002 Seminarski Krivično Pravo - Uvod u Krivičko Pravo

СадржајУвод............................................................................................................................................2

1. Извори кривичног права.......................................................................................................3

1.1 Међународни извори......................................................................................................3

1.2 Национални извори........................................................................................................3

1.2.1 Устав Србије............................................................................................................3

1.2.2 Закон..........................................................................................................................3

1.2.3 Подзаконски прописи..............................................................................................4

1.2.4 Судска пракса...........................................................................................................4

1.2.5 Теорија кривичног права.........................................................................................4

1.2.6 Обичај........................................................................................................................4

2. Начела кривичног права.......................................................................................................5

2.1 Начело законитости........................................................................................................5

2.2 Начело легитимности.....................................................................................................5

2.3 Начело индивидуалне и субјективне одговорности....................................................6

2.4 Начело хуманости...........................................................................................................6

2.5 Начело праведности и сразмерности............................................................................6

3. Тумачење кривичног права..................................................................................................8

3.1 Појам и врсте тумачења.................................................................................................8

3.2 Субјекти тумачења,ко тумачи кривичне законе..........................................................8

3.3 Методи тумачења............................................................................................................9

3.3.1 Језичко.......................................................................................................................9

3.3.2 Систематско тумачење............................................................................................9

3.3.3 Компаративно тумачење.........................................................................................9

3.3.4 Историјско тумачење...............................................................................................9

3.3.5 Телеолошко (функционално) тумачење................................................................9

3.3.6 Логичко тумачење....................................................................................................9

3.3.7 Екстензивно и рестриктивно тумачење.................................................................9

3.4 Аналогија у кривичном праву.....................................................................................10

4. Кривично право и морал....................................................................................................11

5. Међународно кривично право...........................................................................................12

6. Закључак..............................................................................................................................14

7. Литература...........................................................................................................................15

Кривично право-Увод у кривично право

Увод

Кривично право је систем законских правних прописа којима се утврђују услови за примену казни и других кривичних санкција према учиниоцима кривичних дела, а у циљу заштите друштвеног и економског уређења одређене државе.Кривично право је законско право. То значи да се само законом могу регулисати питања кривичног права.Предмет регулисања кривичног права су три основна питања: кривично дело, кривична одговорност и кривична санкција. То значи утврђивање која се друштвено опасна понашања човека сматрају кривичним делима, која лица се сматрају кривично одговорним, те које се санкције могу изрећи учиниоцима.Заштитна функција кривичног права. Кривично право штити друштвено-економско уређење државе и израз је друштвених односа који постоје у одређеној земљи.Први елемент је формалног, а преостала два материјалног карактера. Јединство ових елемената чини тзв. материјално-формални појам кривичног права.Кривично право је специфично по томе што оно не регулише друштвене односе непосредно. Заштита друштвених односа путем кривичног права остварује се искључиво прописивањем кривичних санкција према лицима која не поштују одређена друштвена правила.Средства кривичноправне заштите су кривичне санкције. То су мере које друштво принудно примењује према учиниоцу кривичног дела. Најчешће се састоје у одузимању или ограничавању права признатих на основу општих уставних и других правних норми. Основна кривична санкција је казна, а остале санкције су мере упозорења (условна осуда и судска опомена), мере безбедности и васпитне мере. Кривичне санкције прописују се само законом, а изриче их само суд у друштвеном интересу. Кривично право је грана која одређује која се дела сматрају кривичним делима и које су кривичне санкције и под којим условима се примењују према онима који та дела чине. Кривично право је део правног система једне државе чији је задатак да штити личност човека и грађанина његове основне слободе, права и дужности, независност,безбедност, државно и друштвено уређење. Кривично право се дели на општи и посебни део. Општи део кривичног права регулише општа питања која се односе на сва кривична дела и све њихове учиниоце. Посебни део кривичног права одређује поједина кривична дела и казне које се за њих прописују.Појам кривичног права који је овде изложен односи се на кривично право у ужем смислу које се још назива и материјалним кривичним правом. Међутим, кривично право у ширем смислу обухвата и кривично процесно право и извршно кривично право, али се ове три гране најчешће узимају одвојено као три посебне гране права.

