1

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ 17. мај 2019. Београд

ИЗБОРНОМ ВЕЋУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

На V седници Изборног већа Правног факултета Универзитета у Београду одржаној 25. фебруара 2019. донета је, на предлог Катедре за грађанско право, одлука о расписивању конкурса за избор у звање и заснивање радног односа на радном месту доцента за Грађанскоправну ужу научну област – предмет Облигационо право с пуним радним временом и на одређено време. Конкурс је објављен у Службеном гласнику Републике Србије број 14 од 6. марта 2019. и у публикацији Националне службе за запошљавање Послови број 818 од 6. марта 2019. На расписани конкурс као једини кандидат пријавио се у року др Марко Перовић. На истој седници Изборно веће је донело одлуку о именовању Комисије за припрему реферата у следећем саставу:

- др Миодраг Орлић, редовни професор Правног факултета у Београду у пензији; - др Марија Караникић Мирић, редовни професор Правног факултета у Београду; - др Марко Ђурђевић, ванредни професор Правног факултета у Београду; - др Јожеф Салма, редовни професор Правног факултета у Новом Саду у пензији; - др Ђорђе Николић, ванредни професор Правног факултета у Нишу у пензији.

На истој седници Изборно веће донело је и одлуку о именовању проф. др Миодрага Орлића за председавајућег ове комисије. Након што смо размотрили пријаву, прилоге уз пријаву, докторску дисертацију, остале радове и приступно предавање јединог кандидата те установили да чланови Комисије за припрему реферата не могу да постигну сагласност о томе да ли Кандидат испуњава услове за избор, одлучили смо да Изборном већу поднесемо следећи

Р Е Ф Е Р А Т

Уз пријаву на конкурс кандидат др Марко Перовић је доставио биографију, списак радова, копије објављених радова (изузев мастер рада и докторске дисертације, у погледу којих је Комисију упутио на Библиотеку Правног факултета у Београду), потврду да је један од радова прихваћен за објављивање у часопису Економика предузећа, дипломê основних и мастер студија, уверење да је докторирао, извод из матичне књиге рођених и уверење о држављанству. Реферат смо написали на основу пријаве, прилога које је Кандидат доставио уз пријаву и прилога на које нас је Кандидат упутио у пријави.

2

Реферат се састоји из следећих одељака: 1. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ 2. НАСТАВНИ РАД 3. ОБЈАВЉЕНИ РАДОВИ 4. ПРЕГЛЕД И ОЦЕНА РАДОВА ОД ПРВОГ ИЗБОРА У ЗВАЊЕ АСИСТЕНТА 5. УЧЕШЋЕ У НАУЧНИМ И СТРУЧНИМ СКУПОВИМА 6. УЧЕШЋЕ У НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИМ И СТРУЧНИМ ПРОЈЕКТИМА 7. ОЦЕНА ИСПУЊЕНОСТИ УСЛОВА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ ДОЦЕНТА

А. ОПШТИ УСЛОВ Б. ОБАВЕЗНИ УСЛОВИ

Б1. Позитивно оцењено приступно предавање из области за коју се бира. Б2. Позитивна оцена наставног рада у студентским анкетама током

целокупног претходног изборног периода. Б3. Објављен један рад из категорије М20 или три рада из категорије М51

из научне области за коју се бира. Б4. Саопштен један рад на научном скупу, објављен у целини.

В. ИЗБОРНИ УСЛОВИ (МИНИМАЛНО 2 ОД 3) В1. Стручнопрофесионални допринос. В2. Допринос академској и широј заједници. В3. Сарадња с другим високошколским односно научноистраживачким

установама у земљи и иностранству. 8. МИШЉЕЊЕ И ПРЕДЛОГ

1. БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Према биографији коју је доставио уз пријаву на конкурс, Марко С. Перовић је рођен 9. новембра 1986. у Београду. Завршио је основну школу „Владислав Рибникар” у Београду. Био је одличан ђак и носилац Вукове дипломе. Пету београдску гимназију завршио је 2005; не наводи с каквим успехом. На Правни факултет Универзитета у Београду уписао се школске 2005/2006. Дипломирао је 6. октобра 2009. с просечном оценом 9,97. Док је студирао, награђиван је за успех сваке школске године, био је корисник стипендије Фонда за младе таленте Републике Србије, а једне године био је студент продекан. На Имовинско-правни подмодул 1 мастер академских студија Правног факултета у Београду уписао се школске 2009/2010. Положио је Облигационо право – Пуноважност уговора код проф. др Оливера Антића (оцена 10), Јавнобележничко право код проф. др Оливера Антића (оцена 10), Земљишнокњижно право код проф. др Драгора Хибера (оцена 10). Мастер рад на тему „Накнада неимовинске штете“ одбранио је 29. јуна 2011. пред комисијом у саставу проф. др Оливер Антић (ментор) и проф. др Драгор Хибер.

3

Докторске академске студије из Грађанскоправне уже научне области уписао је школске 2011/2012. Први део усменог докторског испита (Општи део грађанског права, Стварно право, Облигационо право) положио је 2. јула 2013; не наводи пред којом Комисијом, ни с којим оценама. Други део усменог докторског испита (Неважност уговора и Закључење уговора) положио је 23. априла 2014; не наводи пред којом Комисијом, ни с којим оценама. Докторску дисертацију на тему „Солидарност дужника у облигационим односима“ одбранио је с одликом 9. новембра 2018. пред Комисијом коју су чинили проф. др Миодраг Орлић, проф. др Мирко Васиљевић, проф. др. Јожеф Салма и ментор проф. др Драгор Хибер. У пријави стоји да Кандидат говори и пише француски и енглески језик; није доставио уверења о томе. Био је секретар Катедре за грађанско право. Наводи да је „активно учествовао у бројним научним симпозијумима из области правних наука“, али не наводи којим. Према допису који је декан Правног факултета доставио Катедри за грађанско право, Марко Перовић је први пут засновао радни однос на Правном факултету у Београду у звању сарадника у настави на време од 10. јануара 2011. до 9. јануара 2012. Одлукама Изборног већа Правног факултета у Београду биран је два пута у звање асистента за Грађанскоправну ужу научну област (предмет: Облигационо право). На основу тих одлука два пута је засновао радни однос у звању асистента на одређено време: од 1. марта 2012. до 28. фебруара 2015. и од 25. фебруара 2015. до 25. фебруара 2018. године. Три дана пре истека тог времена одобрено му је одсуство ради посебне неге детета и то у периоду од 22. фебруара до 21. августа 2018. и потом од 21. августа 2018. до 22. фебруара 2019. Радни однос у звању асистента продужаван му је по том основу у два наврата анексом уговора о раду, други пут до 25. фебруара 2019. Коначно, радни однос у асистентском звању продужен му је и трећи пут, анексом уговора о раду до окончања овог конкурса.

2. НАСТАВНИ РАД

Кандидат је држао вежбе из предмета Облигационо право на Правном факултету у Београду. Уз пријаву на конкурс др Перовић није доставио индивидуалне статистичке извештаје о студентском вредновању његовог наставног рада.

3. ОБЈАВЉЕНИ РАДОВИ

Уз пријаву на конкурс кандидат др Марко Перовић је доставио следеће радове: 1. Key distinctions between commercial and civil law contracts in Serbian legislation,

прихваћено за објављивање у часопису Економика предузећа, 3–4/2019. 2. Дозвола и одобрење за закључење облигационог уговора, Правни живот,

10/2018, 625–634; 3. Правна дејства облигационог уговора према трећим лицима, Зборник радова

Актуелна питања савременог законодавства, Савез удружења правника Србије и Републике Српске, 2018, 83–93;

4. Новација као начин престанка облигација, Анали Правног факултета у Београду, 3/2017, 167–187;

4

5. Начело једнаке вредности узајамних давања код двостраних уговора, Правни живот, 10/2017, 521–531;

6. Захтев да се уклони опасност од штете, Зборник радова Актуелна питања савременог законодавства, Савез удружења правника Србије и Републике Српске, 2016, 301–311;

7. Немогућност и отежана могућност испуњења облигације, Правни живот, 10/2016, 715–735;

8. Пословодство без налога као извор облигације, Правни живот, 10/2015, 691–712;

9. Уступање потраживања уговором, Правни живот, 10/2014, 617–712; 10. Правне последице зеленашког уговора, Правни живот, 10/2013, 709–729; 11. Престанак облигације путем компензације, Правни живот, 10/2012, 501–514; 12. Исплата недугованог као извор облигација, Српска правна мисао, Бања Лука,

бр. 44, 2011, 225–235; 13. Спортска арбитража, Правни живот, 9/2011, 705–724; 14. Права и обавезе спортиста, Правни живот, 9/ 2010, 499–515; 15. Имовинска одговорност спортских организација, Правни живот, 10/2009, 263–

284; 16. Накнада неимовиске штете у спорту, Зборник радова за Пету међународну

конференцију Менаџмента, 2009, 530–536. Кандидат је у списку радова навео и свој мастер рад и докторску дисертацију. Међутим, те радове није доставио уз пријаву на конкурс, него је, као што је речено, упутио Комисију на Библиотеку Правног факултета у Београду:

17. Накнада неимовинске штете, мастер рад, година 2011, 1–65 (необјављено); 18. Докторска дисертација „Солидарност дужника у облигационим односима“.

Мастер рад др Марка Перовића био је предмет оцене при првом избору Кандидата у асистентско звање, па сада неће бити разматран. Проф. др Марија Караникић Мирић је 27. марта 2019. обавестила декана и секретара Правног факултета да докторска дисертација коју је Кандидат бранио још 8. новембра 2018. није предата ни Одсеку за мастер и докторске студије, ни Библиотеци Правног факултета. Потписници овог реферата пронашли су предметну докторску дисертацију на сајту Националног репозиторијума дисертација.

4. ПРЕГЛЕД И ОЦЕНА РАДОВА ОД ПРВОГ ИЗБОРА У ЗВАЊЕ АСИСТЕНТА (1–12)

Од првог избора у звање асистента за Грађанскоправну ужу научну област (предмет: Облигационо право) кандидат др Марко Перовић одбранио је докторску дисертацију и објавио десет радова, а један рад Кандидата прихваћен је за објављивање, о чему је доставио одговарајућу потврду. Само тих дванаест радова који су објављени односно прихваћени за објављивање од 2012. до данас могу се узети у обзир овом приликом. Преосталих пет чланака и мастер рад које је Кандидат навео у списку радова вредновани су када је др Перовић први пут биран у асистентско звање и не могу се поново узети у обзир.

5

1. Докторскa дисертацијa „Солидарност дужника у облигационим односима“ одбрањена с одликом 9. новембра 2018. пред Комисијом коју су чинили проф. др Миодраг Орлић, проф. др Мирко Васиљевић, проф. др. Јожеф Салма и ментор проф. др Драгор Хибер.

Дисертација под насловом „Солидарност дужника у облигационим односима” (у даљем тексту: Дисертација) пати од методолошких, методичких, структурних и садржинских недостатака због којих – упркос спољашњој форми, називу и обиму тог списа, као и теми која јесте значајна за развој научне мисли – не представља допринос грађанскоправној научној области, јер није научно заснована те не може да се квалификује као научноистраживачки рад. А пошто се не ради о научноистраживачком раду, беспредметна је свака даља расправа о самосталности и оригиналности Дисертације. Разлози за овакав став су следећи:

I. Методолошки и методички недостаци Дисертације 1. Дисертација без тезе 2. Научна незаснованост 3. Препричавање слова закона и стварање привида упоредноправне анализе 4. Стварање привида да су анализиране судске и арбитражне одлуке 5. Илустрација начина на који је Кандидат „истраживао“ и „аргументовао“

а. Научна апаратура која не одговара основном тексту б. Илустрација начина на који Кандидат аргументује в. Илустрација преузимања

II. Структурни недостаци Дисертације III. Садржински недостаци Дисертације

1. Необавештеност 2. Дескриптивност – Одсуство било какве научно-стручне расправе и

теоријске обраде 3. Погрешна представа о фундаменталним институтима облигационог права 4. Пасуси неразумљивог текста

IV. Покушаји оригиналног доприноса у Дисертацији 1. „Генерична дефиниција“ солидарних обавеза 2. „Теорија“ тројства солидарне одговорности и њена оцена

V. Оцена закључака Дисертације

6

I. Методолошки и методички недостаци Дисертације (1–5)

1. Дисертација без тезе

Израда докторске дисертације подразумева да кандидат постави одређени научно релевантан проблем, познаје методе који су подесни за обраду тог проблема, спроведе научно истраживање засновано на одговарајућим изворима, користећи одговарајућу научну и стручну апаратуру, те да потом на основу спроведеног истраживања обради постављени проблем и изнесе одређени закључак. Кандидат није поставио проблем, није користио методе подесне за обраду правних проблема односно правних института, није спровео истраживање користећи одговарајућу научну и стручну апаратуру, па зато није ни могао да донесе било какав научно релевантан закључак. Основни текст Дисертације искључиво је дескриптиван и није критичко-расправни текст. Поред тога, постојеће дескрипције описују садржину разних правних текстова, и то превасходно нормативних: законских односно законичких, а веома ретко и судских, догматичких, коментаторских, стручних или научних. Уза све то, и ниво излагања тих дескрипција, то јест тих правних садржина, у најбољем случају досеже до уџбеничког. У Дисертацији се не расправља ни о чему. Нити се расправља о законским решењима (зашто су таква, како се оцењују, какву судску и уопште правну праксу стварају итд.), нити се расправља о разним теоријским ставовима о тим правним решењима и њиховим последицама. То ову дисертацију чини Дисертацијом без расправе, то јест Дисертацијом без дисертације – „Дисертацијом“.

2. Научна незаснованост

Научна апаратура на коју се основни текст ослања по правилу је веома стара и општа и не поткрепљује оно што је речено у основном тексту. Наслови наведених дела и имена цитираних аутора покаткад су погрешно или парцијално написани, насловима често недостаје покоји део, а књиге и чланци су често недовољно прецизно одређени. Кандидат у фуснотама пречесто даје само препоруке читаоцу за даље читање и испитивање онога што је сâм требало да прочита и испита. Као да не разуме да је први, минимални захтев који се поставља пред докторанда да у својој дисертацији извести о томе шта је у литератури прочитао о својој докторској теми, па да о томе промисли, то јест то испита и да о тим својим ставовима, налазима и закључцима о прочитаном и испитаном такође извести у дисертацији. Обично нема никакве индиције да је Кандидат читао цитирана дела, пошто не извештава о њиховој садржини, нити расправља о ставовима који су у њима заузети. Судећи по списку литературе, Кандидат је у стању да чита научну и стручну литературу на француском и енглеском језику. Међутим, дела на тим језицима на која се ослања листом су веома стара и сасвим општа, а и за њих Кандидат по правилу не наводи издавача, што је супротно најелементарнијим правилима методологије и методике научног рада те доводи у питање да ли је Кандидат уопште непосредно консултовао та дела или је само преузимао податке о њима.

7

Од новијих познатих уџбеника недостају, примера ради: Франсоа Жером (François Jérôme), Ален Бенабан (Alain Bénabent), Реми Кабријак (Rémy Cabrillac), Филип Стофел-Минк (Philippe Stoffel-Munck), као и било које иоле новије издање уџбеника Филипа Малорија (Philippe Malaurie). Кандидат помиње познату студију Филипа Ле Турноа (Philippe Le Tourneau) из 1976, а последње издање тог дела изашло је 2017. године (вид. доле: III. Садржински недостаци, 1. Необавештеност). То јасно говори о непостојању неопходне елементарне, бар минималне претходне обавештености Кандидата о стању и ставовима савремене уџбеничке литературе на језицима које користи, без чега Кандидат није могао ни започети рад на Дисертацији. То такође говори и о непознавању основних правила методологије и методике научног рада. Највећи број пописаних библиографских одредница о самој солидарности дужника потиче из XIX и прве половине XX века. То већ само по себи – и када би све остало у Дисертацији било иоле прихватљиво – сврстава обраду овог правног питања у историјскоправну а не у позитивноправну обраду теме дисертације. Поврх тога, и та дела из XIX и прве половине XX века која говоре о солидарности дужника Кандидат само набраја у фуснотама, а не извештава о њиховој садржини, што опет указује на кршења основних методолошких правила у научном раду. На тај начин, само набрајајући у фуснотама дела из XIX и прве половине XX века о солидарности дужника, Кандидат ствара привид да користи научну апаратуру, а заправо то уопште не чини, чиме крши и елементарна правила етике научног истраживања. Кандидат јесте пронашао и нека савремена дела о солидарним обавезама на француском језику, примерице, једну докторску дисертацију: Marc Mignot, Les obligations solidaires et les obligations in solidum en droit privé français, Dalloz 2002. Међутим, пошто на њу само сумарно упућује на неколико места, јасно је да Кандидат ту дисертацију није читао онако како налаже докторандски научноистраживачки рад. Даље, и то само примера ради, Кандидат није наишао на текстове Sonje Meier, која је у Макс Планковој Енциклопедији европског приватног права на енглеском писала о солидарним облигацијама, множини поверилаца и суброгацији (вид. Jürgen Basedow, Klaus J. Hopt, Reinhard Zimmermann, Andreas Stier (eds.), Max Planck Encyclopedia of European Private Law, OUP 2012), а на другим местима и о множини дужника – такође на енглеском, који Кандидат наводно чита. Овај проблем недовољне научне фундираности могао се релативно лако превазићи: Уобичајеност студијских боравака наших младих научника у европским истраживачким центрима те лакоћа с којом се такви боравци данас организују и спроводе – потврђују да је такво поступање постало један сасвим достижан стандард у академској правничкој средини у Србији у XXI веку. Фусноте садрже углавном пуко библиографско навођење литературе, а ни оне – као ни основни текст Дисертације – не дају садржински преглед те литературе с обзиром на проблем који се обрађује. Даље, и при таквом, пуко библиографском ређању литературе, наведене библиографске јединице најчешће се налазе тек у веома широко схваћеној вези с нечим што је речено у основном тексту. Ево неколико примера: Када у основном тексту Кандидат каже да одговорност може да се заснује на кривици, то поткрепљује навођењем општих дела, а некада и читавих књига:

8

„M. Konstantinović, nav. delo, str. 86–91; Ž. Đorđević i V. Stanković, nav. delo, str. 323–330; D. Popović, Odgovornost za opasnu delatnost u jugoslovenskom pravu, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 5/1986, str. 505–511; J. Radišić, nav. delo, str. 213–220; Marija Karanikić-Mirić, Krivica kao osnov deliktne odgovornosti u građanskom pravu, monografija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2009, str. 5–363; Miodrag Orlić, Esej o krivici u građanskom pravu, Pravni život, br. 1–2, 2009, str. 179–198; B. Morait, nav. delo, str. 394–398.“

За сваког дипломираног правника – а о Кандидату за доктора правних наука у области облигационог права да се и не говори – представља опште место, то јест спада у најосновнија знања, став да одговорност за штету може да се заснује на кривици, па нема никакве потребе, напротив, представља кршење основних правила методике научног рада, отварати фусноту о општем месту, то јест наводити литературу која подупире то опште место. Поред тога, такав поступак јесте покушај стварања привида да је реч о научном истраживању, научном раду и научном делу, што је кршење правила етике научног рада. На помен одговорности за моторно возило следи фуснота, опет уз непрецизно навођење читавих књига:

„Navodimo jedan broj značajnih studija o odgovornosti za štetu prouzrokovanoj [sic!] motornim vozilima. U tom smislu: H. Lalou, Traité pratique de la respondabilité civile, Paris 19551; Marija Toroman, Odgovornost automobiliste [sic!], Državni osiguravajući zavod, Beograd 1959, isti autor, Odgovornost vlasnika automobila, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 3–4, 1953; H. Mazeaud, A. Tunc, Traité théorique et pratique de la responsabilité délictuelle et contractuelle, t. I, Paris 19652; J. Radišić, Imovinska odgovornost za štetu izazvanu motornim vozilom, monografija, Institut društvenih nauka, Beograd 1976, str. 9–170, naročito str. 77–85 (Odgovornost za štetu nastalu usled sudara motornih vozila); Ph. Tourneau, La responsabilité civile, Paris 19763; André Tunc, Pour une loi sur les accidents de la circulation, Paris 1981, str. 5–276; isti autor, La respondabilité civile, monografija, Paris 1981, str. 1–161; Stojan Cigoj, Automobilist [sic!] – odškodinska [sic!] odgovornost in zavarovanje odgovornosti, monografija, Uradni list SR Slovenije, Ljublјana 1982, str. 1–431; Vukašin Stanišić, Odgovornost u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu, Pravni život, br. 9–10/1992, str. 1291–1300; Slobodan Stanišić, Odgovornost za štetu od motornih vozila (sa sudskom praksom), monografija, Banja Luka 2008, str. 3–317, isti autor, Objektivna odgovornost za štetu, monografija, Banja Luka 2012, str. 3–467, naročito str. 276–278 (Objektivna odgovornost imalaca motornih vozila u pokretu); Zdravko Petrović i Velјko Knežević, Naknada štete nastale saobraćajnom nezgodom, monografija, Glosarijum, Beograd 2009, str. 7–249; Zbornik radova, Naknada štete, Bezbednost saobraćaja i obavezno osigurnje, urednik Z. Petrović, Intermex, Zlatibor–Beograd, 2009, str. 9–280; Marija Karanikić-Mirić, Objektivna odgovornost za štetu, monografija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2013, str. 5–246, naročito str. 181–190 (Odgovornost u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu).“

1 Кандидат не наводи странице, иако је реч о општем делу о грађанскоправној одговорности а не о делу које је посебно посвећено одговорности за штету од моторног возила (напомена Комисије). 2 Иста напомена Комисије. 3 Иста напомена Комисије.

9

Цитирана фуснота показује да Кандидат зна да треба да наведе странице на којима се налазе излагања о одговорности за моторно возило и он то чини када цитира домаћа општа дела о грађанскоправној одговорности. Међутим, када цитира општа дела о грађанскоправној одговорности на француском језику, Кандидат пропушта да наведе странице на којима се посебно излаже о одговорности за моторно возило. Ово је само једна од многих половичних, неуједначених и уопште узев аљкавих фуснота у Кандидата. Кандидатово пропуштање да наведе странице само онда када упућује на француске ауторе буди сумњу у то да је Кандидат заиста читао или барем листао наведена француска дела. Уместо да анализира судску праксу, Кандидат упућује читаоца да се сам обавести о судској пракси у збиркама судских одлука и да ту судску праксу сам анализира:

„Videti objavljene sentence, često i sa detaljnijim obrazloženjima, u brojnim zbirkama sudskih odluka, kao što su: Radoslav Ćosić, Zakon o obligacionim odnosima sa aktuelnom sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 1998, str. 279 i sl.; Milan Šemić, Prouzrokovanje i naknada štete, teorijski pristup, zakonodavna rešenja, sudska praksa, Zrenjanin 1999, str. 411–427; Zdravko Petrović i Aleksandar Radovanov, Deliktna odgovornost i naknada štete, Novi Sad 2001, str. 193–196; Tomislav Krsmanović, Aktuelna sudska praksa iz obligacionih odnosa, Poslovni biro, Beograd 2003, str. 279–288; Dragoslav Veljković, Obligaciono pravo, kroz Komentar Zakona o obligacionim odnosima sa sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 2005, str. 249; Dragoljub Simonović, Naknada štete prema Zakonu o obligacionim odnosima, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 410–426; Gordana Stanojčić, Naknada štete kroz sudsku praksu, Poslovni biro, Beograd 2016, str. 222–230.“

Дигресивна фуснота о значају римског права за грађанске кодификације упућује на целе уџбенике римског права:

„M. Horvat, nav. delo, Pojam i današnja važnost rimskog prava, str. 1; Dragomir Stojčević, Rimsko privatno pravo, Savremena administracija, Beograd 1977, zadatak i značaj rimskog privatnog prava, str. 3; Reinhard Zimmerman [sic!], The Law of Obligations, Roman Foundations of the Civilian Tradition, Juta Co, Ltd, Capetown [sic!] Wetton Johannesburg, 1990, str. 1–1241, naročito str. 128 i sl.; Antun Malenica, Rimsko pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, 1995, značaj rimskog prava, str. 12; Obrad Stanojević, Rimsko pravo, Pravni fakultet, Beograd, 1997, značaj rimskog prava, str. 5 i 9, gde se, između ostalog kaže: Rimsko pravo pripada riznici antike, spada u najvažnija dostignuća starog veka, uz grčku filozofiju i umetnost. Ne samo po svojim unutrašnjim vrednostima, već i po uticaju na pravnu istoriju Evrope i sveta… rimsko pravo je uvod u savremeno građansko pravo. Ono nam omogućuje bolje shvatanje ustanova privatnog prava. Student koji dobro nauči rimsko pravo, lako će savladati obligaciono, stvarno i nasledno pravo; Viktor Korošec, Rimsko pravo, I. del, Uradni list Republike Slovenije, Ljubljana 2002; Miroslav Milošević, Rimsko pravo, Nomos, Beograd 2005, značaj rimskog prava, str. 7; A. Romac, Rimsko pravo, Pravni fakultet, Zagreb 2007, značenje i uloga rimskog prava, str. 2; Žika Bujuklić, Rimsko pravo, Pravni fakultet, Beograd 2007, treće izd. 2013; Nikola Mojović, Rimsko pravo, knjiga I, Istorija rimskog prava, Pravni fakultet Univerziteta u Banjoj Luci 2008, značaj rimskog prava, str. 11.“

10

Поводом једног општег места Кандидат овде упућује на 1241 страницу импресивне двотомне Цимерманове књиге (што обухвата и индекс појмова) и више се на ту књигу у својој Дисертацији не враћа. У оквиру излагања о римском праву, на помен правне способности Кандидат цитира шест чланова Универзалне декларације о људским правима:

„Taj opšti stav savremenog prava, na jedan sintetički način izražen je i u brojnim međunarodnim dokumentima među kojima ovde naročito ističemo Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka usvojenu i proklamovanu Rezolucijom Generalne skupštine Ujedijenih nacija od 10. decembra 1948. godine (Universal Declaration of Human Rights). Ova Deklaracija već u prvim odredbama predviđa, da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svesšću [sic!] i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva (član 1). Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog i drugog mišjenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti (član 2). Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti (čl. 3). Niko se ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima (član 4). Niko se ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kazni (čl. 5). Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt (član 6).“

У дигресивној фусноти у Закључку дисертације (фн. 717) Кадидат „разјашњава“ шта је то установа то јест институт према Томи Живановићу и ауторима које Живановић цитира, а онда упућује и на Андру Ђорђевића, као да се не ради о Закључку, у коме таквом „разјашњењу“ никако није место, као да појам института није поменуо небројено пута на претходних три стотине станица и као да о установама нико после Живановића и Ђорђевића до данас није ништа релевантно написао било на нашем језику било на језицима које Кандидат чита:

„O pojmu ustanove (instituta), opširnije, Toma Živanović, Sistem sintetičke pravne filozofije, Naučno delo, Beograd 1959, str. 95 i sl., gde se, između ostalog, o pojmu ustanove izlažu dva stnaovišta [sic!]: normativističko i opšteteorijsko stanovište koje se zasniva na prirodi odgovarajućih pravnih odnosa. Detaljnije o ovom pitanju ovaj autor, navodi: za osnovu definicije ustanove obično se uzima pravo u ekstenzivnom smislu, tj. kao skup pravnih normi. U tom smislu, ovde se navodi više definicija ustanove. Tako, prema Windscheid-u, ustanova je skup pravnih propisa, koji se odnose na jedan pravni odnos; prema Salkoskom, to je skup pravila koja zajednički važe za skup pojedinih pravnih odnosa iste vrste; prema Gierke-u to je skup pravnih propisa koji odgovara jednom određenom životnom odnosu; prema Dernburg-u, to je kompleks pravila normi koje regulišu jedan krug pravnih odnosa, koji su u životu deo jedne celine; prema Gareis-u to je skup normi koje uzdižu jedan životni odnos na stepen pravnog odnosa. Nadalje, prema istom izvoru, drugi autori ne polaze od pravnih normi i njihovih skupova, ali oni nalaze suštinu pravnog instituta u pravnim odnosima određene vrste. Tako, prema Korkounov-u, pravne institucije su pravni odnosi istog roda. Prema Stammler-u, pravnim institutom ili pravnom ustanovom se označava ponavljanje u različitim pravnim propisima sadržano ravnomerno nastupajućeg pravnog odnosa. Najzad, autor T. Živanović, daje sledeću definiciju: pravni instituti su apstraktna u pravnim normama sadržana pravna bića ili pravni pojmovi, koja se pojavljuju kao samostalni predmeti pravnih nauka. Nesamostalni pojmovi su samo elementi pravnih ustanova (nav. delo, str. 96). Za pojam pravne ustanove videti i Andra Đorđević, Sistem privatnog (građanskog) prava, Beograd 1893, str. 7, ponovljeno u izdanju “Službenog lista SRJ”, Beograd 1996, str. 35.“

11

Непотребним и екстензивним цитатима ове врсте, без икакве даље разраде, расправе или коментара, Кандидат настоји да повећа волумен своје дисертације и створи привид обимног докторског рада. Слично претходним сувишним поступцима „обраде“ основних правних појмова и бављењима општим местима, фусноте у овој докторској тези нису у функцији расправе (које и нема), већ служе да попуне простор, повећају волуминозност Дисертације, и створе привид научности. Јер, фусноте често нису ни у каквој вези с предметом Дисертације, него се у њима налазе непотребне дигресије на уштрб онога о чему је требало писати. Комисија за преглед и оцену докторске дисертације (проф. др Миодраг Орлић, проф. др Мирко Васиљевић и ментор проф. др Драгор Хибер) наводи у своме Извештају о завршеној докторској дисертацији (стр. 14):

„Најзад, треба поновити да је у изради дисертације кандидат прикупио велику грађу, домаћу и упоредну, која може бити путоказ и будућим истраживачима.“

Међутим, грађа коју је Кандидат прикупио претежно је веома стара, у великом проценту није непосредно везана за тему дисертације, а у фуснотама и списку литературе често није ни довољно прецизно одређена. Наслови наведених дела и имена њихових аутора често су погрешно или половично написани, недостаје им покоји део, или недостају у целини. Ево, тек илустрације ради, неколико примера:

У списку литературе код Kандидата стоји: Planiol et Ripert, Traité pratique de droit civil français, Paris 1930; Planiol Marcel, Ripert Georges, Traité élémentaire de droit civil, Paris 1939. У фуснотама, међутим, ови су аутори понекад наведени пуним именом и презименом, а некада скраћено, при чему су оба њихова дела често одређена као „нав. дело“ или „наведено дело“. Уз то, Кандидат понекад упућује на Marcel Planiol avec la collaboration de Georges Ripert, Traité élémentaire de Droit civil, tome deuxième, Paris 1931 (нпр., у фн. 5 и 380), а тог дела нема у списку литературе. Тако настаје потпуна конфузија и више се не може знати на које дело Кандидат мисли када помене Планиола и Рипера. Кандидат понекад уопште не наводи наслове дела. На пример, у списку литературе стоји: Sieczkowski Stefan et Wasilkowski Jean, Avec la Collaboration de Mazeaud Henri, Préface de Henri Capitant M., Librairie du Recueil Sirey, Paris 1935, а недостаје обавештење да су Sieczkowski и Wasilkowski заправо преводиоци и да се „њихово дело“ зове Code des obligations de la République de Pologne. Иначе, „то дело“ се помиње само у списку литературе. У фуснотама га нема. Нека стара дела помињу се само у списку литературе, без издавача и ту су по правилу имена аутора погрешна, скраћена или непотпуна, рецимо: Valeanesco [sic!], La solidarité au cas de faute commune, Paris 1931 (име аутора је Radu V. Valsanesco); Van Wetter P., Les obligations en droit romain, Paris 1883 (име аутора је Polynice Alfred Henri Van Wetter, а Кандидат га помиње само једном у фн. 8 – без упућивања на релевантне странице – и ту погрешно именује овог писца називајући га Van Wette). Имена су некада погрешно написана па је Robert de Saint-Rémy наведен као Sain-Rémy. Иначе, његово дело из 1928. године (De la revision des causes léonines dans les contrats d’adhésion) помиње се само у списку литературе. Уместо Sefan Kröll требало би да стоји Stefan, а међу наведеним коуредницима коментара Convention

12

de Vienne sur les contrats de vente internationale de marchandises из 1993. недостаје један коуредник, наиме, Франсоа Десмонте (François Dessemontet). Кандидат наводи имена појединих аутора у целини а имена других аутора скраћује. До те неоправдане неуједначености често долази истој фусноти. Нека имена су скраћена већ при првом навођењу. Рецимо, у фн. 5 помињу се François Terré, Philippe Simler и Yves Lequette, али Jean Carbonnier је само J. Carbonnier. Philippe Le Tourneau је увек Ph. Tourneau, чак и у списку литературе. Marcel Fontaine је понекад M. Fontaine, без икаквог реда, али је његов коаутор Filip De Ly увек De Ly F. или F. De Ly и у Дисертацији се нигде не помиње његово пуно име.

Да би прикупљена грађа по себи могла да се оцени као допринос Кандидата, неопходно би било да обухвати и новија дела, потом, неопходно би било да је прикупљена грађа у већем проценту непосредно везана за тему дисертације, и коначно, нужно би било да је прикупљена грађа довољно прецизно одређена да би и будући истраживачи могли да је пронађу. Напослетку, ни приљежно прикупљена, прецизно цитирана и доследно систематизована грађа не би могла да надомести чињеницу да то што јесте прикупљено није на адекватан начин научно обрађено. У предметној дисертацији прикупљена грађа се помиње у списку литературе, нешто од тога Кандидат помене и у фуснотама, али се о садржини наведених дела уопште не извештава, па се онда та садржина и не анализира, нити се полемише са ставовима израженим у тим делима. Основни текст није поткрепљен него је украшен цитатима. Из основног текста се не види да је грађа прочитана, а камоли на адекватан начин научно обрађена.

3. Препричавање слова закона и стварање привида упоредноправне анализе

Највећи део Дисертације састоји се од препричавања домаћих и страних законских текстова те текстова различитих нацрта (Скица, Преднацрт ГЗ) и међународних докумената. Кандидат схвата право дословно као законски текст, а сходно томе упоредноправну анализу као ређање одредаба различитих закона односно законика. Када Кандидат у Дисертацији тврди да је спровео упоредну анализу, то заправо значи да је поређао изводе из закона односно законика и онда, по правилу, закључио да су слични, али да међу њима постоје разлике у нијансама. Ни пре ни после таквих закључака Кандидат не улази у те нијансе, не пореди ефекте, последице тих препричаних решења, не полемише с туђим ставовима о тим решењима, не пита се о правно-политичким разлозима због којих су она баш таква, не анализира припадајућу судску праксу, не извештава о теоријској обради препричаних решења у матичним правним системима. Уместо правнодогматичке, правнотеоријске, упоредноправне, правноекономске, правноисторијске или било које друге основано очекиване анализе, Кандидат просто ређа законска правила, групишући их на различите начине: некада у обимним фуснотама, некада у основном тексту, некада сасвим уопштено, а некада с нагласком на неко уско питање у вези са солидарношћу.

