КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ СРЕБРЕНИЦЕ

КРОЗ ВИЈЕКОВЕ

Ј.У. Археолошки музеј„Римски Муниципиум”

Скелани Сребреница

СРЕБРЕНИЦА 2012.

ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СИМПОЗИЈУМА26. ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕСРЕБРЕНИЦЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ

ЗБОРНИК РАДОВА СА НАУЧНОГ СИМПОЗИЈУМА26. ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ

Издавач:Јавна установа

Археолошки музеј „Rimski municipium”Скелани Сребреница

За издавачa:Драгић Глишић

Уредник:Обрад Додић

Дизајн и прелом и припрема:Стеван Ћатић Ћато

Штампа:Графид, д.о.о.

Бања Лука

За штампарију:Срђан Иванковић

Тираж:500

ISBN 978-99955-743-0-7

Подржано од Министарства просвјете и културе Републике Српскеи Министарства науке и технологије Републике Српске

Сребреница 2012. године

С А Д Р Ж А Ј

УВОД · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 5ДРАГИЋ ГЛИШИЋ

УМЈЕСТО УВОДНИКА ТРАКТАТ О ИСТОРИЈИ · · · · · · · · · · · · 7МР МИРКО БАБИЋ

ПРОБНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА ТРИ ЛОКАЛИТЕТА НА ПРОСТОРУ ИСТОЧНОГ ОСАТА · · · 11

ТАЊА ТУЛЕКОВИЋ PRAETORIUM ET DOMAVIA · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 26

ДОЦ. МИЛУН ГАРЧЕВИЋТЕХНОЛОГИЈА РИМСКИХ ПОДНИХ МОЗАИКА · · · · · · · · · · 36

МИРЈАНА ГАРЧЕВИЋРИМСКИ ПОДНИ МОЗАИЦИ У ХРВАТСКОЈ ОД I. ДО III. СТ. · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 46

СИЛВАНА ЧОБАНОВСКЕЛАНИ У РИМСКОМ ПЕРИОДУ, ИСТРАЖИВАЊА И ДОСАДАШЊА ЗАШТИТА · · · · · · · · · · · · 59

ANDREw LAwLER BA (HONS) CANTAB MAРИМСКИ МОЗАИЦИ У СКЕЛАНИМА, ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА: ОТВАРАЊЕ РАЗГОВОРА О ОЧУВАЊУ. · · · · · 75

СЕАД ЈАХИЋ, ПРОф. СЕНАД ЂОЗИЋ, ПРОф.НЕКРОПОЛЕ СТЕЋАКА НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА И МОГУЋНОСТ ЊИХОВЕ ВАЛОРИЗАЦИЈЕ У ТУРИЗМУ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 86

ДР ЂОРЂЕ ЈАНКОВИЋСТАНОВНИШТВО ПОДРИЊА 3-4. СТОЛЕЋА У СВЕТЛУ НАЛАЗА ГРНЧАРИЈЕ ИЗ СКЕЛАНА · · · · · · · · · · · 98

МР ЉИЉАНА МАНДИЋ, АНТИЧКА НАЛАЗИШТА И НАЛАЗИ У БАЈИНОЈ БАШТИ И ОКОЛИНИ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 108

РАТКО Р. МАРКОВИЋ РИЂАНИН (1949)НАУЧНИ АСПЕКТИ КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКОГ НАСЛЕЂА СРЕБРЕНИЦЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ · · · · · · · · · · · · · · 124

МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋТАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ У ЕТНОЛОШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ · · · · · · · · · · · · 138

ПРОф. ДР. СЦ. АДИБ ЂОЗИЋСРЕБРЕНИЧКЕ ЏАМИЈЕ И ИМАМСКА фАМИЛИЈА ЂОЗИЋ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 146

ПРОТОЈЕРЕЈ ЖЕЉКО ТЕОфИЛОВИЋ СРЕБРЕНИЦА У ВРИЈЕМЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА · · · · · · · · · 164

ДР. СЦ. ЕДИН МУТАПЧИЋ, ДОЦЕНТУПРАВНО – ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СРЕБРЕНИЦЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 176

РАДОМИР ПАВЛОВИЋСРЕБРЕНИЦА У СРЕДЊЕМ ВЈЕКУ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 198

МР. СЦ. РУСМИР ЂЕДОВИЋ, СЕНАД БЕГОВИЋ, ПРОф.УРБАНИ РАЗВОЈ ГРАДА СРЕБРЕНИЦЕ У ОСМАНСКОМ ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ НА УЛОГУ ВАКУфА · · · · · · · · · · · 204

ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ:фЕНОМЕН ОСАЋАНСКОГ ГРАДИТЕЉСТВА; ЗНАЧАЈНИЈЕ САКРАЛНЕ И СВЕТОВНЕ ГРАЂЕВИНЕ, · · · · 220

ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ, ПРОф. ГЕОГРАфИЈЕОСАТ – ИМЕ, ГРАНИЦЕ И ВЕЛИЧИНА · · · · · · · · · · · · · · · · · · 236

МР МИЛАН ЈОВАНОВИЋАНДРИЋ И СРЕБРЕНИЦ · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · · 242

УВОД

Сребреница је кроз историју имала велики значај а њено културно насљеђе дакако заслужује пажњу како науке тако и широких кругова јавности. Културно историјско насљеђе Сребренице кроз вијекове које је тема ове научне конференције је толико широка тема на основу које би се сваког мјесеца могла организовати по једна конференција и да опет Сребреница остане неиспричана прича.

Културно насљеђе, богаство и шароликост народа који су живјели на овим простору, као и преци народа који сада живе оставили су дубок траг у историји. То је једно својеврсно богаство поред свих других при-ридних богастава којим Сребреница обилује.

Међутим од краја грађанског рата 1995. године до овог октобра 2011. да су многи ор-ганизовали разне кон-ференције којима су нешто тражили, некак-ве донаторе, некакве милостиње а Архео-лошки Музеј „Rimski municipium” Скелани овом конференцијом не тражи ништа друго него да нам помогнете да Сребреници врати-мо оно што јој је оду-

зето, а то је име препознатљиво у свијету по свом културном богаству кроз вијекове од Римског, Византијског, Османлијског и Аустроугар-ског периода па све до дана Иве Андрића који је и сам једно вријеме боравио у Сребреници када су настале његове приповјетке „Осаћани” и „Пут Алије Ђевзелеза”.

Драгић Глишић

6

Зато из прошлих времена узимајмо најбоље и користимо за заједнич-ку будућност да не понављамо грешке народа који су живјели на овим просторима а којих више нема а различитости у културама народа који живе третирајмо као шаролико богаство у којем тражимо додирне тачке које нас спајају а не оне које се супростављају. Будимо мудри да кул-туром побједимо део препрека којиесе у данашњем времену пред нас стављају а будућим покољењима оставимо бар дио културног наслеђа које су нама оставиле претходне генерације.

Уводни говор Драгића Глишића, в.д.директора Ј.У.Археолошки музеј „Rimski Municipium” Скелани Сребреница, на отварању научне кон-ференције „Културно –историјско наслеђе Сребренице кроз вијекове” 26.октобра 2011. године у Дому културе у Сребреници, организатора конференције.

Организацију конференције подржало је Министарство науке и тех-нологије Републике Српске, општина Сребреница а издање публика-ције Министарство просвјете и културе Републике Српске.

Научни скуп

7

ДРАГИЋ ГЛИШИЋ директор Ј.У. Археолошки музеј „Rimski Municipium” Скелани Сребреница

Умјесто Уводника ТРАКТАТ О ИСТОРИЈИ

У животу, иначе, можда не бисмо одбацивали такву пристрасност, јер добар човјек треба да воли своје пријатеље и домовину. Но, када се неко бави историјом, треба све то да заборави, да често слави и обасипа највећим похвалама и своје непријатеље када то њихова дјела захтевају, да често критикује себи најближе када на то упућују грешке у њиховим поступцима. Наиме, као што се цјело живо биће онеспособљава ако му се одузме вид, тако и у историји остаје само некорисна прича када јој се одузме истина. Зато не треба оклијевати да се и пријатељи опту-же или непријатељи похвале, нити избјегавати да се исти људи једном критикују, други пут хвале, јер није могуће да политичари увек буду у праву, као што није могуће да увијек гријеше. У историјском дјелу се зато треба одвојити од главних личности и одговарајућа мишљења и оцијене треба износити само о њиховим дјелима. Зато, они који пра-вилно размишљају не смију мислити само на садашњост, већ прије све-га на будућност.

„Ко би, наиме, био тако лакоуман или немаран да не пожели да се сазна како и заслугом којег уређења је скоро читав свијет био надвла-дан и за мање од педесет година потпао под јединствену власт Римља-на, што икада раније није забележено.

Што се Римљана тиче, они нису покорили само неке дијелове свије-та, већ су скоро читав насељени свијет потчинили својој власти и оста-вили такву државу којој ни једна савремена не може одољети, нити је убудуће могу надмашити. Како су постигли такву превласт то ће се из мог дијела боље разумејти, такође, видјеће се и колике и какве користи прагматичка историја доноси онима који теже знању”.

8

„Међутим, мишљења о победницима и побеђенима заснована само на познавању њихових сукоба, нису коначна, јер оно што већина сма-тра највећим успјехом може довести до највећих несрећа ако се не искористи како треба, исто као што су многима најстрашније невоље често испале на корист када су их храбро прихватали. Зато би опису поменутих догађаја требало додати и приказ политике победника и по-казати каква је била након тога и како су управљали свијетом, како су остали народи то примили и шта су мислили о својим вођама. Такође, треба објаснити и побуде и тежње сваког народа појединачно, како у приватном тако и у јавном животу. Јасно је да ће из свега тога они који сада живе лако просудити да ли римску власт треба одбацити или је, пак, прихватити, а будуће генерације ће моћи да закључе да ли треба сматрати вредном похвале и опонашања или то заслужује покуду”.1

„Наиме, циљ историје и трагедије није исти, већ супротан – у тра-гедији треба најуверљивијим ријечима тренутно потрести и забавити слушаоце, а у историји истинитим ријечима и дјелима трајно подучити и убедити оне који су жељни знања. У трагедији доминира могуће, чак под условом да је лаж, а циљ јој је да створи илузију код гледалаца, ис-торији је најважнија истина и корист коју од ње могу имати љубитељи знања“.

Ни историчарима ни њиховим читаоцима не би требало да је најваж-није просто излагање, низање догађаја, него разумјијевање онога што је предходило и следило. Наиме, ако историји одузмемо расправу о томе зашто, како и ради чега је учињено то што је учињено, и да ли је исход логичан, оно што остаје је декламација која не подучава – она тренутно забавља, али за убудуће не пружа никакву корист. Наиме, ја мислим да су најважнији дијелови историје последице догађаја, пратеће околнос-ти и, пре свега, узроци. Другим ријечима, није довољно само причати о ратовима, биткама и освајањима градова, него у свакој прилици треба изнијети и разлоге успијеха и неуспијеха до којих је тада дошло.“

Имајући све ово на уму, нико не би оклијевао да каже да не само што људска тела и неки чиреви и тумори у њима могу да постану злоћудни и неизлечиви, него се то још у већој мијери догађа и са људским ду-шама. Што се чирева тиче, ако се покуша са њиховим лијечењем, оно понекад изазове запаљење и још брже ширење, а ако се с лијечењем престане, они сходно својој природи, уништавају све око себе и не за-устављају се све док не разоре ткиво. И на људским душама се чешће јављају таква запаљења и трули чиреви, тако да на крају човек постаје безбожнији и окрутнији од било које животиње. Ако се према такви-1 Полибије, Књига I.14

9

ма покаже благост и опрости им се, они ће помислити да ту има нека задња мисао и обмана и постаће још неповерљивији и нерасположе-нији према доброчинитељима. Ако их се казни, онда постају помамни од бијеса и спремни да предузму нечувене и страшне акције, убијеђени да им таква безобзирност служи на част. На крају ће потпуно поди-вљати и изгубити сву људскост. За зачетника оваквог стања и оно што у њему има највише удјела треба сматрати лоше обичаје и погрешан одгој од малих ногу, помагача је више, али су највећи обест и похлепа водећих људи. Сви ови услови су и тада постојали и код најамника као цјелине и, још више, код њихових вођа.

Међутим, мишљења о победницима и побеђенима заснована само на познавању њихових сукоба, нису коначна, јер оно што већина сматра највећим успјехом може довести до највећих несрећа ако се не иско-ристи како треба, исто као што су многима најстрашније невоље често испале на корист када су их храбро прихватали. Зато би опису помену-тих догађаја требало додати и приказ политике победника и показати каква је била након тога и како су управљали свијетом, како су остали народи то примили и шта су мислили о својим вођама. Такође, треба објаснити и побуде и тежње сваког народа појединачно, како у приват-ном тако и у јавном животу. Јасно је да ће из свега тога они који сада живе лако просудити да ли римску власт треба одбацити или је, пак, прихватити, а будуће генерације ће моћи да закључе да ли треба сма-трати вредном похвале и опонашања или то заслужује покуду.

Зато они који пишу историју и они који је читају не треба толико да се труде око излагања самих догађаја, колико око онога што је тим догађајима предходило, што се догађало упоредо са њима и након њих. Наиме, ако историји одузмемо расправљање о томе зашто, како и ради чега је учињено, и да ли је исход био логичан, оно што остаје је дек-ламација која не подучава, она тренутно забавља, али за убудуће не пружа никакву корист.

Заиста, ако неко сматра да у војној вјештини постоји ишта важније од проналажења начина да се човјек обавијести о ставу и карактеру супарничког команданта, не може се рећи ништа друго него да је такав човјек „незналица без памети“. Јер, као што у борбама, човјек против човјека и чете против чете, онај који жели да побиједи треба добро да размисли како може да постигне циљ и гдје се код непријатеља при-мјећује неки огољени ли ненаоружани део, тако и они који се налазе на челу цијеле војске треба да код супарничког војсковође уоче, не који му је дио тијела незаштићен, већ гдје се у његовој души указује слаба та-чка. „Наиме, многи људи због лакоумности и лењости наносе непопра-

10

вљиве штете не само добробити својих држава, него и својих имовина. Многи опет, због склоности према пићу не могу ни да усну ако нису мртви пијани, а неки су због љубавних страсти и неразумних посту-пака који их прате, уништили и своје градове и сопствену имовину, и још су на сраман начин напустили овај свијет. Кукавичлук и глупости и у приватном животу доносе срамоту онима који су им жртве, а ако се нађу код главнокомандујућег, онда представљају општу и највећу несрећу, јер такав генерал и своје потчињене осуђује на неуспијех, а и оне који се поуздају у њега често доводи у највеће опасности. Несмо-треност, луда смјелост је слепа мржња, као и таштина и уображеност војсковође, то су карактерне особине повољне за непријатеље, а веома опасне за пријатеље, јер је такав војсковођа лак плијен у сваком нападу, заседи и варци. Зато, онај који успијева да уочи туђе грешке и који зна гдје је непријатељ најрањивији и гдје се и чиме супарнички восковођа најлакше може напасти, брзо постиже потпуну побједу“.

11

Мр Мирко БабићМузеј Семберије, Бијељина

ПРОБНА АРХЕОЛОШКА ИСКОПАВАЊА ТРИ ЛОКАЛИТЕТА НА ПРОСТОРУ

ИСТОЧНОГ ОСАТА

Апстракт: Током 2010-2011. године обављана су три мања архе оло-шка ископавања у селу Лијешће у близини Скелана, у Сасама (општи-на Сребреница), а затим у факовићима (општина Братунац). Отворе-но је неколико мањих истражних сонди, а први подаци дају значајне податке о римским локалитетима са овог подручја. На локацији Доње Колоније у Сасама пронађени су остаци грађевина периферије римске колоније Домавија, а у Лијешћу на локалитету Сребрена Лука, прили-ком изградње водовода констатовано је постојање римске грађевина са остацима луксузних мозаика. У центру факовића на три локације кон-статовано је постојање римског насеља, вјероватно каструма. Истовре-мено за музеј у Скеланима је преузето од приватних имаоца неколико римских камених споменика. Наведена археолошка запажања додатно употпуњују слику овог простора у римско вријеме.

Кључне ријечи: Римско царство, municipijum, колонија Домавија, Сасе, факовићи, Лијешће, Скелани, сондажна истраживања

Могућности извођења археолошких истраживања на локалитету Сребрна лука у Лијешћу код Скелана

На овом археолошком локалитету прва археолошка истраживања су спровели археолози Земаљског музеја БиХ у вријеме аустроугарске владавине. Прва запажања о овом римском локалитету објавио је Ћиро

12

Трухелка још 1891. године, а Карло Пач је 1898. године извео пробна ископавања, практично у исто вријеме када је вршио систематска ис-траживања у Скеланима сматрајући га чувеним муниципијумом Мал-весијата. Дио својих археолошких запажања објавио је 1907. године, док је дио његових запажања остао необјављен.1)

Међутим, периоди мира и благостања на овим просторима су увијек кратко трајали, а чести ратови, па и природне катаклизме, као и еко-номске кризе, прекидали су настојања истраживача да детаљније про-уче прошлост, а становницима да уживају све благодети савремене цивилизације. Наиме, прошло је 112 година док се појавио следећи професионални истраживач, прво у Скеланима 2008. године (када је пронађен својеврсни музеј римских споменика под земљом и мону-ментална грађевина са мозаицима, што је послужило као повод да РС оснује овдје археолошки музеј) а затим се 1. априла 2010. године исти истраживач (потписник овог рада) појавио у Лијешћу приликом из-градње локалног водовода.1 Patsch C., Aus der römischen Stadt in Skelani, wMBH 11, Sarajevo 1909, 140-177,

Premerstein, A. v. / Vulić, N., Municipium Mal… (Visibaba bei Požega) Jahreshefte 3, Beibl. 167 – 178, Loma, S., Municipium Malve(n)siatium у светлу епиграфских споменика, Зборник радова „Municipium Malvesiatium”, Скелани – Сребреница 2009, 107-122

13

Нажалост, тада није било средстава за организовање било каквих ар-хеолошких ископавања, али је и овај једнодневни боравак био довољан да се потврде неке од раније изречених претпоставки. На горњем пла-тоу овог локалитета на два мјеста су констатовани зидови римских грађевина, а на једном мјесту и остаци прекопаног луксузног мозаикa, а такође и фрагменти луксузне римске керамике.

И ова скромна археолошка запажања поново враћају интерес архео-лошке јавности на овај локалитет који је изгледа кориштен све вријеме од 1-4. вијека на широком простору од доње терасе поред Дрине, па скоро километар узводно Сребреним потоком. Само даља археолошка истраживања могу дати податке да ли су ови римски остаци у вези са рударским насељем, или се ради о значајнијој римској аглеморацији.2)

Полазне чињенице о пројекту наставка истраживања античке Домавије

Наведени археолошки локалитет представља једно од најпознатијих римских налазишта на простору Западног Балкана. Ова античка коло-нија Домавија била је најпознатије рударско насеље и металуршки цен-тар у античким временима. Било је формирано на рудоносном подручју између Саског потока и Мајданске ријеке, а након вишедеценијских археолошких истраживања данас се на овом простору налази рударски коп и брана за експлоатацију руде савременог рудника.3)

Прва археолошка ископавања на овом значајном римском локалите-ту обавио је аустроугарски истраживач Људевит Погачник 1884-1885. године када је открио централну градску вијећницу, терме и рушевине разних градских грађевина са бројним римским каменим споменицима. Пронађени су значајни натписи на којима је забиљежен назив насеља Домавија и подаци који говоре о развоју овог града од статуса Муни-ципијума до прерастања у Колонију стредином 3. вијека. Ту су и нат-писи који свједоче да се у Домавији налазило сједиште рударске управе за двије римске провинције, Далмацију и Панонију, а ту се налазио и главни службеник овог рударског дистрикта (procurator argertariarum i procurator metallorum). У руднику су експлоатисане велике количине олова, али и сребра, као и злата.4)

2 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 1, Сарајево 1988, 703 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, том 1, Сарајево 1988, 228-2294 Рамовић, М., Обим рударске ђелатности у сребреничком крају током римског

доба и средњег вијека, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне, Књи-га ИВ, Тузла 1960, 33-42

14

У периоду од близу 80 година овај значајни римски локалитет ис-траживали су бројни археолози као што су Вацлав Радимски, Карло Пач, фране Булић, Димитрије Сергејевски, Иво Бојановски и Вељко Пашквалин. Пронађен је, поред остатака архитектуре, и бројан покре-тан археолошки материјал као што су оловни саркофази, дијелови ка-меног саркофага, култни и сепулкрални споменици, бронзана рука бога Сабазија, Јупитерова ара, почасне плоче и бројни предмети од керами-ке, олова и стакла, као и нумизматички налази. Дефинисан је у потпу-ности простор овог римског града Домавије као значајног привредног и економског центра. Иза ужег градског језгра налазило се утврђење, касноантички рефугијум, Град на Градини, као и периферни дијелови Домавије на локацији Кнежије, тј. Горње и Доње Kолоније у Сасама. На простору уз обалу Саске ријеке пронађени су остаци више римских грађевина од којих су неке имале мозаике. Нађено је неколико сарко-фага од којих су неки садржавали налазе кованог новца, свјетиљке, стаклене посуде, као и дијелове сребрног и златног накита. Пронађена су и 4 средњевијековна стећка који говоре о животу овог рудника и у каснијим периодима.

15

Последња археолошка истраживања обавио је Музеј Источне Босне 1958-1960. године; а његове резултате су објавили Милица Баум и проф. др Драгослав Срејовић, док су се каснијим интерпретацијама ових про-налазака бавили скоро сви истраживачи римских старина, закључно са проф. др Енвером Имамовићем из Сарајева.5) У последњим истражи-вањима 1958-1960. године откривено је укупно 70 римских гробова из 2-3. вијека, са обредом спаљивања у гробним јамама које су сврстане у 3 типа, од којих је најкарактеристичнији етажни тип укопа „Мала Ко-пашница – Сасе”.6) Бројни покретни археолошки предмети налазе се у Земаљском музеју БиХ у Сарајеву, Музеју Источне Босне у Тузли, а такође је постојала и музејска збирка ових римских предмета у згради Дирекције рудника Сасе.

Иначе, ови простори дефинитивно су ушли у састав римског цар-ства, након угушења устанка двојице племенских вођа по имену Батон 9. године н. ере. Сматра се да је убрзо након доласка Старих Римља-на почела експлоатација сребра и да је убрзо формиран Муниципијум Домавија. Само у једној згради у некадашњим археолошким истражи-вањима су пронађени натписи на почасним споменицима слједећим римским царевима: Марко Аурелије (161-180.), Луције Вер (161-169.), Комод (176-192.), Септимије Север (193-211.), Александар Север (222-235.), Јулија Мамеа, Гал и цар Волусијан (251-254.). До средине 3. вије-ка град је имао статус муниципијума, а иза 251. године добија статус колоније. У Домавији се налазио и цијели низ досељеника, рудара, за-натлија и других мајстора, нарочито за прераду сребра, злата и олова.

Преко 50 година вјеровало се да су савремени рударски радови де-финитивно уништили овај локалитет, па зато није ни постојао интерес научне јавности за даљим теренским истраживањима. Последњим ре-когносцирањима овог терена закључено је да можда још увијек постоје остаци периферних дијелова Домавије. То је и потврђено приликом земљаних радова при постављању водоводне мреже у засеоку Доња Колонија у Сасама октобра 2010. године када је пронађена камена скулптура лава и фрагмент рељефне композиције са преставом мито-лошке сцене у вези са култом покојника, а захваљујући брзој интервен-цији ова 2 експоната су пренесена у бијељински музеј.7)

5 Имамовић, Е., Сребреница и околица у римско доба, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне 17, Тузла 2002, 7-36

6 Baum, M./Срејовић, Д., Нови резултати испитивања римске некрополе у Сасама, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне, Књига IV, Тузла 1960, 3-32

7 Захваљајући преданом настојању спољног сарадника Музеја Семберије, Маји Јерковићу добили смо информацију о овим земљаним радовима.

16

Након ових проналазака направљен је пројекат наставка археолош-ких истраживања Домавије на простору Доње Колоније у Сасама, у дворишту Шефика Латифовића и Живка Миловановића. На овај начин, у општини Сребреница дефинисана су 2 конкретна пројекта истра-живања изузетно значајних римских локалитета: политичког центра Муниципиума у Скеланима и привредног центра колоније Домавија у Сасама, а у току рекогносцирања дефинисана је потреба за истражи-вањем римског војног логора у факовићима.

Дневник Археолошких истраживања на локалитету Доња Колонија у Сасама код Сребренице

26.мај 2011.Након добијања сагласности за пробна сондажна истраживања (бр.

07/1.10, 20/624-876/10 од 30. новембра 2010. године и додатног одо-брења за промјену термина истраживања од 6. маја 2011. године) пери-ферних остатака римске колоније Домавија, у Сасама код Сребренице, приступило се десетодневном археолошком истраживању које је извр-шио Музеј Семберије у Бијељини, а финансијска средства су реализо-вана преко Археолошког музеја у Скеланима. Стручни дио археолошке

17

екипе су чинили: руководилац истраживања Мр Мирко Бабић директор музеја Семберије у Бијељини, Слободан Велимировић археолог, виши кустос музеја у Руми и Младен Пантић музејски манипулант у Музеју Семберије, као и особље Археолошког музеја „Rimski Municipijum” у Скеланима на челу са директором Драгићем Глишићем, а повремено и ангажовањем двоје запослених у овом новоформираном музеју Радо-миром Павловићем и колегиницом.

Након смјештаја стручне екипе у приватном простору у Сасама, по споразуму са власником дијела дворишта Шефиком (Кико) Латифо-вићем почело се са археолошким истраживањима. Постављен је кон-тролни ров паралелно са улицом и са дуплекс-кућом, димензија 8х1м на удаљености 3,50м од ограде према путу Сасе-Братунац. Након ук-лањања двије саднице воћа приступило се скидању првог слоја хумуса јер се овдје очекивао археолошки слој у вези са налазом фигуре лава приликом копања шахта за водовод у сусједном дијелу дворишта ове заједничке куће (рељеф са култном сценом нађен је такође приликом изградње шахта куће преко пута, око 20 м од ове локације, што нам је оправдано указивало на могућност проналаска археолошких остатака у Кикином дворишту).

Већ на дну првог откопног слоја 2,20 м од сусједног Живковог дво-ришта, на дубини од само 15 цм појављују се трагови античког зида. Хумусни слој је био просјечне дубине око 20 цм и садржавао је понеки фрагмент римске керамике. Други слој је био од свијетлосмеђе ком-пактније земље, а у основи су се уочавали тамнији укопи. Овај кон-тролни ров је био постављен у приближним правцима исток-запад, са девијацијом према сјеверу, а 1,50 м од западне ограде заглачан је слој тврде запечене земље од неког огњишта (?). У наставку се показало да је ово нека подница старијег станишта коју су пресјекли антички зидо-ви. На дубини од 55-60цм у другом дијелу контролног рова заглачана је иста подница овог објекта.

Контролни ров 1 је стога проширен у сјеверозападном дијелу за још 1м тако да смо ову истраживану цјелину назвали Сондом 1. Прили-ком чишћења укопа тамније земље уочен је монументални обрађени довратник, или надвратник велике римске грађевине. Такође је конста-тован угао римског зида, тако да се очистио дио јужног и источног зида ове грађевине. На источној страни ове сонде констатован је слој ријечних облутака, са слојем гарежи. Очишћен је поменути дио рим-ског зида у његовој темељној зони гдје је био ширине 70цм, а са његове спољашне стране су се налазили ријечни облуци између којих је уоби-чајеном техником заливен ломљени камен трпанац. Одвојен је покрет-

18

ни археолошки материјал из унутрашњег дијела ове римске грађевине, а он се налазио у слоју растресите мрке земље.

Постигнут је договор са предсједником МЗ о лицима која ће бити ангажована као физички радници (првог дана је радило 6 физичких радника), а такође је постигнут договор и са власником сусједног дије-ла дворишта, Живком Миловановићем.

У поподневним сатима извршено је рекогносцирање цијелог прос-тора Доње и Горње колоније насеља Сасе и провјерена је могућност постојања на површини видљивих остатака римске архитектуре.

27.мај 2011.Са укупно 6 физичких радника наставило се са радовима у сонди

1. Констатовано је да је слој у унутрашњости римске грађевине знат-не дебљине, али због ограниченог простора нису се могли истражити евентуални међуслојеви. Очишћен је монументални камени довратник димензија 1,50х0, 70х0,40м. У слоју са ријечним облуцима пронађено је и неколико фрагмената ручно рађене римске провинцијске старосје-дилачке керамике, која је можда и праисторијског поријекла.

Сонда 2 је отворена у наставку сонде 1, преко парапета ограде, у Живковом дворишту. Након уклањања повртларских култура, у слоју хумуса са растреситом земљом нађени су фрагменти римске керамике. Констатован је наставак јужног зида пронађене римске грађевине. Та-кође је констатован и под од набијене земље изван ових зидова, као и у претходној сонди у Кикином дијелу дворишта.

Као и претходног дана котирани су архитектонски остаци и потребне позиције истражних сонди, вођена је уобичајена фотодокументација и издвајан покретни археолошки материјал по констатованим слојевима и цјелинама.

28. мај 2011.Три члана стручне екипе, са 8 физичких радника наставила су са

истраживањима у сонди 1 и сонди 2. У сонди 1 је заглачана основа са очишћеним углом римске грађевине, каменим довратником, слојем облутака и зепеченом подницом, што је архитектонски и нивелмански документовано.

19

У сонди 2, у њеном западном дијелу запажен је фрагмент профили-саног каменог симса римске грађевине који се налазио у секундарној употреби као дио огњишта на слоју поднице са запеченом земљом. За-пажен је такође и југозападни угао поменуте римске грађевине, па је сонда 2 проширена у њеном сјевероисточном углу, тако да је између сонде 1 и сонде 2 остао само простор који захвата парапет преградне ограде. У овој сонди је пронађен и бројнији покретни археолошки ма-теријал, као римска опека димензија 20х20х5,5цм на нивоу запеченог пода 2,20м од парапета Кикиног дворишта. Нађен је и већи фрагменат топљеног олова на дубини од 40цм, а 4,00м од југозападног угла ове сонде.

У Кикином дворишту отворена је и сонда 3 у дијелу западно од улаз-не стазе за кућу, до близине парапета сусједног Кадировог дворишта. Сонда 3 је постављена у правцу нешто јужније од сонде 2 како би се обухватило мјесто сјеверно од шахта гдје је недавно пронађена скулп-тура лава приликом изградње водовода. Већ испод слоја хумуса у сон-ди 3, у њеном источном дијелу, 1,00 м од бетонске стазе на дубини од 25цм нађен је фрагмент камене плоче вјероватно од саркофага са оста-цима вегетабилног рељефа и натписа са римским бројем 8. У западном дијелу ове сонде није било налаза и чини се да је у римско вријеме био ненастањен с обзиром да је ту могао ићи водни ток повећег извора који се и данас користи. И овог дана су издвојени археолошки покретни

20

налази из свих констатованих цјелина, а и прављена је одговарајућа техничка документација.

30. мај 2011. Трочлана стручна екипа са 8 физичких радника наставила је радове.

Направљено је проширење сонде 1 поред источног зида римске грађе-вине и констатована су још 2 монументална довратника приближних димензија као и први. Накнадним сакупљањем информација дошло се до податка да су сва три довратника пронађена прије педесетак година, приближно на овом мјесту, и да су ту дубље укопани како би се уреди-ло двориште.

Такође је извршено и источно проширење сонде 2 у коме смо прати-ли западни зид ове римске грађевине. Извршено је и западно проши-рење ове сонде, ширине 2,30м од бетонске стазе у покушају да се ту констатује наставак јужног зида поменуте римске грађевине.

У сонди 3 констатовано је да 2,00-2,50м од Кадирове ограде већ на дубини од 50цм почиње слој жуте здравице без археолошких налаза.

21

Истражен је и дио гдје је пронађена камена фигура лава, али је конста-товано да се он ту нашао у секундарном положају као дио шута у не-ком већем укопу, у близини помињане римске грађевине. Због праћења овог римског укопа направљено је и источно проширење сонде 3 све до ограде према путу, тако да је између сонде 2 и 3 остала само бетонска стаза ширине 1м која је водила до улаза у Живков дио куће. У овом слоју су пронађена још 3 мања фрагмента саркофага (?) и мноштво римске керамике. Сав покретни археолошки материјал и овог дана је издвајан у запажене цјелине, а вођена је и потребна пратећа докумен-тација.

У вечерњим часовима настављено је рекогносцирање простора Горње Колоније, као и простора сјеверно од пута Братунац-Сасе у Доњој Колонији.

31. мај 2011. Иста екипа наставила је са радовима у све три сонде. У сонди 1

очишћен је и трећи довратник у коме је пронађено и олово у удубљењу за спајање дијелова овог монументалног довратника. Констатовано је и мало проширења источног зида у форми зупца, али се због скученог простора није могло вршити даље истраживање. Сличан зубац је за-пажен и на западном зиду овог дијела римске грађевине (ширине око 4,50м).

У средини сонде 2, након архитектонског документовања, одлучено је да се на простору 2х2м настави са ископавањима, а овај слој је иден-тификован као 4. слој, дубље од 60цм релативне дубине.

У сонди 3 настављено је са ископавањем укопа у источном дијелу (који личи на остатке некадашње истраживачке сонде, или укопа поред поменуте римске грађевине) и сакупљан је одговарајући покретни ар-хеолошки материјал.

Обављени су разговори са свим власницима имања гдје су запажени римски архитектонски остаци и одлучено је да се они пренесу у ново-формирани Археолошки музеј у Скеланима (већи дио римске стеле са рељефом 3 покојника у медаљону из дворишта пчелара Боже Ранкића, повећа квадратна база са правилним удубљењем за римске камене споменике са простора поред извора, 2 римска капитела из дворишта Предрага Миловановића).

22

1. јун 2011.Наведена археолошка екипа, са 8 физичких радника наставила је са

радовима у сонди 3. У источном дијелу, стигло се до 6. слоја који се налазио изнад дна поменутог укопа и имао је ријечне облутке и ријечни пијесак на дубини од 1,20м.

У сонди 2 настављено је са ископавањем средишњег укопа. Са-купљан је одговарајући покретни материјал и вођена је уобичајена до-кументација.

Припремљени су услови за привремену презентацију откривених архитектонски остатака римске грађевине, са 3 монументална доврат-ника, као јединих видљивих остатака некадашње Домавије.

6 јун 2011.Стручна екипа са 6 физичких радника кренула је у завршну фазу ис-

траживачких радова. У договору са директором Археолошког музеја у Скеланима и са директорицом Музејске збирке у Сребреници сазвана је конференција за штампу на самом локалитету гдје су јавности предо-чени резултати ових истраживања.

23

Наставило се са ископавањем проширења сонде 3 гдје је сакупљен покретни археолошки материјал.

У Кадировом дворишту у продужетку сонде 3 копан је контролни ров 4, диманзија 3х0,5м, али је констатовано да овдје не постоји ар-хеолошки слој (водни ток постојећег извора). Набављене су даске и штафле за обезбеђење дијелова сонде 1 и сонде 2 гдје су сачувани ар-хитектонски остаци римске грађевине, како би они били конзервирани и презентовани јавности.

Кренуло се са затрпавањем средишњег укопа у сонди 2, као и са затрпавањем проширења сонде 3 (које није могло бити до краја истра-жено).

Обезбијеђен је палетар којим су тешки камени споменици помјере-ни са својих стајалишта, како би били транспортовани у Археолошки музеј у Скеланима.

У поподневним часовима приведена је крају ова фаза рекогносци-рања рејона Сашке ријеке.

7. јун 2011.

Стручна екипа са 6 физичких радника наставила је са завршним ак-тивностима на истраживању овог локалитета.

Захваљујући предусретљивости директорице Рудника Сасе, упо-требом грађевинске машине „скип” подигнута су 3 монументална до-вратника римске грађевине и постављена у форми изложбе на тротоар поред локалитета. Такође, набављеном даском је зашалован простор дијелова сонде 1 и 2 којим је обухваћена римска грађевина.

Затрпано је и проширење сонде 1 као и дијелови сонде 2 који нису предвиђени за конзервацију.

Организован је утовар и превоз наведених новопронађених римских камених споменика за Археолошки музеј у Скеланима (2 капитела, сте-ла, постамент и дио каменог симса).

Започело се и са затварањем сонде 3, а затрпан је и контролни ров 4 у Кадировом дворишту (није било налаза из археолошког слоја до дубине 1,20 м гдје је почињао слој ријечних облутака).

24

Археолошка запажања о римском локалитету у Факовићима

8. јун 2011.Дио екипе, са 2 физичка радника, наставио је са затрпавањем сонде

3 и враћањем локалитета у Сасама на првобитно стање. Већи дио екипе преселио се на нову локацију у дворишту Горана

Марковића у факовићима који је приликом изградње септичке јаме на-ишао на римске покретне налазе. Као заинтересовани аматер у свом дворишту започео је и „нову истражну сонду” и у њој пронашао број-ни керамички материјал и фрагменте троске и згуре. Заглачали смо 4 профила септичке јаме коју смо означили као сонду 1 (5х4,5м, удаљену од пута Братунац-Скелани 3м) и сакупили одговарајући покретни ар-хеолошки материјал.

У дијелу дворишта иза Марковићеве куће проширили смо његов ис-коп (2,5х2,5м) и означили га као сонду 2, гдје смо сакупили одгова-рајући покретни археолошки материјал

У поподневним сатима обишли смо 3 позната археолошка локалите-та у факовићима, као и 3 локације у Грабовичкој ријеци.

25

9. јун 2011.Дио екипе са 2 физичка радника завршио је са враћањем локалитета

у Сасама у првобитно стање, сем истраженог простора гдје се виде ос-таци римске грађевине. Ови остаци су предвиђени да се конзервирају јер би тада били једини видљиви остаци колоније Домавија, заједно са 3 монументална довратника.

Већи дио екипе у факовићима привео је крају документовање сонде 1 и 2, и обавио детаљнија рекогносцирања у циљу проналаска евенту-алних остатака римског моста преко Дрине.

У дворишту старе Основне школе у факовићима отворили смо сонду 3 (југоисточни угао школе) димензија 4,70х4,70м, са обје стране жи-чане ограде. Показало се да на овом простору постоје остаци римс-ке грађевине са зидним фрескама, јер је приликом поставке бетонског стуба откривен дио римског зида. На површини је пронађена 1 римска стела и са власницима имања постигнут је договор о њеном транспор-ту за музеј у Скеланима.

Документовани су наведени налази, а све три започете сонде оста-вљене су отворене, у нади да ће убрзо доћи до наставка истраживања.

26

ТАЊА ТУЛЕКОВИЋ кустос-археологЈавна установа „Спомен-подручје Доња Градина”79243 Демировац, Козарска Дубица(www.jusp-donjagradina.org)26. октобар, 2011. године

PRAETORIUM ET DOMAVIA

УВОД

Под именом Tabula Peutingeriana римски картограф Касторије је у IV вијеку дао приказ главних римских путева од Британских острва до сјеверне Африке. Путна мрежа Римског Царства са успутним станица-ма и њиховим међусобним растојањима исцртана је на 12 пергамент-них листова од којих је до данас сачувано 11 а налазе се у Националној библиотеци у Бечу (Österreichische Nationalbibliothek in wien).

Међународни значај и карактер имале су римске цесте које су про-лазиле кроз нашу земљу идући од Италије према провинцијама Дал-мацији, Панонији, Илирику, Дакији, Тракији, Македонији и Грчкој. На пергаментима Tabulа Peutingerianа забиљежене су и двије станице о којима ће у даљем тексту бити више ријечи: AD PRAETORIUM и AD DRINUM. Просторно су знатно удаљене, али сам одлучила да за овај научни скуп повучем паралелу између њих из простог разлога што долазим из Козарске Дубице у чијој непосредној близини се налазе ос-таци римског насеља Праеториум. Акценат стављам на терме у Пра-еториуму и Домавии.

Кључне ријечи: Праеториум, Суваја, римско насеље, терме, Дома-виа.

27

ПРАЕТОРИУМЦеста Siscia-Sirmium водила је лијевом обалом ријеке Уне преко Уто-

лице, Баћина и Хрватске Дубице. Прва станица у овом смјеру била је Ад Праеториум. На локалитету Тук у Баћину (у данашњој Републици Хрватској) пронађен је миљоказ, као и остаци насеља, највјероватније од путне станице Ad Praetorium („Код Преторија”)1). На удаљености од око 200-300м (преко ријеке Уне) пронађене су античке рушевине на ло-кацији Црквине у Суваји. Ово насеље у Суваји је на Tabuli Peutingeriani означено вињетом „терме”, а то је и потврђено археолошким истражи-вањима приликом којих су пронађени остаци терми.

Село Суваја налази се на сјеверозападу Републике Српске, 6 км за-падно од Козарске (раније Босанске) Дубице. Лежи на самој обали рије-ке Уне. Године 1973. откривено је пространо римско насеље. Пробна истраживања вршена су 1976. године. Већа археолошка истраживања вршена су у периоду од 4-26. септембра, 1980. године, када је истра-жено око 800м² површине. Агломерација се ослањала са једне стране на ријеку Уну, а са друге на брдовити терен западних огранака Козаре. Повољан географски положај условио је развој управног центра држа-вног имања (palatium или praetorium fundi, односно villa publica).

1 И. Бојановски, Praetorium Fundi u Suvaji kod Bosanske Dubice, Зборник Архео-лошког друштва БиХ, књига I, Археолошка проблематика Западне Босне, Сараје-во 1983; стр. 214.