2


1. Извори кривичног права

Извори кривичног права се могу делити на основу различитих

критеријума.Најважније су две поделе.Прва је она која изворе дели на међународне и

националне,а друга на не-посредне и посредне.

1.1 Међународни извори

Медјународни уговори су по правилу посредни извор кривичног

права.Међународни акти нису у довољној мери прецизни,нити садрже прописану

санкцију,да би се могли непосредно примењивати.Југославија је ратификовала већи

број међународних конвенција,на основу којих је у своје законодавство унела већи

број кривичних дела.Постоји и већи број билатералних уговора,пре свега у области

међународне помоћи у кривичним стварима,које се заједно са одговарајућим

одредбама кривичног и кривичног процесног законодавства примјењују.

1.2 Националниизвори

1.2.1 УставСрбије

Устав србије садржи две врсте одредаба од значаја за кривично право.Прве су

оне које одређене кривичноправне принципе подижу и на ранг уставних

принципа.Друге су оне које представљају основ прописивања одређених

инкриминација.

1.2.2 Закон

Закон је једини главни и непосредни извор нашег кривичног права.То је

последица доследно спроведеног начела законитости у кривичном праву.То значи да је

он и искљ-учиви извор кривичног права,јер се као посредни и допунски извори јављају

и други писани правни прописи.

3


1.2.3 Подзаконски прописи

Подзаконски прописи који имају нижи ранг од закона не могу се прописивати

кривична дела нити пак институти општег дела кривичног права.Међутим,они могу

бити допунски извори кривичног права онда када кривични закон упућује на њих. То је

случај код тзв. бланкетних кривичних дела и то нпр: недозвољена трговина,незаконит

лов,недозвољен прекид трудноће итд.

1.2.4 Судска пракса

Судска пракса,формално гледајући,не представља извор кривичног

права.Међутим у једном ширем,суштинском,смислу она има велики значај за кривично

право.Иако она не би смела да иде преко граница тумачења и примене кривичног

законодавства,она има и извесну креативну улогу.

1.2.5 Теорија кривичног права

Наука кривичног права не представља његов извор. Ставови доктрине не

представљају основ за примену кривичног права иако судови у ре-шавању појединих

питања и образложењу својих одлука у мањој или већој мери имају у виду схватања

која се заступају у теорији кривичног права.Иако не у смислу извора,утицај науке

кривичног права на кривично право је пожељан,и то како на нивоу стварања кривичног

закона,тако и приликом његове примене.

1.2.6 Обичај

Обичај и обичајно право не представљају извор кривичног права.У једном

ранијем периоду у развоју кривичног права,обичајно право је представљало извор

кривичног права.Међутим усвајањем начела законитости које је данас постало општа

тековина кривичног права,рописивање кривичних дела и кривичних санкција

обичајним правом у директној је супротности са овим начелом.

4


2. Начела кривичног права

Кривично право се заснива на одређеним начелима која су му својствена и по њима се

разликује од других грана права.Најважнија начела кривичног права су:

2.1 Начело законитости

Начело законитости је у савременим правнм системима подигнуто на ранг

уставног начела.Као једно од основних начела кривичног права садрзжно је у одредби

члана 1.КЗ.Према тој одредби,никоме не може бити изречена казна или друга кривична

санкција за дело које, пре него што је учињено, законом није било одређено као

кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која

законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено.1 Начело

законитости у кривичном праву има четири сегмента:

1.Nulla poena sine lege scripta, искључује примену неписаног,прије свега обичајног

права. 2. Nulla poena sine lege praevia ,садржи забрану ретроактивне примене кривичног

закона.Значи да нема кривичног дела и кривичне санкције уколико то није било

прописано кривичним законом прие него што је кривично дело учињено.3. Nulla poena

sine lege certa ,представља начело одређености које налаже да кривично-правне норме у

што је могуће већем степену буду одређене и прецизне. 4. Nulla poena sine lege

stricta ,садржи забарану стварања права путем аналогије.