13

Тако је читалац у прилици да по више пута прочита шта о одређеном питању стоји у немачком, француском, швајцарском, аустријском, бразилском, португалском, холандском и другим законима односно законицима. Та су понављања сасвим непотребна – она само повећавају обим Дисертације и стварају привид бављења њеним предметом. Сувишност таквог понављања законских односно законичких решења јасно показује то што у Дисертацији нема ни површног извештаја о томе шта се о поменутим решењима мисли и о чему се поводом таквих решења расправља у одговарајућој националној правној теорији, а нема ни излагања о практичном животу препричаних законских одредаба. Уз све претходно наведене недостатке, када је излагање неког законског текста теже а превод захтевнији, Кандидат чак не препричава ни све релевантне законске одредбе, дакле, пада и испод нивоа схватања права као скупа законских или законичких одредаба, што све указује на ненаучност његовог „бављења темом”. Кандидат не наводи преводиоце појединих прописа које цитира, а не наводи ни где су ти прописи званично објављени, од када се ти цитирани прописи примењују те јесу ли у међувремену мењани и допуњавани. То указује на непознавање најосновнијих правила стручног бављења правом, као и на представљање туђих текстова односно превода као својих. Није јасно ко је превео цитирани португалски ГЗ и на који језик. Исто важи, рецимо, и за италијански ГЗ4, шпански ГЗ, као и за Законик о облигацијама и уговорима Туниса, који Кандидат погрешно назива законом. Швајцарски Законик о облигацијама кандидат цитира према преводу др Марије Тороман и др Светислава Аранђеловића а уопште не наводи преводиоце. С друге стране, из списка литературе произлази да Кандидат чита француски, па је могао да користи и оригинални текст швајцарског Законика о облигацијама и коментаре који могу да се пронађу у библиотеци Правног факултета у Београду. И само Кандидатово препричавање законских текстова често је сумарно и површно. Уз то, оно се у Дисертацији непотребно понавља. Примерице, Кандидат наводи исте нормативне одредбе у оквиру историјског дела (о грађанским кодификацијама), па онда кад говори уопштено о пасивној солидарности, затим када треба видети да ли се солидарност по закону претпоставља, а потом и у оквиру излагања о појединим питањима у вези са солидарношћу, при чему свуда недостају правнодогматичка, историјска, упоредноправна, правнотеоријска и свака друга анализа препричаних одредаба.

4 Тек на стр. 242 своје Дисертације, у фусноти 641, Кандидат упућује на превод Италијанског грађанског законика (Књига IV. Облигације), који је 1964. године издао београдски Институт за упоредно право с предговором проф. Радомира Ђуровића. Међутим, Кандидат ни на том месту не помиње преводиоца Васа Радмиловића. Напослетку, ова књига се не налази у списку литературе, иако ју је Кандидат вероватно користио сваки пут када је парафразирао правила италијанског ГЗ, а то је чинио небројено пута.

14

Кандидат ствара привид да је спровео упоредноправно истраживање. У обимним фуснотама ређа велики број извора, често наводећи читаве монографије и чланке без упућивања на релевантне странице, односно широко усмеравајући читаоца на цела дела, чак на читаве збирке судских одлука, што је противно елементарним правилима методологије, методике и етике научног рада. Кандидат не извештава о садржини дела на која упућује, не анализира ставове изражене у тим делима, не полемише са ставовима оних који су о истој теми писали пре њега. На тај начин ствара (по правилу погрешан) утисак да се сви правни писци поменути у једној фусноти слажу, а фусноте претвара у смернице читаоцу, упућујући читаоца да се сам обавести о теми његове докторске дисертације на неким другим местима. Када најављује неко своје излагање, Кандидат се често позива на раније спроведену анализу које заправо није било. Ево типичног примера на стр. 109:

„Imajući u vidu izloženu istorijsku i uporednopravnu analizu pojma zajedničkih obligacija, dalјa izlaganja biće posvećena odgovarajućim rešenjima izvora uniformnog ugovornog prava.“

Међутим, поменуте „историјске и упоредноправне анализе појма заједничких облигација“ у Дисертацији напросто нема.

4. Стварање привида да су анализиране судске и арбитражне одлуке

Комисија за преглед и оцену докторске дисертације наводи у своме Извештају о завршеној докторској дисертацији (стр. 3 и 12):

„Дисертација је израђена на основу проучавања грађе која обухвата више стотина библиографских јединица, судских и арбитражних одлука. [...] Аксиолошким методом анализиране су судске и арбитражне одлуке корисне за истраживање ове теме. Кандидат је посебну пажњу усмерио на праксу домаћих судова, имајући у виду актуелност теме, али и тражење одговора на историјске теоријске дилеме.“

У списку коришћене литературе на крају Дисертације заиста се налази 14 збирки судских одлука. Неке од тих збирки нису довољно прецизно одређене, па не може да се утврди о којим књигама је реч. Рецимо, у списку литературе на стр. XXI Дисертације стоји:

„Zbirka sudskih odluka Saveznog suda. Bilteni sudske prakse Vrhovnog suda Srbije i Okružnog suda u Beogradu. Intermeks – biblioteka Pravni informator, Beograd. Izbor sudske prakse, Glosarijum, Beograd.“

Поред овог и других грубих недостатака научне апаратуре, Дисертација има и озбиљан методолошки и садржински пропуст у погледу судске и арбитражне праксе. Наиме, у самој Дисертацији није спроведена анализа ниједне судске а ни арбитражне одлуке.

15

„Анализа“ судске праксе у Дисертацији своди се на: - препричавање односно прекуцавање уредничких сентенци за 27 судских

одлука које углавном потичу из електронске базе Intermex (поглавље „Pojedini slučajevi solidarnosti u sudskoj praksi“, стр. 224–229 Дисертације);

- упућивање читаоца на читаве странице судских одлука односно уредничких сентенци у збиркама судских одлука.

У Дисертацији се овај потоњи поступак често везује за неко опште место или за нека питања која су само бочно повезана с темом, а у сваком случају тај поступак ствара погрешан утисак да се Дисертација темељи на спроведеном научном истраживању односно на једној темељној анализи праксе домаћих судова. Таквог истраживања нажалост није било и такве анализе у Дисертацији нажалост нема. Ево примера како Кандидат „анализира“ судске одлуке: Фуснота 154: „U tom smislu videti, Radoslav Ćosić, Zakon o obligacionim odnosima sa

aktuelnom sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 1998, str. 230–232; Tomislav Krsmanović, Aktuelna sudska praksa iz obligacionih odnosa, Poslovni biro, Beograd 2003, str. 24–38, 290; Gordana Stanojčić, Aktuelna sudska praksa iz obligacionog prava, Poslovni biro, Beograd 2006, str. 72–94; Dragoslav Veljković, Obligacioni odnosi kroz pravne stavove, zaključke i sudsku praksu najviših sudova, Beograd 2009, str. 37, 135–171.“

Фуснота 472: „Videti objavljene sentence, često i sa detaljnijim obrazloženjima, u brojnim zbirkama sudskih odluka, kao što su: Radoslav Ćosić, Zakon o obligacionim odnosima sa aktuelnom sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 1998, str. 279 i sl.; Milan Šemić, Prouzrokovanje i naknada štete, teorijski pristup, zakonodavna rešenja, sudska praksa, Zrenjanin 1999, str. 411–427; Zdravko Petrović i Aleksandar Radovanov, Deliktna odgovornost i naknada štete, Novi Sad 2001, str. 193–196; Tomislav Krsmanović, Aktuelna sudska praksa iz obligacionih odnosa, Poslovni biro, Beograd 2003, str. 279–288; Dragoslav Veljković, Obligaciono pravo, kroz Komentar Zakona o obligacionim odnosima sa sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 2005, str. 249; Dragoljub Simonović, Naknada štete prema Zakonu o obligacionim odnosima, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 410–426; Gordana Stanojčić, Naknada štete kroz sudsku praksu, Poslovni biro, Beograd 2016, str. 222–230.“

Фуснота 542: „Pomenuti primeri iz sudske prakse nav. prema www.intermex.rs. Više sudske prakse u pogledu ovog pitanja, Radoslav Ćosić, Zakon o obligacionim odnosima sa aktuelnom sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 1998; Milan Šemić, Prouzrokovanje i naknada štete, teorijski pristup, zakonodavna rešenja, sudska praksa, Zrenjanin 1999; Zdravko Petrović i Aleksandar Radovanov, Deliktna odgovornost i naknada štete, Novi Sad 2001; Tomislav Krsmanović, Aktuelna sudska praksa iz obligacionih odnosa, Poslovni biro, Beograd 2003; Dragoslav Veljković, Obligaciono pravo, kroz Komentar Zakona o obligacionim odnosima sa sudskom praksom, Poslovni biro, Beograd 2005; Dragoljub Simonović, Naknada štete prema Zakonu o obligacionim odnosima, Službeni glasnik, Beograd 2009; Gordana Stanojčić, Naknada štete kroz sudsku praksu, Poslovni biro, Beograd 2016.“

16

У другим случајевима Кандидат ређа сентенце из уредничких збирки, не увиђајући при томе да судови или уредници понекад просто цитирају законску одредбу, што значи да је и поменуто ређање обављено некритички, по аутоматизму. Ево примера: Фуснота 516: „U tom smislu i sudska praksa: - Proizvođač odgovara za opasna svojstva ako

nije preuzeo sve što je potrebno da štetu spreči. - Za štetu koja nastane od eksplozije boce napunjene pivom, do koje je došlo zbog nekog nedostatka koji predstavlja opasnost od štete za lica i stvari za koji proizvođač nije znao, odgovara proizvođač koji je bocu stavio u promet. - Ko stavi u promet stvar koju je proizveo, a koja zbog nedostatka za koje on nije znao, predstavlja opasnost štete za lica i stvari, odgovara za štetu koja nastane zbog nedostatka. Videti, T. Krsmanović, Aktuelna sudska praksa iz obligacionih odnosa, Poslovni biro, Beograd 2003, str. 156 i sl.“

Међутим, и оваквих ређања има тек неколико, па ни када се она узму у обзир не стоји тврдња да је Кандидат засновао Дисертацију на проучавању грађе у виду судских и арбитражних одлука. Пошто никаквог проучавања судске праксе није било, не може се казати ни да је Кандидат анализирао релевантне судске одлуке „аксиолошким методом“, нити да је „посебну пажњу усмерио на праксу домаћих судова, имајући у виду актуелност теме, али и тражење одговора на историјске теоријске дилеме“.

5. Илустрација начина на који је Кандидат „истраживао“ и „аргументовао“ (а.–в.)

а. Научна апаратура која не одговара основном тексту

Као што је речено, основни текст Дисертације искључиво је дескриптиван, а ниво излагања је у најбољем случају уџбенички. Научна апаратура на коју се основни текст ослања по правилу је веома стара и општа и не поткрепљује оно што је речено у основном тексту. Фусноте по правилу нису ништа више од препорука које Кандидат даје читаоцу за даље читање и испитивање онога што је сâм требало да прочита и испита. Обично нема никаквог знака да је Кандидат читао цитирана дела. Кандидат у Дисертацији помиње теоријске расправе, али не казује ни ко у њима учествује, нити ко шта тврди. Често се позива на упоредноправне и друге анализе које је спровео у Дисертацији, иако таквих анализа тамо нема. Ево примера: Под веома широко постављеним насловом “Solidarne obligacije i ugovorna i deliktna odgovornost” у основном тексту код Кандидата стоји:

„Naime, u teorijskim raspravama koje imaju istorijsku i komparativnu dimenziju, postavilo se pitanje da li je ova odgovornost jedinstvena, bez obzira na različitost njenih izvora, ili je ona po svojim pravnim posledicama dvovrsna, i kao takva karakteristična za celu oblast obligacionopravne odgovornosti. U tom smislu, postoje dve teorije: monistička postavka po kojoj je odgovornost uvek jedinstvena, i dualistička (dvovrsna), koja se zasniva na brojnim razlikama koje postoje između ugovorne i deliktne odgovornosti.“

17

Следи ова фуснота: „O ovom pitanju postoji brojna literatura. Videti na primer: Jean Grandmoulin, Nature délictuelle de la responsabilité pour violation des obligations contractuelle, monografija, Rennes 1892; Jules Aubin, Respondabilité [sic!!] et responsabilité contractuelle, monografija, Bordeaux 1897; Henri Mazeaud, Responsabilité délictuelle et responsabilité contractuelle, Revue trimestrielle de droit civil, monografija [sic!!], 1929, str. 551–669; André Brun, Rapports et Domaines des Responsabilités Contractuelle et Délictuelle, monografija, Lyon 1931; Boško Perić, O odnosu između kontraktualne i deliktne građanske odgovornosti, Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd 1953, str. 108; Edmond-Noël Martine, L’option entre la responsabilité contractuelle et la responsabilité délictuelle, monografija, Paris 1957; Vrleta Krulј, Ugovorna i vanugovorna (deliktna) odgovornost, Zbornik radova Građanska odgovornost, Beograd 1966, str. 59; Ph. [sic!!] Tourneau, La responsabilité civil, Paris 1976, str. 65–139; Ivica Jankovec, Ugovorna odgovornost, izd. Poslovna politika, Beograd 1993, str. 383 i dalje; François Terré, Philippe Simler, Yves Lequette, Droit Civil Les obligations, Dalloz, 1996, str. 675–682; Zdravko Petrović i Aleksandar Radovanov, Deliktna odgovornost i naknada štete, Zbirka sudskih odluka, Novi Sad 2001.“

И то је све што у Дисертацији постоји о поменутом теоријском спору. У основном тексту Кандидат даље на уџбеничком нивоу пореди уговорну и вануговорну одговорност, опет уз обимне и маргинално повезане фусноте, без улажења у то шта пише у делима на која упућује. Рецимо, када помене да вануговорна одговорност може да буде и објективна, то „поткрепљује“ овом фуснотом:

„O objektivnoj odgovornosti, videti: Louis Josserand, Evolucija odgovornosti, časopis Branič, br. 7–8, 1935, objavljen i u časopisu Pravni život, br. 9–10, 1992, str. 1164–1178; Mihailo Konstantinović, Osnov odgovornosti za prouzrokovanu štetu, Arhiv za pravne i društvene nauke, Beograd 1952, br. 3, ponovljen u časopisu Pravni život, br. 9–10, 1992; Dragan Kostić, Pojam opasne stvari, izd. Institut za uporedno pravo, Beograd 1975; S. Cigoj, nav. delo, str. 187 i sl.; Stojan Cigoj, Automobilist [sic!], odškodinska [sic!] odgovornost in zavarovanje odgovornosti, monografija, Ljubljana 1982; Dragoljub Popović, Odstupanje od krivice kao osnova vanugovorne odgovornosti za štetu u francuskom i nemačkom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogrdu, 1984, umnožena u Biblioteci Pravnog fakulteta; Miodrag Orlić, Esej o krivici u građanskom pravu, Pravni život 1–2, 2009, str. 179–198; Marija Karanikić-Mirić, Krivica kao osnov deliktne odgovornosti u građanskom pravu, monografija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2009; Marija Karanikić-Mirić, Objektivna odgovornost za štetu, monografija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2013; Slobodan Stanišić, Objektivna odgovornost za štetu, monografija, Banja Luka 2012.“

Одељак под поменутим насловом састоји се из уџбеничког поређења вануговорне и уговорне одговорности, „поткрепљен“ је непрецизираним и сасвим неуједначеним упућивањем на општу литературу и окончава се ређањем законских правила о солидарности у контексту ове две врсте одговорности, при чему Кандидат погрешно изједначава уговорну одговорност и уговорену солидарност. Иначе, та конфузија се местимице понавља до краја Дисертације.

18

б. Илустрација начина на који Кандидат аргументује

Када треба да поткрепи неки свој став, Кандидат то по правилу чини необразложеним позивањем на неко од законских начела. Ево једне илустрације (стр. 235 Дисертације):

„Prema tome, autonomija volje i načelo pacta sunt servanda teorijski opravdavaju stanovište da je datio in solutum po svojoj pravnoj prirodi, dvostrano obavezni ugovor, sa svim njegovim posledicama.“

Ако су начела у сукобу, Кандидат просто бира једно као важније у конкретном случају не наводећи разлоге за то. У другим случајевима, Кандидат се позива на правну природу института, коју по правилу претходно није одредио, и тако „разрешава“ дилему. Рецимо:

„Po našem mišljenju, polazeći od pravne prirode solidarnosti dužnika koja se izražava sintagmom “unus pro omnibus et omnes pro uno”, i koja nalazi celovitu primenu kod savršene (korealne) obligacije dolazi se do zaključka: ugovor o novaciji zaključen između poverioca i jednog od solidarnih dužnika proizvodi pravna dejstva u odnosu na sve solidarne dužnike. Oni se na taj način oslobađaju postojeće solidarne obaveze i istovremeno preuzimaju novu solidarnu obavezu koja ima različit predmet ili različit osnov.“

в. Илустрација преузимања

На управо поменутој стр. 235 Дисертације постоји једна фуснота у којој Кандидат упућује на стр. 191 Константиновићевих Бележака с предавања из 1957.5 На том месту Константиновић говори о два теоријска става – да је datio in solutum исплата и да је то заправо теретни уговор. Константиновић ту – по природи ствари – не наводи изворе, то јест не цитира пропоненте једног и другог схватања, јер је реч о усменом излагању намењеном студентима, односно о белешкама с Константиновићевих предавања. Међутим, ни Кандидат у својој докторској дисертацији не наводи ко заступа које схватање, а не казује довољно јасно ни да је Константиновић његов једини извор о томе да постоји некакав теоријски спор. Наиме, фуснота у којој се помиње Константиновић стављена је на сам почетак обимног пасуса – тамо где Кандидат каже да постоје различита схватања о нечему. Потом о тим схватањима пише као да се и сам о њима обавестио, да је читао писце који тврде једно или друго, иако је цео тај обиман пасус заснован искључиво на Константиновићу. Кандидат није ни погледао ко је писао о замени испуњења у то време, а ни шта се до данас збило с теоријским спором о којем је Константиновић говорио пре шест деценија.