Tabula Peutingeriana (PAS V 5 t)

28

Читав комплекс у Суваји, који захвата око 5ха, развијао се, преграђи-вао и дограђивао у распону од најмање три вијека. Прошао је пут од обичне рустикалне виле до центра великог агрокомплекса (praetorium fundi, односно villa publica). Урбанистичко-архитектонски развој Су-ваје одражава друштвени процес који је обиљежен пропадањем сло-бодног сељаштва и његовим претварањем у колоне, те окрупњавањем великих посједа (fundi, latifundiae), процесом који је интензивиран у III вијеку, а у IV вијеку доживио највећи замах.2)

Римско насеље у Суваји се налазило на мјесту гдје је на магистралну цесту Siscia-Sirmium излазила комуникација која је долазила из Салоне долином ријеке Сане. Бојановски сматра да је Праеториум био функци-онално повезан и са ријечним прометом Сана-Уна-Сава-Дунав, којим се из Паноније извозило гвожђе из топионица на Сани (Сатри Мајдан) и Јапри (Благај), жито и др. производи. Иво Бојановски наслућује да је у непосредној близини постојало и ријечно пристаниште, односно претоварна станица из мањих у веће лађе. Исто тако претпоставља и постојање прелаза преко Уне мостом.

За вријеме археолошких истраживања у септембру, 1980. године откопани су темељи грађевине правоугаоног облика. Дужом страном објекат се пружао у смјеру сјевер-југ. На сјеверу се завршавао великом полукружном апсидом, а на југу је имао мању и плићу апсиду (егзедру). По дужини се дијелио на два неједнака дијела и то у два нивоа.

Сјеверни дио објекта састојао се од три просторије. Све просторије имале су добро очуване подове израђене од кречног малтера и круп-нијег шљунка, са опекама различитог облика (хексагоналне, ромбоид-не). Намјена појединих просторија није утврђена.

Јужни дио зграде је од сјеверног дијела био одвојен главним зидом ширине 0,60м. У овом дијелу објекта издвајају се двије просторије: ве-лика просторија ширине 6м и просторија са егзедром дужине 9м и ши-рине 4м. Изгледа да се око овог дијела грађевине у јужном, западном и источном смјеру налазило мање двориште, врт или парк. Просторија са егзедром била је поплочана великим подним опекама, а касније кр-пљена хексагоналним циглицама.3)

Грађевина је прошла кроз најмање двије фазе, што се види по подо-вима у два хоризонта. У каснијој фази подови су били темељно обно-2 И. Бојановски, Praetorium Fundi u Suvaji kod Bosanske Dubice, Зборник Архео-

лошког друштва БиХ, књига I, Археолошка проблематика Западне Босне, Сараје-во 1983; стр. 213.

3 исти; стр.212

29

вљени и издигнути. Постојање хоризонталних и вертикалних уређаја за загријавање (hypocaustum) потврђују налази опека из структуре хипокауста (опеке од суспензура и тубулуси), али и други елементи грађевине (нивои подова, огњиште у апсиди итд.).

Сви релевантни елементи, просторна диспозиција тлоцрта, величина и положај објекта, откопани материјал из структуре хипокауста указују на то да је откопана зграда кориштена за терме. Судећи по величини објекта и по његовој издвојености из осталих дијелова комплекса, не ради се о приватној кућној бањи (balneum) него о купатилу намијење-ном јавном кориштењу (balneae, thermae) и то као кохерентни дио сло-женог грађевинског комплекса.

Закључак Иве Бојановског је да старија грађевинска фаза припада II вијеку, а млађа фаза III или IV вијеку.

Материјал са овог локалитета смјештен је у Музеј Козаре у Прије-дору.

фотографија са ископавања у Суваји септембра, 1980. године(извор: Музеј Козаре, Приједор)

30

ДОМАВИАЦеста Sirmium-Gensis4) преко станице Ad Drinum водила је у

Argentarium. Удаљеност између Ad Drinum и Argentarium није означена на Tabuli Peutingeriani. Ћиро Трухелка5) је 1891. године установио да је та цеста ишла долином ријеке Дрине, удаљена од ње 300м. Цеста је била ширине 4м, оивичена великим камењем са оба краја. Венцел Радимскy је открио остатке римске цесте која је водила долином Саске ријеке између Домавије и Бјеловца.

Уз цесту Дрињача-Ђурђевац налази се већи број римских насеобина, од којих се најзначајније налазе у Градини код Саса и у Скеланима. У Градини је установљено да се налазила Домавија, сједиште рударске управе и центар рударског дистрикта Аргентарије. По римским нала-зима познато је и неколико оближњих мјеста. У Лозници (Ad Drinum) пронађени су остаци римског насеља и гробља, у Бјеловцу разни рим-ски артефакти и примјерак новца Александра Севера, у Сикирићу је откривен депо римског новца из III вијека, док римских споменика има у Вољевици. Мјесто Михаљевићи на Дрини сјеверно од Братунца представљало је важну саобраћајну тачку.6)

4 Gensis - мјесто у Централној Србији чији је положај тешко одредити.5 Ћ.Трухелка, Римска цеста у котару сребреничком, Гласник Земаљског музеја бр.

1891/03, Сарајево 1891; стр. 239.6 Е. Нишић-Домавиа, 2011.

Tabula Peutingeriana (PAI VI 5 t)

31

Године 1890. започето прекопавање у римском граду Домавији код мјеста Градине у Сребреници настављено је 1891. године под руковод-ством Ludwiga Pogastchniga. Прекопавањем Градине утврђен је велики значај тамошњег римског насеља. Домавиа је била значајан рударски центар царског доба. У њој се налазила управа свих рудника на под-ручју

Паноније и Далмације. Ту се вршила експлоатација сребра, бакра, цинка, жељеза и олова.7) Појачане активности око експлоатације олова и сребра започели су Илири. Привучени њиховим налазиштима у ове крајеве долазе Римљани негдје у II вијеку.

Ископавањима крајем XIX вијека пронађено је много значајних арте факата (предмети, натписи, новац, итд.) који указују на успон овог насеља од села до колоније. Из викуса се временом развило градско насеље, које је у III вијеку добило статус муниципиума, а затим и ко-лоније. Пронађени су објекти који карактеришу један римски град (ку-рије, терме, форум, базилика, водовод). С обзиром на то да је Домавиа била центар рударске и металуршке дјелатности ту се налазило и сје-диште прокуратора.8) Претпоставља се да је Домавиа имала око 30.000 становника.

Урбанизам Домавије није се заснивао на римској шеми ортогонал-ног растера, јер за то у Градини није било природних услова. Град се прилагодио испресијецаном рељефу терена у уским долинама Саске ријеке и Мајданског потока. Градска доминанта је била код саставака Мајданског потока и Саске ријеке под сјеверном падином града, на ком се, изгледа, налазило и мање утврђење. Код саставака су били подигну-ти и и објекти курије, суднице с мањим форумом и другим садржајима. А ту су биле и градске терме (balneum).9)

Приликом истраживања 1892. и 1893. године терме су откопане. По-дигнуте су на десној обали Саске ријеке, у њеном меандру. Биле су највеће здање Домавие. Помињу се у натписима из 220. и 274. године (почасни натпис Аурелија Верекунде, прокуратора аргентариарума о

7 Према геолошким подацима у Источнобосанској рудоносној области налазе се оловна, оловно-цинкана и бакарна рудишта међу којима су најзначајнија оловно-цинкана рудишта код Сребренице. Рударска дјелатност изузев Домавије на том подручју није довољно истражена.

8 Прокуратор, царски повјереник, има највиша права, води надзор над градским финансијама.

9 И. Бојановски, Босна и Херцеговина у античко доба, Центар за Балканолошка испитивања, Књига 6, Сарајево 1988; стр. 199.

32

обнови градских терми уједно је и посљедњи датован натпис из Дома-вије: (Imp. Caes. L.) D [o]m[iti]o [Au]re[li]ano [A]u[g] et Capitolino co(n)s(ulibus) Aur. Verecunda v.e. procurator) argentariorum balneum vetustate conlapsum ad pristinam faciem reformare ceravit.10) Царски прокуратори су се, између осталог, бринули и о изградњи јавних објеката у граду ос-тављајући за собом многе натписе који нам илуструју раст Домавие.

Јавне терме у Домавии својом површином од 2.122м² скоро да дос-тижу величину малих терми у Помпејима. „Њихова знатна и посве заграђена скупина зграда од 52,8м највеће источно-западне дужине и 50,8м највеће сјеверно-јужне ширине лежи уз десну обалу Саске рије-ке на ниској тераси, те нам поново сведочи о знаменитести историјски посве непознате рударске вароши Домавије”.11)

Ове терме састоје се од 45 просторија различите величине, од којих су се неке загријавале кроз хипокауст. Објекат је саграђен од опека и камена, и то од локалног вулканског андезита и кварцита. Јасно су установљени остаци хипокауста, трагови мозаика али и многи дру-ги предмети (камење са натписом, новац, жељезни предмети, остаци стаклених посуда итд.). Читав комплекс терми дијели се на мушко и женско купатило па су и главне просторије подвојене.

Детаљније о овим просторијама може се прочитати у Извјештају о ископинама у Домавији код Сребренице у годинама 1892. и 1893. (Гла-сник Земаљског музеја бр. 1894/01).

Јавне терме су једно од најзначајнијих достигнућа римске архитек-туре. Проналаском система за гријање одаја и базена (hipokausta) у II вијеку п.н.е. формиран је класични тип терми, које су у доба Цар-ства постале једна од најкарактеристичнијих институција градског живота. Нису представљале само мјесто за одржавање хигијене. У њима се одвијао интензиван друштвени и културни живот: људи су се окупљали, састајали, разговарали о приватним и јавним, општим и политичким питањима. Величина терми, монументалност, раскош и богатство у умјетничкој опреми и изгледу зависили су од мјеста у ком су се налазила ова здања. Да би могле да служе својој намјени терме су морале бити обилато снабдјевене водом. Три основне просторије одређивале су начин својеврсног ритуала купања: tepidarium - базен са топлом водом, caldarium - базен са млаком водом, frigidarium - базен са хладном водом, у ком се посјетилац расхлађивао и осјећао освјежење 10 исти; стр. 196.11 В. Радимскy, Извјештај о ископинама у Домавији код Сребренице у годинама

1982. и 1893., Гласник Земаљског музеја бр. 1894/01, Сарајево 1894; стр. 1.

33

које му је пружало купање. Већина римских градова је имала бар једну такву грађевину.

RESUME

Провинције Римског Царства биле су испресијецане удобним пу-тевима, на чију изградњу је трошено много труда и средстава. Цесте су грађене на готово савремен начин: планиране су трасе под најпо-вољнијим условима, грађене су на солидним основама које су могле да издрже велика оптерећења и да вијековима одолијевају климатским непогодама, растојања су обиљежавана миљоказима, грађене су путне станице, а све то у сврху економског и стратешког просперитета. Из тих разлога у нашој земљи имамо сачуване остатке римских цеста. И управо ти остаци су водили наше велике истраживаче до римских на-сеља.

Иво Бојановски, сматра да је villa publica у Суваји, као центар ве-ликог доминија, морала осим терми имати и господарски и резиден-цијални дио. „Сама деноминација праеториум за ово касно вријеме говори довољно јасно о карактеру таквих агломерација. Наиме, у свом

Тлоцрт терми у Домавии, начињен 1893. године

34

семантичном развоју од републиканског и царског доба (у значењу: шатор, зграда претора, заповједника римске војске) па до касноантич-ког значења: боља кућа, палача или кућа на ладању, и то не обична рустичка вила него субурбана, дакле дворац (praedia sum praetorio, Pap. Dig. 32, 91, 1.). У ствари су то биле велике виле у државном посједу (villae publicae) као центри пространих пољопривредних домена (лат: dominicum). Такав сложени објект био је и у Суваји, а по савременим изворима закључујемо да се и називао - Праеториум”.12) Према томе, простране рушевине у Суваји су биле у функцији управног центра велепосједа, као праеториум фунди, по чему је ово насеље и добило назив. Пољопривредна добра и господарски објекти нису довољно ис-тражени у нашој земљи.

Домавиа је била врло значајан центар римског рударства у источној Дал мацији и југоисточној Панонији. Њена улога јаког произвођачког металуршког центра ојачала је крајем II вијека. Богатство археолошких налаза указује на то да је Домавиа била и економски и културно зна-чајно римско насеље. Статус викуса је имала у I и II вијеку. Почетком III вијека добија статус муниципиума да би већ средином III вијека до-била виши ранг и постала колонија. Откривена је у оквиру пројекта истраживања племенитих метала и отварања рудника сребра, олова и цинка у подручју планине Кварац, источно од Сребренице. Паралелно са откривањем рудних жила олова, сребра и цинка рудари су истражи-ли и остатке римског рударског града. Падом Римског Царства, као и већину других градова у околини срушила су варварска племена која су продрла на подручје Балкана.

12 И. Бојановски, Praetorium Fundi u Suvaji kod Bosanske Dubice, Зборник Архео-лошког друштва БиХ, књига I, Археолошка проблематика Западне Босне, Сараје-во 1983; стр. 214.

35

ЛИТЕРАТУРА:- И. Бојановски, Praetorium Fundi u Suvaji kod Bosanske Dubice, Збор-

ник Археолошког друштва БиХ, књига I, Археолошка проблематика Западне Босне, Сарајево 1983.

- Ћ. Трухелка, Римска цеста у котару сребреничком, Гласник Зе-маљског музеја бр. 1891/03, Сарајево 1891.

- В. Радимскy, Извјештај о ископинама у Домавији код Сребренице у годинама 1982. и 1893., Гласник Земаљског музеја бр. 1894/01, Сараје-во 1894; стр. 1.

- Е. Нишић - Домавиа, 2011.- И. Бојановски, Босна и Херцеговина у античко доба, Центар за Бал-

канолошка испитивања, Књига 6, Сарајево 1988.

ИЗВОРИ:- Музеј Козаре, Приједор, архива фотографија- http://www.tabula-peutingeriana.de/

36

доц. Милун Гарчевић

ТЕХНОЛОГИЈА РИМСКИХ ПОДНИХ МОЗАИКА

Римљани су освајањем грчких градова присвајали умјетничка дјела и допремали их у Рим. С данашњега мотришта, римска култура није била само дериват или имитација грчке културе, него је баштинила и етрушчанску културу, различиту и од римске и од грчке. Римљани су мост према изгубљеним хеленистичким ремек-дјелима, њима су се ди-вили, копирали их и преводили у друге умјетничке изричаје (сл. 1).

Сл. 1 Stephen-Arnol

37

Захваљујући урбаној етрушчанској баштини и инвентивности, Ри-мљани су с временом постали одлични градитељи и врсни техноло-зи широке наобразбе примјерице М. П. Витрувије, о којему не знамо точно када је живио (за Јулија Цезара и Аугуста у I. ст. пр. Кр.), али нам је оставио Десет књига о архитектури. Римско градитељство је добро спојило мезопотамијску градњу опеком и грчку обраду камена са властитим зидањем на нов - римски начин. У градитељству су се највише користили камен, мрамор, опека и домаћи травертин од којега се, између осталога, правила и жбука. Побољшали су методе израде и употребе хидрауличне жбуке, које је већ од прије кориштена у Грчкој (Megara), слична данашњем цементу. Ради се о смјеси пуцолане (pulvis puteolanus) или неких других пуцоланских материјала (мљевене опе-ке, теракоте), пијеска и гашеног вапна. С вулканским пијеском морт је био чврст и еластичан, дочим је с теракотом губио на чврстини, али је био гушћи и отпорнији на воду. Мљевена опека је била добра против смрзавања.

Плиније Старији не двоји о подријетлу мозаичких подова, увјерен да је то грчки изум, „pavimenta originem apud Graecos habent”

Као и друге умјетност, и мозаик у почетноме раздобљу није био ни стилски ни технолошки савршен. Његова трајност и вриједност овисна је о вјештини, знању и искуству мозаичара, што је видљиво на дук-тусу површине и на квалитети употријебљеног материјала. Мозаик је изведбено најкомплициранија умјетност. Битан је екипни рад базиран на расподјели послова који се изводе одређеним и строгим редослије-дом. О изворној изведби мозаика нема података све до Диоклецијана за којега је 301. год. написан Edictum De Pretiis Rerum Venalium (Едикт о цијенама). Њиме се одређују дневнице умјетника, обртника и обичних радника. Главни покретач и водитељ посла је pictor imaginarius који осмишљава и слика мозаички картон, зарађује 150 сестерција дневно и не плаћа на то порез (тако све до XIV. ст.). Његов предложак и идеју преводи pictor parietarius, прилагођује предложак и повећава у задано мјерило за подну или зидну површину уз плаћу од 75 сестерција на дан. Calcis coctor мијеша и поставља материјал за подлогу, дочим lapidarius structor (каменорезац) обрађује материјал у коцкице, а tessellarius из-води једноставније дијелове мозаика. Плаћени су 50 сестерција на дан. Musivarius изводи комплицираније дијелове мозаика и плаћен је 60 сестерција на дан. Оригинални сликовни приказ посла видљив је на мраморном барељефу из Остије: двојица носе вреће с материјалом, остали припремају подлогу и израђују тесере под будним оком главног мајстора-мозаичара. Стога су се формирале путујуће екипе које су од-

38

лазиле онамо гдје је било посла. Овај тешки посао радио се углавном дијелом ин ситу (клечећи и чучећи), осим емблеме која се обично изво-ди у радионици и умеће на мјесто унутар мозаичке површине.

У IV. ст. у Codexu Theodosianusu из 438. год. описане разлике између musivariusa који изводи зидне, и tessellariusa који ради подне мозаи-ке. Упркос овој прецизној и детаљној подјели, не постоји тако оштра разлика између умјетности и мајсторске изведбе. Прилагођавање мо-заика архитектонском околишу доводи у уску везу pictora imaginariusa и musivariusa, њихову сурадњу креације и изведбе те, у коначници, по-стављање мозаика у узајамност простор - освјетљење. Умјетник (pictor imaginarius) као аутор картона одређује површину мозаика, величину, боју, материјал и начин постављања тесера.

Очито је да мозаичка умјетност уздигнута на разину ауторства сли-карства или скулптуре. С обзиром да се површином мозаика ходало, подлога је морала бити чврста и еластична, пропусна као сито, уз оси-гурану дренажу и остале изведбене квалитете што се све постизало по слојевима. Сама вриједност мозаика диктирала је и подлогу, јер је вријеме показало да су неки мозаици лоше технолошки направљени па их као такве и не вриједи рестаурирати. Повијесно гледано детаљни оп-иса израде мозаика је обавијен велом тајне и тек нас о томе штуро оба-вјештавају поједини аутори: Като Старији, Колумела, Паладије, Пли-није и Витрувије. Като Старији (234.- 149. пр. Кр.) у дјелу De re rustica употребљава ријечи ibi de testa arida pavimentum struito што се односи на једноставне подове од ломљене теракоте који су се израђивали мије-шањем лончарских отпадака, цријепа и сл. с вапном. Таква непропусна црвенкаста смјеса служи за облагање цистерна, тераса и подова, а до-бро је послужила и као подлога за мозаичке по-дове. Према R. Mooru ту није ријеч о правом мозаику, већ сувреме-ним рјечником речено о тарацу. K. Dunbabin не двоји да се ради из-ворно о пунском поду - pavimenta poenica - који се касније проширио по Сјеверној Африци, Сардинији и Сицилији. (сл. 2) Сл. 2 Kerkouane_signe_de_tanit_1

39

Најранији примјери овак-вог пода израђених у техни-ци opus signinum откривени су у Картаги и датирају из III. ст. дочим су они из II. ст. пр. Кр. израђени у техници opus figlinum (сл. 3).

Ријеч је о тзв. „цементним подовима”, а односи се на све збијене подове на бази вапна помијешаног с пије-ском. Овисно о начину ис-пуне: додатком анорганских агрегата, као нпр. мрамор-ног брашна, ломљене опеке или угљене прашине. Резул-тат је бијело-црвени под (сл. 4) (opus signinum) или црни (graecanicum). Такођер су се уметале вапнене тесере или комадићи мрамора, творећи тако једноставне геометријс-ке узорке. И код Колумеле (4. - 70. год.) и касније Паладија (око 400. год.) дати су описи једноставних (функционал-них) graecanicum подова (сл. 5). Такав збијени под напра-вљен је од угљене прашине, вапна, пепела и пијеска био је добар термални изолатор и апсорбент у зимској три-клини.

Најмјеродавније описе израде античког пода нала-зимо код М. П. Витрувија и Плинија Старијег. Витрувије у књизи De Arcitectura Libri Decem прави разлику између подова у приземљу и оних

Сл. 3 opus figlinum kartaga books

Сл. 4 opus signinum

Сл. 5 graecanucum

40

на кату. Археолошком стратиграфијом и модерним анализама утврђено је да број, дебљина и састав слојева у подлози варирају од мозаика до мозаика, па иако се радило о истом архитектонском комплексу; вили, domusu и сл. Ништа се од материјала није бацало, све се искористило, поготово тамо гдје се допремао из далека. Око 77. год. Плиније Старији у енциклопедијском дјелу Naturalis Historia (вол. 36) описује израду подног мозаика.

Прво се простор ископа у дубини од око 50цм, затим се набија и равна овисно од пје-сковитој или земљаној под-лози, да би се у коначници редом поставило три пред-виђена слоја (сл. 6). Први је statumen, носиви, дренажни слој и зрачна циркулација, састављен од већих комада камења или облутака (вели-чине шаке) дебљине од 8 до 12 цм. Други слој - rudus из-води се од ломљеног камена или шљунка (понекад с комадићима теракоте) и вапна у омјеру 3 : 1, дебљине око 25 цм. Трећи слој - nucleus, финије је гранулације од пре-тходног; састављен је од пијеска, теракоте, мљевене опеке и вапна у омјеру 3 : 1, дебљине 12цм. Сваки слој се након постављања набија и на крају се синопиом (црвеном, жутом или црном бојом) изводе главне линије композиције. Некад се мислило, како наводи R. Moore да су се у овом слоју полагале тесере, али су извршене анализе на 104 мозаика и установљен је још један слој. Завршни најфинији слој састављен је од мјешавине вапна и пуцолане дебљине 8 мм, у који се полажу тесере које излазе једном трећином из supranucleusa. Овај се слој полаже дје-ломично и овиси о могућностима мозаичара или временским увјетима у којима се мозаик изводи. Понекад се код рестаурирања мозаика могу пронаћи коцкице једна изнад друге што доказује да је тај дио рађен индиректном методом специфичном за израду pseudo-emblemata. Дневница обухваћа извођење отприлике четвртине квадрата. Након завршетка под се фугира смјесом мраморног брашна, вапна (понекад обојеног пигментом) и пијеска, а затим се бруси (плави камен), полира и премазује воском. Витрувије препоруча де се пред зиму фуге залију уљаним талогом.

Сл. 6 Starinieri_Vincenzo_tesi

41

Мозаик је саткан од малих тесера, каменчића - lithostrata како их је назвао Плиније Старији. Он обрађене тесере клинасте форме (теселе) различитог облика (коцка, правокутник, ромбоид и сл.) још од Сули-ног доба (око 85. год. пр. Кр.) дијели на оне од стакла и оне за подове и стропове. Исто тако наводи како се стакло као мозаички материјал почело употребљавати у Риму у I ст.

Један од најславнијих умјетника антике и изумитељ тесере Sosos iz Pergamona (II. ст. пр. Кр.) пронашао је и на-чин емблеме (сл. 7). Ембле-ма се морала беспријекорно изводити, обично уоквирена мраморним или теракотним оквиром с подигнутим ру-бом, јер она је битно утјеца-ла на цијену цјелокупне мо-заичке површине. Јефтинији мозаичари изводили су не-покретне псеудо-емблемате.

Каткад се на први поглед не може одредити материјал

од којега су направљене тесере. Тако је било и код Сосових голубица што је видљиво на копији из Хадријанове виле Тиволи (II. st. Musei Capitolini, Rim, 85 x 98 cm) код којих се дуго није знало јесу ли тесере камене или стаклене. Карактеристичан је детаљизам, сфуматуре и илу-зионистички приказ мотива с chiaroscuro и trompe-l’oeil ефектима који

ће постати узор многим бу-дућим мозаичарима. Тек се касније установило да је из-рађен од вишебојног шљун-ка. Главна препрека је била што је тај мозаик направљен готово без фуга, а површина је полирана до високог сјаја. Сосос је осмислио „asarotos oikos“, (сл. 8) илузионистич-ки дочаран непометени под у триклинију с приказом от-падака са стола. фасцинира

Сл. 7 Mosaic_doves_Musei_Capitolini_MC402

Сл. 8 heraklitos 5991712492_5ee6cdcc47_o

42

минуциозна поликромна изведба с пуно детаља и баченом сјеном от-падака на бијелој позадини. Сличне мотиве, налазимо касније у Риму с потписом умјетника Heraklitosa, као могуће реплике мозаика мајстора Соса.

Подни мозаици направљени од природних материјала боље су се очували од зидних. То је уско повезано са самом обрадом материјала за мозаик у тесере. Идеалан облик обрађене тесере је клинаст јер везив-но средство запуња фугу у облику слова „v”, након чега тесера тешко може из лежишта исклизнути. Додатну чврстоћу и еластичност поспје-шује само полагање тесера, тако да се оне не нађу у крижишту, већ да увијек једна мало прелази преко друге из доњега реда - налик зидању. То је особито добро искориштено код мозаика у римским термама гдје су клинасте тесере дебљине више од 20 мм. Римски класични мозаици тежили су глаткоћи површине и минималном размаку између тесера, тако је мозаик збијенији и компактнији.

Захваљујући тзв. путујућим мозаичарима порасло је и занимање за изведбу подних мозаика. Мајстори би са собом носили књигу узорака која је садржавала различите мотиве: геометријске, стилизиране фло-реалне, орнаменталне, различите меандре и др. Ти узорци (мотиви) преузети су с хеленистичких ваза, текстила и архитектуре. Каткад опо-нашају плетене кошаре, металне предмете или су мотиве осмислили умјетници. Због тога није чудно наићи на мозаике сличних узорака и у најзабитијим мјестима Царства. Ова умјетност није без разлога названа „ars romana”. Римљани су унутрашњост својих домова уређивали пре-ма властиту укусу, али је сваки дио куће био и тематски осмишљен. По наруџби су се изводили мозаици с различитим мотивима. Најчешће су то били мотиви лова с разним животињама, надметања у арени, утрке, борбе гладијатора, марине, мртве природе итд. Унутар куће постојао је и ненаткривени простор (impluvij), прекривен једноставним декоратив-ним мозаиком. Мозаик се почео рабити и у јавним зградама, особито су се често украшавале терме с мотивима митолошког садржаја. Нептун, Орфеј, Тритон и Диониз приказивани су с одговарајућим атрибутима. Мозаици постају својеврсна преслика ширине друштвенога живота и задиру у све његове поре, и приватне и јавне.

Хеленистичка средишта мозаика (Делос, Пергамон, Александрија) посебну важност придају изради вишебојних емблемата. Мајстори мо-заика из тих средишта одлазе тражећи посао у Италији, гдје их добро прихваћају. То је особито видљиво у најранијим сликарским помпејан-ским мозаицима који у потпуности опонашају хеленистичку традицију. Највећи помак се ипак одиграо преобразбом традиционалне локалне

43

технике при изради пода у оригиналну интерпретацију грчкога стила, прилагођену римском укусу.

Све до I. ст. пр. Кр. мозаик се сматрао луксузом и њего-ва употреба била је ограни-чена, али с временом дожи-вљава промјене у стилском и технолошком смислу. Неке важне просторије римских кућа облажу се мозаиком и у техници opus sectile (сл. 9) декоративна, зидна или подна техника облагања ре-заним вишебојним мрамор-ним плочама (crustae) исте

дебљине које, по начелу контраста, обликују једноставне, геометријске или фигуралне мотиве. Та изворно источњачка техника, проширила се у Риму почетком I. ст. пр. Кр., а посебно је цијењена у раздобљу Цар-ства. Opus sectile се изводио и од других материјала, примјерице раз-личитих вапнених шкриљеваца, вулканског камења или керамике. С употребом скупоцјених увозних мрамора порасла је и њихова цијена, тако да се мозаик употребљава само за јавне зграде и куће богаташа. Велика је потражња за подовима рађеним у техници opus vermiculatum. Подни мозаици направљени том техником изводе се све до краја I. ст. И даље су на цијени хеленистичке емблемате и неуоквирени средишњи фигурални дијелови, направљени такођер у техници opus vermiculatum, и тако све до краја II.ст. Средином II. ст. емблемате направљене у opus vermiculatumu посве уступају мјесто уоквиреним средишњим фигу-ралним дијеловима у којима тесере, сада теселе (лат. коцкице) нису

мање од дијелова који их ок-ружују у опусу tessellatumu. То су тзв. pseudo-emblemate (сл. 10) које су могле бити израђене и постављене ин ситу као праве емблемате, биле су направљене у ради-оници, а потом уметнуте у под. Такви дијелови мозаика чине се једнаки емблемати, али због поједностављења нису изведени техником

Сл. 9 opus sectile

Сл. 10 pseudo-emblema

44

opus vermiculatum. Од тада ће се називати панели, без обзира на то како су направљени. Поплочења и подови у техници opus tessellatum састоје се од црно-бијелих тесера, које у бордури обликују једноставни мотив на бијелој позадини. Овисно о наруџби, у средишњи дио мозаика уме-тала се емблема изведена од ситних вишебојних камених, мраморних, а послије и стаклених тесера израђених у opusu vermiculatumu. При из-ведби емблемата мањих ди-мензија, на темељу сликар-ског предлошка, оне су се више уметале и изводиле као једноставни подни орнамен-ти или су се причвршћивале на зидове. Сљубнице између су минималне и обично су обојене додавањем пигмента у жбуку или осликане тако да се тесере оптички спајају. На крају би се површина исполирала, тако се добила јединствена, компактна мо-заичка површина. Визуално, то је била „слика на поду”, (сл. 11) која се могла обухва-тити погледом, дочим су се детаљи вриједни дивљења проматрали изблиза. Ипак, ријетки су примјери уок-вирених емблемата (сл. 12) у opusu vermiculatumu, на-прављени на мраморној или теракотној подлози. Осим у Риму налазимо их у Пом-пејима, Сјеверној Африци и Антиохији.

Метода израде теселатног пода углавном је директна, али с појавом емблеме и псеудо-емблемата користи се и индиректна метода. Код ве-ликог броја античких мозаика при рестаурирању наилази се на непра-вилности и одступања која јасно показују да мозаик није рађен директ-но. Погрешке су се могле догађати приликом монтирања дијелова у цјелину, а то није могло бити видљиво док се тканина или папир није скинуо с лица мозаика након постављања ин ситу. Исто тако, грешке

Сл. 12

Сл. 11 SEBA~1

45

су се могле догодити и након прерађивања мозаика код „пригодног” скраћивања, како би заузео своје мјесто у поду мањих димензија.

Мрамор и камен који су се употребљавали за тесере били су углавном средње чврстоће, ради бољег брушења и непромјењивости боје дјело-вањем времена (сл. 13). У доба антике највећи каменоломи налазили су се у Грчкој, Малој Азији, Африци (Египат, Либија, Мароко) и Италији. Повезано с тиме, али и с називом локалитета, различите врсте мра-мора добиле су и одговарајућа имена: bianco pentelico, bianco carrara, travertino romano, rosso antico, rosso levanto, rosa egeo, nero antico, итд.

За вријеме царства повећава се увоз мрамора и вишебојног камена из различитих провинција: из Египта porfido, из фригије pavonazzetto итд. Како се већина античких каменолома с временом исцрпила, тај се ка-мен назива „антички мрамор”, а од Римљана усваја се назив мрамор.

Сл. 13 Мраморна скала

46

Мирјана ГарчевићРестауратор

РИМСКИ ПОДНИ МОЗАИЦИ У ХРВАТСКОЈ ОД I. ДО III. СТ.

Римска урбанизација и културни утјецај на подручју Хрватске интен-зивно је започео у I. ст., када је римским миром (pax romana) осигуран господарски темељ за културни напредак. Надмоћна римска култура мијешала се с домаћом традицијском, стварајући нову провинцијску културу с локалним обиљежјима, као каменчић у великом мозаику рим-скога козмополитизма. Старе грчке колоније: Issa (Вис), Pharos (Стари Град), Corcyra Melania (Црна Корчула) и градска упоришта на копну; Tragyrion (Трогир), Epetion (Стобреч) и Salona (Солин) бит ће економ-ски и културни утемељитељи промицања римске културе на осталим отоцима и у залеђу. Римљани су поступно административно органи-зирали своју власт, тако да су већ у доба Аугуста Histriu припојили X. регији Италије. Од освојених подручја основали су провинцију Ilirik, који ће се касније подијелити на провинције Далмацију и Панонију.

Пронађени мозаици на далматинским отоцима дио су подова великих терма или неке ville rusticue. То су углавном велике једноставне деко-рације, солидно занатски изведене, с мултиплицираним геометријским узорцима и понеком силуетном фигуром, нпр. делфина. Такав примјер (сл.1) једноставног функционалног подног облагања су терме на Вису (II. ст.). Присутан је линеарни, црно-бијели графички стил, утемељен на строгој геометријској шеми. Тако је на поду једне просторије уочљи-ва бијела квадратна основа, прожета меандрима свастике, а у другој је линеарни приказ преклапајућих хексагона који се уз руб смањују. Тек у трећој просторији, поред строгог геометријског линеарног графизма

47

(квадрата и правокутника), у одвојеном правокутном пољу силуетно су прика-зани делфини. Слично је налазиште терма и у Крку, гдје су пронађени остаци једноставног бијелог тесе-латног пода - тамни срцо-лики узорци (дијагонално постављени) с црно-црве-ним меандром. У истоме граду (сл. 2) откривени су и мозаици с митолош-ко-маринским мотивима, морски тијасос с тритони-ма, делфинима и сличним морским створењима (II. ст.). Мозаици подсјећају на остијске, као и на сличне у Каракалиним термама и Херкуланеју.

На обали и у залеђу ужу р бано се гради, тако да нека насеља постају пра-ви римски урбани центри - као Jader (Задар), Salona и Narona (Вид). Значајну улогу имају и мања мјес-та с аутохтоним станов-ништвом: Aenona (Нин), Varvaria (Брибир), Senia (Сењ), Tarsatica (Трсат) и друга. У Задру се изграђују велики форумски компле-кси (базилике, курије, тер-ме), мостови, акведукти, као и многе урбане виле. У једној од таквих вила про-

нађено је неколико декоративних црно-бијелих мозаичких подова из I ст. У Археолошком музеју у Задру (сл. 3) налазе се и већи фрагменти из тог раздобља, примјерице мултиплицирани црно-бијели геометријски

Сл. 1 Vis

Сл. 2 Krk mosaic_triton2

48

цвјетни мотив с прекла-пајућим кружницама ве-личине 106x150 цм. Истом раздобљу (сл. 4) припада подни црно-бијели мо-заик (поновно) откривен између катедрале Св. Сто-шије и њезина звоника. Декоративна геометријска композиција (вел. 246x270 цм) квадратичне основе састоји се од средишњег дијела: четири умножена саламонова чвора посебно су уоквирена црно-бијелим ромбовима и трокутима (мотив рибље кости). Мо-тив је уоквирен плетером и архитектонским узорком лука, а по декоративним елементима подсјећа на га-ло-римске мозаике. Појед-ностављење линеарног стила до крајњих граница приказано је (сл. 5) у поду терми - caldariumu (Задар, I ст.). Суптилни монокром-ни, линеарни фигурални приказ с дионизијским ат-рибутима зеца, делфина и бршљана, употпуњени су апстрактним линијама на жућкасто-бијелој теселат-ној позадини. Клинасте, дугуљасте тесере од при-родног су материјала фино обрађене (дебљ. 2,5 цм.) и положене у чврсту вишеслојну хидроизо-лацијску жбуку унутар зидова рађених у opusu caementiciumu. Сличан графички дводимензионални мозаички стил наставља се и почетком II. ст. (сл. 6) Откривен је и потом извађен из пода ville urbane један фрагмент с геометријским узорком „штита”, оптичких вибрација и си-

Сл. 3 Задар, арх. музеј

Сл. 4 Stošija

Сл. 5 Caldarium

49

луетарног приказа делфина у кутовима.

Квалитативни развој и про цват овога стила наста-вља се у оближњему Нину.(сл. 7) У отмјеној римској кући (domusu) пронађени су остаци црно-бијелог те-сералног мозаичког пода с фигуративним силуетним приказима. Средишње поље чине квадратно уоквирене гладијаторске сцене, проти-вници су различито наору-жани и с натписима species martialis, Melius и др. У медаљонима су мотиви жи-вотиња и знакови зодијака.

Досадашња истраживања неочекивано су уродила плодом.(сл. 8) У Нину је откривен већи архитектон-ски комплекс (domus) чији су темељи из доба Либурна. Мозаичка плоха вел. 8 x 7,70 м (сред. II. ст., оштећена), уоквирена црном линеарном бордуром у потпуности пре-крива под собе за банкете, посвећене божици Дијани (с мотивима лова) и богу Дио-низу (кратер с виновом ло-зом). Издваја се велики мо-заички квадратни тепих (сл. 9) с мотивом лова, величине 6,20x6,20 м, постављен аси-метрично у бијелу умреже-ну теселатну позадину чије су тесере у једном дијелу нешто већих димензија (10 - 15 мм x 10 мм) од оних у

Сл. 6 Арх. музеј Задар, дет. штита

Сл. 7 Нин, гладијатори

50

квадратном панелу (2-8 мм x 6 мм). Унутарњи квадратич-ни дио састоји се од четири правокутна поља с фигурал-ним и флореалним мотиви-ма. На једном од очуваних панела је линеарни приказ кратера, украшен меанд-ром и лотосом. Из кратера излазе стилизиране витице винове лозе, раздвојене шта-пом с куглом и крижићем на врху, све фланкирано силу-етним приказом голубице и феникса. Овај грчко-египат-ски симболички мотив уок-вирен је црним дијагонално постављеним квадратима и геометријски стилизираном флореалном бордуром. Пре-ма остацима у квадратном пољу на лијевој страни, може се наслутити како је и овдје изведен сличан мотив истог уоквирења. У преостала два поља остаци су стилизира-ног акантуса (силуета), уоквирен двоструким редом црних трокута и гуиллоцхем. Уокруг квадратних панела измјењују се они октогонални с розетама, геометријски узорци оптичких вибрација и силуетарни фи-гурални прикази лова и хајке на животиње који се кружно сагледавају или отчитавају. фигурални дијелови профињеном изведбом од ситних тесела (испод 4 мм) подсјећају на емблемате, иако је овдје прије ријеч о псеудо-емблематима, панелима који су рађени индиректном методом у радионици, а затим окренути смјештени ин ситу. Дојмљив је мотив пса, вепра, срне, лова мрежом на јелена, остаци риса и шапе вука. Како су неки панели с геометријским узорцима умножени, мозаик подсјећа на мултиплициране галоримске декоративне панеле, као и на римс-ку villu Armiru (Ивајловград) у Бугарској. Доминира меандар свасти-ке који кружи око октогона, а у трапезоидним пољима су палмете, те кантароси и киликси с флореалним мотивима: стилизиране гранчице нара, мушмуле, витице бршљана и сл. Двострука бордура уоквирује

Сл. 8 Нин

Сл. 9 Нин

51

цијели тепих и то прва - унутарња од правокутника и полукругова с тракама guillochea и вањска од црно-бијелих ромбоидних и квадрат-них поља. У перистилу домуса присутан је декоративно-геометријски стил с умноженим октогонима и свастикама као и натпис на латинском. Сличан стил, али богатији узорцима, налази се у предворју и поред римске купељи. У соби поред перистила откривен је фрагмент с паном који свира на фрули унутар остатака великог медаљона с декоративним флореално-геометријским узорцима фине изведбе.

У римској villi rustici на Дугом отоку (Мала Проверса) пронађени су вишебојни подни панели с мотивом вјетрењаче.(сл. 10) Два пара розета (вел. 108 x 188 цм) су извађена и данас се налазе у Археолошком музеју

у Задру. Ефектно изведене плохе од вишебојних мра-морних тесера у облику осмице су састављене од сферних исјечака различи-тог спектра који су усмје-рени од средишта према вањском дијелу. Црвен-касти, жути, бијели, сиви и зелени сферни исјечци уоквирени су зеленкастим прстеновима на жућкастој теселатној вапненој по-задини с црвенкастим ге-ометријским исјечцима. Декоративни црно-бијели геометријски стил налази-мо и у Орлићу (Книн). (сл. 11) Ради се о већем моза-ичком комплексу (крај II. и поч. III. ст.), теселатним монокромни мозаичким

подовима с геометријским декоративним узорцима: умреженим пелта-ма, латицама или у међусобној комбинацији оба орнамента на линеар-ни графички начин. Композиције су употпуњене квадратима и мултип-лицираним саламоновим чворовима те плетеницама у правокутним пољима, а у бордури се појављују валовите витице бршљана. Велики мозаик (сл. 12) с умноженим црним пелтама троструко је уоквирен: јед-ноструком (бијело-црном) плетеницом, наизмјеничним црно-бијелим узорком, кутником и меандром свастике. Овакве једноставне, економи-

Сл. 10 Вјетрењача

Сл. 11 Orlić, b. det.

52

чне и функционалне моза-ике налазимо у Хадријано-вој вили у Tivoliju, Italici, Méridi и др. Сличне мозаи-ке налазимо на путу према Histriji, у Senju, Tarsatici и даље у Akvileji и др. Овак-ви примјери потврђују претпоставке E. Dyggvea о постојању мозаичке ради-онице, чак школе у Сало-ни, друге по важности на обали Јадрана одмах иза аквилејске.

У школама мозаика до-лазило је до мијешања етаблираног стила, који су доносили умјетници из већих центара, и домаћега или традиционалнога, па су се, према жељи нару-читеља, изводили мозаици на темељу скице локал-ног умјетника. За наруџбу веће површине мозаичар би отворио радионицу која је упошљавала домаће умјетнике и обртнике. Увијек је било пожељно да то буде у близини камено-лома (нпр. Монтракер у Истри, Бенковац) или неког мјеста, гдје се мо-гао приручно пронаћи материјал за изведбу мозаика.

Римска колонија Salona (Солин), као главно средиште Илирика тије-ком I. и II. ст. доживљава економски и културни процват. У том раз-добљу интензивне градње (театра - I. ст. - амфитеатра и градских терма - крај II. ст.), изграђене су и прекрасне ville urbane украшене мозаи-цима. Salona постаје и јак текстилни центар чији ће узорци оставити трагове на многим мозаичним теписима. Испод градске епископалне базилике (prezbiterija) и на мјесту античких терма откривен је велики теселатни подни мозаик (сл. 13) (6 x 5 м) с мотивом муза (III. ст.). У

Сл. 12 Orlić a II st.

