iz doba Višnjića, Tešana Podrugovića i ostalih. Pesma pokušava i ovoga puta da nešto učini, da pomogne, da razgali, da bude lakše da preživi ako se može preživeti. Pre moje zbirke "Deca sa zlatom lipe u kosi" ja sam pre deset godina, počevši od Republike Srpske, njihovog bombardovanja pisao pesme koje sam sakupio u knjizi "Razapeta zemlja". Sad sam dodao još neke pesme koje će se uskoro naći u njenom desetom izdanju. U podnaslovu te knjige stoji "Suze za buduće pesme". Tada sam imao nade. To su nesrećne, strašne pesme, ali to su samo suze od kojih će jednog dana da se rascvetaju vesele i vedre pesme, onakve kakve sam ja pisao i koje na mene liče. Međutim, onako kako su vremena prolazila ja sam shvatao i shvatam da su to večite, okamenjene suze, da nema više cveća u poeziji, a neće ga više biti ni na planeti zemlji ako se ovako nastavi. Posmatrajući pčele, vidim da ni one neće na svaki cvet. Ima cvetova koji ne mede. Tu nema nektara i pčela tu ne sleće. Pčela na sreću zna koji je cvet zatrovan i koji nije za nju. Kad bi čovek naučio nešto od pčela to bi bilo dobro.

M. M.13.12.2006. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/12/13/srpski/K06121203.shtml

« Последња измена: Јул 01, 2010, 02:57:37 Angelina » Сачувана

Angelina UrednikHeroj clan

Ван мреже

Пол: Поруке: 5894

Dobrica Erić (1936) « Одговор #19 послато: Јул 01, 2010, 02:56:30 »

*DANAS JE NEČASNO BITI ČASTAN

Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore…

Dobrica Erić (1936), naš poznati pesnik, pisac više

desetina knjiga poezije i proze za odrasle i decu, dobitnik je nagrade Zadužbinarskog društva "Prvi srpski ustanak" – "Odzivi Filipu Višnjiću" za rodoljubivo pesništvo. Reč je o pesniku za koga je Dušan Radović rekao: "Gruža je bila nevelika dok nije rodila pesnika Dobricu Erića. On je od nje stvorio kontinent, možda najveći u srpskoj poeziji". Zanimljivo je i zapažanje Nikole Koljevića: "Dobrica Erić je prvi raspevani pesnik Srbije na Istoku koji je opevao prekodrinsku Srbiju na Zapadu".

Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" objavilo je knjigu izabranih rodoljubivih pesama Dobrice Erića "Prestupne godine".

Nagrada će pesniku bitu uručena danas u Orašcu.

Podnaslov knjige "Razapeta zemlja" koja je doživela deset izdanja i dobila petnaest nagrada glasi: "Suze Za Buduće Pesme", a moto: "Moja zemlja je razapeta – na krstu od četiri strane sveta"...

Nisam tražio pomoć od suza. Oni zbog kojih plačemo raduju se našim suzama i trude se da plačemo još više. Hteo sam da kažem da su to "isplakane" a ne "ispevane" pesme, "suze-pesme", ali i da istaknem svoju ljudsku i pesničku nadu da će se te suze jednoga dana pozlatiti i pretvoriti u prave pesme. Ja sam prvo sebe ubedio da će taj dan doći, pa pesmom pokušavam da ubedim i druge.

Utešno deluju stihovi: "Moja Zemlja Srbija je sad Isus Hristos, Isus Hristos je sad moja Zemlja Srbija". Nije najgore to što smo nabeđeni, kažnjeni i poniženi od drugih. Strašnije je što je skoro polovina Srba priznala svoju nepostojeću krivicu i počela i sama sebe da okrivljuje, kažnjava i ponižava, stideći se čak i da kaže za sebe ko je, šta je i odakle je. To je najteža nacionalna bolest koja se jednom narodu može dogoditi, to je neka nova vrsta ludila, a eto i to nam se dogodilo.

U Vašim pesmama su: pšenica, šljiva, Morava, cvet, drvo

koje lista, lavež pasa, mleko, vino, seljanka storučica. Da li je to Srbija?