5 Кандидат понекад везује Белешке с предавања за неке друге године, рецимо за 1959, а некада их назива „Скрипта“ или „Облигационо право“ или „Облигационо право, Скрипта“. Уз то, у фуснотама Кандидат често означава два или више дела истог писца као „наведено дело“, па је потребно додатно истраживање да се утврди на које дело тог писца мисли у конкретном случају. То се догађа и када цитира Константиновића.

19

II. Структурни недостаци Дисертације

У Дисертацији се изрази солидарност дужника, солидарна одговорност и солидарна обавеза користе као синоними. Током одбране пројекта докторске дисертације Кандидату је скренута пажња да то није тако и да ће структура његове будуће докторске дисертације у великој мери зависити од тога да ли жели да пише о дужницима (који су солидарни), о обавезама (које су солидарне) или о одговорности (која такође може да буде солидарна). Кандидат ово није уважио, па Дисертација нема јасну структуру, а сам Кандидат не разазнаје који је први виши појам насловног појма о којем би требало да пише. Ово показује Кандидатово непознавање и неразликовање основних правних појмова и појава којима је требало да се бави у Дисертацији, опомиње на недостатак неопходних претходних елементарних правних знања без којих Кандидат не може да се научно бави овом темом, као и на неспособност или неспремност Кандидата да поступа по кључним примедбама које су му претходно већ биле стављене а без чијег уважавања није могао ни да усмери своје истраживање, ни да постави структуру свога рада на одговарајући начин. У Дисертацији се, дакле, не разликују правне појаве (и њихови појмови) уз које се везује квалификатив солидарности. Поред тога, у Дисертацији није прелиминарно одређена суштина питања којим би Кандидат требало да се бави. Недостатак претходних знања спречио је Кандидата да теоријски постави било какав проблем па Кандидат није могао ни да изгради одређени приступ обради (непостављеног) проблема. Зато се највећи део Дисертације своди на излагања о институтима који се могу довести у тек лабаву везу са солидарношћу, али се веома тешко подводе под наслов Дисертације. Рецимо, у одељку који је неадекватно насловљен „Dejstva solidarnosti između poverioca i više dužnika pre ispunjenja“ Кандидат на шездесетак страна сасвим површно излаже о законским правилима о

испуњењу, компензацији, опроштају дуга, новацији, немогућности испуњења, поравнању, сједињењу, доцњи, застарелости и пресуди.

Сваком од ових института посвећен је један пододељак. На крају сваког пододељка Кандидат покушава да повеже солидарност дужника с предметним правним институтом. То „повезивање“ своди се на парафразирање законског текста. Цело излагање о дејствима солидарности дужника (од 230. до 305. странице) своди се на поновно препричавање законских текстова и нацрта, као и међународних инструмената, само што је сада то опетовано препричавање истих нормативних текстова „прегруписано“ око питања која се постављају код дејстава. Дисертација је, дакле, конструисана тако што Кандидат

- на уџбеничком нивоу пише о одређеној области права или одређеном правном институту и потом

- у кратким цртама повезује изложено с темом своје дисертације. - То „повезивање“ се обично састоји у парафразирању законских одредаба у

којима се помињу и предметни институт и солидарност.

20

Рецимо, Кандидат екстензивно а, по правилу, веома површно пише о: уговорној и деликтној одговорности, породичном праву, правилима уговорног униформног права, имовинским заједницама, различитим поделама односно врстама облигација, јемству, уговорној казни, заступању, превозу, налогу, комисиону, финансијском лизингу, регистрованој залози, заштити потрошача, одговорности у случају удеса изазваног моторним возилима у покрету, одговорности родитеља, одговорности имаоца опасне ствари, одговорности за штету од производа с недостатком, солидарној одговорности привредних друштава и тако даље (!).

Сва та излагања се окончавају навођењем законских одредаба у предметним областима у којима се помиње и солидарност. Изгледа да је избор области и тема тако и направљен: као да је Кандидат погледао где се све у домаћем законодавству помиње институт солидарности, сачинио индикативну листу тих помињања и онда широко и површно излагао о институтима односно областима права у којима може да дође до солидарности. У време када није било компјутера ни електронске обраде извора, посао читања и прегледања правних извора уз индексацију помињања неког термина, па и термина чија је морфема „солидарн“, био је обиман и заметан посао и утолико се, као такав, и ценио. Али, тај се посао никада није сматрао нити се могао по себи сматрати икаквим доприносом правној догматици, науци и теорији, већ се могао сматрати и сматрао се само припремном радњом коју може обавити и правно неук писмен човек, а данас и машина. Тај припремни посао добија смисао и значај тек када његове резултате анализира и мисаоно обради познавалац правне догматике, судске праксе, правне науке и теорије. У противном је то текст који данас може генерисати и компјутер. Као што је речено: Кандидат није теоријски поставио никакав проблем, па није могао ни да изабере подесан метод. Уместо тога упустио се у препричавање законских текстова. Зато су његови закључци нужно тривијални. У њима се обично само понавља оно што стоји у закону. Ево примера на стр. 317 Дисертације:

„Pri tome, ukazujemo na zaključak: autonomija volje kod zasnivanja solidarnosti dužnika mora biti u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Pri tome, ona mora ispunjavati sve uslove koji se traže za punovažnost obligacionih ugovora, kako u pogledu zaključenja, tako i u pogledu pravnog dejstva i načina prestanka ugovora.“

21

III. Садржински недостаци Дисертације (1–4)

1. Необавештеност

Кандидат није свестан реформе немачког облигационог права из 2002. године, о којој је чак један немачки аутор писао на српском језику у Аналима Правног факултета у Београду из 2008, што је доступно и на интернету. У Дисертацији Кандидат упућује на неке од укинутих одредаба немачког грађанског кодекса као да је то и данас немачко позитивно право (вид. фн. 638 Дисертације). До тога долази зато што се Кандидат ослања на наше узорне старије правне писце, пре свега на Лазара Марковића (1882–1955), који су о немачком праву писали много пре реформе. Укупан увид Кандидата у немачко право своди се на непрецизно препричавање туђег превода немачког грађанског кодекса. Кандидат је требало да се ограничи на мањи број правних система, на оне о којима може (судећи по списку литературе) непосредно да се обавести на француском или енглеском језику, те да узме у обзир и ставове правне теорије и судске праксе у тим правним системима. О немачком праву Кандидат би се боље обавестио преко новијих француских и швајцарских аутора, као и преко немачких аутора који пишу на енглеском језику. Ако ништа друго, тако би избегао позивање на грађански законик из времена пре реформе. О међународним инструментима као што су Принципи европског уговорног права постоји обимна литература на енглеском језику коју Кандидат није консултовао, већ је само на више места препричао поједине одредбе Принципа, а ни то сасвим прецизно. Слично може да се каже за UNIDROIT принципе, Нацрт заједничког референтног оквира те Бечку конвенцију о уговорима о међународној продаји робе, којима кандидат посвећује дуге дескриптивне пасаже (стр. 110–119 Дисертације и другде). Кандидат ни овде не извештава о садржини литературе на коју се наводно ослања, већ упућује читаоца да се о садржини тих књига сам обавести. Ево типичне фусноте у којој Кандидат упућује да читаве коментаре и друге књиге, правећи при томе словне и друге грешке, изостављајући имена појединих уредника (François Dessemontet) и тако даље:

„United Nations Convention on Contracts for the International Sale of Goods, 1980. Videti: Peter Schlechtriem, Ingeborg Schwenzer, Commentary on the UN Convention on the International Sale of Goods (CISG), Fourth Edition, ed. I. Schwenzer, Oxford University Press, 2016; Sefan [sic!] Kröll, Loukas Mistelis, Pilar Perales Viscasillas (eds), UN Convention on Contracts for the International Sale of Goods (CISG) – Commentary, C.H. Beck Hart Nomos, München, 2011; Karl H. Neumayer, Catherine Ming, Convention de Vienne sur les contrats de vente internationale de marchandises – Commentaire, Cedidac, Lausanne, 1993; John O. Honnold, Uniform Law for International Sales under the 1980 United Nations Convention, Kluwer Law International, 1999; Vincent Heuzé, La vente internationale de marchandises – Droit uniforme, L.G.D.J., Paris, 2000.“

Извештај о реформи француског облигационог права (2016) сасвим је површан: Кандидат констатује да је до реформе дошло и упућује читаоца на малобројне изворе у којима о томе може више прочитати.

22

Француска уџбеничка литература на коју се Кандидат понекад позива у фуснотама у међувремену је листом ажурирана тако да прати реформу француског облигационог права. Кандидат је могао да набави неке од тих књига, самостално или преко Библиотеке Правног факултета, а могао је и да их посуди од својих старијих колега, да је показао икакво интересовање за то:

Laurent Aynès, Philippe Malaurie, Philippe Stoffel-Munck, Droit des obligations, 9e édition, L.G.D.J 2017; Philippe le Tourneau et al., Droit de la responsabilité et des contrats 2018/2019, Régimes d'indemnisation, Dalloz 2017; Maxime Julienne, Le régime général des obligations après la réforme, L.G.D.J 2017; Lionel Andreu, Marc Mignot, Les contrats spéciaux et la réforme du droit des obligations, Institut Universitaire Varenne 2017; La réforme du droit des contrats en pratique, Sous la direction de Mathias Latina, Dalloz 2017; Olivier Deshayes, Thomas Genicon, Yves-Marie Laithier, Réforme du droit des contrats, du régime général et de la preuve des obligations, LexisNexis 2016; Lionel Andreu, Valerio Forti, Le nouveau régime général des obligations, Dalloz 2016; La réforme du droit des obligations, Commentaire théorique et pratique dans l'ordre du Code civil, Dalloz 2016; Dominique Fenouillet, Philippe Malinvaud, Mustapha Mekki, Droit des obligations, 14e édition, LexisNexis 2017; Alain Bénabent, Droit des obligations, À jour de la réforme de 2016 et des projets de 2017, 16e édition, L.G.D.J. 2017; François Terré, La réforme du droit des obligations, Dalloz 2016; Philippe Delebecque, Frédéric-Jérôme Pansier, Droit des obligations, Régime général - A jour de la réforme du droit des contrats et des obligations 2016, 8e édition, Volume 3, LexisNexis 2016; Muriel Fabre-Magnan, Droit des obligations, Contrat et engagement unilatéral, à jour de la réforme 2016, 4e édition, Tome 1, Presses Universitaires de France – P.U.F. 2016; L'influence de la réforme du droit des obligations sur le droit des affaires, Dalloz 2018; Jérôme François, Traité de droit civil, Les obligations, régime général, 4e édition, Economica 2017; Sarah Bros, Christian Larroumet, Traité de droit civil, Les obligations, le contrat – A jour de la réforme du 10 février 2016, 8e édition, Tome 3, Economica 2016; François Ancel, Bénédicte Fauvarque-Cosson, Juliette Gest, Aux sources de la réforme du droit des contrats, Dalloz 2017.

23

Кандидат је могао да оствари прави допринос развоју научне мисли у Србији да је писао о условима под којим је дошло до реформе у Француској, о правно-политичким и другим разлозима за промене, разликама између нових и старих решења, ставовима теорије о спроведеној реформи – међу којима је било и жестоког противљења, а све то нарочито имајући у виду да се и у Србији ради на кодификацији грађанског права. Уместо свега тога Кандидат само упућује на неколико општих дела о спроведеној реформи, без икаквог знака да је та дела читао. Ево како то изгледа у Дисертацији:

„O pomenutim reformama [sic!] detaljno, La réforme du Droit des Contrats Commentaire article par article Ordonnance du 10 février 2016 portant réforme du droit des contrats, du régime général et de la prevue des obligations, sous la direction de Thibault Douville avec Christophe Alleaume, Anne-Sophie Choné-Grimaldi, Aude-Solveig Epstein, Thiorry Le Bras, Laurence Mauger-Vielpeau, Gilles Raoul-Cormeil, Odile Salvat, Mathieu Thiberge, Gualino éditeur, Lextenso editions, 2016, du droit des contrats [sic!]; La réforme du droit des obligations en France, 5e Journées Franco-Allemandes, sous la direction de Reiner Schulze, Giuillaume Wicker, Gerald Mäsch, Denis Mazeaud, Société de legislation compare, Paris, 2015; Olivier Deshayes, Thomas Genicon, Yves-Marie Laithier, Réforme du droit des contrats. Du régime général et de la preuve des obligations, Commentaire article par article, LexisNexis SA, Paris, 2016; Barthélemy Mercadal, Réforme du droits des contrats, Ordonnance du 10 février 2016, Editions Francis Lefebvre, 2016 (B. Mercadol [sic!], Réforme); Nicolas Dissaux, Christophe Jamin, Réforme du droit des contrats, du régime général et de la preuve des obligations (Ordonnance n. 2016-131 du 10 février 2016, Dalloz, 2016; Ph. Simler, Commentaire de la réforme du droit des contrats et des obligations, LexisNexis SA, Paris, 2016 (N. Dissaux, Réforme).“6

Иначе, Кандидат доцније само упућује на странице у наведеним књигама и ту је крај његовог „разматрања“ реформе француског облигационог права. То је уједно добра илустрација начина на који Кандидат редовно „истражује“ – усмеравајући читаоца да се сам о свему обавести:

Fn. 55: „Komentar važećeg rešenja uz komparaciju sa prethodnim rešenjem, videti T. Douville, nav. delo, str. 295 i dalje; N. Dissaux, Ch. Jamin, nav. delo, str. 180 i dalje; B. Mercadal, nav. delo, str. 260; O. Deshayes, nav. delo, str. 616–617.“ Fn. 56: „Komentar važećeg rešenja uz komparaciju sa prethodnim rešenjem, videti T. Douville, nav. delo, str. 291–292; O. Deshayes, Th. Genicon, Y-M. Laithier, nav. delo, str. 611–612; B. Mercadal, nav. delo, str. 258; N. Dissaux, Ch. Jamin, nav. delo, str. 178. Fn. 58: „Komentar važećeg rešenja uz komparaciju sa prethodnim rešenjem, videti T. Douville, nav. delo, str. 297–300; O. Deshayes, Th. Genicon, Y-M. Laithier, nav. delo, str. 619–621; B. Mercadal, nav. delo, str. 261–262; N. Dissaux, Ch. Jamin, nav. delo, str. 181.“

6 Делови које смо болдовали у овом цитату вероватно су заостали приликом копирања ових наслова. На овом месту та болдована обавештења – преузета telles quelles од Кандидата у његовој дисертацији – немају смисла. У првом случају ради се о заосталом делу наслова једне књиге, а у другом и трећем о скраћеним формама које се у Дисертацији више не користе ни на једном месту. Напротив, Кандидат касније користи другачијe скраћенe формe: „N. Dissaux, Ch. Jamin, nav. delo“ и „B. Mercadal, nav. delo“.

24

При свему томе, Кандидат пропушта да пронађе и консултује дела о реформи правила о солидарности, дакле, о теми сопствене Дисертације. Тако је, рецимо, чак пропустио да на интеренту пронађе свима доступну анализу:

Clément François, Présentation des articles 1310 à 1319 du nouveau paragraphe 1 “L’obligation solidaire”, La réforme du droit des contrats présentée par l’IEJ de Paris 1, https://iej.univ-paris1.fr/openaccess/reforme-contrats/titre4/chap1/sect3/ssect2/para1-obligation-solidaire/,

која садржи и индикативни списак друге литературе о реформи правила о солидарности: L. Bougerol, « La réforme de la solidarité passive : illusions perdues et incertitudes », RD bancaire et fin. 2016, n° 2, étude 9; V. Brémond, « L’obligation solidaire : emplacement et statut commun », Blog Réforme du droit des obligations, dir. G. Chantepie et M. Latina,billet du 3 juin 2015, http://reforme-obligations.dalloz.fr/2015/06/03/lobligation-solidaire-emplacement-et-statut-commun/; V. Brémond, « L’obligation solidaire : règles particulières », Blog Réforme du droit des obligations, dir. G. Chantepie et M. Latina, billet du 5 juin 2015, http://reforme-obligations.dalloz.fr/2015/06/05/lobligation-solidaire-regles-particulieres/; Ph. Briand, « La cotitularité des obligations », Dr. et patr. n° 258, mai 2016; A. Hontebeyrie, « Pluralité de sujets : altération et complications », Dr. et patr. n° 249, juillet-août 2015.

2. Дескриптивност – Одсуство било какве научно-стручне расправе и теоријске обраде

Кандидат често помиње супротстављене теорије, спорове који у теорији постоје, подељеност теорије, али не каже које су то теорије, ко их заступа и о чему се воде спорови. Када пак покуша да изложи неку теорију, то је сумарно, посредно и не сасвим тачно. Кандидат наводи да чита француски и могао је да изложи и критички обради ставове старе и нове француске правне теорије и судске праксе, што би било драгоцено за развој научне мисли у Србији у области грађанског права. Било би вредно да је Кандидат анализирао бар старе и нове уџбенике облигационог права у региону. У свим уџбеницима постоји део о пасивној солидарности, па је могао да сагледа и теоријски обради фине разлике у схватањима домаћих правних писаца, да преиспита има ли ту некакве еволуције, који су главни утицаји, постоји ли икакав спор међу онима који пишу на нашем језику. Кандидат је био дужан да спроведе темељну анализу праксе југословенских и српских судова. У Дисертацији то није учинио, него је на неколико страница препричао односно прекуцао уредничке сентенце из 27 судских одлука које је углавном нашао у електронској бази Intermex. На крају сâм констатује да се те сентенце углавном поклапају са законским одредбама. Кандидат грубо превиђа да уредничка сентенца служи за класификацију одлука и за њихово индексирање и да (ни) код нас веома често не одражава суштину ствари. Исто тако, Кандидатово пуко ређање сентенци и извода из судских одлука не може да се означи као анализа судске праксе.

