27. Mart Kolaz

ЛАЖНА ВЕСТ

Аутор: Ђорђе Бојанић

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу.Иако је последњих дана марта владало једно напето расположење, па се могло свашта очекивати, многи слушаоци посумњали су y истинитост ове вести. Али, ускоро, и они су престали да сумњају када су преко радија чули глас младога краља Петра II како чита своју прокламацију.

Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.

Краљев говор преко радија Београд био је фалсификат. Тај говор, без знања Краљевог, одржао је капетан Јаков Јововић. Он је касније,у току рата, причао о том говору и проклињао је дан 27.март, као и оне који су пуч извели.

Њихов циљ био је да сруше закониту владу и узму власт y своје руке, да откажу један међународни акт, који је наша влада морала потписати како би избегла рат и сигурну катастрофу; да изазову Хитлера да нас нападне, али не y циљу да са њиме ратују, већ само да «маркирају рат», да га пусте да нам уђе y кућу, да је запали и уништи, а они да седну y авионе, да понесу са собом народну златну имовину и оду у свет да је тамо расипају.

Лаж се проглашава истином, лудост мудрошћу, неваљалство врлином, а кукавичлук хероизмом.27. март се славио као највећи национални празник. Образују се национална удружења под његовим именом.

27. март 1941. био је можда и најцрњи дан историје српског народа.

Мало људи је говорило да је то изазивање најјаче војске света и да је пораз неминован. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о застарелости војне стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, ипак веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом кад брани своју отаџбину.

Извршиоци пуча 27. марта 1941. године знали су врло добро да је цео народ био понесен осећањима, дакле срцем, против потписивања пакта, па су свесно искористили то народно расположење да би извршили један чин чије су последице биле недогледне за Краљевину Југославију, а нарочито за мученички српски народ.

Тако су извршиоци пуча проиграли судбину целог једног народа и једне земље. Само за једну једину ноћ пучисти су прокоцкали све оно што је било стварано од Карађорђевог устанка 1804. па све до 1941. године.

Комунистичком акцијом у манифестацијама и демонстрацијама 27. марта руководио је штаб у коме су се налазили Милован Ђилас, Раде Кончар, Светозар Вукмановић-Темпо и Цана Бабовић. На митинзима су говорили Лола Рибар, Рифат Бурџевић, Раде Кончар, Сима Милошевић, Ђорђе Јовановић, Владо Поповић и други.

______________

Ђорђе Бојанић:Одлука о нападу донета је 27. марта, по вестима првим из Београда Адолф Хитлер је нагласио да је Југославија одувек била несигуран фактор, посебно Срби који су непријатељи Немаца. Због тога је одлучио да се Југославија разбије и војнички и као држава и да се удари немилосрдном жестином и муњевитом брзином. Југословенска војска је била растројена и неспремна за борбу.

Као погрешном се показала одлука да се брани цела држава, јер војни врх није хтео да озваничи неспремност Хрвата.У војсци су се налазили многи агенти Немачке и Италије, који су уносили забуну и вршили саботаже. Многи официри нису хтели да се боре. Хитлер је напао Југославију без објаве рата.

Напад је почео без објаве рата 5. априла у 22 часа, препадом на граничне карауле. Око два ноћу Немци су заузели Сипски канал на Дунаву, а око пет и десет бомбардовани су и аеродроми.Изненађење је у потпуности успело.Рат је завршен за дванаест дана, а југословенска војска се распала као и држава. Споразом

о примирју (капитулацији) потписан је 17. априла 1941. године.Шта рећи него УЖАС за српски народ !!!

А после капитулације (Априлског рата) …крећу поделе …партизани, четници, недићевци, љотићевци…СВЕ САМИ СРБИ…(брат против брата , отац против сина и у круг… ) баш онако како је неко желео …шта рећи него УЖАС за српски народ…од истине се не може побећи !

27. 1941. Пуч марта црни дан историје српског народа27. март 2013. Историја

Британска влада поздравља пуч у Београду, на коме је здушно радила

Британска влада је здушно поздравила војни удар у Београду, који је прижељкивала и на ком су радиле њене тајне службе. Није никаква тајна и да је новчано помагала људе који су пропагирали пуч као једино решење пружања отпора. Черчил је одмах помишљао како би се могла остварити стара идеја о увлачењу Југославије у рат против сила Осовине. О изведеном пучу известио је посланике Доњег дома овим речима:

„У Београду је избила револуција, и министри, који су јуче продали част и слободу своје земље, налазе се иза браве… На основу свега, ми можемо очекивати да ће југословенска влада урадити шта треба ради одбране слободе и интегритета своје земље… Британска империја и њени савезници повезаће своју судбину с југословенском нацијом и наставити пут и борбу, заједнички до потпуне победе“.

Срби, сарадници британске обавештајне службе:

Генерал Бора Мирковић, Милан Гавриловић, Слободан Јовановић, Миша Трифуновић, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић….

У Берлину је Черчилова изјава у парламенту схваћена као објава рата на Балкану. Хитлеру је она послужила као непосредан повод да, без објаве рата, нападне Југославију. Говорећи касније пред Рајхстагом, фирер је то потврдио овим речима: „Сви смо били запрепашћени вешћу о преврату, који је спровела шачица плаћених конспиратора. Они су створили стање које је британском премијеру омогућило да пресрећан изјави како на крају свега

http://www.magacin.org/category/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0/

има да саопшти нешто радосно. Кад сам ово чуо, одмах сам наредио да се Југославија нападне. Према Хитлеровој вољи, тај напад је требало да буде муњевит и безобзиран, да се Београд збрише с лица земље, а Срби уразуме за вечита времена, док би се Хрвати поштедили…“



Пуч за корист комуниста и британаца, никако у прилог Србима.

По налогу британског премијера Черчила 31. марта у Београд је дошао генерал Дил, ради договора о војној сарадњи. После разговора са председником Симовићем и министром одбране ђенералом Богољубом Илићем, припремљен је текст споразума у коме су две главне тачке: а) ако Југославија буде нападнута од Немачке, британска влада ће помоћи свим својим снагама; б) ако Грчка буде нападнута од Немачке, изван Југославије, југословенска војска ће се прикључити британској војсци у Грчкој и указаће сву помоћ.

Међутим, када је сутрадан овај споразум требало да се потпише, југословенска страна је тражила извесне модификације, посебно када се ради у случају немачког напада на Грчку. Како је то разумео генерал Дил, у положају у коме се Југославија налази, њено евентуално војно ангажовање у Грчкој (због противљења Хрвата) изазвало би расцеп земље, ради чега се траже гаранције у форми чвршћих британских обавеза, на политичкој основи, које он, као војник не може да потпише. Дил није могао да наговори Симовића да прими Идна, који је ради тога чекао у Атини. Добијајући такве извештаје из Београда, и у британском Форин офису се реалније гледало на ситуацију у Југославији.

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу. Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио

мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.


Пучисти су дошли на власт под паролом „Боље рат, него пакт“, а онда су увидели да им је једина спасоносна политика под слоганом „Боље пакт, него рат“. У Симовићевој влади били су заступљени и представници најзначајнијих политичких странака Србије, који су се раније противили Споразуму Цветковић-Мачек, а онда су били принуђени да тај споразум прихвате да би задржали Хрвате у влади. И Симовићу није ништа друго преостајало него да покуша уверити Силе осовине да ће поштовати Пакт, потписан од владе коју је он срушио.


У том циљу министар Нинчић посетио је Фон Херена и, уз извињење за антинемачке испаде у време демонстрација, уверавао га да ће југословенска влада поштовати све међународне уговоре укључујући и најновије Тројни пакт, потписани 25. марта у Бечу. Немачки посланик примо је ово к знању и учинио је све да своју земљу одврати од агресије на Југославију. Обавештавајући Рибентропа да југословенска влада прихвата потписани Пакт, Фон Херен је и пуч од 27. марта приказао у нешто друкчијем светлу:

„Није га спровела војска, већ само 29 завереника, већином младих ваздухопловаца… Становништво Београда није узело учешћа у преврату у било ком облику… Весеље прва два дана било је израз расположења због ступања младог Краља на престо и уласка угледних Срба у владу… Ексцеси током првог дана били су организовани од стране комуниста и Јевреја, против воље владе и народа… У народним масама има мржње према Италији, а не према Немачкој. Под овим приликама казнену експедицију против Београда не би разумели, већ би као неправду схватили и они југословенски кругови који су према нама пријатељски расположени… Не би се смело десити да Немачку воде импулси, већ једино одговарајуће војне потребе.“

Павловић: 27. март проузроковао слом, а српски народ је платио највећу цену

Директор Института Миодраг Павловић је указао да мартовски догађаји изазивају различита осећања и тумачења, од оних да је то величанствена револуција, предвођена КПЈ, до тога да је „акт неколико плаћеника у војном врху који су за мале паре учинили велику несрећу народу“.

Оно што је извесно, како је казао, то је да је 27. март проузроковао директан слом Краљевине Југославије због чега је српски народ платио највећу цену зато што је повео величанствену антифашистичку борбу, једну од тада највећих у Европи.

Из мартовских догађаја 1941. године, сматра Павловић, могу се извући поуке о одговорности елите, пре свега политичке, да „више никада не доводе земљу у безизлазну ситуацију“, да им национални интереси увек буду испред страних или страначких и да се јединством политичких фактора одговара на изазове националне кризе и катастрофе.

Академик Савићевић: Британци финансирали преврат

Академик Мирослав Савићевић, сарадника Балканолошког института САНУ, у британским архивама дошао је до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.

То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа„, тврди академик Свирчевић.

Нешто доцније огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (CIA), човек који ће се јануара 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили“, преноси своја сазнања српски академик.

Из поверљивог писма агента SOE (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу Свирчевић преноси: „Откако сам преузео SOE у Југославији

потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“

„Странке у Србији добијале хиљаде фунти месечно“

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“, наводи академик Свирчевић.

Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог, тврди Свирчевић.

На листи су били и


„Резултат“ пуча виђен је 6. априла када је бомбардован Београд и када је почело велико страдање Србија и Срба



На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб, додаје академик.

Шифровани телеграм посланика из Београда Кембела у Лондон, 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: „На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства).

Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар… они желе да одбаце Пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и да више воле ту могућност него наставак садашњом линијом…“

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.„, додаје академик.

Разни извори



Британска влада је здушно поздравила војни удар у Београду, који је прижељкивала и на ком су радиле њене тајне службе. Није никаква тајна и да је новчано помагала људе који су пропагирали пуч као једино решење пружања отпора. Черчил је одмах помишљао како би се могла остварити стара идеја о увлачењу Југославије у рат против сила Осовине. О изведеном пучу известио је посланике Доњег дома овим речима:





У Берлину је Черчилова изјава у парламенту схваћена као објава рата на Балкану. Хитлеру је она послужила као непосредан повод да, без објаве рата, нападне Југославију. Говорећи касније пред Рајхстагом, фирер је то потврдио овим речима: „Сви смо били запрепашћени вешћу о преврату, који је спровела шачица плаћених конспиратора. Они су створили стање које је британском премијеру омогућило да пресрећан изјави како на крају свега има да саопшти нешто радосно. Кад сам ово чуо, одмах сам наредио да се Југославија нападне. Према Хитлеровој вољи, тај напад је требало да буде муњевит и безобзиран, да се Београд збрише с лица земље, а Срби уразуме за вечита времена, док би се Хрвати поштедили…“




По налогу британског премијера Черчила 31. марта у Београд је дошао генерал Дил, ради договора о војној сарадњи. После разговора са председником Симовићем и министром одбране ђенералом Богољубом Илићем, припремљен је текст споразума у коме су две главне тачке: а) ако Југославија буде нападнута од Немачке, британска влада ће помоћи свим својим снагама; б) ако Грчка буде нападнута од Немачке, изван Југославије, југословенска војска ће се прикључити британској војсци у Грчкој и указаће сву помоћ.

Међутим, када је сутрадан овај споразум требало да се потпише, југословенска страна је тражила извесне модификације, посебно када се ради у случају немачког напада на Грчку. Како је то разумео генерал Дил, у положају у коме се Југославија налази, њено евентуално војно ангажовање у Грчкој (због противљења Хрвата) изазвало би расцеп земље, ради чега се траже гаранције у форми чвршћих британских обавеза, на политичкој основи, које он,

као војник не може да потпише. Дил није могао да наговори Симовића да прими Идна, који је ради тога чекао у Атини. Добијајући такве извештаје из Београда, и у британском Форин офису се реалније гледало на ситуацију у Југославији.

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу. Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.




У том циљу министар Нинчић посетио је Фон Херена и, уз извињење за антинемачке испаде у време демонстрација, уверавао га да ће југословенска влада поштовати све међународне уговоре укључујући и најновије Тројни пакт, потписани 25. марта у Бечу. Немачки посланик примо је ово к знању и учинио је све да своју земљу одврати од агресије на Југославију. Обавештавајући Рибентропа да југословенска влада прихвата потписани Пакт, Фон Херен је и пуч од 27. марта приказао у нешто друкчијем светлу:




Из поверљивог писма агента SOE (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу Свирчевић преноси: „Откако сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“
















Британска влада је здушно поздравила војни удар у Београду, који је прижељкивала и на ком су радиле њене тајне службе. Није никаква тајна и да је новчано помагала људе који су пропагирали пуч као једино решење пружања отпора. Черчил је одмах


помишљао како би се могла остварити стара идеја о увлачењу Југославије у рат против сила Осовине. О изведеном пучу известио је посланике Доњег дома овим речима:




У Берлину је Черчилова изјава у парламенту схваћена као објава рата на Балкану. Хитлеру је она послужила као непосредан повод да, без објаве рата, нападне Југославију. Говорећи касније пред Рајхстагом, фирер је то потврдио овим речима: „Сви смо били запрепашћени вешћу о преврату, који је спровела шачица плаћених конспиратора. Они су створили стање које је британском премијеру омогућило да пресрећан изјави како на крају свега има да саопшти нешто радосно. Кад сам ово чуо, одмах сам наредио да се Југославија нападне. Према Хитлеровој вољи, тај напад је требало да буде муњевит и безобзиран, да се Београд збрише с лица земље, а Срби уразуме за вечита времена, док би се Хрвати поштедили…“




По налогу британског премијера Черчила 31. марта у Београд је дошао генерал Дил, ради договора о војној сарадњи. После разговора са председником Симовићем и министром

одбране ђенералом Богољубом Илићем, припремљен је текст споразума у коме су две главне тачке: а) ако Југославија буде нападнута од Немачке, британска влада ће помоћи свим својим снагама; б) ако Грчка буде нападнута од Немачке, изван Југославије, југословенска војска ће се прикључити британској војсци у Грчкој и указаће сву помоћ.

Међутим, када је сутрадан овај споразум требало да се потпише, југословенска страна је тражила извесне модификације, посебно када се ради у случају немачког напада на Грчку. Како је то разумео генерал Дил, у положају у коме се Југославија налази, њено евентуално војно ангажовање у Грчкој (због противљења Хрвата) изазвало би расцеп земље, ради чега се траже гаранције у форми чвршћих британских обавеза, на политичкој основи, које он, као војник не може да потпише. Дил није могао да наговори Симовића да прими Идна, који је ради тога чекао у Атини. Добијајући такве извештаје из Београда, и у британском Форин офису се реалније гледало на ситуацију у Југославији.

27. марта 1941. ујутру, Радио Београд објавио је једну необичну, важну и значајну вест – да је малолетни краљ Петар II збацио своје намеснике, узео власт y своје руке и мандат за састав владе поверио армијском ђенералу Душану Симовићу. Међутим, нити је краљ збацио своје намеснике, нити је узео власт y своје руке, нити је поверио мандат Симовићу, а најмање да је читао на радију своју прокламацију. Све је то била лаж, превара, фалсификат, једна ретко дрска, гангстерски изведена мистификација од извесних лица, која су хтела, послуживши се недозвољено Краљевим именом, преокрет у своју комунистичку корист.




