СЕМИНАРСКИ РАД

Тема: ФУНКЦИЈА МОСТА У РОМАНУ''НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“

У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ,2ОО8. ГОДИНЕ

1.УВОД

Тема овог рада је функција моста у роману „На Дрини ћуприја“. Мост има

висеструку улога у роману, од којих можемо издвојити: естетску,симболичку и

улогу моста у композицији дјела.

Кад је ријеч о естетској функцији романа, упоредили смо мост као архитектонско

дјело са љепотом грађевине пренесене у вербално ткиво романа.Истакнуто је виђење

лука у Андрићевом посматрачком акту, и како је своју опчињеност исткао ријечима.

Мост ће љепотом обузети пажњу становнике, али и активирати читаочеву свијест.

Мост представља естетско средиште романа.

Мост је композициона оса романа. Обратићемо пажњу на то како мост као

свевремени свједок повезује друштвено – историјска збивања и појединачне људске

судбине у јединствану композициону цјелину.Такођер говоримо и о мосту као

лајтмотиву, будући да је и на тај начин писац везао романескну грађу за мост.

Највише пажње посвећујемо симболици моста. Мост је симбол трајности,

сталности и постојаности. На то ће непрестано указивати критика, а то експлицитно

казује и писац. Тек са Џаџићевом анализом митских елемената, добили смо могућност

да продремо у дубље слојеве романа, а тиме и у дубљу симболику Андрићевог дјела. У

раду ћемо указати на симболику камена, средњег стуба, капије, као и самог моста. На

крају ћемо скренути пажњу и на мост као симбол умјетничке љепоте и хармоније.

2

1. ЕСТЕТСКА ФУНКЦИЈА МОСТА

1.1. Мост као архитектонско дело

1.1.1. Знак „лук“

У Андрићевим медитативиним записима „Знакови поред пута“ наићићемо у

неколико наврата на знак „лук“.Опчињен луком и сводом, који представљају тренутак

кад је „грађевина престака да буде слагање камена на камен, изразиће своја осећања

следећим речима:

„Ту је почео смели подвиг људског духа. Та места на рушевинама старих грађевина

не гледам никад без узбуђења. То су места са којих су ум човеков, и његова

вештина запловила у нови, савршенији и богатији свет, у живот вишег реда и

виших потреба. Своду и луку на старим грађевинама очи се радују јер у њима

наслућују покушај ослобођења од природних закона и почетак успона и полета,

којима људска нада продужује смело крај у недоглед.“1

1.1.2.Архитектонско дело као естетски предмет

Естетичар Хартман налази да је управо тај моменат кад се најтежа материја, камен

вине у вис истинска победа духа над материјом. „Тежина се јавља чулно онако како се,

у висини лебдећи, одржава изнад празнине. Данас смо навикнути на то, а непажљив

поглед клизи преко тога; но у почетку су се људи том лебдењу дивили као чуду.“2

Лепота архитектонсгог дела, уколико је тако омогућено, обелодањује се тамо где се

савлађивање земљине теже заиста учини видљивим у игри линија.

Говорећи од дубљим слојевима архитектонског дјела, Хартман указује на један од

феномена грађевине: „Архитектонско дело постављено је у појављујуће време, а с њим

и у појављујући живот и то управо с појављујућом позадином тог света, с његовом

моћи и слободом, његовим етосом, с његовим сељаштвом, грађанством и племством.“3

1 Иво Андрић, Знакови поред пута, Београд, 1976,стр 204 -205.2 Николај Хартман, ,Естетика,Београд, 1983, стр.152.3 Исто, стр.148.

3

Архитектонско дјело допушта да се појави и живот у који је грађевина

постављена. Управо из пуне повезаности са животом, духовне творевине црпу снагу да

се уздигну до јединствене цјеловитости и праве величине. Само такве творевине су у

стању да животу појединца дају свест о њиховој, иначе прикривеној снази.

1.2. На Дрини ћуприја

Андрић – посматрач осетиће лепоту, смисао и праву величину грађевине.