25

3. Погрешна представа о фундаменталним институтима облигационог права

Кандидат не прави појмовну разлику између обавезе и одговорности; није до краја разумео разлику између регресног захтева и персоналне суброгације, као ни разлику између уговорне одговорности и уговорене солидарности; није показао да има јасну представу о предмету обавезе и испуњењу обавезе (о чему постоје различита схватања којих Кандидат није свестан, па пропушта да се доследно определи за неко од њих). Реч је о знањима која се основано очекују од студената основних студија који полажу за најнижу оцену.

Ево неколико примера: а) У Дисертацији Кандидат непрестано као синониме користи изразе солидарна

одговорност, солидарна обавеза, а често и солидарност дужника. Тако он даје своју „дефиницију“ солиданих обавеза и своју „теорију“ тројства солидарне одговорности (о чему ће још бити речи касније) у својој дисертацији о солидарности дужника.

б) Кандидатово излагање о правној природи регресног захтева прати излагање Лепосаве Карамарковић садржано у њеном чланку објављеном 1997. године у Правном животу, при чему Кандидат само једанпут упућује на цео тај рад судије и професорке Карамарковић (стр. 419–430). Кандидат сумарно набраја схватања, пропушта да их веже за пропоненте и пропушта да овом питању посвети своју самосталну теоријску обраду. Препричава одредбе закона, законика и нацрта о праву на регрес. Недостаје излагање о теоријским и практичним проблемима и разграничење од сродних института.

Међутим, на више места у Дисертацији постаје јасно да Кандидат не разуме да персонална суброгација подразмева да облигација задржава идентитет уз промену субјекта на активној страни (обавеза остаје једна те иста), док право на регрес може да има само онај ко је угасио обавезу испуњењем. Тако се код Кандидата може прочитати да:

„Tako, ako je kod pasivne solidarnosti jedan od sadužnika preduzeo akte koji vode prestanku obligacije koji deluju ipso iure, onda to deluje prema svima: solidarni odnos prema poveriocu se gasi ipso facto, a nastaje odnos između sadužnika u smislu personalne subrogacije i regresnog odnosa.“ „Onaj od solidarnih dužnika koji isplati više nego što iznosi njegov deo ima, za višak, pravo na regres prema ostalima. Ono što se ne može dobiti regresom od jednoga od njih, raspodeljuje se na jednake delove između svih ostalih solidarnih dužnika. Solidarni dužnik koji ima pravo na regres prema ostalima, stupa na mesto poverioca do visine iznosa onoga što mu je isplatio (personalna subrogacija).“ в) Кандидат често не разликује уговорену солидарност и солидарну уговорну

обавезу (односно солидарну одговорност за повреду уговорне обавезе). Наиме, могуће је да законодавац претпоставља солидарност дужника уговорне обавезе. Онда та солидарност (уговорне обавезе) није уговорена, него законска.

Кандидат не разазнаје да се може уговорити солидарност обавезе која не потиче из уговора, као и да солидарност уговорних дужника (дужника обавезе која потиче из уговора) може да буде прописана законом односно законски претпостављена. То се види у његовом излагању које почиње на стр. 167 Дисертације. Просто речено, Кандидат не уочава да је понекад уговорна обавеза солидарна по закону (а не зато што је то тако уговорено), а да би се уговором могла засновати и солидарност обавезе која не потиче из уговора.

26

г) Излагања Кандидата о предмету облигације задржавају се на уџбеничком нивоу. То није довољно за продубљену анализу солидарних облигација. Кандидат на много места понавља школско dare, facere i non facere.

Излагања о испуњењу су још површнија и наводе на закључак да Кандидат нема јасну представу о томе. Пример:

„Pored ugovorne solidarnosti (korealne, savršene ili potpune) u integralnu formulu ulaze i sve druge zakonom predviđene solidarnosti koje imaju svojstvo primarnog dejstva solidarnosti. Razume se, odmah se postavlja pitanje koje su to obligacije koje poseduju ovu vrstu primata. Odgovor bi se mogao ovako formulisati: to su sve one solidarne obligacije kod kojih je dugovano ispunjenje predmet obaveze, onako kako je to predviđeno ugovorom ili zakonom. Dakle, ispunjenje u izvornom smislu, bez obzira na različitost izvora koje se izjednačava sa deponovanjem kod suda kada su ispunjeni uslovi za takvo deponovanje.“

Цитат се састоји од реченица у правописном смислу. Свака почиње великим словом и завршава тачком. Неке од тих реченица су чак граматичне. Међутим, све до једне су бесмислене.

4. Пасуси неразумљивог текста

Ево само неколико примера реченица које немају смисла ни при најбеневолентнијем читању:

„Razlika između ove teorije i one koje razdvajaju korealne od obligacija in solidum, upravo se sastoji u tome, što teorija triparticije, u hipotezi ispunjenja kao primarnog dejstva solidarne obligacije, vidi solidarnost u njenoj celini, bez obzira da li ona ima za izvor ugovor, testament, zakon ili sudsku odluku. Naime, do sada branjene teorije dvojstva solidarnosti dužnika, u suštini su davali primat autonomiji volje u odnosu na konkretna zakonska rešenja o solidarnosti u oblasti, pre svega, deliktne odgovornosti i naknadi štete po osnovu subjektivne ili objektivne odgovornosti. Međutim, kao da se zaboravlja da su obe odgovornosti zakonom predviđene. Tako, autonomija volje ispoljena kroz ugovorni odnos, i pored slobode uređivanja ugovornog odnosa, očigledno da je i ona delo zakonske norme, i to imperativne norme kada je u pitanju punovažnost ugovora koji je u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnog poretka i dobrih običaja. Isto tako kada je reč o prouzrokovanju štete deliktnom radnjom primenjuju se odgovarajuća pravila koja nalaze značajna mesta upravo na području solidarne odgovornosti.“ „Za razliku od primarnog dejstva solidarne odgovornosti o kojoj je do sada bilo reči, sekundarna dejstva takođe čine konstitutivni deo teorije jedinstva solidarne odgovornosti. Međutim, za razliku od primarnog dejstva kvalifikovanog aktom ispunjenja, ovde postoje brojni slučajevi uticaja drugih različitih načina prestanka obligacije konkretizovanih u materiji solidarnosti. To je nešto duži redosled koji usvaja Zakon o obligacionim odnosim: kompenzacija, otpuštanje duga, prenov, poravnanje, sjedinjenje, docnja poverioca, docnja jednog dužnika i priznanje duga, zastoj i prekid zastarevanja i odricanje od zastarelosti. Po prirodi stvari ovde se ne može primeniti isti tretman kao kod primarnog dejstva izvornog dugovanog ispunjenja. Razume se da je osnovna svrha u suštini ista, ali način do koga se dolazi do te svrhe je različit jer su različiti i uslovi nastanka i pravna dejstva pojedinih načina prestanka obligacija primenjenih na pasivnu solidarnost.“

27

„Pored ugovorne solidarnosti (korealne, savršene ili potpune) u integralnu formulu ulaze i sve druge zakonom predviđene solidarnosti koje imaju svojstvo primarnog dejstva solidarnosti. Razume se, odmah se postavlja pitanje koje su to obligacije koje poseduju ovu vrstu primata. Odgovor bi se mogao ovako formulisati: to su sve one solidarne obligacije kod kojih je dugovano ispunjenje predmet obaveze, onako kako je to predviđeno ugovorom ili zakonom. Dakle, ispunjenje u izvornom smislu, bez obzira na različitost izvora koje se izjednačava sa deponovanjem kod suda kada su ispunjeni uslovi za takvo deponovanje.“ „S jedne strane, insistiranje na doslovnom poštovanju uzajamnosti tražbina kao neophodnog uslova zakonske kompenzacije, i s druge strane, poštovanje koncepcije solidarnosti kao jedinstvene obaveze u aktu njenog primarnog ispunjenja – dve su tačke relativno jednake težine. Ipak, kod ovog pitanja mi dajemo prednost rešenju koje je formulisano u našem Zakonu o obligacionim odnosima, razume se, ne zbog toga što je “naše”, već zbog toga, čini se da je ono bliže suštini opštije teorije jedinstva na području primarnog dejstva solidarne odgovornosti.“

IV. Покушаји оригиналног доприноса у Дисертацији (1–2)

1. „Генерична дефиниција“ солидарних обавеза

Под маргиналним насловом Солидарност дужника (поднаслов Genus proximum), Кандидат покушава да дâ сопствену дефиницију солидарних обавеза. Већ ово показује Кандидатово елементарно средњошколско незнање логике. Јер, не може се под насловом „Солидарност дужника” излагати дефиниција солидарних обавеза (или, свеједно, солидарне обавезе). Та је логичка грешка још у антици добила име: прелазак у други род. Ево за почетак те дефиниције:

„Iz svih tih i drugih brojnih razloga, na ovom mestu počnimo sa generičkom definicijom solidarnih obligacija, da bi se kasnije upustili u analizu i zaključke o mnogim pitanjima, a posebno o pitanju dejstva solidarnosti dužnika kojoj zakonodavstvo, teorija i sudska praksa posvećuju dužnu pažnju. Tako posmatrano, solidarna obligacija se može definisati kao zajednička obligacija sa više dužnika i/ili poverilaca, ali tako da svaki dužnik odgovara poveriocu za celu deljivu ili nedeljivu obavezu i poverilac može po svom slobodnom izvoru zahtevati njeno ispunjenje sve dok ne bude potpuno ispunjena, ali kada jedan dužnik ispuni obavezu ona prestaje i svi se dužnici oslobađaju (solidarnost dužnika ili pasivna solidarnost) odnosno svaki solidarni poverilac ima pravo zahtevati od dužnika ispunjenje cele obaveze, ali kad jedan od njih bude namiren, obaveza prestaje i prema ostalim poveriocima (solidarnost poverilaca, aktivna solidarnost).“

Сопствену дефиницију солидарних обавеза Кандидат назива генеричком дефиницијом. Међутим, уопште није јасно шта Кандидат разуме под генеричком (или генеричном или генетичком) дефиницијом (како се све она назива).

28

Уобичајено се класична (или есенцијалистичка) дефиниција (то јест она per genus proximum et differentiam specificam, којом се одређује суштина појаве) разликује од генеричке дефиниције, по томе што ова друга описује настанак појаве (генерисање појаве, односно њен развој, генезу). Али, управо због тога се и сматра да генеричка дефиниција и није дефиниција, већ само корисно помоћно средство или супститут за дефиницију, зато што суштина појаве и настанак појаве нису исто, колико год да је у пракси научног истраживања проучавање суштине и изучавање генерисања неке појаве увек тесно повезано. Пошто Кандидат, евидентно, нема основних логичких знања, ствара додатне збрке: Прво, његов поднаслов Genus proximum (то јест најближи род, што је увек први део класичне или есенцијалистичке дефиниције) сугерише да ће настојати да дâ класичну дефиницију солидарне облигације. Међутим, друго, Кандидат сам изричито каже да је његова дефиниција солидарне облигације – генерична. Треће, као што се види из датог цитата, Кандидатова дефиниција солидарне облигације је ипак класична, упркос томе што је он изричито назива генеричком, зато што настоји да одреди битне карактеристике солидарне облигације а не њен настанак. Четврто, дајући „своју“ дефиницију (коју назива генеричком а која је класична, есенцијалистичка дефиниција) солидарне облигације, Кандидат поново прави још једну логичку грешку преласка у други род: Као што је на почетку под насловом Солидарност дужника кренуо да излаже дефиницију солидарних облигација, тако сад опет излажући ту „своју“ („генеричку“) дефиницију солидарне облигације, он битне особине солидарне облигације одређује на основу солидарности дужника (што је друга логичка грешка преласка у други род) и солидарности поверилаца (што је трећа логичка грешка преласка у други род). Довољно је (али је и неопходно) основно знање из логике, исто као што је неопходно и познавање елементарне теорије облигација, па да студент (а камоли докторанд из облигационог права) увиди да у односу на појам дужника први, или најближи виши род јесте појам субјекта облигационоправног односа (који може бити било дужник било поверилац; као што их може бити било један било више субјеката на свакој од страна у том односу итд. итд.), а да у односу на појам облигације први, или најближи виши род јесте појам облигационоправног односа (који увек обухвата како облигацију/е тако и потраживање/а као овлашћење/а у том односу). Ово је све тим важније – не само зато што је елементарно (како у логици тако и у обигационом праву) већ – и због тога што је Кандидату на то указано још током одбране пројекта његове докторске дисертације (вид. горе: II. Структурни недостаци). Кандидат сматра да му „трајно теоријско двоумљење“ даје за право да изнесе свој теоријски став. Овде се мора напоменути да Кандидат уопште не зна шта је теорија (о чему ће убрзо бити више речи), нити је до сада (то јест до „своје“ дефиниције солидарних облигација) уопште изнео било какво двоумљење: не само своје, и то своје теоријско, него ни било чије туђе „трајно теоријско двоумљење“.

29

Горњи цитирани став Кандидата који садржи „његову“ „генеричку“ дефиницију солидарне облигације поткрепљен је овом фуснотом:

„Ovakvu ili sličnu definiciju, sa izvesnim manjim uglavnom jezičkim razlikama predviđaju i kodifikacije građanskog prava u uporednom pravu, kao i pravila uniformnog ugovornog prava. Tako, neke kodifikacije su u tom smislu vrlo opširne, druge srednje veličine, i treće su veoma sumarne, ali sve skupa veoma jasne. Kada je reč o opširnosti teksta onda je austrijski Opšti Građanski zakonik (§ 891) veoma opširan u odnosu na druge kodifikacije. Isti pristup usvaja i brazilski Građanski zakonik. Srednja mera upotrebljenih reči u ovoj definiciji predviđena je u većem broju kodifikacija kao što su: francuski Građanski zakonik (čl. 1313 posle reformi Zakonika, čl. 1200 pre reformi); nemački Građanski zakonik (§ 421); italijanski Građanski zakonik (čl. 1292); portugalski Građanski zakonik (čl. 518). Nasuprot pomenutim zakonima neki od njih su u svojim formulacijama kratki i jasni, kao što su na primer Srpski građanski zakonik (§ 545); Opšti imovinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru (čl. 937); Švajcarski zakonik o obligacijama (čl. 143); holandski Građanski zakonik (knj. VI, čl. 6); rumunski Građanski zakonik (čl. 1434); Građanski zakonik Kvebeka (čl. 1523). U tu grupu spadaju i Načela evropskog ugovornog prava (čl. 10.101). Što se tiče našeg Zakona o obligacionim odnosima (čl. 414) on spada u grupu onih kodifikacija koji na kratak ali sasvim jasan način definišu pojam solidarnih obligacija. Pomenuta odredba čl. 414 Zakona o obligacionim odnosima je preuzeta iz Skice (čl. 335) ali je izostavljen 3. i 4. stav odredbe Skice, koji glasi: Pored ispunjenja solidarna obaveza prestaje i svi se dužnici oslobažaju kad jedan solidarni dužnik izvrši polaganje kod suda, ili kad poverilac primi od jednog dužnika nešto drugo mesto dugovanog predmeta (stav 3. člana 335). Na dužnika koji je ispunio obavezu prelaze poveriočeva prava prema ostalim dužnicima, ali samo za deo koji pada na svakog od njih (stav 4. člana 335).“

Међутим, Кандидатова наводна генеричка дефиниција солидарне обавезе са стр. 107–108 Дисертације, заправо је парафраза законског текста (чл. 414 и чл. 426 ЗОО). То сасвим довољно говори како о „сопственој“ дефиницији солидарне облигације у Кандидата, тако и о евентуалном оригиналном доприносу такве Кандидатове дефиниције солидарне облигације науци облигационог права (с бар осам логичких грешака при том дефинисању), а такође и о генеричком карактеру те дефиниције, на коме Кандидат толико инсистира. Кандидат потом у фусноти упућује на чланове других закона, законика и нацрта, па и не наводећи шта у њима пише, пореди различита законска решења по броју употребљених речи. Сувишно је коментарисати научну и стручну вредност такве класификације законодавних приступа коју Кандидат изводи искључиво по критеријуму „опширности законског текста“. Сувишно је тим пре што се Кандидатов научни новум и допринос науци облигационог права, остварен његовом дефиницијом солидарне облигације, темељи на тој (управо таквој) класификацији.