2.2 Начело легитимности

Кривично право мора уважавати и начело легитимности које пре свега значи да

кривично-правна репресија и кривично право у целини морају у суштинском смислу

бити оправдани и нужни.Легитимност у најширем смислу значи оправданост и

прихватљивост одређених установа и норми.За појам легитимности је од посебног

знацчаја вредносни елемент,легитимност претпоставља сагласност неког понашања или

стања са одређеним системом вредности.За разлику од легалности која се заснива на

1 Проф.др. Зоран Стојановић, Кривично право, Општи део, Петнаесто измењено издање,Београд 2009, стр.39

5


формалним критеријумима,за процену легитимности су од значаја

материјални,ванправни критеријуми.

2.3 Начело индивидуалне и субјективне одговорности

Начело индивидуалне и субјективне одговорности у савременом кривичном

праву опште је прихваћено, и оно произилази из самог појма и природе кривице.Ово

начело има два дела.Један део се односи на то да неко може одговарати за своје

поступке само ако је крив, ако постоји субјективни однос према учињеном делу

(субјективна одговорност). Други део овог начела односи се на забрану одговорности за

поступке других лица тј.свако одговара само за своје поступке (индивидуална

одговорност).

2.4 Начело хуманости

Начело хуманости укривичном праву има два своја аспекта.Први аспект значи

да заштитна функција кривичног прва мора бити хуманистички оријентисана тј.да се

кривичним правом пре свега штите најважнија добра човека. Други аспект је оно што

се уобичајено подразумева под начелом хуманости у кривичном праву,а то је да у

односу на учиниоца кривичног дела кривично право и крвичне санкције треба да

буду,колико је то могуће хумане.Иако саму ову идеју о хуманости не треба доводити у

питање,треба имати у виду и то да она,објективно има и своје границе, јер су кривичне

санкције нужно нехумане.Зато,ово начело треба схватити као тежњу да се избегне

непотребна нехуманост.

2.5 Начело праведности и сразмерности

Је схватање кривичног права и казне као праведне одмазде, ретрибуције данас је

неприхватљиво. Кривично право обавља важну и корисну функцију за поједница и

друштво, а то је заштитна функција. Начело праведности и сразмерности представља и

брану једном гледању на кривично право,које је извесно време било чак доминирајуће

у одређеним земљама,а то је да друштво има право да различитим облицима третмана

мења личност учиниоца кривичног дела,са циљем да више не врси кривична дела.Данас

6


је начело праведности и сразмерности поново постало једно од основних начела

кривичног права.Оно је од значаја не само за његову примену,већ и за његово

стварање,за прописивање кривичноправних норми .Његов значај долази до посебног

изражаја у области кривичних санкција и то нарочито код казне која је и даље основна

кривична санкција и носећи стуб кривичноправне заштите.

7


3. Тумачење кривичног права

3.1 .Појами врсте тумачења

Појам тумачења обично се одређује тако што се под њим подразумева

изналажење правог смисла правне норме,у овом случају кривичноправне

норме.Тумачење кривичног закона и његова примена су две посебне фазе,али су оне

обично повезане и следе једна другу.