Стваралачки гениј пренеће лијепу камену грађевину, камен по камен, у вербално ткиво

романа, а с њом и сву њену љепоту. Омогућиће да и пред нашим очима искрсне

душевна позадина ћуприје, она визија „живота помрлих људи, нараштаја, њихових

потреба, страсти, веровања, заблуда, судара, привлачења, одбијања, вечитог таласања

људског мора на тврдој и непролазној земљи.“4

Лукови моста указаће се становницима Вишеград након вишегодишњег тешког

рада.

„Најпре су се указали они лукови који су најмањи и по висини и по распону, и

најближи обали, а затим су окткривени један по један, док и посљедњи не збаци скеле

са себе и не указа се цео мост на једанаест моћних лукова, савршен и чудан у својој

лепоти, као нов и стран предео за касаблијске очи.“5

Од тог момента, мост постаје предмет дивљења и одушевљења. Он постаје једна

од смишљених грађевина које служе људима за њихове разноврсне потребе, и у пуној

мјери ће одговара „њиховој жељи за лепотом, жељи која иде мимо, и често, изнад тих

потреба.“6 Касаблије ће одлазити низ реку до оближњих места, како би посматрали

мост, „бео и лак, са својих једанаест лукова недједнаке величине, као чудна арабеса на

зеленој води, међу тамним брдима.“ 7Мост, као духовна творевина, буди у људима и

ону прикривену снагу и дубину.

„Сваки и најмњи касаблија осећао се као да су се његове способности одједном

умножиле и снага увећала; као да је неки чудесни, натчовечански подвиг сведен на

меру њихових моћи и у границе свакодневног живота; као да је поред досад 4 Иво Андрић, На камену у Почитељу,у књизи Стазе, лица, предели, стр.162.5 Иво Андрић, На Дрини ћуприја,Београд, 2003, стр.74.6 Иво Андрић, На камену у Почитељу,у књизи „Стазе, лица, предели“, стр.162.7 Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 2003, стр.77.

4

откривених елемената: земље, воде и неба, откривен одједном још један, као да је

нечијим благотворним напором одједном за све и свакога остварена једна од

најдубљих жеља, древни људски сан: да се изнад воде и савлађује простор.“

Мост са својом капијом постаје средиште живота у касаби, мјесто од изузетног

значаја.

1.3. Естетско средиште романа

Мост исткан од речи представља естетско средиште романа. Грађа романа

разлива се из лукова моста, као и простор касабе из лукова камене грађевине. У њега

се сливају све просторне, временске и мисаоне визуре и творе умјетничко средиште

укупног света испољеног у роману. Са капије моста кренуће приповједна и читаочева

свијест у духовне висине и недогледна пространства. Мост ће преносити своју лепоту

и смисао из поглавља у поглавље, и на тај начин постати архитектонска и значењска

кичма дјела.

Ћуприја је главна тачка романескне нарације, „надтемпорална тачка Творца

једне модерне легенде“, кроз коју он види кроз време и прозире његову суштину , а за

читаоца може постати и упоришна тачка увида у целовитост нашег постојања.

2. УЛОГА МОСТА У КОМПОЗИЦИЈИ РОМАНА

5

2.1. Роман – хроника

Писац хронике обично жели да нам саопшти неку моралне, социјалне или

егзистенцијалне поруке, које се најбоље виде у дужој временској перспективи. Такве

хронике занемарују каузалне односе између догађаја, бележе збивања и догађаје само

зато што су у временском слиједу и што их биљежи колективна свијест одређеног

живља. Каузална неповезаност даје хроници изразито обиљежје епизодичности без

главног јунака и јединствене радње.

Андрићев роман – хроника без моста би и сам био само низ епизода. Мост

повезује расуте појединости у цјелину композиције и повезује поглавља.

2.2. Свевремени сведок

Мост је једини који живи од почетка до краја романа и тако постаје сведок

друштвених збивања и издвојених људских судбина у дугом временском периоду.