30

2. „Теорија“ тројства солидарне одговорности и њена оцена

Кандидат покушава да пружи сопствену теорију солидарне одговорности. Дао јој је назив „Теорија трипартитног јединства солидарне одговорности“. Његова теорија је остала изолована у једном поглављу и не остварује никакав утицај на структуру Дисертације: нити произлази из излагања која јој претходе, нити утиче на излагања која следе. Непознато је и како је та теорија настала. Кандидат се не ослања ни на какве старије грађанскоправне идеје: нити на њих реферише, нити се према њима одређује. Наиме, идеје обично имају некакву историју и формулишу се било као надоградња, било пак у опозицији према нечему што је већ речено. Овде се то не види. Међутим, то не би био непремостив проблем за информисаног читаоца када би се заиста радило о теорији. То стога што би онда такав читалац могао да препозна теоријске утицаје на Кандидата. Нажалост, овде ипак није реч ни о каквој теорији. Ево Кандидатовог промишљања:

„Polazeći od izloženih različitih shvatanja i koncepcija o ovom pitanju, uzimamo slobodu da ovde iznesemo i argumentovano branimo shvatanje koje govori o trojedinstvu ustanove solidarne odgovornosti, zbog čega smo ga imenovali rečima Teorija tripartitnog jedinstva solidarne odgovornosti. Već iz samog naslova vidi se, da smatramo opravdanim tezu o jedinstvenoj ustanovi solidarne odgovornosti, ali koja je sastavljena iz tri konstitutivna dela koja su neminovno povezana pravnim identitetom i integritetom, ne samo u teorijskom, već i u praktičnom smislu zakonodavne i sudske kompetencije. Najzad, evo konstitutivnih delova ove teorije triparticije: 1. Teorija integralnog jedinstva na području primarnog dejstva solidarne odgovornosti zbog čega smo je nazvali: integralna formula recipročne zavisnosti. 2. Teorija relativnog jedinstva na području sekundarnih pravnih dejstava čija je primena uslovljena saznanjem relevantnih okolnosti (in rem ili in personam). 3. Teorija ravnoteže interesa na području regresnih zahteva srazmerno visini učešća u solidarnoj odgovornosti.“ „[...] prema ovoj gore imenovanoj teoriji tripartitnog jedinstva te obligacije moraju nositi svojstvo primarnog dejstva solidarnosti, što se ogleda u faktu ispunjenja obaveze koje proizilazi iz različitosti njenih izvora. Tako konstituisane u jednu jedinstvenu “dugovinsku zajednicu”, razume se, u okviru teorijskog trojedinstva, ove obligacije mogu poneti aksiom: Unus pro omnibus et omnes pro uno. Treba primetiti da to nije samo njihov jedan jedini atribut. To zajedništvo u aktu ispunjenja ogleda se i u faktu recipročnog zastupanja, jer ovlašćenje (mandat) u pogledu ispunjenja proizilazi [sic!] iz sadržine i pravnog dejstva ovako koncipirane solidarnosti. Ponovimo još jedanput: integralna formula kojom se izražava primarno svojstvo solidarne odgovornosti u aktu dugovanog izvornog ispunjenja, zasnovano na bilo kom punovažnom osnovu, obuhvata sve potrebne elemente, koji zajedno sa druga dva dela, sekundarnim i regresnim, čine tripartitno jedinstvo solidarne odgovornosti.“

Ови цитати се састоје из скупова реченица у правописном смислу. Неке од тих реченица су чак граматичне. Међутим, без обзира на то да ли се читају заједно или свака за себе, цитиране реченице су бесмислене.

31

Није потребно више од средњошколског знања логике и научне теорије, као и основног предипломског правног знања, да би се запазило да Кандидат не зна шта је идентитет а шта интегритет, па ни правни идентитет и интегритет; да се његова теорија састоји од три теорије; да не зна да се аксиоми не носе, нити се могу носити ма и у најфигуративнијем смислу, те да аксиом и атрибут (или својство) нису и не могу бити синоними; да не зна да (солидарна) обавеза (или облигација) и (солидарна) одговорност нису синоними; да не види своју циркуларност у томе што, по њему, солидарност јесте заједништво, а заједништво произлази из солидарности итд. итд.

Када најбеневолентнији читалац преведе на стандардни језик ова и друга излагања Кандидата о „теоријском тројединству“, закључак је следећи: Под примарним дејством солидарне одговорности Кандидат мисли на то што сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу, па поверилац може да захтева њено испуњење од кога хоће, а када један дужник испуни обавезу у целости – обавеза се гаси и сви солидарни дужници су ослобођени. Кандидат доста полаже и на то што онај ко није ништа исплатио – не може имати право на регрес. Под секундарним дејством солидарне одговорности Кандидат разматра такозване остале начине престанка солидарне обавезе, случајеве када она не престаје испуњењем него, рецимо, опростом дуга или новацијом. Под регресним дејством солидарне одговорности кандидат мисли на регресни однос који може да настане након исплате. Ако до регресног односа инцидентно не дође, Кандидат пристаје да би онда његова теорија могла да се зове теоријом бипартитног дејства солидарне одговорности. Тиме Кандидат опет упечатљиво показује да не зна шта је теорија, као ни да битних елемената било које појаве не може бити час три час два – јер, или се не ради о битним елементима, или се пак не ради о идентитету појава (о идентичним појавама). Ова три елемента Кандидат приказује као конститутивне елементе некакве своје теорије тројединства солидарне одговорности (показујући тиме јасно да не разликује појмове обавезе и одговорности), из чега произлази да Кандидат није до краја разумео на шта мислимо када кажемо теорија. Комисија за преглед и оцену докторске дисертације није анализирала Кандидатову „теорију“ тројства солидарне одговорности, него је у своме Извештају о завршеној докторској дисертацији на стр. 13 кратко истакла да

„треба истаћи смелост кандидата да понуди релативно нову теорију о појму солидарности коју је назвао теоријом трипартитног јединства“,

на основу чега је оценила да је Кандидат учинио „занимљив покушај да се једном формулом обухвате различитости у положају солидарних дужника у различитим фазама „развоја“ солидарне облигације“.

32

У Дисертацији, као и у другим својим радовима, Кандидат упорно погрешно користи поједине речи и изразе, при чему се нарочито истиче погрешна употреба речи интегритет, идентитет, начело, хипотеза и теорија. Наше је мишљење да се овде не ради ни о каквој теорији, па ни о „релативно новој теорији о појму солидарности“. Просто речено, Кандидат приказује законски режим солидарних облигација као своју „теорију о солидарној одговорности“, групишући законска правила и дајући им различита имена (примарно дејство, секундарно дејство, регресно дејство), а онда све то заједно ставља под звучан наслов теорија трипартитног јединства солидарне одговорности, при чему системски као синониме користи изразе солидарна одговорност, солидарна обавеза и солидарност дужника. Ипак, „теорија“ тројединства солидарне одговорности остаје омеђена у једном поглављу. Њен утицај на остала излагања у Дисертацији практично не постоји. Да је Дисертација као целина успешна, Кандидатова „теорија“ тројединства – упркос свим њеним веома озбиљним мањкавостима – могла би се занемарити као инцидент. Међутим, Дисертација се као целина своди на вишеструко препричавање законских текстова, праћено обимним фуснотама у којима се налазе упућивања на дела с којима Кандидат не полемише и о чијој садржини чак и не извештава. Кандидат на уџбеничком нивоу нашироко а плитко и каткад погрешно излаже о другим институтима, прецизније, о законским правилима која уређују друге институте а у којима се помиње (и) солидарност, а све то да би констатовао да су ти институти на овај или онај начин „повезани“ са солидарношћу, при чему сам појам солидарности дужника из наслова Дисертације остаје неразјашњен. Због тога су његови закључци и препоруке нужно тривијални, а научни допринос у целости изостаје.

V. Оцена закључака Дисертације

Општи закључак Дисертације је следећи: „Solidarna odgovornost od početnih istorijskih izvora do savremenih kodifikacija, ispunjava jednu individualnu i univerzalnu neophodnost. Svako ko je odgovoran da izvrši dugovanu prestaciju, dužan je da to i učini. To mu nalažu prinudni pravni propisi, ali istovremeno i ustaljena pravila određenog moralnog poretka. Kada je na dužničkoj strani samo jedno lice, tada je veća mogućnost neizvršenja obaveza, a koja proizilazi iz različitih razloga i pobuda. Takva mogućnost se u određenoj meri smanjuje ili otklanja kada se na dužničkoj strani nalaze više lica koja prema poveriocu snose solidarnu odgovornost. Poverilac tada može, po svom slobodnom izboru, tražiti uredno i blagovremeno ispunjenje obaveze, od jednog, ili od više njih, ili od svih dužnika zajedno. Na taj način se pojačavaju lična sredstva obezbeđenja. Ta okolnost, između ostalog, doprinosi većem stepenu opšte pravne sigurnosti koja predstavlja neophodni element svakog legitimnog pravnog poretka.“

И Комисија за преглед и оцену докторске дисертације цитира овај закључак, али се према њему не одређује (стр. 11 Извештаја о завршеној докторској дисертацији). Наша оцена је да је општи закључак тривијалан и да није ни могао да буде другачији, када се узму у обзир сва методолошка, структурна и садржинска обележја Дисертације о којима је раније довољно речено.

33

Закључак Дисертације своди се на тврдњу да постојање већег броја субјеката на пасивној страни у облигацији повећава шансу да се облигација угаси испуњењем, што доприноси јачању правне сигурности у једном правном поретку. То је очигледно, самоекспликативно, зна се одавно и представља опште место у свим стандардним уџбеницима облигационог права. Комисија за преглед и оцену докторске дисертације није вредновала ни конкретније Кандидатове закључке. Поред наведеног општег закључка, Кандидат је дошао до неколико конкретнијих закључака, при чему – као и другде у Дисертацији – изразе солидарност дужника, солидарна облигација и солидарна одговорност погрешно користи као синониме. Наша оцена је да Кандидатови конкретни закључци по правилу нису разумљиви, или се своде на парафразу законског текста, или су тривијални, или не произлазе из текста Дисертације. а) Ти закључци, дакле, некада нису разумљиви:

- „[...] nećemo pogrešiti ako solidarnoj odgovornosti “dodelimo” svojstvo ustanove koja okuplja različita, ali uvek bliska pravna sredstva i njihove srodne modalitete.“

б) У другим случајевима своде се на парафразу законског текста, или су тривијални: - -„Autonomija volje kod zasnivanja solidarnosti dužnika mora biti u skladu sa

prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Pri tome, ona mora ispunjavati sve uslove koji se traže za punovažnost obligacionih ugovora, kako u pogledu zaključenja, tako i u pogledu pravnog dejstva i načina prestanka ugovora.“

- „[...] u mnogim pitanjima rimsko pravo je bilo i ostalo kao značajna inspiracija savremenih kodifikacija, uz razumljivu konstataciju novih ili modifikovanih klasičnih rešenja koja odgovaraju savremenim društvenim potrebama.“

- „U našem pravu, kako je naglašeno, zakonska pretpostavka solidarnosti predviđena je samo kod ugovora u privredi, a tako čine i neka druga zakonodavstva uporednog prava. Opšti zaključak o ovom pitanju bio bi sledeći: kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom, oni odgovaraju poveriocu solidarno, osim ako su ugovornici izrično otklonili solidarnu odgovornost, ili ako takva njihova volja proizilazi iz okolnosti posla.“

- Солидарне облигације су „повезане“ с другим бројним институтима. Кандидат набраја те институте у Закључку; итд.

в) Закључци некада не произлазе из текста Дисертације. На пример: - „u zaključku ističemo da je sudska praksa, nalazeći kreativna rešenja, odigrala važnu

ulogu u formiranju ustanove solidarnosti u našem i uporednom pravu.“ Показано је, међутим, да Кандидат није анализирао ни страну ни домаћу судску односно арбитражну праксу (вид. горе: I. Методолошки и методички недостаци, 4. Стварање привида да су анализиране судске и арбитражне одлуке) те нема основа да као свој закључак односно резултат сопственог истраживања прикаже то што тврди. Из свега што је речено произлази да „закључци“ до којих је кандидат дошао у Дисертацији нису резултат научног истраживања и не представљају допринос науци грађанског права.

34

2. „Key distinctions between commercial and civil law contracts in Serbian legislation“, прихваћено за објављивање у часопису Економика предузећа, 3–4/2019.

Потврду да је овај рад прихваћен за објављивање потписао је уредник часописа проф. Драган Ђуричин 15. марта 2019. Рад је на енглеском језику и у њему аутор (овде Кандидат) разматра нека обележја посебног правног режима који се у српском праву примењује на уговоре у привреди: посебна правила о продаји и зајму у привреди, посебна правила заложног права, посебна правила о застарелости, обориву законску претпоставку солидарности, правни стандард пажње доброг привредника. По својој структури и кохерентности овај чланак се издваја од осталих радова кандидата и може да послужи као информативно штиво за читаоце који желе да стекну увид у нормативни оквир који у српском праву важи за уговоре у привреди. Ипак, највећи део рада одлази на препричавање законских правила. Упоредноправна димензија и овде се своди на препричавање одредаба страних или међународних прописа и модела. Рад нема правнотеоријску димензију. Наиме, у раду није одређен чак ни сам појам уговора у привреди (трговинског или трговачког или привредног уговора), већ аутор упућује читаоца да се о том појму обавести у делима других правних писаца (фуснота 4). Практична димензија своди се на неколико судских одлука цитираних према Ивици Јанковецу. Литература је скромна. Упадљиво недостају нова релевантна дела домаћих аутора, као што је чланак Јожефа Салме, „Грађанскоправни и трговински уговори“, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 2/2010, 37–64.

3. „Дозвола и одобрење за закључење облигационог уговора”, Правни живот, 10/2018, 625–634.

Аутор (овде Кандидат) препричава одредбе Закона о облигационим односима у којима се помињу речи дозвола и/или одобрење. Рад нема ни теоријску ни практичну димензију. Рад није научно фундиран. Аутор само упућује читаоца на одређена дела о форми уговора, формуларним уговорима и аутономији воље и ту је углавном реч о домаћим изворима, мада је наведено и неколико старих француских уџбеника и монографија. Аутор не извештава шта пише у тим књигама, већ их само набраја. Закључка нема, нити га је могло бити.

4. „Правна дејства облигационог уговора према трећим лицима”, Зборник радова Актуелна питања савременог законодавства, Савез удружења правника Србије и Републике Српске, 2018, 83–93.

Под правним дејствима уговора према трећим лицима аутор (овде Кандидат) заправо мисли на уговор у корист трећег. Као и у другим његовим радовима, упоредноправна анализа своди се на препричавање – често непотпуно односно непрецизно – домаћих и страних законских и законичких одредаба, при чему Кандидат обично не наводи ко је превео одредбе иностраних прописа. Аутор, дакле, препричава правила о уговору у корист трећег садржана у ЗОО, Скици и ОИЗ, као и у грађанским кодексима Аустрије, Швајцарске, Италије, Немачке и Румуније, те у Начелима европског уговорног права. Аутор не анализира ниједну судску одлуку, као ни ставове правне теорије у правним системима чије прописе препричава. На крају даје површни преглед схватања о правној природи уговора у корист трећег. Тај преглед сачињен је према два коментара ЗОО (Благојевић/Круљ; С. Перовић). У фуснотама аутор упућује на важније југословенске и српске уџбенике облигационог права и на неколико веома старих књига на француском, не улазећи ни у какву полемику с тамо изнетим ставовима.

35

5. „Новација као начин престанка облигација”, Анали Правног факултета у Београду, 3/2017, 167–187.

Од свог првог избора у звање асистента кандидат др Марко Перовић објављивао је своје чланке – барем када је реч о онима које је приложио уз пријаву на овај конкурс – искључиво у две публикације: у часопису Правни живот и у годишњим зборницима радова изложених на Будванским правничким данима под називом Актуелна питања савременог законодавства. Чланак о новацији који је 2017. године објављен у Аналима Правног факултета у Београду јесте једина објављена публикација др Марка Перовића која је подвргнута стандардном процесу анонимног двоструког рецензирања. Након објављивања часописа Анали ПФБ бр. 3/2017, проф. др Марија Караникић Мирић увидела је да је била један од рецензената за објављени текст о новацији. Као рецензент тај текст је оценила негативно. Многе од њених замерки очигледно су пренете аутору (овде Кандидату) и он је неке од њих уважио. Примера ради, аутор се коначно обавестио о реформи француског облигационог права, то јест о извршеним изменама и допунама француског Грађанског законика које су ступиле на снагу још 1. октобра 2016. Сазнао је да се променила нумерација чланова Законика о којима је писао, да су правила о новацији допуњена а правила о неким сродним институтима измењена и допуњена. Сазнао је и за постојање субјективне новације коју српско право не познаје као аутономни институт. Ипак, остало је следеће: Аутор спушта обимне фусноте и у њима практично упућује читаоца да се сам обавести о ономе што би требало да буде предмет овога рада. Број дела на које аутор упућује у фуснотама није у складу с основним текстом у којем нема расправе о ставовима израженим у цитираним изворима, па чак ни извештаја о тим ставовима. Тако се ствара привид да је коришћен упоредни метод: Аутор само указује на књиге у којима се може прочитати о нечему, али не преноси ставове из наведених књига, нити с тим ставовима полемише. У фуснотама често ређа велики број правних писаца, па није јасно да ли сви они исто тврде или аутор само начелно упућује на њих као на допунску литературу. Велики део рада одлази на препричавање законског текста; изостаје анализа. Нема навођења па ни анализе домаће судске праксе. Проблеми нису јасно постављени. Закључци су непоткрепљени или тривијални. Литература на француском језику је углавном веома стара и само споредно релевантна.

6. „Начело једнаке вредности узајамних давања код двостраних уговора”, Правни живот, 10/2017, 521–531.

Аутор (овде Кандидат) разматра законско начело еквивалентности узајамних давања. Рад нема ни теоријску ни практичну димензију. Аутор уочава да према често навођеном схватању домаће правне теорије поједини грађанскоправни институти служе за заштиту овог законског начела. Потом на површном – чак не ни уџбеничком – нивоу излаже о тим институтима, углавном препричавајући законске одредбе. Аутор не анализира ниједну судску одлуку. Упућивање на теоријске ставове остаје сумарно. У обимним фуснотама наводи солидан број домаћих правних писаца и веома старе француске изворе, не извештавајући о ставовима цитираних аутора, него само упућујући читаоца да се тамо даље сам обавести.

