ДОЛАРСКА АЛХЕМИЈА И КАЗИНО ЕКОНОМИЈА …dusanic.rs/dolarska alhemija...

ДОЛАРСКА АЛХЕМИЈА И КАЗИНО ЕКОНОМИЈА

– светска економска криза –

„Нико се не може надати да ће разумети економске појаве неке епохе, укључујући и садашњу, ко адекватно не влада историјским чињеницама и адекватном дозом историјског смисла или онога што можемо назвати историјским искуством.“

Ј. А. Шумпетер: Историја економске анализе

Да би се нашли адекватни одговори на изазове са којима се свет суочио на почетку ХХI столећа, а који су везани са актуелну глобалну економску кризу неопходно је разумевање суштине и основних узрока који су до тога довели, како би се могле предузети адекватне мере за њено елиминисање. У супротном, криза ће се поново вратити, вероватно са још разорнијим последицама. Актуелну гло-балну економску кризу многи пореде са кризом из 30-их година прошлог века, тврдећи да је садашња криза само савремена верзија кризе од пре скоро једног столећа.1

1И пре 80-ак година, као и сада, криза је скоро све изненадила, а и

суштински узроци криза имају скоро исти корен. Познати амерички економиста Џон Кенет Галбрајт (John Kenneth Galbraith) 1955. године је написао књигу „Велики крах 1929 године“ (The Great Crash 1929) која се од тада непрекидно објављује у великим тиражима и сматра се класичним економским бестселером.

Проф. др Јован Б. Душанић118

Последице кризе из 30-их година прошлог века биле су катастрофалне. Дошло је до огромног пада БДП, неза-посленост је достигла невероватне размере, депресија је трајала све до Другог светског рата, берзански индекси су се веома споро опорављали и максимални ниво из 1929. године био је достигнут после више од четврт столећа – на самом крају 1954. године. Она је распршила илузију либе-ралног капитализма о функционисању „невидљиве руке“ тржишта.2

На почетку књиге Џ. К. Галбрајт цитира део из последњег обраћања нацији 30-ог председника САД (1923-1929) Калвина Кулиџа пред Конгресом у децембру 1928. године, у коме он између осталог каже: „Ни један Конгрес у историји САД, анализирајући стање нације, није се суочио са тако изванредним перспективама, као што је то случај сада. Ми се налазимо у периоду најдужег периода процвата.“Председник је уверавао законодавце да они као и цела нација могу „са задовољством оценити садашњост и са оптимизмом гледати у бу-дућност.“ Насупрот једној од најдревнијих америчких традиција, он је решио да све заслуге не припише само својој администрацији, истичући да „главни извор таквог огромног благостања јесте радиност и карактер америчког народа.“У наставку Џ. К. Галбрајт пише: „Једну чињеницу у двадесетим годинама морао је да примети чак и Кулиџ. Она је у директној вези са америчким народом, о карактеру кога говори са хвалоспевима. Упоре-до са позитивним карактеристикама америчком народу је такође својствена неумерена тежња брзом богаћењу уз улагање минималних напора. Прво снажно сведочанство те црте карактера демонстри-рано је у Флориди средином 1920-их година када је дошло до правог бума некретнина. Флоридска грозница имала је све елементе класич-ног спекулативног балона.“ Џ. К. Галбрајт је предвидео да до кризе сличне оној из 1929-33 године може да дође пишући да „шансе на понављање спекулативних оргија су прилично велике. Нико не сумља да је амерички народ као и раније подложан спекулативним активнос-тима.“ У књизи Џ. К. Галбрајт, између осталог, констатује: „Друштво, које је заузето искључиво питањима богаћења, има прилично мрачне перспективе.“2 Многи аутори у свету сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма на прелому ХIХ и ХХ века. Такав систем организације друштва (у којем профит, капитал и тржиште постају циљеви сами за себе) човека, са свим његовим дотадашњим функцијама, и тачно одређеним местом у друштву, своди на рад као робу, и немилосрдно и брутално га измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Исти

Доларска алхемија и казино економија 119

Доларска алхемија

Нажалост, велика већина аутора како у Србији тако и у свету актуелну кризу третирају као последицу законитих колебања привредних циклуса (такозвани Кондратјевљеви циклуси)3 који су својствени капитализму „као што су земљотреси својствени геологији Земље“ односно „као прехлада или грип у организму“, а да се основни узроци мењају од једне до друге кризе. Тако се и актуелна светска криза третира као последица слома тржишта стамбених кредита у САД који је изазван дерегулацијом финансијских тржишта и банкарског система.

Сматрам да се овде не ради о коњунктурној него системској кризи, односно не присуствујемо само једном у низу законитих привредних циклуса који ће проћи без неких већих последица као „прехлада или грип у организму“ него да се овде ради о много озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД4 који је свој успон започео у

аутори сматрају да је слободно тржиште само довело до монопола, с једне стране, те да је, с друге стране, у растуреном и атомизираном друштву хронични страх од неизвесности утицао на психичку нестабилност људи што је директно гурнуло масе у наручје фашизма. (Видети например: Карл Полањи, Велика трансформација, Филип Вишњић, Београд, 2003.)3 Пре скоро једног столећа Рус Николај Д. Кондратјев је дошао до закључка да је привреда подложна пословним циклусима, односно успонима и падовима. Привреда једно време расте, достиже врхунац (полет) после кога стопа раста почиње да пада (криза) и када се достигне најнижа тачка (депресија) долази до опоравка и поновног раста (оживљавање). (N.D. Kondratieff, The long waves in economic life, Reviewof Economics and Statistics, 1925).4 У исто време, са кризом и почетком завршетка хегемонистичког циклуса САД, присуствујемо и кризи америчког (нео)либерализма (за који Џ. Гилдберг, у књизи „Либерални фашизам“, тврди да је то једна тоталитарна политичка религија која има сва обележја фашизма, али у нешто умеренијој и много перфиднијој форми) и на њему заснованог


другој половини XIX века, а врхунац достигао са завршетком два светска рата у XX столећу (који нису вођени на тери-торији САД и у којима су њени конкуренти доживели огром-на ратна разарања). Из Другог светског рата САД су изаш-ле као хегемонистичка сила на војном, политичком и еко-номском пољу и биле у стању да одлучујуће утичу на креи-рање светског устројства према сопственим интересима.

Такву хегемонистичку позицију САД су одмах употре-биле за изградњу послератне архитектуре новог економског поретка (који ће одговарати њеним хегемонистичким интересима), а у чије темеље је уграђена „конструкциона“ грешка чије последице су данас очигледне. Други светски рат је још трајао, а под доминантним утицајем САД створени су темељи послератног уређења међународних економских односа. На конференцији у америчком месту Бретон Вудсу (Bretton Woods) 1944. године, донета је одлука о оснивању Међународног монетарног фонда (ММФ) и Међународне банке за обнову и развој (садашње Светске банке). Америчка национална новчана јединица – долар постао је светски новац, а Америчка централна банка, односно Систем федералних резерви (Federal ReserveSystem),5 гарантовала је конвертибилност долара у злато (35 долара за једну унцу – око 31 грама - злата). Квоте земаља чланица ММФ-а исказиване су у доларима и уплаћиване у доларима или злату. У исто време паритети националних валута исказивани су у злату или доларима.6

Проблем се не би појавио да су САД емитовале долар у обиму за које су имали покриће у злату. Али они

модела капитализма чисте тржишне привреде, те крају ере долара као светске резервне валуте.5 Америчка централна банка је институција у приватном власништву десетак најбогатијих породица (Рокфелер, Ротшилд, Кенеди …).6 „Наметнут је долар а са њим и хегемонија САД. Амерички руководиоци могли су да чине шта су хтели, јер су то други плаћали. Када ситуација постане тешка, они једноставно унилатерално промене правила игре. Ово стање одлично илуструје славна изјава Џона Конелија, америчког министра финансија – Долар је наша монета а ваш проблем“. (Le Mond diplomatique, 37/08)


нису могли да одоле искушењу да (зло)употребе могућност која им се пружила, те да увоз реалних ресурса (мате-ријалних добара) из других земаља покривају доларима емитованим без адекватног покрића. Када француски председник Де Гол покушава, крајем 60-их година прошлог века, да француске државне резерве из долара конвертује у злато испоставља се да је само око 5% емитованих долара покривено златним резервама. Убрзо после тога САД (1971. године) једнострано укидају конвертибилност долара за злато. Папир је заменио злато, односно долар одштампан на папиру (без реалног покрића) и даље је опстао као свет-ски новац, јер су то САД, због своје економске, политичке и војне моћи, могле да наметну осталима.

Тако смо дошли у ситуацију у којој се чинило да су САД напокон успели да пронађу чаробну формулу за вишевековне безуспешне покушаје алхемичара да створе богатство ни из чега. Американци су сада могли једностав-ним „штампањем“ долара да долазе до огромних реалних материјалних добара из целога света.

Непосредно после Другог светског рата САД су ову могућност користили у мањој мери, али како „апетит долази у току јела“ нису могли одолети искушењу да се остварују огромни профити „ни из чега“. Да би повећавани апетити могли бити задовољени САД су (користећи своју политичку, војну и економску силу) предузимале активне мере како би шириле зону коришћења америчког долара, било:

(1) преко нових територије или

(2) преко нових актива трговања.

Такво ширење јесте и један од главних разлога процеса који називамо глобализација.

Ширење доларске империје на нове територије

Кроз процес глобализације долази до уништавања националних економских структура (национални произвођачи


са свим њиховим специфичностима се или уништавају или купују, а затим унифицирају под „међународне стандарде) и пот-чињавању светске привреде интересима светске олигархије и транснационалног капитала (по сфери деловања, а по пореклу у основи америчког). По правилу, противуречности између интереса транснационалног и националног капитала решавају се увлачењем последњег у службу међународних корпорација и стварањем домаће компрадорске елите7 која бива укључена у периферни слој светске олигархије.