Сл. 13 Salona, Sapfo s muzama, terme

53

средишту квадратног панела приказана је пјесникиња Sapfo у сједећем положају, испод вијенца са грчким натписом изнад главе. У трапезоид-ним сегментима другог круга (с девет поља) смјештене су фигуре муза. Најбоље очувано поље је с Terpsihorom (атрибут китара, препознају се Klio (атрибут писаљка и плочица), Melpomena (атрибут трагична крин-ка) и Kaliopa. Имена неких муза очувана су у цијелости (Klio, Talija), а других тек фрагментарно. Мозаични поликромни панел уоквирен је троструком бордуром меандра, трокута и плетера.

Највреднији и добро очувани поликромни моза-ици из III. ст. пронађени су у намјесниковој villi urbani с мотивима Аполона, Ор-феја и Тритона. (сл. 14) Издваја се попрсје Трито-на, квадратни панел (275 x 275 цм) изведен мањим и већим тесерама пастелних тонова који неодољиво подсјећа на левантске (ан-тиохијске) мозаике у хеле-нистичкој традицији. Уо-чава се сликарски утјецај

благог сјенчања које прати форму, сфуматура, затим волуминозност и благост контурних линија. Октогонално уоквирење је троструко: нијан-сирани оквир, црно-бијели вал и тродимензионални вишебојни преки-нут меандар на тамној позадини. Око поља у облику саламоновог кљу-чића испреплетено је зеленкасто и црвенкасто ловорово лишће (налик гирландама). У кутовима зеленкастог лишћа назиру се главе, а у троку-тастим пољима профињено су приказане птице. У преосталим одсјече-ним кутним дијеловима назиру се птице и пантере покрета усмјерених спрам кантароса из којег излазе витице црвеног ириса. Мозаички па-нел завршава у бордури црно-бијелог меандра. Лице с бујном коврча-вом косом и попратним атрибутима попут ракових клијешта, кракова хоботнице и морских трава, истанчано је изведено. Благо нијансирани пријелази с црвеним акцентима на „топлим точкама” лица око носа, на усницама, јагодицама и ушима постижу жељену живост инкарната који израња из зеленкасте сјене и увјерљиво је повезан с тамном косом и осталим дијеловима, сугерирајући тродимензионалност у самој плохи пода. Илузија воде, из које израња Тритон, постигнута је у доњем дије-лу у којем се јасно могу распознати потези киста, преведени у линије

Сл. 14 Salona, triton,villa urbana

54

тесера. Претпостављамо да је при изведби оваквог мозаика важну улогу имао pictor imaginarius с којим је musivarius морао блиско сурађивати.

За повезаност утјецаја храмске архитектуре и зид них сликарија хеленис-тичке традиције добар је примјер Орфеј, преслика небеског у земаљско (на под као земљу). (сл. 15) Овај мозаик квадратичног облика (315 x 312 цм) по тоналитету мраморних те-сера сличан је претходном, али је изведбом од ситнијих коцкица (испод 1цм.) свакако „мозаикалнији”. Средишњи медаљом с Орфејем који свира сугерира куполу, а шест поља с различитим птица-ма „небески котач”. У четири мања квадратна поља, у смјеру казаљке на сату, приказане су дивље животиње. У осталим полукружним медаљо-нима приказани су хипокампи и остала фантазмагорична морска чудо-вишта уз делфине и рибе. У четвртинама медаљона, у кутовима моза-ика, смјештене су рибе, птице и делфин с рибом. Бордуре, састављене од сложеног guillochea или астрагала (грч. astragalos = краљежак), не преузимају фигурални дио приказа, него га тек додатно учвршћују. Мо-заик подсјећа на митолош-ко-маринске, силуетне мо-заике из Остије, сродне аф-ричке (Volubilis) и римске у Британији (woodchester, Fishbourne), али ипак је посебан и непоновљив. Из истога периода откривен је познати надгробни мо-заик: споменик деветого-дишњем дјечаку Аурелију Аурелијану. (сл. 16) Овај добро очуван поликромни мозаички панел (вел. 68 x

Сл. 15 Orfej

Сл. 16 Aurelije Aurelijan

55

131 цм) фине теселатне изведбе одличан је примјер портретног мозаи-ка. То је асиметрична композиција са сједећом фигуром дјечака у бије-лој туници, са свитком у лијевој руци. На десној страни приказана је птица и херма с ликом педагога. Ликовна је равнотежа на самом крају десне стране постигнута приказом надгробне стеле с латинским натпи-сом. Цијели мотив приказан је на зеленкастој (доњи дио) и плавичастој позадини (горњи дио) и уоквирен вишебојном плетерном траком. Мо-заик је изведен у природном материјалу уз додатак стаклене пасте, а данас се налази у Археолошком музеју у Сплиту.

Римска урбанизација сјеверно-талијанског по д ри јетла почетком I. сто љећа интензивирала се у X. регији Италије - Histriji. На простору Истре многа мјеста ове колоније постају и прави римски гра дови по-пут Parentiuma (Пореча) и Pole (Пуле). Под утјецајем аквилејске мо-

заичке радионице (шко-ле) и на овим просторима су настали многобројни једноставни црно-бијели декоративни мозаици с геометријским узорцима, мозаици са силуетним фи-гуралним и митолошко-ма-ринским сценама. (сл. 17) Добар примјер силуетног приказа (II. до III. ст.) су паунови на рубу кратера, мозаик који се чува у Ар-хеолошком музеју Истре у Пули. Из истог раздобља је и геометријско-декоратив-ни подни мозаик из капеле Св. Ивана у Пули (Самос-тан светога фрање). (сл. 18) Средишњи правокутни панел величине 235 x 135 цм (оштећен), линеарног је приказа и геометријске основе, а састоји се од ок-тогоналног бијелог поља на којему је кантарос са свастиком, симболом који се такођер појављује и на

Сл. 17 Паунови на кратеру - Арх

Сл. 18 Пула, св.Иван,капела, II ст.

56

црном квадрату у углу мозаика. Линеарну основу чине декоративни ромбови и правокутници с црним пелтама. У пољу изнад кантароса назиру се вишебојне тесере које творе латичну розету (оштећени дио), а слична поликромија присутна је и у двоплетној бордури. На вањској умреженој теселатној позадини у доњем дијелу, уочљив је обрисни приказ хипокампа у доброј манири остијске школе. Према самом мо-тиву мозаик је могао бити дио пода терми градске виле с почетка II. ст. У римској вили у Пули пронађен је вриједан мозаик из III. ст. на којему је главни мотив Кажњавање Дирке, уметнут између мултиплицираних панела. (сл. 19) Велика мозаична површина (400 x 750 цм) третирана је плошно, осим у бордури меандра од свастика и у два ромбоидна поља истога мотива. Линеарна перспектива изведена је пажљивим нијанси-рањем контурних линија, овисно о плану или поје-диним дијеловима фигура које се међусобно испре-плићу. Главни мотив моза-ичког панела је динамична композиција, изведена те-серама топлог и њежног црвенкасто-роскастог, цр-но-смеђег (за јаче конту-ре) и зеленкасто-сивог (за хладније дијелове) коло-рита на свијетлој вапненој позадини. (сл. 20) Уравно-тежена композиција саста-вљена је од дијагонално постављене лежеће жен-ске фигуре (акта) с, у пр-вом плану, распростртом драперијом која прекри-ва тирс усупроћене дија-гонале. Лијево је овални цимбал, у позадини наге мушке фигуре са зелен-касто-бијелим плаштеви-ма и пропињућим биком у другом плану те лиснатом граном при рубу мозаич-ке плохе. Умјетник је об-

Сл. 19 Пула

Сл. 20 Пула, мозаик

57

ратио позорност на лица фигура у различитим поза-ма (профил, en face - који недостаје - и полупрофил Дирке). У осам преоста-лих поља наизмјенично су укомпонирана три фло-реално-геометријска, тво-рећи тако умножене пане-ле (утјецај гало-римских мозаика). Први панел сти-лизираних витица бршља-на у облику осмице дија-гонално пресијецају тамни замишљени туљци, чији су врхови усмјерени према хексагоналном пољу с ла-тичном розетом. У другом панелу, ромбоидно поље са тродимензионалним приказом свастика у ме-андру смјештену по дија-гонали, а у преосталим дијеловима плохе налазе се линеарно стилизиране витице бршљана. Унутар трећег правокутног панела укомпонирано је ромбо-

идно поље с оквиром од плетенице, постављено по лијевој дијагона-ли која се пак спаја (утјече) у горњи дио у облику пчелињег саћа. (сл. 21) Овај дио се састоји од неколико мултиплицираних хексагоналних поља с различито изнијансираним геометријским цвјетним узорцима (соларног подријетла) на свијетлој позадини. У трапезоидним пољима смјештене су птице и делфини. У средини „саћа” налази се стилизи-рана геометријска верзија војничког штита, изведена нешто тамнијим тесерама. Цијели мозаички панел уковирен је меандром свастике при-казаним у трећој димензији (очит утјецај Леванта). Слични мозаици с мотивом Дирке откривени су у Saguntu (у близини Валенције), Ецији и у Aquincumu (Будимпешти).

У панонском дијелу Хрватске све је било подређено животним потре-бама римских легија. Тако су саграђени многи градови: Siscia (Сисак),

Сл. 21 Пула, мозаик

Сл. 22 Бенковац, Окучани, дет.терме, III ст.

58

Marsonia (Сл. Брод), Cibalae (Винковци), Mursa (Осијек). Отварају се многа насеља термалних вода: Aquae Iasae (Вараждинске Топлице), Aquae Belissae (Дарувар). Нажалост, од декоративних мозаичних повр-шина остало је тек неколико фрагмената у Сиску, Лудбрегу и Ђакову (Штрбинци). Једино је сачуван мозаик у Бенковцу крај Окучана. (сл. 22) Поликромни мозаик (III. ст.) великих димензија (800 x 900 цм) и геометријске основе дио је подне декорације терма ville rusticae. Пла-вкасто црвенкасти квадрати дијагонално су постављени и повезани по-ложеним редом плавих тесера, тако да је цијели узорак умножен. Уну-тар плохе укомпониран је касетирани медаљон са „штитом”, уоквирен бордуром троплета с плаво-црвеним пелтама у угловима. Широка бор-дура текстилног узорка, састављена је од мултиплицираних вишебој-них квадрата који се пак састоје од четири правокутна поља и мањег квадрата у средини. Овдје је функционалност, једноставност и еконо-мичност била испред естетског поимања, али то не умањује вриједност солидно направљене мозаичке декорације у техници opus tessellatum.

59

Силвана ЧобановПовјеренство за очување националних споменика БиХ

СКЕЛАНИ У РИМСКОМ ПЕРИОДУ, ИСТРАЖИВАЊА И ДОСАДАШЊА

ЗАШТИТА

Кључне ријечи; Скелани, римски период, истраживања, Karlo Patsch, заштита

Скелани су смјештени на лијевој обали Дрине, у средњем Подрињу, као природни центар Источног Осата, који заједно са западним Оса-том, чини микрорегију Осат, с данашњим центром у Сребреници.1)

Важна насеобина у римско доба свакако су Скелани на Дрини, гдје су констатирани остаци већег римског насеља, откривени разноврсни споменици римског доба, међу којима се истиче већи број епиграфских натписа. Све то указује да је античко насеље у Скеланима био значајан привредни и стратегијски центар.

Повијесни подаци

Најизразитији вид политике романизације у нашим крајевима пред-стављало је, свакако, оснивање градова. Урбанизација у унутрашњости Босне и Херцеговине за вријеме Римљана достигла је највећи замах у 1 Мирко, Бабић. Прелиминарни извјештај о археолошким истраживањима у Ске-

ланима 2008. године. У Зборник друге и треће конференције о интегративној заш-тити. Бањалука: 2009., стр. 171.

60

доба флавијеваца и Елијеваца. Домавиа је била муниципиј прије цара Требонијана (251-253.), када се први пут јавља као colonia.2)

На подручју данашње Босне и Херцеговине постојао је извјестан број и других градских центара који су до сада идентифицирани само по локализацији, али не и по имену, док за нека мјеста наведена у из-ворима, можемо претпоставити да су била конституирана као градске самоуправне опћине или већа насеља на подручју тих опћина. С тим у вези је и стјецање цивитета који је додјељиван цијелим опћина-ма (municipia или coloniae) или појединцима, и то прије флавијеваца ријетко, у доба флавијеваца доста штедљиво (69-96 године), да би оно заузело веће размјере тијеком 2. стољећа до 212. године (Constitutio Antoniniana). Међу домицилном популацијом која је добијала civitas Romana, највећи је број оних који су га добили по одслужењу војске. У предфлавијевско вријеме, војници су претежно перегрини, што значи да је civitas Romana, даривана врло ријетко, и то првенствено ветера-нима, при чему је долазио до изражаја поступак према индивидуалним заслугама. За флавијевско-трајанску владавину карактеристичан је ста-лан пораст броја војника који су добили цивитет прије доласка у војску или у самој војној јединици. Интензивна регрутација међу аутохтоним становништвом у унутрашњости провинције Далмације, створила је повластицу код домаћих људи који су по одслужењу војске живјели у својим градовима и селима као грађани и заједно с колонистима и до-маћим племенским првацима представљали ослонац римске управе.

Римски градови на подручју данашње Босне и Херцеговине, пре-ма досадашњим истраживањима, настајали су према римским узори-ма. Дјеломично то знамо за Delminium, Domaviu, Aquae S..., затим за римски Столац, Шипово, Скелане.3) У тим градовима су се налазили форуми, базилике, храмови, курије, купатила, водоводи и друге јавне зграде. Градови су имали политичку функцију као самоуправне опћине с већим или мањим подручјем. Обично су то били и привредни цен-три шире или уже околине. Наравно, у томе није било неког одређеног правила, јер су при стварању римских насеља и градова, одлучивали различити фактори: положај у односу на комуникације, привредни из-вори, стратегијски моменти, аутохтона основа и др.

Важан вид економије у римској провинцији Далмацији, претставља-ло је рударство. Налази из Градине (Domavia) и њене околице, показују 2 Есад, Пашалић. Античка насеља и комуникације у Босни и Херцеговини.

Сарајево:1960., стр.86.3 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 86.

61

да је сребреничка рударска регија играла важну улогу у животу овог дијела римског Царства. Наведену регију карактеризирају два периода рударске дјелатности: антички и средњовјековни. Овдје је експлоати-рана оловна руда из које се добијало сребро. Руда је копана око Дома-вије, а топљена је у Домавији и код самих мајдана у Сасама. Да су ру-дарски радови сребреничког краја постојали и у праповијести говори то што су лежишта олова среброносне руде у овом крају врло богата, па су их Илири као вјешти рудари лако могли експлоатирати. Из тога се да закључити да је у праповијести Домавиа била неки центар чији је значај у привредном погледу могао заснивати једино на рударству, јер овај крај нема других богатстава.4)

Сребренички крај, нарочито његов дио непосредно уз Дрину, спада међу најнасељеније крајеве Босне и Херцеговине у римско доба. То је, свакако, најбоље настањено подручје на Дрини. Према досадашњим истраживањима јасно се види да је средње Подриње, већ од краја 1. стољећа имало лијепо уређене градске центре и да су овдје били раз-мјештени стални гарнизони. Развитку овог краја допринијели су и рудници сребра и добре комуникације, које су га везале са сусједним областима.5)

На цијелом територију муниципија су преовладавали традиционални облици економије, у којој су значајнију улогу играли робови (i liberti), што добро потврђује и епиграфски материјал. То значи да се привреда ове политичко-управне заједнице, која је била ослоњена на дјеломично пловну ријеку, базирала у првом реду на сточарству и земљорадњи, нај-посље на великим посједима. Вјеројатно је преовладавало сточарство екстензивног типа, али ваља рачунати и са шумарством, трговином и транспортом по Дрини, нарочито волуминозне робе (камен, кварцит за стакларске пећи, дрво, рударски полупроизводи итд.). Међутим, у економици подручја значајну је улогу имало и рударство, и то не само прије одвајања Домавије, али за то нема потврда ни у изворима ни у ар-хеолошким налазима. На великим посједима, који су се очито састојали од ораница (њива), пашњака и шума (fundi, praedia), радили су робови i liberti, што потврђују и натписи:

S]eiae Fl(avii) Silvani serv(a)e,[Sc]orpus maritus.6) 4 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 93.5 Есад, Пашалић. Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 74.6 Иво, Бојановски. Босна и Херцеговина у античко доба. У Дјела, Књига LXVI,

Центар за балканолошка истраживања, АНУБиХ:Сарајево: 1988., стр.190.

62

Комуникација уз средњи ток Дрине захвата велику окуку Дрине од Ђурђевца до Дрињаче. Истраживање римске цесте извршио је Ћ. Тру-хелка. Њена дионица у дужини од око 70 км обиљежена је дјеломично као сигурна и установљена, а дјеломично као сигурна али још неуста-новљена.7) Од Братунца, гдје је установљен траг цесте, до Ђурђевца налазе се остаци римских насеобина. Ћиро Трухелка наводи да је цеста ишла поред ушћа Саске ријеке, напомињући да је рударски центар До-мавиа био с њоме везан стазом, која је ишла уз Саску ријеку. У Сики-рићу, јужно од састава Саске ријеке и Дрине, нађен је велики депо рим-ског бакреног новца из 3. стољећа, кованог у Виминацију. Код Скелана су установљени многобројни грађевински остаци, неког већег римског насеља.8) Ту се поновно јављају трагови римске цесте, а могу се, гото-во континуирано пратити, од Скелана до Ђурђевца.

У источној Босни, поред Дрине, поникла су три римска муниципија: Mun. Malvesiatium, Domavia и Mun. S... на југу. И овдје се процес пле-менског раслојавања и романизације домицилног становништва одвијао доста споро, као и опћенито у унутрашњости. Ипак, захваљујући руд-ним ресурсима, овдје је био формиран и један од три рана Веспазија-нова муниципија, онај у Скеланима. Сва три муниципалитета лежа-ла су јужно од Дрињаче, један са центром у Сасама код Сребренице (Domavia), други у Скеланима на Дрини (Munv Malvesiatium), а трећи јужније, са центром у Коминима код Пљеваља, у долини Ћехотине. Сва три су се протезала и преко Дрине на данашњи териториј Република Србије и Црне Горе, што значи да Дрина у антици није била админи-стративно - политичка граница.

Земљиште сјеверно од Дрињаче припадало је провинцији Доњој Панонији (касније II Pannonia), и то његов западни дио вјеројатно му-ниципијима у Славонском Броду (Marsonia) и Винковцима (Cibalae) - данашња република Хрватска, а источни - агеру колоније Сирмиум у Сремској Митровици.9)

Municipium Malvesiatium се налазио на средњој Дрини, јужно од До-мавије, с центром у Скеланима. Вријеме оснутка муниципија види се из његова првобитног назива M(alvesiatiumT) muni(cipium) Fl(avium) из Рудог на Лиму, названог тако по гентилицију цара који га је основао. Оснивање муниципија, дакле, пада у вријеме прве флавијевске динас-тије, вјеројатно за Веспазијана, негдје седамдесетих година 1. стољећа. 7 Есад, Пашалић, Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 73.8 Есад, Пашалић, Нав. дј., Сарајево:1960., стр. 73.9 Иво, Бојановски. Нав. дј., Сарајево: 1988., стр.177.

63

У овом случају у Босни и Херцеговини познат нам је царски атрибут неког самоуправног града. Међу натписима је и велики број њих с име-нима градских магистрата (dekuriona i duovira), па нам је по томе ре-лативно добро познат и његов (потенцијални) териториј, развитак и друштвени састав.

Натписи с именом града-муниципија сусрећу се на обје стране Дри-не, јужно од Скелана и Бајине Баште, често у скраћеној форми као мун. М. . . , Ма. . . или Мал. . ., док се у пуном облику municipium Malvesiatium спомиње у Рудом, Старом Броду (оштећен) и Мисајлови-ни код Рудог.10)

По оштећеном натпису из Скелана, на којем се спомиње један princeps civitatis Dinda(riorum), могло би се наслућивати да се териториј римског муниципија подударао с подручјем племенске dindarske civitas (civitas Dindarorum), која је са својих 33 декурије припадала наронитанском судбеном конвенту. Диндари су били илирски народ (indigenae), али по мишљењу неких истраживача, доста измијешан с келтским Скордис-цима, што други, опет, настоје свести на праву мјеру.

Судећи по епиграфским потврдама из региона, Пожеге и Титовог Ужица, и оних с подручја Рудог и Вишеграда, територију муниципија је припадало подручје с обје стране Дрине, све до ушћа Лима и Пра-че у Дрину. Двије (епиграфске) потврде муниципија, на којима је име града покраћено сиглама m(unicipium) M(alvesiatium), потјечу из самих Скелана: прва . . . Hviro m(umcipii) M(alvesiatium) IIv[i]ratu fu[n]cto. . . и друга . . . IIv[i]r q(uin)[q(uennalis), sa]cerd(otalis) it(em) m(unicipii) M(alvesiatium) l. p11)

Друга потврда овог муниципија потјече из Старог Брода, јуж-но од Скелана, такођер на лијевој обали Дрине - dec(urio) m(unicipii) Malve[siatiuml]e, док су остале, њих шест, с десне стране Дрине, чети-ри из региона Пожеге и Титова Ужица, а двије с југа (Рудо и Мисајло-вина). На натписима из подручја Рудог име муниципија је традирано у пуној форми, без скраћивања, очито из разлога што је тај крај био доста удаљен од свог муниципалног центра у Скеланима.

Због наведеног распореда епиграфских потврда муниципија M(al...) дуго се сматрало да је средиште овог самоуправног територија било на десној (србијанској) страни Дрине, и то у Висибаби код Пожеге, па се териториј око Скелана, на лијевој обали Дрине, изузимао из састава

10 Иво, Бојановски. Нав. дј., Сарајево: 1988., стр.177.11 Иво, Бојановски. Нав. дј., Сарајево: 1988., стр.177.

64

овог муниципија. Новија истраживања су показала да се ради о једин-ственој административно-политичкој заједници са центром у Скелани-ма. То не потврђује само епиграфска документација него и анализа цје-локупног археолошког материјала, у првом реду бројних надгробних споменика, која је показала да се ради и о јединственом етничком и културном подручју.12)

Из самих Скелана, између осталог, потјечу и натписи на којима се спомиње градско вијеће (ordo decurionum), које је управљало муни-ципијем. Одлуком вијећа декуриона у Скеланима је 158.г. постављена почасна база са статуом цара Антонина Пија. Касније су почасни спо-меници постављени и царевима Септимију Северу (201. г.?) и његову сину Каракали (213 - 217.г.). Нису нам поближе познати разлози због којих је градско вијеће декуриона поставило ове базе. Вијеће (senat) је одобрило и мјесто за почасну базу са статуом свог првака (primo ex ordine), угледног грађанина Тита флавија Симилиса, дуовира (Hviro q(uin)q(uennali), што ју је оцу дао поставити син Т. флавије Руфин 26. априла 169.г., на рођендан цара Марка Аурелија (natale Augusti).

Постојање градског вијећа (ордо) и градске вијећнице (баси-лица) у Скеланима (у њој су стајале и почасне базе) довољна је инди-кација, ако не и доказ, да је у овом граду било средиште муниципија, односно municipals uprave, иако се на натписима јавља у разним мјес-тима свог пространог муниципалног територија, то јест по цијелом средњем Подрињу (и) на обје стране Дрине. Све су то била мјеста у којима су живјели и умирали његови декуриони и дуумвири који су као земљишни посједници (обично) живјели на својим посједима (villae, fundi, praedia) и као представници својих насеља (vici, pagi) долазили у град на сједнице вијећа декуриона.13)

У прилог Скелана као центра muncipii Malvesiatium говори и раз-мјерно велики број вотивних споменика које су подигли конзуларни бенефицијари, а који су често као представници централне власти у провинцији боравили у муниципалним центрима. Даљу индикацију која говори у прилог Скелана као централног мјеста муниципија пру-жа и фрагментарни натпис П. Елија, првака civitatis Dindarioum. Овај натпис, једини на којем се сачувало етничко име Диндара, и поред своје фрагментарности, има и у том смислу доказну вриједност. Јер, ако је средиште диндарског племена у предримско доба, па и касније, у вријеме перегринског статуса, било у Скеланима, онда је ту очито било

12 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 17813 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 179

65

и средиште римске администрације не само у прелазно доба домаћег принципата него и касније, након формирања муниципија.

На основу епиграфских свједочанстава, дакле, потпуно је јасно да је у Скеланима било средиште municipija M(alvesiatium). Оно што ипак није посве јасно, то је територијални опсег његове јурисдикције, конкретно - да ли је под његову администрацију припадало и подручје на десној обали Дрине (све до мезијске границе), а које је иначе при-падало провинцији Далмацији. И на томе су, наиме, подручју, нађени бројни натписи магистрата (dekuriona i duumvira), с именом муници-пија или без њега.

Остаци римског насеља у Скеланима пружају утисак правилне ур-бане агломерације. У Скеланима су откопани бројни вотивни и сепул-крални споменици, те почасне базе царевима (Антонин Пије, Септи-мије Север и Каракала). Од грађевина јавног карактера се спомињу: базилика (градска вијећница), украшена базама и статуама, и храмови (храм капитолијске тријаде, вјеројатно Силвана и Либера, и митреј). У граду се налазила и станица конзуларних бенефицијара, који су се бри-нули за јавни мир и ред. Римски град у Скеланима био је саграђен на горњој (дилувијалној) тераси Дрине, на равном терену. На предримске аутохтоне традиције указивала би Градина, утврђење кастелијерског типа које се налази на брду одмах изнад Скелана.14)

Процес и темпо романизације диндарске civitas може се добро пра-тити по бројним натписима (сепулкралним и вотивним) с подручја готово цијелог муниципија. С обзиром да су Claudii из Скелана били eq{uites) R(omani), дакле да су припадали сенаторском (витешком) ста-лежу, можда је ближе истини да су потомци неке богате посједничке обитељи из Рима, какви су, на примјер, били и Цатии на Илиџи код Сарајева и у колонији Сцупи. Сви Цлаудии на натписима потјечу из времена, када је у Скеланима већ постојао муниципиј.

Најстарији слој домородаца (peregrina) с римским цивитетом су Flavii. Грађанско право им је (највјеројатније) подијелио Веспазијан седамде-сетих година 1. ст., отприлике у исто вријеме када су биле основане и колоније у Сисцији и Сирмију, но, не треба искључити ни Домицијана, који је у ранг колоније подигао Scupi (colonia Flavia felix Domitiand) код Скопља, што је, у увјетима спонтане романизације, доста рано. флавии се налазе у Скеланима и у околици, те на југу муниципија. Из Скелана су: T. Fl(avius) Similis и његов син T. FI. Rufinus из 169. г. Истој поро-дици имућних домородаца (земљопосједника) припада фИ. Силванус 14 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 181

66

који је, по свој прилици, идентичан са својим имењаком Flavii Silvanus et Severus, из нешто каснијег доба. Надгробни споменик Seiae Fl(avii) Silvani servae подигао је њен супруг Scorpus, такођер сервус. Сејин на-кит, а и сам споменик својим богатством показује да њихов робовски peculium није био скроман.15)

У 2. стољећу се именска формула домаћих развијала на римски на-чин, по систему триа номина, док су се домаћа имена само понекад сачувала у когномену, најчешће женска: Аиоиа, Анна, Анниа, Баета, Бато, Цатта, Далмата, Дасиус, Дуссона, Гентхена, Гентилла, лаца, Ма-дусса [Мадус(са)], Ниндиа, Пинента, Татта, Таттаиа и Варра (Варро м.). Неки, пак, когномени, као што су Лупус, Маxимус, Нигринус (?), Силванус, Симилис, Вицтор, Вигор и други, у ствари, и нису ништа друго него калкирана домородачка имена. Ипак се најчешће јављају когномина која су била распрострањена по цијелом Царству (италска, келтска, хиспанска, оријентална и друга), што већ одражава висок сту-пањ романизације диндарског друштва.16)

Занимљив случај пружа и (нова) стела из Скелана коју је Can(ius) Dasa{s) поставио мајци Ammatae (Ammat(i)sae?).17) Син на њој носи италски гентиле, а когномен илирски. Из Скелана је и ара Јупитеру, Јунони и Минерви коју је поставио M. Alp(ius) Canius bf. cos. leg. И Адиут. у чијој ономастичкој формули Canius долази као когномен, а не као гентилно име. Натпис потјече из каснијег принципата (3. ст.), као и натпис који је поставио Can-(ius) Dasa(s). Иначе, Canius код домаћих није потврђено ни у једном ни у другом својству.

Аутохтони елементи се назиру и у религији, нешто јаче у источном него у западном дијелу муниципија. У Скеланима и око њих дедиканти су најчешће службене особе, а посвете су насловљене Јупитру, најбољем и највећем (ИОМ), моћном господару римског Пантеона, самом или у заједници с Јуноном и Минервом (Капитолијска тријада), а понекад и с Марсом. Посвете домаћим божанствима Силвану и Либеру су ријет-ке, првоме је ару подигао Cl(adius) Maximus, вјеројатно домородац, а другоме непознати дедикант. Конзервативност средине више долази до изражаја у посмртним култовима и умјетности везаној за тај култ.18)

На основу бројних натписа у Скеланима, сматра се да је овдје лоци-ран центар римске муниципалне управе за источну регију Провинције 15 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 18216 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 18817 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 18818 Иво, Бојановски. Нав.дј., Сарајево: 1988., стр. 189

67

Далмације, M(unicipium) MAL(vesiatium). Наведени муниципиј био је један од три градска насеља на подручју средњег и горњег Подриња у римско доба (поред Домавије код Саса и Муниципија С код Пљеваља). По неким натписима могло би се закључити да је насеље можда до-било ранг муниципија још у вријеме флавијеваца у другој половини 1. стољећа и да је имао доста италских досељеника с источне обале Јадрана, као и из других крајева Римског царства. Вјеројатније је да се то догодило у првој половини 2. стољећа.19)

На темељу натписа на жртвеницима познато је да су у Скеланима постојали храмови посвећени врховном богу Јупитеру, капитолској тријади (Јупитер, Минерва, Јунона), богу шума Силвану, богу рата Марсу, Либеру и источњачком култу бога Митре, као и заштитницима лијечника-грчким боговима Асклепију и Хигији.20)

Резултати истраживања Karla PatschaKarlo Patsch је 29. 07. 1896. године рекогносцирајући терен, на удаље-

ности два километра од Скелана, сјевероисточно од напуштене Кара-уле Лијешће, на (тадашњем коњском) путу, који је водио из факовића у Скелане, у шикари Мехмеда Смајловића из Лијешћа, нашао, између средновјековних гробница, облика плоча и саркофага, олтаре, грађевне уломке и два конзуларна бенефицијара.21)

У самим Скеланима, 750 корака сјевероисточно од тадашње оруж-ничке постаје, Ћ. Трухелка је пронашао 1891. године, почасну базу цара Каракале, „између од прилике 20 великих тесаних каменова великих до 1,3 м, који јамачно потјечу од веће зграде”, а у јесен 1895. године господин И. Кулаш, је у непосредној близини, пронашао спомен-камен duovira quinquennalisa T. Flavija Similisa, коме је, како натпис каже, по-дигнут кип „in basilica”.22)

У коловозу 1896. године започело се с ископавањем, под претпо-ставком - „базилике”, а истраживања су настављена у коловозу и рујну 1897. и пола мјесеца српња 1898. године, када се могла истраживати „бенефицијарска постаја” код Карауле Лијешћа. Међутим, на обје ло-кације, није се наишло на никакве остатке под земљом. Наиме, ту су

19 Мирко, Бабић. Нав. дј., Бањалука: 2009., стр. 173.20 Мирко, Бабић. Нав. дј., Бањалука: 2009., стр. 173.21 Karlo,Patch. Археолошко-епиграфска истраживања повијести римске провинције

Далмације. У Гласник Земаљског музеја, Сарајево: 1907., стр. 43122 Карло, Патцх. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 431.

68

били довучени споменици из средњег вијека: у Лијешће на гробље, као гробнице, а у Скелане, као грађевински материјал за двије цркве.

Према K. Patschu, римске рушевине (остаци) пронађени су:1. Сјеверозападно од ископина у Лијешћу, на Сребреној луци Ибра-

хима Некића, на површини ораница нађени су уломци цријепова, гру-мење жбуке, а на путу који води у Лијешће, такођер је пронађен цријеп. У шикарију је нађена и ара од вапненца, доста оштећена, с видљи-вим дијелом натписа: l(ibens) p(osuit). Приликом пробног ископавања 01.08.1898. године овдје је пронађено доста уломака зарубљеног и жлијебастог цријепа и земљаног посуђа.

2. Друга локација с римским остацима, налазила се у Скеланима, од та-дашње „финацијалне и оружничке касарне”, низ Дрину у правцу југозапа-да. Гдје год би се овдје копао темељ за изградњу, наишло би се на подграде и камене уломке из римског периода, који су уграђивани у зграде.23)

У околици Скелана било је бројних, једноставно израђених гробних спо-меника. Најближи мајдан за камен био је у Бараковићима на Дрини, пови-ше Скелана, гдје су нађени недовршени стећци, и код цркве у Црвици.

Остаци циглане24), нађени су недалеко од Дрине, у близини базилике I. Пронађе-на је јака, компактна маса цигле, апрок-симативних димензија 3,20 м дужине, 2,35 ширине и око 1,60 дубине. У доњем дијелу пећи била су три једнака жлије-ба, у међусобном размаку од 50 цм, ши-рине 20 цм, дубине 1,40 цм, покривени плочама од цигле. Ово је било огњиште циглане. Јарак у којем се ложила ватра и које је било већих димензија, није се сачувало, јер га је разорила вода.25)

K. Patsch дао је попис нађене камене платике26) у Скеланима, наводећи да су тежи споменици остављени у наткриве-

23 „Старе остатке вјерно су чували за свог боравка у Скеланима гг. цариник Иван Кулаш (сада у С. Броду) и оружнички стражмештар фердинанд Циганек” Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 432

24 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 43325 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 43426 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 435-460

Слика 1, остаци циглане

69

ној просторији F базилике I, због немогућности транспорта у Земаљски музеј у Сарајеву, док су мањи уломци пренешени у исти.27)

Базилика I и базилика II

Прва базилика која је пронађена, била је богатија римским налази-ма, квалитетније грађена од друге, смјештене 150 корака у правцу ју-гозапада од прве.28) Зидови базилика били су прекривени тек танким необрађиваним слојем земље (10 цм). Обје су имале једну лађу (једно-бродне) с апсидом у средини и побочне просторије, које се распоредом и бројем разликују. У оба случаја већи дио просторија је смјештен с лијеве стране, а само једна просторија с десне, поред апсиде. Разлике у тлоцрту базилика могле би се појаснити различитиом конфигурацијом терена на којем су смјештене: прва је, за разлику од друге, на равној, погоднијој локацији.

Лијеве побочне просторије базилике I, од којих се средња проши-рила изван лица сусједних, међусобно комуницирају, а комуникација с базиликом била је могућа само преко предворја. На неједнаким те-мељима стајао је доста чврст зид, с унутрашње стране од ломљеног ка-мена, а за везиво је кориштено доста жбуке од вапненца (без додатака цигле). За лице зида кориштено је ломљено камење, отесани ваљутак из Дрине или римски споменици (као сполије). Римски камени уломци употребљавали су се читави или у комадима, а уз то су се, као неподе-сан материјал за грађење, рабили ступови и кипови. Цијели споменици су слижили углавном за појачавање кутних дијелова базилике. Судећи по нађеном материјалу, за изградњу горњег дијела зида употребљавали су се правокутни камени уломци и седрене коцке. Под је био прекри-вен жбуком с примјесом смрвљене опеке, који је лежао на шљунку. Исти је мјестимично био пробијен, јер је базилика послужила касније као гробље. Гробље сувремено базилици налазило се око ње, до друге базилике и до циглане.29) На скици базилике30) види се да су скелети нађени у слиједећим просторијама: просторија А – пет скелета (од чега један орјентиран сјевер-југ), просторија F – 1 скелет, просторија Е – 2 скелета и у просторији G – такођер 2. Покојници су били полагани у дрвени сандук, положени на леђа, с главом на истоку; такав положај одговара гробовима унутар и око базилике (изузев горе наведеног из 27 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 43428 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 46029 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 46130 Karlo, Patch. Нав. дј., Сарајево: 1907., стр. 460

70

просторије А). Као гробно камење послужили су римски правокутни-ци и грађевни дијелови, а прилози уз скелете нису пронађени.

Базилика II била је скромније грађена и мањих димензија, прила-гођена другачијој конфигурацији терена, с апсидом окренутом према сјевероистоку. По првотном распореду и грађа и материјал одговара базилици I, али се овдје још употребљавао и римски цријеп, плоче од хипокауста и веће плоче од опека, а креч је обилно употребљен. Дубина темеља износила је просјечно 55 цм. Горњи зидови били су сачувани у просторијама B, C и до 1,19 м. Под у главној лађи био је од сабијене земље, а само у просторији G био је излијевак с грумењем ломљеног камена (просторија до апсиде). Испод базилике у просторијама E, F и G, опажени су остаци римских зидова, и чини се да су се ширили, али ископавање на сусједној њиви није било могуће.

Досадашња законска заштита

Добро се, под називом Сребреница – Скелани, Скелани и редним бројем 575, налази на Привременој листи Повјеренства за очување на-ционалних споменика Босне и Херцеговине (у тијеку је израда одлуке о проглашењу).

У Просторном плану БиХ до 2000. године31) локалитет Скелани (пријелаз преко Дрине) 2 базилике, штите се под редним бројем 17, као III категорија, са слиједећим режимом заштите: не мијењати нити објекте, нити амбијент, а потребно извршити конзерваторске радове (археолошка конзервација) и научно презентирати споменик.

Народна Скупштина Републике Српске донијела је Одлуку о утврђи-вању Археолошког комплекса Скелани културним добром од изузетног значаја („Службени гласник Републике Српске”, бр. 11/95 и 103/08.)

Истраживачки и конзерваторско-рестаураторски радови

Локалитет Скелани, Сребреница, заведен је у Археолошком лекси-кону Босне и Херцеговине32), као локалиет на којем се налази римско насеље, двије старокршћанске једнобродне цркве, некропола, средњо-вјековно гробље и покретни налази. 31 Хусреф,Реџић, (ур.). Просторни план Босне и Херцеговине, фаза „Б” – Валори-

зација, Природне и културно-хисторијске вриједности. Сарајево: 1980., стр.41.32 Боривој Човић (ур.), Археолошки лексикон БИХ,ТОМ 3.,Сарајево :1988., стр.79.

71

Најстарија запажања о видљивим остацима римских грађевина у Скеланима објавио је повјесничар и истраживач Feliks Kanic, описа-вши римске споменике, дијелове старих улица, путева и остатке пала-ча.33)

Прва археолошка истраживања у Скеланима, изведена су у периоду од 1896. до 1898. године под водством Karla Patcha, који је истражио двије старокршћанске базилике и сакупио чак 80 римских камених споменика.34)

Ć. Truhelka је пронашао 1891. године, почасну базу цара Каракале.У јесен 1895. године господин Ј. Кулаш, је пронашао спомен-камен

duovira quinquennalisa T. Flavija Similisa, коме је, како натпис каже, по-дигнут кип „in basilica”.35)

Под водством археолога Мирка Бабића, директора Музеја Семберија у Бијељини, 01.09. 2008. године започела су археолошка истраживања на подручју Скелана. Истраживања, која су трајала пет тједана, вршена су на четири локалитета: Задружни дом, Црквено двориште, Бранкова њива и у дворишту баке Анке. Пронађено је 30 споменика с натписима посвећених Jupiteru, Trijadi, Marsu, Silvanu и Mitrasu. Испред и иза За-дружног дома, откривени су остаци римске архитектуре с 40 квадрат-них метара подних мозаика јединствених на Балкану. Такођер, про-нађен је и стећак, димензија 205x100 цм, с приказом лука и стријеле.

33 Мирко, Бабић. Нав. дј., Бања Лука: 2009., стр. 172. (феликс Каниц, Србија; земља и становништво, 1. и 2. део, Београд,1985.)

34 Karlo, Patch. нав. дј., Сарајево:1907., стр. 430.35 Karlo, Patch. нав. дј., Сарајево:1907., стр. 444.

Слика 2, натпис Т. Флавија Симилиса

72

73

74

Литература:

1907. Patch, Karlo. Археолошко-епиграфска истраживања повијести римске провинције Далмације. У Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1907.

1960. Пашалић, Есад. Античка насеља и комуникације у Босни и Херцеговини. Сарајево,1960.

1980. Реџић, Хусреф (ур.). Просторни план Босне и Херцеговине, фаза „Б” – Валоризација, Природне и културно-хисторијске вријед-ности. Сарајево: Институт за архитектуру, урбанизам и просторно пла-нирање архитектонског факултета у Сарајеву, 1980.

1988. Бојановски, Иво. Босна и Херцеговина у античко доба. У Ђела, Књига LXVI, Центар за балканолошка истраживања, АНУБиХ: Са-рајево, 1988.

1988. Човић, Боривој (ур.), Археолошки лексикон БИХ,ТОМ 3, Са-рајево, 1988.

2009. Бабић, Мирко. Прелиминарни извјештај о археолошким истра-живањима у Скеланима 2008. године. У Зборник друге и треће конфе-ренције о интегративној заштити. Бањалука, 2009.

75

Andrew Lawler BA (Hons) Cantab MApostdiplomac u Raymond Lemaire međunarodnom centru za očuvanje (Raymond Lemaire International Centre for Conservation),KU Leuven, Belgija

РИМСКИ МОЗАИЦИ У СКЕЛАНИМА, ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА: ОТВАРАЊЕ

РАЗГОВОРА О ОЧУВАЊУ.

УводИскопавања у Скеланима,

која је водио Мирко Бабић, директор Музеја Семберије, Бијељина, 2008.1) године от-крила су неколико добро очу-ваних мозаика високог квали-тета, укупне површине од око 40м². Мозаици су сачувани у амбијенталној цјелини рим-ског града која датира из пери-ода између првог и петог вијека наше ере. Ископавања, која су трајала 35 дана2), открила су дио онога што би, евентуално, могло бити римско насеље од велике важности, а које би, ако се усвоји правилан принцип козервирања, могло пружити важан дугорочан извор прихода за локалну заједницу.