У том циљу министар Нинчић посетио је Фон Херена и, уз извињење за антинемачке испаде у време демонстрација, уверавао га да ће југословенска влада поштовати све међународне уговоре укључујући и најновије Тројни пакт, потписани 25. марта у Бечу. Немачки посланик примо је ово к знању и учинио је све да своју земљу одврати од агресије на Југославију. Обавештавајући Рибентропа да југословенска влада

прихвата потписани Пакт, Фон Херен је и пуч од 27. марта приказао у нешто друкчијем светлу:











Из поверљивог писма агента SOE (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу Свирчевић преноси: „Откако сам преузео SOE у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“














PUČ I DEMONSTRACIJE 27. MARTA 1941. NAROD JE KLICAO ŽIVEO KRALj PETAR

Autor Dragiša Jocić @ sreda, 27. mart 2013, 13:03 sati | Vesti | Nema komentara

http://www.klubmonarhista.rs/category/vesti

http://www.klubmonarhista.rs/vesti/puc-i-demonstracije-27-marta-1941-narod-je-klicao-ziveo-kralj-petar

http://www.klubmonarhista.rs/vesti/puc-i-demonstracije-27-marta-1941-narod-je-klicao-ziveo-kralj-petar

„Puč u Beogradu. Jutros je jugoslovenska vlada podnela ostavku. Demonstracije pred nemačkom ambasadom. Antinemačke demonstracije u Beogradu i u drugim gradovima Srbije. Ugovor još nije ratifikovan. Novi predsednik vlade zove se Simović. Oko 13.00 javljeno da je Firer odlučio da uništi Jugoslaviju. Vrhovni komandanti kopnene vojske i vazduhoplovstva već se nalaze kod Hitlera.“

Tako je u ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta opisan 27. mart 1941. godine, dan kada se beogradskim i ulicama drugih gradova prolamalo „Bolje rat nego pakt“, „Bolje grob nego rob“.

Reakcija na Trojni paktBila je to reakcija naroda na dva dana pre toga potpisano pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Iako su dan ranije novine pisale da je jugoslovenska vlada obezbedila neutralnost i zabranu prelaska nemačkih trupa preko Jugoslavije, tajnom notom bili su predviđeni transporti nacističkih trupa, a Nemačka, Italija i Japan obećale su Jugoslaviji deo Grčke – izlaz na Egejsko more i luku Solun. Narod je tražio objašnjenje.

http://www.klubmonarhista.rs/vesti/puc-i-demonstracije-27-marta-1941-narod-je-klicao-ziveo-kralj-petar/attachment/27-mart-slika-srpski-glas-1941-640

„Naša odbrana nije dovoljna, niti je pak jaka da možemo da vodimo drugu politiku od ove koja nam se sada nameće. Pogotovo kad smo dobili tačna obaveštenja od ministra vojske generala Petra Pešića da bi u slučaju rata naša odbrana bila nedovoljna. Saveznika nemamo koji bi nam pritekli u pomoć. Nemci su u zenitu svoje moći“, rekao je knez patrijarhu Gavrilu, kada je nekoliko dana ranije on pokušao da ga odgovori od potpisivanja Trojnog pakta.

Nezadovoljstvo većeg broja oficira, opozicije i SPC zbog popustljivosti kneza Pavla prema Nemcima, koji su posle aneksije Austrije u Treći rajh i pristupanja Bugarske došli na granice Kraljevine, dostiglo je vrhunac. Grupa prozapadno orijentisanih oficira odlučila je da izvrši puč i umesto tročlanog namesništva, koje su činili knez Pavle Karađorđević, dr Radenko Stanković i dr Ivo Perović, na vlast dovede maloletnog kralja Petra II Karađorđevića. Već 26. marta po podne Borivoj Mirković generalu Dušanu Simoviću saopštio je odluku da tokom noći „ukloni izdajnike“.

Nepuna tri sata bila su dovoljna da u centar Beograda uđu tenkovi i pešadija, da se opkole ministarstva, uhapse članovi vlade, zauzme Glavna pošta i blokiraju izlazi iz grada. Oko tri sata posle ponoći sve je bilo gotovo, a general Simović preuzeo je političko vođstvo. Promena izvršena pučom pokrivena je Kraljevom proklamacijom kojom je Petar II, pet i po meseci pre punoletstva, preuzeo kraljevsku vlast.

Mladi kralj je taj svoj prvi akt video i potpisao tek uveče. U međuvremenu je na radiju najavljen kao kralj proklamaciju pročitao kapetan korvete Jakov Jovović. U 10.00 sati preko radija „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom arhijerejskom saboru“ i u svoje ime patrijarh

http://www.klubmonarhista.rs/vesti/puc-i-demonstracije-27-marta-1941-narod-je-klicao-ziveo-kralj-petar/attachment/415

Gavrilo Dožić blagoslovio je puč. Knez Pavle, koga je vest o puču zatekla u Zagrebu na putu za Bled, vratio se u Beograd i s porodicom je napustio zemlju.

Otvorena pitanja

Ubrzo je Hitler napao Jugoslaviju, a dilema da li je rat mogao biti izbegnut da nije bilo puča, ostala je do danas. Mnoga pitanja su otvorena. Ko je stajao iza puča? S kojim ciljem? Da li su Srbi zloupotrebljeni? U početku se smatralo da je 27. mart opredelio Jugoslaviju za antifašizam. Za vojsku puč je bio patriotski čin. Komunisti su demonstracije iskoristili za približavanje Sovjetima, pa je njihov značaj glorifikovan, a puč stavljan u drugi plan. Vlada u emigraciji puč je stavljala u prvi plan.

Danas je jasno da je puč išao naruku Britancima i Sovjetima. Prvi su u Beogradu imali svoju Upravu za specijalne operacije čiji su agenti za podmićivanje političara i inciranje puča potrošli 100.000 funti sterlinga.

Drugima je trebao povod za odlaganje nemačkog napada na SSSR. Zadatak sovjetskog pukovnika Zubova bio je da se poveže sa potencijalnim pučistima i uz pomoć novca preotme ih od Engleza. Zubov se posle tri razgovora sa Dražom Mihajlovićem razuveren vratio u Moskvu, pa je Staljin u Beograd poslao general-lajtnanta Mustafu Golubića.

Ulogu u organizaciji puča imao je i Vašington, o čemu svedoči izjava specijalnog izaslanika američkog predsednika Ruzvelta za Balkan, obaveštajca pukovnika Donovana: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“. Zanimljivo je da Nemačka, koja je

http://www.klubmonarhista.rs/vesti/puc-i-demonstracije-27-marta-1941-narod-je-klicao-ziveo-kralj-petar/attachment/87

imala ozbiljnu i razgranatu mrežu svojih agenata u Jugoslaviji i dojave o pripremama za puč, nije ništa učinila da ga spreči.

Odlazak kneza Pavla

U Hrvatskoj je puč shvaćen kao „atak na hrvatsku autonomiju u B anovini Hrvatskoj“. Vlatko Maček bio je spreman da brani kneza Pavla, koji je oko 7.00 sati ujutru 27. marta stigao u Zagreb, gde ga je sačekao komandant Četvrte armi je general Petar Nedeljković, sa Simovićevim nalogom da se vrati u Beograd. Maček je predlagao smenu i hapšenje generala Nedeljkovića umesto koga bi bio postavljen komandant divizije u Zagrebu general Avgust Marić, a da se i iz Hrvatske pošalju pukovi protiv pobunjenika u Beogradu. Knez Pavle odbio je taj predlog i prihvatio puč kao svršen čin. Poziv vojsci da stane uz Namesništvo ocenio je kao akt pobune protiv k ralja. U međuvremenu je Simović tražio od Mačeka da sa svoja četiri ministra iz Cvetkovićeve vlade kao potpredsednik uđe u njegovu vladu, na šta je on pristao. Knez Pavle je preko britanskog konzula u Zagrebu zamolio britansku vladu da m u intervencijom kod Simovića olakša odlazak u Grčku i dozvoli dolazak u London. Po povratku u Beograd, oko sedam uveče, sa ostalom dvojicom namesnika potpisao je ostavku i sa porodicom pred ponoć pošao za Grčku, odakle su ga Britanci sa statusom po litičkog zatvorenika poslali u Keniju.

Uloga SPC

Srpska pravoslavna crkva podržavala je puč, a patrijarh Gavrilo Dožić više puta pokušavao je da ubedi kneza Pavla da odustane od potpisivanja Trojnog pakta. Odmah po izvršenom puču okupio se Sveti arhijerejski sabor, čije je vanredno zasedanje bilo zakazano za 27. mart, a patrijarh je preneo reči jednog od kraljevskih namesnika da će SPC biti kriva ako „narod bude ustao i budu nastali nemiri, i da će posledica toga biti ulazak Nemaca u našu zemlju“.

„Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo“, rekao je patrijarh, koji se toga dana sa prozora Patrijaršije obraćao mnogobrojnim demonstrantima.

ISTINA O 27. MARTU 1941.

Godišnjica vojnog puča i rušenja Trojnog paktaNOVI SAD -

http://www.youtube.com/watch?v=aeSTt37Z47E

Na današnji dan 1941. godine u Beogradu je u zoru, u oficirskom puču, svrgnut regent knez Pavle Karađorđević i na presto je doveden maloletni kralj Petar II Karađorđević. Zbačena je i vlada Dragiše Cvetkovića i obrazovana nova sa generalom Dušanom Simovićem na čelu. Kasnije tokom dana narod je pozdravio puč masovnim demonstracijama u Beogradu i drugim gradovima Srbije, jer je to značilo raskidanje sporazuma potpisanog dva dana ranije u Beču o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Kao posledica puča nacistička Nemačka napala je Jugoslaviju u zoru 6. aprila, na Uskrs, strahovitim bombardovanjem Beograda.

Vojni prevrat 27. marta 1941. godine izvela je grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske koju je predvodio brigadni general vojnog vazduhoplovstva Borivoje Mirković.

27.mart.org

Pučisti su zbacili s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića i dr Ive Perovića, kao i vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka koja je 25. marta u Beču potpisala Protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Potom su vlast predali maloletnom kralju Petru II Karađorđeviću i osnovali Vladu sa komandantom vojnog vazduhoplovstva generalom Dušanom Simovićem na čelu, dok je za potpredsednika Vlade postavljen akademik Slobodan Jovanović.

Pet i po meseci pre punoletstva, Petar II Karađorđević je preuzeo kraljevsku vlast i izdao proklamaciju da je vojska, svrgnuvši Namesništvo i vladu, "izvršila svoj zadatak prema kralju i otadžbini" i da je mandat za formiranje nove vlade poveren generalu Simoviću.

Tokom 27. marta, kraljeva proklamacija je nekoliko puta čitana na radiju, a u 10 časova putem radija "u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom arhijerejskom Saboru" i u svoje ime, patrijarh srpski Gavrilo Dožić, blagoslovio je prevrat.

Čim se saznalo za puč, ulice je preplavila masa sveta, a istoriografi su zapisali da je "Beograd izgledao kao košnica pčela".

Narod uzvikivao parole: "Bolje rat, nego pakt" i "Bolje grob, nego rob"

Narod je pevao patriotske pesme i uzvikivao parole, među kojima i čuvene: "Bolje rat, nego pakt" i "Bolje grob, nego rob".

U ranim jutarnjim časovima jedna grupa demonstranata "polupala je nemačke biroe, polomila vrata i prozore i pocepala papire koji su se unutra nalazili".

Do deset sati, gradom su zalepršale jugoslovenske, engleske, francuske i američke zastave, a nemačka je spaljena.

Na čelo demonstracija stali su komunisti s parolama o savezu sa SSSR-om, a jedna zgrada na trgu Slavija iskićena je crvenim zastavama. U bivšoj SFRJ istoriografi su tvrdili da su prevrat marta 1941. izveli i demonstracije protiv Trojnog pakta predvodili komunisti.

27.mart.org

Novija istoriografija nakon otvaranja nekih arhiva potvrđuje da je prevrat bio podstaknut iz krugova antinacističke opozicije u zemlji.

Veliki uticaj imale državne strukture i agentura Velike Britanije

Kako je za Radio - televiziju Vojvodine rekla kneginja Jelisaveta, ćerka kneza Pavla, prema dokumentima iz Londona, državni udar je platila britanska obaveštajna služba, što potvrđuju i istoričari.

Ispostavilo se da su na pučiste veliki uticaj imale državne strukture i agentura Velike Britanije, a u izvesnoj meri, posrednije i bivši Sovjetski Savez, što je manje ispitano, kaže istoričar Čedomir Antić.

Prema nekim tumačenjima, za britansku vladu puč je značio otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno trošiti snagu, dok je Moskve želela da time odloži nemački napad na SSSR.

U organizaciji Instituta za savremenu istoriju i Doma Karađorđevića na 70-ogodišnjicu prevrata održana je rasprava domaćih istoričara.

Puč od 27. marta bio je prvi takav događaj u jugoslovenskoj državi, ali je po mestu gde je izveden i najvažniji, rekao je u raspravi tada Antić, podsetivši da je srpski narod zapadno od Srbije i u Srbiji podneo ogromne žrtve i da je nad njim izvršen genocid.

Pavlović: 27. mart prouzrokovao slom, a srpski narod je platio najveću cenu

Direktor Instituta Miodrag Pavlović je ukazao da martovski događaji izazivaju različita osećanja i tumačenja, od onih da je to veličanstvena revolucija, predvođena KPJ, do toga da je "akt nekoliko plaćenika u vojnom vrhu koji su za male pare učinili veliku nesreću narodu".

Ono što je izvesno, kako je kazao, to je da je 27. mart prouzrokovao direktan slom Kraljevine Jugoslavije zbog čega je srpski narod platio najveću cenu zato što je poveo veličanstvenu antifašističku borbu, jednu od tada najvećih u Evropi.

27.mart.org

Iz martovskih događaja 1941. godine, smatra Pavlović, mogu se izvući pouke o odgovornosti elite, pre svega političke, da "više nikada ne dovode zemlju u bezizlaznu situaciju", da im nacionalni interesi uvek budu ispred stranih ili stranačkih i da se jedinstvom političkih faktora odgovara na izazove nacionalne krize i katastrofe.

Akademik Savićević: Britanci finansirali prevrat

Akademik Miroslav Savićević, saradnika Balkanološkog instituta SANU, u britanskim arhivama došao je do seta nepoznatih dokumenata o 27. martu, koji bacaju sasvim drugačije svetlo na ovaj značajan istorijski događaj.

"Srbi su ponovo pronašli svoju dušu", uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo.

To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: "Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa", tvrdi akademik Svirčević.

Nešto docnije oglasiće se i Vilijam Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se januara 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili", prenosi svoja saznanja srpski akademik.

Iz poverljivog pisma agenta SOE (uprava za specijalne operacije) Hjua Daltona Vinstonu Čerčilu Svirčević prenosi: "Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti. Novac je uglavnom otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja."

"Stranke u Srbiji dobijale hiljade funti mesečno"

Danas postoji dovoljno nepobitnih dokaza i autentičnih dokumenata da su britanske tajne službe u Beogradu bile angažovane na pripremi i izvođenju puča. Tog dana, 27. marta, u britanskom poslanstvu slavljena je pobeda, uz puno šampanjca, uz povike "Uspeli smo", navodi akademik Svirčević.

Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde", imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu bez koga je bio nezamisliv štamparski slog, tvrdi Svirčević.

Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, Udruženje starih ratnika, Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića i Srpski kulturni klub, dodaje akademik.

Šifrovani telegram poslanika iz Beograda Kembela u London, 26. marta, govori o povezanosti diplomata i pučista: "Na moj zahtev, jutros mi je upriličen razgovor sa generalom Simovićem (komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva).

Kako je ovaj oficir na čelu organizacije koja namerava da izvede državni udar… oni žele da odbace Pakt i sadašnju vladu. Oni znaju da ovo skoro izvesno znači rat i da više vole tu mogućnost nego nastavak sadašnjom linijom…"

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje savremenik predsednika vlade u Londonu Lidl Hart koji je napisao: "Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je inače crvena nit britanske spoljne politike."

PUTEVI I STRANPUTICE SRBIJE - PUČ 27. MARTA 1941.

06.04..2012. / Akademediasrbija

IZA KULISA ZVANIČNIH DOGAĐAJA 27.MARTA I 6. APRILA 1941.

Da li se 1941. godine mogao izbeći rat sa Nemačkom ?

Piše : Slobodan Maričić

Srpski političari decenijama su se prepirali, a istoričari do danas oko pitanja da li jei Kraljevina Jugoslavija mogla i trebala izbeći rat sa Nemačkom, čak i posle Puča 27. marta 1941.godine. Mnogi analitičari, pa i strani autoriteti smatraju da je to bilo moguće, jer je Pakt koji je sklopljen sa Nemačkom bio ozbiljan dokument, koji je nemačka strana pripremala dosta dugo i mora se reći sa dosta uvažavanja jugoslovenskih zahteva dajući mu veoma visok, čak istorijski nivo

medjudržavnog dogovora. To se naravno vidi i iz ličnog Hitlerovog angažovanja u dugotrajnim pregovorima, sve do potpisivanja.