У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија настоји да ослаби националне системе безбедности и институције државне власти и националног суверенитета (замењујући их међународним правом и институцијама), те уништи националне економске структуре (потчињавајући их интересима транснационалног капитала). То се остварује на различите начине: увлачењем земље у велику дужничку зависност, подстицањем политичке нестабил-ности и хаотичног стања у друштву (стални притисци и уцењивања), подривањем ауторитета државе и њених темељних институција (владе, парламента, судства, армије...), брисањем националног идентитета (потискивањем национал-не свести) деструктивним деловањем анационалних стра-них идеологија, релативизацијом устаљеног система вред-ности и оспоравањем кључних националних институција (цркве, академије наука, универзитета …) као и позитивног наслеђа националне историје, корумпирањем и деморали-сањем домаће елите, формирањем великог броја невладинихорганизација (од којих се највећи број, добрим делом, обучава, финансира и подржава из иностранства и има анационалну усмереност),8 обликовањем јавног мнења кроз

7 Португалска империја на Истоку почивала је на домаћим посредницима званим comprados – „стручњацима за варварска питања“ које су као марионете користили у својим колонијама.8 Комунистички систем је напустио историјску позорницу али ми, нажалост, ни сада не живимо у много бољем свету. Данас можемо да уочимо исту идеолошку матрицу и невероватну сличност између некадашњих комуниста – интернационалиста и њихових садашњих модерних истомишљеника – либералних глобалиста. Ради се о идеолошким двојницима – интернационалцима који, по правилу, нису


средства масовног информисања која се стављају под контролу фактора ван земље (и који представљају своје-врсну медијску машину за промоцију компрадора и сатани-зацију истинске националне елите) итд.

На економском плану широм света се проповеда и на силу натура доктрина неолибералног тржишног фундамен-тализма, која се базира на погрешној претпоставци да слободно тржиште, као саморегулирајући систем, снагом своје „невидљиве руке“ ефикасно расподељује ресурсе и осигурава народима света стабилност, мир и благостање.Другим речима ова доктрина се сводила на глорификацију тржишта и елиминисање националне државе и њеног над-зора над економијом. На економским факултетима широм света се униформишу уџбеници из којих студенти (уз помоћ тешко математизираних и неразумљивих теорија)9 уче како владе националних држава економском политиком не могу ништа добро учинити јер је тржиште супериорно. У неразвијеним државама света управљачка и медијски екс-понирана академска економска „елита“ хорски проповеда

укорењени у традицији сопственог народа него ослонац налазе у иностранству (раније на Истоку, а сада на Западу). Нови интерна-ционалци, који су често и биолошки потомци старих, брзо су заменили идеолошке појмове у вокабулару (језик искључивости и ароганцију једноумља прекодирали су са комунистичке на мантру либералних глобалиста) и наставили са њима својственом поданичком праксом.Како пише („најтиражнији српски публициста у свету“ – Политика, 15.02.2005.) др Срђа Трифковић огранци Сорошеве фондације у посткомунистичким земљама „без изузетка узимају искључиво децу пониклу из комунистичке номенклатуре, јер једино у њих могу да имају поверење да су поникли у породичној средини пелцованој од хришћанске традиције, националног осећања и неке пристојне личне моралности.“ 9 „Економија је постала најматематизиранија наука после физике. Уместо да се математика прилагођава за решавање економских проблема, много је једноставније економске претпоставке вештачки формулисати тако да омогућавају математичко решење. Три најпопуларније такве претпоставке су: homo oeconomicus, рационално понашање и потпуна информисаност. На тим и таквим претпоставкама изграђена је велика суперструктура која се знатно разликује од економске стварности“ (Проф. др Бранко Хорват: Какву државу имамо и какву државу требамо, Прометеј, Загреб, 2002)


доктрину неолибералног тржишног фундаментализма.10

Неки академски економисти то чине јер се стварно налазе у заблуди, а већина (пре свих, медијски најекспониранији) због тога што су за то добро награђени од стране светске олигархије.11

10 Текст нобеловца Џозефа Стиглица (из јула 2008) под насловом Крај неолиберализма (http://www.project-syndicate.org) почиње следећим речима: „Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на претпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи течеризма, реганомике и такозваног „Вашингтонског договора“ и његове оријентације на приватизацију, либерализацију и независност централне банке која концентрише своју пажњу искључиво на инфлацију. Четврт века земље у развоју су се међусобно такмичиле и неуспеси су очигледни: земље које су се придржавале политике неолиберализма изгубиле су трку…“ На крају Џ. Стиглиц закључује: „Неолиберални тржишни фундаментализам је увек био политичка доктрина у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса. Извлачење поука из тога може да буде зрачак светлости међу згуснутим облацима који су се надвили над глобалном економијом.“ У исто време други нобеловац Пол Самуелсон (НИН, 12.03.2009) каже: “Сада видимо колико је Милтон Фридман грешио тврдећи да тржиште може да се регулише само. Данас схватамо колико је Реган погрешио када је изјавио да влада није решење већ проблем. Данас се идеологија која је била доминантна последњих деценија показује као погрешна.“11 За њих су намењене стипендије, грантови, путовања на међународне скупове, огромни хонорари за израду разних студија и законских предлога – најчешће су то само преводи са енглеског већ готових решења испод којих домаћи аутори треба само да ставе своје потписе, обезбеђено учешће у »стручним« емисија на »реформским и независним« средствима јавног информисања преко којих се медијски промовишу у водеће »експерте« и тако кандидује за кључна економска места у држави, а најревноснији међу њима имају шансу да буду укључени и у светску елиту – истина њен периферни слој…). Интересантан је овај феномен људи за свако време –“експерата” који тачно знају када, где и шта треба да кажу, колико и када треба да буду критични, а колико и када апологете. Многи од њих су у Србији били високи владини чиновници и саветници 90-их година ХХ века, да би убрзо после 2000. године постали саветници премијера и министара нове власти и са њима путовали широм Србије водећи медијску кампању („Србија на добром путу“ и „Поносна


Ове теоријске поставке су уобличене у један универ-зални приручник (Вашингтонски договор)12 којег су се требало да придржавају владе економски недовољно раз-вијених земаља широм света. Ради се наиме о нео-либералном програму радикалних економских реформи (разрађеном од стране ММФ-а, Светске банке и адми-нистрације САД – Министарства финансија и USAID-a) чији су основни елементи: стабилизација, либерализација и при-ватизација. Он није имао карактер само препорука него је натуран свим земљама које су улазиле у аранжман са ММФ.13

Међутим, најразвијеније земље на челу са САД једно проповедају, а раде супротно.14 Потпуна либерализација

Србија“) убеђујући грађане у исправност неолибералног тржишног фундаментализма. 12 Видети детаљније у књизи: Проф. др Јован Б. Душанић: Washingtonconsensus – кодификовани програм економског неоколонијализма, Београд, 2007.13 За време посете Београду, непосредно по формирању владе премијера Зорана Ђинђића, нобеловац Џ. Стиглиц, добронамерно је упозорио на опасности прихватања савета ММФ-а. „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ-а нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити „шок терапеутима“ и „монетарним фундаменталистима“ из ММФ-а бранећи властите интересе. Јер, улог у транзицији је много већи од економије; у питању је развој целокупног друштва.“ (Џ. Стиглиц,Чувајте се ММФ ! Економист магазин, 12.03.2001)14 Неразвијеним земљама су натурале неспутано деловање тржишта и повлачење државе из привредне сфере, а код себе су радили другачије. Тако смо дошли до парадоксалне ситуације. Док би Смитова „невидљива рука“ тржишта могла да буде, у великој мери, применљива за најразвијеније (у којима постоје изграђене тржишне институције), ми имамо ситуацију да држава у САД на један доста софистициран начин (о чему ће касније бити више речи) има огроман уплив на привредне токове (не само у САД него – због своје хегемонистичке позиције – и у целом свету). У исто време, у мање развијеним земљама како због недовољне изграђености тржишних институција, тако и потребе да држава својом економском политиком заштити виталне националне интересе од моћних (често деструктивних за националне интересе земље домаћина) атака транснационалних компанија, држава се протерује из привредне сфере која се у потпуности препушта тржишту.


била је намењена само за друге земље које су биле потпуно отворене за страну робу и капитал,15 а тржишта најраз-вијенијих тешко су доступна за робу из неразвијеног света којима на путу стоје скоро несавладиве административне препреке (десетине разних папира – сертификата, дозвола, потврда, стандардизације и слично), а да не говоримо о честом спречавању да се капиталом из неке од земаља БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина – које се последњих година брзо развијају) купи нека компанија у САД. Исто тако, сведоци смо како смо пре пар година, по саветима пропо-ведника нове идеологије, по кратком поступку ликвидирали свој банкарски сектор, а данас видимо да најразвијеније земље (како САД, тако и земље ЕУ) огромна средства ула-жу за спашавање својих пропалих банака.

15 „Наводе се “теоријска” образложења како потпуно слободна трговина максимизира економско благостање. Но још је пре два века Фридрих Лист знао да то вреди само за партнере једнаке економске моћи. Остали, међу њима и Хрватска, биће експлоатисани. Земље су по свом привредном, политичком и културном развоју веома различите, а исто тако и по економској моћи. Због тога прокламација о слободној трговини и слободном кретању капитала представљају реакционарну пропаганду политички и економски јаких који желе експлоатисати слабије. То се види одмах по противуречним захтевима кад нека богата земља захтева слободу кретања капитала (“свога”), а у исто време забрањује слободу кретања људи (“других”). Експоненти капитала лако проналазе опортунистичке научне раднике који објашњавају – од својих бруцоша па до других држава као што је наша – да је слободно кретање робе и капитала корисно за све. То је тачно кад су услови привређивања подједнаки. То је лаж кад се они екстремно разликују. Данас неких 200-тињак транснационалних компанија контролише трећину светске производње, 70% међународне трговине и 80% међународних инвестиција. Свака од тих компанија производи неколико пута више него цела Хрватска и то производи у неколико десетина различитих земаља. Кад се таква компанија и неко хрватско предузеће сретну на међународном тржишту, прилично је јасно како ће испасти та “слободна” трговина. Оно мало великих предузећа које смо имали и која су се могла донекле равноправно носити на светском тржишту –сукцесивне су владе разбиле. Данас се говори само о “малим и средњим предузећима” – како и доликује једној полуколонијалној земљи.“ (Проф. др Бранко Хорват: Какву државу имамо и какву државу требамо, Прометеј, Загреб, 2002)


Када се (крајем 80-их и почетак 90-их година прошлог века) урушио и блок социјалистичких земаља, долар се проширио и на ове територије, те након тога нових терито-рија за даље ширење скоро да више и не постоји, а како је укупна количина материјалних актива ограничена, наступа период интензивног стварања нових актива са којима се тргује на финансијским тржиштима.

Ширење доларске империје на нове активе трговања

Обим финансијских актива у односу на материјалне активе стално расте и достиже забрињавајуће размере.16 У последњој четврти прошлог столећа појављују се нове финансијске активе – такозвани финансијски деривати или изведене хартије од вредности (као што су фјучерси, опције), чија се вредност изводи (деривира) не само извредности материјалних (например, сировина – нафта, метали, житарице и слично) него и финансијских актива. Ако финансијске активе на тржишту капитала (акције, обвез-нице) и имају неку везу са реалним капиталом, активе са тржишта финансијских деривата представљају чисту вир-туалну надградњу над реалном базом.