Jeste, to je moja Srbija, doduše, više ona iz mog detinjstva i mladosti, nego ova koja sad jeste. Sve je još tu, i Morava, i drveće, i polje puno cveća, i psi koji laju po zapuštenim voćnjacima, ali nema čobanice ni stada, sve manje je ratara u selima i na njivama, sve manje mleka i vina, ostarila nam je i umorila se seljanka storučica. Ostarila i posustala velikomučenica Srbija.

Srbija je nekada drugačije živela?

■ Srbija je nekad danju živela, učila, radila, s večeri vodila ljubav i družila se, a noću spavala... Sada danju spava, a noću se provodi, dokoliči, banči do zore i srlja u sunovrat. Za takav život nema opravdanja ni izgovora, besmisleni su svi razlozi. I ono malo mladih što ostane u selima, zahvaćeno je istom boleštinom i uništava se na isti način.

U jednoj pesmi kažete: "Al’ ja se ipak ponosim što sam Srbin".

■ Danas je nečasno biti častan. To je staromodno, nacionalno osećanje i obeležje kod nas i kod nekih drugih naroda i to se mora satanizovati. Sve se izvrće naglavce, ostaje još samo da naučimo da hodamo na rukama. I tako, hodajući naglavce, ući ćemo u Evropu.

"Udaraju međe", "prekrajaju tapije", i "pečate crvenim voskom prozore, vrata, kapije". Šta nam valja činiti?

■ Moramo se pribrati, sabrati i izdržati. Pribrati se od bunila u kojem smo se našli, sabrati se među sobom i izmiriti sa nama sadašnjima, bivšima i budućima, i izdržati sve što čovek pojedinac i cela nacija mora i može da izdrži, ako hoće da preživi i dočeka ozarenje. A pre svega i više od svega – Srbi se moraju voleti i rađati.

Kad Srbi pretvore Sinđelićevu glavu u bukliju, kadionicu, mastionicu, testiju, da li je to patriotizam ili kič?

■ Ni jedno, ni drugo. To je pesnički simbol, to je metafora. Pesmu "Zvezda nad Čegrom" napisao sam pre trideset i više godina, u vreme kad se Stevan Sinđelić i drugi srpski junaci nisu smeli ni spomenuti. Ono o čemu su pre trideset godina srpski pesnici i srpski narod smeli samo da sanjaju i spominju u simbolima, sada se ipak može glasno i jasno pevati, ili plakati, bar, iako ta pesma i plač mnogima paraju uši.

U pesmi "Molitva" kažete: "Samouk s perom, a nedouk s mačem, predodređen sam jedino da plačem".

■ Evropa se raduje našim suzama. Pesme naše ne voli, ali suze naše joj prijaju. Pesnik Branko Miljković reče: "Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju'. A naše molitve čuje Onaj koji sve čuje i koji će ih i uslišiti, ali tek onda kada svi budemo govorili istu molitvu.

Kosovo i Metohiju, po svoj prilici, možemo da sačuvamo jedino u pesništvu?

■ Sačuvali smo ih mi u pesništvu, oni su više u našim pesmama nego pod kosmetskim nebom. Skoro trećina moje knjige "Razapeta zemlja" posvećena je Kosovu i Metohiji. Napisao sam i tužnu knjigu o deci s Kosmeta, knjigu njihovih i mojih suza, "Deca sa zlatom lipe u kosi" i lirsku istoriju Srba od Starih Slovena do danas, brojanicu u stihovima sa 433 čvorića "Kosovski venac". Mnogi naši i strani pesnici pevali su i pevaju o Kosovu i Metohiji, i tako ćemo ga sačuvati u pesništvu. A ono što je toliko ušlo u pesništvo jednog naroda, ne može nikad doneti sreću ni spokojstvo nekom drugom narodu koji mu je to oteo.

Zoran RadisavljevićPolitika, 16.02.2008.