Treba napomenuti da je Nemačka bila i tada, jugoslovenski trgovinski partner broj jedan (kao i danas srpski) i da je za uvoz sirove rude, stoke, mesa i prehrambenih proizvoda Jugoslavija bila za Nemačku, takodje na vrhu liste uvoznika. Nemačka je pravilno ocenila geostrateški položaj Kraljevine Jugoslavije i znala je da je u svakoj fazi nastavka rata u Evropi Jugoslavija važna, koliko Nemačkoj i Italiji, toliko i Sovjetskom Savezu, Britaniji i saveznicima.

I nemački istoričari i analitičari pišu, da je Nemačka još od 1936. godine pokušala da sa Jugoslavijom izgradi što je moguće bolje diplomatske odnose pre nego je ponudjeno pridruživanje tkzv. Trojnom paktu. Princ Pavle je do Puča 27. marta 1941. bio tri puta u Nemačkoj gde se susretao sa Hitlerom, uz najveće moguće počasti koje su mu pružane. Ministar premijer Cvetković je takodje bio nekoliko puta, a Gering je osim učešća na sahrani Kralja Aleksandra I. 1934. godine sledeću godinu proveo sedam dana odmora na krstarenju jahtom na Jadranu sa Princom Pavlom i suprugama.

Jugoslaviju je takodje dva puta u ovom periodu posetio Gebels i to jednom kada je obišao Beogradski sajam 1939. godine i godinu dana kasnije, kada je obišao prihvatne logore za nemačke izbeglice iz Besarabije i Sovjetskog saveza, gde je došlo do velikih nacionalnih sukoba sa nemačkom nacionalnom manjinom. Pokazatelj nesumnjivo različitog pristupa Nemačke u „jugoslovenskom slučaju“ mogao bi biti i primer, da su svi trgovinski i drugi ugovori, do 1941. godine sklapani sa Nemačkom na rokove od deset godina, mada se docnije pokazalo da Hitler baš i nije mmnogo mario za zvaničnu državnu papirologiju Nemačke na primeru drugih partnera, uključivši i primer navodno odlučujućeg mirovnog ugovora sa engleskim premijerom Čemberlenom u vezi Poljske, koja je na kraju bila razlog početka rata sa Engleskom i evropskim saveznicima.

Što se tiče nemačke nacionalne manjine u Jugoslaviji, nemački najviši političari su kao primer dobre saradnje sa većinskim narodom i primer dobrih životnih uslova njihove nacionalne manjine uvek isticali Kraljevinu Jugoslaviju, za razliku od Poljske, Čehoslovačke, Rusije i drugih zemalja, gde su medjunacionalni sukobi tinjali godinama pred rat sa mnogobrojnim incidentima.

Princ Pavle – Regent je bio vešt diplomata i uvek se trudio da iz svih kontakata sa Nemačkom „izvuče“ bilo kakvu vrstu sporazuma, ugovora ili deklaracija kojima je na manje ili više zvaničan način Jugoslavija tretirana kao ravnopravan partner.

Sasvim retko se spominje da je upravo Princ Pavle, u posetama koje su prethodile konačnim dogovorima jugoslovenskog predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića sa ministrom Fon Ribentropom o detaljima Pakta, uspeo da dogovori sa Hitlerom da Nemačka da jasne pismene državne garancije da Nemačka neće koristiti teritoriju Jugoslavije za prolaz svojih trupa u bilo kom pravcu prema trećim zemljama.

Knez Pavle, Kneginja Olga, Hitler i fon Ribentrop

Bez obzira na sve kritike, Nemačka takve garancije nije dala nijednoj zemlji i to u vreme kada je Jugoslavija bila bukvalo okružena sa svih strana nemačkim „satelitima“.

Nemačka strana, kako je zapisao naš poznati novinar Predrag Milojević dugogodišnji dopisnik Politike iz Berlina, zatim u svojim beleškama Ivo Andrić - ambasador u Nemačkoj i kako stoji u knjizi : „Tako se raspala Jugoslavija“ publiciste i urednika „Vremena“ Danila Gregoriča, vrlo ozbiljno shvatala Sporazum sa Jugoslavijom.

Da u vojnim planovima Nemačke nije postojao plan za napad i okupaciju Jugoslavije, bar izvesno ne do 1941. godine, govori i podatak da su svi u Nemačkoj posebno Hitler bili totalno iznenadjeni Pučem 27.marta i faktičkim raskidanjem upravo potpisanog Pakta sa Nemačkom.

Nesumnjivi dokaz iz vojnih izvora u tom smislu je da su sve nemačke jedinice, koje su izvršile napad na Jugoslaviju bile pre toga stacionirane na pravcima napada na Sovjetski savez i da su posle Puča prebačene na nove lokacija, a da su se skoro sve odmah posle kapitulacije jugoslovenske vojske, vratile na svoje prethodne taktičke položaje.

Kako bi osigurali mir na teritoriji bivše Kraljevine, a da ne anguju svoje snage od Nemačke je dopušteno poglavniku Paveliću da formira NDH, a Italiji da okupira Jadransku obalu, deo Slovenije i delove Kosova i Metohije. Sama Srbija je postala nemačka okupaciona zona, zbog svog strateškog položaja, dok su kako je poznato, Madjari i Rumuni dobili delove Banata i

Bačke, a NDH deo Srema do Zemuna. Iz navedenog se vidi da su posle Puča Nemci sveli svoje operativne snage na teritoriji bivše Kraljevine Jugoslavije na minimum , a vlast praktično prepustili kvislinškim snagama i drugim državama.

Hitler je pitanje granica i ustrojstva NDH držao dugo na „ledu“, odlažući to postavljanjem svoga izaslanika, koji je trebao da bude konsultant Pavelića, kao i davanjem odredjenih „koncesija u NDH“ italijanskim fašistima. Međutim, pod velikom podrškom Vatikana i bezobzirnošču ustaških vlasti, NDH je radi rešenja svojih konačnih granica rešila da promeni etničku strukturu istrebljivanjem i pokrštavanjem Srba na svojoj teritoriji i tako, očekujući brzu pobedu Nemačke u pregovorima stvori što povoljniju poziciju zahtevima za teritorije, koje su pre rata pripadale Italiji, Sloveniji i Srbiji.

Bez obzira šta su istoričari izmedju dva rata i posle Drugog svetskog rata pisali o Knezu Pavlu, on je bio nacionalista i slobodno se može reći u nekim stvarima političke prirode mudriji i veći patriota od Kralja Aleksandra I. u odnosu na srpsko nacionalno pitanje i srpske nacionalne interese. Iako to može zvučati jeretički u odnosu na ulogu Kralja Aleksandra I. nesumnjivog uspešnog ratnog komandanta i heroja pobedničke srpke vojske, koji je docnije dobio epitete – „Viteški kralj“, pa „Kralj Ujedinitelj“ i slično, nesporne su činjenice da je Aleksandar I.na unutrašnje-političkom planu vodio politiku nezameranja Hrvatima i Slovencima, sve na štetu Srba, o čemu govori čak i i njegova odluka da „iz ljubavi prema sva tri naroda“ sinovima da različita imena Petar – srpsko ime, Tomislav - hrvatsko i najmladjem sinu Andrej - slovenačko.

Čak su i porodjaji Kraljice Marije tako bili planirani, da se naslednici rode u prestonicama ovih banovina. Nesporna je takodje i činjenica, da je Kralj Aleksandar Jugoslaviju podelio na Banovine i tako prvi razbio etničke regione u kojima su vekovima živeli Srbi u Hrvatskoj i Bosni.

Istoričarima je poznato i da je kralj naložio promene Ustava u koji je ubacio odredbu da budući kralj Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere. Konačno odgovoran je za tragične dogadjaje sa Konkordatom i borbom SPC da se još 1930. godine ne predje na rimo-katoličko računanje vremena i praznika po Gregorijanskom kalendaru, sa krvavim demonstracijama u srpskim gradovima i desetinama žrtava na demonstracijama. Demonstracije i neredi koji su trajali tri dana u celoj zemlji, jasno su pokazale da Kralj po svaku cenu želi da izjednači ta tri naroda, uvodeći još i pojam muhamedanaca u Bosni, a istovremeno potpuno ignorišući činjenicu da je Crna Gora i crnogorski narod imao svoju državu, koju je uneo u Kraljevinu i istorijsko nasledje i pravo u Jugoslaviji, za razliku od Slovenaca, Hrvata i Muhamedanaca . Tadašnji Patrijarh Varnava je vrlo brzo po ustoličenju otrovan, jer je pružio najveći otpor Katoličkoj crkvi i Kralju, kako se priča. Postoje i svedočenja da je Kralj Aleksandar bio spreman da Hrvatskoj da odredjenu autonomiju u okviru Kraljevine, što je zahtevao Ban Šubašić sa podrškom Katoličke crkve u Hrvatskoj i Vatikana.

Po Kraljevoj smrti Knez Pavle je postao Namesnik po kraljevom testamentu , za koji neki i danas tvrde da ga je Knez Pavle falsifikovao, što je netačno, jer je isti čuvan zapećaćen u državnom trezoru sa Ustavom Kraljevine, Pravilima Dvora i drugim dokumentima i otvoren u prisustvu Predsednika Kasacionog suda, predsednika Skupštine, Patrijarha, Kraljice Marije i Prestolonaslednika - maloletnog Petra II . Uostalom o tome se izjasnila i Kraljica Marija posle

inauguracije Namesništva izjavom, da će podržati politiku Namesništva i koja je takodje imala jednu kopiju testamenta.

Odmah po preuzimanju vlasti, Knez Pavle je „ zamrznuo” sva unutrašnje politička pitanja i bacio se na reformu vojske i privrede. Iako mu je na venčanju kum bio engleski Kralj Džordž sa kojim je bio u odličnim odnosima, Knez nije nikada blagonaklono gledao na otvorene pritiske engleskog dvora sa svih strana i to od Britanske Kraljice Elizabete (majke) preko Kraljice Marije sa kojom je bila veoma intimna drugarica od detinjstva , zatim preko engleskih masona koji su imali jak uticaj ne samo na većinu jugoslovenskih političara, vladu , pa čak i na vojni vrh, što se pokazalo Pučem organizovanim od generala Simovića i Bore Mirkovića - glavnih masona u armiji.

U zvaničnoj politici Englezi su vršili pritisak u dva smera : da Jugoslaviju što više udalje od Francuske, koja je posle atentata postepeno već inače izgubila status „najvećeg prijatelja Jugoslavije“, a koja je uporno želela iz svojih interesa da se ponovo približi Jugoslaviji. Treba napomenuti da je jugoslovenski izvoz poljoprivrednih proizvoda u to vreme je bio daleko veći od izvoza svih zemalja u regionu, a takodje prerada tada najvažnijih metala : aluminijuma, bakra i naravno zlata. Ne sme se zaboraviti ni podatak da su u Kraljevini Jugoslaviji u opticaju još od 1904, pa do rata bile kovanice od srebra kao sredstvo plaćanja, što nisu imale mnoge druge razvijenije evropske zemlje. Zato su dobri trgovinski odnosi sa Jugoslavijom mnogim zemljama bili veoma važni. Sa druge strane Engleska se trudila da na svaki način pokvari odnose Nemačke i Jugoslavije, smatrajući Jugoslaviju svojom interesnom zonom kao i Poljsku i Čehoslovačku.

Knez Pavle je tako pokušavao voditi politiku nezameranja svojoj kraljevskoj rodbini u Engleskoj pregovarajući sa Nemačkom i Italijom, koje su mogle biti po njemu potencijalni neprijatelji u slučaju prekida bliskih odnosa sa Nemačkom, što se docnije pokazalo tačnim. Inače za razliku od Kneza Pavla, vrlo kolebljiv u većini pitanja unutrašnje i spoljne politike, Kralju Aleksandru I. se mora priznati samo doslednost u spoljnoj politici prema Sovjetskom savezu, koja se najbolje ogleda u tome što samo tri države : Nemačka, Japan i Jugoslavija nisu priznale Sovjetski savez sve do 1941. godine.

To je Knez Pavle, iako zakleti protivnik Staljinovog režima zbog ubistva njegovih bliskih rodjaka Romanovih, pokušao da ublaži u par godina neposredno pred rat, slanjem ekonomskih emisara radi uspostavljanja trgovine i izvoza mesa i žitarica u vreme nekoliko sušnih godina u SSSR-u, što nije urodilo plodom, jer su u Moskvi sa nepoverenjem gledali na spoljnu politiku Jugoslavije pod rukom Kneza Pavla nepomirljivog monarhiste.

Pošto nisu uspeli da pridobiju otvoreno Kneza Pavla na svoju stranu, Englezi aktiviraju svoga saveznika – SAD, pa Ruzvelt šalje svog ličnog izaslanika - vojnog savetnika pukovnika Donovana, inače prvoklasnog špijuna, koji u Beogradu zajedno sa engleskim pripadnicima tajne službe MI5 plete mrežu saradnika u vojsci i medju političarima. Razlog Donovanovog dolaska je navodna ponuda SAD vojne opreme i oružja za vojsku Kraljevine Jugoslavije, koja je bukvalno „otkačila“ tradicionalnog liferanta Francusku i počela od 1036/7 da kupuje naoružanje od Nemačke i Čehoslovačke. Na zaprepašćenje Engleza, od kojih je Jugoslavija kupila dvadesetak transportnih aviona „ Bristol Blenhajm“, od Nemačke je Jugoslavija potom kupila desetak komada najnovijih putničkih aviona „ Dornije“, a tokom 1941. godine je trebalo da se isporuče

još dve eskadrile lovaca " Meseršmit“ (kupljena je prva količina od 12 komada) tada najmodernijih lovačkih aviona na svetu. Od Čehoslovačke je Kraljevina kupila veći broj najsavremenijih vučnih kamiona za potrebe vojske, protiv-avionske topove i brdske topove, sve iz proizvodnje poznate industrije Brege i Škoda.

Sve to je bio rezultat uticaja politike Princa Pavla, koji nije hteo vezivati politiku ni ekonomiju Jugoslavije pojedinačno samo za bilo koju veliku silu u Evropi. Naravno, da je time dobio mnogo neprijatelja u vojsci i medju političarima, medjutim, on je iako krhkog, mondenskog i prefinjenog izgleda vladao gvozdenom rukom. Žandarmerija je od njega dobila velika ovlašćenja i po sastavu skoro isključivo bila sačinjena od Srba u celoj zemlji i brzo reagovala na svaki pokušaj gradjanske i druge neposlušnosti. Što se odnosa prema političarima tiče, umesto izbegavanja konfrontacije kako je činio Aleksandar I. Knez Pavle je naprimer u vreme kada je prethodni predsednik vlade Stojadinović, inače naklonjen Nemačkoj izgubio poverenje većine ministara I zbog toga se obratio Knezu za pomoć za rekonstrukciju vlade, ovaj mu je hladnokrvno pred svedocima odgovorio da nema više poverenja u njegov politički autoritet i da treba da odmah podnese ostavku, što je Stojadinović i učinio.

Konačno zasluga je isključivo Kneza Pavla, koga su Hitler i Musolini, Ribentrop, ali i Čemberlen cenili kao iskusnog diplomatu, aristokatskih manira koji nisu baš bili svojstveni jugoslovenskim političarima , što je bukvalno "izboksovao" odredbu u odluci o priključenju Trojnom paktu, da će se jugoslovenska teritorija smatrati neutralnom sa statusom slično Švajcarskoj i Španiji , što se mnogim tadašnjim političarima činilo realnim, a praktično je svim velikim silama osim Engleske i Francuske odgovaralo.

Tekst pristupanja Paktu triju sila utanačio je konačno Princ Pavle sa Hitlerom i on je posle podpisivanja objavljen u celosti u beogradskoj „Politici“ 25. marta 1941. godine.

U istom je doslovce pisalo da u toku trajanja rata u Evropi, Nemačka i Italija neće koristiti prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije, ali se neće to dopustiti ni trećim zemljama. Obe zemlje su potvrdile da će u svemu poštovati integritet i teritorijalni suverenitet Jugoslavije, a sličnu deklaraciju o poštovanju suvereniteta dao je i Japan po odluci japanske vlade i Cara Hirohita.

Sve ovo je napisano u posebnom Protokolu koji je potpisan u dvorcu Belvedere pokraj Beča od strane predstavnika Kraljevine Jugoslavije, Nemačke, Italije i Japana. Činu potpisivanja je prisustvovao i Hitler lično, koji je doputovao iz Berlina, sa najvišim vojnim i državnim vrhom Nemačke čime je ceo čin dobio na značaju.