16 На спекулативним операцијама (практично из ваздуха) временом је надуван велики „балон“, односно створена је огромна маса финан-сијских актива која вишеструко премашује текућу вредност реалног сектора економије. Уколико би се сва та финансијска актива претворила у готов новац по текућој тржишној вредности онда би се видело да постоји „тотални дефицит“ материјалних актива, који би изазвао огромну хиперинфлацију која ће за собом повући значајно осиромашење грађана. Алтернатива је да се финансијске активе претворе у готов новац (не по текућој тржишној вредности него) по реалној вредности (која одговара текућој вредности реалног сектора економије) цене на финансијском тржишту би вишеструко пале које би за собом такође повукла значајно осиромашење грађана. Али све док грађани верују да је финансијски „балон“ напуњен било чиме сем ваздухом, он представља економску реалност, пошто се економија заснива и на поверењу.


За традиционалне хартије од вредности (акције, обвезнице) често се каже да представљају папирни или фиктивни капиталом, а финансијски деривати фиктивни капитал другог степена17 који са своје стране озбиљно деформише формирање цена материјалних ресурса. То одлично илуструје огромно колебање цена на тржишту сировина. Њихове цене не одређује понуда и тражња на промптном тржишту сировина, него цене на тржишту деривата где се тргује количинама које неколико пута премашују укупну количину тих ресурса у целом свету. Стално се повећава тражња за ресурсима који физички и не постоје у том обиму, а нити за њима у тим количинама постоје потребе у материјалној сфери. Све више се губи веза између реалних материјалних актива и виртуелне трговине на финансијском тржишту која спекулантима доно-си огромне профите (и то профите реално ни из чега).18

Финансијски деривати су постали идеалан инструмент утицаја на кретање тржишних цена којима се повећавала профитабилност спекулативних операција на финансијском тржишту. Спекуланти свој растући капитал поново улажу на финансијска тржишта (где је профитабилност знатно већа него у реалном сектору економије). На спекулативним опе-рацијама, практично из ваздуха, створена је маса финан-сијских актива, која је по вредности неколико пута већа од укупне вредности реалног сектора економије. Та разлика се

17 На финансијском тржишту последњих година долази до веома софистицираних финансијских иновација и на тржишту се појављује велика количина не само двостепених (деривати) него и тростепених (деривати деривата), четворостепених и више степених финансијских актива.18 Због тога савремену економију САД и називамо „казино економијом“ у којој се спекулативност временом претворила од периферне у основну карактеристику финансијског тржишта. Улагање у финансијске послове може да створи профит, али оно не ствара нову вредност и таква улагања представљају извлачење вредности из већ створене вредности настале у реалном сектору.


стално повећавала и све више надувавала „ваздушни балона“.19

Висока профитабилност спекулација на финансијском тржишту довела је до тога да је постало нерентабилно инвестирати у реални сектор економије, поготово у САД где су и највеће могућности улагања на финансијском тржишту, а инвестиције у реални сектор неатрактивне како због скупе радне снаге тако и огромних улагања како би се испошто-вали високи еколошки стандарди. Огромне количине новца одливају се из производње и капитал се преусмерава из реалног у финансијски сектора привреде или се сели у друге земље са јефтином радном снагом (малих или без било каквих социјалних права) и где се не мора улагати у заштиту радне и животне средине.

Због тога је у САД последњих деценија веома изражен процес деиндустријализације20 и производња се пребацује у друге државе, пре свега, на Далеки исток (земље источне и југоисточне Азије) где је цена радне снаге и сада чак 35 пута мања него у САД. Временом су Американци овај регион претворили у своју фабрику, а себе у чудовишног потрошача.21 Увозећи огромну количине роба

19 Са растом финансијског тржишта расла је и његова профитабилност која је у САД за 2006. годину износила фантастичних 40%. Запослени у финансијском сектору на том фону примају велике плате (поготово топ менаџери са исплатама невероватних бонуса) и многе од њих су у кратком року постали изузетно богати људи. (http://www.project-syndicate.org/commentary/davies1)20 Земља које су биле колевке техничког напретка, губи своју производњу, индустријску моћ и стваралачку креативност, замењујући је несигурним услужним делатностима и деструктивним спекулативним операцијама. Почетак ХХ столећа симболизују Томас Едисон и Хенри Форд који су били велики иноватори и стварали материјалне вредности, развијали САД чему се дивио цео свет, а крај истог и почетак овог столећа симболизују Џорџ Сорош и Бернард Мејдоф – велики бер-зански спекуланти, који нису створили ништа корисно. Од земље марљивих и штедљивих радника и иноватора, како је остатак света видео САД почетком ХХ века, она се крајем века претворила у земљу спекуланата и похлепних потрошача. 21 Последњих година у САД потрошња је двоструко већа од БДП,односно Американци троше двоструко више него што стварају. БДП


САД ствара и велики спољнотрговински дефицит22 који покривају емисијом долара и доларских хартија од вредности, које са своје стране добрим делом апсорбују исте те земље које због великог извоза роба у САД, остварују суфицит спољнотрговинског биланса, повећавају-ћи сопствене девизне резерве које опет држе, добрим делом, у доларима или их пласирају у доларске хартије од вредности.23

Али постоји и друга страна деиндустријализације САД. Са овим деиндустријализацијом радна места су се такође селила из САД и код Американаца више не долази до значајнијег раста плата.24 Просечне плате у САД већ дуги

САД износи око 20% од светског БДП, а потрошња у САД чини око 40% годишње светске производње. Садашња ситуација веома је слична ситуацији која је постојала при крају британске империје. Индија је још била британска колонија, а Махатма Ганди је тада рекао: када би ми трошили као В. Британија онда би Индија, са својим огромним становништвом, појела цео свет брзо као скакавци.22 Величина спољнотрговинског дефицита показује да се управо тај део унутрашње потрошње САД, у суштини, дотира од стране других држава. Од 1982 године (са изузетком 1991) САД имају стални дефицит спољнотрговинског биланса, а само у петогодишњем периоду 2002-2007. година он је износио 3.700 милијарди долара. Поред тога, САД имају и огроман буџетски дефицит. Министарство финансија САД објавило је данас (13.07.2009) да је након првих девет месеци фискалне године федерални дефицит премашио 1.000 милијарди долара, те да ће до краја ове године дефицит, према прогнозама конгресног Бироа за буџет, премашити 1.800 милијарди долара.23 Тако је међу САД и осталим делом света створена својеврсна „подела рада“. Поједностављено би се могло рећи да Америка троши робу која је произведена у другим државама, а те исте државе својом штедњом финансирају америчку потрошњу. САД остаје једино да штампају новац и на бази њега емитују све софистицираније хартије од вредности.24 Последњих деценијама све је очигледније огромно раслојавање, не само између развијених и неразвијених земаља и региона, него и између појединим слојевима становништва и код најразвијенијих земаља света. Просечне плате у САД су годинама стагнирале, а примања топ менаџера брзо су расли из године у годину и достигли су астрономске износе. Иста правила транснационалне компаније примењују на своје запослене и у осталом делу света на који се шире. Чак шта више, у многим земљама се на тај начин „инсталирају“ и


низ година стагнирају (тако су у периоду 2000-2007. година плате расле по годишњој стопи од само 0,01%) па су људи присиљени да се задужују поготово што су многи издаци осетно порасли (например трошкови здравствених услуга у истом периоду порасли су за 68%).

Економија САД је и постројена на великој и брзо растућој потрошњи и без велике потрошње она не би могла да функционише на начин како је то чинила деценијама пре тога, те је било тешко претпоставити да би се Американци једноставно помирили са ограничавањем своје велике и стално растуће потрошње.

Подстицање потрошње и

оптимизма као масовне шизофреније

Због тога је било неопходно додатно стимулисати потрошњу што је чињено на разне начине, а пре свега преко јефтиних и лако доступних кредита који су се нудили грађанима САД. Већ три деценије постоји тенденције стал-ног снижења каматне стопе од стране централне банке САД. Каматна стопа централне банке САД показује сталну тенденцију смањења од почетка 80-их година прошлог века (када је износила скоро 20%) да би у јуну 2003. године постепено дошла до 1% и на том нивоу се заджала више од годину дана). Осим јефтиним кредитима велика потрошња становништва је у великој мери подстицана и веома „либе-ралним“ условима под којима су се кредити одобравали, а

одржавају марионетски режими који су у служби светске олигархије и транснационалног капитала. Довољно је добро платити само неколико хиљада компрадора (коју чини домаћа политичка, пословна, медијска, па и интелектуална квази елита мондијалистичке провијенције која по свом менталном склопу има лукративни поглед на свет и у складу са њим формиран систем вредности) да би се из неразвијених земаља извлачили огромни профити, а остала милионска већина домаћег становништво држала у беди и сиромаштву.


што се лепо може видети на примеру хипотекарних кредита који су и били један од „окидача“ актуелне кризе.

У САД је 1977. године донет CRA закон (CommunityReinvestment Act) који је имао за циљ свеобухватније обезбеђење кредитних потреба грађана. Овај закон једоживео многе промене и амандмане (1989, 1992, 1994) којима су банке биле охрабриване да одобравају кредите грађанима са ниским и средњим приходима (low и middleincome) како би и ови слојеви становништва обезбедили себи „кров над главом“. Била је то својеврсна политика „својинске демократије“. Године 1995. донет је можда и најзначајнији амандман на овај закон којим је омогућена такозвана секјуритизација стамбених кредита и продаја хартија од вредности створених по том основу. Поред овог закона (поготово после амандманима на њега донетим средином 90-их година прошлог столећа) хипотекарној кризи у САД допринело је и одлука из 1999. година којом је укинут GSA закон (Glass-Steagall Act) из 1933. године чиме је избрисана разлика између пословних и инвестиционих банака и уведена потпуна либерализација која је пословним банкама дозволила да се баве берзанским операцијама чиме су омогућене додатне неконтролисане спекулације. Тиме је створена клима за настанак софистицираних финансијских инструмената, који нису ништа друго него опклада, односно коцкање у казину.25

Измењеном финансијском регулативом у САД омогућено је банкама да одобравају и грађанима (који не испуњавају стандардне банкарске критеријуме кредитне способности) такозване сабпрајм (subprime)26 кредите уз

25 „Вредност трансакција над финансијским дериватима, како се дискретно назива модерна спекулација, повећана је са мање од хиљаду милијарди долара почетком 80-их на милион и четиристотине хиљада милијарди долара, двадесет и пет година касније, што је пораст у односу 1 према 1.400.“ ( Боне – Радовић, Жртвени јарац са Алпа, НИН, 07.05.2009.)26 Сабпрајм (другоразредни) кредити се одобравају клијентима са лошим кредитним рејтингом, односно онима који имају ниска и нередовна примања и лошу кредитну историју (кашњење у отплати


„променљиве“ каматне стопе. Ови кредити су често одобравани и без било каквог учешћа зајмопримца (при узимању кредита) и са значајним грејс периодима враћања (одложени почетак отплате кредита). Те мере као и константно смањење каматних стопа довели су до огромног раста хипотекарних кредита који у периоду после 2000. године бележе просечан годишњи раст од 10%. Број власника некретнина у САД константно је растао и 2005. године достигао скоро 70% укупне популације. Све до средине 90-их година прошлог века цене некретнина су расле само у висини стопе инфлације, да би оне у периоду 1998-2006. година порасле за око 150%,27 што је на ово тржиште привукло велики број спекуланата. То је било подстакнуто и пореском регулативом којом је у овој области укинут порез на капиталну добит.