36

У свом уобичајеном маниру, аутор у основном тексту излаже о општим местима, углавном препричавајући законска решења на непотребно компликован начин, а у фуснотама то „поткрепљује“ списком литературе, без улажења у расправу с ауторима на чија дела упућује, па чак без икаквог извештаја о томе шта се у тим делима тврди. За закључак се не може рећи чак ни да је тривијалан: искази су циркуларни, немају смисао, а Кандидат очигледно нема ни најосновнију представу о томе шта је то правно начело. Ево извода:

„Načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja kod dvostranih ugovora, pokazuje ograničenu primenu u obligacionim odnosima. Tamo gde se primenjuje, to načelo prikazuje i iskazuje potrebnu ekvivalentnost uzajamnih prestacija kod značajnih slučajeva dvostrano obaveznih ugovora. Međutim, uzimajući u obzir karakter sankcije za slučaj povrede ekvivalentnosti, pre bi se moglo zaklјučiti da ovo načelo, u najvećem broju slučajeva, pored ograničene primene, samo jednim delom ima imperativni karakter. Ta konstatacija se izražava kroz prirodu predviđene sankcije ništavosti, koja se češće ispolјava preko relativne, a manje preko apsolutne ništavosti. Upravo ta činjenica čini osnov zaključku da se načelo jednake vrednosti davanja, između ostalog, kreće u okvirima opštijeg načela autornomije volјe, koje, pored opšte proklamacije slobode volјe stranaka u obligacionim odnosima, predviđa i neophodna ograničenja putem prinudnih propisa, javnog poretka u dobrih običaja, što se, na odgovarajući način odnosi i na načelo jednakih vrednosrti uzajamnih davanja kod dvostranih ugovora.“

7. „Захтев да се уклони опасност од штете”, Зборник радова Актуелна питања савременог законодавства, Савез удружења правника Србије и Републике Српске, 2016, 301–311.

Кандидат екстензивно препричава чл. 156 ЗОО и неке друге одредбе истог закона (чл. 16, 158, 163, 173, 177) те одговарајуће одредбе Скице и Преднацрта ГЗС. У фуснотама упућује на чланке и књиге које броје стотине страница, не обавештавајући читаоца шта помињани правни писци ту тврде и не улазећи с њима ни у какву полемику. Фусноте су пуке смернице читаоцу за његово самостално читање односно истраживање. Заједно чине један списак разноврсне правничке литературе. Кандидат овде не отвара ниједно практично питање, не цитира ниједну судску одлуку. Након препричавања законских одредаба, без теоријске расправе и увида у праксу судова, Кандидат доноси закључке да „redakcija čl. 156 ZOO ima sva bitna obeležja popularne tužbe“, да је ЗОО „u granicama pravne mogućnosti, kod ovih pitanja, uglavnom pronašao tolerantnu ravnotežu zaštićenih opštih i pojedinačnih interesa“, да је ЗОО „doneo rešenja koja se mogu prihvatiti i braniti, kako sa stanovišta pravne teorije, tako i još više, sa stanovišta praktičnog života.“

8. „Немогућност и отежана могућност испуњења облигација“, Правни живот, 10/2016, 715–735.

Највећи део овога рада Кандидат је касније уврстио у своју докторску дисертацију (стр. 267–273 Дисертације). То се пре свега односи на препричавање правила из грађанских законика појединих европских земаља. Као и у другим својим радовима, Кандидат користи старе преводе иностраних прописа и модела и то, по правилу, без навођења преводилаца, или се о садржини тих прописа обавештава у старој домаћој литератури, па му се и овде поткрало упућивање на укинуте прописе (рецимо, § 279 немачког Грађанског законика), без информације о томе да више не важе.

37

Као и у другим својим радовима, Кандидат препричава законске и законичке одредбе, а некада и то чини непотпуно или непрецизно. Непотребно компликује то препричавање нестандардном употребом речи и израза или просто њиховим гомилањем. Пише о институтима облигационог права без икаквог увида у судску праксу. Не уочава постојеће теоријске и практичне проблеме. Пропушта да раздвоји два плана излагања, то јест да разлучи (1) правне последице иницијалне или супсеквентне немогућности испуњења по саму обавезу без обзира на њен извор, од (2) правних последица немогућности испуњења односно отежаног испуњења уговорне обавезе по уговор из којег та обавеза потиче. Доноси „закључке“ који немају никакву ни научну, ни практичну вредност. Ево примера:

„Nemogućnost i otežana nemogućnost ispunjenja obligacije nalazi primenu na mnogim područjima obligacionih odnosa, naročito kod ugovorne i deliktne odgovornosti; [...] otežana mogućnost ispunjenja dobila je konkretnu primenu u različitim pravnim sredstvima kojima se štiti ekvivalentnost uzajamnih prestacija; Među tim sredstvima, posebno mesto zauzima raskid ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti koja, sa sticajem zakonom predviđenih uslova, predstavlјa aktuelnu i značajnu ustanovu prihvaćenu od mnogih savremenih pravnih sistema.“ (Opšti zaklјučak, стр. 734)

9. „Пословодство без налога као извор облигације”, Правни живот, 10/2015, 691–712.

Реч је о прегледу законских и законичких правила о незваном вршењу туђих послова у Закону у облигационим односима, Скици, Општем имовинском законику и неким грађанским кодификацијама. Када наводи грађанске кодификације европских држава, аутор (овде Кандидат) не прецизира где су ти прописи објављени, јесу ли у међувремену мењани односно допуњавани, на ком језику их је читао, да ли се о садржини страних прописа обавестио у туђим књигама или чланцима или у нечијем преводу, или је пак у оригиналу непосредно консултовао, рецимо, италијански, португалски, холандски или румунски пропис. Увид у стране правне системе за аутора се и овде своди на увид у одредбу закона или грађанског законика. Аутор просто излаже чланове закона и законика, Скице и Преднацрта за ГЗ Србије, с различитим степенима потпуности и поузданости тих излагања. Када у фуснотама наводи туђе чланке и књиге, наведена дела су махом веома стара, а у сваком случају аутор не казује шта у њима пише, него само упућује читаоца да се у побројаним делима о нечему сам обавести. Нема никаквих индиција да је аутор читао, примера ради, ни старе ни новије француске писце чија дела набраја у седмој фусноти. Он само каже да су правила о незваном вршењу туђих послова „u francuskoj naučnoj i stručnoj literaturi bila i ostala predmet interpretacija i različitih pogleda na ovaj izvor obligacija“. Потом спушта фусноту на низ француских писаца, препуштајући читаоцу да спроведе истраживање. Овај пример није изолован. Напротив, тешко је пронаћи пасус у читавом опусу др Марка Перовића из којег би било јасно да је он прочитао туђи чланак или књигу коју је навео у фусноти.

38

Рецимо, у предметном чланку на једном месту упућује на књигу Бранка Мириловића Незвано вршење туђих послова (пословодство без налога) из 1980. Реч је о референтном издању Института за упоредно право. То је једина монографска обрада пословодства без налога на нашем језику. Перовић у једној фусноти усмерава свог читаоца на целу Мириловићеву књигу – на читавих 167 страна – и више јој се не враћа. Тај приступ је типичан не само за овај чланак него и за остале текстове аутора (овде Кандидата), укључујући његову докторску дисертацију, што је већ детаљно приказано у овом Реферату: У фуснотама се налазе упућивања на старе књиге и чланке, најчешће на партије уџбеника и коментара закона у којима је обрађен неки институт, али аутор (овде Кандидат) не казује шта у цитираним текстовима пише, па стога с њима и не полемише, него само упућује читаоца да их сам консултује. Таквим фуснотама „фундиран“ је основни текст, који је површан и непоуздан, а у најбољем случају – местимице уџбенички, и по правилу сведен на препричавање одредаба ЗОО, Скице, Преднацрта ГЗ Србије или одломака из грађанских кодекса који су некоректно цитирани па се не може знати ни када и где су објављени и да ли су у међувремену мењани или допуњавани, а камоли да ли их је аутор читао у оригиналу или у нечијем преводу. У оквиру закључка отворено је питање правне природе установе незваног вршења туђих послова. Аутор сасвим површно помиње следеће теоријске позиције: да је то вид неоснованог обогаћења, да је реч о једностраној изјави воље, да се заправо ради о законској облигацији, те да је можда реч о пуномоћству, уговору о делу или уговору у корист трећег лица. Међутим, у раду није наведено ко заступа побројане теоријске позиције и где се аутор о њима обавестио, да ли је о томе читао непосредно код заступника различитих схватања или је само од некога преузео пресек постојећих становишта.

10. „Уступање потраживања уговором”, Правни живот, 10/2014, 617–712.

У овом раду Кандидат препричава законски режим цесије у српском праву и доноси тривијалне закључке: да уговорна цесија постоји, да је цесија уређена законом, да се разликује од уступања уговора, преузимања дуга и законске цесије те да у Преднацрту ГЗ такође постоје правила о цесији. У чланку није постављен ниједан ни практични ни теоријски проблем. Аутор не анализира ниједну судску одлуку. Основни текст чланка представља површно, у најбољем случају – уџбеничко излагање законског режима уступања потраживања уговором. У фуснотама аутор (Кандидат) упућује на дела с којима не полемише, не обавештава читаоца о ставовима поменутих аутора. Референце су, као и обично, ту да створе привид да је спроведено истраживање. Фусноте су често везане за општа места, споредна питања или институте које аутор такође уопште не анализира. На садржинском плану, аутор очигледно не разуме да је цесија уступање потраживања уговором а не на основу уговора, односно да је реч о правном послу располагања а не о правном послу обвезивања.

39

11. „Правне последице зеленашког уговора”, Правни живот, 10/2013, 709–729.

Уз одређене дигресије као што је набрајање основних начела ЗОО, и уз местимично мешање института раскида и поништаја, аутор (овде Кандидат) углавном излаже законске одредбе о зеленашком уговору и пореди их с одредбама Скице. Чланак нема ни теоријску ни практичну димензију. Аутор не помиње ниједну судску одлуку. На раније описани и за аутора карактеристичан начин, екстензивно и садржински сиромашно излагање своди се на препричавање законског текста, „поткрепљено“ упућивањем на релативно бројне и махом веома старе претежно домаће а понекад и француске изворе. Аутор не улази ни у какву полемику с ауторима дела на која упућује и пропушта да обавести читаоца макар о томе шта тврде аутори на чија дела упућује. У наслову овог чланка најављено је да ће се аутор бавити правним последицама (закључења) зеленашког уговора. Ипак, аутор то не чини, него без икаквог увида у праксу судова и без упоришта у правној теорији нашироко разматра законске услове за примену правила о зеленашком уговору, као што су, примерице, лакомисленост, однос зависности и друго. Зеленашки уговор у српском праву свакако јесте један апсолутно ништав уговор. Он не производи правна дејства од закључења, на његово постојање суд пази по службеној дужности, утврђење његове ништавости може да захтева свако правно заинтересовано лице и та могућност није везана ни за какав рок. Постоји изузетна могућност судске ревизије зеленашког уговора на захтев оштећеног уговорника и то у року од пет година од закључења. Ако оштећеник пропусти овај рок, уговор остаје онакав какав је био од почетка – апсопутно ништав. Аутор назива ту судску ревизију конвалидацијом и то не мора да буде проблем по себи. Неки наши правни писци исто то чине и у таквим случајевима треба погледати начин на који ти писци ближе одређују конвалидацију. Међутим, оно што аутор очигледно не разуме јесте да ни изузетна могућност судске ревизије (или, како он каже, конвалидације) не доводи у питање закључак да се овде ради о уговору који је апсолутно ништав. У своме закључном излагању – које иначе не произлази из излагања која му претходе – аутор као кључни теоријски проблем препознаје то што је у систему ЗОО зеленашки уговор, како он каже, мало рушљив а мало ништав. Аутор стога предлаже законодавцу да ту уочену мањкавост постојећег решења коригује. Забрињава то што је овде реч о елементарним питањима која је аутор годинама уназад – као сарадник односно асистент на предмету Облигационо право – објашњавао студентима треће године Правног факултета у Београду а која ни сам, судећи по овоме тексту, није до краја разумео.

12. „Престанак облигације путем компензације”, Правни живот, 10/2012, 501–514.

Аутор (овде Кандидат) препричава законски режим компензације у српском праву и доноси закључак да су „postojeća rešenja našeg Zakona o obligacionim odnosima u ovoj oblasti u skladu sa tradicijom ove ustanove i savremenim potrebama praktičnog života.“ Међутим, аутор уопште није анализирао праксу судова, није навео ниједну одлуку било југословенског било српског суда и стога није имао основа да донесе било какав закључак о практичном животу предметне установе.

40

Основни текст чланка своди се на површно излагање законског режима компензације. У фуснотама су наведена најопштија дела, али са ставовима изнетим у њима аутор не полемише, нити бар обавештава читаоца о тим ставовима наведених правних писаца. Референце стварају привид да је спроведено некакаво истраживање. Фусноте су по правилу везане за општа места, колатерална питања или институте које аутор такође уопште не анализира. Упоредни метод своди се на поређење чланова ЗОО с правилима из старих кодификација које аутор површно консултује цитирајући било Лазара Марковића (1882–1955), било пак преводе неких одредаба тих кодификација. На садржинском плану, аутор очигледно не разуме да законско искључење пребијања из чл. 341 ЗОО представља привилегију за повериоца тих потраживања а не законску забрану да потраживања која су побројана у том члану престану компензацијом. Нема никаквих индиција да је аутор разумео да поверилац тих потраживања може да дâ компензациону изјаву (иако се њему не може изјавити компензација), те да је могућа и њихова уговорна компензација.

5. УЧЕШЋЕ У НАУЧНИМ И СТРУЧНИМ СКУПОВИМА

У пријави на конкурс кандидат др Марко Перовић наводи да је „активно учествовао у бројним научним симпозијумима из области правних наука“, али не прецизира на којим скуповима је узео учешћа и у ком својству. Кандидат је пропустио и да каже и да докаже било шта о својим учешћима на бројним научним симпозијумима: ко је био организатор и када и где су одржани поменути „научни симпозијуми из области правних наука“; да ли је Кандидат тамо нешто излагао, помагао при организовању, или пак само слушао туђа излагања; да ли је Кандидатово евентуално излагање објављено, а ако јесте, онда у којој публикацији и да ли је то било у целости или у изводу и тако даље. Потписници овог Реферата узимају да је радове објављене у часопису Правни живот Кандидат вероватно излагао на Копаоничкој школи природног права, а да је радове објављене у зборницима Актуелна питања савременог законодавства вероватно излагао на Будванским правничким данима.

6. УЧЕШЋЕ У НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИМ И СТРУЧНИМ ПРОЈЕКТИМА

У пријави на конкурс Кандидат није навео да учествује у неком научноистраживачком или стручном пројекту. Потписници овог Реферата претпостављају да је Кандидат учествовао на стратешком пројекту Правног факултета у Београду „Идентитетски преображај Србије“, зато што би на том пројекту требало да учествују сви наставници и сарадници београдског Правног факултета. Међутим, потписницима није познато да ли је Кандидат остварио било какве резултате на том пројекту и која је њихова евентуална вредност.

41

7. ОЦЕНА ИСПУЊЕНОСТИ УСЛОВА ЗА ИЗБОР У ЗВАЊЕ ДОЦЕНТА

Минимални услови за избор у звање доцента на Универзитету у Београду у групацији друштвено-хуманистичких наука уређени су Правилником о минималним условима за стицање звања наставника на Универзитету у Београду (Гласник Универзитета у Београду број 192 од 1. јула 2016. с потоњим исправкама, изменама и допунама) и обухватају

- један општи услов: научни назив доктора наука из одговарајуће научне области;

- четири обавезна услова: позитивно оцењено приступно предавање, позитивна оцена наставног рада, један рад М20 или три рада М51, један рад саопштен на научном скупу и објављен у целини (М31, М33, М61, М63);

- најмање два од следећа три изборна услова: стручно-професионални допринос, допринос академској и широј заједници, сарадња с другим високошколским односно научно-истраживачким установама.

А. ОПШТИ УСЛОВ

Општи услов јесте научни назив доктора наука из научне области за коју се бира. Кандидат Марко Перовић јесте одбранио докторску дисертацију из одговарајуће уже научне области, и то с одликом. Међутим, ментор и још један члан комисије пред којом је др Марко Перовић одбранио докторску дисертацију одбили су да уђу у Комисију за припрему реферата о кандидатима који се пријаве на овај конкурс. Према одредби чл. 39 ст. 1 Правилника о докторским студијама на Правном факултету Универзитета у Београду из 2014, који се примењује на студенте уписане на докторске студије закључно с академском 2015/16, докторска дисертација представља самостални и оригинални научноистраживачки рад кандидата у одговарајућој научној области или у више научних области. Иста одредба налази се у чл. 40 ст. 1 новог Правилника о докторским студијама на Правном факултету Универзитета у Београду из 2016. Према чл. 23 Правилника о докторским студијама на Универзитету у Београду из 2016. докторска дисертација представља самосталан и оригиналан научноистраживачки рад монографског типа у одговарајућој научној области или у више научних области и подложна је јавној оцени. Докторска дисертација је најважнији услов за избор у звање доцента. Без доктората не може бити доцентуре. Међутим, за избор у звање доцента на Правном факултету Универзитета у Београду није и не може да буде довољан било какав докторат. Дисертација кандидата Марка Перовића пати од бројних методолошких, методичких, структурних и садржинских недостатака о којима је већ било речи, а сада само укратко:

Методолошки и методички недостаци Дисертације Кандидат није поставио проблем, није користио методе подесне за обраду правних проблема односно правних института, није спровео истраживање правилно користећи одговарајућу научну и стручну апаратуру, па зато није ни могао да донесе било какав научно релевантан закључак.