Uoči odlaska delegacije Jugoslavije na potpisivanje Pakta u Belom dvoru je na lični zahtev general Simović u svojstvu komandanta vazduhoplovstva primljen u audienciju kod Reneta Princa Pavla gde mu je general izložio nerazpoloženje medju mladjim starešinama armije u vezi sa potpisivanjem Pakta. Prilično iznenadjen Princ poziva odmah načelnika generaštaba, ministra vojske i ministra dvora da i oni čuju mišljenje Simovića. Posle ovog sastanka Simović napušta Beli dvor, dok ministar vojni i načelnik generalštaba predlažu da se Simović odmah penzioniše, sa čim se Princ složio, ali je naredio da se to uradi nakon potpisivanje Pakta. U medjuvremenu je primio i telegram engleskog kralja Džordža VI. sa uslovom da Jugoslavija odustane od

potpisivanja Pakta ukoliko ne želi da pokvari odnose sa Engleskom , na šta je Princ odmah odgovorio da „Jugoslavija mora gledati šta je u najboljem interesu zemlje i naroda , a to je izbegavanje rata sa Nemačkom po svaku cenu „ . Time se videlo da je za Princa Pavla potpisivanje Pakta bila gotov i korisno uradjen politički posao.

Organizacija ceremonije potpisivanja Pakta 25. marta 1941. tačno u podne u dvorcu Belvedere bila je na najvišem nivou . Na reprezentativnoj železničkoj stanici Beč – Jug, jugoslovensku delegaciju je sačekao ministar inostranih poslova Nemačke Fon Ribentrop i Namesnik Rajha Baldur fon Širah, da bi se posle dobrodošlice svi uputili u dvorac Belvedere pored Beča. U dvorcu Belvedere su političari u smokinzima i oficiri u paradnim uniformama stajali su pored prozora ogromnog salona, dok su za stolom ministar inostranih poslova Trećeg Rajha fon Ribentrop, ministar inostranih poslova Italije grof Ćano i ambasador Japana T. Ošima, sa predsedikom vlade Kraljevine Jugoslavije potpisivali i razmenjivali dokumenta, piše svedok dogadjaja publicista i novinar Danilo Gregorič u svojoj knjizi: „Tako se raspala Jugoslavija „ – (So endet Jugoslaweien) izdatoj 1946. godine u Berlinu.

Fon Ribentrop i Dragiša Cvetković

Cvetković je kao predsednik Kraljevske vlade uz prisustvo ministra inostranih dela Cincar Markovića primio od fon Ribentropa svečanu Notu sa sledećim sadržajem :

„ U ime i po nalogu nemačke vlade imam čast da Vašoj ekselenciji saopštim sledeće: Povodom pristupanja Kraljevine Jugoslavije Paktu triju sila, koje je danas učinjeno, nemačka vlada potvrdjuje svoju odluku, da će suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije zauvek poštovati.

Sa pozivom na razgovore koji su bili vodjeni povodom pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila , imam čast da Vašoj ekselenciji u ime vlade Rajha sa ovim dokumentom potvrdim Sporazum izmedju vlada Sila osovine i Kraljevske jugoslovenske vlade o tome, da vlade Sila osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahteve da dozvoli prelaz ili prevoz svojih trupa preko jugoslovenske državne teritorije niti će to samovoljno činiti.

potpis:

Ministar inostranih poslova Rajha

Joahim fon Ribentrop

Note sa potpuno istim sadržajem predali su g.Cvetkoviću od grofa Ćana i ambasadora Japana T.Ošime.

Posle potpisivanja svih dokumenata razmenjene su čestitike, a prvi je sa čašom šampanjca nazdravio, kako je pisala evropska štampa, vodja Trećeg Rajha i državni kancelar Adolf Hitler, koji je sa jugoslovenskom delegacijom i Fon Ribentropom otišao u salon, gde je razgovor trajao čitav sat.

Hitler je bio veo zadovoljan sporazumom sa Jugoslavijom, ali nije zaboravio da u razgovoru spomene primedbu, da bi jugoslovenska vlada morala da preduzme odlučne mere protiv incidenata sa nemačkom nacionalnom manjinom, koji su se sporadično javljali u svim krajevima zemlje, kao i da se spreči jaka antinemačka propaganda koju su finansirali i organizovali masoni u Jugoslaviji.

Posle svečane ceremonije jugoslovenska delegacija je uveče krenula preko Budimpešte za Beograd, gde je svečano dočekana, sa još podeljenim mišljenjima o koristi od ovoga Sporazuma.

Medjutim, već u noći 26. marta zaverenici predvodjeni Generalom Simovićem, generalom Borom Mirkovićem, braćom Knežević i drugim višim oficirima iz Komande vazduhoplovstva u Zemunu daju nalog za aktiviranje svih jedinica kojima su komandovali ostali zaverenici.

Vođa Puča 27.marta 1941. general D. Simović

Dok Princ Pavle 26.marta oko deset uveče odlazi vozom za Ljubljanu, da bi se na Brdu kod Kranja sastao sa dr. Mačekom i dr. Korošecom oko dogovora po pitanju usaglašavanja zahteva hrvatskih i slovenačkih članova Vlade za izmenama ministara u Vladi, u Beogradu u dva posle ponoći 27. marta počinje rasporedjivanje vojske na ulicama, posedanje najvažnijih raskrnica tenkovima, hapšenje najviših oficira armije koji se nisu priključili pučistima i opkoljavanje dvora u kome se nalazio mladi Kralj Petar, bez ikakvih informacija šta se u zemlji dešava. 27.marta u 10 časova pre podne jedan poručnik čita preko radio Beograda Proglas imitirajući glas Kralja Petra , koji se proglašava punoletnim i preuzima Kraljevsku vlast, a Generala Simovića ovlašćuje da sastavi novu vladu. Stara vlada daje ostavku a nova pod dirigentskom palicom Simovića održava hitnu sednicu i proglašava poništenje Pakta sa silama osovine, što izvlači na ulice desetine hiljada ljudi , podstaknutih od pučističkih agitatora da demonstriraju privrženost Kralju, a se sve pretvara u nekontrolisane nerede u kojima se demoliraju predstavništva nemačkih firmi, napada nemačka ambasada i nemački ekonomski biro i radnje Folksdojčera.

U Londonu na vest o Puču zavladalo je oduševljenje , dok u Berlinu u Vrhovnoj komandi Vermahta Hitler saziva sastanak na kome je izmedju ostalog zaključeno :

(org. dokument Vermahta - O.K.W. –FHQ 44379/41- 25) :

„ Vojni puč u Kraljevini Jugoslaviji je potpuno promenio političko – vojnu situaciju na Balkanu. Jugoslavija i pored svih izraza lojaliteta vlasti , mora od ovoga trenutka biti tretirana kao

neprijateljska sila. Zatim koliko je to moguće brže, treba biti vojno razbijena, za šta će nemačka Vrhovna komanda izraditi hitan plan. Unutrašnju napetost u zemlji povećaćemo odmah političkim obećanjima o ustupcima hrvatskim liderimaiI svim protivnicima vlade i režima “.

Kako piše u gore navedenoj knjizi Danilo Gregorič, Hitler je vest o Puču primio sa nevericom, da bi potom zapao u stanje ogromnog besa. „ Verovao sam da su se oni (Srbi) urazumili, medjutim oni su prevrtljivci, koji su ponizili Nemačku 1914. godine i ja sam im to oprostio. Sada im to ne mogu oprostiti i zato će biti kažnjeni ............ govorio je Hitler, kako kaži svedočanstva njegovih najbližih saradnika i Fon Ribentropa kome je Hitler zabranio bilo kakvu dalju diplomatsku komunikaciju sa Jugoslavijom.

Igre sa Jugoslavijom, obećanja Londona, Vašingtona i Moskve .....

Napred je dat prikaz nekih dogadjaja koji su prehodili Puču 27. marta 1941. godine iz kojih se može videti šta se dešavalo na državnom i unutrašnje političkom planu u Jugoslaviji povodom ponude Sila osovine za pristupanje Trojnom paktu. Od izvodjenja puča , kako je već rečeno, političko vojna situacija se izmenila i u nastavku je dat pregled dešavanja na osnovu agencijskih vesti i izveštaja naših i nemačkih vojnih komandi. Iz istih će se videti stvarne namere engleske vlade, Sovjetskog saveza i drugih učesnika „Igre sa Jugoslavijom“ .

24.mart 1941 god. 18,00 čas.London, Forin Ofis :

Kabinet spoljnih poslova iz Londona šalje svom ambasadoru u Beogradu Ser Rolandu Kembelu depešu u kojoj doslovce stoji : „ Vlada Njenog Veličanstva daje vam puna ovlašćenja da možete na svaki način podržati sve subverzivne aktivnosti bilo koje strane u Jugoslaviji ..........

27.mart , 13,00 čas. Beograd, agencija Avala, Radio Beograd, prenosi Rojter....

„ U Beogradu se danas u 11. časova Kralj Petar II. obratio proglasom narodu u kome je objavio da se proglašava punoletnim i smenjuje Kraljevsko Namesništvo i raspušta vladu predsednika Cvetkovića. Odmah po objavljivanju smene vlade, na ulicma Beograda je došlo do masovnog izliva oduševljenja i radosti....... Hiljade ljudi se skupilo pred rezidencijom srpkog Patrijarha Gavrila i kliču Kralju Petru II. ......

27.mart , 15,00 čas. London, Kabinet britanske vlade

Čerčil sa sekretarom kabineta i nekoliko saradnika komentariše vest o Puču u Jugoslaviji:

„ Vest o konačnom zaokretu u Beogradu, donela nam je svima razume se, veliko olakšanje i zadovoljstvo. To je konačno prvi vidljivi rezultat, moram reći, naših očajničkih napora da otvorimo još jedan saveznički front protiv Nemačke i to na Balkanu , čime će nam se olakšati pritisak. Iako Pukovnik Donovan (specijalni izaslanik predsednika Rauzvelta) već priča da je kupio Puč Generala Simovića..... nazdravimo ovom našem velikom uspehu, a za večeras zakažite sednicu Kabineta, da bi razmotrili sledeće korake ........

27.mart , 22 ,00 čas. Berlin, jugoslovenska ambasada

Jugoslovenski vojni ataše pukovnik Vauhnik ( inače raniji bliski saradnik Riharda Zorgea) šalje šifrovanu depešu Upravi službe vojne bezbednosti kraljevske vojske kojom javlja da je od svog bliskog prijatelja, generala fon Ostera inače bliskog saradnika Admirala Kanarisa komandanta obaveštajne službe, dobio strogo poverljivu informaciju o sastanku Hitlera sa vojnim vrhom i sigurnom napadu na Jugoslaviju, koji predstoji u najkraćem mogućem vremenu, ne dužem od desetak dana . Pukovnik Vauhnik šalje ovu depešu na još tri različite adrese : Načelniku obaveštajne službe, Ministru inostranih dela i generalu Simoviću. Vrhovna komanda jugoslovenske vojske dobija sutradan ovu informaciju, ali je prima sa velikom rezervom. General Simović i pored upozorenja, ne odlaže venčanje svoje ćerke koje je zakazano za nedelju 6. aprila – na Pravoslavni uskrs.

27.mart uveče oko 22,00. Berlin, Hilerov kabinet

Hitler šalje poruku Musoliniju sa sledećom sadržinom : „Plan „Barbarosa“ ( napad na Sovjetski savez) odložićemo za četiri nedelje zbog dogadjaja u Jugoslaviji. Predlažem vam da sve operacije Vaše armije u Albaniji obustavite za to vreme i pomognete nam u realizaciji odluke, tako da Jugoslaviju napadnemo istovremeno sa četiti strane, kako bi u što kraćem vremenu slomili otpor jugoslovenske vojske. Dobio sam saglasnost vlada Madjarske i Bugarske koje će sadejstvovati u napadu na Jugoslaviju i zaposesti delove teritorije prema dogovoru o podeli Jugoslavije , koji ćemo u najskorijem vremenu sačiniti........“

28.mart, 18,30 čas.Beograd, Junajted Pres

„Večeras su i pored policijske zabrane manje grupe komunista pokušale da održe demonstracije. Njima su se priključili učenici i studenti. Oni su delili štampane letke u kojima se napada nova vlada generala Simovića da želi Jugoslaviju uvući u rat, radi pomoći Engleskoj.

31. mart, pre podne 10,00 čas. Moskva , javlja Pravda preko Radio Moskve

Posle upadljive pauze , poslednja od svih savezničkih država Jugoslavije - Sovjetski savez, preko svoga zvaničnog glasila Pravde, objavljuje tekst pozdravnog telegrama koji je vlada u Moskvi jutros poslala novoj Jugoslovenskoj vladi : „ Jugoslovenski narod je ponovo doživeo trenutke svoje slavne prošlosti ....... „ Telegram zvanične Moskve izazvao je veliki publicitet u zvaničkim medijima i javnosti evropskih država.

3. april 1941, 11.čas. Beograd, Agencija Avala, Radio Beograd i sve radio stanice u Jugoslaviji :

Vrhovna komanda oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije naredjuje opštu mobilizaciju u zemlji..... poziv rezervistima , rekviziciju privtanih motornih vozila, konja....

Ovo je učinjeno sa čitavih sedam dana zakašnjenja, nakon što je dobijeno i treće upozorenje pukovnika Vauhnika sa odlukom o napadu na Jugoslaviju 6. aprila, pod nazivom „Uputstvo- 25 “ i svim detaljima planiranog napada, i posle sličnih informacija engleske tajne službe MI5 i američkog ambasadora u Beogradu, kao i posle nakon dojava o pokretima i razmeštanju vojnih trupa prema jugoslovenskoj granici u Italiji, Madjarskoj, Austriji i Bugarskoj.

3. april 15,30. Beograd , Vrhovna komanda vojske

Vojni izaslanik u Berlinu pukovnik Vauhnik šalje poslednju šifriranu depešu Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske i načelniku Generalštaba sa sledećom sadržinom. „ Napad na Jugoslaviju započeće vazdušnim napadom na Beograd , a bombardovaće se svi vojni objekti, železničke komunikacije, aerodromi i mostovi u zemlji. Napad na Beograd započeće 6. aprila u 06,00 časova ujutro i ima tajni naziv „Preki sud “..... .

Posle ove informacije vlada saopštava odluku preko Radio Beograda, da se Beograd proglašava „otvorenim gradom „ i da u njemu neće biti vojnih jedinica. Istovremeno se iz grada povlači nekoliko protiv-vazduhoplovnih topovskih diviziona, te Beograd ostaje praktično, bez ikakve zaštite od neprijateljskih aviona.

5. april 23,00. Moskva – Kremlj

Jugoslovenski specijalni izaslanik Gavrilović koji sa jugoslovenskom delegacijom već tri dana pokušava da pregovara o Paktu izmedju Sovjetskog saveza i Jugoslavije biva iznenada pozvana u Kremlj na sastanak sa Staljinom. Još bunovnom Gavriloviću u ponoć podnose na potpis pripremljeni Pakt o nenapadanju i saradnji ismedju SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije. Inače tekst koji je usaglašen još par dana ranije nosi datum 5. april 1941, iako je već jutro 6. aprila. Gavrilović u medjuvremenu uspostavlja vezu sa Beogradom i dežurnom u Ministarstvu inostranih dela saopštava da je potpisan Pakt, koji u političkom niti u vojnom smislu, za Jugoslaviju ne znači apsolutno ništa.

Na malom banketu koji je priredio Staljin za saradnike i jugoslovensku delegaciju, Staljin teši neskriveno razočaranog Gavrilovića rečima : „ Mi smo braća iste krvi i vere. Nema sile koja može pokvariti naše odnose. Ja se nadam da će vaša junačka armija dugo zadržavati nemačku vojsku ako vas napadne. Imate šume i brda, gde su njihovi tenkovi nemoćni, organizujte jedan partizanski rat.“ Na banketu, kako svedoči dalje sovjetski generalštabni kapetan Vasilij Krilov u memoarima , svedok dogadjaja koji je docnije prebegao iz Istočne Nemačke na Zapad, Staljin se prisno nagnuo prema Gavriloviću i zagrlio ga jednom rukom neštu mu pričajući. Zatim se prekrstio na način isti kod pravoslavnih Rusa i Srba i potom napravio gest kao da blagosilja zbunjenog Gavrilovića. Na drugom kraju prostorije jedna suzdržavajući smeh, Mikojan je sakrio lice iza maramice. Poseban cinizam Staljin je pokazao docnije na ispraćaju jugoslovenskih diplomata iz Moskve. Kraljevina Jugoslavija više ne postoji, rekao je saradnicima mašući maramicom. Cilj mnogih pa i nas ( SSSR-a) rat Hilera sa Jugoslavijom je postignut, citirao je Staljina u svom svedočenju kapetan Krilov osam godina docnije.