У условима стагнације плата у САД, те значајног пораста цена на храну и нафту 2007. године долази до озбиљних потешкоћа при отплати изузетно великог броја хипотекарних кредита. Поготово што су знатно порасле и камате на хипотекарне кредите, које су са 4% у 2005. години нарасле на 20% крајем 2007. године.28 Укупан износ хипотекарних кредита у САД (према мартовском издању TheWall Street Journal) премашио је износ од 10.000 милијарди долара. Због немогућности отплате кредита хипотекарни дужници се исељавају из кућа и станова који се нуде на продају, те на тржишту долази до пада цена некретнина. У исто време, спекуланти масовно напуштају ово тржиште што додатно обара цену некретнина. Само за неколико месеци крајем 2007. године цене некретнина у САД су пале за 17,5%, а у неким савезним државама (Флорида) чак и за 50%.

Али ово је само један (може се рећи, мањи) део проблема. Много већи проблем лежи у чињеници да је

ранији узетих кредита). Због тога су каматне стопе више него у случају „приме“ клијената који имају добар кредитни рејтинг.27 Thomas Wood, Meltdown, Regnery Publishing, 2009.28 Rene Ricol, Rapport Sur la Crise financiere au president da la republique,semtembre 2008.


вршена такозвана секјуритизација тих стамбених кредита и продаја хартија од вредности створених по том основу. Тако су проблематични стамбени кредити (одобравани грађа-нима који нису кредитно способни) конвертовани, односно „препаковани“ у хартије од вредности које су биле пласи-ране на финансијском тржишту. Кроз веома сложен процес секјуритизације (у који је укључен велики број банака, инвестиционих инвеститора, консалтинг кућа, маркетиншко-рекламних агенција, брокерско-дилерских фирми, рејтинг агенција, осигуравајућих кућа итд) врши се и такозвано побољшање квалитета („оплемењавање“) кредита у односу на квалитет базичне активе на којој се он заснива.

Кључну улогу у овом процесу имале су две федерална (савезне) квазидржавне корпорације Фани Меј (Fannie Mae – Federal National Mortgage Association) и Фреди Мек (Fredie Mac – Federal Home Loan Mortgage Corporation)29

које су куповале кредите од банака и вршили њихово „препакивање“ у хартије од вредности које се пласиралу на финансијска тржишта. У исто време продајући те кредите, банке (уместо да чекају прилив средстава по основу отплате хипотекарних кредита у складу са дугорочним роковима доспећа) одмах добијају новац за одобрене кредите и на бази тог прилива могу одмах да одобравају нове кредите. То је отварало спиралу све нових и нових кредита и довело до велике кредитне мултипликације,30 а са друге стране откуп и „препакивање“ тих нових кредита брзо су увећавали масу хартија од вредности емитованих на бази хипотекарних кредита.

Поред тога, продајом хипотекарних кредита банке се ослобађају кредитног ризика (ризика наплате кредита), те и не морају да воде рачуна коме одобравају хипотекарне кредите пошто ће ризик наплате пренети на купца тих

29 Мада су приватизоване 1970. године остале су у блиској вези са администрацијом САД и бивајући од државе издашно спонзорисане реализовале су њену политику „својинске демократије“.30 Овде се налази и одговор на често постављано питање: Од куда америчким банкама толики новац за масовно одобравање јефтиних стамбених кредита ?


кредита,31 а то су углавном били Фани Меј и Фреди Мек који су чинили преко 70% секундарног тржишта некретнина у САД. Фани Меј и Фреди Мек су тај ризик („препакивајући“ кредите у хартије од вредности) са себе брзо преносили и дисперзовали на купце хартија од вредности емитованим на бази хипотекарних кредита, поготову што ове хартије кроз процес „оплемењавања“ од највећих рејтинг агенција (најчешће су то били Moody's и Standard & Poor's) бивају високо оцењене (најчешће ААА) и још од највећих осигуравајућих кућа (обично је то била највећа међу њима AIG – American International Group, Inc.) осигуране од ризика. Продајом хартија од вредности Фани Меј и Фреди Мек купују од банака нове кредите, „препакивају“ их у хартије од вредности и „оплемењене“ их продају по целом свету и тако се спирала наставља32 и огромни хипотекарни „балон“ ствара из ваздуха, а ризик лоших („токсичних“) кредита пренет је широм света (на све власнике хартија од вредности емитованих на бази ових кредита).

Пошто су цене некретнина константно расле у дужем временском периоду, а сам процес „препакивања“ и „опле-мењавања“ одобрених банкарских кредита је био веома компликован за разумевање и пошто су (како оргиналне, тако и препаковане) хартије од вредности од стране рејтинг агенција високо оцењивани, а од осигуравајућих кућа и осигуравани од ризика, створено је уверење да се ради о квалитетним неризичним хартијама од вредности које носе високе приносе. Високи приноси уз константан раст тржиш-не вредности ових хартија имали су за последицу да сви имаоци ових хартија од вредности у својим билансима

31 А овде налазимо одговор и на следеће логично питање: Како су америчким банкама могле да неселективно одобравале стамбене кре-дите и грађанима који не испуњавају стандардне банкарске критеријуме кредитне способности? Поред тога, ризик није постојао све док је постојао брз раст цена некретнина који је омогућавао да се из хипотеке наплати стамбени кредит уколико дужник (из било којих разлога) уредно не отплаћује кредит.32 Изгледало је да је пронађен фантастичан perpetuum mobile.


стања евидентирали раст активе, а у билансима успеха ве-лике профите.33

Књижење високих нереализованих профита (крах хипотекарног тржишта показао је да је раст актива био, у великој мери„ надуван“, те да исказивани – и подељени –профити нису ни постојали), са своје стране представљали су годинама раније (све до краха хипотекарног тржишта) основу за даљи раст цена акција инвеститора који поседују такве хартије од вредности, али и исплату великих мена-џерских бонуса, те повећаних дивиденди.34 У исто време и великој већини грађана (који су традиционално улагали у разне врсте финансијских актива) такође се номинално увећавало богатство и оно је било све више склоно ка повећаној потрошњи. На крају и држава је имала веће приходе од опорезивања због сталног повећања имовине, прихода и потрошње. Тако је све захватио оптимизам као масовна шизофренија, који је у потпуности замаглио слику успешности пословања свих субјеката у овом кругу, где је огромни „балон“ напумпан реално „ни из чега“ давао при-видну слику привредног раста.35

33 То омогућава англосаксонска рачуноводствена регулатива која врши билансирање по концепту такозване фер вредности и по коме се у усло-вима нереалних („надувених“) цена исказују нереализовани профити, који представљају основу за исплату дивиденди и енормни раст бонуса менаџера. Поред тога, ревизорске куће клијентима (који их добро плаћа-ју) често према њиховим жељама „креирају“ ревизорске извештаје (сетимо се само Андерсена – бивши Артур Андерсена – који је за своје услуге само у 2000. години од Енрон-а добио више од 50 милиона дола-ра, или – нама ближих – разних извештаја светски познатих ревизор-ских и консултантских компанија око вредности имовине и пословног резултата НИС-а). Због тога се у литератури већ одомаћила духовита синтагма „креативно рачуноводство“.34 Сталној трка берзанских индекса и капитализације доминирала је над повећањем реалне ефикасности пословања и оријентисала је мена-џере на спекулативне активности и остваривање што већих прихода у кратком року (уместо да се оријентишу на спровођење дугорочне развојне политике). 35 И званична статистика САД, приказујући инфлацију мањом од реалне, номинално повећава стопу раста БДП, подстиче оптимизам. Као главни индикатор инфлације, који се користи и као дефлатор БДП, користи се индекс потрошачких цена (Consumer Price Index – CPI).


У условима јефтиних кредита и великог раста вредности финансијских актива дошло је до брзог падаштедње и повећања задуживања становништва, односно становништво је више трошило него што су била његова укупна примања. Створен је такозвани „ефекат богатства“ због сталног раста вредности финансијске активе са којом су располагала домаћинства што је код њих стварало лажан осећај благостања и „тупио“ стимулансе ка штедњи. Већ почетком овог столећа више од 50% породица у САД имало је свој финансијски портфељ. Уколико цене хартија од вредности брзо расту на финансијском тржишту онда се ви осећате материјално боље обезбеђеним, лако трошите своја лична примања и не осећате потребу да штедите (остављате за „црне“ дане) и, са друге стране, лакше се задужујете (поготово када су вам лако доступни јефтини кредити).36

Поред тога, у условима јефтиних кредита и брзо растуће вредности финансијске активе подстицана је масовна спекулација на финансијском тржишту, што је све више „прегрејавали“ ово тржиште и додатно „надувавале“ балон. Узимајући јефтине кредите и улажући та средства у хартије од вредности на финансијском тржишту било је могуће остварити значајну зараду. Често је принос са финансијских тржишта био 2 до 3 пута већи од цене узетих кредита.

„Корпа производа“ на бази кога се он обрачунава није се практично мењао већ неколико деценија, а структура америчке привреде се коренито променила. У сфери услуга данас ради око 80% запослених и скоро са тим процентом учествује у БДП. У структури потрошње услуге заузимају, из године у годину, све већи проценат и њихове цене расту брже од цена на другу робу за потрошњу, а индекс потрошачких цена још увек се израчунава првенствено на бази цена роба, а не услуга. Поред тога, последњих година као дефлатор БДП користи се базни индекс потрошачких цена (сore CPI), односно индекс из кога је искључен раст цена на енергију и храну, а који су последњих година имали изузетно велики раст. Оваква „креативна“ статистика је, потцењујући реалну стопу инфлације, номинално надувавала БДП САД. 36 До 90-их година прошлог столећа задуженост становништва била је нижа од 50%, да би већ почетком овог столећа она знатно премашила величину БДП САД.


