Stigli ste krišom u Sarajevo koje nije Istočno, došli u konobu „Luka“, gde su vas čuvali kordoni

policije, valjda iz oduševljenja zbog čitalaca vaše knjige koji svoju ljubav ka vama ne umeju da

sakriju; ne stigoh da pitam – kako je to vratiti se u „grad koji ne postoji“, u tu „crnu rupu“ gde

je vladao srbosek, odakle ste pobegli u Beograd via Pale via Šumska, usred onih vremena kad

su s vaših brda ubijali Sarajevo

Ništa od najave: Bolje na Jahorini, nego u Sarajevu

Photo: Stock

Poštovani rahmetli Jankoviću, uprkos ovakvom mrtvozornom titulisanju imam utisak da ste ipak živi,

prpošni i veseli; uspelo vam je, čestitam, da se samoposerete po sebi, što nije mali uspeh – više od

dve decenije od vašeg bekstva iz Sarajeva u Beograd, gde smo silom prilika postali sugrađani, iz dana

u intervju, iz intervjua u izjavu, tvrdili ste, tvrdo, šumski, da je za vas Sarajevo mrtvo, umrlo, da se

nikad nećete vratiti u „grad koji ne postoji“, da Bosne nema, da za vas, uglednog književnika poput

vašeg ex-mentora Kusturice, ne dolazi u obzir povratak u „crnu rupu“. I knjigu ste napisali da se

odreknete Sarajeva, i naslov ste prilagodili Šumnjacima i vlasnicima šubara s mrtvačkom glavom i

srbijanskim ludacima: „Fajront u Sarajevu“, baš lijepo, onako paljanski, duhovito.   

Lijepo je na Jahorini: Janković u hotelu Bistrica, na promociji knjige

Photo: SRNA

Kad gle! Stigne svima najava preko Facebooka da ste ipak odlučili da usred Sarajeva, 28. februara, u

klubu „Cinemaks Sloga“, Mehmeda Spahe 20, održite promociju vaše cenjene knjige; čitam da će vam

društvo praviti Slobodan Terzić, urednik Top liste nadrealista; Vule Žurić, urednik knjige, pobegulja iz

Sarajeva, kao vi; Dejan Papić, urednik „Lagune“; Ratko Dmitrović, direktor kompanije „Novosti“, što

bi bilo ravno situaciji da Goebbels dođe u Jerusalim na kafu; konačno, last but not least, vi lično, dr

Jankoviću tj. Karajliću, u 18.00 sati. Wow!

Ispostavi se ono što se već znalo unapred; samo ste testirali teren, bacali udicu i posle pet minuta

shvatili da će vas Sarajlije, među kojima i ja (kao počasni građanin), popljuvati i popičkarati; neće vas

tući, Nenade; prebijanje pripada muškarcima koji imaju kičmu, ali vas najviše vređa kad vam se ne

dive i kad vas ne obožavaju, tvrdeći koliko ste, oh, duhoviti, tako srbski pametni za vic, anegdotu, pa vi

ste već književnik sa dva-tri izdanja izdavačke kuće „Novosti“, još samo da smognete snage da o

Kusturici kažete ono što mislite – gde bi vam bio kraj; možda u bioskopu „Sloga“ ili negde na Barama

koje se danas zovu Dedinje?

Onda se, lažni doktore, ispostavi da ste negde na Jahorini (Republika Šumska), u hotelu „Bistrica“,

pred novinarima „Srne“, 14 dana ranije (da zbunite neprijatelje!), valjda 14. februara, održali promociju

svoje knjižice, objašnjavajući prisutnim Srbima da "onaj koji misli da napiše autobiografiju treba to da

učini onog trenutka kada ga život prvi put opeče i kada počne da misli". Govor ste okončali čestitajući

Olimpijskom centru "Jahorina" na rekordnoj posjeti skijaša i gostiju, koji su danas „pohrlili na suncem

okupanu olimpijsku ljepoticu“. Literatura curi iz vas, nedvojbeno.

Poseta gradu koji ne postoji: Janković u konobi Luka

Photo: Klix.ba/Nedim Grabovica

Onda ste uveče, opet čitam, stigli krišom u Sarajevo koje nije Istočno, došli u konobu „Luka“, gde su

vas čuvali kordoni policije, valjda iz oduševljenja zbog čitalaca vaše knjige koji svoju ljubav ka vama

ne umeju da sakriju; ne stigoh da pitam – kako je to vratiti se u „grad koji ne postoji“, u tu „crnu rupu“

gde je vladao srbosek, odakle ste pobegli u Beograd via Pale via Šumska, usred onih vremena kad su

s vaših brda vaši ubijali Sarajevo.

Je l’ prija piće u Sarajevu? Jesmo li nešto jeli u konobi? Jesmo li uživali?

Da li je ovo ruka Emira Kusturice: Autogram, molim!

Photo: Stock

Setih se da obilazak Sarajeva noću nije vaš pronalazak; Nenad Kecmanović ima lijep običaj da se

negde posle ponoći maskira i krene da šeta ulicama i krajevima grada gde je živeo čitav svoj život,

dok 1990, nešto ranije nego vi, nije pobegao u metropolis Pale; mogli ste vi, Nenade Jankoviću, da

pozovete Nenada Kecmanovića, pa da kao duet Nenad & Nenad obiđete neku aščinicu ili

ćevabdžinicu da vidite jesu li sudžukice još žive ili samo teško ranjene.

Gledam na slikama policijski auto koji vas čuva od bašibozuka sarajevskog; sve lažne žrtve tobožnjeg

bombardovanja i navodne opsade grada hteli bi da vam stegnu ruku i čestitaju na bekstvu; mora da

ste osećali kao heroj, Karajliću/Jankoviću; noć, noć, noć, totalni je mrak – poručio bi vam Bajaga –

ništa se više ne vidi u tami.

A onda ste, znam vas, Karajliću, seli u kola i vratili se u maticu; na Pale; jebeš sarajevske ćevape,

čekali su vas topli, svinjski, mirišljavi; možda je palo i neko prasence; rakija, domaća, da se spere ukus

iz konobe i onog nestalog grada.

Može u Beogradu, ali ne u Sarajevu: Janković potpisuje primerke knjige o gradu kojeg više

nema

Photo: Stock

Zašto imam utisak da 28. februara nećete biti u Sarajevu, već na službenom putu iz filma Nemanje

Kusturice? Mogli ste biti duhoviti, a naravno niste – da ste promociju u Jedinom Sarajevu (ne

Istočnom) zakazali 29. februara i pozvali Vuleta Žurića i Ratka Dmitrovića, smrdelo bi na Top listu

nadrealista.

Ovako, podvili ste rep, došli u grad noću i popišani se vratili u naručje Dodika. Tamo gde je uvijek

toplo i gdje svi veruju da ste genije. I gde je fajront za Šumnjake zabranjen.