Dakle Staljin je posle Čerčila, drugi političar jedne velike sile, koji je rekao da je (zajednički) cilj - rat Jugoslavije i Nemačke postignut ! Za Englesku koja je bila u defanzivi na svim frontovima sa Nemačkom, otvaranje fronta na Balkanu olakšaće pritisak na Englesku, a što se tiče Sovjetskog saveza, jasno je da je rat sa Nemačkom bio neizbežan i da je svaki dan odlaganja napada na SSSR bio dragocen za pripremu odbrane.

6.april 1941 06,00. Beograd

Od šest časova ujutro iz nekoliko pravaca sa severa se Beogradu približavaju formacije aviona, koji napadaju Beograd bombardujući ga u talasima, sa teškim i zapaljivim bombama iako je isti dva dana ranije proglašen „otvorenim gradom“ , što znači da se grad neće oružano braniti . Vrhovna komanda Vermahta javlja da su tačno 468 aviona IV.-te armije generala Fon Lera u Beogradu, već u prvom naletu uništili su sve važne vojne ciljeve. Medjutim, posle prvog talasa koji traje čitav sat, bombardovanje se nastavlja još u tri talasa. Visoki plamenovi i dim nad gradom pokazuju put i ciljeve za četvrti napad aviona, koji su u sumrak ponovo krenuli na Beograd sa aerodroma u Madjarskoj i Austriji.

( Broj mrtvih od bombardovanja u Beogradu 6. aprila, niko nije nikada tačno utvrdio. General Fon Ler je 1946. godine pred Vojnim sudom u Beogradu izmedju ostalog optužen za 1900 žrtava bombardovanja u Beogradu. Vladimir Dedijer piše posle rata, da je broj sahranjenih na beogradskim grobljima bio tri hiljade. Čerčil 28. aprila 1941. objavljuje podatke svojih tajnih službi da je u Beogradu tokom celodnevnog bombardovanja 6.aprila 1941 poginulo oko 17.000 lica, od kojih mnogi još u snu.

Arhivi Vermahta danas raspolažu sa podacima da je tokom bombardovanja Beograda u tri dana ponulo 17.480 lica koliko je prijavljeno od lokalnih vlasti. Konačno jugoslovenski izvori navode tridesetak godina docnije cifru od oko deset hiljada poginulih. Zadnjih godina prošlog veka, ovaj broj od novih istoričara se drastično smanjuje kao i broj drugih srpskih žrtava tokom rata i spominje broj od oko hiljadu mrtvih ? Prema ovom navodu, moglo bi se zaključiti da su svi Beogradjani početak bombardovanja dočekali u sigurnim skloništima u kojima su bili celog dana, dok činjenice govore da je Beograd imao samo četiri prava skloništa za ukupno oko 1.500 ljudi.

Stručnjaci o ovome govore da broj mrtvih realno mora biti oko pet hiljada i više, obzirom da je u bombardovanju potpuno srušeno ili teško oštećeno oko pet hiljada stambenih i drugih objekata i da je u svakom objektu poginulo samo po jedno lice, taj broj prelazi sve docnije navedene cifre.)

6. april 10,00. Berlin, BND – nemačka novinska agencija

„ Jutros u 05,30 časova nemačka vlada je objavila da je dala saglasnost Vrhovnoj komandi Vermahta za napad na Jugoslaviju i Grčku, radi definitivnog eliminisanja uticaja Engleske sa teritorije Evrope. Napad koji je jutros započeo je odgovor Pučistima u Beogradu koje su pomogli engleski agenti i Englezima zbog iskrcavanja u Grčkoj, a nije uperen protiv naroda ove dve zemlje.

6. april oko podne. London, Radio London

Prema jutrošnjem saopštenju Radio Moskve i kako piše zvaničan organ KP.SSSR-a Pravda, izmedju Jugoslavije i Sovjetskog saveza juče je zaključen Pakt o prijateljstvu i nenapadanju sa rokom od pet godina, koji je odmah stupio na snagu. Pakt su potpisali član Polit-biroa i predsednik vlade SSSR-a Molotov i specijalni izaslanik jugoslovenske vlade Ž.Gavrilović. Nije poznato da li će i kakve korake preduzeti Moskva povodom napada na Jugoslaviju od strane Nemačke vojne sile.......

6. april – tokom dana. Sve vodeće svetske agencije i radio stanice

“ Jutros je Nemačka bez objave rata napala Kraljevinu Jugoslaviju ..... Glavni grad zemlje Beograd, kao i drugi gradovi bombarduju se od ranog jutra . Beograd je razoren i gori u plamenu, bombarduju se komunikacije, aerodromi, železničke stanice i pruge, kao i putevi na kojima je mnogo izbeglica..... Trupe Nemačke i saveznika Italije, Bugarske i Madjarske prodiru teritorijom Jugoslavije ka Beogradu i drugim većim gradovima .......

General pukovnik Aleksandar fon Ler

glavnokomandujući napada 6.aprila na Jugoslaviju

1945.uhvaćen, osudjen i obešen u Beogradu

7. april, tokom dana, Maribor

Jugoslovenska IV.-ta armija pod komandom generala Milana Nedeljkovića, kao i VII.-ma armija pod komandom generala Stanka Trifunovića, koje su bile stacionirane na severozapadu zemlje u zoni svojih planiranih ratnih dejstava, položile su oružje i predale su se bez borbe II.-oj nemačkoj armiji, koja sa položaja u Gracu, skoro bez ikakve borbe napreduje prema Ljubljani, prošavši pogranični grad Maribor u Dravskoj banovini.......

10. april, tokom dana,Ljubljana, Radio Ljubljana

„Slovenački nacionalni savet“ pozvao je sve slovenačke vojnike u sastavu jugoslovenske vojske bilo gde u zemlji, da odmah polože oružje i napuste jedinice, da bi se vratili u svoja mesta stanovanja. Pripadnici „Slovenačke legije “ počeli su da razoružavaju pripadnike jugoslovenske vojske koji su se nalazili na položajima van ratnih dejstava ili na obezbedjenju vojnih objekata i komunikacija i žandarmeriju......

12. april, 12,00. čas. Ljubljana

Pripadnici XIV-te oklopne divizije generala Fon Kina, zajedno sa vojnicima II.-ge Italijanske armije pod komandom generala De Roste, razoružale su i zarobili u blizini Ljubljane najmanje 30 hiljada vojnika jugoslovenske vojske.......

12. april, pre podne, Berlin, nemačka agencija DNB

Firer je danas poslao Musoliniju telegram sledeće sadržine :

„Duče, u trenutku kada su italijanske i nemačke trupe na jugoslovenskom bojištu stegle ruke u bratski pozdrav, nasrdačnije vam čestitam i pozdravljam vas u vernom prijateljstvu,

Adolf Hitler

Pred bombardovanje Beograda nemački vojnik piše na bombi *Srećan uskrs"

13. april, 12. čas. Berlin, agencija DNB i sve vojne radio stanice

Saopštenje Vrhovne komande Vermahta svim trupama nemačke armije .

„ Jutros u 05,30 časova oklopne jedinice armije generala von Klajsta u svome pobedonosnom pohodu ušle su u Beograd. Nad Beogradom se vijori nemačka zastava....

14. april, pre podne

/Sarajevo - Nikšić - aerodrom

Vojnom radio-vezom General Simović predsednik vlade, koja ga je proglasila vrhovnim komandantom armije, dobio je informaciju da su dva transportna aviona jugoslovenske vojske “Savoja Marketi” uz pratnju dva lovca, odletela prema Grčkoj. U jednom se avionu nalazio Kralj Petar II., a u drugom oficiri garde, pratnja kralja i nekoliko prisnih ljudi sa dvora. ( Kraljica Marija se već više meseci nalazila u Londonu sa pričevima Tomislavom i Andrejom)

15. april. Zagreb, radio Zagreb

Ante Pavelić, novo-imenovani Poglavnik proglasio je samostalnost „ Nezavisne države Hrvatske „ u njenim povjesnim granicama i preuzeo sve državne funkcije .........

15. april. Rim / Zagreb

Musolini je danas uputio telegram Poglavniku Nezavisne države Hrvatske : „Sa velikim zadovoljstvom pozdravljam novu Hrvatsku, koja je danas stekla tako dugo željenu slobodu.......“

15/ 16 april. Nikšić – vojni aerodrom

General Simović sa grupom oficira pučista, ministrima vlade i najvišim političarima naklonjenih Simoviću, sa porodicama, nekoliko diplomata i novinara , avionima napuštaju Jugoslaviju na putu za Englesku. Pre polaska Simović održava poslednju sednicu vlade i na predlog potpredsednika Slobodana Jovanovića vlada donosi odluku da Jugoslavija prizna kapitulaciju. Za ovlašćenog predstavnika vlade Simović za razgovore imenuje generala Kalafatovića.

Kako nisu iz Engleske stigli i drugi obećani avioni, na aerodromu nastaje metež medju oficirima , njihovim porodicama, manje značajnim političarima i vojnicima iz pratnje, koji se privremeno smiruje streljanjem nekoliko lica po naredjenju generala Mirkovića.

U toku jutarnjih časova vraćaju se dva jugoslovenska aviona sa kojima odleću General Simović i njegov pomoćnik general Mirkovć. Preko hiljadu ljudi, političara, novinara, diplomata, oficira, dvorskih službenika i drugih ostaje na aerodromu čekajući, avione koji se navodno trebaju vratiti po ostale......... koji nisu nikada stigli.

Avion Savoja Marketi, posada i pratnja sa kojima je Kralj Petar odleteo iz zemlje

16. april. Budimpešta, Radio Budimpešta

Generalštab Honveda saopštava:

„Naše junačke trupe zaposele su pod borbom jugozapadnu Transdanubiu sve do granice sa NDH. Čišćenje oblasti izmedju Dunava i Tise od srpskih četničkih bandi, kao i utvrdjivanje broja zarobljenih i ubijenih je u toku........ „

17. april 1941. Beograd/Berlin, Vojne stanice Vermahta, agencija BND, Radio Beograd

„ Danas je tačno u 03,25 čas. od strane ovlašćenog predstavnika jugoslovenske vlade je potpisana bezulovna kapitulacija jugoslovenske vojske na celoj teritoriji zemlje. Kapitulacija stupa na snagu 18. aprila 1941. godine tačno u 12 časova, do kog roka sve jedinice jugoslovenske vojske moraju položiti oružje nemačkoj ili savezničkim jedinicama.........

PETAR II. - Kralj bez kraljevine, vojske i naroda

Pučem 26/27. marta 1941. , odlukama Kralja Petra II. koji je prihvatio predlog Simovića i proglasio se punoletnim sa 17. godina (po Zakonu punoletstvo u Kraljevini se sticalo sa 21. godinom) kao i odlukama pučističke vlade i konačno Aprilskim ratom nastaje pravni vratolom jugoslovenske Monarhije i sporna vladavina Kralja Petra II.

Svakom istoričaru i analitičaru je jasno da za dogadjaje 27. marta nisu postojali neophodni uslovi i organizacija za vodjenje zemlje za duži rok maker i pod prividnom kraljevom vlašću, ali se upravo kraljevom mladoćču i neiskustvom, pravdaju docnije katastrofalne odluke Pučista i Kralja u zemlji i docnije u inostranstvu pre svega po srpski narod.

Sam Kralj Petar II. nije znao za pripremu puča, niti se oglasio proklamacijom narodu (već je, kako je odavno poznato navodni proglas Kralja o preuzimanju vlasti pročitao preko radija jedan od pučista) . O ovome je napisano brdo svedočenja, iz kojih se otkriva da je Prestolonaslednik po obaveštenju o puču, insistirao da vidi svog strica namesnika Kneza Pavla (Kraljica-mati Marija je bila u Londonu sa sinom Tomislavom i Andrejom) , kao što bi to učinio svaki dečko od 17. godina u nekoj presudnoj situaciji. To mu naravno nije omogućeno, te je čitavih 24. časa od početka puča bio praktično izolovan u dvorcu na Dedinju, sve dok u dvor nije došao general Simović da ga “uveri” da je puč izveden od njegovih “vernih oficira”, koji su smenili Namesništvo, koje je radilo protiv interesa zemlje.

Da bi proglašenju punoletstva Kralja Petra bilo dato bar malo ceremonijalnog karaktera održano je 28. marta u Sabornoj crkvi u Beogradu Blagodarenje od strane Patrijarha srpskog Gavrila, koje je više ličilo na parastos Kraljevini sa malim brojem državnih službenika i uobičajenih stranih predstavnika. Vrlo iznenadjuće je bila okolnost što je Blagodarenju prisustvovao nemački otpravnik poslova dr. Gruber, koji je tri dana docnije napustio Beograd.

Mladi Kralj se po preuzimanju vlasti, nije obratio novoj vladi ni Skupštini što je bilo za očekivati , da bi izneo svoj program unutrašnje i spoljne politike Kraljevine , zbog koje je navodno i razvlastio Namesništvo. Navedeno, Kralj Petar II. niti ni jedna od pet vlada nisu doneli ni tokom boravka u Engleskoj.

Šta je zapravo radio Kralj Petar II. više od dve nedelje po navodnom preuzimanju vlasti ? Apsolutno ništa za sve vreme, dok nije napustio zemlju 12/13 aprila , kada je avionom odleteo za Grčku, potom u Kairo, zatim Jerusalem i konačno u London.

Da li se po tkzv. „ preuzimanju vlasti“ mladi Kralj obratio javno vojsci, preuzeo komandu vojskom u svoje ruke ili izdao neku komandu armiji ? Nije ! Ko je zapravo imao svu političku i vojnu vlast i komandovao u Jugoslaviji ? Armijski general Simović - predsednik vlade koju su obrazovali pučisti. Sve dakle govori da je 27. mart bio vojni puč radi preuzimanja vlasti od generala Simovića sa grupom generala masona , koji je spomenimo i to, po početku “Šestoaprilskog rata” sam sebe proglasio za vrhovnog komandanta Jugoslovenske vojske, da bi 15. aprila, samo sedam dana kasnije, imenovao za glavnokomandujućeg vojske koja praktično nije više postojala, generala Kalafatovića. Kralj Petar II. u tome svemu nije imao apsolutno nikakvu ulogu.

Kralj Petar II. i Pučisti u zemlji ostavljaju haos :

Vojsku bez komandanta, državu bez vlade, iz koje je 10. aprila proglašenjem NDH istupio dr.Vlatko Maček sa većinom hrvatskih i slovenačkih ministara, državu bez skupštine, podrške SPC i Patrijarha koga Nemci hapse po ulasku u Beograd. Konačno u zemlji ostaje samo narod na milost i nemilost okupatoru.

Kada je narod i vojska samo dve nedelje po puču saznao da je Kralj sa vladom i pučistima napustio zemlju, ostavivši vojsku i narod na milost i nemilost neprijatelju, prethodno oduševljenje zbog preuzimanja vlasti od strane mladog kralja, pretvorilo se u revolt i mržnju većine Srba, što su Pučisti i Kralj zemlju gurnuli u rat i potom pobegli iz nje.

Svakako je važno i mora se spomenuti da su skoro svi članovi novog Kabineta Simovića bili „Slobodni zidari“ uključivši i potpredsednika već ostarelog Slobodana Jovanovića, inače starešinu Velike jugoslovenske lože, koja je do pada Francuske bila pod nadležnošću francuskih masona, da bi je po okupaciji Jugoslavije od strane Nemačke potpuno preuzeli engleski masoni. Takodje su masoni bili i dr. Vlatko Maček, zatim Šubašić i Šutej.

Spomenimo i činjenicu da je mladi Kralj primljen u jednu od engleskih masonskih loža, koga je “vodio” do prosvetljenja lično Čerčil. Onima koji se bave istraživanjima masonerije poznato je da je Tito, inače mason od kraja tridesetih godina koji je navodno primljen medju Slobodne zidare negde u zatvoru sa Mošom Pijade, imao odličnu saradnju sa Banom Šubašićem koja je postavio kao člana prelaznog Namesništva na kraju rata .