Брз раст вредности финансијске активе и високи приноси на улагања на финансијском тржишту довели су до тога да традиционални инструменти штедње (штедни улози у банкама, конзервативни пензиони фондови и слично) брзо губе на популарности и на финансијском тржишту долази до масовног прилива средстава малих инвеститора.

Историја ранијих берзанских криза показује да управо масовна појава на финансијском тржишту малих и неква-лификованих инвеститора означава последњу фазу у расту тржишта, те да се велики и квалификовани инвеститори са тог тржишта тада повлаче.37 Када прегрејаност финан-сијског тржишта постане очигледна сви покушавају да про-дају своје финансијске активе што доводи до брзог и вели-ког пада њихове вредности. До тога момента, по правилу, прави професионалци су углавном успели да распродају своје финансијске активе и средства су пребацили у без-опасније пласмане.

Где је излаз из економске кризе ?

37 На ову тему у литератури се често наводи један поучан пример из 1929. године. Те године је тада знаменити милијардер Џон П. Морган распродао сву своје акције које је поседовао, непосредно пре пада њихових цена на берзи. Због тога је позван на саслушање пред комисију Конгреса САД. Чланове комисије је интересовало да ли је Џон П. Морган располагао неким инсајдерским информацијама које је могао да искористи, те да све своје акције прода непосредно пред велики пад њихових цена на берзи. Џон П. Морган је члановима комисије објаснио да се он на тај корак одлучио после једног успутног разговора са уличним чистачем обуће чије услуге он годинама користи. Једнога јутра док му је чистио обућу улични чистач га је упитао за мишљење како ће се кретати цена акција неке компаније, признавши му да је он недавно купио нешто њених акција. Одлазећи у офис Џон П. Морган је одлучио да истога дана распрода све своје акције, јер је убеђен да „када на берзу долази улични чистач обуће, професионалац нема ту шта да тражи и са тога тржиште треба одмах одлазити.“


У тражењу излаза из велике економске кризе са којом смо се данас суочили треба да пођемо од основних узрочника који су до кризе и довели и које је потребно елиминисати. То значи, пре свега, да је неопходно напус-тити долар као светску резервну валуту и онемогућити емитовање светског новца без реалног покрића. У исто време неопходно је да дође до „издувавања“ балона, те да се онемогућити његово поновно „надувавање“ како би уместо виртуелне имали економију реалних вредности. Због дубине ове економске кризе, али и због отпора моћних (у првом реду, САД), који су до сада имали привилеговану позицију и које се не желе одрећи, нереално је очекивати да ће то бити урађено у кратком временском року и без већих отпора.

Већ неколико година присутна је тенденција да многе земље које имају значајније резерве у доларима покушавају да га се „реше“. То чине доста опрезно и поступно јер уколико би покушале да се у кратком року „отарасе“ долара његов курс би вртоглаво пао и резерве тих земаља би се у том односу реално обезвредиле. Кина (која има огромне девизне резерве од близу 2.000 милијарди долара) се већ годинама постепено ослобађа долара купујући за њега све што се купити може. Последњих година она у многим земљама по свету (нарочито у Африци) купује велика налазишта нафте и других природних богатстава. Поред тога, од развијених земаља све више закупљује модерне технологије и набавља савремену технику. Тако например, недавно је Кина купила велики број авиона у Европи, при чему је користила веома интересантну схему. Авионе је купила на кредит, а као средство обезбеђења плаћања у залог је дала доларске хартије од вредности које је имала у свом портфељу. На тај начин Кина је успела за неколико година да своје резерве (које су биле скоро 100% удоларима) диверзификује тако да сада скоро половину својих резеви држе у злату или другој валути (например, евру).

Шта ће доћи на смену долару, остаје да се види. Неки предлажу повратак златном стандарду, неки стварању


сасвим нове међународне наднационалне валуте (како је то предлагао Кејнс још у Бретон Вудсу 1944, указујући на опасност прихватања националне валуте САД за светску резервну валуту), а неки истовремено постојање неколико јаких регионалних валута (евро, рубља, јуан и слично).

Будућа економија мора да буде економија реалних вредности. До ње се мора доћи „издувавањем“ огромног балона виртуене економије, при чемо ће добар део финансијских актива да „испари“. Потребно је отписати све „лоше“ активе и избацити из биланса „вредности“ које у суштини то и нису. Али то у исто време значи да ће многи остати са много мањим вредностима актива од оних са којима су рачунали да располажу. Колика је вредност њихових кућа којима су цене стрмоглаво пале, колика је вредност њихових финансијских портфеља када су се берзански индекси „обрушили“, колики су њихови пензиони рачуни чија су средства пензиони фондови пласирали на финансијска тржишта – само су нека од болних питања која себи многи постављају и покушавају да израчунају своје нагло осиромашење. Уз то многи су остали и без посла, а осталим запосленим се смањују плате. После деценија када се из године у годину све више и више трошило, сада је потребно смањивати потрошњу. Све то ће имати велике дугорочне импликације (и то не само економске).

Прве економске антикризне мере –

гашење пожара бензином

Изложили смо, по нашем мишљењу, основне узроке актуелне економске кризе и дали назнаке могућих мера којима би се они елиминисали. Будући да се ради о глобалној кризи и предузете мере би такође требало да буду глобалне, односно на глобалном нивоу би се морале предузети мере које би довеле до превазилажења кризе. Међутим, на недавно одржаном Самиту Г-8, те Самиту Г-20(посвећеним глобалној кризи) није било могуће усагласити


јединствени став о томе како савладати кризу, те су мере борбе са кризом препуштене појединачним националним државама. То нису успеле да учине ни државе које су регионално интегрисане, као што је то случај са ЕУ. О појединачним антикризним мерама водећих европских држава (В. Британија, Француска и Немачка) писао сам раније,38 а сада бих се кратко осврнуо на антикризне мере у САД која је и генератор глобалне економске кризе.

Још у току предизборне кампање Барак Обама је истицао да је основни узрок кризе велика дерегулација финансијске сфере и потпуно ослањање на тржиште, те је наговестио веће ангажовање државе како би се криза превазишла. Мере које се предузимају своде се на огромно (до сада више од 1.000 милијарди долара) „упумпавањем“ свежег новца, како би се спасиле велике америчке ком-паније39 из (већим делом) финансијског и (мањим делом) реалног сектора, те смањење каматних стопа, како би се додатно подстакла потрошња. Пошто је актуелна криза проузрокована управо вишком новца и ниским каматним стопама, тешко да решење може да буде оно што је био извор проблема. Због тога ове мере, посматране са глобал-ног нивоа, изгледају нелогичне јер ће имати учинак сличан ономе који се постиже гашењем пожара бензином.

Међутим, са становишта интереса САД (бар што се тиче краткорочних, а видећемо како ће то изгледати у дугорочној перспективи) ове мере су логичне и имају за циљ да се (додатним „упумпавањима“) не дозволи значајније „издувавања“ балона, јер би то имало огромне последице, пре свега, по САД и њене грађане, мада нас светска

38 www.nspm.rs/ekonomska-politika/paketi-antikriznih-mera-najznacajnijih-drzava-eu.html39 Ове компаније су годинама исказивале огромне профите на бази којих су исплаћивани огромни бонуси и велике дивиденде, а сада када ове компаније имају велике губитке држава их покрива парама пореских обвезника (али не само америчких, него због доларске доминације парама свих нас). На тај начин губици се социјализују (на пореске обвезнике целог света), а профити су раније приватизовани (од стране богате економске елите – пре свега вештих спекуланата).


олигархија и њени компрадори широм света убеђују да је то у интересу свих јер је привреда САД „локомотива“ светске економије, која се мора спашавати по сваку цену, те да ће она потом (брзо опорављена) цео свет повући путем просперитета.40 Као што сам раније већ нагласио, „издува-вањем“ огромног балона највећи део виртуени економије ће да испари. Услуге (пре свих, финансијске) ће прве да страдају у време „издувавања“ балона, а у САД је око 80% запослених управо у овом сектору. Сматра се да ће око 50% сектора услуга да „испари“, како због смањења обима посла тако и значајног пада цене које су биле, у великој мери, надуване. У условима велике економске кризе коме би у доскорашњем обиму могле да буду доступне фантастично скупе медицинске, адвокатске, маркетиншке, консалтинг, спортске и многе друге услуге, а да не говоримо о огромној суперструктури услуга изграђеној на финансијским спекула-цијама.

Ове антикризне мере имају задатак да што прије „закрпе балон“ и да се, уз неке козметичке корекције, поново ради по старом, док се не пронађе неко ново – алтер-нативно решење за економску хегемонију САД, пошто је доларској алхемији дошао крај.41 Уколико се у томе успе

40 Ова аргументација ме подсећа на једну анегдоту коју сам слушао 70-ак година прошлог века. Учитељица, сликовито на примеру железничке композиције, деци објашња-вао авангардну улогу Савеза комуниста. Локомотива је Савез комуниста, путнички вагони су радни народ, сем последњег вагона у коме су непријатељи народа (дисиденти, критичари, остаци поражених снага – једном речју кочничари друштва) који стално постављају „клипове у точкове“. На следећем часу мали Перица, све лепо понови, наглашавајући да Савез комуниста – авангарда радничке класе, свом снагом (као локомотива) вуче цело друштво у просперитет и светлу будућност, лепо рече и ко се налази у последњем вагону, али на учитељичино подпитање (шта би било да не постоје кочничари ?) он, уместо да каже да би много брже стигли у светлу будућност, рече: Како нас они из локомотиви безглаво возе, да нема оних из задњег вагона који коче сви би брзо отишли у п(ровалију) м(рачну). 41 Шта би то ново могло бити тешко је рећи. Можда рецимо, САД ипак успеју да натуре целом свету генетски модификованих житарица, када би само неколико америчких компанија имале монопол на производњу


(што није искључено, а на то упућују и назнаке да је криза заустављена – балон је успео да буде „закрпљен“ пре него што је до краја „издуван“) онда ће „закрпљени балон“ поново почети да се надувава и на њему ће се у скорој будућности појавити нова „рупа“ или, што је вероватније, доћи ће до таквог пуцања који ће имати несагледиве последице по цео свет.

Да ли је ова глобална криза превасходно економска ?