1 Бабић, Мирко. „Прелиминарни Извјештај о Археолошким Истраживањима у Скеланима 2008. године.” Зборник (2009) стр.171-181

2 http://kultput.com/kult-put/35-muzej.html?layout=blog

Сл.1 Мозаик, ископи у Скеланима 2008. године (Извор: Музеј Municipium

Malvesiatium)

76

У јуну 2010, осно-ван је Археолошки музеј „Municipium Malvesiatium”, средствима у износу од 1.000.000 КМ3), која је из-двојила Влада Републике Српске за конзервацију и очување локације, наста-вак истраживања, откуп земљишта и изградњу му-зеја.

Овај је рад написан с на-мјером да се отвори разго-вор о начину на који мозаи-ке треба заштитити и пред-ставити јавности, уз приказ метода и приступа који се примјењују у музејима диљем Старог римског свијета у сврху презентације мозаика и других крхких дијелова градитељских цјелина.

Историјско урбано насеље у Скеланима - тренутно стање Правна заштитаАрхеолошко налазиште

Скелани тренутно је под правном заштитом у складу са Одлуком о уврђивању Ар-хеолошког комплекса Скела-ни културним добром од изу-зетног значаја (Службени Гласник Републике Српске бр.38/09), којом је забрање-но предузимање било как-вих радњи које могу да уг-розе археолошке остатке. Даље, локација се тренут-но налази на Привременој листи Комисије за очување националних споменика Босне и Херцеговине, и њено проглашење на-ционалним спомеником очекује се у наредним мјесецима.

3 http://www.frontal.ba/cyrl/?page=12&kat=8&vijest=25603

Сл.2 Ископи хипокауста, Скелани (Извор: Музеј Municipium Malvesiatium)

Сл.3 Ископани хипокауст, Скелани (Извор: Музеј Municipium Malvesiatium)

77

Тренутна и будућа заштитаМозаици су поново прекривени земљом недуго након ископавања.

Према Бабићу (2009)4), процјењује се да би се унутар подручја ископа-вања у Скеланима могло налазити 100м² подних мозаика. Он наводи да је најбољи начин представљања локације путем наткривања подручја заштитном конструкцијом и оснивања музеја у близини, у којем би се излагали предмети откривени током ископавања.

Разговор о очувању

Кратак приказИсторијски гледано, раније је постојала склоност ка премјештању моза-

ика са њихових археолошких локација, и њиховом очувању у склопу му-зејске поставке, или, алтернативно, конзервација помоћу гипса или изра-дом подлоге од армираног бетона, прије него што би их се вратило у извор-но окружење. Скорашња пракса у конзервацији (укључујући и препоруке ICCM-а - види доље) је одбацила такве методе, уз склоност ка очувању in-situ. Међутим, овај приступ доноси одређене непрактичности самом за-датку конзервације археолошког налазишта. Мозаици су високо цијењена имовина, те су обично на мети пљачкаша5)6) и стога их треба штитити од крађе. Даље, они су крхке природе и захтијевају заклон од неповољних климатских услова. Оба ова својства подразумијевају потребу за неком вр-стом објекта, унутар којег би мозаици могли бити смјештени и заштићени. Међутим, такви објекти могу утицати на начин на који јавност види и тума-чи локацију, као лишавање мозаика и објеката који су с њима повезани, њи-ховог контекста унутар историјског урбаног окружења. Према томе, мора се донијети одлука у вези врсте објекта који ће бити изграђен; да ли треба покушати заштитити цијелу локацију, и тиме створити (можда непотребне) додатне трошкове, или једноставно изградити заклоне који штите мозаике, али их лишавају њихове интерпретативне вриједности за посјетиоце?

У наставку је дато неколико примјера заштитних објеката за мозаике и опште археолошке локалитете, као и појединости о пројекту који је у току, како би се оцијениле њихове користи из перспективе конзерва-ције.4 Бабић, Мирко. „Прелиминарни Извјештај о Археолошким Истраживањима у

Скеланима 2008. године.” Зборник (2009) стр.1815 http://www.hullcc.gov.uk/museumcollections/collections/storydetail.

php?irn=410&master=4496 http://www.maannews.net/eng/ViewDetails.aspx?ID=259658

78

Врсте заштитних објеката и фактори које треба узети у обзирАслан (1997)7) дијели заштитне објекте на двије основне катего-

рије; надстрешнице и објекте затвореног типа. У основи, надстреш-ница представља отворени објекат који је превасходно саграђен како би археолошке остатке заштитио од падавина, и често се одабира као краткорочно рјешење. Иако такве грађевине наизглед омогућавају „па-сивну” климатизацију, проблеми везани уз њих су недостатак заштите од прашине и других загађивача из ваздуха, и ограничена заштита од кише ношене вјетром. Надаље, цурењем са крова кишница се може на-купљати на одређеном подручју, доводећи до већег оштећења мозаика и других осјетљивих остатака.

Заштитни објекти затво-реног типа могу имати неко-лико облика. Они могу бити привремени (укључујући и пластичне покриваче сли-чне онима које се користе за узгајање парадајза), или трајни (као што је код римс-ке палате фисхбоурне, види доље).

Врста објекта који ће бити изграђен у великој мје-ри зависи од климе и око-лине. Лагане грађевине су

осјетљивије на оштећења изазвана излагањем снажним вјетровима и снијегу. Стабилнија рјешења захтијевају дубље и шире темеље, чиме се често оштећују археолошки остаци. Присуство подземних вода је такође проблем. Даље, како у изолованом, тако и у урбаном контексту, сигурност је један од главних критерија према којима треба одабрати пројектно рјешење и врсту објекта који ће бити изграђен.

Цијена различитих рјешењаТрошкови могу варирати у зависности од усвојеног рјешења. Међу-

тим, 1997. године ACOR је дао процјену просјечне цијене за радове подизања сталне надстрешнице у Јордану (на бази пет надстрешница

7 Aslan, Zaki. „Zaštitni objekti za konzervaciju i prezentaciju arheoloških lokaliteta” („Protective Structures for the Conservation and Presentation of Archaeological Sites.”) Dnevnik studija o konzervaciji i muzejima (Journal of Conservation and Museum Studies), 3 (1997)

Сл.4 Специјално пројектован привремени затворени заштитни објекат, од Shelter

Systems

79

које су изграђене и процијењених трошкова за наредне три) од 307 до-лара по м².8)

Примјери из праксеАслан (1997)9) је размотрио учинковитост одређеног броја објеката

за заштиту археолошких остатака in-situ. Њихов рад био је усмјерен првенствено на техничке аспекте конзервације, иако је на примјеру ви-зантијске цркве у Петри, Јордан (види доље) дао критику утицаја заш-титних објеката на историјски крајолик – вид интервенције о коме се данас често расправља на дебатама о конзервацији. Његов рад осврнуо се на бројна питања: израда заштитних објеката треба да се посматра као истраживачки процес који треба да уобзири како техничке захтјеве тако и презентацију локације посјетиоцима; пројектно рјешење, извед-ба и одржавање заштитних објеката карактеритични су за сваку лока-цију; објекат нема увијек повољан утицај на археолошке остатке; те праћење и документирање утицаја објеката битни су за разумијевање односа објекта према археолошком налазишту.

Уједињено КраљевствоУ Уједињеном Краљевству, мозаици се,

због неповољне климе, штите ин-ситу од почетка 19. вијека (слика 5). Неке локације имале су слијед објеката чији се дизајн раз-вијао током неколико десетљећа или више. У посљедњих неколико година, дошло је до спознаје да заштитни објекти нису увијек ефи-касни, и да неки пружају

неповољне климатске услове. Објекат за заштиту римске палате фисхбоурне у за-падном Суссеxу, 1960. године сматрао се, у то вријеме, револуционарним приступом

8 Bikai, Pierre M & Bikai, Patricia M. „Брига за културну баштину: надстрешнице” („Caring for the Cultural Heritage: Shelters.”) ACOR Newsletter, 9.1 (1997).

9 Aslan, Zaki. „Заштитни објекти за конзервацију и презентацију археолош-ких локалитета” („Protective Structures for the Conservation and Presentation of Archaeological Sites.”) Дневник студија о конзервацији и музејима (Journal of Conservation and Museum Studies), 3 (1997).

Сл.5 Aldborough, сјеверни Јоркшир, ц.1840 (Извор:

English Heritage)

Сл.6 Римска вила Brading, оток Wight, 2004 (Извор:

English Heritage)

80

заштити локације. Масивна грађевина покрива велики дио палате, а не само крхке мозаике, и у њој су пажљиво постављене издигнуте стазе како би се повећао доживљај посјетилаца. Међутим, зграда је недавно морала бити обновљена у циљу побољшања услова у унутрашњости.

У римској вили Брадинг, на отоку wight (слика 6), нови заштитни објекат (из-грађен 2004. године као замјена грађевини која је изграђена 100 година ра-није) користи пасивно уп-рављање околишом у циљу одржавања повољних усло-

ва у унутрашњости. Извана, и ова цјелина је изграђена у складу с тре-нутним трендовима у конзервацији (слика 7); зграде су пројектоване да се уклапају у крајолик и кориштени су природни и аутохтони мате-ријали. До тренутка када су осигурана средства за ову градњу, у трусту одговорном за римску вилу Брадинг одлучили су да би поновно затрпа-вање локације био најучинковитији начин за очување мозаика.10)

ЈорданГодине 1997, АЦОР (Амерички центар за

оријентална истраживања) подигао је у Јор-дану пет заштитних објеката из средстава добијених од УСАИД-а. То су били објекти разних врста, и испуњавали су бројне крите-рије у мањој или већој мјери.11) Грађевине су имале револуционарно пројектно рјешење заштите за византијску цркву у Петри и њену велику колекцију добро очуваних мозаика, и четири различита објекта у граду Мадаба. Пројектантски приступ јако се разликовао условљен различитостима поставки: док је у Петри жеља била изградити објекат који би био релативно непримјетан у историјском крајолику локалитета са листе УНЕСЦО-ве Свјетске културне баштине, у Мадаби су се

10 http://news.bbc.co.uk/2/hi/uk_news/england/2856187.stm11 Bikai, Pierre M & Bikai, Patricia M. „Брига за културну баштину: надстрешнице”

(„Caring for the Cultural Heritage: Shelters.”) ACOR Newsletter, 9.1 (1997) стр.2

Сl.7 Римска вила Brading, оток Wight (Извор: mattandcat.co.uk)

Сl.8 Мозаици византијске цркве, Петра (Извор:

Wikipedia)

81

архитекте одлучиле да пројек-тују објекте који су у контрасту са урбаном средином, како би се спријечило да археолошка налазишта буду прогутана и из-губљена испод околних небоде-ра (Бикаи и Бикаи, 1997).

Огроман распон условљен величином споменика у Петри значио је избор између једног од три рјешења: не градити ништа и оставити локацију откривену, изградити објекат који захтије-ва масивне темеље, а који би могао оштетити археолошке остатке на бројне начине, или примјенити (у то вријеме) изу-зетно скупу и модерну техноло-гију - просторну решетку (Би-каи и Бикаи, 1997). У почетку, грађевина је била критикована због свог наметања у крајолику (Аслана, 1997), али с временом је прихваћена чињеница да је наметање објекта у крајолику минимално у односу на зашти-ту коју пружа и реверзибилност интервенције.

Остале надстрешнице из-грађене у Петри оцијењене су с већом критиком. Објекат из-грађен око хипокауста (ископа-ног 2006. године) уз комплекс Великог храма ствара проблем интерпретације за посјетио-ца (слика 10). Изграђен је изнад преживјелих камених стаза извор-не грађевине, и иако се модерни објекат од старог веома разликује, надстрешница изолује хипокауст од околних археолошких остатака збуњујући посјетиоца, и чини да околни остаци изгледају неповезани и много мање значајни.

Сл.9 Унутрашњост отворене заштит-не грађевине (Извор: Richard White)

Сл.10 Хипокауст (лијево), Петра, и ње-гова околина (Извор: Merita Augustini).

Сл.11 Отворена заштитна грађевина за хипокауст (Извор: Valeria Megna)

82

Остале привремене мјере заштите у Великом храму могу се крити-ковати због свог естетског утицаја. Унаточ томе што су привремено и потпуно реверзибилне, кориштење таласастог лима за заштиту фре-сака умањује доживљај посјетиоца и, у стварности, пружа ограниче-ну заштиту од повремених провала облака или загађивача из ваздуха (слика 12).

Пројекат надстрешнице за мозаикПројекат надстрешнице за мозаик је студија о објектима којим се

штите мозаици, а коју су покренули English Heritage (Енглеска башти-на), Getty institut за конзервацију и израелски Одјел за старине 2002. године, како би се боље разумио утицај и створиле смјернице за из-градњу будућих надстрешница12). Тренутно нису установљени крите-рији за пројектовање ових објеката, и као резултат тога, неки не пру-жају адекватну заштиту, а могу чак допринијети и пропадању остатака које штите. Циљ пројекта је процијенити надстрешнице за мозаике у складу са устаљеном методологијом. То је програм у двије фазе који укључује израду пописа свих постојећих надстрешница за мозаике у Енглеској и Израелу у првој фази, с циљем бољег разумијевања:

• стања мозаика заштићених надстрешницама;• основне везе између стања мозаика и изградње надстрешнице;• бољег разумијевања како на најбољи начин градити надстрешнице

за заштиту мозаика.

12 http://www.english-heritage.org.uk/professional/research/buildings/building-environment/mosaic-shelter-project/

Сл.12 Привремена отворена заштитна грађевина, Велики храм, Петра (Извор: Xeni Simou)

83

Почетни резултати су представљени на конференцији Међународног комитета за конзервацију мозаика (ИЦЦМ) 2005. године у Тунису, и на конференцији ICCM-а 2008. године у Палерму, Италија13)14)15).

Тренутни међународни трендовиПрепоруке Међународног комитета за конзервацију мозаика (ICCM)Од свог оснивања 1977. године, ICCM је издао низ препорука које се

односе на конзервацију мозаика, а које су резултат конференција које се одржавају сваке три године. Оне које су најрелевантније за могући принцип конзервације који би се примијенио у Скеланима, наведене су у наставку:

Прва конференција: ICCROM, Рим, 1978. године Успоставља ње го-дишњег именика људи који раде на очувању мозаика. Пре по ру ка: када се мозаик дислоцира тада треба да се очува комплетан попречни пресјек његове темељне подлоге.

Потицање документовања појединачних случајева уништавања, спа-шавања и обнове.

Трећа конференција: Сорија, Шпанија, 1986. године Међународни комитет констатује сљедеће: ако се новооткривеном

мозаику не пружи непосредна заштита, брзо ће бити уништен.Комитет препоручује да:

13 See Stewart, J. „Брза процјена надстрешница за мозаике: Методологија и почетни резулта-ти из Енглеске” („Rapid assessment of shelters over mosaics: Methodology and initial results from England.”) Из Научене лекције: Размишљајући о теорији и пракси конзервације моза-ика (Lessons Learned: Reflecting on the Theory and Practice of Mosaic Conservation) (Збор-ник радова 9. конференције Међународног комитета за конзервацију мозаика, Hammamet, Tunis, 29. novembar - 3. decembar 2005). J Paul Getty Trust, 2008.

14 See Neguer, J. i Y. Alef. „Брза процјена надстрешница за мозаике: Почетни резултати из Израела” („Rapid assessment of shelters over mosaics: Initial results from Israel”) Из Нау-чене лекције: Размишљајући о теорији и пракси конзервације мозаика (Lessons Learned: Reflecting on the Theory and Practice of Mosaic Conservation) (Зборник радова 9. конферен-ције Међународног комитета за конзервацију мозаика, Hammamet, Tunis, 29. novembar - 3. decembar 2005). J Paul Getty Trust, 2008.

15 See Neguer, J i Y. Alef. „Брза процјена надстрешница за мозаике у Израелу” („Rapid Survey of shelters over mosaics in Israel.”) Из Конзервација: Чин открића (Conservation: an Act of Discovery) (10. конференција Међународног комитета за конзервацију, Palermo, 20-26. oktobar 2008). Centro Regionale per la Progettazione e il Restauro, Palermo (u štampi).

84

а) ако се мозаику не може осигурати адекватна заштита ин ситу, онда би га требало поново прекрити земљом.

б) ако се трајна заштита пружа на лицу мјеста, тада треба да је прати редовно одржавање, тј. осигурање, дренажа, биолошка заш-тита, итд.

ц) ако се нити једно од горе наведеног не може постићи, онда мо-заик треба пренијети у одговарајуће склониште, како би се сприје-чило његово уништење.

Шеста конференција: Никозија, Кипар, 1996. годинеПрепоручује да стручњаци изврше квантификацију подручја и

стања очуваности мозаика на свакој локацији (мозаици in situ, от-кривени, поновно покривени, подигнути, изложени у музеју, и сл.) како би се утврдили приоритети за третман.

Потврђује да мозаике од интереса за јавност треба сачувати in situ кад год је то могуће, због чега је потребно да им управници нала-зишта додијеле неопходна финансијска средства и пажњу како би се обезбиједило њихово одржавање и опстанак.

Потврђује да је конзервација in situ (без дизања) метода која најбоље поштује изворни контекст мозаика, и препоручује употребу техника које су у складу с природом древних материјала.

Седма конференција: Saint-Romain-en-Gal i Arles, француска, 1999. године

Комитет препоручује да:Темељна премиса за очување мозаика је конзервација in situ и/

или у његовом контексту.Избор интервенције мора се заснивати на: комплетној докумен-

тацији прије интервенције; минималној интервенцији; плану ду-горочног одржавања; документовању свих интервенција; и одржа-вању.

Девета конференција: Hammamet, Tunis, 2005. године Узимајући у обзир велику потребу за одржавањем мозаика на лицу

мјеста, на отвореном или под надстрешницом, потакнути управни-ке археолошких налазишта да одаберу површине од најмање 100м², да систематски биљеже трошкове њиховог одржавања у сврху јавне презентације током сљедеће три године, и да резултате представе на сљедећој конференцији ICCM-а, 2008. године.

85

ЗакључциОдлука да се подигне надстрешница за мозаике у Скеланима не тре-

ба се донијети олако. Осим што такви објекти пружају заштиту од ути-цаја из околиша и сигурност локације, такође се морају узети у обзир стварни учинци стварања умјетне климе, естетика, као и могућност реверзибилности. Даље, важно је издвојити средства за праћење и до-кументовање учинака било којег објекта који је подигнут на археолош-ким остацима чијем очувању служи.

Приликом изградње заштитног објекта, важно је пажњу посветити и мање импресивним археолошким остацима. Заштитни објекат не би требало да дислоцира мозаике у Скеланима од остатка локалитета, и морао би омогућити лако разумијевање од стране посјетиоца.

Како људи постају све свјеснији важности избора одговарајућег прој екта за заштитни објекат, све шири дијапазон професионалаца укључује се у процес консултација и пројектовања, од награђиваних архитеката16) до научника из разних дисциплина које се примјењују у пракси конзервације.

16 http://www.archnews.co.uk/http-www-archnews-co-uk/middle-eastern-archaeology/4982-the-fight-to-save-the-middle-east%E2%80%99s-biggest-mosaic.html

86

Сеад Јахић, проф. Сенад Ђозић, проф.

НЕКРОПОЛЕ СТЕЋАКА НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА И МОГУЋНОСТ

ЊИХОВЕ ВАЛОРИЗАЦИЈЕ У ТУРИЗМУ

TOMBSTONE NECROPOLISES IN THE MUNICIPALITY OF SREBRENICA AND THE POSSIBILITY OF THEIR VALORIZATION IN

TOURISM

АпстрактУ овом раду представљене су некрополе стећака са подручја општине

Сребреница, географски размјештај и могућност њихове валоризације у туризму. Детаљније су анализиране четири некрополе стећака са под-ручја општине, број стећака и њихова орјентација, очуваност стећака и некропола, доступност, заступљеност орнамената и натписа на стећци-ма. Ове некрополе према свом садржају, односно хисторијском значају и локацији у односу на градско насеље Сребреницу имају највеће мо-гућности за туристичку валоризацију. На крају смо за поједине некро-поле предложили одређене мјере заштите и уређења које је неопходно подузети како би се значајније валоризовале. У будућности је нужно подизати ниво свијести код локалног становништва али и надлежних институција о значају овог културно-хисторијског наслијеђа.

Кључне ријечи: Некрополе, стећак, општина, Сребреница, орна-менти, натписи, доступност, локација, сљемењаци, сандуци, стубови, плоче и туризам.

87

AbstractThis work presents the tombstone necropolises from the municipality

of Srebrenica, the geographical distribution and the possibility of their valorization in tourism. Four tombstone necropolises are explained in greater detail from the municipality, the number of tombstones and their orientation, preservation of the tombstones and cemeteries, accessibility, presence of ornaments and inscriptions on the tombstones. These tombstone necropolises according to their content , or historical importance and location in relation to a town of Srebrenica have the greatest potential for tourism development. Finally, we proposed for some tombstone necropolises some protection measures and arrangements that need to be taken in order to valorize those more significantly. In the future it is necessary to raise awareness among the local population and the competent institutions of the importance of cultural and historical heritage.

Keywords: Necropolises, tombstone, municipality, Srebrenica, orna-ments, signs, availability, location, roof-tombstones, crates, pillars, slabs and tourism.

Увод

Простор који обухвата општина Сребреница има изузетно богато култуно-хисторијско наслијеђе, произашло прије свега из бурних дога-ђаја током хисторије и континуитета живљења на овим просторима, а захваљујући прије свега многобројним природним богатсвима. О овоме свједоче остаци материјалне културе кроз све периоде љуске прошлости на простору општине Сребреница као што су: многобројни споменици и артефакти са археолошких налазишта, средњевјековни градови и утврде, вјерски објекти, некрополе стећака и др.

Од посљедњег свеобухватног истраживања некропола стећака на подручју општине Сребреница протекло је између 40 и 50 година током којих су се дешавали значајни природни и антропогени утицаји на некрополе, а који су допринијели знатној промјени првобитног стања на терену.

Свјесни значаја стећака за културно-хисторијску баштину општине Сребреница и Босне и Херцеговине, али и њихове могућности за валоризацију у области туризма и културе, уз помоћ података досада-шњих истраживача као што су: Т. Драгичевић, В. Вулетић-Вукосављевић, Љ. Стојановић, Ћ. Трухелка, Д. Видовић, те најистакнутијег и најбољег познаваоца стећака Шефика Бешлагића, обишли смо некрополе на

88

терену, утврдили очуваност, географски размјештај и могућност вало ризације у туризму. Значајно је напоменути и улогу и познавање некропола од стране локалног становнишво уз помоћ којих смо открили и неколико до сада непознатих некропола.

Наш циљ је био да током истраживања на терена утврдимо очува-ност некропола стећака, бројно стање, доступност, надморску висину на којој се налазе, оријентацију, географску распрострањеност, ступањ девастације, могућност туристичке валоризације, те као такве пред-ставимо на туристичкој карти општине Сребреница. Због обимности истраживања као и могућности презентације у овом зборнику предста-вили смо само неколико важнијих некропола.

Некрополе стећака на подручју општине Сребреница и њихов географски размјештај

Први писани подаци о стећцима потјећу из прве половине XVI стољећа из путописа словенца Бенедикта Курипешића1). Много касније неке информације о стећцима биљежи талијански природословац Al-berto Fortis, затим пољски кнез Aleksandar Sapieha, бечки геолог и љекар Ami Boue и аустријски војни љекар др. F. Luschan. Око 1880. године мађарски хисторичар Ivan Asboth истиче умјетничку вриједност стећака и по први пут у литератури стећке приписује богумилима.

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. године некрополе стећака се почињу значајније проучавати, а по завршетку II свј. рата долази и до заокрета у погледу односа према споменицима културе уопште, а у вези с тим и стећцима.

Распрострањеност некропола стећака искључиво је везана за хисто-ријске границе Босне и Херцеговине, те их због тога мањи број има у Хрватској, Србији и Црној Гори.

Према већини страних аутора, као и дјелом домаћих, стећци пред-стављају надгробне споменике који су подизали богумили за своје покојнике у периоду од 12 до 16 стољећа. Сматра се да је пресудну улогу у заживљавању ове тезе о стећцима као богумилским споменицима имао Енглез Arthur Evans2). Насупрот томе, други аутори тврде да је копање под стећке у средњевјековној БиХ био општи обичај народа који је насељавао ове просторе.1 Бешлагић. Ш., Стећци, каталошко-топографки преглед, Сарајево, 1971.2 Ловреновић. Д., Стећци, Босанско и хумско мраморје Средњега вијека, Сарајево

2009.

89

Током 2010. и 2011. године радећи на детаљном теренском истра-живању некропола стећака на подручју општине Сребреница, дошли смо до значајних сазнања.

Према нашем истраживању, упркос ратним разарањим некропола и обимном уништавању, општина Сребреница располаже са преко 53 некрополе и више од 850 стећака.

Током истраживања уз помоћ локалнога становништва откривено је и неколико нових некропола стећака које до сада нису биле забиљежене у нама доступној литератури.

Код локалног становништва препознатљиви су и по називима мра-морје, римски споменици, грчко гробље и сл.

Некрополе стећака су готово равномјерно заступљене на цијелом под-ручју општине, како на нижим надморским висинама, тако и у вишим брдскопланинским предјелима. Смјештене су на мањим или већим брежуљцима, најчешће јужно експонираним и осунчаним мјестима.

Основна карактеристика некропола на подручју општине Сребреница да се најчешћа састоје од 10 до 60 стећака у облику сљемењака, сандука, плоча, стубова и сл. Ријетке су некрополе на којима је заступљен само један од облика стећака, мада има неколико некропола на којима одре-ђени облици преовладавају. Најкрупнији стећци у облику сљемењака се налазе на некрополи Златово, око 1км јужно од насеља Љесковик чије су димензије импозантне и засигрно припадају најкрупнијим прим јерцима стећака у Босни и Херцеговини

Стећци су клесани најчешће од кречњака, али и других врста ка-мена различитог степена обраде. Одређени број ових стећака богато је орнаментисан рељефним украсима, различитим геометријским, биљ-ним мотивима, разноврсним симболима и др.

Стећци на подручју општине Сребреница најчешће су украшени полумјесецом, крижем, мачевима, спиралама, луковима и стријелама, розетама, штитом са мачем, кругом, а ријеђе људским фигурама, лико-вима и сценама. Оно што импресионира стручњаке и посјетиоце ових локалитета су наговјештаји разних порука ових надгробника посебно због епиграфике и декоративне клесарске обраде.

Поред ликовних форми изражених у каменом рељефу, неки од сте-ћака имају и писане поруке и симболе на старој босанској ћирилици, тз. босанчици. Својим садржајем натписи нам откривају личности и њихове људске особине, често пружају и хисторијске податке, због чега нам поред осталога врло добро служе за временско одређивање

90

не само натписа и стећака на којима је натпис, него и других исте некрополе. Некрополе на подручју општине Сребреница које садрже стећке са натписима су Згуњанско поље - Згуња и Клиса - Сребреница. Због њихове документарне вриједности, посебно због тога што они представљају вриједне примјерке писмености и културе, примјерци стећака са натписима имају посебан значај. На територији БиХ има 323 стећка с натписима, на територију Хрватске 13, у Србији 15 и 12 у Црној Гори3). На подручју општине Сребреница постоје 3 стећка са натписом од којих су два боље очувана.

Утицај атмосферлија и људски немар током више стотина година нису нимало поштедјели ове споменике, уништавани су дјелимично и потпуно, бришући сваки траг постојања. Видљиви су бројни примјери уништавања који се посебно односе на људски немар, на многим некро полама трагови су првих борбених линија, ровова, преврнутих стећака који су кориштени као одбрамбени бедем, као и потпуно или дјелимично деградираних некропола изградњом локалних путева. Бројни су примјери кориштења стећака као грађевинског материјала при чему су трајно уништени.

Некрополе стећака на подручју општине Сребреница нам на одре-ђени начин одсликавају и густину насељености, распрострањеност на-сеља и друштвено економске прилике које су владале у овом дијелу средњовјековне Босне и Херцеговине.

Некрополе стећака су заступљене на цијелом подручју општине Сре бреница, од најнижих до готово највиших надморских висина. Некрополе које су смјештене на најнижим надморским висинама су уз ријеку Дрину у близини насеља Згуња на 238 м (локалитет Згуњанско поље) и насељу Бујаковића поље, у источном дијелу општине Сре-бреница на 225 м у близини ријеке Дрине и регионалног пута Скелани-Братунац4).

Некропле које су смјештене на највећим надморским висинама су: Крст 965 м поред локалног макадамског пута Крагљивода - Токољаци, Заелисије 925 м сјевероисточно од насеља Љесковик, Цура - Карачићи 908 м сјеверно од насеља Карачићи и Трнић - Крагљивода 909 м јужно од коте Трнић. Већи број некропола је смјештен на надморским висна-ма између 300 и 700 м.

3 Бешлагић. Ш., Стећци, каталошко-топографки преглед, Сарајево, 19714 Према казивању мјештана низводно од насеља Бујаковића поље, на нижим над-

морским висинама, у насељу Петрича била је некропла која је уништена прили-ком изградње регионалног пута.

91

Највише некропола је заступљено у југисточном и сјеверозаопадном дијелу општине Сребреница.

У овом подручју се налази и неколико највећих некропола по броју стећака као што су Гребнице Урисићи, Гребен I, Гребен II, Карчино брдо, Гај-Пољак, Брда-Сућеска, Мраморје Шушњари и др. Занимљиво је да је овај простор предствљао најнасељенији дио општине Сребре-ница према попису становништва из 1991. године5). Јужни брдскопла-нински дио општине је најоскуднији са овом врстом културно-хисто-ријског наслијеђа.

Могућност валоризације некропола стећака у туризмуУзимајући у обзир велики број некропола стећака на подручју опш-

тине Сребреница, њихову географску распрострањеност и значај за културну баштину БиХ, могућност валоризације у туризму је сасвим реална и прихватљива. Разлози за валоризацију овог најбројнијег кул-турно-хисторијског наслијеђа у туризму су вишеструки. Прије свега валоризација стећака, средњевјековних споменика се огледа кроз своју аутентичност, оригиналност и посебност која је врло мало заступље-на у сусједним земљама, а у другим европским и свјетским је уопште нема. Као такве, некрополе стећака је потребно сачувати и проучавати, те у комплементарности с дугим културно-хисторијским споменицима и природним наслијеђем валоризовати. Као што смо већ рекли некро-поле стећака су заступљене на цијелом подручју општине Сребреница, од којих су неке дјелимично девастиране, удаљене од главних собраћај-ница и мање атрактивне. Да би издвојили неке од некропола за детаљ-није презентовање и туристичку валоризацију узели смо у обзир слије-деће факторе; локацију некрополе, бројност стећака на некрополи, величину стећака, очуваност, заступљеност орнамената на појединим стећцима и натписа.

Некропола стећака Грачић - ПоточариНалази се на мањем узвишењу у непосредној близини насеља Пото-

чари, око 100 м од регионалног пута, с лијеве стране идући из правца Братунца према Сребреници, уз локални асфалтни пут за Пећишта. Некропола је смјештена на надморској висини од 240 м са слиједећим географским координатама: IGD 0 19o 17’ 943” i SGŠ 44o 08’ 959”. Ова

5 А. Суљић, Становништво и насеља општине Сребреница, Антропогеографска монографија, Тузла 2011. године.

92

некропола, судећи по врсти, облицима стећака и њиховом ступњу об-рађености представља једну од старијих на подручју општине. Поред тога што на стећцима нема орнамената стећци су слабо обрађени али се ипак препознају основни облици као што су сљемењаци, сандуци и стубови. Обзиром да је некропола смјештена у урбаном дијелу, сам локалитет је био током година изузетно атрактиван, представљајући привлачно излетиште за ученике и млађу популацију становника овог насеља. Некропола захвата простор од 30x15 м, на којој је заступљено 12 стећака, чија је орјентација правцем I-Z6). Због могућности одржа-вања наставе у природи некропола је изузетно привлачна за ученике, јер се налази недалеко од основне школе у Поточарима. Као преовла-давајући разлог за туристичку валоризацију ове некрополе јесте лока-цијски фактор, односно близина регионаланог пута који је током ље-тње туристичке сезоне изузетно фреквентан у погледу једнодневних и вишедневних посјета Сребреници. Некропола је уређена за посјетио-це, са приступном стазом и туристичком сигнализацијм.

Некропола стећака Лумбардишта – Гостиљ

Ова некропола се налази у непосредној близини регионалног пута Сребреница - Поточари на локалитету Лумбардиште (Тролоз) у насељу Гостиљ, на надмоској висини од 259 м са слиједећим географским координатама: IGD 0 19o 17’ 964” i SGŠ 44o 08’ 543”

Стећци су смјештени с десне стране пута идући из правца Поточара према Сребреници на мањем узвишењу, па су видљиви с пута. 6 Бешлагић. Ш., Стећци, каталошко-топографки преглед, Сарајево, 1971. наводи да

се на овој некрополи налази 20 стећака који су током година вјероватно потонули у земљу или уништени.

93

Некропола садржи два стећка чија је орјентација по правцу SI - JZ.Клесани су у облику сљемењака са постољем, изузетно великих ди-

м е нзија, али су оштећени атмосферилијама и оближњим стаблима, тако да им је потребна хитна конзервација како би се у будуће могли валоризовати кроз туристичку понуду.

Локалитет је дјелимично уређен за посјетиоце са приступном стазом и туристичком сигнализацијом. Услијед дјелимичног поткопавања и ширења оближњих стабала стећци су нагети према регионалном путу, па постоји опасност од њиховог клизања.

Некропола стећака Златово – Љесковик

Некропола се налази у југоисточном дијелу општине, око 25 км од Сребренице, недалеко од локалног макадамског пута Љесковик - Урисићи на локалитету Златово. Некропола се налази на надморској висини од 684 м са слиједећим географским кординатама: IGD 19o 20’ 18” i SGŠ 43o 59’ 59”.

Ово је засигурно једна од најимпресивнијх некропола како на подручју општине Сребреница тако и БиХ. Оно што привлачи пажњу на овој некрополи и што је издваја од других јесу изузетно крупни примјерци стећака (290 x 120 x 200 цм), прецизно клесаних од кречњака одличног квалитета. Некропола се састоји од 16 стећака у облику 14 сљемењака са постољем и 2 плоче. Постављени су по основном правцу Z-I. Током година један од стећака је оштећен. На стећцима нема украсних мотива као ни натписа. Искелесане оштре ивице стећака су јако упадљиве, а захваљујући квалитету камена задржане су до данас. Стећци су на некрополи поредани у два низа између којих пролази локални пут.

94

Донедавно овај локалитет је био зарастао у шибље, након чега је од стране Туристичке организације уз помоћ мјештана из околних села уређен за посјете и обиљежен туристичком сигнализацијом. Иако се локалитет не налази у близини асфалтног пута завријеђује изузетну пажњу, туриста, пролазника, научних радника и сл. Ова некропола заједно са још неким сусједним, као што су Гребнице - Урисићи може се везати уз туристичку понуду на језеру Перућац у смислу валориза-ције културно-хисторијског наслијеђа.

Некропола стећака Клиса - СребреницаНекропола стећака Клиса - Сребреница смјештена је у сребреничком

насељу Клиса недалеко од центра града, поред регионалног пута Сре-бреница - Скелани, у дворишту католичке спомен капеле Св. Марије на надморској висини од 410 м са слиједећим географским координатама: IGD 0 19o 18’ 055” i SGŠ 44o 06’ 028”.

Локалитет на којем се налази некропола стећака Клиса - Сребрени-ца хисторијски гледано један је од најинтересантнијих у Сребреници. Поред тога што се на њему налазе стећци са ријетким орнаментима и натписима, локалитет је још познат по налазима темеља средњевјеко-вног католичког самостана. Католички самостан потиче такође из бо-гате сребреничке средњевјековне хисторије, на чијим темељима је сада изграђена спомен капела Св. Марије.

На овом локалитету осамдесетих година пронађено је 7 стећака у об-лику плоча, а који су од изузетне важности јер се поред орнамената на њима у облику штита с мачем и повијених лозица, налазе и два натписа од којих је један оштећан. Орјентација стећака је по правцу SZ-JI.

Натписи на стећцима су изузетна ријеткост, а како се на овој некро-поли налазе два, дају јој посебану важност. Због значаја некрополе и

95

орнамената на стећцима пожељно је да се подузму одређене актив-ности на конзервацији и заштити.

Некропола је изузетно приступачна и обиљежена је тристичком сигнализацијом. Обзиром да се ови стећци налазе унутар дворишта спомен капеле, бригу о овом локалитету води удружење „Клиса“, које ради и на одржавању капеле.

ЗакључакПодручје општине Сребреница је веома богато некрополама стећака

као јединственим културно-хисториским споменицима. Поред у раду представљених некропола на подручју опћине Сребреница постоји и других које су такође изузетно интересантне за посјете туриста као што је некропола Мреморје - Бучје, затим некропола Гребен у селу Ка-рачићи, некропола Падалишта у Познановићима, некропола стећака Мраморје - Шушњари и сл. На овим некрополама можемо наћи стећ-ке са значајним орнаментима, али су те локације нешто удаљеније од главних сабраћајница или због конфигурације терена нису погодне за масовније и свакодневне посјете туриста.

96

Међутим, ови споменици нису у потребној мјери заштићени, а тиме ни валоризовани као дио туристичке понуде опћине Сребреница. Током истраживања на терену смо уочили многобројне девастиране некрополе и оштећене стећке, како од стране локалнога становништва, тако и правних субјеката током извођење радова. Локална заједница нема, нити је до сада имала план заштите, одржавања и козервације овог јединственог босaнско-херцеговачког наслијеђа чиме је оно и даље препуштено спорадичном уништавању. Током истраживања смо уочили да је свијест о значају и поријеклу ових споменика јако ниска. Стога је неопходно у будућности радити на подизању свијести како код локалног становништва тако и код локалне заједнице и надлежних институција, истицањем улоге о значају стећака у вишевијековној по с тојаности и опстојности Босне и Херцеговине. Неопходно је ра-дити на презентацији и популаризацији стећака као својеврсном босанскохерцеговачком бренду. Лобирати код надлежних на свим нивоима власти да стећци буду незаобилазан дио развојних програма, стратегија развоја који се поред културно-хисторијског значаја могу адекватно валоризовати у туризму.

На основу овог истраживања можемо аргументовано потврдити да простор општине Сребреница спада међу прве општине у БиХ по заступљености културно-хисторијског наслијеђа ове врсте.

Драгић Глиђић испред музеја у Црвици

97

ЛИТЕРАТУРА1. Бешлагић, Ш.: Стећци, каталошко-топографски преглед, Сарајево, 1971.2. wenzwl, М.: Украсни мотиве на стећцима, Веселин Маслеша, Сарајево 1965.3 Куленовић С., Смајић, С., Кадушић, А., Ахмедбеговић С., Кудумовић ф.: Културнохисторијске знаменитости и етнографки садржаји на подручју опћи-не Сребреница као туристички мотиви, Зборник радова Природно-математич-ког факултета, Година IV/V, Број 4 и 5, Тузла, 2008., стр. 27 -42.4. А. Суљић, Становништво и насеља општине Сребреница, Антропогеограф-ска монографија, Тузла 2011. 5. Ловреновић. Д., Стећци, Босанско и хумско мраморје Средњега вијека, Сарајево 2009.6. Петровић Д., Манојловић, П.: Геоморфологија, географски факултет, Бео-град, 2003.7. Куленовић, С.: Етнологија сјевероисточне Босне, Музеј источне Босне у Тузли, Тузла, 1995.8. Шећибовић, Р., Максић-Мичић, М., Кумленовић, Ђ., Манић., Е,: Увод у ге-ографију туризма са основама просторног планирања, Центар за издавачку дјелатност Економског факултета у Београду, Београд, 2006.9. Група аутора, Археолошки лексикон Босне И Херцеговине, Том I и II, Зе-маљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево, 1988.10. Ханџић, А.: Тузла и њена околина у XVI вијеку, ИП Свјетлост, Сарајево, 1975.11. Куленовић С.: Културно-хисторијске знаменитости Тузланског кантона ос-нова за развој туризма, Стратегија економског развоја у сјевероисточној Бос-ни, BOSNIA ARS, Тузла, 2005., стр. 41 – 52.12. Косорић, М.: Културни, етнички и хронолошки проблем илирских некро-пола Подриња, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј Ис-точне Босне у Тузли, Тузла, 1976.13. Баум, М.: Неколико интересантних стећака на подручју источне босне, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј источне Босне у Тузли, Тузла, 1976.14. Николић, В.: Једно интересовање Вука Караџића за источну Босну, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј Источне Босне у Тузли, књ.VI, Тузла, 1965., стр., стр. 145 – 150.15. Перић, С.: Заштитно ископавање на некрополи са стећцима „Римско гробље” у селу Лозница, Чланци и грађа за културну историју источне Босне, Музеј источне Босне у Тузли, књ. XIII, Тузла, 1980., стр. 139-149.16. Вего, М.: Зборник средњовјековних натписа Босне и Херцеговине, књига IV, Сарајево, 1970., стр. 60 - 61

98

Др Ђорђе Јанковићфилозофски факултет Универзитета у Београду

СТАНОВНИШТВО ПОДРИЊА 3-4. СТОЛЕЋА У СВЕТЛУ НАЛАЗА ГРНЧАРИЈЕ

ИЗ СКЕЛАНА

Апстракт:Недавна археолошка ископавања у Скеланима открила су грнча-

рију поуздано датовану аналогијама, стаклом и новцем, до средине 4. столећа. Стона грнчарија (различите зделе, чиније и шоље) производ је римских грнчарских радионица, углавном из Сирмијума. Сва ку-хињска грнчарија рађена је у домаћим радионицама на спором, ручном колу, на традиционалан начин и облика претходно познатих код Илира. Захваљујући налазу из Скелана сада могу да се боље определе и датују стари налази из Кршћа код Вишеграда. Тамо је такође нађена римска стона грнчарија и атохтона (илирска) кухињска грнчарија, али припа-дају последњој четвртини 4. столећа. Произилази да становништво Подриња до почетка Велике сеобе народа спрема храну на традици-оналан начин у свом посуђу, и да у том погледу није романизовано. Слично посуђе налази са на просторима од Полабља, преко горњег Повислења и средњег Подњепровља до Дона. Илирско присуство у области Дњестра је забележено још на смени ера, али сада видимо и подударан развој грнчарства, што показује да илирско становништво Подриња треба рачунати у Словене.