Rezime sa dilemama

Veliki broj istoričara je danas sklon zaključku da bi pristupanje Jugoslavije Trojnom Paktu bilo korisnije za Jugoslaviju nego Puč, pre svega iz razloga što izvesno zemlja ne bila tako razorena nemilosrdnim osvetničkim bombardovanjem Nemaca i ne bilo toliko žrtava ne samo od bombardovanja. Posebno je pritom važno istaći okolnost, da je skoro četvrt miliona Srba ( ostale nacionalnosti su puštene) koji su zarobljeni kao vojnici i oficiri poslato u zarobljeništvo od koji je trideset hiljada Srba nestalo – umrlo ili ubijeno, a najmanje pedeset hiljada se nije dobrovoljno nikada vratilo u zemlju i ostalo u emigraciju. Demografske posledice ovoga su bile katastrofalne po Srbiju i osećale su se decenijama.

Podela Jugoslavije bi se verovatno dogodila i da je Pakt ostao na snazi i gotovo izvesno formirala NDH, a Slovenija pripojila Austriji.

Medjutim, Srbija ne bi izgubila svoje južne teritorije koje je zauzela Italija i severne - Madjarska i Bugarska i na kojima su izvršeni strahoviti pogromi. Pozicija Srbije u odnosu na NDH bi bila drugačija i svakako se ne bi dogodio takav strahovit pokolj srpskog življa. Ako izbegnemo ostale razloge, Hitleru i Nemačkoj je bilo veoma stalo do “Balkanske bašte “ prirodnih resursa iz Srbije, žita , mesa, stoke, poljoprivrednih proizvoda koji su počeli širenjem rata da ponestaju u snabdevanju Nemačke. Za redovno i potrebno snabdevanje, Nemačkoj je bila potrebna jugoslovenska ili srpska ekonomija u funkciji, što se ratom izgubilo – privreda i ekonomija su nepovratno razoreni uz opterećujući vojni faktor, koji se kroz godine rata pretvarao u sve veće angažovanje protiv partizana nemačke vojne sile, inače preko potrebne na odlučujućem Istočnom i savezničkom frontu .

I u takvom okruženju Srbija je mogla da ostane neutralna, bez posledica po završetku rata.

Čak i okupacija Srbije ne bila takva okrutna misija kakva je bila posle 6.-to Aprilskog rata i najmanje million Srba ne bi izgubilo život u najrazličitijim bitkama “svako protiv svakog , a svi protiv Srba “.

Pod pretpostavkom egzistiranja Pakta i pitanje monarhije da je Kralj Petar II. ostao u Jugoslaviji (Srbiji), verovatno ne bi bilo okončano pojavom Tita na vojno – političkoj sceni, jer srpski narod ne bi imao motive ( ljutnja i gnev prema Kralju zbog bekstva) za učešća u nekom spontanom pokretu otpora Nemcima.

Konačno diplomatska mudrost Kneza Pavla, koji je, istaknimo i to, od Pučista prognan iz Jugoslavije i otputovao u Grčku sa porodicom, a docnije od Engleza za osvetu poslat u progonstvo u Južnu Afriku, verovatno bi pomogla mladom kralju u ustoličenju na vlasti i političkim potezima u delikatnim situacijama koje smo kao pretpostavke spomenuli .

Ishod Puča 27. marta je poznat. Pretpostavke i špekulacije u najrazličitijim varijantama interesa velikih sila u to vreme koje su danas poznate, pružaju nekoliko mogućnosti – ishoda sudbine Kraljevine Jugoslavije pridružene Trojnom Paktu, od kojih nijedna nije tako pogubna za Jugoslaviju, posebno za Srbe i Srbiju, kao sudbina koja nas je zadesila od 6. aprila 1941.

I najzad, nezapažene ili nezapamćene , nekome beznačajne stvari u velikim trenucima istorije o kojima Srbi treba da razmišljaju upravo sada. Da li je masonerija koja je bila nesumnjivo duboko upletena u dogadjaje 27.marta donela dobro Jugoslaviji i Srbiji tim Pučem 1941., i šta nam je uopšte donela dobro u istoriji ? Šta je sa Engleskom za koju je Srbija danas daleko i varvarsko područje. Šta je sa okupatorskim nemačkim slugama oko naprimer Madjarskom nas, koje uporno nazivamo dobrim susedima. Postoje li naši istorijski prijatelji i jesu li nam saveznici iz nekih ratova - i dalje saveznici ?

Najzad , za one koji misle da je Puč 27.marta 1941. godine bio patriotski čin, jedno pitanje : da li bi danas posle 70 godina, još jedan Puč bio patriotski čin ? Jer situacija je gotovo identična za Srbiju : Imamo navodne prijatelje : Nemačku, Ameriku, Englesku, imamo ratove u bližem i daljem okruženju, i naše okruženje državama susedima koje su nas ranije okupirale, a sada su takodje već u Paktu Sila osovine EU i NATO. Imamo i unutrašnje političku situaciju u kojoj preti raspad države i vodju – vladu koja vodi politiku unutrašanjeg i spoljno-političkog nezameranja. Opet je svako protiv svakog , a svi protiv Srbije.

Ali nemamo Simovića !? Ili ga imamo i on je već sproveo Puč, koji mi nismo ni primetili, kao ni to da smo postali saveznici sa Nemačkom, koja se kako rekoh, danas zove EU -Amerika? I gde smo mi zapravo danas posleviše od 70. godina ?

Kao i uvek na istorijskoj raskrsnici, a na toj raskrsnici smo od kako smo napravili kuću nasred puta, još pre hiljadu ili više godina godina ?

Posledice puča ''27. marta 1941'' /Odlomci iz knjige: ''Knez Pavle - Istina o 27. martu''/

CARSTVO NEBESKO

U DOBA nemačkog ultimatuma, Vinston Čerčil je pisao jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću upozoravajući ga da će ukoliko potpiše Trojni pakt „počiniti zločin Bugarske“ i spustiti se na ulogu „ortaka u pokušaju da se ubije Grčka“.

Jugosloveni, Turci i Grci moraju zajedno da udare, vikao je Čerčil koji je svom ambasadoru u Beogradu Ronaldu Kembelu otvoreno poručivao „da gnjavi, muči i ujeda“ kneza Pavla i njegove ministre.

Vrhunac je bio kada se britanski državni sekretar za Indiju Leopold Ejmeri preko Bi-Bi-Sija odjednom obratio Srbima; ne više Jugoslovenima.

Pozivajući se na hrabrost u Prvom svetskom ratu pitao je zašto bi sada Srbi svu slavu Grcima, i sebe svrstali s Bugarima i Rumunima. Saveznici će dobiti rat, uveravao je sada Srbe, jer Hitler ne može da nadjača Englesku i Ameriku zajedno. Onda se direktno obratio studentima i sveštenstvu, koji su kako je rekao, godinama održavali plamen nacionalnog duha.

Engleski Guverner poziva i na tradicije Kosova i junačkog cara Lazara koji je više voleo nebesko nego zemaljsko carstvo. Na kraju vatrenog govora, Ejmeri je uzviknuo kako jugoslovenska vlada ne može:

„.... Imati pravo da jednim potpisom opiše čast i nezavisnost šesnaest miliona ljudi. Ako narod jasno pokaže kako u pristupu osovinskom paktu gleda izdaju časti i nezavisnosti, onda je to dužnost vlade da pita narod pre nego što potpiše pakt. Ne, za to nije kasno. Čitava budućnost Jugoslavije nalazi se na rubu ponora“.

....Nekoliko dana kasnije, 3. aprila, Ruzvelt je u Beloj kući primio jugoslovenskog ambasadora Konstantina Fotića i na kraju srdačnog razgovora rekao: „Zar ne mislite da bi za vas Srbe bilo mnogo bolje da opet postanete homogena država tako što ćete se odvojiti od svojih zapadnih delova? Ponovo biste bili jaki i ne biste trošili snagu na one beskonačne unutrašnje probleme i rasprave."

Posle bombardovanja Beograda, Ruzvelt je kralju Petru uputio novi telegram:

„Sjedinjene Države su duboko potresene ničim izazvanom i nemilosrdnom agresijom naroda Jugoslavije. Vlada i narod Sjedinjenih Država s divljenjem prate hrabru samoodbranu naroda Jugoslavije, koja predstavlja najsvetliji primer njihovog tradicionalnog junaštva."

„Samoodbrana" jugoslovenske vojske „punoletnog" kralja Petra II trajala je svega dvanaest dana. U južnoj Srbiji Nemcima se predalo 40.000 vojnika i odmah su pali Skoplje i Bitolj, dok je u svim jedinicama u kojima je bilo Hrvata došlo do izdaja, dezertiranja, ubijanja starešina srpske nacionalnosti.

Komunisti su se svojski potrudili da doprinesu demoralisanju vojske: rasturali su letke u kojima su ljude pozivali na „pobunu protiv srpskih šovinista koji su zemlju uvukli u rat za odbranu britanskog imperijalizma i internacionalnog kapitalizma". Svi Hrvati oficiri požurili su u Zagreb da bi stupili u službu Nezavisne države Hrvatske koja je proglašena 10. aprila. Sledećeg, 11. aprila, Zagreb je radosno i svečano dočekao Nemce. Terorista Ante Pavelić proglašen je za ustaškog poglavnika.

„...Da bih dao dokaza da ovaj korak smatram kao definitivan između Jugoslavije i nas i da bih podvukao njegov naročit prijateljski karakter, to nudim Jugoslaviji regulisanje italijansko-jugoslovenskih odnosa na isti način, kao što su regulisani italo-nemački. Pitanje nemačke manjine rešeno je brenerskim sporazumom, a pitanje jugoslovenske manjine neka bude rešeno našim novim utanačenjem. Ja nudim Jugoslaviji izmenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost.

Krajem februara ja ću održati jedan veliki govor u Rimu i u tome govoru objavio bih naš novi savez i moju novu politiku prema Jugoslaviji...“ Benito Musolini.

...Krajem februara (1941. prim. aut.) Božin Simić se odjednom izgubio iz Moskve. Pri polasku, poslanik Gavrilović mu je savetovao da ode da se vidi sa đeneralom Dušanom Simovićem. Pošto se već zuckalo da Nemačka vrši na nas pritisak, na Simovićevo pitanje šta da se radi, Gavrilović je (prema raportu koga imam kod sebe u originalu) odgovorio: „Udar, udar, vršite udar!" Kada je docnije taj udar i izvršen i kad je bilo sve više i više jasno da će nas Nemačka zaista napasti, poslanik Gavrilović, koji je savetovao udar i koji je već 3. aprila svoju i Tupanjaninovu porodicu izvukao iz Jugoslavije engleskim sredstvima i sa velikom sumom novca, išao je kod nemačkog ambasadora grofa Šulenburga da ga moli da utiče na Hitlera da ne napadne Jugoslaviju. U isto vreme je i nova vlada đenerala Simovića slala na sve strane telegrame u kojima je molila za milost i izjavljivala da priznaje sve paktove ne samo onaj od 25-og marta, već i sve ostale.

MI SMO KUPILI REVOLUCIJU

U ARHIVU kneza Pavla nalaze se mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra II, koji je 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: „Zalazak jedne dinastije" (Karađorđevića). Ser Perot je kazao:

„Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu u društvu mojih ranijih profesora i kolega, poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: „Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi". Upitao sam ko su „mi"? Odgovor je glasio: „Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje. Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju, potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas..." Ovu tezu kasnije je potvrdio i specijalni izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, koji je boravio u Beogradu uoči puča. On je izjavio: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili..."

Knez Pavle je bio upoznat sa ovim aktivnostima britanske obaveštajne službe u Jugoslaviji. Ministru spoljnih poslova Halifaksu je poručio da su sve te akcije za njega „krajnje neodgovorne".

Početkom 1940. godine, britanski obaveštajci su, i pored svega, u Beogradu osnovali telegrafsku agenciju „Britanova" čiji je zadatak bio da širi dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima.

Agenti sekcije „D“ isplaćivali su pojedine novinske izdavače. Tako je beogradski večernji list „Pravda" svakog meseca, dobijao po 150 000 dinara. Od sredine 1940. godine, britanski agenti su Zemljoradničkoj stranci isplaćivali 5.000 funti sterlinga mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića, takođe, isplaćivane su značajne sume, a član ove stranke Srđan Budisavljević je bio član vlade.

Britanski novac je davan i raznim patriotskim udruženjima u Beogradu, na primer, Udruženju starih ratnika. Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića takođe je bila na platnom spisku, a dva engleska izvora spominju da su funte stizale i na račun Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Cincar-Marković

Kada sam se sastao sa nemačkim ministrom spoljnih poslova fon Ribentropom u Fušlu, u novembru prošle godine, nije mi bilo od njegove strane postavljen predlog da priđemo paktu, bar tako sam ja razumeo Ribentropa. Kasnije je nemački poslanik u Beogradu fon Heren dobio izveštaj od svog pretpostavljenog ministra da je on meni taj predlog izrično postavio. Tako je u početku naših pregovora o paktu došlo do izvesnog nesporazuma. Kada smo, predsednik Cvetković i ja, posetili Hitlera i Ribentropa u Verchtesgaden-u, sredinom meseca februara, oni su nam taj predlog otvoreno postavili, izjavivši da nam jedino na taj način mogu garantovati naš teritorijalni integritet. Naš predlog o jednom eventualnom paktu o prijateljstvu i nenapadanju sa Nemačkom, kao i naše sugestije o neutralnoj balkanskoj zoni, nisu hteli ni da uzmu u ocenu, te smo se tako vratili sa tog sastanka ne svršivši ništa. Tek kada se Knez sastao sa Hitlerom i Ribentropom, početkom marta, naš se položa) znatno popravio. Nemački državnici su i tom prilikom ostali pri svom zahtevu da pristupimo Paktu, ali Knez je uspeo da od njih dobije veoma važne ustupke; oni su, naime, pristali da od nas ne traže nikakvu vojnu saradnju, niti prelaz njihovih trupa preko naše teritorije za sve vreme trajanja rata. Na taj način stvorena je osnova za pregovore, povoljna po nas jer smo u suštini i dalje ostajali neutralni, a bile su nam zagarantovane granice baš od onih, koji su jedini mogli da ih ugroze.

... „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob, bila je parola svih onih koji su i od rata i od groba bežali u panici ka moru, da bi se dočepali najbližeg aerodroma ili eventualnog broda, koji bi ih odveo u kakav sigurniji kraj, daleko od bojišta i rata, ostavljajući narodu Jugoslavije (Srbima) da bude i rob i grob. Tim istim putem spasavanja po svaku cenu išla i cela vlada od 27. marta, ..., pošto su prethodno potpisali kapitulaciju trupa, poslali vojsku u zarobljeničke logore, narod pod nemačkom, italijanskom, mađarskom, bugarskom i albanskom okupacijom, pod masakrom ustaškim i građanskim ratom iz koga je proizašla današnja komunistička okupacija Jugoslavije".

III

PARISKI ODGOVOR NA LONDONSKU PROSLAVU

DESETOGODIŠNjICE 27. MARTA 1941.

„27. mart: narodni ustanak ili zavera protiv države",

Pariz 1951.

„Ako je 27. mart" piše Dragiša Cvetković, „oduševljavao neprijatelje bilo integriteta naše Otadžbine i jedinstva naših naroda, bilo nacionalne Jugoslavije, onda on svakako ne može - kada se naročito danas poznaje istina činjenica - da oduševljava tzv. Jugoslovenske nacionaliste, a još manje da ih navodi da proslavljaju slom svoje države i strahovito istrebljenje svoga naroda, što je nesumnjivo neposredna njegova posledica.

Mi vidimo da komunisti sa najvećim oduševljenjem proslavljaju, - i to sa puno razloga - 27. mart kao prvi dan svoje komunističke revolucije koja ih je dovela na vlast. Ali još pre komunista ovaj herostatski podvig oduševljeno su pozdravili Pavelić i ustaše. Jer samo 27. mart je omogućio Paveliću da u haosu rata i našeg sloma ostvari svoju monstruoznu ustašku državu i da pobije više stotina hiljada Srba, Jevreja i neposlušnih Hrvata (takvih je bilo vrlo malo).

O Pavelićevom stavu prema 25. i 27. martu govore nam dokumenta još iz onoga vremena.

Za vreme 'Nezavisne države Hrvatske' 1942. godine izdao je u Zagrebu Mijo Bzik, Pavelićev sekretar za 'promidžbu' još dok je bio u emigraciji u Italiji, jednu vrstu, zvaničnog dnevnika dolaska ustaša na vlast. Ta knjiga objavljena pod naslovom Ustaška pobjeda u danima ustanka i oslobođenja beleži događaje dan po dan u 1941. godini.