Као што се из претходног излагања види у овом раду сам се бавио економским узроцима актуелне кризе, а коју и велика већина аутора у литератури и третира као економску. Међутим, мислим да су узроци кризе много дубљи и сежу дубоко у област морала (због ерозије капиталистичког морала „веберовског“ типа)42 и духовности (религиозном истинском погледу на свет понуђен је сурогат у виду идеологије, а онда се уместо идеологије нуди још примитивнији сурогат у облику масовне културе), па није довољно излаз из ове кризе тражити само у економији.43

семена (пошто плод генетско модификоване житарице није могуће користити као семе, односно он не даје нови плод).42 „Однос економије и етике одувек је био важан за функционисање економског система. Макс Вебер, зачетник модерне социологије, бавио се овим проблемом у свом чувеном есеју с почетка ХХ века, под насловом „Протестантска етика и дух капитализма“. Развој капитализма Вебер великим делом везује за специфичну етику протестантских деноминација насталих на основама калвинизма. Капиталиста „протестантског кова“ скроман је до аскетизма, вредан, частан и социјално одговоран. Његов мото би се могао свести на став да је „поштење најбоља политика“. У оваквом капиталистичком универзуму етика није само ствар појединца, његове вере и савести. Над личним моралом бде и верска заједница којој предузетник припада, а припадност заједници је потврда његове честитости и гаранција свима који са њим ступају у пословне односе, док је изопштење из заједнице вероватно и крај пословне каријере.“ (Небојша Катић, Криза етике и етика кризе, Политика, 30.12.2008)43 Крајем 2008. године садашњи Патријарх Русије г. Кирил изјавио је како је свака криза суд Божји који одваја истину од лажи и разоткрива


Стару аскетску буржоазију постепено је замењивала нова буржоазија финансијских спекуланата. Аскетска буржоазија, одричући се од многих сопствених животних радости како би што више штедела и улагала у пословање, могла је да очекује штедљивост и од других, те је имала шансу да буде схваћена и уважавана од целога друштва. Похлепна нова буржоазија финансијских спекуланата не ограничава своје хедонистичке прохтеве, не одлаже испуњење својих жеља и живи у своме самоизолирајућем виртуалном пространству где не делују правила нормалног живота, оно је изгубила сваку легитимност и нема никакву основу да рачуна како ће бити схваћена и уважавана од целога друштва. Због тога се нова буржоазија (људи од струке – без духа и људи од уживања без срца, како то каже Вебер) све више одстрањује од друштва у коме живи и затвара (умрежава) у посебну међународну групу (светска олигархија) која више и не рачуна на широку грађанску подршку, него на подршку глобалних – наднационалних сила. Истргнути из заједнице у којој живе они прихватају концепт индивидуалних постигнућа у коме одсуствује вера у било какав вредносни систем и где постоји осећање да изнад индивидуе и њених перформанси нема ничег смисленог.

Ерозија моралне димензије капиталистичког система довели су до тога да су похлепа (да се има више – да се свака прилика зграби како је не би уграбио неко други) и страх (да се све може брзо да изгуби – да нико није више безбедан) главни покретачи система. Уместо на морал, веру и савест нови капитализам се ослања на законе, интерес и

неправду, те када свет данас преживљава економску кризу тај суд открива неку глобалну људску неправду. Потребно је не само савладати искушења пред којим се налазимо, него је потребно да се из кризе изађе очишћеним и просветљеним, са правилних схватањем како треба живети, између осталог и у сфери економије. По мишљењу Патријарха Кирила уколико богатство буде резултат људскога рада, а не финансијских схема и операција, уколико се економија заснива на простом принципу да само људски рад (интелектуални, физички и чак духовни) производи реалне вредности, до оваквих криза неће долазити.(http://paragon.blogmetro.ru/2009/01/07/vsyakij-krizis-v-zhizni-est-sud-bozhij)


профит. Формално поштовање законских норми (које често нису у складу за моралом) и логика (себичних личних) интереса и профита превладали су над моралом, вером и савешћу који покушавају да се протерају у својеврсни црквени резерват.44

Пре нешто више од два столећа, као покушај потискивања религиозног погледа на свет, појављује се идеологија која је била својеврсни сурогат религије и нека врста секуларне псеудорелигије. Међутим, за разлику од религије идеологија не обухвата све стране човекове природе. Тако например, идеологија не може истовремено да обезбеди слободу и морал. Као што показује историјско искуство, идеологија ограничава или људске слободе (тоталитаризам) или релативизује и игнорише морална начела (либерални секуларизам)

Међутим, последњих деценија отишло се још даље и ми данас живимо у времену одсуства било какве идеологије и јединственог погледа на свет. Раније је постојала нека идеологија и она је водила консолидацији и обједињавању друштва, а сада уместо идеологија имамо неке нове силе, као например масовну културу која намеће одређени стил живота, формира одређене стереотипе и ствара илузију неког идеалног света у коме све блиста, све је на дохват руке, где нема патњи и где се чак и смрт и сахрана претвара у својеврсну забаву – шоу спектакл.45 Огромну улогу у томе што човек лако потпада под опијеност тим илузорним светом има реклама, која човека одводи у виртуалну псеудореалност, у њему подстиче потрошачка осећања, која са своје стране формирају одређени однос према животу и неке стандардне понашања. Они по правилу не обогаћује унутрашњи свет човека, него најчешћу у људима остављају духовну пустош.46

44 Сетимо се само чувене крилатице “коме је до морала, нека иде у цркву“ коју је пре неколико година изговорио први премијер „демо-кратске“ Србије.45 Смрт и сахрана Мајкла Џексона ових дана то одлично илуструју.46 Згртање новца постаје врховни идеал, где је једно од најважнијих упоришта овог модела обездуховљени „срећан робот“ (који ради „од


На крају бих рекао да је актуелна светска криза много озбиљнија него што се на први поглед чини, те да она није само велика економска него и дубока криза духовности, па се и излаз из ње не налази само (можда чак и не превасходно) на страни економије. О томе нешто више можда у неком од следећих текстова, а овај рад бих завршио речима Алексиса де Токвила,47 који је средином ХIХ века дао следећи одговор на питање: куда иде савремени свет ? „Говорећи искрено ја не знам и мислим да то превазилази умове свих нас. Једно је познато – да се стари свет завршава ! Како ће изгледати нови ? Чак и највећи умови данашњег времена нису у стању да то кажу, исто као што умови античких људи нису могли предвидети пропаст ропства, долазак хришћанског света, најезду варвара – све оне велике догађаје што су изменили лице земље“.

(јул 2009)

P.S.

У наставку преносимо интегралан текст48 „Глобални изазови паразитизма“, Слободана Антонића, професора Филозофског факултета у Београду, који је објављен на сајту Нова српска политичка мисао, крајем 2009. године.http://www.nspm.rs/prikazi/izazovi-globalnog-parazitizma.html

јутра до сутра“) са манипулативном и масовном потрошачком свешћу, равнодушан према патњама других народа и свега што се не тиче његовог материјалног интереса и животног стандарда.

47 Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Сремски Карловци, 2002.48

Краћа верзија овог текста објављена је и у недељнику Печату, бр. 94/09


Изазови глобалног паразитизма

Која је економска основа америчке моћи? Привреду САД „апаурин-економисти“ – они чија је функција да нам непрестано понављају „Све је добро, тако треба да буде; све је добро, тако треба да буде...“ – воле да називају „локо-мотивом светске економије“. Али, у чему се тачно састоји снага те локомотиве? Шта САД стварно производе? Иако нема сумње да САД још увек предњаче у неким аспектима нових технологија, многи критички аутори процењују да је бар 40 посто њихове економије је виртуелног карактера. То значи да се у њој не ствара никаква нова вредност, већ се паразитира на једном систему који се смишљено ствара и свим средствима одржава.

Елементе тог система лако је утврдити, само се треба осврнути око себе и понешто прочитати. Недавно су код нас објављене две занимљиве студије из којих се доста тога може сазнати о правом лицу система у коме живимо. Једна је Јиргена Елзесера, политичког аналитичара, Национална држава и феномен глобализације49, а друга Јована Б. Душанића, професора монетарне економије и банкарства, Доларска алхемија и казино економија.50 Обе студије сагласне су у две ствари: глобализација је само други назив за конституисање светске финансијске олигархије и за коришћење финансијског капитала, ослобођеног контроле

49 Јирген Елзесер, Национална држава и феномен глобализације: како можемо да се спасимо из светске економске кризе, „Јасен“, Београд 2009. стр. 102. (Elsässer, Jürgen (2009): Nationalstaat und Globalisierung:Als Linker vor der Preußischen Gesellschaft. Waltrop: Manuscriptum).

50 Јован Б. Душанић, „Доларска алхемија и казино економија“, Нова српска политичка мисао, год. XVII (2009), бр. 3-4 (у штампи); http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/dolarska-alhemija-i-kazino-ekonomija.html. Види и његову књигу Јован Б. Душанић: Washingtonconsensus – кодификовани програм економског неоколонијализма, Београд: Нова Европа 2007.


националних држава, као главног средства глобалне доми-нације и експлоатације; и друго, монетарна страна тог сис-тема, која је директно привезала САД као државу за светску финансијску олигархију, јесте што је у том систему долар добио функцију светског новца. Тако светска финансијска олигархија и политички моћници из САД делују као савез-ничке фракције једне те исте светске елите, која одржава и безобзирно шири глобални систем експлоатације, од којег и има највише користи.

Идеја глобализације, по Елзесеру, може се изразити у неколико неолибералних мантри: цео свет мора бити једно тржиште; све мора да буде на продају; свако мора да буде на продају (стр. 6). То је идеологија глобалног крупног капитала који хоће да преузме све националне привреде, са свим њиховим богатствима, и интегрише их у постојећи хијерархијски систем експлоатације и доминације. На врху тог система су светски финансијски олигарси, са седиштем у Њујорку и Лондону, и њихови политички помагачи, са седиштем у Вашингтону. Испод њих су нижи ешалони капиталиста из Европе, са политичким помагачима из Брисела. На дну те структуре моћи је „домаћа компрадорска елита“, како их назива Душанић, локални политичари, бизнисмени, новинари и економисти, чији је основни задатак претварање домаћег становништва у мирну, послушну и за систем лако искористиву радну снагу.