Писац није хронолошки ређао датуме и историјске чињенице, већ је писао умјетничку

хронику, приказавши минуле догађаје оживљене у својој имагинацији, и стварајући

књижевно – умјетничке слике. Готово сви догађаји и људске судбине везани су за

мост. Градитељ моста, Мехмедпаша Соколовић настојаће да се ослободи „црне пруге“

коју носи у души цијелог живота, те одлучује подићи мост на мјесту на којем се некад

растао од завичаја. Радисав с Уништа пружа отпор градњи моста и бива набијен на

колац. Лијепа Фатима окончаће свој живот бацивши се са капије моста. На мосту ће

коцкар Милан Гласничанин одиграти своју игру са ђаволом, а пијани Ћоркан

отплесати своју игру на залеђеној огради моста. Чувар моста Алихоџа умреће потресен

његовим рушењем. .

Историјски догађаји биће такође везани за мост, као и природне стихије:

изградња моста, поплаве, слабљење турске империје, буне у Србији, долазак

аустроугарске војске, анексија Босне, сарајевски атентат и Први свјетски рав. Он је,

дакле, заједничко мјесто свих тих самосталних радњи које ће се око њега

концентрисати у јединствену, иако мозаичну, епску радњу. На тај ће начин постати

архитектонска кичма , главни јунак и организациони скелет романа.

6

2.3. ЛАЈТМОТИВ МОСТА

Наш писац везаће романескну грађу за мост и умјетнички снажним описима

моста. Међу тим описима, издвајају се лирски згуснуте слике на крају појединих

поглављда. У њима налазимо и пишчева филозофско – симболична размишљања:

„Тако су се обнављали нараштаји поред моста, а он је као прашину стресао са

себе све трагове које су на њему остављале пролазне људске ћуди или потребе, и

остајао после свега непромењен и непромењив.“8

„Све је изгледало као узбудљива и нова игра на овом древном мосту који се на

месечини јулских ноћи беласао, чист, млад и непромењив, а савршено леп и јак, јачи

од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине.“9

Наведене „лирске поеме“о мосту имају функцију лајтмотива. „ Посебан

лајтмотив у роману На Дрини ћуприја је мост сам, претворен у симбол и слику ствари

чија је суштина стварност, а облик лепота, ''10 истиче Џаџић . Лајтмотивске поеме о

мосту су ритмички распоређене по поглављима и представљају равнотежу

инцивидуалној трагици осипања.Мост се јавља на крају епизоде да би опоменуо да

постоји, а то његово постојање даје својеврсну перспективу збивањима.

Свако поглавње романа има као садржај неку невољу, било да је ријеч о

индивидуалној трагици, или о природним стихијама или о друштвено – историјским

збивањима. На крају тих поглавља, приповједач – хроничар прелази се људских

учесника збивања на материјални симбол трајности, постојаности, сталности – на мост

. Писац експлицитно каже: „ Стога је прича о постању и судбини моста у исто време и

прича о животу касабе и њених људи, из нараштаја у нараштај, исто као што се кроз

сва причања о касаби провлачи и линија каменог моста на једанаест лукова, с

капијом , као круном у средини“.11

8 Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 2003, стр.104.9 Исто, 255.стр.10 Петар Џаџић, Храстова греда у каменој капији, 1995, стр. 167.

11 Иво Андрић, На Дрини ћуприја,Београд, 2003, стр. 30.

7

Компонујући роман, писац је тематско, мотивско,значењско многоласје везао за

мост, тако да он чини архитектонску и значењску кичму романа, заједничку осу око

које је окупљена цијела грађа. Мост повезује све – у простору, у времену, у духа.

Основне пишчеве идеје, исказане на крају појединих поглавља , чврсте су нити које

поглавља вежу унутрашњим везама.

2.СИМБОЛИКА МОСТА

8

3.1. Симбол трајности, сталности и постојаности

Најважнији смисао моста је у његовој сталности, постојаности и трајности.

Вечито трајање моста, који је надживљује све недаће, не мијењајући при том свој

првобитни облик, стварало је код писца уверење да поред пролазности, има на свету

сталности и трајања. О томе писац експлицитно говори већ на крају четвртог

поглавља:

„А смисао и суштина његовог постојања као да су били у његовој сталности.