Кључне речи: археологија, Подриње, грнчарија, Илири, Словени.

99

Обично се узима да су Илири под римском влашћу били романизо-вани и да су изгубили свој језик, а затим да су пред Словенима њихови потомци, Власи романског језика, напустили долине река и повукли се у планинске пределе, док су Римљани („Романи”) избегли у приморс-ке градове. Да бројни Илири поуздано нису били романизовани ни у 4. столећу, археолошки показује њихова грнчарија, сачуваних особина грнчарства предримског доба. Данас располажемо са два налазишта такве грнчарије у Подрињу. Први налаз, из Кршћа поред Мушића код Вишеграда, на десној обали Дрине, објавила је давно Ирма Чремошник (1970: 46-83), сматрајући да је нашла дотле најстарије словенско на-сеље у ондашњој Југославији. Она је на подовима две грађевине рим-ског доба, а у млађим „кућама”, установила грнчарију преисторијских особина, коју је протумачила као словенску, односно доба Велике се-обе народа. Реч је пре свега о посудама без вратова, мањим лонцима и зделама, заглачане површине, светло смеђих боја. На жалост, приликом публиковања користила је типолошку методологију, а не затворене це-лине, и зато не знамо шта је са чиме нађено у појединим „кућама” или просторијама римских грађевина. Грнчарију је временски раздвојила на три основне групе, римску, доба сеобе народа и ранословенску. Међутим, тај налаз је остао усамљен, неразјашњен, непоуздан, а и не-подобан, и зато није уграђен у проучавање словенске ни домородачке прошлости Подриња 4-6. столећа.

Недавно, 2008. године, Мирко Бабић је на левој обали Дрине у Ске-ланима код Бајине Баште, открио римску грађевину украшену подним мозаицима и живописом (Бабић 2009), у римском муниципиуму от-вореног типа, Малвесиатиуму. У њој је нађена грнчарија слична ви-шеградској, али у слоју заједно са стоним римским посуђем, у затворе-ним целинама, тако да нема никакаве сумње да су коришћене истовре-мено. На истраживаним просторима изван те грађевине, нађена је само груба кухињска грнчарија, вероватно из целина неких дрвених зграда. Истраживање Скелана треба да се настави, тако да грнчарија још није обрађена ни објављена; овде приказујем тек сразмеран избор нађеног посуђа, љубазношћу истраживача, М. Бабића. Захваљујући налазу из Скелана, сада се могу раздвојити најмање три временска слоја 4. сто-лећа са илирском грнчаријом у Подрињу. Како ће се видети из даљег излагања, ово откриће је необично важно за тумачење прошлости Ев-ропе, јер из темеља мења уобичајена схватања о културним и етничким приликама у илирској Далмацији.

Грађевина у Скеланима подигнута је вероватно пред крај 3. столећа или у доба тетрархије. У доњем крају њеног одводног канала (кана-

100

лизације) нађена је велика количина по-ломљене грнчарије, која се ту таложила током употребе канала (сл. 1). Грнча-рија се уобичајено дели на кухињску и стону. Кухињска грнчарија у каналу је заступљена посуђем рађеним традицио-нално на спором ручном витлу од глине са додатком калцита, а печеном у мрким бојама и заглачане површине. Издвајају се већи лонци без врата или са кратким благо разгрнутим ободом, а украшени низом јамица на рамену; зделе су једнос-тавне, коничне. На исти начин рађени су лончићи или пехари, али боље заглачани. Стоно посуђе је рађено на брзом, ножном витлу на римски начин, али домаће изра-де у радионицама Сирмијума. Најчешће су то сиве имитације римских узора, ка-кве се срећу и код становника позног 3. и 4. столећа северно од римских грани-ца. Упадљиве су полулоптасте зделе за-дебљаних и заобљених обода, сивих и црвених боја. У самој грађевини, у слоју изнад подова од камена и кречног малте-ра, а испод шута састављеног од кровних опека, дакле из доба њеног рушења, нађе-на је донекле другачија грнчарија (сл. 2). Кухињско посуђе је рађено на исти на-чин, али су чешћи мањи лонци са вратом и благо разгрнутим ободом; украс од низа јамица је редак. Исте израде су бројније различите чиније и зделе без врата. Међу римском стоном грнчаријом, упадљиве су зделице заобљеног тела а косо разгрну-тих обода, глатке површине, несумњиво млађе од оних из канала. Нађено је и сли-кано стоно посуђе, а оно такође припада наслеђу Илира римске Далмације, као и мали пехари украшени глачањем, рађени на спором витлу. Изузетно се појављује глеђосано посуђе. Стаклено посуђе до-пуњује оно стоно глинено.

Сл. 1 Скелани, уломци грнчарије из канала, изглед

споља (горе) и изнутра (доле)

Сл. 2 Скелани, уломци грнчарије из зграде са

мозаицима, изглед споља (горе) и изнутра (доле)

101

Значи, грађевина је коришћена током прве половине 4. столећа, мож-да од позног 3. столећа; у каналу је истовремена грнчарија, а она са по-дова, као и један глеђосан крчаг, припада уже средини 4. столећа, када је грађевина страдала у неком насиљу. Груба кухињска грнчарија не припада досељеницима, већ домороцима, а стона је производ римских градских радионица.

Сада је јасно да римску стону и одговарајућу грубу кухињску грн-чарију из Кршћа код Вишеграда, не треба датовати у различито време, већ су оне једновремен инвентар римских грађевина. Оне су подигну-те вероватно током треће четвртине 4. столећа, можда после страдања Малвесиатиума. По великој заступљености глеђосане грнчарије (сл. 4-5), а и новцу цара Грацијана (367-383), реч је о слоју затвореном у последњој четвртини 4. столећа, почетком Велике сеобе народа. Мас-линастозеленом глеђу покривени су крчази, бокали и зделе. Од старијих облика објављена је једна здела заобљеног обада и више примерака здела разгрнутих обода. Нађена је и сликана грнчарија. Истовремена кухињска грнчарија може се издвојити једино на основу сличности са оном из Скелана. Наиме, у Кршћу је нађена и грнчарија 6. и раног 7. столећа, рановизантијске и словенске израде, и можда део налаза треба

Сл.4 Вишеград, Кршће, уломци грнчарије 4/4 4. столећа (сви?): А - кућа 6; Б - кућа 7; В - кућа 2;

Д - кухињска грнчарија из слоја; Г - стона грнчарија из слоја. По И.

Чремошник (1970).

Сл.3 Скелани, уломци грнчарије из зграде са мозаицима (А) и канала

(Б), рађени на ручном (бео пресек) и ножном витлу (црн пресек).

102

датовати у 5. столеће. Зато треба датовати у последњу четвртину 4. сто-лећа за сада само Скеланима сличан украс од низа јамица, посуде без вратова једва посувраћених обода и глачање. Лонци наглашеног врата и разгрнутог обода, са одговарајућим поклопцима, вероватно су млађи, из 5. или 6. столећа.

Истовремена Кршћу је громила из Ресановаца код Грахова, датова-на новцем цара Валенса (Јанковић 1998а: 59-62). У њој су заступљени уломци различитог посуђа, стоног, кухињског, амфоре и питоса, из до-маћинства умрле особе којој је подигнута (сл. 6). Од кухињског посуђа заступљени су делови чиније посувраћеног обода и део дугог обода лонца са благо наглашеним вратом, који подсећа на неке примерке из Скелана; рађени су на спором витлу. Слична кухињска грнчарија, рађе-на на спором витлу и заглачане површине, али коју не прати римска стона грнчарија, нађена је у сеоско-сточарским срединама провинције Далмације, у Врбнику код Книна и Љутићима код Пљеваља. У урбани-зованим срединама Далмације, владајући слој становништва користи римску стону грнчарију, а послуга домаћу; на селу је коришћена само домаћа грнчарија, и стона и кухињска.

Да је таквих кухињских лонаца било и раније, показују неке доб-ро датоване урне 2. столећа из муниципијума „С...” код Пљеваља у

Сл.5 Вишеград, Кршће, уломци грнчарије из слоја, по И.

Чремошник (1970).

Сл.6 Уломци домородачке грнчарије из Уздоља код Книна (А), Љутића код Пљеваља (Б), и Ресановаца код Грахова (В), рађени на ручном (бео

пресек) и ножном витлу (црн пресек), по Ђ. Јанковић (1998а).

103

горњем сливу Дрине, недавно објављене (Ружић 2009: 106, сл. 5). При-казана кухињска грнчарија Подриња несумњиво припада домороцима, Илирима, и чини се очигледним да води порекло из предримског грн-чарства (Јанковић 2010). Ту сличност грнчарије из Кршћа са преис-торијском грнчаријом уочила је и И. Чремошник. Показује се не само континуитет илирског грнчарства, већ и начина спремања хране.

Међу областима око Далмације, такве грнчарије има у суседном Срему, око ушћа Дрине. Ту, у провинцији Другој Панонији, задржа-ло се домородачко грнчарство током 1. столећа; у неколико сеоских насеља из последњег и првог столећа са смене ера у Срему, нађена је грнчарија налик оној из Подриња (Брукнер 1995: бр. 16-18, 20, 53). То је више украшених лонаца посувраћеног обода и неколико здела сличних обода; са њима су нађене две копљасте фибуле. У 3-4. столећу грнчарија далматских особина нестаје, што значи да ту романизација брже одмиче. У биритуалном гробљу краја 1. - друге половине 4. сто-лећа поред Сирмијума, нађени су уломци разбијеног посуђа у обе врсте гробова (Милошевић 1995: Т. I-XIII), што сведочи о словенској тризни. У једном гробу нађен је обод лонца разгрнутог обода заједно са обо-дом лонца без врата; у другом гробу нађени су обод лонца без врата и посувраћен обод зделе. (Милошевић 1995: гр. 3а, 16, 27, 56) Треба споменути и гробље из Свилоша у Срему, у коме је нађен лончић са дршком украшен низом јамица слично поменутом посуђу из Подриња (Dautova-Ruševljan 2003: гр. 28, 54).

На први поглед необично, слична грнчарија забележена је у јужном Банату и Бачкој, у области Лимиганата, али она није глачана и садржи шамот а не калцит (кога нема у равном Банату). Сличност је упадљива по лонцима и зделама без врата, а и зделама рађеним на брзом витлу, нађеним у Баранди, Банатском Карловцу, Падеју, а већ повезаним са Словенима (Јанковић 1998б: сл. 3. 4-6, 12, 14, 17; Трифуновић 2000: Т. I 11-13, 16, 19, 22-23; VII 7, 12-14; VIII 15-18; X 20-21). У Баранди су забележени и случајни налази неколико чаша без врата (Јанковић, Јан-ковић 1990: 105, бр. 84), сличних примерку из Могоријела (Čremošnik 1952: 251, Т. 3. 4) и Уздоља у Далмацији. И стона римска грнчарија, пре свега обе врсте здела, подударне су са оним из Скелана.

Некада је И. Чремошник грубу глачану грнчарију повезала са Слове-нима 5. столећа. Данас се зна много више о културама изван римских граница него пре 40 година. У овом стању истражености домородач-ке грнчарије Подриња може се тек скренути пажња на сродно посуђе, пре свега оно без врата као препознатљиво, забележено у словенским областима. Током 1-5. столећа посуђе без врата се мање-више свуда ко-

104

ристи, а од 6. столећа постепено нестаје; у раносредњевековној словен-ској грнчарији рачуна се као најстарије, из друге половине 5. столећа (Parczewski 1988: 106, сл. 12 А). Посуђе без врата од горњег Потисја до Полабља, из доба пред почетак Велике сеобе народа, обично се припи-сује Германима. Полабље је повезано са илирском Далмацијом преко ретких налази такве кухињске грнчарије из чешке Мораве (Tejral 1982: 177-179, сл. 14, 68, 70). Веома сличног посуђа има са северне стране Карпата, у Велбарској култури приписаној Германима и Словенима. Међу кухињским посуђем преовлађује оно посувраћених обода, али има и лонаца са вратом. Стоно посуђе је рађено на витлу и укра-шено; чест је налаз у гробовима сахрањених покојника а нема га у гробовима спаљених покојника. У Волинији је таква кухињска грн-чарија, глачана и рапава, нађена у стаништима заобљених основа (сл. 7), која нису уобичајена за Германе, веома сличним оним из Кршћа, приписана такође Велбар-ској култури (Козак 1991: 70-103, сл. 41-45, 47-54). Треба нагласити да у тим насеобинским целинама није нађено украшено стоно по-суђе, познато из гробова сахрање-них покојника те културе, као и да је кухињско посуђе без врата забе-лежено на истом тлу још око сме-не ера (Козак 1984: сл. 20. 3; 21. 3-4, 11; 37. 1). Даље на истоку пре-овлађују лонци са вратом. На врху Прута, у култури Карпатских курга-на, у насељу Глибока, има сличне кухињске грнчарије међу лонцима са вратом; у Печенижину је нађена заједно са стоним посуђем рађеном на витлу, у истој грнчарској радионици (Вакуленко 1977: 95-97, 103-106, Т. IV-VIII, XIII). На средњем Дњестру има лонаца посувраћених обода, а и других сличних лонаца, у насељу приписаном Черњаховској култу-ри (Вакуленко, Приходнюк 1984: 6-43, сл. 5, 9-13). Шта више, таквих лонаца има и пре тога, на смени ера (Пачкова 1983: сл. 32. 9-11; 33. 1-5; 34. 1-3, 7-8), а и у млађем словенском насељу (Вакуленко, Приходнюк 1984: сл. 22. 2; 23. 15; 30. 8; 31. 6-7). Гњетани лонци Кијевске културе свих облика слични су лонцима из Скелана, нарочито из Шишино-5,

Сл.7 Затворене целине приписане Велбарској култури из Боротина у

Волинији, по Д. Н. Козак (1991).

105

Комаровка-2, Каменево-2, али има мање чинија и дубоких здела, од-носно стоног посуђа (Обломский 2003; Обломский, Радюш, 2007: 27-30). Налазишта источно од Волге, Тимјашево, Сидељкино и утврђење Кондурча, имају сличну грнчарију, лепљену (Сташенков 2005: сл. 46. 1; 67. 3; 79. 1; 92. 1; 94. 2).

Видимо да се грнчарија слична производима домородаца Подриња и остале илирске Далмације, налази од Полабља преко горње Висле до средњег Подњепровља, па и даље до Дона. Истовремено, разликује се од оне разгрнутих обода, раширене од Мораве и Дунава до доњег Подњестровља. По О. Трубачову (1968), илирски хидроними су гру-писани у горњем сливу Дњестра и има их до Припјата, управо на под-ручју где се налази горе наведена грнчарија слична подрињској. Те везе није тешко објаснити на смени ера, у доба када због римске најезде долази до исељавања Илира на север. Та кретања документовала је К. Каспарова (1981), разматрајући јужне утицаје на образовање словен-ске Зарубињецке културе на Дњепру, преко утицаја илирских фибула предримског времена на настанак зарубињецких фибула. Грнчарија 3-4. столећа из Скелана и Кршћа открива да је развој грнчарства у Под-рињу текао подједнако оном сродном у словенским областима. Тако је морало бити и по почетку Велике сеобе народа, у 5. столећу. Та срод-ност и остале археолошке везе, наводе даље на закључак да неромани-зовано становништво римског доба у Подрињу треба рачунати у Сло-вене. Сличност се налазима приписаним Германима овде се не може разматрати, ни оспоравати или објашњавати, јер је посебна тема, али заиста нема начина да се Илири овог времена повежу са Германима. Треба пажљиво археолошки обрадити, проучити и објавити грнчарију из Скелана и онда је употребити у решавању важних питања европске прошлости 3-4. столећа. У светлу ових закључака, научни значај налаза грнчарије из Скелана далеко превазилази откриће мозаика.

106

БиблиографијаМ. Бабић Прелиминарни извјештај о археолошким истраживањима у Скеланима 2008. године, Municipium Malvesiatium, Скелани, Сребре-ница 2009.

О. Брукнер, Домородачка насеља, Археолошка истраживања дуж ау-топута кроз Срем, Нови Сад 1995.

Л. В. Вакуленко, Пам’ятки підгір’я українських Карпат першої поло-вини Ι тисячоліття н. е., Київ 1977.

Л. В. Вакуленко, О.М. Приходнюк, Славянские поселения I тыс. н.э. у с. Сокол на Среднем Днестре, Киев 1984.

В. Даутова-Рушевљан, Касноантичка некропола код Свилоша у Срему, Нови Сад 2003.

Ђ. Јанковић, Српскe грoмилe, Бeoгрaд 1998а.

Ђ. Јанковић, Слoвeнскe oсoбинe нaсeљa пoзнoримскoг дoбa нa jугoистo-ку Пaнoниje, Труды VI Мeждунaрoднoгo Кoнгрeссa слaвянскoй aрхeoлo-гии 3. Mосква 1998б.

Ђ. Јанковић, Нека археолошка сведочанства о Илирима у доба далмат-Јанковић, Нека археолошка сведочанства о Илирима у доба далмат-ско-панонског устанка, Митолошки зборник 23, Рача 2010.

М. Јанковић, Ђ. Јанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд 1990.

Ђ. Јанковић, Нека археолошка сведочанства о Илирима у доба далмат-ско-панонског устанка, Митолошки зборник 23, Рача 2010.

К. В. Каспарова, Роль юго-западных связей в процессе формированя зарубинецкой куьтуры, Советская археология 2 1981, Москва 1981.

Д. Н. Козак, Пшеворська культура у Верхньому Подністров’ї і Західно-му Побужжі, Київ 1984.

Д. Н. Козак, Етнокультурна історія Волині (Ι ст. до н.е. – ΙV ст. н.е.), Київ 1991.

107

П. Милошевић, Римска некропола на излазници митровачке петље, Ар-хеолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем, Нови Сад 1995.

A. M. Обломский Днепровское лесостепное Левобережье в позднерим-ское и гуннское время (середина III – вторая половина V в. н.э), Москва 2003.

А. М. Обломский, О. А. Радюш, Вещевой комплекс, Памятники киев-ской культуры лесостепной зоне России (III – начало V в. н.э.), Москва 2007.

С. П. Пачкова, Археологические исследования многослойного поселе-ния у с. Горошова Тернопольской области, Археологические памятники Среднего Поднестровья, Киев 1983.

М. Ружић, Силван и Херкул у загробним веровањима становника му-ниципијума С..., Архаика 2, Београд 2009.

Д. А. Сташенков, Оседлое население Самарского лесостепного Повол-жья в I-V веках н.э., Москва 2005.

С. Трифуновић, Насеља Лимиганата и Словена у Банату и Бачкој, Глас-ник Српског археолошког друштва 15-16, Београд 2000.

О. Н. Трубачов, Названия рек Правобережной украины (Словобразова-ние. Этимология. Этническая интерпретация), Москва 1968.

И. Чремошник, Керамика из римског налазишта Могорјела, Гласник Земаљског музеја VII, 1952.

И. Чремошник, Истраживања у Мушићима и Жабљаку и први налаз најстаријих славенских насеља код нас, Гласник Земаљског музеја XXV, Сарајево 1970.

M. Parczewski, Początki kultutry wczesnosłowiańskiej w Polsce, wrocław, warszawa, Krakow, Gdańsk, Łódz 1988.

Ј. Tejral, Morava na sklonku antiky, Praha 1982.

108

Мр ЉИЉАНА МАНДИЋ, Народни музеј Ужице

АНТИЧКА НАЛАЗИШТА И НАЛАЗИ У БАЈИНОЈ БАШТИ И ОКОЛИНИ

Апстракт: Највећа густина евидентираних и археолошки истра-жених античких налазишта у Бајиној Башти налази се уз главну са-обраћајницу која прати Дрину. Овде је откривена римска вила II – III века на локалитету Јевтића луке, затим највероватније римске тер-ме на локалитету Црквар из IV века. У црвичком пољу налазило се на-сеље и циглана за печење римске опеке вероватно већ од II века. Римс-ке некрополе на којима су откривени надгробни и вотивни споменици, гробнице, а можда и храм, налазиле су се на локалитетима „ Ваган“ и „Римско гробље“ у Горњој Црвици. На изворишту Раче откривено је рановизантијско утврђење са сакралним објектом. У току реке Раче и недалеко од њеног ушћа откривени су сакрални објекти. На лока-литету „Орашац“ откривена је касноантичка базилика IV –VI века, док се на локалитету „Црквине“ у близини ушћа Раче у Дрину налазио вероватно антички храм. На супротној обали Дрине налазила се рим-ска некропола уз веће градско језгро, предпостављеног муниципиума. Уз аутохтоно становништво које је задржало своје локалне традиције у овом делу римске провинције Далмације, присутни су бенефицијар-ни конзулари и центуриони. Натписи на жртвеницима сведоче да су поштовани врховно божанство Јупитер, триада Јупитер, Јунона и Минерва као и локално божанство Силван који се јавља у варијанти interpretatio Romana.

Кључне речи: Средње Подриње, Црвичко поље, ушће Раче у Дрину, река Рача, Градина, римска провинција Далмација, римско насеље, римска вила, римска циглана, римски надгробни и вотивни споменици,

109

Античка налазишта и налази на подручју Бајине Баште који се спо-мињу у старијој литератури друге половине XIX века постали су драгоцена и незаобилазна грађа истраживача дуге половине XX века допуњена новим подацима са рекогносцирања терена и са сондажних и систематских ископавања. Резултати ових истраживања у трајању више од два века евидентирали су велику густину материјалних оста-така у Подрињу, уз непосредни ток реке Дрине, нарочито на простору Црвичког поља, затим на ушћу Раче у Дрину и на самом улазу у Бајину Башту непосредно у близини данашње аутобуске станице. Равничар-ски терен уз реку у овом делу средњег Подриња са брдима у позадини, пружао је добре услове за настајање насеља у различитим периодима прошлости и обезбеђивао економски опстанак становништва.

У свом извештају 1865. године Ј. Шафарик (Вулић 1941-48: Споме-ник, XCVIII, р. 257-268), даје цртеже римских споменика и надгробни рељеф који је видео у Пиличкој реци.1885. године, F. Studnicka је доку-ментовао античке сполије узидане у млин на улазу у Бајину Башту, који је у власништву Чеде Петковића. (Studnicka 1886: 211; CIL III 8358; Sergijevski 1940: р. 17, бр. 17; Вулић, 1941- 48: р: 2, бр. 2 и р. 3, бр. 3). феликс Каниц 1888, осим римских споменика спомиње и некрополу у Добротину и остатке старог пута (Kaniz 1892: 134). О античким гроб-ницама на локалитету „Ваган” обавештавају нас Димитрије Сергијев-ски (Sergijevski 1940: 17, 146) и Никола Вулић, (Вулић, 1941-48: 2). Прва рекогносцирања терена обављена су 50-их година од стране М. и Д. Гарашанин, (Гарашанин 1950: 201; Гарашанин 1953: 19). Народни музеј из Ужица обавио је рекогносцирање терена 1970 и 1972. године и прва сондажна ископавања 1975. године. Прва систематска ископавања обављена су 1985. године на локалитету Јевтића луке и тада је откри-вена римска вила (Ј. Бучић, П. Петровић, 1986, 33- 41). Народни музеј из Ужица током 2000. године у више пројеката је реализовао рекогнос-цирање терена и заштитна сондажна ископавања.на подручју Бајине Баште (Мандић 2006: 48–71).

На десној обали реке Дрине, на подручју Бајине Баште, на основу материјалних података, евидентирана су мања насеља, терме, произ-водни занатски центри, циглана, једна вила и некрополе. Археолошка налазишта и налази античког периода у Бајиној Башти хронолошки припадају периоду II- IV века.

На великом пространству у Црвичком пољу поред десне обале Дрине, у више наврата обављена су рекогносирања терена (Гарашанин, 1950: 201; Гарашанин 1953: 19), затим 1970 и 1972. године од стране архео-лога Народног музеја из Ужица. На локалитету „Црквар” у црвичком

110

Античка налазишта досада откривена налазе се у токовима Раче, ушћа Раче у Дрину и на десној обали Дрине. Налазишта су ретка. Према досадашњим случајним налазима и археолошким истраживањима

откривени су сакрални објекти, вотивни споменици, римске пећи за печење опеке и једна вила рустика.

111

пољу, налазило се веће античко насеље. На површини око 400 hа наила-зи се на римску опеку и циглу. Власници су приликом радова у њиви наишли на остатке зидова и подова и доста фрагмената црепа и цигле. Овде се изорава и данас мноштво грађевинске опеке. Сондажна иско-павања обављена су на локалитету „Црквар” 1975. године. У неколико отворених сонди веома плитко испод слоја хумуса откривени су зидови објекта, за који се може предпоставити да су римске терме. Откривено је више просторија са подовима у различитим нивоима. Зидови су пра-вљени од ломљеног камена споља са притесаним ивицама, унутра је ситнији ломљен камен повезан кречним малтером. На основу трагова горења на опекама може се претпоставити да је објекат претрпео по-жар. У једној од просторија откривен је лошији под од набијене земље док је у другој просторији под квалитетнији глачан, сличан терацу и у њој је нађено више фрагмената опека хипокауста. Овај део просторија је грејан. У једној од просторија на зидовима су се налазиле фреске. У прилог ближем опредељењу налазишта на Црквару је и откриће канала са малтерном подлогом. Може се предпоставити да је канал коришћен за доток топле и хладне воде, с обзиром на налазе опека хипокауста и највероватнијег опредељења да откривени објекат представља римске терме.

Покретни археолошки налази у откривеном делу објекта, веома су оскудни, осим римске керамике, претежно здела сиве и окер боје са разгрнутим ободом и углачаним споља и унутра зидовима, са хори-зонталним канелурама, нађена је позлаћена крстаста фибула која је донекле деформисана од високе температуре. Овај налаз опредељује објекат у IV век.

Недалеко одавде, нешто увучена од реке Дрине, на издигнутој ко-сини терена откривена је римска вила на локалитету „Јевтића луке”. Ту су, мања сондажна ископавања обављена 1962. године и налазиште је опредељено као насеобина ветерана настала у II - III веку (Зотовић 1973: 19). Прва систематска археолошка ископавања обављена су 1985. године Током ископавања откривена је римска вила (Бућић-Петро-вић 1986: 33-40). Римска вила је саграђена на косини изнад Дрине, распрострањена је на површини 360 m². Зидови ширине до 60 cm су грађени од ломљеног камена са притесаним ивицама и облутка који су спојени са кречним малтером. Подови су различити у зависности од намене просторије, са субструкцијом од ломљеног камена и облутка заливени кречним малтером и на површини је више или мање глачан под са премазом од тањег слоја малтера и туцане опеке. Вила припа-да типу вила централног типа са отвореним портиком. Од улаза нижу

112

се просторије. Две просторије завршавају се лучно.У вили се налази стамбени репрезентативнији део, који има под са бољом глазуром, и просторије са зидовима на којима се налазио фреско живопис. Просто-рије које су коришћене за производне делатности имају грубљи, дебљи под који је уствари дебља бетонска плоча на подлози од облутака који су повезани кречним малтером са каналима дуж ивица. Предпоставља се да се у овој просторији цедило грожђе или уљарице (Бућић–Петро-вић 1986: 40). Вила је датована у II-II век. Сличне виле откривене су у провинцијама Панонији (Thomas 1964: p. 214). У вили су нађени рет-ки фрагменти керамичких судова, углавном сиво-црне боје, од слабије или боље пречишћене глине, споља и унутра са углачаним вратом и прстенастом стопом. Нађени су ексери и клинови са раскуцаним четвр-тастим главама и један купаст тег у доњем делу са урезаним знаком у облику крста.

У атару Црвичког поља где је иначе гушћа концентарција римских налазишта, на површини терена нађени су фрагменти римске опеке и цигле. Овде су се налазила насеља и занатске радионице. За налазиште у близини сервиса „Вуковић” које се налази уз саобраћајницу Бајина Башта–Костојевићи, која прати ток Дрине, сигурно се може рећи да представља циглану у којој се израђивала и пекла грађевинска опека, која је потребама за овом врстом материјала снабдевала оближњу вилу у Јевтића лукама и суседни градски центар у Скеланима. Овде је при-ликом пробних радова на отварању копова глиништа закачена багером римска пећ за печење грађевинске опеке. Отривен је лучни свод пећи, вероватно део пећи са ложиштем.1)

Археолошки веома занимљив је терен у долини реке Раче од њеног изворишта до ушћа. Овде су откривени сакрални објекти и утврђење.

Изнад извора Раче уздиже се брдо Градина са стрмим литицама из-над десне обале Раче. Овде су археолози Народног музеја из Ужица у оквиру пројекта „Археолошко рекогносцирање Таре” 2003. године евидентирали рановизантијско утврђење. На површини терена на поје-диним местима на самом платоу утврђења издвајали су се четвртасти обрађени блокови сиге са кречним белим малтером. Спорадични на-лази сиге и фрагмената античке керамике утопљених у кречни малтер по мишљењу археолога Милоја Мандића упућивали су на постојање касноантичког фортификационог објекта на самој Градини. Наспрам

1 Подаци М. Мандића, који је обишао терен и урадио извештај затеченог стања на терену

113

У Црвици, недалеко од десне обале Дрине откривен је део античког објекта; на површини терена, на ширем потесу, налажени су фрагменти

античке: керамике, грађевинске опеке и крстаста фибула

Нa ушћу реке Раче у Дрину и у Скеланима нађени су жртвеници конзуларних бенефицијара. Данас се налазе испред хотела у Бајиној Башти

114

Градине са стрмим странама уздиже се локалитет Крстача који својим положајем чини непосредну природну заштиту Градини. Утврђење на Градини, мањих димензија, има неправилну основу која прати природ-ни терен као и већина рановизантиских утврђења. Питома прилазна страна утврђењу налази се са јужне стране. Овуда се постепено пење на плато утврђења на коме су слабо плитко сачувани обрађени камени блокови и сига повезани ситним кречним малтером. Није искључено да је камен са утврђења вађен за потребе савремених кречана које су се налазиле недалеко на прилазној страни Градини.

У подножју Градине на Лађевцу и сада се налазе лековити извори воде за коју и данас у народу постоји веровање да лечи болести. Жи-тељи на Градини придавали су значај овим изворима. Археолошка сон-дирања на Градини обавио је филозофски факултет из Београда 2006. године (Праштало 2006: 45).

Нешто увучено од леве обале Раче на благо уздигнутој коси и у не-посредној близини данашњег манастира Рача откривена је касноан-

Локалитет Градина налази се изнад извора реке Раче евидентиран је током рекогносцирања терена НП „Тара” који је извршила екипа НМУ

115

тичка базилика на локалитету „Орашац”.2) Откривен је средишњи део базилике са лучном апсидом и субселиумом, и олтарском преградом. Истражен је северни брод и попречни простор базилике са тремом. У

2 Овај локалитет, у доступној литератури, први је забележио Јоаким Вујић у ње-говом путешествију кроз Србију 1821. године. Археолозима НМУ скренуо је пажњу на њега Благомир Благојица Ристић из Мале Реке, који је активно учествовао у Рекогносцирању планине Таре и тока реке Раче. Локалитет је био оштећен изградњом манастирског рибњака и објектом који је највећим делом налегао на сакрални објекат. Овоме треба додати бујно растиње које је касније ангажовањем НП „Тара” уклоњено. Треба истаћи и чињеницу која је још увек у домену предања, да је „калуђер Здравко, својим ангажовањем, када је правио са-дашњу манастирску порту Раче експлоатисао камену грађу са Орашца и уграђи-вао у зидану ограду”. Такође, анализом грађевинског материјала која предстоји, највероватније да је приликом Хаџи-Мелентијевог градитељског захвата велики број сполија са Орашца уграђиван у манастирске објекте. – Археолошке радо-ве изводио је Народни музеј из Ужица, истраживања су финасирана средствима Министарства културе и СО Бајина Башта. Руководилац теренских истраживања је археолог Милоје Мандић. У ископавању на локалитету учествовали су архе-олози Народног музеја из Ужица, мр Љиљана Мандић, руководилац пројекта, и Јармила Ђурић. Током трогодишњих ископавања на локалитету, укључени су студенти археологије и сарадници. Превентивни конзерваторски радови обавље-ни су од стране Регионалног завода из Краљева са конзерватором Александром Матовићем.

Недалеко од манастира Раче, на левој обали реке Раче откривена је касноантичка базилика. Ископавања на базилици извели су археолози НМУ.

Паралелно са археолошким истраживањима извршени су превентивни конзерваторски радови

116

јужном броду само је једним делом откривен унутрањи део базилике. Дефинисање јужног брода и истраживање на овом простору као и на прилазном улазном делу у базилику предстоји и још није завршено. Ба-зилика је зидана од ломљеног споља притесаног камена и облутка који су повезани белим кречним малтером. Централни брод базилике има добро урађен под који је фино углачан са малтерним премазом који је мешан са ситном туцаном циглом. На северном зиду централног брода откривени су изнад нивоа пода остаци фреско живописа. У попречној просторији на улазу у базилику нађена је античка сполија, и откривен је рановизантијски суд. У унутрашњости базилике током ископавања у горњим слојевима налазио се дебео слој пепела, обрушеног камена, опеке и угљенисаних греда са кровне конструкције. Обрушени зидови базилике и кровне вероватно дрвене конструкције базилике страдали су у великом пожару који је задесио цркву. Трагови гари, горео камен и опека, дебео слој обрушеног камена као и горео под, остаци су пожара у коме је црква страдала.

Једно веома археолошки значајно налазиште откривено је непосред-но изнад ушћа Раче у Дрину на локалитету Црквине. Археолошка ис-копавања на „Црквинама” изводили су археолози Народног музеја из Ужица. Археолошким ископавањима претходили су у више наврата обилазак терена од стране Регионалног завода из Краљева и Народног музеја из Ужица. Руководилац теренских истраживања је археолог Ми-лоје Мандић. Чланови екипе која је радила у сондажним ископавањима на „Црквинама” су мр Љиљана Мандић и Јармила Ђурић. На локали-тету је откривена већа средњевековна некропола која прати сакрални објект. Са локалитета потиче фрагмент мермерне метопе за коју је на-кон експертизе Драган Срејовић изјавио да припада сводном стубу хра-ма посвећеног, вероватно, Јупитеру, који је, како се на натписима на жртвеницима види веома заступљен у римској провинцији Далмацији. (Мандић 2006: 51). фрагмент плоче са сачуваном рељефном предста-вом откривен је око 1975. године. Данас се плоча налази заједно са још два жртвеника испред хотела у центру Бајине Баште.

ЦРКВИНЕНа основу овог фрагмента плоче оправдано се претпоставља да се

на локалитету „Црквине” на ушћу Раче у Дрину налазио антички храм посвећен врховном божанству Јупитеру. Тако би се на једној страни на улазу у Бајину Башту на локалитету „Ваган“ заједно са некрополом, на локалитету налазио и храм посвећен, по предпоставци Каница, богу Силвану, док би се у непосредној близини урбаног средишта у Ске-ланима на левој обали Дрине, на локалитету „Црквине”, непосредно

117

изнад ушћа Раче у Дрину, на десној обали Раче, налазио храм посвећен врховном божанству Јупитеру.3)

Неколико истраживача друге половине XIX века оставило је драго-цене податке за археолошка налазишта и налазе који су евидентирани на локалитету „Ваган“; на улазу у Бајину Башту из правца Костојевића налазила се римска некропола на којој су постојали надгробни и вотив-

3 Локалитет „Црквине” је у визури са оближњом некрополом муниципиума у Скеланима на левој обали Дрине одакле потичу жртвеници који се налазе данас испред хотела у центру Бајине Баште.

Локалитет Црквина налази се изнад ушћа Раче у Дрину. Овде су археолози НМУ открили уз остатке сакралног објекта, средњовековну некрополу.

Са овог локалитета потичу делови архитектонске пластике који су, вероватно, припадали античком храму који је девастиран

118

ни споменици, гробнице и храм посвећен богу Силвану. Дуж старог пута Бајина Башта - Костојевићи, на локалитету „Римско гробље” на-лазила се некропола у Горњој Црвици.

Локалитет „Ваган” налази се у обали на самом улазу у Бајину Баш-ту. Више истраживача који су обишли овај терен спомињу налазиште (Studnicka, 1886: p. 211; Sergijevski 1940: 149; Вулић 1941- 48: р. 2, и 3 бр. 2 и 3) Овде се према досадашњим подацима из старије литерату-ре налазила римска некропола на којој су осим надгробних споменика и жртвеника постојале и римске гробнице. Са некрополе на „Вагану” највероватније потиче фрагмент архитравне греде на коме се спомињу богови Силван и Геније, а узидан је у воденицу која се налази преко пута „Вагана” као и фрагмент жртвеника који је такође узидан у во-деницу, затим рељеф са представом Медузе који је можда део фриза са античког храма посвећеног Силвану, за који се предпоставља да се овде вероватно налазио, као и фрагмент са надгробног споменика са представама у рељефу попрсја покојника. Рељеф са представом Ме-дузе и фрагмент надгобног споменика са попрсјима покојника у реље-фу, познати су само из литературе, нису сачувани (Studnicka 1886: 211; Бучић-Петровић 1986: 25, 30 сл. 7 и 8). Данас је локалитет „Ваган” напуштено старо гробље.

Локалитет „Воденица Чеде Петковића”, налази се преко пута „Вага-на”. Већ је изнета предпоставка да и данас постојеће сполије узидане у воденицу потичу са локалитета „Ваган”. Сачуване сполије припадају фрагменту жртвеника и фрагменту архитравне греде. Жртвеник је пос-већен тројству, Јупитеру, Јунони и Минерви. Натпис на жртвенику од кречњака исклесан је у 6 реда, крупним широким словима са лигатурама и знацима интерпукције између. Натпис гласи I (ovi) o( ptimo) m(aximo) I uno(ni) Minerv (ae) Ael (ius) Aper b(ene)f (iciarius) co(n)s(ularis) l(ibens) m(erito) (Sergijevski 1940: р. 17 бр. 17; Вулић, 1941- 48: р. 2, бр. 2; уп. такође коментар Бучић-Петровић 1986: 27, 28) На натпису се спомиње дедикант Aelia Apra који је био beneficiarius consularis, титула која се јавља на више натписа у Скеланима. Такође је у Скеланима нађен жр-твеник посвећен Јупитеру, Јунони и Минерви.4) На другој сполији која представља фрагмент архитравне греде у профилисаном средишњем пољу исклесан је крупним словима у два реда натпис посвећен Сил-вану и Генију. Натпис гласи: (Si) lva no et Genio ci (vit) atis Ae...Силван као веома поштовано божанство код домаћег становништва, често је заступљен на споменицима, заштитник је шума, пашњака, стада, посе-

4 Жртвеник је изложен у лапидаријуму римских споменика у музеју у Скеланима.дедикант је M(arcus) Ulp(ius) Canius beneficijarni konsular legije I Adiutricis.

119

да и насеља. На натпису на архитравној греди спомиње се име локалне заједнице које није у целости сачувано. Сачувана су само два почетна слова Ае. У науци још није опредељено име civitas (CIL III 8358; Вулић, 1941-48: р. 2, бр. 3; Бучић- Петровић 1986: 32).

На локалитету „Римско гробље” у Горњој Црвици, такође на главној саобраћајници према Костојевићима која прати ток Дрине, евиденти-рана је римска некропола. Некропола је нешто удаљена од главне са-обраћајнице и налази се на увученој благој коси.

На локалитету „Римско гробље” у Горњој Црвици на имању Радо-сава Миливојевића као подупирач на шупи налази се фрагмент жртве-ника. Жртвеник је евидентиран приликом рекогносцирања терена од стране археолога Народног музеја из Ужица 1970. године. Жртвеник је рађен у пешчару има сачуван натпис у више редова, исклесан је лепим словима, неколико задњих редова је избрисано.

Натпис је посвећен Силвану, а дедикант je Luciae Titius. (Si)lvano ..... L. Titi(us) nus(centurio) c(ohortis).Mil(iariae) l(ibens)

p(osuit) (Бучић-Петровић 1986: 29). Дедикант је центурион, не зна се које

кохорте; предпоставља се cohors I ili cohors II miliaria Dalmatarum које су боравиле у провинцији Далмацији.(wilkes 1969: 141).

Локалитет „Римско гробље” коришћен је као средњевековна некро-пола и данас се на локалитету налазе добро сачувани средњевековни стећци.

На локалитету „Хотел у центру града” данас се налазе два жртвени-ка. Жртвеник Gaja Aemilia Ingenua нађен је у Скеланима 1939. годи-не Д. Сергијевски, 1940, р. 146, бр. 14). На предњој страни жртвеника од кречњака сачуван је плитко исклесан лепим словима натпис: I(ovi) o(ptimo) m(aximo) C. Aemilius Inge nuus mil(es) leg(ionis) XI Cl(audiae) b(eneficiarius) co(n)s(ularis) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito). Жртвеник је посвећен врховном божанству Јупитеру, а дедикант је бенефицијар-ни конзулар који је иначе припадник XI Claudiae miles.

На локалитету „Ушће Раче у Дрину” 1974. године нађен је жртве-ник Gaja Bilijana Severa који је посвећен Јупитеру. Жртвеник је од кречњака, у рељефу у горњем делу на предњој и бочним странама има представљену розету са акротеријама у угловима. У натписном пољу добро је сачуван натпис са плитко исклесаним словима средње вели-чине. Читање натписа: I(ovi) o(ptimo) m(aximo) C. Billianus Severus b(ene) f(iciarius) co(n)s(ularis) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito). Дедикант

120

Gaj Bilijan Sever имао је функцију бенефицијарног конзулара. (Бућић-Петровић 1986: 26, 27, сл. 3). На основу епиграфских споменика и сачу-ваних натписа сазнаје се да су међу припадницима локалних заједница присутни бенефицијарни конзулари, ислужени ветерани, центуриони и слично. На састав становништва доста је утицала близина градског центра у Скеланима са развијеним системом цивилне и војне власти у римским провинцијама.

