OSNOVNI I KONSTITUTIVNI ELEMENTI DRUŠTVENIH ZAJEDNICA

Iako nema potpune saglasnosti oko osnovnih i konstitutivnih elemenata jedne društvene zajednice, svi autori imaju saglasnost da su to sledeći elementi: 1) rad kao čovekova svesna aktivnost, kao osnova čovekovog opstanka kao individualnog i kao društvenog bića; 2) kultura kao sveukupnost ljudskih materijalnih i duhovnih dobara; 3) organizacija društvenog života pre svega kroz državu i druge mikro i makro institucije; 4) samodovoljnost društva u funkcionalnom smislu; 5) dinamičnost i stalne promene koje se u okviru postojećeg društvenog poredka javljaju kao neminovnost tj. kao istorijski kontinuitet; 6) stanovništvo; 7) teritorija; 8) prirodna sredina;

1) Ljudski rad kao planska i svesna najčešće slobodna, stvaralačka i ciljno anticipirana delatnost, predstavlja čovekovu generičku i imanentnu suštinu. Značajno je istaći da svaka čovekova aktivnost i rad, ako imaju racionalan karakter, prvo se, za razliku od drugih živih bića, započinje kao planska vizija, dok se to u životinjskom svetu radi uglavnom na osnovu instikta.

Kroz svoj rad čovek ne postiže samo promenu oblika stvari na kojima radi i koje obrađuje, nego na taj način stvara materijalna dobra za zadovoljavanje svojih potreba i potreba drugih ljudi kao društvenih bića kroz odgovarajuću podelu rada. Dalje kroz rad stiče nova iskustva i obogaćuje svoju svest i svoja saznanja koja služe za lakše obavljanje rada u budućim sličnim i drugim situacijama. Kroz rad čovek, uz pomoć sredstava rada i drugih pomagala, udružen sa drugim ljudima, prilagođava prirodu svojim potrebama i zahtevima.

Delujući na prirodu i menjajući je čovek menja i samog sebe, doprinoseći svom socijalnom i kulturnom razvoju u određenom istorijskom periodu.

2) Sveobuhvatno shvatanje kulture jeste skup duhovnih i materijalnih dobara u određenoj društvenoj zajednici državi ili na nivou šire planetarne zajednice. Kultura je usko vezana i uslovljena ljudskim radom i ukupnim duhovnim i materijalnim stvaralaštvom čoveka kao društvenog bića. Pojedini periodi kulturnog razvoja ustvari govore o stepenu razvoja društvene svesti i stepenu ekonomskog razvoja društva u tom periodu, kao npr. antička, rimska, srednjovekovna kultura ili kultura određenih plemena u prvobitnoj zajednici. Kultura i njeno stvaralaštvo je u dobroj meri uslovljeno ljudskim pravima i slobodama. To se najbolje očituje u istorijskom periodu od humanizma i renesanse (od 14. stoleća) gde je došlo do buma u ukupnom društvenom i kulturnom razvoju zahvaljujući raskidu sa despotskim i autokratskim državnim režimima i nastanku demokratije, što je u osnovi značilo sve veće slobode i prava za čoveka, a to je značilo razmah stvaralaštva koje je bilo zato omiljeno demokratskim režimima.

3) Jedno od nasušnih i bitnih obeležja čovekove društvene zajednice jeste organizovanost i funkcionalnost. To drugim rečima znači da je društvena zajednica skup

raznolikih elemenata i jedinica, ali oni ne protivureče jedni drugima nego čine jednu logičnu i neprotivurečnu celinu koja ima svoj red i poredak funkcionisanja. To funkcionisanje se postiže uz pomoć pravnog sistema i država, na osnovu opšteprihvatljivih društvenih vrednosti kao što su moral, pravda, pravičnost, mir, tolerancija i dr.