Његова светла линија у склопу касабе није се мењала као ни профил околних планина

на небу. У низу мена и брзом оцветавању људских нараштаја, он је остајао

непромењен као и вода која пролази испод њега. Старио је, природно, и он, али на

једној временској скали која је много шира не само од дужине људског века него и од

трајања читавог низа нараштаја, толико шира да се оком то старење није могло да

примети. Његов век је, иако смртан по себи, личио на вечност, јер му је крај био

недогледан.“12

3.2. Анализа митских елемената

Ако се у читању романа не зауставимо на првим слојевима, него задремо у њега

откривајући му даље наслаге увидећемо да његову грађу не чине само елементи

видљиви на први поглед, већ да је он изграђен од слојева који асимилишу митове

човјечанства, и да је свака конкретна историјска појединост заснована на темељу неке

архетипске подлоге. Могућност да роман читамо на потпуно другачији начин пружио,

а самим тим да да га изнова тумачимо, пружио нам је Петар Џаџић. Управо

захваљујући његовој анализи митских елемената у Андрићевим дјелима, прије свега у

студији Храстова греда у каменој капији , моћићемо да продремо у дубље слојеве

романа, а тиме и откријемо дубљу симболику дринске ћуприје. Проналазимо много

знакова – симбола који представљају наслеђене обрасце нашег духовног одговора на

животне појаве и архетипове: камен, црна пруга, средњи стуб, капија, мост етс.

12 Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 2003,стр.77.

9

3.2.1. Мост у митолошкој традицији

У митолошкој традицији мост се појављује као веза између разних тачака

сакралног простора. Мост је симбол општења између неба и земље, прелазак из једне

равни у другу, прелаз у стварност.Симбол моста, као средство које омогућује прелазак

с једне стране на другу један је од најраширенијих симбола.

Мостови представљају и танку преграду између супротности, беспросторност у

царству натприродног и путеве недоступне физичком искуству и чулима, путеве до

којих се може доћи умним и духовним превазилажењем физичког.

Мостовна симболика укњучује човека као посредника, у средишњем је или

осном положају неба и земље.

3.2.2 .Симболика камена

На почетку бјеше камен. Камени планински масиви „ одједном се размичу се у

неправилни амфитеатар“, да би дали мјесто осмишљеном камену моста.“13

У историји човјечанства камен је прва материја коју су људски ум и људска

рука преобликовали, већ тад је успостављен смисаони однос човјека и камена.

Андрићев однос према камену видимо у једом од медитативних записа:

„Само једно знам: да ме из сваког камена гледа таква лепота и такав мир и снага, да

сам често срећан и поносан што је у људској свести било толике лепоте и што су руке

човекове имале снаге да јој дају облик.“14

Писца камен надахњује да наслути „време дубље и даље пд свих познатих ми

људских односа које меримо временом и које нам служе за наше површно, вештачко

мерење времена.“15 Док сједи на камену, обузима га „узбудљива визија живота

помрлих људи и нараштаја, њихових потреба, страсти, веровања и заблуда, судара,

привлачења и одбијања, вечитог таласања људског мора на тврдој и непролазној

земљи.“16

13 Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 2003, 21.стр.14 Исти, Знакови поред пута, Београд, 1976, стр.15 Иво Андрић, На камену у Почитељу, у књизи Стазе, лица, предели, стр.16 Исто, стр.162.

10

Камен потиче мислиоца да оживи прошлост, писац се укњучује у древни сан о

камену. У веровању човјека традиционалних друштава, камен је садржавао прошлост

јер су га настањивале душе предака. Човек ће каменом обиљежавати предачки гроб,

гробнице за хероје и храмове за богове. Камен симболизује вечност и постојаност.

Андрићев камен имаће својство бића. Камен моста је одуховљени камен, који

има своју вољу и намеће је људима и условљава њихову зависност. Нерањив и

постојан камен је постао слика и симбол бића.