Prkosna pesma

 Ja rab Božji Srbin sa prosedom bradom izjavljujem dragovoljno kroz lance i žicu pred svedocima Silom, Mukom i Nepravdom da sam kriv i da priznajem krivicu!

 Kriv sam što sam neko a ne niko i netko Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta idem u pravoslavnu crkvu doduše poretko i što se krstim ovako s tri prsta!

 Kriv sam što jesam a treba da nisam Kriv sam odavno što stojim uspravno i gledam u nebo, umesto u travu

 Kriv sam što se drznuh protiv krivde kriv sam što opet slavim svoju krsnu slavu!

 Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom Kriv sam što pevam, smejem se i psujem a ponekad i lajem Kriv sam i priznajem da ne znam što znam i da znam što ne znam Kriv sam, i da završim s najvećom krivicom (pre nego što se zacenem od smeha), kriv sam tvrdoglavac što sam Pravoslavac i Svetosavac i što ne verujem u sveti zločin i oproštaj greha!

 Kriv sam i grešan dakle što postojim i kad već postojim i još drsko stojim što bar ne priznam da ne postojim!

 Ako to priznam da sačuvam glavu izgubiću časni krst i krsnu slavu Ako ne priznam crno mi se piše ceo svet će na moju Zemlju da kidiše

 Rulje bivših ljudi lopova i golja čopori robota i drugih monstruma kidisaće na moje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma oko koje kao najlepše odive cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

 Pa evo priznajem i to za spas roda Ja više ne postojim skinite me s liste Ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda tri elementa koja vam koriste

 A ovo što pred vama govori i hoda to je ono što vi od mene stvoriste!

 Moja ružna slika ozverena lika koju umnožavate u večeri i jutra to je slika vaše svesti i podsvesti to nisam ja, spolja to ste vi - iznutra!

 Moj dušmanine sa hiljadu ruku s hiljadu slugu i sluškinja laži ubrao si mi sunce ko jabuku i radost čistu ko bulka u raži Moji će potomci piti jed i čemer a tvoji već piju gorku medovinu za krvav novac kojim puniš ćemer rasprodajući moju đedovinu Usud će ti ludačku košulju obući i tada će se malo razdaniti ili će planeta od sramote pući i sve nas u isti ambis sahraniti!

 Mnogo ste važne Zemljo moja mila Ti i Tvoje sestre Istina i Pravda čim se na vas digla ovolika sila čim su na vas zinule krivda i nepravda.

 Rulje bivših ljudi ubica i golja čopori robota i drugih monstruma palacaju na tvoje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma oko koje kao najlepše odive cvetaju lipe, jabuke i šljive.

 Šta će ovde džihadlije krstaši, farmeri koji Ti čereče sinove i kćeri Mora da su čule belosvetske bande da imaju zlatna srca pa ih vade da ih presade u sopstvene grudi

 ne bi li i oni tako bili ljudi.

 Gospodo tužioci suci i dželati ispisali ste mi svoje zapovesti po zenicama najfinijem staklu što teže živim, lakše ću umreti Zašli ste mnogo u noć poodmaklu ali uzalud ćete linčovati najgostoljubiviji narod na planeti (zbog čega ćete goreti u paklu) jer Ljudsko Srce čudo nad čudima neće da se primi u vašim grudima!

 Mi se ne plašimo smrti crne vuge već ropskog života i bolesti duge Smrt je česta pojava međ nama Srbima kao što su proleće, leto, jesen, zima I nije strašnija pogotovu danju od suše, poplave, zemljotresa, mraza kad je čovek sretne na svome imanju okađene duše i svetla obraza.

 Zlonamernici siti i maniti sve mi zabraniste u rođenoj kući al ne može mi niko zabraniti da pevam i da se smejem umirući a to se vama više ne događa ni kad svadbujete ni kad vam se rađa!

 Poštedite me koca i konopca i razapnite me na vrhu planina ko vaši praoci što su mog Praoca Isusa Hrista Nazarećanina.

 Ja ću da gledam a vi zažmurite inače će vam se oči rasprsnuti od sjaja mog lica

 Samo, požurite što pre me razapnete.