Lokalna samouprava – gradovi, opštine, razni oblici teritorijalno – regionalne organizacije – pokrajine i država su oblici pravno – institucionalne organizacije društvenih zajednica. Naime putem pravnih normi i pravnih akata koje utvrđuju nadležni organi države (skupština, vlade, ministarstva) uređuju se društveni odnosi i stvara se pravni sistem, ali pre svih ističu se organi i institucije kao što su izvršni i sudski organi, koji u jedinstvenom pravnom poredku sprovode utvrđeni pravni sistem. U takvoj organizaciji društva putem prava, državnih organa i institucija ostvaruju se i garantuju ljudska prava i slobode, mir, tolerancija i druge drušvene vrednosti.

4) Samodovoljnost (antarhičnost) društva, upravo, proizilazi iz njene složenosti, celovitosti i zaokružene organizovanosti. Kako su se u istorijskom razvoju javljale potrebe koje su bile bitne za opstanak čoveka tako je čovek svojom mišlju i društvenim odlukama neposredno ili putem nadležnih državnih ili lokalnih organa nalazio načina za zadovoljavanje tih potreba, jer se razvojem društva potrebe nisu zadovoljavale neposredno i od slučaja do slučaja, nego organizovano i planski. Tako je čovek za potrebe putovanja i prevoza robe i ljudi stvarao saobraćajna sredstva (automobile, kamione, brodove, avione i dr.), zatim za hitno i brzo javljanje teleprinter i telefon sve do mobilnog; lekove za lečenje bolesti i školovao lekare; stvarao agromehanička sredstva za poljoprivrednu proizvodnju kao i sredstva i pomagala za druge oblasti proizvodnje; sredstva protiv požara, poplave i grmljavine, odnosno sredstva radi lične i društvene bezbednosti.

Svi ovi primeri, a moglo bi ih se nabrojati na hiljade su društvene samodovoljnosti koja predstavlja bitan uslov slobodnog i civilizovanog življenja čoveka u društvu. Ovo govori o sposobnosti društva da egzistira i što je najvažnije funkcioniše kao samostalna celina. Važno je naglasiti da na nižim stepenima društvenog razvoja samodovoljnost je značila sposobnost jedne društvene zajednice da egzistira samostalno, nezavisno ili bar relativno nezavisno od drugih društvenih zajednica. Međutim, u uslovim globalizacije društvene zajednice (države) sve je prisutnija prevaziđenost u pogledu samodovoljnosti i mnogi sociolozi ukazuju na važnost povezivanja država i multinacionalnih kompanija i međunarodnih organizacija. Tako da se ta samodovoljnost sa pojedinačnih društveno – državnih celina pomera na regionalne društvene zajednice kao npr. Evropska unija ili planetarne svetske kompanije, organizacije kao što je svetska organizacija Ujedinjenih nacija. Svet postaje jedna celina.

5) Dinamičnost društva je, isto tako, važno i osnovno obeležje. Upravo zbog svakodnevnih izazova u pojedinim oblastima života i rada stalne su promene i kretanja u društvenoj zajednici. U suštini društvena zajednica je zajednica interakcijskog i dinamičnog položaja delova društvene zajednice kao celine. Same privredne i društvene i

sve druge delatnosti u društvu su u nekom dinamičkom stanju. To dinamičko stanje može imati i neke vremenske i prostorne dimenzije tj. da se odvijaju u određenom periodu i na određenom prostoru (npr. privredna, poljoprivredna, kulturna događanja mogu biti vremenski određena i locirana na nekom prostoru gde se odvijaju. Za razliku od društva gde dolazi do kretanja, menjanja celine ili delova društva, za prirodu je karakteristična stalnost, stabilnost i nepromenljivost. Kao eklatantan (tipičan) primer važne i relativno brze društvene promene može se uzeti primer sa kraja 80 – tih godina godina prošlog veka, gde je izvršena smena društveno – ekonomskog sistema u zemljama real – socijalizma i socijalističkog samoupravljanja i kada je ukinuta blokovska podela sveta.