Одуховљени камен прима на себе задатак да заведе ред, укаже на континуитет и

потврди законе.У камену се одразила Андрићева склоност да духовне вредности

изрази у материјалном облику. Управо у камену писац конкретизује своју идеалну

пројекцију постојаности. Трајан, он је и трајно продужење људи, мост према будућим ,

чврсто заснована постојаност људског.

„...А његова постојаност је учила: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано

троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“

3.2.2. Средњи стуб и капија

У митолошкој традицији, мост је прелаз из старог времена у ново, из циклуса у

сиклус, из подземне регије на небо. Андрић свој мост гради попут митског неимара.

Средњи стуб с капијом која израста из њега и с којом чини архитектонску

целину има својства која дочаравају вертикални космички модел из древности, када се

вертикала сматрала светом димензијом простора. У централни стуб стуб моста бива

уграђена црна жртва, млади Арапин, а пре довршења моста, пашће и бела жртва –

Радисав с Уништа. „“Случај“ је хтио да жртва буде уграђена у средњи стуб. У ствари,

пишчева грађевина испуњава четири основна митско – ритуална елемента: угађивање

жртве у темељ градње; уграђивање жртве у дно средњег стуба, осе пројекта; хтонско

обљежје жртве симболисано црном бојом и доњим дијелом тијела, уграђивање нечег

доњег симболише присуство представника подземне регије, хаоса.

Као материјална реалност, мост је дјело људских руку, у оном смислу у којем је

то свако умјетничко дјело; као пројекат, мост је оваплоћење ритуално – митског

условног настајања.

11

У свијету традиционалних друштава постојале су слике које могу моделирати

свијет у цјелини. Имамо тако Свјетско дрво, које је симбол вјечне младости,

бесмртности, живота. Улогу свјетског дрвета, преузимали су „оса свијета“, свјетски

стуб, брдо, планина итд. У блиској вези с осом свијета која спаја три регије: подземну,

земну и небеску, образује се на земној равни и тзв. центар свијета Средњи стуб с

капијом има својства која дочаравају вертикални космички модел из древности.

У капију ће се настанити и комад храстове греде. „Случај“ је опет хтио да на

мјесту на којем се обављају погубљења жртава буде уграђен древни симбол ритуалног

жртвовања17.И управо ће тај комад храстове греде примити крв чувара моста, Алихоџе.

Андрићева капија је најважнија тачка на мосту, као што је мост најважнији дио

касабе. „Капија је срце моста који је срце ове касабе која сваком мора остати у срцу.“ 18

Све се прелама кроз капију, она несхватљивим путевима утиче на судбину

касабе и на сам карактер њених грађана. Она је „срце срца“ и „круна“ – симболичко

средиште и најизразитија тачка вертикалног модела, Центар.Капија обликује нсесвесну

филозофију касабе.

Капија, по Џаџићу. има неколико слојева симболичког значења:

- оса која спаја три регије: подземну, земну и небеску (космичку),

- стециште ритуалних и обредних збивања: првобитна жртва, касније

ритуалне жртве (погубљења), потом крштења, вјенчања, етс.

-тијесна врата (пут до Центра је тежак, стога капија у неким тренуцима

преузима улогу „тијесних врата“

Након првобитног хаоса, који је у роману означен градњом моста, настаје оса

свијета, симбол реда. Тек с капијом симбол средњег стуба добија неопходну допуну,

излаз навише; и тако добијамо цјеловит супститут осе која обједињује три регије.

Будући да је центар света, капија је подесна за један сан о свијету. Неки ће странац

рецћи да ту треба тражити кључ за склоност касаблија ка размишљању и сањарењу.

17 У књизи Сретена Петровића „Систем српскее митологије“ налазимо податак да је у паганском веровању старих Словена обавеза извршиоца ритуала да крв жртве облије камен или храст.18 Иво Андрић, На Дрини ћупријаК, Београд, 2003,стр.28.