Закључак:Антички локалитети откривени на подручју Бајине Баште потичу из

II - IV века. Повољни услови поред Дрине са плодним косинама уз реку омогућавали су добре услове за настанак насеља. Земљорадња је заузи-мала значајно место. Косине које је затварао брдовит терен коришћене су и за друге привредне делатности, виноградарство и гајење других пољопривредних култура. Уз ове делатности постојали су добри усло-ви за развој сточарства. Карактер земљишта одређивао је настанак раз-личитих заната. Природни ресурси терена омогућили су експлоатацију камена, шљунка и дрвета као неопходног материјала у грађевинарству античког периода, затим, постојали су добри услови за копове гли-ништа и експлоатациију глине и израду квалитетне римске опеке као главног материјала у римском грађевинарству. Привредне одлике бај-но-баштанског подручја у античком периоду најбоље се могу упознати кроз археолошка открића римске виле на локалитету Јевтића луке где се прерађивало вино или уљарице. У црвичком пољу су се налазила изворишта глиништа па су ницале приватне циглане које су снабде-вале шире подручје грађевинском опеком. Можда ова циглана ради и при вили на Јевтића луци, или је приватна циглана одакле се овим материјалима снабдевала и вила. Близина главне саобраћајице која је пролазила поред Дрине омогућила је добру комуникацију и настанак насеља дуж ове саобраћајнице. То се најбоље да сагледати на основу мноштва грађевинског материјала који се налази на површини терена на пространом црвичком пољу. Овде су постојала римска насеља. У близини римских насеља у црвичком пољу налазиле су се римске тер-ме на Црквару. На овим налазиштима доста су оскудни археолошки налази иако се ради о великој густини и насељености овог подручја. Осим честих налаза различитих грађевинских опека, нађени су фраг-менти керамике најчешће здела са добро углачаним зидовима. Засада је нађена само једна крстаста фибула на Црквару, у једној од просто-рија терми.

121

Римске некрополе смештене су поред саобраћајница и у близини насеобина. Засада се предпоставља да су се римске некрополе нала-зиле на локалитетима „Ваган” и „Римско гробље” у Горњој Црвици. Постојање веће некрополе је у Скеланима поред главног градског сре-дишта. Овде гравитира и оближњи храм на локалитету „Црквине” пос-већен Јупитеру изнад ушћа Раче у Дрину.

Близина Скелана са градским тргом и базиликама и свим каракте-ристикама урбаног центра у римској провинцији умногоме је утицала на друштвену структуру становништва на ширем градском подручју. С обзиром на изразито присуство различитих легија на значају су при-падници различитих чинова из редова војске. Из редова легионара ја-вљају се припадници бенефицијарних конзулара и центуриона, који чине уз домаће припаднике civitates водећу структуру друштва у овом делу римске провинције Далмације.

У религији становништва поштују се римска божанства. Највише се поштује Јупитер и тројство Јупитера, Јуноне и Минерве. Уз ова типично римска божанства поштује се локално божанство Силван које се јавља у варијанти interpretatio Romana.

Античка налазишта и налази у Бајиној Башти и околини

Резиме:Археолошка налазишта из периода антике на подручју Бајине Баш-

те потичу из II - IV века. На простору Црвице поред реке Дрине от-кривено је насеље, римска вила, терме и циглана. Остаци архитектуре имају све одлике начина градње у римским провинцијама. На налазиш-тима покретни археолошки налази веома су оскудни. Најбројнији је грађевински материјал, фрагменти керамике, клинови и ексери. Редак је налаз крстасте фибуле унутар терми на локалитету Црквар.

Сакрални објекти откривени су на ушћу Раче и у долини реке Раче на локалитетима „Црквине” на ушћу Раче предпоставља се постојање храма посвећеног Јупитеру. На другом делу данашњег града Бајине Ба-ште, на улазу у град из правца Костојевића на локалитету „Ваган” предпоставља се постојање храма посвећеног Силвану. Јединствен на-лаз базилике која није у целости истражена откривена је у току реке Раче на локалитету „Орашац” у непосредној близини је и утврђење на Градини изнад извора Раче са мањим сакралним објектом на пла-

122

тоу Градине. Од посебног су значаја сачувани натписи на жртвеници-ма који су посвећени Јупитеру, триади Јупитеру, Јунони и Минерви и Силвану. Као дедиканти на жртвеницима се спомињу бенефицијарни конулари и центуриони.

Списак скраћеница: CIL Corpus inscriptionum latinorum (CIL)III, Berlin, 1873-1902PwRE Pauly – wissowa RE TIR Tabula Imperii Romani K-34, Ljubljana 1976 УЗ Ужички зборник wMBH wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der HerzegowinaČGT ЖA

Литература:

Bojanovski I., 1968: „Municipium Malvesatium (Arheološko-topografska rasprava)”, Arheološki radovi i rasprave VI, Zagreb, 241-262.

Бућић Ј. - Петровић, П., 1986: „Римска вила у Вишесави код Бајине Баште”, УЗ, Титово Ужице

Вулић Н., 1941-48; Споменик, XCVIII.

wilkes J. J., 1969: Dalmatia, London.

Гарашанин М. и Д., 1951: „Археолошка налазишта у Србији“, Београд.

Гарашанин М. и Д., 1953: „Археолошки споменици и налазишта у Ср-бији, Западна Србија”, Београд.

Зотовић М., 1973: „Југозападна Србија у доба Римљана“, УЗ 2, 19.

Imamović E., 1977: „Antički kultni i votivni spomenici na području BiH”, Sarajevo

Imamović E., 2002: „Srebrenica i okolica u rimsko doba”, ČGT, knjiga 17, Tuzla, 7-37.

Kanitz F., 1892: „Studien in Serbien”, wien.

123

Loma S., 2002: „Princesps i peregrini incolae u municipiumu S(plo-nistarum?)”, ЖA 52, Скопје, 143- 179.

Мандић М., 2006: „Резултати археолошких ископавања на локалитету Црквина- Бајина Башта, 2003 – 2004“, Рачански зборник,10/11, Бајина Башта.

Мандић М., Мандић Љ., Ђурић Ј., 2006: „Прелиминарни извештај о извршеним археолошким сондажним ископавањима на локалитету Орашац, с. Рача Со Бајина Башта у 2004 и 2005. години”, Рачански зборник,10/11, Бајина Башта.

Марић Р., 1977: „Антички култови у нашој земљи”, Београд

Nelis- Clément J., 2000: Les „beneficiarii” militaires et administrateurs au service de ľ Empire ( I er s.a. C-VI e s.p. ), Bordeaux

Pač K., 1907: „Arheološko-epigrafska istraživanja povjesti rimske provincije Dalmacije iz rimske varoši u Skelanima”, GZM XIX, Sarajevo, 431-463.

Patsch C., 1909: „Aus der rőmischen Stadt in Skelani”, WMBH 11, Sarajevo, 140-177.

Пашалић Е., 1960: Античка насеља и комуникације у Босни и Херцего-вини, Сарајево 1960

Papazoglu F., 1969: Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Centar za balkanološka istraživanja, posebna izdanja knj. I, Sarajevo.

Праштало П., 2006: „Археолошка истраживања на локалитету Лађе-вац-Ланиште-Скит св. Ђорђа код Бајине Баште”, Рачански зборник, 10/11, Бајина Башта.

Sergijevski D., 1940: „Arheološki natpisi iz Bosne, Užički kraj i Sandžak”, Spomenik XCIII, 147

Studniszka F., 1886: „Aus Serbien”. Arch. epigr. Miteilungen X, 209-216

Tomas Е., 1964: Rőmische Villen in Pannonien, Budapest.

Truhelka Ć., 1891: „Rimska cesta u kotaru srebreničkom”, GZM III, 234-244.

Truhelka Ć., 1891: „Die Drinathal-Strasse im Bezirke Srebrenica”, WMBH 1, 308–314.

Čremošnik I., 1963: „Nošnja na rimskim spomenicima u BiH”, GZM XVIII, Sarajevo.

124

РАТКО Р. МАРКОВИЋ РИЂАНИН (1949)Београд, Народна библиотека Србије

НАУЧНИ АСПЕКТИ КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКОГ НАСЛЕЂА СРЕБРЕНИЦЕ

КРОЗ ВИЈЕКОВЕ

Сребреница и деспот Стефан Лазаревић

Преписка историјских личности извор је података о животу и кул-тури народа у коме је настајала. Писма и повеље деспота Стефана Лазаревића су драгоцености којима осветљавамо и детаље култре у Сребреници у време Деспотовине Србије. Односи Дубровачке Републи-ке и Деспотовине су у то време на високом нивоу, а најфреквентнија линија трговинских и културних веза иде путем преко трговачко-ру-дарскога места Сребреница.

Босна и Херцеговина је након смрти краља Твртка I (1391) ушла у вртлог догађаја, слично Рашкој након смрти цара Душана. Сукоби на унутрашњем плану међу феудалцима отварали су врата освајачима, али, превласт Угарске, Млечана и Турака се судара на тим просторима, тако да је немир постао принцип живота. Нестална власт учинила је живот драматичним. Границе су несигурне, али, поред свих тих не-предвидивости, нешто мирнији период имала је Деспотовина Србија, која се одржавала између Турске и Угарске вештином њенога владара Стефана Лазаревића. Приликом разбијања Тврткове Босне, од стране Угарске 1410-1411. године, Сребреница је припала Деспотовини. То го-

125

вори колико је Србија била зависна од спољних фактора. Пред великим изазовима и могућим променама стајао је и Дубровник. У том дипло-матском и ратном метежу грађанских ратова и спољних упада, може се сигурно закључити да је деспот Стефан имао особито развијене односе с Дубровачком Републиком. Та околност је веома важна за данашње научнике који налазе изворе, управо тамо, у архивама Дубровника који је умео да очува своју самобитност и у великим ратним преокретима, све до продора Аустрије која је ту самобитност Републике угасила и утопила у водама клеронационалне поплаве од Берлинскога конгреса 1878. до краја првог св. рата 1918. године. Најбоља илустрација за зби-вања у том периоду је књига Дубровачки Срби католици - истине и заблуде (2011) Николе Тоље. Аутор својом књигом отвара неке мање знане теме, како у рецензији истиче Стијепо Обад, о феномену и покрету дубровачких Срба католика и представља значајан искорак и вриједан допринос у схваћању и упознавању дубровачке повијести с краја 19. и почетка 20. стољећа. Вредност ове књиге је особито у томе што показује у којој мери је учињен допринос Срба у развоју културе Дубровника, а тај допринос је до доласка Аустрије, изузетно снажан у уметности и науци. Да бисмо разумели све те теме, како на државном и историјском плану догађаја, потребно је да се ослонимо на документа која указују на детаље, на живот појединца и група у историјском току догађаја.

Оригинална документа на било коју тему најчешће се налазе у различитим институцијама, почев од држава, архива, музеја, библиотека и других, па, стога, нису лако доступна истраживачима. Имајући то у виду, треба да будемо веома захвални трудољубивим посленицима попут Љубомира Стојановића, Стојана Протића, Александра Белића и низа других имена везаних за објављивање расчитаних српских докумената у преписима како би их могли користити учени људи на свим странама света. За ову прилику за нас је извор података књига академика Александра Младеновића: Повеље и писма деспота Стефана, Београд, 2007.

Каква је ситуација била у времену 14. и 15. века, може се најјасније стећи увид на основама писаних извора и увида у документа као што су повеље и писма. Преписка између српског Деспота Стефана Лазаревића и Дубровчана о најразличитијим стварима вођена је српским писмом, ћирилицом. Шта та појава говори? Зашто су Дубровчани тако саобраћали са Србијом? Разлози су јасни, у Дубровнику у то време живе бројни Срби са истакнутом улогом у културном животу Републике, друго, Дубровник има изузетну сарадњу са српском државом на свим пољима.

126

Сребреница је на том путу где се укрштају интереси Дубровника и Србије. Она је као рударско место имала посебан статус у Србији, па и у Деспотовини. У Сребреници је ковница новца у то време, она је познат средњевековни трг, трговински центар, и, одмориште на путу од Константинопоља ка градовима на Јадранској обали.

Становништво у Сребреници је мешовитога порекла, али, у то време, није било већих неспоразума на основама етничких разлика, било је социјалних трвења и побуна које су врло брутално савладаване. За један такав догађај налазимо потврду и у Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина филозофа:

А деспот, узевши војску коју беше спремио против ових (Турака који су упали ка Крушевцу), пође на Босну. Јер Босанци, уграбивши време, тада пођоше под град звани Сребрница. Деспот изненада дође на реку звану Дрина за коју су Босанци мислили да се не може прећи; а кад деспот тада наиђе, брзо пређе реку те Босанци, видевши то, оставише све станове своје и побегоше са својим краљем (Твртком II). А остаде и праћка (тј. топ) њихова звана хумка заједно са другим двема. Деспот заповеди да велику (праћку) носе у Београд, а остале (две) у Сребрницу, а сам дође у босанске крајеве и гонивши краља, плењаше. А краљ, који је био у једном од тврдих градова, посла посланика молећи да изиђе.

Вративши се (деспот) дође својима и обилажаше чинећи добро. А био је велики четвртак када се поје: „Вечере твоје тајне прими ме, Спаситељу, данас као причасника”. А он, не могавши се уздржати, поче горко ридати. И изишавши плакаше много из дубине душе. Па умивши лице своје, уђе. И опет поче веома плакати. Јер беше место под напред реченим градом Сребрницом у којем су многи среброделци, који су имали младића послана да надгледа рад. А неки немирни духови, подигавши спор, убише га и бацише са палате.

Сазнавши ово (деспот) се подиже сам, пошто су многи побегли од места, па ухвативши и неке невине ради убиства младића, одсецаше им руке и ноге. И овога сетивши се, није се могао уздржати и ридаше ради тога што се догодило.1)

Овај одломак указује на чињенице о улози Сребренице у Деспотови-ни и важности коју има за њенога владара, Деспота Стефана Лазаре-вића, као и о околностима које показују једну врсту непредвидивости и тешкоће с којима се суочава становништво у њој услед спољних утицаја и покушаја да се оствари престиж, односно, власт над тим подручјем. 1 Константин филозоф: Повест о словима. Житије деспота Стефана Лазаре-

вића. – Београд: Доситеј, 1998, 109-110.

127

То је време кад Турци врше честе упаде с војском, управо ово је део који говори о сукобу с Турцима код Крушевца, а за то време босански краљ Твртко II покушава да присвоји Сребреницу, без успеха. Дакле, два српска владара су у сукобу услед територије Сребренице.

У књизи академика Александра Младеновића: Повеље и писма дес-пота Стефана. Текст коментари и снимци2) налазимо писмо3) од 15. маја 1415. године из Дубровника упућено господару деспоту Стефану (види Прилог 1) у коме је исказана молба да се одобри повраћај поло-вине имовине Степку у Сребреници и без његова доласка, јер се раз-болео, те није у могућности да дође и покаже свој део, да му се врати како је обећано у писму од деспота Стефана. У писму се наводи шта је предмет спора између Степка и Живка у Сребреници. Ради се о коли-ма, воденицама, кућама и поседу земље који се дели по пола. Препис писма објављен је у више различитих издања, а припремио га је Руско Христифоровић. Писмо је, свакако, писано по канону, са заглављем у коме се наводи титула Деспота и поздрав од Кнеза из Дубровника. По-том, следи нов ред и образложење молбе упућене владару, и на крају захвалност на милости, која се очекује.

Садржај писма указује на особито поштовање и уважавање са обе стране. Оно говори о висини и префињености дипломатских односа, као и сигурности и поверењу обеју страна. Али, није ствар у самом писму, већ у ономе шта се заиста дешавало на месту догађаја. То место је Сребреница с становницима који су ту дошли са различитих под-ручја у интересу посла: рудници и трговина их везују. Оваква насеља по правилу су имала делове, или, интересне групе становништва које су организоване по различитим културним обрасцима живота. Нарав-но, услови живота и рада су успостављани од стране државе у којој је насеље, у овом случају Деспотовине Србије, али, поштована су у потпуности права и верска осећања група. Било каква нарушавања би-ла су строго санкционисана.

Из писма Дубровчана српском владару деспоту Стефану од 9. августа 1417. године4), јасно је да су властела и трговци имали штете ради са-мовоље војводе Петра, те одобравају физичко кажњавање и захваљују Деспоту на успостављању законитости како би опет трговци из Дуб-ровника, као и свагда, редовно стизали на трг ради трговине у Новом 2 Младеновић, Александар: Повеље и писма деспота Стефана. Текст, коментари,

снимци. – Београд: Чигоја, 2007.3 Исто, 674 Исто, 71

128

Брду (види Прилог бр. 2). Ово писмо говори са колико ревности се чу-вају добри односи између Дубровника и тадашњега Београда. Дакако, то није само осећање блискости народа, већ је то све тешњи интерес, све је јасније да се примичу судбоносни дани по опстанак и Деспото-вине у Дубровника, јер, турска надире на Балкан све жешће.

У Младеновићевој књизи Повеље и писма деспота Стефана, по с-тоје и две Деспотове наредбе сребреничким цариницима (види Прилог бр. 3), које се односе на измирење дуга кроз пореске обавезе, једна се односи на позајмицу (15 л. сребра), друга на куповину куће (5 л. сребра) у Сремској Митровици. Очито је да је трговински промет у Сребрени-ци у то време на завидној висини, јер је порески приход од трга био знатно висок. Након смрти Деспота Стефана Лазаревића Србија је и даље Деспотовина, с наследником кога је одредио деспот Стефан на сабору у Сребреници 1426. године, а то је Ђурађ Бранковић. Смена је извршена мирно, али је Србија у то време у двоструком вазалству, према Угарима и према Турцима.

У зборнику Старе српске повеље и писма. Књ. 1. Дубровник и суседи његови. Други део / средио Љубомир Стојановић. – Београд; Сремски Карловци: издање Задужбине Каменка и Павла Браће Јовановића, 1934: налазимо два документа везана за Сребреницу. У једном је реч о раду суда српског Деспота у Сребреници поводом крађе 180 дуката (види Прилог бр. 4, од 10. нов. 1457). Други документ сведочи о безакоњима међу Дубровчанима у Сребреници, у вези с новчаним потраживањима (види Прилог бр. 6 од 18. септембра 1490). Оба документа потврда су наставка сарадње какву је Дубровник имао са Србијом за време деспота Стефана Лазаревића.

Све ово говори о изузетном положају Сребренице, она је богата извориштима воде, поред осталог и лековите воде са примесама ми-нерала и гвожђа, потом, то подручје окружују богате шуме као и данас, а земља обилује рудама које су експлоатисане од давних времена.

Дакле, ово је место укрштаја интереса и култура, што би могло би-ти изузетно повољно за развој, уколико би се обезбедили несметани друштвени и политички услови за садејство свих тих различитости. Уместо тога, историјске чињенице говоре о великим потресима и дра-матичним догађајима на овоме простору. Утицај споља, изгледа, бива пресудан. У време римског царства путеви су усмерени од Сребрени-це ка средишту, ка западу, према Риму. У време преваге српског ути-цаја Сребреница је везана и економски и културно за Србију и она је у саставу Рашке државе. Једно време припада земљама Павловића, од-

129

носно, старој Херцеговини. У време преваге Беча, Сребреница је споје-на путем са Сарајевом и њена економска развојна линија усмеравана је ка Бечу. Из тог периода имамо опипљиве доказе у виду грађевина и путева и данас. Ти утицаји и посвајања ове територије споља доводе до конфликта унутар самог подручја. Конфликти су све тежи са цивили-зацијским развојем технологија. Поставља се питање: како превазићи конфликтну ситуацију? Потребе становника су усмерене у правцу раз-воја и нормалног живота, таква су данас и очекивања обичног станов-ништва.

Превазилажење је могуће, пре свега, развојном линијом, пуном сло бодом појединаца и заједница, као и слободом избора културног обрасца, дакле, филозофијом отвореног односа за ново и за другачије. Наравно, да би се то постигло, политика је та која треба да обезбеди пуну слободу и законитост деловања на свим пољима. Ако је у времену Деспотовине политика обезбеђивала законитост пословања уз гаранције владара, како је могуће у савременим условима постићи бар тај ниво сигурности у пословању? Наравно да је то могуће уз спровођење договора и поштовање чињеница.

Допринос пуном разумевању и развоју може дати и историјска наука помоћу које ће се појаве сагледавати у пуном научном светлу, како би се разобличиле замке које настају на основама полуистина и на осно-вама злоупотребе чињеница из прошлости. Прошлост речито говори о лепотама овога простора по самој његовој природи, као и оним лепота-ма које су плодови људске градитељске руке.

Једна од тих вредности је језик којим се говори на простору Сребре-нице, то је језик који је у употреби вековима на ширем подручју Балка-на. То је онај исти језик којим су се споразумевали у време Деспотови-не, становници из Србије, Босне, Херцеговине, Далмације, Хрватске, Славоније, Дубровника и Црне Горе. Његове модификације тада нису никакав узрок конфликту, конфликт долази из политичких разлога и наметања решења која су у супротности са природом говора, као и са потребама народа. Дакле, потребно је деловати чињеницама, односно, истанама које ће нам помоћи да схватимо разлике у приступу истој појави или проблему. Зашто сада обраћамо паћњу на писма из Дубров-ника Деспоту Стефану Лазаревићу и обрнуто? Па стога што су у њима садржане чињенице и лепоте, примери чистоте у односима две стране са значајним разликама у културном обрасцу и интересима. Али, поред свих разлика, превагу има заједнички интерес, а он се остварује потпу-ном гаранцијом политичких и културних чинилаца. Језик није био препрека, ни писмо, у међународној сарадњи у оптицају су различити

130

језици и писма, често, две стране обављају кореспонденцију на туђем језику. На нашим просторима до најновијих догађаја у току распада Ју-гославије, на већини њених простора у употреби је један језик с нази-вом: српски, хрватски, српскохрватски и хрватскосрпски. Данас је тај језик у тенденцији дисперзије на низ језика са појачаном тенденцијом разлика. Која је сврха свему томе? Како је дошло до те врсте ретрог-радне појаве у односу на светски ток интеграција? Какав је смисао тих појава? Наравно да је та појава производ политичких тенденција и по-кушаја да се заокруже некакве самобитности друштвено-политичких групација. У много чему те појаве су карикатуралне, изразито смешна је појава стварања такозваног матерњег, односно, црногорског језика.

Каква је била ситуација која је претходила Бечком договору 1850. пре-ма коме су дефинисане основе истога језика, језика којим говоре Срби све три вероисповести (православне, исламске и католичке конфесије према Вуку Караџићу), као и Хрвати? Пре него ли потражимо одговор на постављено питање, да напоменемо ко су били актери књижевнога договора? Потписници овог договора су били: Срби Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић; Хрвати Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић; и Словенац франц Миклошич. Ако је тачно да је Деметер био пореклом Бугарин (по не-кима и Грк) онда би се он могао схватити као представник Бугара при потписивању договора што је апсолутно било у духу политике хрват-ског Илирског покрета. Овим договором формално није прецизирано који то јужнословенски народи треба да имају јединствени књижевни језик и књижевност писану на њему али је у пракси испало да се то односи на Србе и Хрвате јер Словенци нису прихватили тај заједнички језик (иако је један од потписника био словеначки филолог). Текст до-говора се може наћи у: Петар Милосављевић, Срби и њихов језик. Хрес-томатија, Приштина, 1997, с. 142-143 (латиницом); Вук Ст. Караџић, О језику и књижевности. Изабрани списи, Београд: Просвета, Нолит, 1985, с. 229-231 (ћирилицом).

Одговор у ширем смислу можемо наћи у прилогу који доноси хер-цеговачки лист Народ. Тај прилог говори о писму које је владајуће на нашим просторима у време Деспотовине Србије.

Лист Народ, који излази у Мостару, од год. 1, бр. 1 – 136 (1907); год. 2, бр. 137 (1911 - год. 5, бр. 404 (1914), а чији је Власник Урош Круљ, одговорни уредник Ристо Радуловић, штампан је у Штампарско-умјетничком заводу Пахера и Кисића у Мостару, сваке суботе, ћири-лицом. Овај лист својом актуелношћу и отвореним критичким прило-зима изазива подозрење власти, цензура делује избацујући делове

131

текстова, па и целе прилоге, да би га забранила са 136-тим бројем 1907, а наставак излажења следи тек 1911. године с бројем 137-мим. Лист Народ се усмерава на деловање у циљу објашњавања културно-историјских појава ради успостављања реалног саодноса становништва унутар Босне и Херцеговине, као и са суседима. У том смислу, особито је актуелан одломак из расправе Босна је српска и по крви и по језику који лист Народ објављује под насловом: Ћирилица код Босанаца и Херцеговаца5) у коме аутор прилога Влатко Богићевић каже: Од најстаријих времена, од кад се зна за писменост у Босни и Херцеговини, сви су се Босанци и Херцеговци без разлике вјере до недавно служили само ћирилским писмом. Даље упућује на повељу Кулина бана из 1189. писану ћирилицом, потом, тврди да је ћирилица народно писмо за све три вере у Б и Х, доказе налази на стећцима на којима су слова ћирилична, затим, објашњава модалитет унцијалног и курзивног писма којим се вештачки ствара разлика, како би се основала подела језика и писма које је српско, наше, тако га називају и фратри из 17. и 18. века, тако га назива проф. Јагић у свом Архиву за словенску филологију када замера Кости Херману зато што је штампао Народне пјесме муслиманске латиницом кад су се они служили ћирилицом, па и католици су до половине 18. века писали ћирилицом. Има и натписа на муслиманским споменицима ћирилицом, каже Богићевић и наводи пример за то, потом указује на Наук крстијански фра Матије Дивковића који је штампао у Млецима 1611. српским словима, ћирилицом. Богићевић тврди да је и у Славонији била у употреби ћирилица, и тамо су писмо и језик звали српским, а потврду налази у Сатиру Матије Рељковића у коме се каже да су наши стари у Славонији Србски штили, а србски писали. Наравно, овај прилог је у кореспонденцији са уводним текстом на истој страни Народа, бр. 61 (1908) где се говори о људима изван закона, а то су заступници окупационе силе Аустрије која све проблеме у Б и Х види као врсту утицаја и субвенција које чини Србија према српском народу подстичући га на побуну. Сходно ситуацији, аутор уводног текста истиче једино оружје Срба је морал и право на основу новог закона о штампи, као и права на која имају грађани у својој земљи у којој су рођени. Ипак, на основу белина у самом прилогу јасно је да је цензура и даље присутна, та претња је мач силе, испод кога вапе уста народа за слободом. То није страх, то је, по самом гласилу и прилозима у њему јасно, то је организован, осмишљен пут ка слободи, неуморним стваралачким снагама, знањем, радом и свесном жртвом. Народ уједињује и покреће на акцију осећање и потреба за развојем, за политичком, економском, научном и уметничком сарадњом, бржом 5 Исто, 71

132

разменом знања и добара у пуној слободи и равноправности с другим народима.

Како долази до протока културних добара међу народима, долази и до промена у самом народу, до промена у културном моделу и обрасцу живота. Сасвим саобразно тим променама долази до модификација и у језику и писму. Сама ћирилица трпи измене, а на сцену на подручју Балкана све више продире латинско писмо. Данас се сасвим сигурно може говорити о истискивању ћирилице из употребе. Шта је узрок томе? Политика или сам начин живота и потреба да се буде у саобраћају саобразан са спољним фактором? Наравно, либерални капитализам се остварује најтривијалнијим методом, методом економске изнуде, с једне стране, и, најбруталнијим методом војнополитичке присиле, са друге стране. Дакле, културни образац није производ само потреба народа, данас превагу имају профит спојен са изнудама, а не потребама. Веома често смо сведоци тих бруталности којима се постиже циљ такозваних демократских промена које се остварују расипањем народа и држава на најсуровији начин. Данас је појединац утопљен у маси, он је безбојан, неприметан, тако да масовно неутралисање људи постаје врста апстракције, безобличне појаве која не производи реакције појединца. Тако, појединац изгубљен у маси постаје неприметан, али, тежи проблем је у томе што такав појединац, обезличен бива и у самом себи. То је оно што савремени теоретичари уочавају и указују на ту појаву као врсту обезљуђења човека у човеку, то је оно што забрињава, бар би требало да забрињава људски род. Јер, овакав културни образац води, сасвим сигурно, у неодрживо стање духа, дакле, у велике непредвидивости по љуски род. Ми нисмо у могућности да зауставимо машинерију глобализма пред којом се ломе државни системи и народи, али, ми би требало да сами себе савладамо и да развијамо свој однос човека спрам оних с којима се свакога дана суочавамо. Шта има лепше од тога да човек својим односом према другоме буде извор задовољства и радости? Радост коју човек уздижући у себи човека, подели с другим човеком, раскошнија је и већа од Хималаја. Учимо се примером овога места званога Сребреница, коме је рука природе подарила несебично, постојаност у лепотама природе, из њених недара већ вековима исијава злато о које се отимају неразумни, јер, златније од свакога злата исијава осећање божанства у човеку. И постојаније. То осећање гајио је у себи деспот Стефан Лазаревић, а што је узрок његовој постојаности у непостојаном времену.

133

Прилог бр. 1

134

Прилог бр. 2

135

Прилог бр. 3

Прилог бр. 4

136

Прилог бр. 5

Прилог бр. 5а

137

Прилог бр. 6

138

МИРОСЛАВ НИШКАНОВИЋЕтнографски институт САНУ, Београд

ТАДИЦИОНАЛНА КУЛТУРА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ И ОКОЛИНЕ У ЕТНОЛОШКОЈ ЛИТЕРАТУРИ1)

Сребреница и њена околина у научној, стручној и културној јавности познати су пo томе што је у њој у прошлости била присутна интен-зивна рударска активност, да је владарима доносила велики приход и тако заузимала значајно место у средњовековној Босни и Србији. Тек у новије време објављена је целовита студију о средњовековној Сребре-ници примерена њеној улози и значају у историји Србије и Босне.2) На овом простору истиче се предеона целина Осат, некада област са обе стране Дрине3), поделила се на два дела. Стварањем модерне српске државе од прве половине 19. века Осат се нашао на граници између Србије и Османског царства. Само део у Босни задржао је назив Осат. Када је реч о традиционалној култури на овом простору можемо ис-таћи да интерес за њеним познавањем пратимо од прве половине 19. века. Данашње познавање живота и културе становника овог простора није уједначено. Највише знамо о предеоној целини Осат и мањим де-лом о области Лудмер. 1 Рад је настао као резултат истраживања на пројекту бр. 177035 који финансира

Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.2 Ковачевић-Којић, Десанка: Средњовјековна Сребреница (XIV-XV вијек), САНУ,

Посебна издања Књ. DCLXVIII, Одељење историјских наука Књ. 29, Београд 2010.

3 Šabanović, Hazim: Bosanski pašaluk, Svjetlost, Sarajevo 1982, 135-136, 198-200.

139

* * *Још 1818. године у првом издању Српског рјечника постоје одредни-

це Осат и Осаћанин. У објашњењу стоји да се ради о области у Босни, а да је Осаћанин „човек из Осата”. Наводи се: „Осаћани су готово сви дрвођеље, па иду љети по свој Турској, те граде куће и остале зграде; врло су добри људи, и знаду, готово сви славу наизуст”.4)

Исте одреднице са идентичним текстовима налазимо и у другом из-дању Рјечника из 1851. године.5)

Ипак Вуково интересовање за Осат и Осаћане није престало. Посред-ством Василија Стефановића (учитељ из Бајине Баште, чија је мајка би-ла пореклом од Караџића) долази до нових података – водили су препи-ску 1860. и 1861. године. Василије је Вуково интересовање за народни живот покушавао да искористи са своје промакнуће у служби.

Вук је од Василија Стефановића добио кратак али језгровит опис Осата и Лудмера: доноси народну етимологију о настанку назива ове две области. Јасно се каже да Осат није једно село, ниjе једна општина, а није ни сео кадилук. – већ чини половину сребреничког кадилука. На крају доноси попис насеља у Осату (46) и Лудмеру (19). У Осату је било насељено Србима 21 насеље, муслиманима је било насељено 3 насеља, а мешовитих насеља (Срби и муслимани) било је 21. У Лудме-ру је било српских насеља 11 и мешовитих насеља 7.

О овом опису извештава нас Видосава Николић6) а комплетну препи-ску из тог времена можемо наћи у Сабраним делима Вука Караџића св. 12, која је публикована 1998. године.7)

4 Караџић, Вук Стеф.: Српски рјечник, Беч 1818, Сабрана дела Вука Караџића књ. 2, Просвета, Београд 1966, s. v. Осат, Осаћанин

5 Караџић, Вук Стеф.: Српски рјечник, Беч 1852, Сабрана дела Вука Караџића књ. 11/1, Просвета, Београд 1986, s. v. Осат, Осаћанин, 649

6 Николић, Видосава: Једно интересовање Вука Караџића за Источну Босну, Члан и играђа за културну историју Источне Босне IV, Тузла 1965, 145-150.

7 Сабрана дела Вука Караџића књ. 31, Преписка XII (1859-1862), Просвета, Бео-град 1998, 161, 353-354, 363-367, 381, 405, 429-430, 626-627, 696-697, 896, 898-899, 1005. И други аутори су се бавили границама Осата и насељима у његовом оквиру. Попис села у Осату и Лудмру доноси и Грђић-Бјелокосић 1900. године. (Грђић-бјелокосић, Лука: Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Гласник Зе-маљског музеја у Босни и Херцеговини XII, Сарајево 1900, 587-591). Границу Осата на северозападу: Тегаре – Моћевићи – Шубин – Брежани – Караџића Брдо – Лумничко Брдо - Љесковик - Клотијевац утврдили су Никола ф. Павковић и Мирослав Драшкић на основу истраживања која су обавили 1956. године (Драш-кић, Мирослав-Павковић, Никола: Народна ношња из Осата, Чланци и играђа за културну историју Источне Босне I, Тузла 1957, 151-178.). За упоређење само општина Осатица у време њихових истраживања oбухватала је 73 насељена мес-та – насеља и делова насеља.

140

* * *У време када је Босна и Херцеговина још била под турском влашћу

(1876. године) Милан Ђ. Милићевић у делу Кнежевина Србија помиње Осат и Осаћане. Тако када говори о градитељима кућа и цркава наводи: „Ови мајстори, у раније доба, били су највише Осаћани, родом из Осата ореко Дрине или из кога села сокоске нахије; то су они којим су градили куће шиндралије и дашчаре, с оним високим крововима, и оне цркве с крововима облим на источној и западној страну; а сада су мајстори нај-више тако звани Дунђери, из Турске”. У напомени иза речи нахије стоји: „Ови Осаћани имају свој особити мајсторски језик, као и мутавџије. Ми смо навели неколико речи из тога језика под округом подрињским”.8) О главним карактеристикама и особеностима Осата и Осаћана Милиће-вић пише: „Онај кут од Босне, који гради Дрина својим током од Раче до близу Љубовиђе, зове се Осат, а људи из тога краја зову се Осаћани. Они су махом мајстори који прелазе преко Дрине да граде куће и друге зграде по Србији и чак по Шумадији. Било је време, кад су они били је-дини мајстори у Србији. Ми смо на другом месту помињали тај осаћан-ски период нашег неимарства. Овде ћемо забележити друго нешто. Као год мутави (мутавџије) што имају свој особити језик, тако исто и Осаћа-ни, као мајстори имају свој”. На крају М. Ђ. Милићевић даје попис речи осаћанско-мајсторског говора, које је сакупио.9)

* * *

По окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске (1878. године) интерес за Сребреницу и њену околину се повећава. Проуча-вања појединих тема, која укључују и теренска истраживања, врше-на су од стране сарадника Земаљског музеја у Сарајеву. Резултати тих проучавања публиковани су у музејском гласилу Гласник Земаљскох музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву већ од 1894. године.10) 8 Милан. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, Београд 1876, 116.9 Исто, 566.10 Музејско друштво Босне и Херцеговине осноано је 1884 године, Земаљски музеј

Босне и Херцеговине у Сарајеву основан је 1888. године, а прва свеска његовог гласила Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине објављена је 1889. године. Од тада Гласник је излазио у континуитету све до почетка рата у Босни и Хер-цеговини из деведесетих година 20. века. У многим свескама гласника публико-вани су радови у којима се доносе резултати истраживања подручја Сребренице и њене околине. О томе опширније и библиографију види у: Споменица стого-дишњице рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево 1988.

141

Деведесетих година 19. века Ћиро Трухелка иницира проучавање народне ношње из Осата. Он пише рад о капи Роги, једном од старих “тешких”, тада већ избичајених оглавља у којем покушава да успоста-ви паралеле са античком фригијском капом.11)

Рад је написао на основу аутопсије на терену али и на основу ношњи које су откупљене за Земаљски музеј 1891 године. Те ношње и данас се налазе у Земаљском музеју и инвентарисане су под бројевима: Н/206 невјестинска ношња (кошуља, гаће, прегача, јечерма, марама, капа са накитом, огрлица, опанци, зубун, пешкир) и Н/215, мушка ношња (ко-шуља, гаће, џемадан, фермен, тканица, каиш, шал, ћулах (капа), опан-ци, чарапе) обе купљене 6. 6. 1891. године од Милета Савића из Осати-це за 112 аустријских форинти.

Детаљна истраживања народне ношње из Осата предузели су педесе-тих година 20. века, тада млади етнолози Мирослав Драшкић кустос у Музеју у Бањој Луци и Никола Павковић кустос у Музеју у Тузли. Они су веома сериозно обрадили ову ношњу на основу делова и комплета

11 Трухелка, Ћиро: Фригијска капа, комад босанске женске ношње, Гласник Зе-маљског музеја у Босни и Херцеговини V, Сарајево 1894, 89-94..

Женско оглавље рога (сртеж из Трухелка из 1894 и предложак у Земаљском музеју)

142

ношњи који се налазе у Земаљском музеју, лите-ратуре и личних терен-ских истраживања. 12)

* * *Напред наведени ини-

цијални подаци Ми-лана Ђ. Милићевића о осаћанско-мајсторском језику заинтересовали су наше веома угледне научнике, као што су: Константин Јиречек13), Тихомир Р. Ђорђевић14), Сима Тројановић15) да о њему пишу и да га увр-сте у круг веома ретких „тајних језика”.

Међу њима налази се и Лука Грђић-Бјелоко-сић, чиновник у аустро-угарској управи, који се у време његовог служ-бовања у Сребреници бавио истраживањима народног живота, по-себну пажњу посветио

је баналачком језику. Резултате тих истраживања публиковао је, као сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, 1900. године. И он се бави гра-ницама области, доноси своје разграничење, пописе насеља и наводи регионалне разлике. Добро закључује да су Осаћани староседеоци, а

12 Драшкић, Мирослав-Павковић, Никола: Народна ношња из Осата, Члан и иг-рађа за културну историју Источне Босне I, Тузла 1957, 151-178.

13 Jireček, Konstantin, Conventionelle auf der Balkanhalbinsel, Archiv für slavische Philologie, Berlin 1885, 101-102.

14 Ђорђевић, Тихомир Р.: Белешке о тајним језицима, Караџић, Алексинац 1900, 157.

15 Тројановић, Сима: Прилог тајним језицима, Јужнословенски филолог, књига V, Београд 1925-1926, 222-226.

Српска ношња из Осата (З. Чулић: Народне ношње у Босни и Херцеговини, Сарајево 1963,

Табла XX)

143

да међу Лудмеранима има доста херцеговачких досељеника. Његов ве-лики допринос познавању овог краја је објављивање података о бана-лачком језику, посебно увећавању фонда познатих речи припадајућих овом језику.16)

Нови значајан допринос познавању бањачког говора дали су сарад-ници Института за фолклор у Сарајеву, који су почетком педесетих го-дина 20. века извели теренска фолклористичка теренска истраживања на подручју Сребренице. Они су сакупили обимну грађу која данас чини најдрагоценији фонд бањачког говора, сакупљен у време када је број зналаца и корисника овог говора био значајан, а сам говор био је у живој употреби.17)

Овај језик и данас интригира научне и културне раднике да га про-учавају. Тако Михаило Шћепановић и Петар Ђукановић доносе дана-шње стање овог говора18)

* * *

Између два светка рата, Милан Карановић, запослен тада у Земаљском музеју у Сарајеву посветио је значајну пажњу Сребреници и околини.

У раду Неколике породичне задруге у Босни и Херцеговини пише о задрузи Теодосија Јовановића из Црвице у Осату, поред општих разматрања о крају, његовим границама, становништву и другим елементима традиционалне културе и патријархалног живота из којих се види да је Карановић био добар познавалац ове области, доноси се до најситнијих детаља породични живот у једној задрузи. Из рада се може 16 Грђић-Бјелокосић, Лука: Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Гласник Земаљ-

ско музеја Босне и Херцеговине XII, Сарајево 1900, 587-591.17 Бањачки говор на подручју Сребренице, Билтен Института за проучавање фолк-

лора 3, Сарајево 1955, 85-96. Институт за фолклор основан је 1946. године, да би 1958. године ушао у састав Етнографског одељења Земаљског музеја. За вре-ме свог постојања сарадници Института извели су бројна теренска истражива у разним областима и предеоним целинама. Сакупљену грађу депоновали су фол-клорни архив (сада у архиву Одјељења за етнологију Земаљског музеја), а резул-тате проучавања публиковали су у три објављена броја (1951, 1952 и 1955. го-дине) Билтена за проучавање фолклора. О Институту види: Палавестра, Влајко: Институт за проучавање фолклора у Сарајеву у: Споменица стогодишњице рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево 1988, 401-404..

18 Шћепановић, Михаило-Ђукановић, Петар: Бањачки (тајни језик осаћких мајсто-ра), Српски језик, Београд 1997, 131-152

144

стећи добар увид у народни живот и традиционалну културу у Осату.19) Поред тога Карановић је о Сребреници и њеној околини објавио више текстова у дневном листу Политика. Ради се о белешкама које нису могле наћи своје место у већим радовима.20)

Када се ради о занимању Осаћана, а то је грађевинарство треба истаћи монографију Осаћански неимари, аутора Глише Милосављевића. Он је исцрпно обрадио њихово градитељство на простору Србије.21)

Поред ових условно речено великих студија које се у директно баве Сребреницом и њеном околином, али највише Осатом и Осаћанима налазимо бројне појединачне податке и мање или веће групе података донесених успутно у радовима који се баве другим темама и областима а у вези су или се директно односе на Осат и Осаћане. Ради се највише о монографијама и зборницима грађе публикованим у издањима Српске академије наука и уметности, пре свега едиције Српског етнографског зборника.22)

Све то чини корпус знања на основу којег се може свестраније са-гле давати народни живот и култура становништва Сребренице и околине.