Tako na 48. strani svoje knjige Mijo Bzik piše da je u danima kada su se vodili pregovori o pristupanju Jugoslavije Trojnome paktu, Pavelić uputio svojim ljudima u Hrvatskoj poruku u kojoj veli:

„Bit će država u cijelom opsegu i s potpunim vrhovništvom do krajnjih istočnih granica. Kao što se vidi, Jugoslavija nije ostala po strani, i ako su neki od njih u zadnji čas pokušali spasti što se dade. Doći će njezina kapitulacija u potpunom smislu riječi, a na našu korist. Radi toga ni diplomatski ugovor, kojem neki žele iz Beograda pribjeći, neće imati nikakve vrijednosti, jer se zna da ti ugovarani neće ostati dugo na vlasti, budući da im pučisti već u Srbiji spremaju sprovod...“

U samom trenutku kada je Jugoslavija ipak potpisala Trojni pakt, što se Pavelić nadao da preko svojih neobičnih saveznika iz Srbije spreči, 26. marta 1941. Pavelić je uputio novu poruku u Hrvatsku tešeći svoje pristalice da potpisivanjem Pakta još nisu sve nade za ustašku stvar propale. Za ustaše nisu radili Hitler i Musolini već srpski generali Dušan Simović i Borivoje Mirković, sa svojim zaverenicima. U toj svojoj poruci upućenoj 26. marta u Hrvatsku Pavelić je rekao:

'Likvidacija će doći brzo jer oni koji su potpisali ugovor, izazvali su u Srbiji već ogorčenje. Neka se nitko ne obzire na jaku neprijateljsku promidžbu. Već skorih dana razvit će se u Srbiji događaji, koji će izazvati konačne delatnosti...'

Pavelić je već 26. marta znao da će srpske pučiste biti njihovi konačari za njegov povratak u Zagreb i da će mu oni, služeći tuđinu, predati Srbe u Hrvatskoj pod ustaški nož i malj.

Sa najvećim oduševljenjem pozdravio je Pavelić puč od 27. marta. Onda kad je već mislio da će se vratiti u svoju konfinaciju, da i dalje vegetira kao emigrant, srpski pučisti od 27. marta ustoličili su ga kao poglavara u Zagrebu. Zato je on 31. marta 1941. uputio ovakvu oduševljenu poruku u Hrvatsku:

„Kao što vam je poznato, događaji su se razvili onako kako smo si samo želeti mogli i u kojem smo se pravcu borili dugi niz godina... Naša ustaška stvar je posve sigurna...“

Na ovu Pavelićevu oduševljenu poruku o 27. martu mi nemamo potreba da dajemo ma kakav komentar. Na nju bi mogla da odgovori samo savest - kada bi je imali - onih koje je narod u zemlji već davna nazvao grobarima Jugoslavije.

Kakva je imala da bude posledica puča od 27. marta za Srbe u Hrvatskoj, to je Pavelić već objavio u navečerje rata, još pre nego što se dokopao vlasti u Hrvatskoj, 5. aprila 1941. u 23.20 časa, pozivajući preko radio stanice Velebit iz Italije hrvatski narod na ustanak. Pavelić je u tom svome pozivu rekao i ovo:

„Diže se Slobodna i Nezavisna Država Hrvatska, u kojoj će, hrvatski seljački narode, biti u tvojim rukama sva zemlja i sva vlast... a iz koje će biti iskorenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala...“.

Ovu je poruku za pokolenja sačuvao Mijo Bzik u svojoj knjizi Ustaška pobijeda... na strani 69-70, ali je nju već kada je izgovarana, snimila na gramofonskoj ploči beogradska radio stanica, u kojoj su sedeli pučistički oficiri, vazduhoplovci, ali koji u tome trenutku nisu razumeli svu težinu svoga zločina počinjenog prema svome narodu jer onaj 'korov' koga je Pavelić obećavao da će, blagodareći puču od 27. marta, moći da iskoreni, bili su one hiljade srpskih mladića, staraca, ljudi, devojaka, žena, dece, odojčadi, pa čak i dece u majčinoj utrobi, koji su najjezivijom mučeničkom smrću platili bolesne ambicije jednih, potkupljivost drugih, odsustvo svakog osećaja odgovornosti onih, koji su zaslepljeni perspektivom vlasti, makar i za nekoliko dana, pohitali da je prime pa ma i po milionsku žrtvu svoga naroda, makar i po propast Otadžbine".

Ustaški poglavnik dr Ante Pavelić u mladosti je bio član Hrvatske stranke prava15 kojoj je pripadao i Josip Frank. Ustaštvo je nastavak „frankovštine". Kad je ustanovljena kraljevina SHS starčevićevci i frankovci lišeni zaleđa Beča, nisu mogli više proganjati Srbe, morali su zaboraviti reči: „Vlah" „Vlaška svinja"... Javno, više nisu smeli da ovako psuju Srbe, ali dobili su novu motivaciju: umesto njihovog rimokatoličkog i apostolskog cara, sada je vladar postao jedan Karađorđević, po njima „opančar" i „šizmatik". Oni su to proglasili za uvredu i nasilje nad „hrvatskim hiljadugodišnjim pravom" i objavili da srpska „hegemonija i imperijalizam" ograničavaju hrvatsku slobodu.

Do ukidanja Vidovdanskog ustava, 6. januara 1929, ustaški pokret nije postojao. Kao čelnik Hrvatske stranke prava dr Ante Pavelić je bio poslanik u skupštini Kraljevine SHS. Posle državnog udara i uvođenja samovlašća kralja Aleksandra, Pavelić odlazi u emigraciju i u Mađarskoj osniva terorističku udrugu: hrvatske ustaše. U Italiji, gde je dobio podršku Musolinija i klerikalaca, Pavelić se povezuje sa makedonsko-bugarskim teroristima i arnautskim Kačacima, da bi svi zajedno radili na uništenju jugoslovenske države. Dobijaju i neočekivanog saveznika: Komunističku partiju Jugoslavije. Godine 1932, u partijskom listu „Proleter" (decembar 1932. godine, broj 28. piše:

„U posljednje vrijeme počinje da se širi, osobito u Lici i Sjevernoj Dalmaciji, ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. (...) Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i komunista da taj pokret pomognu i predvode".

Ali nisu komunisti jedini sarađivali sa ustašama. Više od decenije posle sloma Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1954. godine, emigrantski „Izbor" (za ustašku promidžbu) objavio je vest da je došlo do sastanka dr Milana Stojadinovića i dr Ante Pavelića u Argentini. Tim povodom, poglavnik je dao „priopćenje":

„Naravno, mogu vam reći i to, da smo dr Stojadinović i ja izmenjali međusobno misli o potrebi i vrijednosti pomirenja obaju naroda na bazi mirnog razlaza i uspostave vlastitih država, to jest s jedne strane države Hrvatske, a s druge strane države Srbije, time da svaki narod svoju državu uredi onako, kako to sam želi te da svoje odnose s drugim narodima i zemljama izravno ustanovi" ("Izbor" novembar-decembar 1954. str, 5-6).

Nove istine o Milanu Stojadinoviću, objavile su Večernje novosti u feljtonu koji je počeo da izlazi 27. januara 2005. godine (autori Veljko Lalić i Uglješa Balšić), pod naslovom Milan Stojadinović u tajnom arhivu Udbe. Na osnovu verodostojnih dokumenata obelodanjeno je da je od 1952. godine, boraveći u Argentini, Milan Stojadinović postao saradnik Udbe, sa konspirativnim imenom „Mercedes"! Bivšeg predsednika Kraljevske vlade zavrbovao je lično Titov prvi obaveštajac Boško Vidaković.

...Zatim, Vauhnik pobija tvrdnje da je aprilski rat u Jugoslaviji usporio nemački napad na SSSR. I kaže:

„Engleski vojni analitičar Lidel Hart gleda na beogradski puč kao na jedinstveni samoubilački akt Jugoslavije, koji je najviše štetio njoj samoj, pogotovu pošto je potenciran bezglavim gerilskim ratom raznih struja. Naročito je bio štetan i po Englesku, koja je tada pobedonosno prodirala prema Tripoliju, pošto je razbila italijansku vojsku. Engleska beogradskim pučem dala se zavesti da se i u Africi zaustavila i da je deo svojih trupa prebacila u Grčku.

Šef nemačkog Generalštaba general Halder dokazuje, da jugoslovenska epizoda nije uticala na određivanje početka rata prema Rusiji, pošto je neočekivano brzo završena. Istina, početak rata protiv Rusije predviđen je za 25. maj, ali zbog lošeg vremena, koje nije dozvoljavalo upotrebu tenkova na blatnjavom zemljištu, on je više puta odlagan sve do 22. juna, dok su vojničke operacije u Jugoslaviji zaključene 20. aprila".

I jugoslovenski obaveštajac u Berlinu zaključuje:

„Samo vlastiti interesi i vlastite koristi služe kao merilo političkog morala.

Čerčil je postao veliki samo zato jer je za očuvanje života jednog jedinog Engleza, umeo da žrtvuje čitave narode i države. Time je sve rečeno".

... „Velike sile", kaže Dragoslav Đorđević, „Nemačka, Velika Britanija i Sovjetski Savez upotrebljavale su Jugoslaviju sebično i nesmotreno u odbrani svojih sopstvenih interesa za vreme borbe na život i smrt 1941. godine".

GENERAL Simović je bio ubeđen da puč neće uvesti zemlju u rat, a slično je mislio i general Mirković koji je prema pouzdanim svedočenjima bio „veliki germanofil, lični prijatelj maršala Geringa, čiju je fotografiju sa posvetom, držao na počasnom mestu u svojoj kancelariji".

Svoja mišljenja o 27. martu izneli su kasnije skoro svi učesnici. J. B. Hoptner je u svome radu (napisanom posle konsultovanja arhiva kneza Pavla na Kolumbija univerzitetu) zapazio mišljenje Vlatka Mačeka, koji je puč ocenio kao „čisto srpsku stvar" organizovanu pre svega radi svrgavanja kneza Pavla s vlasti i to zato što je on bio „isuviše naklonjen Hrvatima".

Mačekova ocena ličila je na ono što je o 27. martu zapisao u svoj dnevnik zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. On je razumeo 27. mart kao „državni udar velikosrba", koji je Hrvate doveo u „grozan" položaj, budući da se oni od velikosrba nemaju nadati „ničemu dobru". Stepinac je, takođe, imao komentar i na poruku patrijarha srpskog Gavrila, upućenu preko Radio Beograda. Patrijarh je pozdravio državni udar i podsetio da se srpski narod još jednom u svojoj istoriji privoleo carstvu nebeskom, to jest carstvu Božjem.

„Tako veli g. Gavrilo" piše Stepinac. „Međutim, sva dosadašnja akta govore o nečemu drugom, negoli o carstvu nebeskom sa strane pravoslavne crkve. (...) Doznao sam da ni Maček nije imao pojma o državnom udaru, nego je saznao za njega preko radija. Iz celog ovog čina opet izbija na javu činjenica da su Srbi i Hrvati dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu. Duh bizantinizma je nešto tako grozno da je svemogući, a sveznajući Bog u stanju parirati intrigama i podvalama tih ljudi."

O engleskom stavu:

„Britanska vlada je znala da je Jugoslavija vojnički slaba, ali je ipak nastojala svim silama da je uvuče u rat. Za Britaniju je bila glavna stvar odstraniti Hitlera od Britanskog ostrva, smanjiti njegove vazdušne napade, i otkloniti opasnost Nemačke invazije Engleske (Čerčil: Bili smo glavom jedva iznad vode).

Britanska vlada je aktivno učestvovala u pripremi puča u Beogradu. Ona je dala svom ambasadoru potpuno ovlašćenje da učini što je potrebno za promenu vlade u Beogradu, čak i po cenu nemačkog napada. Za ovu svrhu su britanske agencije u Beogradu potrošile znatne sume novca. Novac je dat i vodećim članovima jedne srpske političke stranke. Tako su Britanci i navodno stvorili raspoloženje za puč i obaranje vlade".

Đorđević: (o Srbima) Narod je u osnovi dobar, ali mu je inteligencija podbacila. Mi, kao celina, više verujemo u narodne pesme nego u fakta; mislimo više srcem nego glavom.

Iz razgovora Dragoslava đorđevića sa dr Jakobom Hoptnerom

Tjorđević: Da li Vi znate zbog čega se Simović vratio u Jugoslaviju i sarađivao sa komunistima?

Hoptner: Simović nikako nije mogao da ostane u emigraciji. Čerčil je bio otvoreno protiv njega, a mlađi oficiri Srbi su ga mrzeli jer su verovali da je on glavni krivac za propast države. On nije imao nikakvih sredstava za život u inostranstvu. Drugim rečima, on je našao sebi pribežište kod Tita. Tito mu je dao pristojnu penziju i iskoristio ga kao svedoka protiv bivše kraljevske vlade i monarhije.

Đorđević: Simović je zaista veliki grešnik. Zbog njegovog bezglavog rada, prvo u zemlji pa posle u inostranstvu, Jugoslavija je mizerno propala. Zemlja i narod su bačeni u propast. Skoro dva miliona ljudskih bića je izgubilo život bez potrebe.

I Ljotić je zaključio jednim, za njega tipičnim, objašnjenjem: „Posle državnog udara, imao sam sastanak sa generalom Bogoljubom Ilićem, koji mi je u ime pučista ponudio da uđem u vladu, pod uslovom da osudim Pakt i da se izjasnim za Engleze. Ja sam, naravno, to odbio, i savetovao mu da nova vlada prihvati pakt i da gleda da uredi odnose sa Nemačkom, ako je to još moguće, ali mi je bilo jasno da je rat neizbežan jer je Simovićeva vlada bila potpuno u rukama engleskih plaćenika, koji su za tuđ račun gurali zemlju u rat i propast".

Izjava dr Spalajkovića:

„Na najveću nesreću srpskog naroda, naši politički i vojni prvaci nisu razumeli Kneza i njegovu dalekovidnu politiku. Oni su se u proceni međunarodne situacije i našeg položaja rukovodili iracionalnim shvatanjima i osećanjima, a ne hladnom političkom računicom. Pri tome su zaboravili da nama, Srbima, Englezi nikada nisu bili prijatelji, pa i u ovom slučaju oni su nas iskoristili za svoje sebične račune i odbaciće nas kao trulo voće kad im više ne budemo trebali.

Umešanost Sovjeta - dokazana!

U Londonu je 1951. godine izašla knjiga jednog sovjetskog prebega koja nedvosmisleno osvetljava umešanost SSSR-a u srpskoj tragediji od 27. marta 1941. godine. Reč je o generalštabnom oficiru IV odelenja Crvene armije, kapetanu Ivanu N. Krilovu, koji je pobegao na Zapad i objavio knjigu Soviet Staff Officer (London, The Falcon Pres Ltd).

Vojni izaslanik

U svojoj knjizi piše sovjetski obaveštajac, major Krilov: Nekoliko dana posle razgovora sa Kestringom (nemački general u misiji u Moskvi 1940-41.), sreo sam ponovo Muravjeva (oficir na službi u istom odelenju kao i Krilov). Imao je dobre vesti za mene: Politbiro je odlučio da prihvati predloge Generalštaba i Molotov je dobio instrukcije da otpočne pregovore sa Jugoslovenskim ministrom u Moskvi za jedan rusko-jugoslovenski ugovor. U isto vreme,

Šapošnikov (načelnik Glavnog generalštaba) je lično „ispipao" jugoslovenskog vojnog izaslanika (pukovnika Žarka Popovića). Šapošnikov je predložio jugoslovenskom vojnom izaslaniku da se uspostave stalne veze između sovjetskog i jugoslovenskog generalštaba da bi se srušila jugoslovenska vlada čim se sazna za njeno pristupanje paktu. Jugoslovenski vojni izaslanik prihvatio je predlog sa oduševljenjem" (podvukli autori).

Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće:

„Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima sondiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata"

PUČ - RAZDOR MEĐU SRBIMA

PUČ je uzrokovao dugotrajnu, užasnu podelu među Srbima. On nije bio samo kamen razdora u toku Drugog svetskog rata, uzrok građanskog rata, već je i posle rata obeležio srpsku političku misao u emigraciji i, na određen način, u otadžbini. Puč je postao virus, pa je i danas uzročnik srpskih bolesno ostrašćenih zavada koje potresaju našu javnu scenu.