12

Писац из надтемпоралне тачке творца једне мордерне легенде види кроз

вријеме и прозире његову суштину. Кренуће од хаоса, и створити мост – ред са

капијом као упоришном тачком увида у цјеловитост нашег постојања.

3.2.4. МОСТ

Говорећи о композицији романа, истакли смо да је мост посебан лајтмотив

који повезује расуте појединости у композицону цјелину. Лајтмотив моста повезује

делове и у значењску цјелину. Мост је опредмећено савршенство и идеал досегнуте

љепоте. Писац ће увијек изнова истицати својства моста јер он представља изузетну

животну вредност. Начело осипања, несталности, смрти, промјене, сила разарања

владајуће је у животном процесу, а симболична противтежа , мост, начело је животног

тоталитета, његове неуништивости. Непостојано пролази поред моста попут воде под

њим. Мост је слојевит симбол, који се намеће као метафора цјелине живота, а његово

обнављање и неуништивост дају смисао кратком људском вијеку и друштвено-

историјским промјенама.

Мост је у дубокој вези са колективно–несвјесним касабе. Он преноси важне поруке

колективно – несвјесног. Несвјесно их прихвата и пројектује се опет у мост с

допунским садржајем. На тај начин добијамо цјеловиту симболичку пројекцију

древности која је у нама, али и изван нас, материјализован и која не подлијеже

промјенама. „Сарадња“ колективно –несвјесног и моста као симбола долазе до идеалне

тачке када мост бива потпљен у поводњу. Израњање моста из непостојања условљава

еуфорију поновног рађања, нови почетак. „.(...)нико није имао времена да размишља о

смислу и значењу победничког моста,(...), али сваки је знао да у том животу има нешто

што одолева свакој стихији и што због несхватљивог склада својих облика и

невидљиве, мудре снаге својих темеља излази из сваког искушења неуништиво и

непромењено.“ Из тог најдубљег симболичког слоја, изразитих митских рефернци,

уобличава се и слој згуснутих метафизичких значења романа. Мост преузима улогу

тумача живота, какву је за древног човека имао знак Месеца, указујући на периодично

разарање и стварање свијета. Периодично стварање и разарање – концепт трајања који

приоизлази из цикличног схватања развоја – такође има сликовиту потврду : роман

13

завршава виђењем умирућег чувара моста. Алихоџа, упркос агонији моста и својојој

сопственој агонији говори: „Ако се овдје руши, негдје се гради.“

Кроз симбол моста се испољава тежња која доминира и митом: да се надвалада хаос и

да се у наше схватање простора и времена унесу смисао и ред. Прича о мосту је прича

о хаосу и реду, прича у којој је симбол реда схваћен као смисао трајања јесте сам мост.

3.3. Мост – симбол умјетничке љепоте и хармоније

Мисао о љепоти и хармонији прожима цео роман, на исти начин као што

прожима цео човеков живот. Уживање у љепоти лукова, стубова, савршено изведених

линија снажно асоцира на естетско уживање у љепоти неког умјетничког дјела. Мост

тако симболише умјетничко дјело уопште, постојано у својој љепоти, раскошно у

својим значењима и смислу, узвишено и непролазно.

Умјетничко стварање је, по Андрићу, сложен и напоран чин који се врши по

диктату човекове нагонске потребе за стварањем. Та потреба за љепотом одбрана је од

умирања и заборава. Мостови и грађевине најбоље исказују Андрићево схватање

трајности љепоте коју човјек ствара. Претеча дринске ћуприје, мост на Жепи, настаће

из потребе неимара да се спаси од заборава и неимар то чини тиме што стваралачку

визију преноси у камену љепоту лука, разапетог над обалама под којим као пролазност

протиче хучна вода ријеке.

Андрићева визија хармоничног живота будућег човјечанства, заснована је

управо на уверењу да ће умјетничка љепота уништити зло и измирити

противрјечности човјековог битисања. Умјетност је облик људског рада и стварања у

којем је хармонија већ остварена, као наслућивање, нада и обећаље оне стварне

хармоније која ће тек доћи. На Дрини ћуприја ће и у тренутку кад јој лук буде

прекинут, оставити поруку:“Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће

посве и заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав

подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и

боље. Кад би њих нестало, то би означило да ће и божја љубав угаснути и нестати са

света. То не може бити.“19 Алихоџина мисао посљедњим напором показује једину

19 Иво Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 2003, стр.340.