У кратким цртама донели смо преглед литературе у којој се гово ри о Сребреници и њеној околини, о насељима и становништву и њихо-вој духовној и материјалној култури. Период који је овде обухваћен представља време великих промена друштвено економских и политичкох односа. 19 Карановић. Милан: Неколике велике породичне задруге у Босни и Херцеговини

II Породична задруга Теодосија Јовановића у Осату, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине XLII, Сарајево 1930, 133-154.

20 Карановић. Милан: Из Лудмера у Осат. Разлике у женској ношњи. Трагови ста-рог саобраћаја. Једно лековито врело велике будућности. – Политика 18. септем-бра 1932, 8; Исти: Из Сребренице у Бајину Башту. Шубинград и Пашино Брдо. Предања о Кара-Марку „храбром Осаћанину”. Једна нова и напреда варош. – Политика 7. октобра 1932, 9; Исти: Стари рударски радови око Сребренице Уз рећицу Крижевицу до Сребренице. Остаци римског купатила у Градини. Из римског рударског насеља „Домавиа” – а преко Кварца планине. – Политика 24. августа 1928, 8.

21 Милосављевић, Глиша: Осаћански неимари, Београд-Прибој 2000.22 Прва свеска Српског етнографског зборника објављена је 1894. године. Од тада

до данас објављен је велики број монографија о појединим предеоним целинама на целокупном српском етничком простору. У мњима се може наћи доста грађе о Осату и Осаћанима, која је релевантна за повесницу ове области.

145

За више од неколико векова османлијске власти за које време је околина Сребренице била провинцијска област а њени становници пре свега Осаћани градитељи бавили су се грађевинарством у оквирима ове велике Царевине. Стварањем модерне српске државе током 19. и у 20. веку у време велике источне кризе и светских ратова Сребреница и Осат нашли су се на граничном подручју чији положај је имао огроман утицај на живот становништва.

Ратови и страдања у вези са њима утицали су на велике покрете становништа за период од готово 200 година. Од стварања модерне српске државе Сребреничани су често у тешким временима налазили уточиште у Србији. Многи су тако као избеглице и остали у селима и градовима у Србији, где су се трајно населили..

У тим тешким временима нестајали су предмети традиционалне материјалне културе па је данас драгоцено када смо у прилици да у нашим музејима нађемо предмете који су сачувани.

Поред наведених ношњи данас у Земаљском музеју у Сарајеву на пример из исте области налазимо бројне друге етнографске предмете сакупљене у последњих више од стотину година: појединачни делови ношњи, текстилна помагала, оружје, сеоско покућство, текстилно по- текстилна помагала, оружје, сеоско покућство, текстилно по-кућство, народна привреда, играчке, музички инструменти, накит, на-родна медицина и обичаји. Наравно ту је и Музеј Источне Босне у Туз-ли где су похрањени предмети које су сакпљали кустоси овог музеја.

Ти музејски предмети који се чувају у музејима, наравно по нешто се и данас може наћи на терену, архивска грађа и приступачна литература и објављни извори, као и елементи нематеријалног културног наслеђа чине основу на којој се може свестраније сагледавати свеукупни живот и култура стаовништва Сребренице и околине. Традиционална култу-ра ове области заслужује презентацију широј културној јавности. Од посебног интереса могу бити и евидентирано нематеријално наслеђе, нарочито баналачки говор осаћанскиг неимара.

146

Проф. др. сц. АДИБ ЂОЗИЋ

СРЕБРЕНИЧКЕ ЏАМИЈЕ И ИМАМСКА фАМИЛИЈА ЂОЗИЋ

САЖЕТАК

Сребреничке џамије и имамска фамилија Ђозић чине један од нај-битнијих друштвено-хисторијских и културно-цивилизацијских садр-жаја многостољетне хисторије Сребренице. Потврђује то и чињеница да су сребреничке џамије као вјерски, културни и одгојно-образовни субјекти заједно с осталим сребреничким друштвено-хисторијским и културно-цивилизацијским субјектима више од 500 година непрекид-но, у континитету, учествовале у изградњи мултилатералног иденти-тета друштвено-хисторијске стварности Сребренице. Прва џамија у Сребреници је Тврђавска џамија, изграђена, ако не у периоду од 1439. до 1444. године, када Османлије први пут континуирано пет година држе Сребреницу у својој власти, онда сигурно 1462. године, од када је Сребреница у сталној власти Османлија. Прва градска џамија изграђе-на је за вријеме владавине Османским царством Бајазида II, у периоду од 1481. до 1512. године. Хисторијски извори неумољиво говоре да су Ђозићи из Сребренице старосједилачка фамилија овога града, са ду-гом традицијом чији се хисторијски трагови могу пратити преко 300 година. Засигурно су највећа традицијско-интелектуална вриједност Ђозића из Сребренице шест хафиза, што их убраја у породице са нај-више хафиза у цијелој Босни и Херцеговини.

Кључне ријечи: сребреничке џамије, фамилија Ђозић, Сребреница, босанско Подриње, Босна и Херцеговина

147

УВОД

О Сребреници, односно Домавији у досадашњој знанственој литера-тури, прије свега хисторијској и археолошкој, написано је доста зна-чајних радова.1) Но, и поред мноштва написаних радова о Сребреници постоји знанствена али и културна потреба још писати, прије свега о културно-хисторијском наслијеђу Сребренице и то најмање из два раз-лога. Први је, свакако, прецизније експлицирати она знанствена под-ручја и теме које нису довољно и потпуно истражене, као што су гене-ологије сребреничких фамилија, сложене процесе међурелигијских и међуетничких односа, затим процес прихватања ислама и његове сим-биозе с босанским стилом живљења. Други разлог за поновно али и ново истраживање културно-хисторијског наслијеђа Сребренице јесте отклонити у досад написаним радовима, ондје гдје их има, присутне стереотипе и предрасуде те не мали број криптоизирања објективне друштвено-хисторијске “слике” Сребренице. Једна од слабости доса-дашње хисториографије, не само о Сребреници већ о хисторији бо-санскохерцеговачког друштва и државе, била је под снажним утјецајем владајућих идеологија. Прије свега ту мислимо на националне вели-кодржавне идеологије из босанског сусједства.2) Спознајама о сребре-ничким џамијама и имамским фамилијама, каква је засигурно фами-лија Ђозић, употпунит ћемо и објективизирати знанствену истину о Сребреници. 1 Било би вриједно пажње написати библографију о досад написаним знанственим

радовима о Сребреници и њезиној околини.2 Хисториографија Србије и хисториографија Хрватске када је у питању њихово

интерпретирање развоја етничких идентитета у Босни и Херцеговини, посебно Бошњаштва, пружају сасвим погрешну знанствену елаборацију. С пуним правом Бранко Хорват констатира да „тој хисториографији не треба пуно вјеровати”. Зашто? Зато јер се она како тврди Бранко Хорват „заснива мање на научним истраживањима, а више на родољубивој игноранцији и да ту хисторију и Југо-славије и Балкана треба писати наново”. Ове тврдње Б. Хорват износи на ос нову личног искуства и искуства своје ђеце које је засновано на учењу хисторије у Хрватској, односно Србији. Ево тог искуства. „Ја сам завршио гимназију у Хрв-атској и мене су моји наставници хисторије научили да је Босна хрватска: ту је било некаквог комешања, у средњем вијеку није се баш сасвим јасно знало ко куда и гдје спада, али у начелу Босна је хрватска! Моја ђеца су завршила гим-назију у Београду, њихови професори су били Срби и они су научили да је Босна била српска.” (Б. Хорват, Нису сви муслимани Бошњаци нити су сви Бошњаци Му слимани, у: Босна и Бошњаштво, Карантанија, Љубљана, Сарајево, 1990, стр. 74)

148

I Мултиетничка и мултирелигијска садржајност СребреницеЈедно од најстаријих насеља, не само у Босни и Херцеговини већ и на

Балканском полуотоку јесте град Сребреница. Као резултат друштвено-хисторијског развоја условљеног прије свега рударством Сребреница је вишестољетно миграционо сусретиште. Аутохтони становници Сребре-нице сусретали су се и мијешали с досељаваним имигрантима, прије свега Дубровчанима, Сасима, Османлијама, Власима и другим. Како су досељени становници по правилу били различитих етничких и рели-гијских припадности, то је неминовно послије културног и биолошког мијешања испуњавало простор Сребренице мултиетничношћу и мул-тирелигиозношћу. Разматрајући „јединство различја” средњовјеков-не етничке структуре становништва Сребренице, Татомир Вукановић истиче да „према изнетим историјским подацима, главно житељство у Сребреници били су Босанци, Дубровчани, Саси, а било је делимично и Србијанаца.”3) Има мишљења да су у религијском смислу сви станов-ници Сребренице почетком 15. стољећа били припадници Цркве босан-ске. У Љетопису деспота Стефана Лазаревића од Константина филозо-фа каже се за становнике Сребренице да су „сви ереси богумилске.”4) Да се то етничко “јединство различја” задржало и у османском периоду недвосмислено свједочи податак који наводи знаменити османски пу-тописац Евлија Челеби. Пролазећи кроз Сребреницу у другој половини 17. стољећа, Челебија пише: „Становници су Бошњаци, а раја су им Ср-би и Бугари. Сви су, међутим, пријатељи странаца.”5) Сребреница није била изолован случај друштвено-хисторијске мултилатералности, већ напротив, она је због свог урбаног развитка била карактеристичан при-мјер цијелог босанског друштва источне Босне. О настанку и развоју мултирелигиозности и мултиетничности у источној Босни познати ет-нолог Ј. Цвијић пише: „Ово је област православних и муслимана и први чине већину становништва. Махом су поријеклом из санџачког Старог Влаха, још више из црногорских брда и црногорске Херцеговине; они су сишли Дрином у ову област све до Гласинца на Романији. Противно њима муслимани су у огромној већини старинци (старосједиоци, о. п. А. Ђ.) и они дају карактер китњастим турско источњачким варошима целе области, нарочито фочи, Вишергаду, Пљевљима.”6)

3 Татомир Вукановић, Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у Сарајеву, нова серија, свеска I, 1946, стр. 63.

4 Погледати у: В. Ћоровић, наведено дјело, стр. 182.5 Евлија Челебија, Путопис, Publishing, Сарајево, 1996, стр. 100.6 Јован Цвијић, Балканско полуострво и Југословенске земље, књига I, Загреб,

1922, стр. 88.

149

Да је Сребреница била сусретиште различитих етничких, рели-гијских и културних идентитета, говори и податак о доласку фрање-ваца у Сребреницу 1292. године. По налогу Римске цркве, с циљем ширења католичанства међу домаћим становништвом, фрањевци у Сребреници подижу самостан и Цркву свете Марије. И црква и са-мостан у Сребреници се спомињу 1378. и 1514. године.7) Неколико је разлога зашто фрањевци долазе у Сребреницу, али су два најзначај-нија. Први је, свакако, велики привредни, демографски и културни зна-чај Сребренице у то доба, не само за босанско Подриње већ за цијелу Босну али и сусједне државе. Други битан разлог доласка фрањеваца у Сребреницу јесте чињеница да је недалеко од града Сребренице, у насељу Љубскову,8) било сједиште дида, вјерског поглавара припадни-ка Цркве босанске, аутентичне и аутономне духовно-идејне садржај-ности средњовјековне Босне.9) Своју присутност међу становништвом Сребренице, поред Цркве босанске и Католичке цркве имала је и Пра-вославна црква. Интензивнији утјецај Православне цркве у Босни ши-рио се из Рашке и Дукље тек након успоставе Османске државне вла-сти у Босни 1463. године.10)

Османска државна власт са доласком у Босну затјече босанско друштво са развијеном мултирелигијском структуром, јасно издиференцираном у три религијска учења, са три религијске институционалне организа-ције11): припаднике учења Цркве босанске, у народној традицији позна-ти као „богумили”12), припаднике католичанства и католичке црквене 7 Dominicus Mandić, Acta francistana, tom I, Mostar, 1934, str. 10.8 Љубсково се налази у „Жупи Осат у близини Пуртића, Крнића и Парабучја.”

(Опширније у: М. Вего, наведено дјело, и М. Динић, Дубровачка средњовјековна караванска трговина, ЈИЧ, Београд, 1937.

9 „Има мишљења, да су припадници босанске цркве били православни. Али то мишљење неће бити потпуно тачно, јер имамо јасних доказа да их је службена православна црква осуђивала. (...) Један српски запис из 1329. год. помиње ‘безбожне и погане бабуне у Босни.’” (В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 182)

10 „Православље није имало организационог утицаја, јер Рашка није од XII века улазила у политичку заједницу са Босном. И у Рашкој самој је тек у XIII веку Св. Сава узео пуну организацију црквеног живота, која није могла обухватити Босну као туђе политичко подручје.” (В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 185)

11 „У дотурском времену било је присталица трију цркава: католичке, православне и босанске цркве.”(А. Ханџић, н.д., стр. 81)

12 „У новије вријеме изашао је са својим мишљењем Ј. Шидак, који тврди, да босанска црква није имала непосредније везе са римокатолицима ни са православнима. Није признавала папин примат, али није ушла ни у састав источне цркве. ‘Била је то сасвим самостална кршћанска црква, која је себи приписивала апостолско поријекло.’”(В. Ћоровић, наведено ђело, стр. 183)

150

организације те припаднике православља институционално организи-ране у Православној цркви.13) Шта се значајно догодило у Босни на-кон успоставе Османске државне власти умјесто власти средњовјеков-не босанске државе? Засигурно, најзначајнији друштвени процес био је процес прихвата ислама. Битне карактеристике прихватања ислама као друштвено-религијског процеса била је поступност (трајао је нај-мање једно стољеће), ненасилност,14) изградња исламских религијских објеката, међу којима предњаче џамије, формирање друштвеног слоја исламски образованих учењака који су својом ђелатношћу утјецали на укупни динамизам босанског друштва у османском периоду.

II Сребреничке џамије – вишестољетни идентитетски садржај Сребренице

Прихват ислама на подручју Сребренице, као уосталом и у другим крајевима Босне и Херцеговине, није значио само промјену религијских

13 Неопходно је истаћи да, када је у питању хисторијски континуитет присуства православља у Сребреници, у знаности владају доста опречни ставови, што упућује на потребу додатних истраживања. Посебно је проблематична и произвољна тврдња о Сребреници као сједишту православне митрополије за вријеме владавине Сребреницом деспота Стефана Лазаревића у првој половини XВ стољећа. Забуна настаје јер се не разликује и не уважава постојање двије Сребренице, „једна у Руднику у Србији, а друга у Босни.” М. Динић, А. Ханџић и други аутори сматрају да је свој двор (сједиште) деспот Стефан Лазаревић имао у рудничкој (србијанској) Сребреници, а не у босанској. “Компарирајући горње податке са подацима из турских пописних дефтера о Сребреници из 1533. и 1548. године морала би се изразити сумња да ли се заиста односе на босанску Сребреницу или на ону Сребреницу у Руднику. Јер ако је око 1413. године саграђена православна црква од камена у Сребреници, тј. свега 2 године по доласку под деспотову власт, онда би требало да су је Турци затекли и евидентирали. Није вјероватно да је само православна црква у прелазном периоду нестала када је остала очувана католичка која је знатно старија и коју евидентирају сви турски пописи из XVI вијека, означавајући тачно њено име: Црква Св. Марије.”(А. Ханџић, н.д., стр. 101–102)

14 „Чини се да је ово често прелажење на ислам ишло од добре воље а не на силу. Карактеристичан је један случај из 1565. године. У Хусрев-беговој махали, у непосредној близини православног кварта Вароши, становали су човјек и жена, по имену Вуксан и Марина. Имали су два сина, Дуку и Стојана, и двије кћери, Јовану и Љиљану. Пошто Вуксан умре и синови и кћери пређу на ислам и узму муслиманска имена Мустафа (Дука) и Хусејн (Стојан), (Сиџил /протокол/ сарајевског кадилука од 973. (1565/6), Аиша (Јована) и фатима (Љиљана). Мајка остаје и даље хришћанка. Да је исламизовање ишло на силу сигурно би и мајка морала прећи на ислам. У истом извору има још примјера где је нпр. један брат муслиман а остали хришћани.” (Војислав Скарић, Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. И 18. Вијеку, у: В. Скарић, Изабрана ђела, Књига II, В. Маслеша, Сарајево, 1985, стр. 8)

151

увјерења и религијских обреда, већ је истовремено значио и промјену укупне друштвено-културне садржајности друштвеног живота. Ос-манлије15) су Сребреницу дефинитивно заузели у првој половини 1462. године.16) Знамо овај податак на основу извора о Сребреничком кадилу-ку који се спомиње 1462. године. Исте су године Османлије у Сребре-ници поставили своје повјеренике за рударске послове. Османлије су били муслимани и њихова држава била је заснована на начелима ислама, што је довољан разлог да се управо 1462. година може узети као година изградње прве џамије у Сребреници. Дакле прва џамија у Сребреници јесте Тврђавска џамија и изграђена је 1462. године.17) Та прва сребреничка џамија морала је бити подигнута у тврђави18) јер је ту била смјештена војна посада. Овој тврдњи иде у прилог и чињеница да се процес прихватања ислама у Сребреници одвијао споро.19) Разлог је, свакако био у томе што је у Сребреници прије доласка Османлија 15 Османлије се врло често, посебно у српској хисториографији називају Турцима.

То није знанствено прихватљиво, не само терминолошки већ и суштински. Све до 1923. године постојала је Османска држава (Османли девлети), а не Турска држава. Ова терминолошка неадекватна замјена Османлија Турцима пружа криву слику хисторије и има вишеструке негативне посљедице. На овај се начин жели ововремена друштвено-политичка стварност пресликати на прошлост, не само на политичком и етничком нивоу већ и на свим другим сегментима стварности, што ни у ком случају није тачно, а и знанствено је некоректно.

16 „Сигурно је да се Сребреница у дубровачким изворима стално спомиње у турској власти од 1. априла 1462. године.” (А. Ханџић, н.д., стр. 28)

17 Опредијелили смо се за 1462. годину као годину подизања прве сребреничке џамије, јер је сматрамо сигурнијим датумом од рецимо 1439. или, пак, 1444. када је Сребреница пет година у континуитету, од 1439. до 1444. године била у посједу османске власти. Засигурно је у тврђави и тада била џамија због бројног присуства војне посаде и исламског карактера Османске државе.

18 Неумољив доказ о постојању Тврђавске џамије у Сребреници јесу два прва по-писа Зворничког санџака из 1519. и 1533. године. У наведеним пописима пише: „Мјесто Сребреница, рудник је сребра; тврђава јој је уређена; чувана је уз плаћу; има диздара, ћехају, хатиба и имама.” (Погледати у: Два прва пописа зворничког санџака из 1519. и 1533. године, Грађа, књига XXVI, Одјељење друштвених наука, књига 22, Сарајево, 1986, уредник Милорад Екмечић). Сљедећи важан хисторијски извор о постојању Тврђавске џамије у Сребреници јесте постојање, између осталих вакуфа у Сребреници, и вакуфа Тврђавске џамије.

19 У попису из 1533. године Сребреница је „имала мален муслимански џемат, свега 36 кућа пореских обвезника.” (А. Ханџић, стр. 149) “Много више је она представљала компактну кршћанску варош са 25 махала и Црквом св. Марије.” (Х. Суљкић, Споменици исламске културе у Сребреници, Исламска мисао, број 123, март 1898, Сарајево, 182) Дакле, за 71 годину османске владавине Сребреницом свега је 36 породица прихватило ислам. Ово је још један у низу доказа да ислам Османлије нису наметале силом.

152

више од 150 година дјеловала фрањевачка католичка црква, те вишевје-ковно присуство Дубровчана и Саса који су, такођер, били католич-ке вјере. Прва градска џамија изграђена је сигурно након Тврђавске џамије и прије него што је Сребреница добила статус касабе, јер је и постојање градске џамије био један од услова да неко насеље добије статус касабе. О времену изградње прве градске џамије у Сребрени-ци врло прецизне податке износи Адем Ханџић на основу изворних османских дефтера. „Сребреница је нешто прије 1533. године добила статус касабе. У попису из те године третирана је као касаба премда је имала мален муслимански џемат, свега 36 кућа пореских обвезника. Много више је она представљала компактну кршћанску варош са 25 махала и спомињаном црквом св. Марије. Ипак, испуњавала је основне услове да се може назвати касабом. Била је дотле подигнута џамија, а трг је још постојао од раније. У томе извору се каже: Нефс-и Сребрени-ца одржава се пазарни дан, тврђава јој је уређена, чувају је тимарлије. Муслиманско становништво није плаћало тзв. ресм-и чифт, што је такођер доказ да је мјесто било проглашено касабом. Да је у Сребрени-ци прије те године била подигнута џамија доказ је што се међу стано-вништвом наводе џамијски службеници. А да се не ради о раније наве-деној Тврђавској џамији него о новој џамији у градском насељу, јасно је из тога што истовремено имамо и друга имена вјерских службеника. У тврђави се те године наводе тимарлије: имам и хатиб Мевлана Абди, као и Велија мујезин, док се у градском насељу истодобно спомињу: хатиб Мевлана Шемсудин и мујезин Ахмед.”20) Из напријед изнесених података не можемо спознати које је године тачно изграђена прва град-ска џамија у Сребреници нити можемо сазнати на ком се локалитету налазила и ко јој је био оснивач. Одређеније вријеме изградње прве градске сребреничке џамије налазимо у Путопису Евлије Челебије. Че-лебија 1660. године о џамијама у Сребреници пише: „Главна је Бајезид Велијина џамија. То је једноставна богомоља у старом стилу с једним минаретом, а покривена ћерамитом.”21) Дакле, прва градска џамија у Сребреници била је царска џамија, изграђена прије 1512. године јер је изграђена за вријеме владавине Османским царством Бајезида ИИ, Бајезида Велије (1481–1512), како га назива Евлија Челебија. Прва сребреничка градска џамија није успјела „преживјети” све немире и ратна разарања Сребренице током протеклих стољећа. Није сачувана ни њезина слика, а не зна се тачно ни локација гдје је била изграђена. 20 Адем Ханџић, Тузла и њезина околина у XVI вијеку, Свјетлост, Сарајево, 1975,

стр. 149–150.21 Евлија Челеби, Путопис, пријевод, увод и коментар: Хазим Шабановић, Сарајево,

1967, стр. 99.

153

Адем Ханџић претпоставља да је локација прве градске сребреничке џамије „највјероватније (...) ту гдје је данас Чаршијска џамија.”22) На основу свих до сада познатих хисторијских чињеница, али и позна-вања правила настанка и организирања османских градских насеља у Босни, може се претпоставити да је прва градска џамија изграђена на локацији данашње Ђозића џамије у махали Црвена Ријека. Неколико врло битних чињеница упућује на овакав закључак. Прва чињеница која упућује на овакав закључак јесте да Чаршијска џамија у Сребре-ници није имала минберу23) што није случај ни с једном царском џа-мијом у Босни и Херцеговини. Познато је да је Чаршијску џамију изградио или пак обновио Хаџи Селманага Селманагић 1836. го-дине. Да је обнављао царску џамију, која је морала имати минберу, он би је обновио у изворном облику, а не би је градио без минбере, као што је учинио. Џамија Хаџи Селманаге Селманагића или Чаршијска, како се уобичајено називала, изграђена 1836. године, била је са дрве-ном мунаром скромних димензија, као и остале сребреничке џамије. Због дотрајалости порушена је 1988. године и на истој локацији са-грађена је нова џамија коју је 1995. године порушила Војска Републике Српске. Џамија је поново изграђена у измијењеном облику, с високом мунаром с три шерефета, и свечано је отворена 16. јула 2011. године. Друга чињеница која указује да је локација прве градске сребренич-ке џамије локација данашње Ђозића џамије у Црвеној Ријеци јесте да је највјероватније ту настала прва муслиманска махала у Сребреници. Прве муслиманске махале као по правилу настајале су испод тврђава и у њиховој непосредној близини. На мјесту данашње Бијеле џамије, која је такођер испод тврђаве и близу ње, била је дубровачка Црква св. Николе. Око цркве се није могла развити муслиманска махала. фрање-вачки самостан и друга фрањевачка Црква св. Марије на локалитету Клиса били су близу и испод сребреничке тврђаве с њезине западне стране, тако да се ни ту није могла развити прва муслиманска махала у Сребреници. Прва муслиманска махала није се могла развити ни на већ постојећем градском тргу, који је једино могао бити лоциран изван објеката за становање, тј. испод дубровачке Цркве св. Николе, а то је простор ушћа Црвене и Бијеле ријеке, гђе је данас Чаршијска џамија.

22 А. Ханџић, н.д., стр. 150–151.23 „Чаршијска џамија је уствари месџид, без минбере, у коме се обављало пет

дневних намаза, док су се џума и бајрами клањали у Бијелој џамији.” (Х. Суљкић, н.д., стр. 187)

154

Попис становништва из 1533. године недвосмислено показује да се кршћанско становништво задржало у Сребреници са своје двије црк-ве24) и самостаном.25) Много контроверзи и нејасноћа изазивају хисто-ријски извори када су у питању православне цркве,26) односно вријеме њихове изградње. Посебно је карактеристичан примјер православне 24 То су: фрањевачка Црква св. Марије са самостаном на локалитету Клиса и

дубровачка Црква св. Николе на локалитету данашње Бијеле џамије.25 „Сребренички самостан кроз XВИ и XВИИ стољеће дијелио судбину с градом

који се гасио. Посљедњи ударац дао му је Бечки рат: самостан је 1686. године разорен и дефинитивно напуштен, након што је ионако већ прије тога само животарио. (...) још један случај учинио је овај самостан важним. Приликом освајања Босне султан Мехмед фатих посјетио је сребренички самостан и тада му поклонио ‘сребрени лакат’, очито неки реликвијар поријеклом из Далмације.” (Ј. Кујунџић, н.д., стр. 83–84)

26 У досадашњој знаности има различитих мишљења о православним црквама у Сребреници у првој половини 15. сољећа, нпр., Ј. Радонић у раду Дубровачка акта и повеље И, Београд, 1934, стр. 83–84, спомиње епископа Базилија (“Ио Басилио, пер ла Дио грациа весцово Бассиненсе.”). Јиричек га назива босански епископ Василије, присталица Источне цркве. М. филиповић и још неки аутори узимају овај податак као довиљан доказ о постојању православне епископије у овом дијелу Босне. Адем Ханџић и много других аутора сматрају да је ово непоуздан податак у односу на друге много експлицитније хисторијске изворе какви су, нпр., османски пописни дефтери. А. Ханџић, сматра да је “становништво у цијелој овој области било претежно католичко. Такав закључак произилази и из чињенице што у тој области у дотурском времену није било забиљежено других цркава осим католичких. (...) У Сребреници и у ближој околини постојале су некада три католичке цркве и то: у самој Сребреници и Црнчи (код данашњег села Михаљевића) по један фрањевачки самостан са црквама посвећеним Св. Марији, те цркве Св. Николе у селу Чагљу (код Сребренице) која је зидана средином XВ вијека.” (А. Ханџић, н.д., стр. 87). Ханџић даље тврди, позивајући се на османске пописне дефтере, да Османлије у Сребреници и околини “у најранијим пописима нису евидентирали православних културних установа, јер је и вријеме трајања деспотове власти било релативно, ипак, кратко. Када је у питању хисторијски извор о босанском епископу Базилију („Басилио”), А. Ханџић с правом сматра да „се из самог овог спомена поуздано не зна којем је обреду Базилије припадао” (А. Ханџић, н.д., стр. 95). И Јурај Кујунџић у раду Средњовјековне цркве у Сребреници не спомиње православну цркву, већ тврди да су се „у граду сачувале двије цркве: једна готово у цјеловитом стању, данас ‘Бијела џамија’, док се од друге виде само остаци темеља. То су рушевине на мјесту званом Клиса” (Ј. Кујунџић, н.д., стр. 82). Кујунџић прецизира 1387. годину као годину од када имамо „прву вијест о постојању фрањевачке цркве у Сребреници.” Дакле, фрањевачке цркве и самостан порушени су за вријеме Бечког рата, што значи да су у континуитету постојали око 300 година. Данашња православна црква у Сребреници изграђена је 1903. године, а православна црква у градском гробљу изграђена је 1971. године. У знанственој литератури нема података да су на тим мјестима у прошлости постојале православне цркве.

155

цркве у Сасама.27) Прва муслиманска махала од 36 кућа како се наво-ди у попису из 1533. године највјероватније је настала уз десну обалу Црвене ријеке. На локалитету Црвене ријеке не биљежи се ни у једном досад познатом хисторијском извору постојање кршћанских вјерских објеката. Ђозића џамија или Џамија Црвена ријека, како се нај-чешће називала у посљедње вријеме, имала је минберу и у њој су се клањали и џума и бајрам-намази. Један од доказа да је локација пр-ве градске џамије у Сребреници управо махала Црвена ријека јесте и чињеница да се у попису вакуфа у Сребреници спомиње Вакуф Џамије Црвена ријека или Шарене џамије. Дакле, та је џамије била посебно украшена бојама, што указује на њезину посебност у односу на друге сребреничке џамије. Како смо из хисторијских извора већ спознали да је Сребреница у својој вишестољетој хисторији често паљена и разара-на, њезину судбину дијелиле су и њезине џамије. Након паљевине и рушења царске Бајезид Велијине џамије, односно прве сребренич-ке градске џамије на њезином мјесту џематлије су изградиле мању нову џамију. То се догодило послије Бечког рата. Тада је на рушевина-ма дубровачке Цркве св. Николе изграђена џамија. Дакле, изграђене су двије мање џамије умјесто Царске џамије, која је вјероватно била већих димензија. Разлози су сигурно били економске природе, због осиро-машења становништва, али и због вјерске потребе џематлија да свака махала има и своју џамију. Махала око Бијеле џамије зове се Скендер-Махала. Врло је вјероватно да је неки Скендер био вакиф приликом изградње џамије на рушевинама дубровачке Цркве св. Николе па је по њему и цијела махала добила име. Како је махала Црвена Ријека најста-рија сребреничка махала са дугом традицијом имена због знаменитости и карактеристичности боје Црвене ријеке у њој је само џамија добила име по својим вакифима. Посљењу обнову џамије каква је била прије рушења 1995. године, са дрвеном мунаром, скромних димензија 6x8x5 27 Полемизирајући са ставовима проте Милана Карановића, Адем Ханџић,

неоспорни знанствени ауторитет када је у питању хисторија сјевероисточне Босне у XV и XVI стољећу, износи врло занимљиве податке о православној цркви у Сасама, што упућује на неопходност поновног проучавања њезине хисторије. Ево шта о православној цркви у Сасама каже А. Ханџић: „У Сасама има џамија која по свом архитектонском изгледу свједочи да је старијег постанка, а мјештани говоре да у читавом крају око Сребренице нема старије џамије, као ни цркве, од оних у Сасама. Што се цркве у Сасама тиче, Карановић у наведеном чланку каже да су ‘рушевине саске цркве откупили православни пре 70 година и доградили цркву.’ Да је садашња црква у Сасама изграђена на темељима католичке цркве, види се и по сакристији коју немају православне цркве. Уосталом, бискуп фра Н. Ограмић-Оловчић, који је 1673. походио Сасе, затекао је ту рушевине цркве и десет католичких кућа.” (А. Ханџић, Поријекло босанских Муслимана, Босна, Сарајево, стр. 14)

156

изградила је фамилија Ђозић. Потпуно је логично да је џамију обно-вила фамилија Ђозић, јер су они у османском периоду па све до пред крај аусртоугарске владавине Босном и Херцеговином сви искључиво живјели у махали Црвена Ријека. И Хивзија Суљкић, истражујући спо-менике исламске културе у Сребреници, износи мишљење неких људи који „кажу да је на локацији ове џамије била султан Бајезидова џамија, која је изгорјела, па су џематлије касније подигле ову мању џамију.”28)

Бијела џамија у Сребреници изграђена је крајем 17. стољећа на рушевинама дубровачке Цркве св. Николе.29) У свом Путопису из 1660. године Евлија Челебија пише да је „Сребреница тада била развијена касаба од шест махала са шест џамија, једном текијом, три мектеба, једним ханом и једним јавним купатилом,30) те са седамдесет еснаф-ских дућана.”31) Међу те џамије није убројана данашња Бијела џамија. фрањевачке цркве и самостан спомињу се у свим османским пописима до Бечког рата (1683–1799). Дакле, Османлије цркве нису претвориле у џамије на почетку своје владавине. Ови нам подаци недвосмислено говоре да је Бијела џамија изграђена на рушевинама дубровачке Цркве св. Николе након 1686. године и након одласка фрањеваца из Сребре-нице с аустријском војском. Цркву више није имао ко обнављати нити је за њом било потребе, пошто више није било католичких вјерника у Сребреници, а муслиманско се становништво увећавало и због прили-ва избјеглица са територија које је од Османлија заузимала Аустрија. Војска и Полиција Републике Српске порушиле су Бијелу џамију до темеља 1995. године. Обновљена је донацијом Малезијске владе и по-ново отворена 28. 9. 2002. године.28 Х. Суљкић, н.д., стр. 188.29 „Врло је вјероватно да је дубровачка Црква св. Николе остала до данас сачувана

у зидовима данашње Бијеле џамије у Сербреници.” (Ј. Кујунџић, н.д., 86) Овај податак нам говори да се фрањевачка Црква св. Марије налазила на локалитету Клиса уз самостан.

30 „У врху махале, која се зове Црвена Ријека, био је хамам (јавно купатило, оп. А. Ђ.) а мјесто гђе је стајао зове се Хамамлук. Зидине су му се виђеле још до пред окупацију (аустроугарску, 1878., оп. А. Ђ.). При градњи зграде на том мјесту нађени су канали и плоче. Површина тог земљишта износи до 60м2. Из потока Горановац узета је вода за хамам.” (Хамдија Крешевљаковић, Бање у Босни и Херцеговини, у Изабрана дјела, књига III, В. Маслеша, Сарајево, 1991, стр. 77)

31 Е. Челебија, н.д., стр. 99.

157

Џамија у Петричи,32) односно у Петрич–Махали, како се локална заједница звала у вријеме њезина оснивања.33) Не зна се тачан датум изградње нити ко је био вакиф џамије. „Основица ове џамије је право-угаоник са страницама 10x7,5 м (с вана). Зидана је од ломљеног камена све до кровне конструкције, шест метара висине и 98 см дебљине, пок-ривена четвороводним кровом, сада под цријепом.”34) Посљедње рено-вирање џамије прије њезиног рушења 1995. године извршено је 1983. године. Обнова ове џамије још није почела. Мусала,35) је у Сребреници постојала све до 1953. године. По казивању, у њој се клањало све до 1935. године. Сребреничка мусала димензија 20x15 метара имала је михраб у зиду и менберу од дрвене грађе, што је била ријеткост код мусала. Мусала је била покривена и ограђена даском. Налазила се на простору гдје се данас налази обданиште. Посљедњи имам Мусале био је хаџи Абид еф. Ђозић, син кадије хаџи Мустафе.У Сребреници је била и радила Медреса. Из „Босне”36) сазнајемо да је 1866. године у Сребреници изграђена медреса на мјесту старог и трошног мектеба. Медреса је престала са радом 1930. године. То сазнајемо из Извјештаја ораду Улема-меџлиса у Сарајеву за 1932. годину. Локација зграде мед-ресе у Сребреници налазила се с лијеве стране од улазних врата Чар-шијске џамије. На том се мјесту данас налази зграда Исламског центра. Посљедњи мудерис сребреничке медресе је Хаки(ја) еф. Ђозић. Из фамилије Ђозић у сребреничкој медреси су, поред Хаки ефендије, му-дериси били хаџи Али(ја) еф. Ђозић и Хаџи хафиз Абдулах еф. Ђозић. Бегића џамија у насељу Видиковац изграђена је 1989. године, а ње-зин вакиф био је Азем Бегић, родом из села Лука. Џамија је порушена 1995. године. У току је обнова, а обнављају је синови Азема Бегића.

Важно је истаћи да је прије рата против босанскохерцеговачког друштва и државе 1992-1995. године на подручју Опћине Сребреница 32 Хивзија Сулкић ову џамију назива Петрича Џамија по махали Петрича, иако се

она у муслиманској јавности Сребренице врло ријетко тако назива. Доминантан назив ове џамије је Џамија у Петричи, а не Петрича џамија.

33 Да ли се ова махала у вријеме свог првог оснивања звала данашњим именом немамо поузданих доказа. Постоје индиције да се могла звати и Мисирлије или, пак, Злативоде.

34 Х. Суљкић, н.д., стр. 44.35 То је заправо џамија под ведрим небом. На мусали се обављао заједнички намаз,

као што су џума и бајрам-намази. Врло ријетко на мусали је зидан михраб за имама и минбера за учење хутбе.

36 Званични лист Босанског вилајета с упоредним двојезичним текстом на осма-нском и босанском језику. Лист је излазио непрекидно тринаест година. Први број „Босне” изашао је 16. (28) маја 1866. године.

158

било 22 џамије, три месџида, један Исламски центар и један мектеб. Сви ови објекти исламске духовности и културе до темеља су срушени у посљедњем рату. Нажалост, сви до једног намјерно, а не као резултат ратних дејстава.37) До данас је обновљено осам џамија и Исламски цен-тар, четири џамије се обнављају, док све остале чекају на обнову.

III Имамска фамилија ЂозићЗавичај фамилије Ђозић је Сребреница, микролокација махала

Црвена Ријека. Црвена Ријека је градски дио Ђозића завичаја. Вели-ки земљишни посјед Ђозића налази се у непосредној близини града Сребренице иза бријега Бојна, по чему се мјесто најчешће зове Забојна или Изабојна. Основно занимање њихових предака био је посао има-ма, мудериса, кадија, муалима, мујезина и других занимања везаних за вјерско-административне послове. Са аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине, у цјелини гледајући, Ђозићи су се тешко при-лагођавали новим условима живота. Најбоље то потврђује податак да нико од Ђозића није у доба аустроугарске владавине Босном и Хер-цеговином био значајнији трговац, приватни подузетник, нити, пак, значајнији чиновник аустроугарске управе. Истина, и за вријеме аус-троугарске управе Босном и Херцеговином у првој деценије њезине управе двојица Ђозића су обављали дужност шеријатских судија. Хаџи Мустафа еф. Ђозић син Абдуллатифов обављао је дужност шеријат-ског судије у Сребреници 1883. и 1884. године.38) Послије Мустафе ше-ријатски судија у Сребреници 1886. и 1887. године био је његов брат шејх хаџи Хусејн.39) Кадија хаџи Хусејн рођен је у Сребреници између 37 феномен намјерног рушења исламских вјерских објеката: џамија, месџида, текија,

турбета, мезаристана и других у знаности до данас није довољно изучен. Овај феномен колективне друштвене деструктивности захтијева посебну и знанствено коректну обраду. Овог пута поред великодржавних идеологија и пројеката као једног од узрока рушења исламских вјерских и културних објеката желимо указати на још један могући узрок, а он се налази у стереотипним национално-књижевним ђелима какво је, нпр., Горски вијенац. Горски вијенац неким својим стиховима недвосмислено позива на рушење исламских вјерских објеката. Ево тих стихова: “Но ломите мунар и џамију, и бадњаке српске налагајте” (стр. 62), “Удри врага, не оств му трага, удри потурице не остави им никог ни од потомства” (стр. 162). (П. П. Његош, Горски вијенац, Нолит, Београд, 1974)

38 Погледати: Бошњак за 1883. и 1884. или Шематизам свијех области у Босни и Херцеговини, Земаљска штампарија, Сарајево.

39 Погледати: Бошњак, за 1886 и 1887. или Шематизам свијех области у Босни и Херцеговини. Земаљска штампарија, Сарајево. Хаџи Хусејн еф. Ђозић у Истанбулу је завршио Мектеби хукук што је у степену образовања равно данашњем правном факултету, односно дипломираном правнику.

159

1825. и 1830. године, а преселио на ахирет 1901. године. Био је изузет-но образован човјек, засигурно један од најобразованијих људи свога времена у Босни. Завршио је Мектеби хукук (Правни факултет) у Ис-танбулу. Говорио је турски, арапски, перзијски, њемачки и француски језик. Ђозићи су и у аустроугарском периоду остали вјерни исламским знаностима, а они који се нису могли образовати почели су све чешће напуштати градско подручје Сребренице и бавити се земљорадњом на свом земљопосједу, прије свега у Забојној. Најмногобројнију групу Ђозића из Сребренице чине Ђозићи из Ђозића (Забојне). Прије рата против Босне и Херцеговине 1992. године у Забојној / Ђозићима живје-ло је 37 породица са 150 чланова. Најдоминантније сродство били су браћа и амиџићи (ђеца од два брата) или пак ђеца од амиџића, односно треће или четврто кољено. У посљедњем рату 1992–1995. године и злочину геноцида 1995. године, у заштићеној зони Уједињених нација Сребреница убијено је 27 Ђозића.40) Из досадашњег текста спознајемо да су Ђозићи из Сребренице, аутохтона, старосједилачка породица, са материјалним траговима (доказима) о животу на овом простору преко триста година. Први Ђозић за кога се поуздано зна да је живио и ра-дио у Сребреници јесте имам Хусејн. Он је имао троје ђеце: синове Мухамеда и Абдуллатифа, те кћерку Кадуну. Није утврђено ни да ли је Хусејн Ђозић имао браће и сестара ни како му се звао отац. О томе досад нисмо успјели открити ни писане ни усмене податке. Оно за што постоје неоспорни докази и живо традицијско памћење јесте чињеница да данашњи Ђозићи јесу старосједилачка сребреничка породица, пото-мци су имама Хусејна, а најдоминантније и најтрајније занимање им је посао имама. Непрекинуту имамску традицију Ђозића показаћемо на потомцима имама Мухамеда Ђозића, сина имама Хусејна. Мухамедова лоза (линија) преко хафиз Салиха до шејх Сејида и сина му Ибрахима изгледа овако: имам Хусејн – имам Мухамед – имам Јусуф – имам ха-физ Салих – имам хафиз Сејид – имам Теуфик, брат Теуфиков Хамед је мујезин – имам хаџи шејх Сејид – ученик медресе Ибрахим. Дакле, чињенице показују да је Ибрахим, син шејх Сејидов, осмо кољено (ге-нерација) непрекинуте имамске лозе фамилије Ђозића из Сребренице.40 Погинули и убијени Ђозићи у рату и злочину геноцида 1992–1995. године су:

Елвир, син Хрустин; фуад, син Сенусијин; Мефуд, син Сенусијин; Менсур, син Ахмет ефендијин; Абдулах, син Ахмет ефендијин; Кирам, син Абдулахов; Есад (Есо), син Менсуров; Зијад, син Хусејнов; Муфид, син Зијадов; Едхем, син Турабијин; Сенахид, син Турабијин; Семир, син Едхемов; Велид, син Хамедов; Теуфик, син Сејидов; Шевкет, син Сејидов; Асим, син Алијин; Изет, син Алијин; Садик, син Алијин; Хедиб, син Алијин; Хајрулах, син Алијин; Алија, син Хајрулахов; Мирсад, син Хајрулахов; Елвир, син Асимов; Ирфан, син Незиров и Мевлид (Бубо) син Вехбијин. Остала тријица су Ђозићи из Поточара.