3.2 , .Субјекти тумачења ко тумачи кривичне законе

Субјект тумачења може бити свако ко је интелектуално способан да дође до

смисла,или поруке коју преко одређених језичких знакова нуди творац закона.То може

бити оно што је законодавац хтео да каже (субјективно тумачење),а може бити и оно

што је заиста казано,односно написано (објективно тумачење).За разлику од оних који

закон тумаче да би са њим ускладили своје понашање,постоје субјекти чије тумачење

има одређене карактеристике. На првом месту је аутентично тумачење које даје орган

који је творац закона,код нас Народна скупштина Републике Србије.Та врста тумачења

је карактеристична по својој обавезности.Она обавезује оне који тумаче и примењују

право.Друга врста тумачења с обзиром на субјект јесте доктринарно тумачење.То

чини кривичноправна теорија.Ово није обавезујуће тумачење,али има велики утицај јер

су представници науке кривичног права,у највећој мери,позвани да дају тумачења

нарочито у спорним и сложеним питањима.Није обавезно ни судско тумачење али

такође има велики утицај.Суд не везује тумачење које је други суд дао у решавању

конкретног случаја,нити га пак везује тумачење вишег суда.Ипак, тумачења,ставови и

мишљења виших судова,нижим судовима служе као ослонац у тумачењу,а уједно

представљају и начин ѕа уједначавање судске праксе.

8


3.3 .Методи тумачења

Приликом тумачења кривичног закона користи се један или више метода

тумачења.Најважнији методи тумачења су:

3.3.1 Језичко (граматичко) – тумачење путем утврђивања језичког значења

законског текста долази се и до његовог правног смисла.

3.3.2 Систематско тумачење

Полази од места законске норме коју она има у правном систему.

3.3.3 Компаративно тумачење

Нема неки већи значај и може послужити као допунски метод и оријентација уз

друге методе тумачења.

3.3.4 Историјско тумачење

Полази од тога како је закон настао и долази до онога шта је законодавац

нормом хтео да постигне,или шта је она објективно значила у времену када је настала.

3.3.5 ( ) Телеолошко функционално тумачење

Је „круна“ свих тумачења.У кривичном праву опште упориште за ову врсту

тумачења јесте основна функција и задатак кривичног права.

3.3.6 Логичко тумачење

Ради се о оном традиционалном тумачењу путем формалне логике,и такође је

значајан метод тумачења у кривичном праву.

3.3.7 .Екстензивно и рестриктивно тумачење

За њега би се могло рећи да представља последицу примене неких метода

тумачења, а не неки посебан метод тумачења.Од његовог коришћења у великој мери 9


зависи да ли ће неко понашање бити у конкретном случају сматрано кривичним

делом,да ли ће законски опис кривичног дела обухватити ширу или ужу криминалну

зону.Екстензивно и рестриктивно тумачење се користи и код тумачења норми оштег

дела кривичног права.Једно тумачење се показује као мање или више екстензивно само

у међусобном односу и упоређивању са другим могућим тумачењима,док при томе сва

могућа реше-ња морају бити „покривена“ законом тј.не смеју прелазити границе

постављене законом. ''Прибегавање рестриктивном тумачењу није оправдано када је

оно очигледно противно природи и сврси неког института,или ,инкриминације,када би

довело до тога да тај институт не би могао да остварује сврху због које постоји.''2

3.4 .Аналогија у кривичномправу

Иако постоји више врста аналогија, у кривичном праву потребно је разликовати

две врсте аналогије.Једна би била она која представља метод тумачења кривичног

закона, a друга стварање кривичног права (креативна аналогија).Те две врсте аналогије

су суштински различите: једна је начин стварања права,док друга представља начин

тумачења права. Тумачење путем аналогије у ствари представља једну врсту логичког

тумачења.Ту је реч о закључивању које,за разлику од закључивања од посебног ка

општем,или општег ка посебном,полази од сличног ка сличном.Постоје случајеви када

је овај начин неопходан у тумачењу.Иако тумачеење путем аналогије у кривичном

праву није пожељно широко користити,постоје случајеви када закон изричито упућује

на овај начин тумачења.Оно се у неким случајевима граничи са екстензивним

тумачењем.