Главни непријатељ глобалног капитала и његових политичких помагача јесте демократија изграђена у појединим националним државама. Демократија омогућава да се слободно ствара осећај незадовољства међу станов-ништвом, да се тај осећај у јавности прошири и да се преко парламента преточи у конкретне мере којима се ограничава систем искоришћавања. Пошто је главна форма демокра-тије национална држава, она се најбоље сузбија огранича-вањем суверености.51 Националне државе се оптужују да

51 Пошто су реалне демократске структуре изграђене у оквирима држава-нација, скреће пажњу Елзесер, глобални капитал је објавио рат националним државама. Националне државе су данас стављене пред


„гуше тржиште“ и убеђују да се одрекну сваке економске регулативе, као што се од њих тражи да, у име регионалних „интеграција“, пренесу своје право на управљање друштвом на регионалне бирократске структуре (као што је она у Бриселу). Када се сиромашан човек једном одрекне слобо-де у корист моћника, он ту слободу, доцније, врло тешко може да врати. Одрицање националних држава од економске и политичке суверености (тј. од демократије) значи не само то да ће светски финансијски олигарси поста-ти још богатији, а светски политички моћници још моћнији. То одрицање значи да ће ојачати систем који олигархе и

избор: или се отворити и пустити да глобални капитал све прождере; или бити проглашен за „непријатеља прогреса“ и „неуспелу државу“, затим бити нападнут и најзад уништен (6). Вестфалски поредак, који је владао од 1648, почивао је на идеји да је свака држава једнако суверена, без обзира на величину. Глобалистички поредак, који настаје након 1989, почива на идеји да ни једна држава више није суверена –осим Империје (7-8). Иако никада, у модерно доба, није било више номинално независних држава, бројне нове нације су настале у процесу систематског „разграђивања, разбијања и сецкања“, којем Империја подвргава „одметнуте“ или „некооперативне“ народе. Данас све те нове „независне државе“ и имају једнако уверљиву „независности“ као било која колонија у 18. или 19. веку (11). Тако „растављене“ државе, склапају се, по Елзесеру, затим у веће целине којима управљају регионални повереници глобалног капитала. Један такав „регионални сервис“ за глобални капитал је ЕУ (коју Елзе-сер назива још и „релеј глобализације“. Чак и из старих, развијених држава, какве су Немачка или Француска, суверенитет се „испумпава“ у корист бриселске бирократије. Не зато што неко не воли ове нације, већ зато што је њихова демократија постала сметња „великим играчима“, лобистима крупног капитала, да све преузму и свиме овладају. Корум-пирана политичка и медијска елита замену суверених демократија владавином транснационалне касте бирократа проглашава „историјским напретком“ који ће усрећити народ. И док корумпирани медији ускликују – „Ура, капитулирали смо!“, народ се неосетно враћа тамо где је био у 18. веку: у положај беспомоћних, искоришћаваних и заглупљених пода-ника. „Народ, који је са Француском револуцијом ступио на светску исто-ријску сцену, склоњен је као политички фактор тако што су одстрањени елементи који су га конституисали. На место народне војске поново су ступиле најамничке војске(...); опште образовање толико је деградирало да је постало заправо систем за надгледање нижих слојева (...)“. Итд.


моћнике повезује, систем који им управо и доноси богатство и моћ.52

Најбоље се та грешка, по Елзесеру и Душанићу, види по последицама „дерегулације финансијских тржишта“, тј. по последицама одрицања националних држава од контро-ле новца. До 1957, наиме, националним законодавствима је било уређено да пословне банке не смеју да примају улоге у страној валути, нити да дају кредите у страном новцу. Сви послови су се обављали у домаћем новцу, а финансијски капитал није могао да се увећава спекулативним операци-јама на рачун реалне привреде. Прву брешу је 1957. направила британска влада, у настојању да Сити учини светским финансијским центром. Пошто су, од тада, банке из Ситија доларе пласирале даље кроз кредите, могле су да дају више камате на депозите, због чега су се тамо стали сливати „слободни долари“ из целог света.53 Капитал је почео да врши притисак и на друге владе да отпочну са „дерегулацијом“ финансијског тржишта. Владе су, под уда-рима разних криза, попуштале, па се, у наредних четрдесет година, одиграло право такмичење у „дерегулацији“. Тако је, на крају, током 1980-их, напуштена чак и контрола послова-ња банака, банкарског трговања вредносним папирима и

52 Зато глобалисти купују локалну интелектуалну елиту (јер они први примете да нешто није у реду), купују медијску елиту (јер они први објаве да нешто не ваља) и купују политичку елиту (јер они први треба нешто да предузму). Та куповина је, међутим, једнократна и подразуме-ва да ће локална елита у глас пропагирати спаситељску „интеграцију“, тј. улазак у систем. Но, када се већ уђе у систем – тј. када национална политичка елита, уз кооперацију медијске и академске елите, испоручи свој народ на милост и немилост глобалистичке финансијске олигархије и политичке бирократије, онда престају галантна плаћања припадници-ма локалне компрадорске елите и они постају само шрафчићи у машинерији глобалног поретка моћи и експлоатације.

53 Пошто банке из Ситија нису питале за порекло новца, многи од тих „слободних долара“ били су плод криминала, утаје пораза или коруп-ције. Сума уложених „евродолара“ порасла је са 10 милијарди, 1960-их, на 600 милијарди 1980-их (Е, 22).


берзанских шпекулација, што је страховито увећало моћ финансијског капитала.

Треба рећи да је ова „дерегулација“ често била пра-ћена директним корумпирањем политичара од стране фи-нансијске олигархије. Елзесер наводи пример укидања Глас-Стигаловог закона (Glass-Steagall Act) из 1933. године. Тај закон, донесен након слома берзе из 1929, бранио је банкама да новац улагача пласирају тако што би банке саме оснивале шпекулантске фирме-кћерке. Да би овај закон био укинут Chase Manhattan Bank и Citicorp су, како нас Елзесер обавештава, потрошиле 100 милиона долара на на лобира-ње чланова Конгреса (30). На тај и сличне начине, банке су се избориле и за право да своја кредитна потраживања претварају у хартије од вредности (тзв. деривате) и даље их продају на тржишту.54 Без контроле државе, ово је довело до праве експлозије спекулативног капитала. Банке су, рецимо, своје проблематичне стамбене креде „препакивале“ у хартије од вредности које су, затим, продавале великим берзанским фирмама (какве су, у САД, Фани Меј и Фреди Мек),55 а ове, даље, бројним купцима хартија од вредности. Крајњи купци, примамљени високим дивидендама, нису ни знали шта тачно купују, а банке су добијени новац улагале у одобравање нових проблематичних кредита. Ова типична шпекулативна „пирамида“ расла је све док је било свежег новца,56 а када се раст зауставио и све се срушило, улага-

54 „Чак су под одређеним условом имале право да их продају и саме себи, тако што су у ту сврху оснивале своје фирме под други именом“ (30-31). Смисао ове операција јесте тај да банке све своје ризичне кредите могу да склоне из балансних рачуна и тако се могу приказати здравијим него што јесу (31).

55 Fannie Mae – Federal National Mortgage Association и FredieMac –Federal Home Loan Mortgage Corporation.

56 „Аналитичари инвестиционих банака“, објашњава Душанић, „даноноћно су са екрана свих америчких телевизија позивали на купови-ну акција. То се врло просто објашњава – ако сте веома конзервативан инвеститор, а ваш сусед који је склон ризику стално вам говори да купите акције неке компаније које расту невероватном брзином (на акцијама Yahoo чиста добит била је 165 процената годишње), ви


чима су у рукама остале безвредне обвезнице. Но, уместо да прогласи банкрот банака, политичка класа САД је са више од хиљаду милијарди долара јавног новца интревени-сала како би спасла овај део олихархијских структура.

Оваквим и сличним операцијама, којима је стваран новац „ни из чега“, финансијска олигархија је у САД успела да створи огроман фиктивни (виртуелни) капитал. Тако је вредност трансакција над „дериватима“, повећана са хиља-ду милијарди долара, почетком осамдесетих, на 1,4 мили-она милијарди долара, данас. Дакле, за 1.400 пута!57 У САД је створена огромна маса тзв. финансијских актива, која данас вишеструко премашује вредност реалног сектора економије. Тако је финансијски капитал практично „појео“ индустријски. „Удео профита финансијских институција“, пише Елзесер о стању у САД (39), „у укупној добити предузетничких фирми (према порезима) скочио је са мање од 5 посто 1982, на 41 посто 2007“. Данас у САД преко 40 посто породица има у власништву некакве вредносне папире. Финансијски капитал доносио је вишу стопу приноса од индустријског, а са друге стране, глобализација је омогућила да се индустријска производња пребаци у земље источне и југоисточне Азије (где је цена радне снаге 35 пута мања него у САД). Тако су САД, са глобализацијом, кренуле у правцу праве деиндустријализације. У индустрији САД сада ради мање од 10 посто радне снаге (39) – као на самом почетку индустријског доба!58 Од индустријске, САД

одговарате – нисам луд, и не купујете. Али, пролази година, друга, трећа… сусед се богати, ви не можете да издржите и купујете акције. Самим тим увећавате потражњу тих акција. То значи да цена расте, а онда и добит расте. То није добит од дивиденди већ добит која је наста-јала из раста цене. То је типична пирамида, кад новац следећих улагача даје могућност да се исплате претходни“.

57 Укупна вредност различитих „деривата“ је, према Елзесеру, нарасла на 863.000 милијарди долара, што је вредност 17 година светске производње свега (од оловке до ракете).

58 И у Великој Британији удео индустријске производње у годишњој привредној добити (БНП) сада је само 13 посто (40). Тако је створена


су постале финансијско-шпекулантска нација. „Од земље марљивих и штедљивих радника и иноватора, како је остатак света видео САД почетком 20. века, она се крајем века претворила у земљу спекуланата и похлепних потро-шача“ (Душанић).59

Али, овај преображај једне индустријске нације у финансијско-шпекулантску, не би био могућ без претварање долара у светски новац и без огромне привилегије за САД коју тако скројен систем производи. САД су из Другог свет-ског рата изашле са неокрњеном и ојачаном привредом. Зато је на међународној конференцији, у Бретон Вудсу

„међународна финансијска аристократија, чији се главни бастиони налазе у САД и Британији“ (38).