42

Основни текст Дисертације је пуко дескриптиван, при чему највиши ниво излагања до кога Кандидат тек местимице сеже у својој „дисертацији“ јесте у најбољем случају уџбенички. Фусноте нису у функцији расправе (које и нема), већ служе да попуне простор, повећају обим Дисертације и створе привид научности. Најчешће нема никакве индиције да је Кандидат читао дела на која упућује, јер и не извештава о њиховој садржини, нити расправља о ставовима који су у њима заузети. Наслови наведених дела и имена цитираних аутора покаткад су погрешно или парцијално наведени, насловима понекад недостаје покоји део, а места у књигама и чланцима на која се упућује пречесто су недовољно прецизно одређена. Кандидат ствара привид да је спровео упоредно-правно истраживање. У обимним фуснотама ређа велики број извора, пречесто наводећи како целе монографије, уџбенике и друга системска дела, тако и чланке – без упућивања на релевантне странице, односно широко усмеравајући читаоца на сва та дела у целини, па чак на читаве збирке судских одлука. А све то не само за питања која се односе на тему Дисертације него, још чешће, на сасвим побочна питања која такође само површно помиње а не расправља. Уместо правнодогматичке, правнотеоријске, упоредноправне, правноекономске, правноисторијске или било које друге основано очекиване анализе, Кандидат просто ређа законска правила, групишући их на различите начине, па онда тако „варирајући“ своје опетовано излагање тих одредаба, повећава волумен своје „дисертације“. И само Кандидатово препричавање законских текстова често је сумарно, површно, непотпуно, стручно непрецизно и чак погрешно, а пречесто се у Дисертацији непотребно понавља.

Структурни недостаци Дисертације Дисертација је конструисана тако што Кандидат на уџбеничком нивоу пише о одређеној области права или одређеном правном институту и потом у кратким цртама повезује изложено с темом своје дисертације. То „повезивање“ се обично састоји у парафразирању законских одредаба у којима се помињу и предметни институт и солидарност. Изгледа да је избор области и тема тако и направљен: као да је Кандидат електронски „прегледао“ где се све у домаћем законодавству помиње институт солидарности, сачинио индикативну листу тих помињања и онда нашироко а површно и неретко погрешно излагао о институтима односно областима права у којима се у нашим изворима права помиње солидарност.

Садржински недостаци Дисертације Кандидат није теоријски поставио никакав проблем, па није могао ни да изабере подесан метод. Уместо тога упустио се у препричавање законских текстова. Зато су његови закључци нужно тривијални. У њима је највиши домет само понављање онога што стоји у закону. Кандидат је слабо обавештен. Реформу француског облигационог права помиње успут и сасвим површно. Упућује на неколико општих дела о реформи без икаквих назнака да је та дела читао. Кандидат има погрешну представу о неким фундаменталним институтима облигационог права: Не прави појмовну разлику између обавезе и одговорности; није до краја разумео разлику између регресног захтева и персоналне суброгације, као ни разлику између уговорне одговорности и уговорене солидарности; није показао да има јасну представу о предмету обавезе и испуњењу обавезе.

43

Дисертација садржи читаве пасусе којима измиче смисао и при најбеневолентнијем читању. Ти пасуси се састоје од реченица у правописном смислу. Неке од њих су чак граматичне. Међутим, све до једне су бесмислене. Кандидатова наводна оригинална генеричка дефиниција солидарне обавезе заправо је парафраза законског текста (чл. 414 и чл. 426 ЗОО), у којој је Кандидат направио више недопустивих логичких грешака. Кандидат је покушао да постави властиту теорију солидарности. Међутим, није до краја разумео на шта мислимо када кажемо теорија. Уз то, Кандидат приказује законски режим солидарних облигација као своју „теорију о солидарној одговорности“, групишући законска правила и дајући им различита имена (примарно дејство, секундарно дејство, регресно дејство), а онда и све то заједно ставља под замршен наслов „теорија трипартитног јединства солидарне одговорности”, при чему системски – научно-стручно недопустиво – као синониме користи изразе солидарна одговорност, солидарна обавеза и солидарност дужника.

Општа оцена Дисертације Општи закључак Дисертације је тривијалан. Своди се на тврдњу да постојање већег броја субјеката на пасивној страни у облигацији повећава шансу да се облигација угаси испуњењем, што доприноси јачању правне сигурности у једном правном поретку. Ако има више солидарних дужника, поверилац ће се лакше наплатити. Конкретни закључци по правилу нису разумљиви, или се своде на парафразу законског текста, или су и они тривијални, или не произлазе из текста Дисертације. Из свега што је речено произлази да дисертација „Солидарност дужника у облигационим односима“ не представља допринос науци грађанског права, јер није научно заснована те не може да се квалификује као научноистраживачки рад. Њена научност је привидна. Она јесте формално брањена и одбрањена, али су њена својства у погледу методологије, методике, структуре и садржине нажалост таква да та дисертација не квалификује кандидата др Марка Перовића за доцентско звање на Правном факултету Универзитета у Београду.

Б. ОБАВЕЗНИ УСЛОВИ

Б1. Позитивно оцењено приступно предавање из области за коју се бира. На предлог Комисије за припрему реферата и у складу с одредбом чл. 2 Одлуке о извођењу приступног предавања на Универзитету у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 195 од 22. септембра 2016. и бр. 199 од 16. октобра 2017), декан Правног факултета у Београду именовао је Комисију за оцену приступног предавања у истом саставу у којем је раније именована Комисија за припрему реферата. Др Марко Перовић је одржао приступно предавање 22. априла 2019. на Правном факултету Универзитета у Београду на тему „Искључење и ограничење уговорне одговорности“. Сви чланови Комисије за оцену приступног предавања присуствовали су том предавању, а било је и других слушалаца, међу којима и студената и наставника Правног факултета у Београду.

44

Комисија за оцену приступног предавања имала је дужност да вреднује припрему, структуру, квалитет садржаја и дидактичко-методичке аспекте одржаног предавања. Сваки члан Комисије посебно је оценио приступно предавање. Проф. Караникић Мирић, проф. Ђурђевић и проф. Николић оценили су приступно предавање оценом 2 (два), проф. Орлић је дао оцену 4 (четири) а проф. Салма оцену 5 (пет). На основу појединачних оцена свих чланова Комисије израчунато је да је за своје приступно предавање Кандидат добио просечну оцену 3 (три). Приступно предавање је трајало 35 минута. Кандидат је одвојио првих пет минута да свечано поздрави чланове Комисије и слушаоце. Потом је површно излагао о неколико начела Закона о облигационим односима (ЗОО) и непрецизно парафразирао општа правила ЗОО о искључењу и ограничењу уговорне одговорности те правила неких страних и међународних прописа и модела. Неколико пута је поновио да одговорност за намеру и грубу непажњу не могу да се искључе те да уговорне стране треба да буду нарочито пажљиве. Коначно, набрајао је посебне одредбе ЗОО у којима се помиње (и) ограничење или искључење одговорности. У завршном делу свог приступног предавања Кандидат је истакао да „стране треба да употребе посебну пажњу када ограничавају или искључују одговорност“. Током приступног предавања Кандидат је српско право упорно називао меродавним правом, говорио је о поништају [sic!] уговора услед материјалних недостатака испуњења, погрешно говорио о крајњој нужди кад је требало да говори о крајњој непажњи, пропустио је да уочи да ограничење или искључење одговорности може да буде и законско, повремено је мешао уговорно ограничење одговорности са самом уговорном одговорношћу и тако даље. Сврха приступног предавања јесте да се утврди како би одређени кандидат држао наставу на основном курсу када би му за то била пружена прилика. У свом приступном предавању кандидат др Марко Перовић није разјаснио основне појмове без којих се ни студентима ни стручњацима не може говорити о теми искључења и ограничења уговорне одговорности. Није ни покушао да одреди шта је то одговорност, уговорна одговорност, услови за заснивање уговорне одговорности, основ те одговорности, ограничење уговорне одговорности, искључење такве одговорности, неиспуњење обавезе, неуредно испуњење обавезе, задоцњење и тако даље. Није препознао никакве теоријске, ни практичне проблеме, па о тим проблемима није ни говорио. Његово излагање је било несистематично и неинформативно. Проф. Караникић Мирић је питала кандидата да ли би ипак могао да дâ једну радну дефиницију уговорне одговорности те да наведе услове за њено заснивање, јер без тога студенти основних студија не би могли да прате предавање о искључењу и ограничењу такве одговорности. Кандидат joj је захвалио на „злата вредној сугестији“ и истакао сопствено право да конципира своје предавање по својој вољи. Проф. Ђурђевић је поставио исто питање, истичући да је то оно што би занимало студенте. Кандидат је опет ускратио одговор, рекавши уз то да би студента који би га питао да објасни шта је то уговорна одговорност упутио на факултетску Библиотеку у којој има доста књига о том сложеном питању. Проф. Николић је изричито инсистирао на томе да Кандидат одговори на ово и друга питања чланова Комисије, али је Кандидат то одбио, истичући да има право да остане при својим ставовима „за које има доказе“. Међутим, Кандидат није саопштио никакве своје ставове а камоли доказе за њих током свог приступног предавања.

45

Сматрамо да се Кандидат није припремио за приступно предавање и да је зато његово излагање било конфузно, несистематично, неразумљиво и неинформативно. Предавање није ишло ни по каквом плану, није имало одговарајућу структуру и не би било корисно ни за студента који спрема испит за најнижу прелазну оцену. Кандидатово упорно одбијање да одговори на једноставна питања чланова Комисије која су непосредно везана за тему његовог приступног предавања у супротности је с академским узусима и наводи нас на закључак да Кандидат није знао одговоре на та питања. Коначно, Кандидатово слање чланова Комисије у факултетску Библиотеку да тамо пронађу одговоре на постављена питања могло би се схватити не само као његово помањкање основних знања из струке облигационог права већ и као понашање противно правилима елементарне пристојности и академског реда.

Б2. Позитивна оцена наставног рада у студентским анкетама током целокупног претходног изборног периода. У обавезне услове за избор у звање доцента на Универзитету у Београду спада и позитивна оцена наставног рада у студентским анкетама током целокупног претходног изборног периода, наравно, ако је тог периода било. Начин и поступак студентског вредновања наставничког и сарадничког рада уређен је Правилником о студентском вредновању педагошког рада наставника и сарадника (Гласник Универзитета у Београду број 157 од 23. септембра 2010). „Претходни изборни период“ за кандидата др Марка Перовића почео 1. марта 2012, када је Кандидат први пут изабран у звање асистента. Кандидат је био на боловању од фебруара 2018. до фебруара 2019, што значи да би за његов избор у звање доцента била неопходна, између осталог, позитивна оцена његовог наставног рада у студентским анкетама од зимског семестра 2012. до зимског семестра 2017. Уз пријаву на конкурс др Марко Перовић није доставио индивидуалне статистичке извештаје о студентском вредновању његовог наставног рада. Проф. др Караникић Мирић је тражила од секретара Правног факултета да члановима Комисије за припрему реферата достави извештаје о статистичкој обради студентских анкета за др Перовића за цео претходни изборни период (2012–2017). Поступајући по том захтеву, секретар је утврдио да током пет година асистентског ангажмана др Марка Перовића на Правном факултету Универзитета у Београду ниједном није спроведена уобичајена анонимна студентска евалуација његовог наставног рада, која се на Правном факултету Универзитета у Београду организује тако што наставник или сарадник у договору с одговарајућом факултетском службом омогућава спровођење анкете у папирној форми на неком од својих последњих часова у датом семестру. Изузетно, у зимском семестру школске 2017/2018. године од сваког студента је тражено да приликом електронског пријављивања испита попуни анкету о квалитету рада наставника и сарадника чије часове је био дужан да похађа. Тако је по аутоматизму спроведена и електронска студентска евалуација наставног рада др Марка Перовића. Према извештају о статистичкој обради тих електронских анкета просечна оцена наставног рада Кандидата износила је 4,15.

46

У звању асистента др Перовић је држао вежбе из Облигационог права на Правном факултету у Београду у периоду од 2012. до 2017. године. За тих шест година само је једном спроведено студентско вредновање његовог наставног рада, што значи да Кандидат не испуњава овај обавезни услов за избор у звање доцента, то јест да не постоји позитивна студентска оцена његовог наставног рада у студентским анкетама током целокупног претходног изборног периода.

Б3. Објављен један рад из категорије М20 или три рада из категорије М51 из научне области за коју се бира. Објављивање три рада у одређеној категорији домаћег часописа услов је који се може лако задовољити током шест година које је Кандидат провео у звању асистента на Правном факултету у Београду. Кандидат је тај услов номинално испунио. Међутим, у садржинском смислу радови кандидата др Перовића пате од суштинских недостатака: у најбољем случају, у основном тексту својих радова др Перовић нашироко и веома површно препричава законске текстове, да би у фуснотама – које неретко спушта на најопштијим местима – набрајао изворе о чијој садржини не извештава, с којима не полемише и, уопште узев, које највероватније није ни читао. Тиме генерише привид да је спровео некакво истраживање. Наша укупна оцена јесте да радови др Перовића не представљају допринос науци грађанског права и да га стога не квалификују за избор у доцентско звање на Правном факултету Универзитета у Београду.

Б4. Саопштен један рад на научном скупу, објављен у целини (категорије М31, М33, М61, М63). У пријави на конкурс кандидат др Марко Перовић наводи да је „активно учествовао у бројним научним симпозијумима из области правних наука“, али не прецизира на којим скуповима је узео учешћа и у ком својству. Потписници овог Реферата узимају да је радове објављене у часопису Правни живот Кандидат највероватније излагао на Копаоничкој школи природног права, а да је радове објављене у зборницима Актуелна питања савременог законодавства вероватно излагао на Будванским правничким данима, те да је тиме номинално испунио овај услов, односно да је саопштио (макар) један рад на научном скупу и да му је тај рад негде објављен у целини.

В. ИЗБОРНИ УСЛОВИ (МИНИМАЛНО 2 ОД 3)

В1. Стручнопрофесионални допринос. У пријави на конкурс и прилозима уз пријаву Кандидат није навео ништа што би се могло оценити као његов стручнопрофесионални допринос. Потписници овог Реферата утврдили су увидом у промотивни материјал Копаоничке школе природног права да је Кандидат више пута био члан организационог одбора тих годишњих правничких сусрета.

В2. Допринос академској и широј заједници. У пријави на конкурс и прилозима уз пријаву Кандидат није навео ништа што би се могло оценити као његов допринос академској и широј заједници. Потписници овог Реферата немају сазнања из других извора да је Кандидат остварио такав допринос.

47

В3. Сарадња с другим високошколским односно научноистраживачким установама, у земљи и иностранству. У пријави на конкурс и прилозима уз пријаву Кандидат није навео ништа што би се могло означити као сарадња с другим високошколским односно научноистраживачким установама. Потписници овог Реферата немају сазнања из других извора да је такве сарадње било.

8. МИШЉЕЊЕ И ПРЕДЛОГ

Из свега што је до сада речено произлази закључак да кандидат др Марко Перовић не испуњава услове за избор у звање доцента за Грађанскоправну ужу научну област (предмет: Облигационо право) на Правном факултету Универзитета у Београду. Докторска дисертација кандидата др Марка Перовића не представља допринос науци грађанског права, јер није научно заснована те не може да се квалификује као научноистраживачки рад. А пошто је научност Дисертације привидна, беспредметна је свака даља расправа о оригиналности и самосталности тог текста. Општи закључак Дисертације је тривијалан. Своди се на тврдњу да постојање већег броја субјеката на пасивној страни у облигацији повећава шансу да се облигација угаси испуњењем, што доприноси јачању правне сигурности у једном правном систему: ако има више солидарних дужника, поверилац ће се лакше наплатити. Конкретни закључци по правилу нису разумљиви, или се своде на парафразу законског текста, или су и они тривијални, или не произлазе из текста Дисертације. Дисертација јесте формално брањена и одбрањена, и то с одликом, али као што је показано, њена су својства у погледу методологије, методике, структуре и садржине нажалост таква да она не квалификује др Перовића за доцентско звање на Правном факултету Универзитета у Београду. Остали радови кандидата др Марка Перовића такође су слабог квалитета, недостаје им било каква практична димензија, нису засновани на научним истраживањима, нису настали применом очекиваних научних метода, не детектују основне теоријске проблеме, већ се редовно своде на површно препричавање законских текстова, „поткрепљено“ упућивањем на ауторе с којима Кандидат не улази у полемику, нити извештава о томе шта у њиховим делима пише, него само упућује читаоца да се код наведених аутора о нечему сам обавести. Тешко је пронаћи пасус у читавом опусу др Марка Перовића из којег би било јасно да је он прочитао туђи чланак или књигу коју је навео у фусноти. Нарочито забрињава то што из неких радова произлази да Кандидат није разумео поједине институте о којима је као руководилац вежби годинама уназад требало да говори студентима треће године Правног факултета у Београду. Кандидат је вероватно једини асистент на Катедри за грађанско право који није боравио у иностранству у циљу прикупљања литературе и постављања темеља за истраживање, или барем да би се упознао с научним ставовима и радом у некој другој академској средини. Уобичајеност студијских боравака наших асистената у истраживачким центрима Европе и света потврђује да је такво поступање младих научника постало стандард у академској правничкој средини у Србији у XXI веку. Оно није неопходно за избор, али говори о односу према властитом научном раду.