2 Проф.др. Зоран Стојановић, Кривично право, Општи део, Петнаесто измењено издање,Београд 2009, стр.62

10


4. Кривично право и морал

Иако је право самосталан нормативни систем,оно не остварује своју специфичну

регулативну функцију изоловано већ у једном сложеном и тесном међусобном

деловању са другим облицима социјалне контроле. Однос права и морала долази до

изражаја пре свега код односа кривичног дела тј.онога што је кривичним правом

забрањено,и моралног преступа.Постоје у основи три различита схватања о томе какав

би тај однос требало да буде.По првом,најчешће заступаном гледишту,кривично право

би требало да обухвати етички минимум тј.кривична дела би истовремено

представљала најтеже повреде морала.Према другом схватању кривично право би

требало да буде неутрално у односу на морал. Постоји и схватање да кривично право не

би требало да се задовољи тиме да одражава само елементарне и минималне моралне

норме него да иде и даље пружајући заштиту моралним схватањима,и да чак развија и

јача нове моралне вредности.Кривично право и морал имају извесне заједничке

карактеристике,али и карактеристике по којима се међусобно разликују.Могло би се

рећи да и морал,поред других својих функција, обавља и заштитну функцију.Већина

моралних норми има неки свој објекат заштите.У неким случајевима то је исти објект

којем се и кривичним правом настоји пружити застита.Постоје и друге разлике измђу

морала и кривичног права.Често се истиче да право много више наглашава спољну,а

морал унутрашњу страну човековог понашања, много више наглашава потребу да се не

врше неодобравана понашања него да се предузима нешто позитивно,док морал захтева

од нас не само да се уздржимо него и да деламо.Једна од најзначајнијих разлика постоји

у начину остваривања и примене моралних и правних норми.Поштовање и примена

правних норми постиже се принудом,док у погледу поштовања моралних норми

постоји добровољност.

11


5. Међународно кривично право

Појам међународног кривичног права се може одредити на више

начина.Најстарије и истовремено најуже значење тог појма јесте оно које се односи на

просторно важење кривицног права једне земље.Осим овог значења,често се под

појмом међународног кривичног права подразумева скуп међународних аката која за

државе које су их прихватиле садрже обавезу да предвиде одређена понашања у свом

кривичном законодавству као кривична дела. Под међународним кривичним делима се

у ужем смислу углавном подразумевају она за која се после завршетка Другог светског

рата судило од стране Међународног војног суда у Нирнбергу и Токију,а која су добила

своју потврду,прие свега,усвајањем четрири женевске конвенције.То су три категорије

кривичних дела: ратни злочини,злочини против мира и злочини против човечности.У

међународна кривична дела у ужем смислу,осим наведених кривичних дела,спада и

злочин геноцида који је уведен Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина

геноцида из 1948.године.Реч је о кривичним делима којима се нападају највише

вредности међународне заједнице и човечанства у целини.Најважније међународне

конвенције које налажу државама потписницама прописивање одређених

међународних кривичних дела јесу Женевске конвенције из 1949.године и два допунска

протокола уз те конвенције из 1977.године,као и већ споменута Конвенција о

спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.године.Данас се,међутим,све више

говори о међународном кривичном праву као наднационалном (суперанационалном)

кривичном праву које треба да примењује међународни кривични суд.Заговорници

оснивања међународног кривичног правосуђа тврде да је могуће примењивати део

међународног јавног права који се обично назива међународним хуманитарним

правом.Међународни кривични суд и међународно кривично право после отприлике

једног века од појаве о формирању међународног кривичног права и међународног

кривичног суда,у Риму је 1998.године на дипломатској конференцији одржаној под

окриљем ОУН-а основан Међународни кривични суд и усвојен његов Статут.Али и

даље је остало отворено питање у којој мери је уобличено право које ће тај суд

примењвати.Иако је дошло до оснивања међународног кривичног суда његова

будућност још није извесна.Свесни тих недостатака творци Статута су у члан 21,унели