U Zbirci kneza Pavla sa Kolumbija univerziteta, u jednom pismu koje je Dragiša Cvetković poslao knezu 28. avgusta 1951. godine, nalazi se i ovo:

„Šaljem Vam Avakumovićeva pisma. Naravno, da i on ne vidi sasvim dobro stvari. Ali je od interesa njegov razgovor sa Slobodanom. Profesor koji se spominje u pismu, to je Slobodan (Jovanović, prim. aut.). Uvek isti: pere ruke, ne zna ništa, ali sve podbada. Njega treba gađati i svi mi odobravaju što sam ga označio kao glavnog pokretača kampanje protivu nas."

Iz pisama koje Cvetković šalje knezu ima se utisak da Cvetković nastavlja da se ponaša u emigraciji kao da je još uvek knežev prvi ministar. Njegova pisma su u najvećem broju puna raznih podataka: o jugoslovenskom Odboru u Londonu, o Mačeku, o bivšem kralju Petru Drugom, o situaciji u Jugoslaviji... Knez, je, čini se iz Cvetkovićevih pisama, često umoran od svega, kao da ne želi da ga i dalje progoni avet srpskih podela, zloduh 27. marta. No, sasvim je sigurno, knez sve čita i odlaže zajedno sa kovertom…

...Pučisti žele da nastave spoljnu politiku (namesništva) protiv koje su podigli puč. Jedino što više nije bilo sagovornika u Berlinu. Kao i mnogo puta ranije, Srbija je zaigrala na svoju „adut kartu": na Rusiju...

Odlomci tekstova preuzeti iz knjige:

MIODRAG JANKOVIĆ - VELjKO LALIĆ

KNEZ PAVLE - ISTINA O 27. MARTU

Nadan Filipović

Nebeska Srbija

Narodni pjevači, obično guslari, uvijek su igrali veoma važnu ulogu u srbijanskom društvu, a posebice tokom skoro pet stotina godina turske vlasti u Srbiji. Priča o tome kako je knez Lazar, kojeg mnogi Srbi kronično skloni hipertrofiranjima čak proglašavaju carem, u Kosovskom boju izabrao „carstvo nebesko“, najvjerovatnije potiče iz priča o knezu Lazaru koje je generirao srpski patrijarh Danilo Treći. On je, prema predanjima, još 1391. godine prenio posmrtne ostatke kneza Lazara iz manastira Svetog spasa u Prištini u manastir Ravanica. (Trifunović Đorđe, Srpski srednjovekovni spisi o knezu Lazaru i Kosovskom boju, Kruševac, Bagdala, 1868).

„Pad srpskog carstva“ je najpoznatija srpska epska pjesma o tome kako je knez Lazar izabrao „carstvo nebesko“ u šatoru na Kosovu, pri čemu je pozvao srpskog patrijarha i dvanaest episkopa, te odredio da svaki vojnik uzme svetu pričest prije bitke.

Slijedeća važna srpska epska pjesma je „Kneževa večera“ u kojoj je opjevano kako knez Lazar priređuje večeru u svom šatoru, noć prije Kosovske bitke. Potpuno je jasna analogija sa Kristovom posljednjom večerom. Đorđe J. Janjić u svom ogledu „Dan opredeljivanja – Vidovdan, Pravoslavlje, Beograd, 3, 1995, kaže: „Šta je posljednja večera na Kosovu već ponavljanje Kristove posljednje večere. U posljednoj večeri Krist se žrtvuje, a u kosovskoj posljednjoj večeri vladar i sav narod se žrtvuju.“

U više nego figurativnim reprezentacijama kosovske posljednje večere u srpskim crkvama i manastirima knez Lazar sjedi za stolom kao neki zemaljski Isus Krist, ali nije kao Krist okružen apostolima, već uz kneza Lazara sjedi dvanaest njegovih ratnih apostola. Kako Isus Krist među tih dvanaest apostola ima izdajici i to Judu, tako knez Lazar ima svog izdajicu. Tu je ulogu u srpskoj mitologiji potpuno nezasluženo dobio Vuk Branković, tradicionalana dežurna žrtva optužena za izdaju na Kosovu, a što uopšte ne odgovara historijskiom činjenicama. Nadalje, funkcija legende o knezu Lazaru i njegovom izboru „carstva nebeskog“ nije ništa drugo već potpuno transparentan pokušaj da se jedan vojni

poraz u bitci na Kosovu transformira u predanje o moralnoj pobjedi. Branimir Anzulović u svojoj knjizi, na 184 stranici navodi: „Svi historijski podaci govore da se Vuk Branković maksimalno lojalno i hrabro borio na Kosovu.“

Arhimandrit manastira Ćelije i profesor teologije na Beogradskom univerzitetu Justin Popović (1894 – 1979) u svojim je „Filozofskim urvinama“, Beograd, 1957, napisao: „Veličina našeg naroda sastoji se u činjenici da je srpski narod preko Svetog Save prihvatio jevanđeljsku pravdu i pretvorio je u svoju vlastitu pravdu. Srbi su tokom stoljeća razvili takav afinitet prema pravdi i pravednosti i to je postalo njihovo versko ubeđenje. Samo to može poslužiti kao objašnjenje zašto je naš narod u svim sudbonosnim momentima svoje istorije preferirao carstvo nebesko, a ne carstvo zemaljsko, besmrtnost umesto smrtnosti, večnost umesto prolaznosti.“

Kosovski mit sadrži niz kontraindikacija. S jedne strane taj mit veliča kneza Lazara, vođu srpske vojske na Kosovu i to zbog izbora „carstva nebeskog“, a s druge strane najviše cijenjeni heroj kosovskog ciklusa Miloš Obilić, bio je vođen pagansko-herojskom etikom, a ne kršćanskom etikom. Obilić je slavljen i danas se slavi zbog svoje akcije koja je u stvari bila kombinacija podmukolg trika i herojskog samožrtvovanja. Prema najstarijim historijskim izvorima njemu je pravo ime bilo Miloš Kobila, ali su ga kasnije Srbi preimenovali u Kobilića, pa onda dodatno „otkinul“ ono početko „K“ i tako je nastalo Obilić. Prema jednoj verziji Kosovskog mita Miloš Kobila, alias Kobilić ili Obilić, je došao u toku Kosovske bitke pred šator sultana Murata Prvog pretvarajući se da želi postati turski vazal. Kad mu je bilo dopušteno da uđe on je nabrzinu izvadio jatagan skriven u odjeći i tako ubio sultana Murata. Zbog toga Srbi, tačnije Srpska pravoslavna crkva, predstavljaju Miloša Obilića kao sveca. U manastiru Grabovac južno od Niša na zidu pored olatara stoji slika Miloša Obilića sa aureolom ili krugom svjetlosti oko glave, a ispod freske piše da je to Sveti Miloš Obilić (Miličević Đ. Milan, Kraljevina Srbija – novi krajevi, Beograd, 1884).

I u Hilandaru, srpskom manastiru na Atosu u Grčkoj takođe postoji

freska koja Miloša Obilića prikazuje kao sveca.

Kako je Miloš Obilić najpoštovaniji srpski heroj, tako je kraljević Marko najpopularniji srpski mitski heroj. O Marku Kraljeviću je ispjevano na stotine pjesama. Za razliku od odlučnosti i silovitosti koja se može pripisati Milošu Obiliću, kraljevića Marka odlikuje čitav niz negativnih karakteristika kao što su dvoličnost, brutalnost, lukavost, podmuklost i saradnja sa Turcima čiji je bio dugogodišnji vjerni vazal.

Kralj Marko Mrnjavčević (1335 – 1395), u stvarnosti kraljević Marko, bio je vjerni turski vazal. Njegovi gospodari Turci su mu dali dopuštenje da se 1371. godine proglasi kraljem. Kraljević Marko je sa svojom vojskom služio Turcima u mnogim bitkama. Poginuo je na turskoj strani u bici na Rovinama, 17. maja 1395. godine. U toj bitci protiv vlaškog princa Mircea cel Batrana (1386 – 1418) turska vojska pod zapovjedništvom sultana Bajazida Prvog do nogu je porazila vlašku vojsku, ali je izgubila vjernog vazala kraljevića Marka.

Historičar književnosti Svetozar Koljević ističe da je kraljević Marko jedna „idealna osoba“, plemenita i velikodušna, ali samo u tri do četiri narodne pjesme u kojim se opisuje njegov odnos prema sokolovima i orlovima. (Koljević Svetozar, The epic in making, Oxford, Clarendon, 1980)

Legende o Kraljeviću Marku i Milošu Obiliću imale su različite puteve i etape. Naime, pjesme o Kraljeviću Marku bile su veoma popularne u toku prvog stoljeća nakon Kosovske bitke kada je Srpska pravoslavna crkva uživala privilegiranu poziciju u Otomanskoj imperiji, a mnogi Srbi služili kao plaćenici u turskoj vojsci. U vrijeme tog perioda legenda o Milošu Obiliću kultivirana je uglavnom u područjima kaja se tada nisu nalazila pod turskom okupacijom i dalje na Zapadu. Legenda o Milošu Obiliću ponovo je zaživjela u Srbiji kada je došlo do porasta tenzija između srbijanske raje i turskih aitoriteta, a ta je legenda doživjela najveći uspon u popularnosti u devetnaestom stoljeću u toku srpske borbe za neovisnost.

Srpski patrijarh Gavrilo Dožić (1881 – 1950) postavlja u carstvo nebesko Miloša Obilića i kraljevića Marka kao stubove takozvane „kosovske etike“. On ovu dvojicu spominje u govoru 27. marta 1941. godine, a u povodu državnog udara generala Simovića. Između ostalog je rekao: „Privoleli smo se opet carstvu nebeskom, to jest carstvu božije istine i pravde, narodne sloge i slobode. To je večni ideal, nošen u srcima svih Srba i Srpkinja, čuvan i razgorevan u svetilištima naših pravoslavnih zadužbina. Vidovdan 1389. godine, Vidovdan 1914. godine i 27. mart 1941. godine su isti po suštini i motivima. Sva tri ova velika datuma vode carstvu nebeskome, tj. putem prošlosti, oličenim u duhu viteštva…” (Patrijarh Gavrilo Dožić, U čemu je značaj 27 marta? - Memoari patrijarha srpskog Gavrila, Sfarios, Beograd, 1990, 270)

Marković: Danas gore nego tokom ratova jer nemamo saveznika

Dosad su najteži trenuci bili svetski ratovi. Danas je možda gore to što nemamo saveznika. U oba svetska rata smo opravdano verovali da će nas spasiti pobeda velikih i prijateljskih sila - kaže za „Blic“ istoričar Predrag Marković, odgovarajući na pitanje da li su ovo najteži trenuci za Srbiju u novijoj istoriji.

0 0 Share0

Istoričar Predrag Marković

Pred odluku o mogućem dogovoru o normalizaciji odnosa sa Kosovom ili „kapitulaciji“ pred zahtevima moćnih (obe formulacije se ravnopravno koriste), Marković podseća na čuvene istorijske dileme koje su razrešavane srcem, a kasniji događaji su ih potvrdili kao utilitarni razum.

Kako razumete to što naši političari unose toliko dramatike u pregovore o normalizaciji odnosa sa Prištinom i obaveštavaju nas o budućim teškim odlukama, iako i sami priznaju da je Kosovo izgubljeno?

- Dramatika u našem slučaju služi tome da se pokaže kako su naši političari sve pokušali, pre nego što u utorak donesu odluku. A odluka liči na narodnu bajku “Tamni vilajet” - ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se. Samo sada se u mraku ne skuplja drago kamenje.

Potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić podučava da treba da se pronađe treća varijanta Srbije, između one “kneza Lazara i Vuka Brankovića”. Kako komentarišete upotrebu mitskih slika u dnevnoj politici?

- Trenuci dramatičnih izbora, polarizovani na dve strašne alternative, nameću poređenje sa sličnim izborima u svesti jednog naroda. Nemojte suviše da krivite Srbe za mitske slike. Svi narodi imaju nekakvu nacionalnu mitologiju. Mit o izboru “carstva nebeskog” kao čin odricanja od zemaljskih dobara je omiljena tema evropskog srednjeg veka. U stvarnosti, Vuk Branković nije bio izdajnik, ali ni knez Lazar nije imao izbora. Osmansko carstvo bi pregazilo njegovu

državu, ovako ili onako. Ali ovako je Kosovski boj ostao kao jedna od najuzbudljivijih priča evropske istorije.

Ima mnogo dramatike i u prizivanju razuma kao da to ne bi trebalo da je svakodnevno stanje u politici. Da li u istoriji Srba ima više primera kad se odlučivalo razumom ili srcem?

O granicama

Da li smatrate da je ovo sada trenutak kada završavamo sa formiranjem države i njenih granica?

- Nikada ništa nije završeno. Osamdesetih godina niko nije ozbiljno verovao da će doći do prekomponovanja granica u Evropi. Promena granica je čak bila zabranjena najvišim međunarodnim dokumentima. Ali, budućnost granica u našem regionu može da krene u raznim pravcima, često nepovoljnijim.

- Vaše pitanje sugeriše ideju da je razumno rešenje kapitulacija pred silama kojima ionako ne možemo ništa. Problem je u tome što razumna rešenja u jednom trenutku, ne izgledaju tako čim se promeni kontekst. Uzmimo za primer 1941. godinu, kada smo čak dva puta odlučili, kako ste vi rekli, srcem. Prvi put 27. marta. Ne znajući za povoljne detalje Trojnog pakta, celokupna srpska javnost, uključujući Crkvu i intelektualnu elitu, skočila je protiv tog “razumnog” dogovora. Danas se ta prva antifašistička pobuna u Evropi omalovažava kao delo engleskih agenata, ali patrijarh sa svim vladikama, svi intelektualci i stotine hiljada demonstranata svakako nisu bili kupljeni. Šta bi ostalo od tog “razumnog” rešenja? Prvo, Hitler nije poštovao nijedan dogovor. Možda bi nam oduzeo deo zemlje i naterao nas da učestvujemo u ratu, kao što je učinio sa Rumunijom. Drugo, na kraju rata bi nas pobednička Crvena armija verovatno okupirala.

A drugačiji primer?

- Drugi slučaj je iz avgusta iste godine. Nemci su generalu Nediću objasnili šta će da rade sa Srbijom ako se ne zaustavi ustanak. U tom trenutku su partizani i četnici, još uvek nezavađeni, jedini podigli masovan ustanak u Evropi i stvorili teritoriju koju po veličini nije prevazišao nijedan evropski gerilski pokret do kraja rata, kada su Nemci u pitanju. Teritorije oslobođene kasnije, u Bosni, stvarane su u borbi sa ustašama i Italijanima, a ne Nemcima. Zato su Nemci rešili da ustanak uguše tako surovim sredstvima, koja nikada nisu koristili mimo Istočnog fronta. Ko je bio “razuman” te rane jeseni 1941. godine? Ako je popuštanje pred ultimatumom premoćne sile razuman izbor, onda su Milan Nedić i Kosta Pećanac pravi istorijski uzori. S druge strane, na dugu stazu, otpor nam je omogućio status nezavisne zemlje velikog ugleda posle Drugog svetskog rata.

Može li se povući neka linija koja bi spajala odgovorne i vizionarske političare ili državnike kroz istoriju Srbije?

- Problem sa političarima, pogotovo u malim zemljama kao što je Srbijica, jeste taj što ostvarenje njihove vizije mnogo zavisi od svetskog konteksta. Dva najuspešnija političara sa ovog tla, Nikola Pašić i Josip Broz Tito, imali su najpovoljnije moguće spoljnopolitičko okruženje. Njima bi trebalo pridodati i kneza Miloša. Njegovo spoljnopolitičko okruženje nije bilo tako povoljno, ali je on uspevao da pravovremeno odgovori na svaki izazov. Ako postoji istorijska linija koja povezuje velike državnike, to svakako nije vizija. Sva trojica su bili prilični prevrtljivci koji su, u skladu sa okolnostima, menjali svoja temeljna opredeljenja. Ali, sva trojica su uspevali da na teška istorijska pitanja nađu prave odgovore. Odlikuje ih brzina kojom su to radili. Neki put su spremali odgovor na pitanje koje se tek naziralo pa su time sticali prednost za sebe i svoju

državu.

(Izvor: Tamara Spaić, Blic, Foto: FMK Facebook)

http://www.facebook.com/fmk.beograd

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/376126/Predrag-Markovic-Srbija-danas-nema---saveznika

27. Mart Kolaz

Documents

Transcript of 27. Mart Kolaz