59 „Дајте да видимо шта је америчка економија“, каже и чувени руски економиста Андреј Кобјаков (види доле). „Узмимо структуру бруто друштвеног производа – у данашњем тренутку 75 процената дају услуге, У сфери услуга данас ради око 80 одсто запослених и скоро са тим процентом учествује у БДП-у. у последње 3-4 деценије земља се потпуно деиндустријализовала. Нема чак ни америчких фармерица, последња фабрика „Левис” је затворена ‘98, ‘99. године. Нема ни лаке индустрије, све више се губи и тешка(…).Кинеска роба је преплавила америчко тржиште. Замислите да сутра тога не буде. У САД просто неће имати шта да обуку. Неће имати ни гаће. Многе делове за своју индустрију они сутра просто неће имати, и то се не може брзо променити. Америка је одавно изгубила квалификовану радну снагу, данас сви само увијају хамбургере у Мекдоналдсу. Поново треба учити раднике да обављају послове које су заборавили. Сада, просто, нема радника. Нема ни школа у којима могу да науче – треба поново вратити техничке колеџе, сву инфраструктуру… Колико година је за то потребно? (...)Дакле, то је земља услуга, и око половине тих услуга су финансијске услуге. Значи да трећина америчке економије живи на светским финансијским операцијама. Ако се тај балон издува, губи се трећина америчког БДП-а. То је минимум јер је с њим везан још цео низ других грана – богати трејдери су куповали скупе куће, значи, део грађевинског бизниса ће пасти, они су навикли да иду у ноћне клубове, значи и тај бизнис страда, и то онда није 8,1 проценат беспослености каква је била у фебруару, већ незапосленост која се може упоредити са незапосленошћу у великој депресији, 25%“ (http://www.dverisrpske.com/tekst/1750390).


(1944), долар прихваћен као светска обрачунска јединица.60

За вредност долара, изражену у златној подлози, јамчила је америчка централна банка – тзв. Систем федералних резерви (Federal Reserve System). То је била институција која је штампала новчанице, али која је била (и остала), како скреће пажњу Душанић, у власништву десетак најбогатијих америчких породица (Рокфелер, Ротшилд, Кенеди…). Када је, међутим, Де Гол, крајем шездесетих година, покушао да француске резерве долара претвори у злато, показало се да је само пет одсто долара покривено златним резервама. Долар би зато био брзо изгубио свој статус светског новца да није било политике. САД је, наиме, почетком 1970-их, дао политичку заштиту ауторитарним режимима у земљама ОПЕК-а под условом да фактуре за нафту обавезно буду изражене у доларима. Све земље које су куповале нафту од сада су морале најпре да купе доларе.61 Како је, некако у исто време, америчка влада и формално укинула златну подлогу долара, САД су се нашле у привилегованом поло-жају да могу да одштампају (или банкарски припишу) оноли-ко зелених новчаница колико им је потребно.

То је САД ставило у изузетно повлашћени положај. Високи стандард целе нације више није зависио само од квалитета произведене робе, већ се ослањао и на штампа-ње новца. Временом, произведене робе је бивало све

60 На истој конференцији донесена је одлука и о оснивању Међународног монетарног фонда и Светске банке, две кључне институ-ције глобалне финансијске олигархихје. Душанић скреће пажњу на чињеницу да је, за време посете Београду, непосредно по формирању владе премијера Зорана Ђинђића, нобеловац Џ. Стиглиц добронамерно упозорио на опасности прихватања савета ММФ-а. „Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ-а нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити ’шок терапеутима’ и ’монетарним фундаменталистима’ из ММФ-а, бранећи властите интересе. Јер улог у транзицији је много већи од економије; у питању је развој целокупног друштва.“ (Џ. Стиглиц,„Чувајте се ММФ“! Економист магазин, 12. март 2001; наведено код Душанића)

61 Иначе, монопол светске трговине нафтом држи шест америчких и једна британска компанија (Е, 51).


мање, а одштампаног новца све више. Већ средином 1990-их само је свака шеста доларска новчаница у оптицају била покривена реалном производњом или штедњом (Е, 33). Већ почетком следеће деценије дошло је до праве експлозије фиктивног долара. Само између 2001. и 2005. Федералне резерве су увеле више долара у оптицај (банкарским приписивањем и штампом) него за претходних 200 година! (Е, 33). Да иза високог стандарда САД не стоји реални рад види се и по висини спољнотрговинског дефицита, који је за период 2002–2007. износио 3.700 милијарди долара, као и по висини дефицита државног буџета, који би 2009. могао достићи чак 1.800 милијарди долара. (Ради поређења, буџет читаве Србије тек незнатно прелази 10 милијарди долара!). Сав тај дефицит покрива се емисијом долара и помињаних хартија од вредности које купују странци. „Тако је међу САД и осталим деловима света створена својеврсна `подела рада`“, објашњава Душанић. „Поједностављено би се могло рећи да Америка троши робу која је произведена у другим државама, а те исте државе својом штедњом финан-сирају америчку потрошњу. САД остаје једино да штампају новац и на бази њега емитују све софистицираније хартије од вредности“.62

62 У том смислу у потпуности стоји поређење САД са старим Римом. Рим је до II столећа освајао и пљачкао земљу по земљу око медите-ранског басена. Након тога, живео је од реке контрибуција из покорених области. Седам милиона египатских сељака, који су раније део летине давали фараону, сада су радили за Рим. Стога је у Риму створена паразитска структура која није само обухватала вишу класу, већ и добар део плебејаца. У граду је живело преко 200.000 грађана, са породицама, који су добијали бесплатну храну. Та паразитска маса је храњена чак и онда када су варвари већ били продрли до предграђа Рима! У Риму је још средином 5. века и даље било 120.000 људи који су примали обавезно следовање хлеба и свињског меса. Треба још једном рећи да су овим бројем обухваћене само главе плебејских породица, које зато треба помножити са четири или пет да би се добио укупан број издржаваних лица. Иначе, Валентијан I (364-375) утврдио је дневно следовање храњеника на шест хлепчића, а свињско месо је дељено током пет месеци годишње и то по 2,3 кг месечно. У Риму је бесплатно дељено и уље, док је вино овим храњеницима продавано за четвртину испод тржишне цене.


Излаз из овог немогућег положаја, за већину чове-чанства, био би, по Елзесеру и Душанићу, обнављање на-ционалне суверености, укључив и контролу над финан-сијским капиталом, као и напуштање долара као светског новца. Али, у међувремену су националне државе ослаби-ле, а глобални систем, са опасном Империјом у свом сре-дишту, веома ојачао. САД располажу богатством и војном силом којој се мало ко може супротставити. Оне саме више годишње уложе у наоружање него следећих 17 држава на светској ранг листи! (укључив Русију и Кину; Е, 42). То је, наравно, зато, каже Елзесер, што „вредност америчког долара, који више и није покривен реалном продукцијом, сада зависи од способности америчке војске да контролише светско тржиште (пре свега резерве енергије)“ (Е, 50). Мале земље стога, поготово појединачно узев, тешко да имају икакву шансу да се отргну од принудног финансирања овог главног „светског рекеташа“ и „светске мафије“, која стоји иза њега. Мале земље нису само уцењене војно, оне су запоседнуте финансијски, имовински, политички, а нарочито духовно. Оне немају ни елиту, која би их могла повести у избављење. Јер, већину тих периферних народа у светском систему не води демократски одговорна политичка класа, већ локални економско-политички колаборанти Империје.

Једине ко имају шансе јесу велике земље, Русија и Кина, пре свих. Кина је успела да сачува економску сувере-ност и да, у последњих неколико година, половину својих

Рим је, такође, захваљујући системском паразитизму, себи могао да допусти изградњу велелепних здања. Њега је красило 8 мостова, 11 јавних купатила, 19 водених канала, 2 циркуса (Circus Maximus је имао 255.000 места), 2 амфитеатра, 3 позоришта, 28 библиотека, 1.790 палата, 46.602 стамбене зграде (insulae), 926 приватних купатила (у којима се истовремено могло купати 62.800 грађана), 18 форума (јавних тргова), 8 campus-а (јавних травнатих површина за игру лоптом), 30 паркова и вртова, 700 јавних базена, 500 водоскока и 10.000 споменика.Тако данас, када се дивимо америчком високом стандарду и раскошним здањима Вашингтона или Њујорка, треба да имамо на уму да добар део свега тога почива на системским привилегијама Империје, у чију се касу, пре свега кроз различите финансијске операције, сливају контрибуције из целога света.


огромних девизних резерви (од близу 2.000 милијарди дола-ра) претвори у другу валуту, злато или вредносне папире који немају везе са спекулативним „дериватима“. Кина је по Африци и Азији покуповала велика налазишта нафте и других природних богатстава, а у ЕУ је масовно куповала модерну технологију. Тако је она почела да се припрема за нови удар светске економске кризе, који може наступити онда када тај пренадувани балон глобалног финансијског капитала коначно пукне.

Јер, у томе су сагласни и Елзесер и Душанић, криза је само површински санирана и само је питање када ће се вратити свом жестином. Наиме, те хиљаде милијардидолара које су САД упумпале у свој банкарски сектор ускоро ће поново покренути кредитно тржиште и балон ће поново кренути да расте. Андреј Кобјаков, професор Економског факултета на Ломоносову и коаутор књиге Залазак империје долара и крајPax Americana,63 која је још 2003. предвидела садашњу кризу, прогнозира да ће „већ после 2010. почети да се надувава нови мехур од сапунице, а око 2012. он ће пући и почеће да се надувава нови. Последња криза ће бити негде између 2012. и 2015. године. Тада ће доћи до смене целог финансијског система и биће измење-ни и основни финансијски играчи. Тада ћемо међу главним играчима имати Кину“.64

63 Андрей Кобяков и Михаил Хазин, Закат империи доллара и конец «Pax Americana» http://www.forex.ua/classics/hazin_kobyakov/zakat_imperii_dollara/64 http://www.dverisrpske.com/tekst/1750390;Слично прогнозира и Душанић: „Ове антикризне мере имају задатак да што пре `закрпе балон` и да се, уз неке козметичке корекције, поново ради по старом, док се не пронађе неко ново – алтернативно решење за економску хегемонију САД, пошто је доларској алхемији дошао крај. Можда рецимо, САД ипак успеју да натуре целом свету генетски модификоване житарице, када би само неколико америчких компанија имало монопол на производњу семена (пошто плод генетско модификоване житарице није могуће користити као семе, односно он не даје нови плод. Уколико се у томе успе (што није искључено, а на то упућују и назнаке да је криза заустављена – балон је успео да буде `закрпљен` пре него што је до краја `издуван`), онда ће `закрпљени балон` поново почети да се надувава и на њему ће се у скорој


Стварање новог глобалног финансијског система не може да се не одрази и на политичке односе у свету, па и у Европи. Можда ће у новим околностима и мање земље до-бити шансу да се ишчупају из канџи „светског рекеташа“. Не видим зашто српска елита не би почела макар озбиљно да размишља о томе?

будућности појавити нова `рупа` или, што је вероватније, доћи ће дотаквог пуцања које ће имати несагледиве последице по цео свет“.

ДОЛАРСКА АЛХЕМИЈА И КАЗИНО ЕКОНОМИЈА …dusanic.rs/dolarska alhemija...

Documents

Transcript of ДОЛАРСКА АЛХЕМИЈА И КАЗИНО ЕКОНОМИЈА …dusanic.rs/dolarska alhemija...