14

могућу линију лука који је нестао. „То је верност и узвишена непомирљивост љепоте,

која поред себе допушта једну једину могућност – непостојање.“20

1. ЗАКЉУЧАК

Ишчитавајући роман „На Дрини ћуприја“ и друга Андрићева дјела, непрестано

се сусрећемо са знаком „лук“. Лук и свод дубоко фасцинирају писца и он у њима слути

20 Исти, Мостови у књизи Стазе, лица, предели, стр. 10.

15

ослобођења од природних закона и види почетак успона људског. Естетичар Хартман

такође истиче да моменат кад се тежина подигла увис представља побједу духа над

материјом. И за Андрића је тај камен који лебди у ваздуху тренутак у којим се дух

људски винуо у недоглед. Андрићев посматрачки дух имаће ту ретку способност да у

себи осети сву љепоту архитектонског дјела, а његов стваралачки гениј умеће да

љепоту пренесе у вербално ткиво романа и пружи читаоцу умнију, трајнију и

величанственију духовну творевину од грађевине саме.

С капије његовог моста узнијеће се приповједна и читаочева свијест у духовне

висине и недогледна пространства. Одатле крећемо кроз вријеме и прозиремо његову

суштину, одатле добивамо увид у цјеловитост нашег постојања.

На мосту стојећи, угледаћемо три и по вијека босанске и људске историје,

имајући могућност да и проживимо животе његових касаблија, да с њима и њихове

сударе и привлачења. Али, за разлику од њих који виде смо себе и своје сопствене

животе, читалац има прилику да види да је „све исто под сунцем“ јер ће пред

његовим очима у различитим временима Мута, Ћоркан и Пецикоза плесати исти плес

на залеђеној огради моста. Читалац схвата да се моћници и силници, какво год име

носили, по мало чему разликују.

Одуховљени, живи камен моста шаље поруку да је живот неуништив. Мост је

преносилац поруке колективног-несвјесног, поруке предака да постоји ред у хаосу

живота. Истовремено, мост је вјесник будућности,умјетничко дјело у својој љепоти

постаје основа неке будуће хармоније, коју писац тек слути.

5. ЛИТЕРАТУРА

16

1. Андрић, Иво, На Дрини ћуприја, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд,2003.

2. Андрић, Иво, Мостови, у књизи Стазе, лица, предели, „Просвета“, Београд,

1996.

3. Андрић, Иво, На камену у Почитељу, у књизи Стазе, лица, предели, Просвета,

Београд, 1996.

4. Андрић, Иво, Знакови поред пута,

5. Андрић, Иво, Писац говори својим делом, приредио Радован Вучковић, БИГЗ,

Београд, 1994.

6. Андрић, Иво, Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине,

Просвета, Београд, 1994.

7. Џаџић, Петар, Храстова греда у каменој капији, Народна књига, Београд, 1983.

8. Џаџић, Петар, Иво Андрић, Есеј, Завод за уџбенике и наставна средства,

Београд, 1966.

9. Џаџић, Петар, Иво Андрић:човек, дело, Просвета, Ниш, 1993.

10.Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983.

11. Хартман, Николај, Естетика, БИГЗ, Београд, 1979.

12. Петровић, Сретен, Систем српске митологије, Просвета, Ниш, 2000.

САДРЖАЈ

17

1. УВОД............................................................................................................................... 2

2. ЕСТЕТСКА ФУНКЦИЈА МОСТА ............................................................................. 3

3. УЛОГА МОСТА У КОМПОЗИЦИЈИ РОМАНА......................................................... 6

4. СИМБОЛИКА МОСТА ................................................................................................. 8

5. ЗАКЉУЧАК..................................................................................................................... 16

ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................... 17

18