6) Bitna odlika društvenih zajednica i globalnog društva je kontinuitet u njihovom razvoju. Osnovu ovog razvoja čini potreba da čovek i društvo u celini žele svakog dana da zadovoljavaju potrebe na višem društvenom nivou. Od prvih pisanih dokumenata – Hamurabijevog zakonika u Vavilonu 17. stoleća pre nove ere, a samim tim i nastankom civilizacije, od tada je izražen kontinuirani razvoj u čovekovom društvenom bitisanju. Istorijski kontinuitet je od tog perioda postao moguć zahvaljujući prenošenju kulture sa starijih na mlađe generacije, jer svako pokoljenje stvara nešto novo doprinoseći izgradnji i razvitku društva u celini. Upravo zahvaljujući pisanim dokumentima nijedno društvo ne počinje iz početka, već od nivoa do kojeg su u stvaranju materijalnih i duhovnih dobara stigle predhodne generacije.

7) Jasno je, samo po sebi, da društvene zajednice nema bez stanovništva, jer stanovništvo – ljudi čine osnovu i supstancu jednog društva, ali ne kao mehanički zbir nego kao organizovani i funkcionalno integrisani u društvo. Prema sociološkom leksikonu1 stanovništvo se određuje kao skup ljudi koji žive na određenoj teritoriji u datom vremenu.Samo stanovništvo iskazuje svu šarolikost jednog društva kroz svoju demografsku2 dimenziju, a koja se ispoljava kroz starosnu, polnu, ekonomsko – socijalnu strukturu (zaposlenost, nezaposlenost, invalidnost, zanimanje, stručnu i školsku spremu), reproduktivnost (natalitet, mortalitet, fertilitet, populacionu politiku), određene demografske tendencije u starosnoj, natalnoj strukturi,kretanja u zapošljavanju i dr.

8) Teritorija je geografski preduslov za organizovanost društva, a posebno sa stanovišta legaliteta države i važenja njenih pravnih akata na određenoj teritoriji. Čak postoje i geografske teritorije koje povezuju, mentalitet i temperament društvenih zajednica po geografskoj pripadnosti, pa se temperament društvene zajednice i ljudi određuje i dovodi u vezu, tako se južnjaci smatraju temperamentnim, a sever označava hladnokrvnost i smirenost. Čak se politički režimi dovode u korelaciju sa geografskim prostranstvom pa tako autokratije su karakteristične za velike teritorije, a demokratije za manje državne zajednice, pa tako je mala državica – polis u antičkoj grčkoj bila optimalna za demokratiju, a velike feudalne despotije za autokratije. Veza geografske teritorije i društvenih zajednica, utiče i na dominantne delatnosti, pa tako široka

1 Sociološki leksikon, Savremena administracija, Beograd, 1982, str.667.2 Demografija – nauka o stanovništvu kroz statističke pokazatelje.

poljoprivredna prostranstva su za agrarnu proizvodnju, na drugoj strani brdoviti delovi u za stočarstvo, dok države bez prirodnih bogatstava, kao npr. Japan sav je usmeren na stvaralaštvo ljudi, pa su u proizvodnji poznati po preciznom elektronskom i kompjuterskom a takođe i automobilskom industrijom.

9) Prirodna sredina je deo teritorije jedne društvene zajednice i ona obuhvata skup geografskih bioloških uslova, koji utiču na razvoj određene društvene zajednice. Geografski uslovi ispoljavaju se kroz određene klimatske uslove, konfiguraciju zemljišta, površine mora i kopna, prirodna rudna bogatstva, a biološka sredina se ispoljava preko određenog biljnog i životinjskog okruženja (flora i fauna). Prirodna sredina je bitan uslov zdravog života i poželjnog razvoja društvene zajednice. Ovde je bitan element i poimanje ekološke sredine koja nije kao priroda nezavisna, nego u celosti zavisi od čovekovog ponašanja i delovanja. Razvojem savremene industrijske proizvodnje sa velikim količinama otpadnih materijala, nus proizvoda, isticanja nečistoća i industrijskog otpada u potoke, reke i jezera ugrožava prirodnu ravnotežu flore i faune, što se direktno odražava na narušavanje zdrave sredine i okoline društvene zajednice. Posebna je potencijalna opasnost za društvene zajednice nuklearni otpad i razvoj nuklearnih postrojenja, čto se najbolje, nažalost, može ilustrovati ekscesom nuklearne elektrane u Černobilu sa kraja prošlog veka.