одредбу која у случају да се не може применити међународно право,укључујући и

12


одредбе Статута,под одређеним условима упућује на примену нациналног кривичног

права оне државе чије би правосуђе инче било надлежно у конкретном случају.Спорно

је и питање колико оснивање и два ad hoc трибунала од стране Савета безбедности

представља “корак у правом смеру” и у којој мери искуства та два трибунала могу

допринети успешном почетку рада сталног међународног суда.Када је реч о односу два

ad hoc трибунала и сталног међународног кривичног суда нема сумње да Статут из

Рима представља значајан напредак у оносу на статуте тих трибунала.Начин оснивања

сталног суда као и уношење неких елементарних института у опстег дела кривичног

права,детаљније је и прецизније регулисање материје посебног дела у Статуту сталног

суда с´ тим што су накнадно усвојени и Елементи кривичних дела кајима су она још

више прецизирана,истовремено су и доказ оправданости критике постојећих ad hoc

трибунала.Данас више није прихватљиво да се начело законитости у међународном

кривичном праву може флексибилније схватити.Ако се већ заговара непосредна

примена међународног кривицђчног права,за начело законитости морају да важе исти

они строги стандарди који су уобичајени у кривичном праву.Када је реч о кривичним

делима против човечности,геноциду,кривичним делима против мира и ратним

злочинима,уочава се универзална појава да у тој области не долази до озбиљније

примене националног кривичног права.До сада се показало да државе нису заинтере-

соване да против својих држављана воде кривичне поступке за ова дела која су

извршена на штету других држава,односно страних држављана,што је код тих

кривичних дела најчешће случај.

13


6. Закључак

Кривично право је законско право тј.право које је засновано на закону.За

разлику од осталих грана права у којима и други правни акти садрже правне

норме,једини акт којим се може прописати кривичноправна норма јесте

закон.Кривично право проглашава одређена људска понашања кривичним делима,

истовремено предвиђајући за њих казну,односно неку другу кривичну санкцију.Његов

циљ јесте да делује на понашање човека.Кривично право може да функционише само

ако примена кривичних санкција у једном друштву представља изузетак,ако се оне

примјењују само у односу на један мањи број чланова тог друштва.Кривично право

схваћено као систем законских норми и као дио позитивног права,полазећи од

традиционалне поделе на кривично право у објективном и субјективном

смислу,представљало би кривично право у објективном смислу.Кривично право у

субјективном смислу јесте право на кажњавање (ius puniendi).Оно припада само

држави.Остваривање тог права заснива се на државној принуди,те је стога и кривично

право као грана права и као део јавног права изразито државно право.У погледу назива

ове гране права у већини земаља користи се назив казнено право.Назив кривично право

који се код нас користи од краја XIX века,прихватљивији је не само зато што данас

казна није једина кривична санкција,већ и зато сто се он везује за централни појам на

коме се заснива кривично право,за кривицу.Кривично право и кривичне санкције нису

једино средство којма се могу сузбијати друштвено опасна понашања. Да би се

заштитило од таквих понашања,савремено друштво има на располагању више

могућности и средстава.Та средства по својој природи могу бити врло

различита.Уобичајена је њихова подела на репресивна и превентивна.Прва за циљ

имају примену санкције у односу на већ учињено кривично дело,окренута су

прошлости,док се другима настоји спречити друсштвено опасно понашање пре него

што је учињено тј.окренута су ка будућности.У репресивна средства се пре свега убраја

кривично право,а у превентивна разне мере и активности у области социјалне политике

схваћене у најширем смислу.

14


7. Литература

Проф. Драган Јовашевић, Кривично право, Општи део, издавачко предузеће “Номос”

доо Београд, 2006 год

Проф.др. Зоран Стојановић, Кривично право, Општи део, Петнаесто измењено

издање,Београд 2009

wikipedia

15

002 Seminarski Krivično Pravo - Uvod u Krivičko Pravo

Documents

Transcript of 002 Seminarski Krivično Pravo - Uvod u Krivičko Pravo