160

Најпознатији имами: Хусејн, први познати имам; Алија, син Аб-дуллатифов; хаџи Абид, син хаџи Мустафин; Абид ефендија, син Оме-ров; Хусејн ефендија, син Омеров; хафиз Абдулах, син Алијин; хафиз Менсур, син хафиз Абдулахов; хафиз Сејид, син хафиз Салихов и шејх Сејид, син Хамедов.

Ђозићи хафизи. Мало је фамилија у Босни и Херцеговини које су имале осам хафиза, (шест из Сребренице и два из Кладња), као што је то случај са фамилијом Ђозића.41) Најстарији познати хафиз Ђозић из Сребренице је хафиз Салих, син Јусуфов. Хафиз је био и хфз. Салихов син Сејид. Хафиз Сејид еф. Ђозић хифз је завршио пред мудерисом хаџи хфз. Абдулахом Ђозићем, сином мудериса хаџи Али(је) еф. Ђо-зића. Оба сина хаџи Али(је) ефендије такођер су били хафизи. Хаџи хафиз Абдулах ефендија, син Алијин, до Другог свјетског рата радио је као мудерис у медреси у Сребреници. Не зна се пред ким је завршио хифз. У наким изворима, али и у народној предаји често се помиње са-мо као хаџи хафиз. И други син хаџи Алије Салих био је хафиз. Хафиз Салих, син Алијин, одселио се у Турску и тамо умро у граду Бурси.42) Хаџи хфз. Абдулахов син Менсур је такођер био хафиз. Хифз је ха-физ Менсур завршио пред оцем. Млад је преселио на Ахирет, недуго послије женидбе, а непосредно пред Други свјетски рат, дакле, прије 1940. године. Није имао ђеце. Хафиз Мустафа Ђозић (1877–1901), син Омеров, хифз је завршио као ученик Гази Хусрев-бегове медресе у Са-рајеву. Мало је вјеровати да поред ових шест хафиза Ђозића из Сребре-нице и двојице из Кладња, није било хафиза и у генерацијама прије њих. На основу цјелокупне породичне традиције, највјероватније их је било, само што није записано нити сачувано у усменој традицији. Нај-познатији мудериси: хаџи Хусејн, син Абдуллатифов; хаџи Али(ја), син Абдуллатифов; хаџи хфз. Абдулах, син Али(јин); Хаки(ја) еф., син хаџи Хусејнов; шејх хаџи Сејид, син Хамедов. Неоспорна је чињеница да су се Ђозићи истакли као добри одгојно-образовни радници и из-ван исламских знаности у природним и друштвеним знаностима.Нај-познатије кадије: хажи Мустафа, син Абдуллатифов43); хаџи Хусејн (Рухи), син Абдуллатифов44); Бехаудин, син мудериса Хаки(је).41 Шест хафиза Ђозића су из Сребренице, а два су из Кладња. Оба хафиза Ђозића

из Кладња имали су име Салих. Први је хафиз Салих, син Омеров, чији се мезар налази у харему Куршумлије џамије у Кладњу, а умро је 1873. године. Други хафиз Ђозић из Кладња је кадија Салих, син имама Мухамеда, рођен 1885. године. Хифз је завршио 1912. године као ученик Бехрам-бегове медресе у Тузли пред мудерисом хфз. Мухамед еф. Хусићем.

42 Погледати Х. Суљкић, н.д., стр. 45.43 Бошњак, календар за просту годину 1883, Сарајево, 1883, стр. 35.44 Бошњак, календар за просту годину 1886, Сарајево, 1886, стр. 36.

161

ЗАКЉУЧАКОд многобројних субидентитетских садржаја Сребренице, схваћене

као друштвено-хисторијска садржајност, сребреничке џамије и имам-ска фамилија Ђозић сигурно јесу један од најзначајнијих. Потврђују то многобројни хисторијски извори. Најранија џамија у Сребреници изграђена 1462. године јесте Тврђавска џамија, изграђена у сребренич-кој тврђави изнад града. Потврђује то постојање вакуфа Тврђавске џа-мије, али и имена имама и хатиба Мевлане Абди и мујезина Велије. Прва градска џамија изграђена је у периоду између 1481. и 1512. го-дине. Локација прве градске џамије није најпрецизније утврђена, али према расположивим подацима, она је могла бити или на локацији данашње Ђозића џамије у Црвеној Ријеци или, пак, на локацији да-нашње Чаршијске џамије. Бијела џамија изграђена је на рушевинама дубровачке Цркве св. Николе, након њезина рушења 1686. године, тј. за вријеме Бечког рата и одласка фрањеваца и католичког становништва из Сребренице. Не зна се када је изграђена Џамија у Петричи и ко јој је био вакиф. Као и остале сребреничке џамије порушена је 1995. го-дине и до данас није почета њезина обнова. Имамска фамилија Ђозић старосједилачка је породица Сребренице чије је живљење у Сребрени-ци преко 300 година. Најзначајнија карактеристика фамилије је непре-кинута традиција имамског позива дуга, такођер, преко 300 година и шест хафиза, што их сврстава међу најзначајније имамске фамилије у Босни и Херцеговини.

162

ЛИТЕРАТУРА

Бошњак за 1883 и 1884. или Шематизам свијех области у Босни и Херцеговини, Земаљска штампарија, Сарајево.

Бошњак за 1886. и 1887, 1888. и 1889 или Шематизам свијех области у Босни и Херцеговини, Земаљска штампарија, Сарајево.

Цвијић Јован, Балканско полуострво и Југословенске земље, књига I, Загреб, 1922.

Ћоровић Владимир, Хисторија Босне, репринт издање, Глас српски, Бања Лука, 1999.

Динић Ј. М., За историју рударства у Србији и Босни, I дио, САНУ, 1935.

Динић Ј. М., Дубровачка средњовјековна караванска трговина, ЈИЧ, Београд, 1937.

Челеби Евлија, Путопис - пријевод, увод и коментар: Хазим Шабано-вић, Сарајево, 1967.

Ђозић Адиб, Бошњачка нација, БКЦ, Сарајево, 2003.

Ђозић Адиб, Друштвено-хисторијска ситуираност Бошњака у Сребреници, Погледи, БЗК, Тузла, бр. 8, јули 2001.

Хаџибеговић Хамид, Опсада Никшића 1877. г. према извјештају Ни-кшићког наиба, Историјски записи IV, 1–3, 1949.

Ханџић Адем, Тузла и њезина околина у XVI вијеку, Свјетлост, Сараје-во, 1975.

Имамовић Енвер, Коријени Босне и Босанства, Међународни центар за мир, Сарајево, 1995.

Клаић Вјекослав, Повијест Босне, фототип издања из 1882. године, Свјетлост, Сарајево, 1990.

Клаић Нада, Средњовјековна Босна, ЕМИНЕX, Загреб, 1994.

163

Ковачевић Десанка, Трговина у средњовјековној Босни, Научно друштво НР Босне и Херцеговине, Сарајево, 1961.

Кујунџић Јурај, Средњовјековне цркве у Сребреници, Добри пастир, год. XVII–XVIII, Сарајево, 1968.

Mandić Dominicus, Acta francistana, tom I, Mostar, 1934.

Скарић Владислав, Изабрана ђела, књига I и II, В. Маслеша, Сарајево, 1985.

Трухелка Ћиро, Хисторичка подлога аграрног питања у Босни, Зе-маљска штампарија, Сарајево, 1915.

Васић Милан, Етничке промјене у Босанској крајини у XVI вијеку, ГДИ Босне и Херцеговине, Сарајево, 1962.

Вего Марко, Насеља средњовјековне босанске државе, Свјетлост, Са-рајево, 1975.

Вукановић Татомир, Сребреница у средњем веку, Гласник Државног музеја у Сарајеву, нова серија, 1946.

Зоранић Хакија, О етногенези Бошњана – Бошњака, Свјетлост, Сараје-во, 2009.

164

протојереј ЖЕЉКО ТЕОфИЛОВИЋ

СРЕБРЕНИЦА У ВРИЈЕМЕ СРПСКИХ ДЕСПОТА

СРЕДЊЕВЈЕКОВНА СРЕБРЕНИЦА

Први помен имена Сребренице било је у поменутој архиви дуброва-чке власти 1352. а од 1333 год. у данашњим развалинама Доњег града, чувеног средњовјековног „Сребреника”. Помиње се постојање двор-ског простора босанског краља Стефана II Котромањића1) који је и вла-дао Сребреницом тада.

За вријеме овог владара Сребреница се уздиже изнад свих рудника у Босни јер пласира три пута више руде од осталих. Послије Стефана долази краљ Твртко II 1377. год. Сребреница 1390. г. давала је краљу Твртку чистог сребра 850 литри годишње. И у привредном погледу Сребреница напредује те се око ње формирају и мања насеља. Под њеним утицајем стварају се нови економски центри Звоник (данашњи Зворниик). Дубровчани тада само Ново Брдо данас истоимено село код Гњилана и Сребреницу називају градовима јер број становника досе-же до 40.000, док Рим у то вријеме има тек око 15.000 становника.2) Године 1411. Сребреницу је заузео мађарски краљ Жигмунд. У Буди-му на Духове 1412. г., на свом двору, краљ Жигмунд окупио је цијело друштво владара са којима је био пријатељ и савезник, и све кнезове и веће војводе који су му признавали врховну власт. На будимском двору 1 Ђорђе Беатовић, БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА, Бео-

град,1981.стр.122 Група аутора, РЕКА ДРИНА И ПОДРИЊЕ, Београд, 2000.стр.249.

165

нађоше се пољски краљ, деспот Стефан, краљ Остоја, аустријски херце-зи и многе друге личности а међу њима и Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле. Босански великаши, који су дошли са женама и са пратњом, упадали су у очи на томе скупу, а њихови јунаци истакоше се у свечаним турни-рима у мноштву страних витезова, као људи од мача и вјештине. Али се, ипак, највише истакао деспот Стефан „као мјесец међу звјездама”, кога је краљ Жигмунд за ратне услуге у посљедњим борбама обдарио неким градовима и крајевима у Угарској.3) Крајем 1412. г., у новемб-ру, Жигмунд се налазио негдје око Зворника, можда на подручју браће Златоносовића, босанске властеле тога краја, у сусједству Сребренице. Вјероватно је тада он тај, најбогатији град Босне, предао Стефану као најљепшу награду. У посједу Србије, Сребреница се помиње први пут 02. октобра 1413. године. Добитком Сребренице, Знепоља, Мачве, Бе-ограда и Зете, деспот је стекао државу која је била за трећину већа од оне што је имао његов отац Кнез Лазар. Србија овога времена предста-вљала је државу несумњиве вриједности и међу балканским народима Срби су тад сигурно стајали најбоље иза Турака. Деспоту су рудници Ново Брдо и Сребреница доносили велике приходе. Цјенило се да је са-мо од њих годишње имао и до 250 000 дуката.4) Она је остала српска до 1440 г. када је припала Турцима. Када је султан Мурат II 1425. год. упао у Србију опустио је крушевачку област, па се брзо повукао, тај турски напад искористио је босански краљ Твртко да и он нападне на деспо-товину и заузме Сребреницу. Деспот се брзо окренуо против њих и прешао Дрину, за коју су Босанци сматрали да је у то доба непроходна. Кад је угледао деспотову војску, краљ Твртко и његова војска су се брзо повукли, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце деспот им је опљачкао један дио земље. Он је могао овако ненадано да спаси Сребреницу само зато што су се Турци брзо повукли. Послије успјеха угарског краља Владислава против Турака заузели су је 1443. г. Босанци. Због ње су босански краљ Стеван Томаш и српски Дес-пот Ђурађ Бранковић дуго ратовали, услед чега је Сребреница много страдала, прелазећи из руке у руку.5) Српски деспоти Стефан и Ђурађ често су у њој боравили. Деспот Стефан није имао дјеце. Сроднички најближи му је био управо његов сестрић Ђурађ који је прихватио ње-гову политику и на њој лојално сарађивао, те је стога било природно 3 Владимир Ћоровић, ИЛУСТРОВАНА ИСТОРИЈА СРБА, трећа књига, Политика,

Народна књига, Београд, 2006. стр. 42.4 Владимир Ћоровић, ИЛУСТРОВАНА ИСТОРИЈА СРБА, трећа књига, Политика,

Народна књига, Београд, 2006.стр. 52.5 Проф. Драгутин Ј.Дероко, ДРИНА – географско-туристичка монографија, Издање

друштва фрушка Гора, Нови Сад, 1939. стр. 205

166

да је избор за наследника управо пао на њега. На државном сабору у Сребреници 1426. г. Стефан је Ђурђа Бранковића прогласио за насљед-ника што је примљено без протеста. Сам краљ Жигмунд у мају 1426. год. је пристао да призна Ђурђа за насљедника, али је тражио да му се послије Стефанове смрти врате Београд и Мачва.

Сребреничка царина доносила је деспотима знатне приходе (око 60 000 дуката годишње), а ту је од 1417. год. постојала и ковница новца. Рудници су експлоатисани и под Турцима. Сребреница им је први пут пала у руке 1439. год., али већ 1444. год. краљ Томаш их је истјерао. Од тада почиње права отимачина за Сребреницу јер је у периоду од 52. год. Сребреницом управљало тринаест владара. Била је пет пута у срп-ским, четири пута у босанским, три пута у турским и један пут у угар-ским рукама. То је наравно утицало да се Сребреница спорије развија и напредује. Сребреница је била у средњем вијеку највећа рударска и трговачка варош од ријеке Саве до Јадранског мора. Она је трговала са Србијом, Угарском, Дубровником и свим варошима јадранског при-морја...

1476. год. Сребреницу је опсјео Вук Бранковић (унук деспота Ђурђа), сремски деспот и заплијенио силно благо у новцу и сребреним шипка-ма.6) У Сребреници се у средњем вијеку одвија савремен живот за то вријеме. Она има трг, гдје се одвијао цјелокупан јавни и пословни жи-вот. Град је имао кланицу и водовод. Међутим, оно што представља велики проблем за здрав живот у вароши биле су пећи за топљење руде. Због тога се Дубровчани жале Ђурађу Бранковићу и он дјелимич-но рјешава тај проблем јер пећи нису смјеле бити заустављане. Изнад града налази се тврђава Сребреник (данашњи Стари Град) гдје се по предању налазио Православни храм7). Први и најпознатији штрајк у Европи био је у вријеме деспота Стефана Лазаревића 1420. год. упра-во у Сребреници. Рудари незадовољни својом исплатом са врха палате бацају намјесника Владислава који их је закидао приликом плаћања. Буна није трајала дуго, јер је деспот наредио да се иницијатори штрајка казне. Исте године деспот је трагично умро павши са коња, што су неки сматрали као праведни суд Божји због кажњавања рудара. Дубровачки љетописац Мавро Орбин о овом дешавању пише: „Године 1419. дес-пот Стефан је послао на управу Сребренице једног свог властелина по имену Владислав. А како је он преко сваке мере тлачио тамошњи 6 Ђорђе Беатовић, БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА, Београд,

1981. стр.13.7 Данас се на томе месту, тврђави Старог Града налази крсно занмење као спомен

на некадшњи храм.

167

народ, људи су се једног дана, пошто више нису могли подносити ње-гово насиље, побунили и убили га. Да би осветио његову смрт, деспот је дошао 1420. г. с великом војском у Сребреницу, па је ту похватао неке Владислављеве убице и наредио да их побију, мучећи их на разне начине. Многим, пак, трговцима и властели дубровачкој који су се тада нашли у Сребреници одузео је сву имовину, шта-више, бацио их је у тамницу и све то зато што је био посумњао да су они били умјешани у завјеру и убиство поменутог Владислава. Због тога му је дубровач-ка влада смјеста послала поклисара Паска Растића. И поред тога што се за њ заложио деспотов синовац Ђурађ, и што је лично излагао и с пријекором стављао деспоту многа доброчинства која су му Дубровча-ни учинили, а нарочито напоре које су издржали при одбрани тврђаве Сребренице кад је на њу јуришао босански краљ Твртко, Растић ипак није издејствовао да деспот ослободи поменуте Дубровчане. Стога по праведној осуди Божијој, док је једног дана јахао на коњу близу Сребре-нице, ударила га је кап и ту је пао мртав. Кад је његов сестрић Ђурађ чуо за његову смрт, смјеста је наредио да се ослободе сви Дубровчани који су били у тамници.8)

Градска управа Сребренице у средњем вијеку била је саставље-на од градског вијећа с кнезом на челу. У градским пословима, у вријеме владавине српских деспота, понекад учествују и вјерски поглавари, као што су православни митрополит сребренички и гвар-дијан католичке Цркве, управитељ познатог фрањевачког самоста-на по коме се католичка црквена провинција назива Босна Сребрна. Због великог броја Дубровчана била је формирана и њихова извршна власт на чијем челу је стајао конзул. Постојао је и посебан суд који је рјешавао спорове Дубровчана, а био је постављен од стране Малог вијећа Дубровачке Републике. Сребреница је имала и градски статут „закон Сребренице”, 9) међутим, за рударе је важио посебан закон. Као највише тијело стајала је рударска скупштина и рјешавала све спорове везане за рударе и рудник. Оваква правна институција задржала се го-тово цио средњи вијек. Али након пада и Босне, а тиме и Сребренице у Турске руке, она почиње да се економски и културно распада, јер османлијска култура овакву напредну варош претвара у касабу. Овдје престаје златни период сребреничке рударске дјелатности. Историја сребреничког рударског насеља престаје да цвјета. Главно богатство остаје у љековитим водама које извиру на подручју Сребренице.8 Мавро Орбин, КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА, SEZAM BOOK, Београд, 2006. стр.107-

108.9 Група аутора, РЕКА ДРИНА И ПОДРИЊЕ, Београд, 2000. стр. 252.

168

КОНТИНУИТЕТ ХРИШЋАНСТВА У СРЕБРЕНИЦИОд 527-565. г. за вријеме византијског цара Јустинијана у Дубровни-

ку је постојало насеље са великом Црквом.Босна се развила на подлози запад-

ног дијела некадашње крштене Ср-бије, државе Часлава Клонимировића (927-950), прихватање хришћанства само по себи значило је изградњу Цркви.

Из средњевјековног периода у Бос-ни су сачувани надгробни споменици под називом стећци у облику великих камених блокова са уклесаним укра-сима али и ријетко са натписима на истим. Из тих записа се види да су ту били сахрањени хришћани право-славне и католичке вјере. (У околини Сребренице има много оваквих над-гробних споменика, налазе се у мјес-тима Коштановице, Тегаре....)

Називи насеља и ријека на просто-ру Сребренице указују на повезаност хришћанских и црквених карактерис-тика. Једно од насеља је Панађуриште (окупљалишта у виду данашњих сај-мова или вашара у периоду средњег вијека – панађури). Црквиште је та-кође насеље у граду Сребреници, за-тим село Црвица, првобитно Црквица и сл.

У вријеме бана Кулина (1180 – 1204), хришћански живот у цијелој Босни у латинским хроникама има карактер јеретичке или шизматичке Цркве, што наравно није тачно. Латински изво-ри су увијек сматрали Православну Цркву за шизматичку (расколничку) те су под називом „Босанска црква” подразумијевали ријетку, малобројну и незнатну скупину јере-тика манихејске јереси, под називом Богумили. У то вријеме није за-

Стећак из околине Братунца, 14.вијек

Стећак из околине Сребренице

169

писано дјеловање поменуте вјерске скупине на подручју Сребренице. Дјеловале су само Православна Црква и римокатолички ред фрањева-ца. Бан Стјепан Други прихватио је мисионаре фрањевачког реда који су оснивали своје самостане (Олово, фојница, Сребреница).

Од 15.вијека, па до пада Босне, а самим тим и Сребренице у 16. вије-ку, у Сребреници егзистирају двије хришћанске Цркве. Једна је пра-вославна митрополија сребреничка, а друга је римокатоличка тзв. Бо-санска викарија и провинција жупа Босна Сребрена са фрањевачким самостаном.

ПРАВОСЛАВНА МИТРОПОЛИЈА СРЕБРЕНИЧКА Добијањем аутокефал-

ности 1219. године, српска Црква повећала је број својих епископија. Границе Српске архиепископије шириле су се не само према југу него и према сјеверу, гдје су краље-ви Драгутин и Милутин уч-врстили српску власт. Вјеро-ватно су од краја 13. вијека у саставу српске Цркве биле и Босанска епископија у обла-сти Соли (данашња Тузла) и Усоре.10) У то вријеме помиње се православни епископ Ва-силије11), а за мјесто његовог столовања претпоставља се да је управо била Сребрени-ца. На ту нас претпоставку наводи чињеница да је у тој области једино Сребреница имала уређену и организова-ну Цркву.

10 Чедомир Марјановић, ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ. друго допуњено издање, Бе-оград, 2001.стр.140.

11 Проф. Предраг Пузовић, СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, - Прилози за исто-рију 3, фоча, 2006. стр. 133.

170

Архимандрит Нићифор Дучић у „Историји српске православне цркве”, записао је: „И послије свега тога остало је доста пра-вославнијех опћина, калуђера и попова у Босни, који нијесу превнули вјером нити се бацили каменом на своју српску право-славну цркву; него су се позније оснажили и умножили за врије-ме српскога краља Драгутина повратком кривовјераца опет у крило источне православне црк-ве; кад је владао у другој поло-вини 13. вијека: Усором, Срије-мом, Мачвом и Браничевом. Сазидао је неколика српска манастира у Подрињу и Усори, у којима се и сада служи Божја служба. Православ-ни су се Срби у Босни кријепили и тијем: што су имали у заплећу срп-ску православну државу и цркву, и што су поједини босански владао-ци, нахвалице из Котромањића династије, Немањића сродници, били православни. Па су се и позније снажили, кад владаху Сребреницом и Солима: деспот Стефан Лазаревић; послије њега: деспот Ђурађ Бран-ковић; син му деспот Лазар и његова удовица Јелена с братом му дес-потом Стефаном”.12)

Подручје данашње зворничко-тузланске епархије, на коме је Право-славље утврђено још у вријеме краља Драгутина, дошло је 1411. год. у власт српског деспота Стефана Лазаревића. Деспот је кроз своју вла-давину нарочиту пажњу посветио рудницима у Сребреници у којима је упетостручио производњу сребра. А на цијелом овом подручју које је као вазал добио од мађарског краља Сигисмунда подизао је право-славне светиње. Чим је заузео Сребреницу он је у њој око 1413. год. саградио Цркву (на мјесту те богомоље налази се данашњи храм Све-тог Архангела Михаила на градском сребреничком гробљу прим.аут.). Из Дубровника су позвана два каменара да доврше ову Цркву. Пра-вославне Цркве у Сребреници помињу се и 1427. год. када је избила позната рударска буна и када је деспот предузео репресалије против Дубровчана који су бацили деспотове чиновнике са палате. Због вели-

12 Архимандрит Нићифор Дучић, ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, Од првијех десетина 8.в. до наших дана, и други књижевни радови, Гацко, 2002.стр. 178.

171

ке казне деспота Стефана над побуњеним рударима интервенисала је и дубровачка влада тврдећи да су њихови суграђани невини и да нису пред деспотом побјегли већ су се склонили „у град и у ваше Цркве” што значи да је православних богомоља било више.13) Цркве из овог периода су уништене у периоду турске власти. фрескописане су биле у духу тада модерне моравске умјетности. Примјер таквог моравског фрескописма потрајао је још сто година касније, а манастир Папраћа је свједок тога. Сребреница је под српским деспотима имала и свог митрополита јер се у поменутој жалби Дубровчана помиње обраћање и сребреничком митрополиту. О Сребреничкој митрополији мало се зна. Једини митрополит по имену помиње се митрополит и војвода Богдан. Претпоставља се да је подручје митрополије заузимало већи дио Под-риња, с једне стране, и Мачве и Срема, с друге стране. И професор др Предраг Пузовић указује на чињеницу да је за вријеме деспота Стефа-на Лазаревића (1389-1427) и деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), дошло до јављања нових и обнављања старих митрополија. „Двадесе-тих година 15. вијека јавља се Милешевска митрополија са сједиштем у манастиру Милешеви и Сребреничка са сједиштем у Сребреници у источној Босни. До половине 15. вијека у оквиру српске патријаршије дјеловале су епископије: Зетска, Рашка, Хвостанска, Лимска, Топличка, Будимљанска, Милешевско-Дабарска, Моравичко-Ариљска, Липљан-ско-Грачаничка, Призренска, Градачка, Кончулска, Београдска, Брани-чевско-Смедеревска и Сребреничка”.14)

Пећки патријарх Свети Никон који је управљао српском Црквом од 1420 - 1435, а у вријеме деспота Стефана Лазаревића, присуствовао је 1426. г. у Сребреници на државном сабору на коме је деспот Стефан за свога наследника изабрао деспота Ђурђа.

Сребреничка митрополија је била колијевка православља у Босни. Имајући на уму да је велико подручје обухватала, Цркве и манастири били су сједиште писмености и културе српске средњовјековне музи-ке и иконописма. Иако подручје превирања власти, српски деспоти су уз помоћ митрополита сребреничких правилно доносили суд према кажњенима, па и рудари који су били у побуни уточиште су налазили у Православним храмовима а под патронатом црквених великодостојни-ка. Лична молионица Стефана деспота у Сребреници била је на мјесту данашњег гробљанског храма. Ту је, по предању, деспот боравећи у

13 Српска православна епархија зворничко-тузланска, ШЕМАТИЗАМ, Тузла, 1977, стр.16

14 Проф. Предраг Пузовић, СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, Прилози за исто-рију.

172

Сребреници проводио највише времена у молитви. И у вријеме Ђурђа Бранковића у Сребреници је цвјетала православна митрополија. Једна од најстаријих Православних светиња у Сребреници јесте и манастир Св. Тројице у Сасама. Манастир је задужбина цара Уроша Нејаког и у вријеме рударске експанзије имао је и манастирске љекаре који су пру-жали помоћ рударима. И данас је на томе мјесту манастир који је у де-ветнаестом вијеку саграђен на остацима тог велелепног манастира. У неким списима каже се да су године 1858.15) рудари у Сасама откопали темеље манастира и на њима саградили садашњи храм који је посвећен Св. апостилима Петру и Павлу; као што је некада била и стара сребре-ничка Црква која више не постоји. Православље које је утврђено још у вријеме Немањића на просторима Сребренице било је јак основ сребре-ничке митрополије. На тако јаким темељима светоотачке православне вјере митрополија је била и важан фактор у рјешавању друштвених проблема. Наиме, помиње се утицај митрополита на уређење градског изгледа јер је у непосредној близини једне од Цркава била смјештена топионица чије је измјештање лично он затражио. Сама титула војводе говорила је о снази и утицају Православне Цркве као једне од моћ-них институција у уређивању живота Сребренице. Како је Сребреница у почетку била угарска, пет пута српска, четири пута босанска и три пута турска, Сребреничка бановина (назив по тврђави „Сребреник“), 1512. године коначно је пала под Турке, дакле, нешто прије Београда, 1521. год.16) Тако је у 16. вијеку и нестала Сребреничка митрополија.

Вјероватно је онај дио који је пао под Турке припао Ариљском мит-рополиту а онај који је остао под угарском влашћу ушао је у састав Сремске епархије. Падом под Турке, крајем 15. и у првим деценијама 16. вијека, ушла је и сјевероисточна Босна и Мачва у састав нове Звор-ничке епархије. Територијално се поклапала са зворничким санџаком и имала сједиште у Зворнику као сједишту санџака. У састав Зворничке епархије улазили су крајеви између ријеке Босне, Саве, Спрече и пла-нине Мајевице, а на десној обали Дрине цијело Подриње и Брвенички кадилук.

Након нестанка Сребреничке митрополије дуго ће се осјећати у Сребреници недостатак архијерејског трона као и несигурност Право-славног живља.

15 ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ, Доб, Гацко, Бео-град, 2008. стр.130

16 Српска православна епархија зворничко-тузланска, ШЕМАТИЗАМ, Тузла, 1977. стр.19

173

Манастир Свете Тројице у Сасама 13.вијек задужбина краља Уроша

Немањића

Карта Осата

Храм Покрова у Сребреници саграђен 1903.

Осаћанске цркве

Манастир Сасе

174

Манастир Покрова Пресвете Богородице у Карну,задужбина

Немањића

Црква Светог Димитрија у Црвици (Црквици) обновљена 1910.г. на

мјесту гдје се налазио храм из 1788.г.

Црква у Прибојевићима обновљена 1929.год.

Црква у Височнику саграђена 1939.г. на мјесту старог храма из 1786.г.

175

Црква Светог апостола Томе у Факовићима, саграђена 1890.г.

Храм Светог архангела Михаила на градском гробљу

Црква је саграђена на мјесту задужбине Деспота Стефана

Лазаревића из 15.вијека

Црква Покрова Пресвете Богородице у Жљијебцу,саграђена

1894.г.

176

Др. сц. ЕДИН МУТАПЧИЋ, доцентПравни факултет Универзитета у Тузли

УПРАВНО – ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СРЕБРЕНИЦЕ У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

АБСТРАКТ

У раду ће бити образложена организациона структура босанске средњовјековне „земље” Подриња, те мјесто и улога „области” Осат као саставног дијела наведене земље. Свакако, у самој структури рада приоритетно мјесто ће заузимати најзначајнији административни и економски центар наведеног подручја - град Сребреница.

У хисторијским изворима, Сребренице се први пут спомиње 16. августа 1352. године. У наредном периоду град постаје врло важно привредно средиште у животу средњовјековне босанске државе. У граду као значајном рударском и трговачком средишту настаје значајна Дубровачка колонија. Међутим, због слабљења босанске државе почетком петнаестог стољећа, и повремених издвајања из оквира матичне државе долази до економске стагнације и значајних демографских промјена. Таково стање ће потрајати до почетка османске управе када усљед стабилизације политичких прилика долази до поновне економске експанзије Сребренице. Сребреница је свакако представљала веома значајан админситративно-регионални центар босанског средњовјековља. У почетку се налазила у оквиру жупе Осат, али је касније дошло до њеног осамостаљења као самостале касносредњовјековне жупе. Наведени простор Сребренице и Остата налази се на подручју босанске облати Подриња (Треботића). У сложеној структури феудалне организације средњовјековне Босне наведено подручје било је под патронатом усорског војводе. Ипак особеност Сребренице се ипак огледа и значајном владарском домену на наведеном подручју.

Кључне ријечи: Сребреница, рударство, Осат, Подриње, Усора

177

ПРВИ ПОМЕН СРЕБРЕНИЦЕ У ХИСТОРИЈСКИМ ИЗВОРИМА

У хисторијској науци је постало опћепознато да се недалеко од Домавије развија Сребреница, један од највећих рудника не само средњовјековне Босне, већ и читавог Балкана. Као што и сам назив града каже, тежиште производње је племенити материјал – сребро.1) Поред сребра, копало се и олово.

Сребреница се први пут у хисторијским изворима спомиње 16. аугус-та 1352. го дине, када двојица дубровачких књигоноша изјављују да су на захтев Груба Менчетића предали писмо Бевењутићу (Bene de Benu-ennuta) „in Seberniça”.2) Раније се сматрало да се Сребреница први пут спомиње 15. јануара 1376 године. Наиме, тада Дубровачка република позива свог грађанина Цвјетка Богдановића (Cuetcho Bogunnouich) да поврати дуг Републици.3)

Изгледа да је Сребреница већ од првих деценија XV вијека имала и свој градски статут, као сви развијени градови онога времена. Од трговаца, у све већем броју окупљају се Дубровчани, тако да долази до развоја снажне дубровачке колоније, са сталним конзулом на челу. Међутим, и домаћи свијет из Сребренице узима учешћа у трговини.4) У овом граду се од 1389. године спомињу и њене царине. Дубровач-1389. године спомињу и њене царине. Дубровач-ки трговци су узимали од босанских владара руде и царине под закуп. Нешто касније, у граду се кује и новац.5) Уз Сребреницу је постојала и њена утврда Сребреник. Врло је тешко одговорити да ли је њена утврда Сребреник претходила настанку насеља, или се уз ово стратешки врло значајно насеље развила ова утврда, коју често мијешају са Сребрени-ком у подножју Мајевице.6)

1 Десанка Ковачевић – Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Ве-селин Маслеша, Сарајево, 1978. (даље: Д. Ковачевић, Градска насеља), стр. 18.

2 Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, књига I, САНУ, Одјељење друштвених наука, Београд, 1955.(даље: М. Динић, За историју рударства, И), стр. 48.

3 Јорјо Тадић, Писма и упутства дубровачке републике, вол. I. (1359.—1366.), Београд 1935., I, стр. 320. Види: Татомир Вукановић (Владимир Ћоровић), Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у Сарајеву, Нова серија, Сарајево, (даље: Т. Вукановић, Сребреница) 1946., стр. 51-80.

4 Д. Ковачевић, Градска насеља, стр. 40-41; 73.5 Марко Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Свјетлост, Сарајево 1957.

(даље: М. Вего, Насеља), стр. 108.6 Михајло Ј. Динић, Сребреник крај Сребренице, Српска краљевска академија, Глас,

CLXI, Београд, 1934., стр. 183-196.

178

179

СРЕБРЕНИЦА ЕКОНОМСКИ И АДМИНСТРАТИВНИ ЦЕНТАР БОСАНСКОГ СРЕДЊОВЈЕКОВЉА

Сребреница се налазила у подручју Осата и представља свакако најзначајнији центар ширег подручја. Значај Сребренице и динамика економског живота на наведеном подручју проузроковала је економско јачање ширег подручја о чему ће у овом раду бити још ријечи. Управо из тог разлога што је Сребреница, као значајни економски центар била поприлично самосталан управни дистрикт са јаком дубровачком колонијом.

У ширем контексту Сребреница, као и цијело Подриње се налазило унутар земље Усоре. Ово подручје је често у средњем вијеку давало и усорског војводу. Сребреница и околина подручје у којем је своје значајне посједе имао Драгиша Дињичић. Тако се он у повељи из 1400. године наводи као свједок „од Подриња”.7) Такође, познато је да су Дињичићи признавали Златоносовиће који су обављали дужност усор-ског војводе као своју господу. Свакако да овај драгоцјен податак иде у прилог чињеници да су изнад њих у хијерархији стојале усорске војво-де, што упућује да је и ово оближње сребреничко подручје припадало Усори.

Подаци о броју дубровачких занатлија, дужини њихова боравка и врстама заната којим су се бавили доводе до поузданог закључка да је занатство било развијена привредна грана средњовјековне Сребренице. Дубровачке занатлије су, свакако, на разне начине доприносили уна-пређењу занатства. Међутим, дјелатност домаћих занатлија у Сре-бреници, као и у осталим градским насељима, остала је без видљивог трага у писаним изворима, јер домаћи занатски производи нису, као рударски и сточарски, били предмет трговинске размјене. Сребреница је несумњиво, поред тог рударског и трговачког, била и важан занатски центар.8)

Напоменимо чињеницу да је у Сребреници постојао самостан фрање-ваца са црквом св. Марије, који се спомиње 1387. и 1514. год. У истом граду је била и црква св. Николе, која се спомиње 1395. године.9) Ипак у духовном погледу Сребренице и околине доминира учење Цркве бо-санске, а у непосредној близини овог центра налазила се и значајна хи-7 Група аутора, Хисторија народа Југославије, књига I, Загреб, 1953, (даље: ХНЈ, I),

стр. 587.8 Д. Ковачевић, Градска насеља, стр. 57.9 М. Вего, Насеља, стр. 108.

180

жа Цркве босанске Љупсково (Glubschouo) са почетка XV стољећа.10) Свакао и концентрација Стећака на овом подручју потврђују наведени духовни утјецај.11)

ЕКОНОМСКА СТАГНАЦИЈА СРЕБРЕНИЦЕ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XV СТОЉЕЋА

Ситуација са Сребреницом као континираним подручјем средњовје-ковне босанске државе мијења се послије 1410. године, када херцег Хр-воје предаје Сребреницу угарском краљу Сигисмунду. Према нашем мишљењу разлози су двоструки. Први, жеља да се додвори ојачалом угарском краљу, и други, што је, између Златоносовића на сјеверу и Па-вловића на југу, његово привремено овладавање овим подручјем било неодрживо. Углавном, исход тог епилога, који се догодио, вјероватно, током маја 1410. године, је такав да је Сигисмунд додијелио Хрвоју ти-тулу вице-краља Босне, а он му, заузврат, предаје градове Сребреницу, Кучлат, Бродар и Сусјед у Усори, односно Подрињу. Неоспорно је овим документом потрвђено да је Сребреница у Усори.12) Угарски гарнизони постављени су у поменуте градове током јесење војне кампање исте го-дине. У новонасталим околностима, Сигисмунд поклања Сребреницу јула 1411. године српском деспоту Стевану Лазаревићу.13)

Од тренутка доласка под власт деспота Стефана Лазаревића отпо-чиње константна борба за Сребреницу између деспота и босанских краљева и великаша, у коју ће се касније умијешати и Османлије. Вје-роватно је овом приликом вјешта Сигисмундова дипломатија крену-ла у оном правцу „завади па владај”, тако да ће Сребреница постати предметом босанско-деспотских сукоба све док Стјепан Томашевић не дође на чело Деспотије. Можда најбољи показатељ ситуације ко-лико је сребреничко подручје нестабилно у периоду од 1410–1458. го-дине лежи у чињеници да је у томе времену Сребреница била једном угарска, 5 пута србијанска, 4 пута босанска и 3 пута османска, а од тога 5 година под османлијском влашћу континуирано, од 1439–1444. године, када је Деспотовина била први пута покорена. Према томе,

10 М. Динић, За историју рударства, I, стр. 34.11 Шефик Бешлагић, Стећци – каталошко-топграфски преглед, Веселин Маслеша,

Сарајево, 1971, стр. 234-23812 Jozsef Gelcich – Lajos Thalloczy, Diplomatarum relationae Reipublicae Ragusanae

cum regno Hungariae, Budapest, 1887. (dalje: Diplomatarium), str. 193-195.13 Јелена Мргић, Северна Босна у средњем веку – земља – историја – народ, док-

торска дисертација, Универзитет у Београду, филозофски факултет, Одељење за историју, Београд, 2006 (даље: Ј. Мргић, Северна Босна)., стр. 116.

181

трајање босанске власти у тим подручјима било је неупоредиво дужег временског периода.14) Управо од тог периода долази до постепеног економског слабљења Сребренице што се свакако може пратити и по величини дубровачке колоније у граду. Долазак под деспотову власт Сребреница престаје бити предметом ранијег економског интереса дубровачким колонистима за које престају идилична времена за која они исказују жаљење краљу Сигисмунду.15)

Улога Сребренице у великој мјери овисила је и од прилика на другој сусједној, данас србијанској страни Дрине. Управо контролу над тим простором брачним везама успоставиће син босанског краља Стјепана Томаша, Стјепан Томашевић. Дакле, посљедњи босански краљ Стјепан Томашевић је био и посљедњи српски деспот. У центру збивања је била тврђава Смедерево. С друге стране, Смедерево је представљало прекретницу у одлучности османске освајачке политике према Босни. Наиме, како пише османски хроничар Neşrî „Bosna kirah ol vakit Se-mendire’ye hakimdi”. Према томе, под његовом влашћу се налазило и посљедње упориште ове области, град Смедерево, чијим падом 1459. године формално нестаје трагова српске деспотовине.16) Према Дурсун-бегу, само заузимање Смедерева је био један од повода за султана Мехмеда II за рат против Босне.17)

Сам град Смедерево је предат Османлијама без отпора. Једино што је краљ Стјепан Томашевић покушао у том тренутку јесте активност да у замјену добије Сребреницу. Иако је постојала првобитна наклоност султана према тој замјени, до ње није дошло послије сазнања о 14 Адем Ханџић, Тузла и њена околина у XVI вијеку, Свјетлост, Сарајево, 1975. (даље:

А. Ханџић, Тузла), стр. 95.15 Десанка Ковачевић – Којић, Средњовјековна Сребреница XIV-XV вијек, САНУ,

Београд, 2010., стр. 19-20.16 Neşrî, Tarihi, Kitâb-i Cihan – Nümâ, II. Cilt, priredili: Faik Reşit Unat i prof. dr. Mehmed

A. Köymen, Türk Tarih Kurumu Basımevi – Ankara, 1995. (dalje: Neşrî Tarihi, Kitâb-i Cihan – Nümâ), str. 737.

17 Глиша Елезовић, Турски извори за историју Југословена, Братство, XXVI, Београд, 1932., стр. 112-117. „Смедерево је баштина кћери старога деспота, и на тај начин оно је био узрок што се његово освојење и заузеће одложило. Послије тога он је начинио читав низ поступака противних уговору. Има још један узрок, а тај је што је овај на зло способан човјек постао краљ убивши свог оца. Огријешивши се о свога родитеља, он је био лишен права да буде вођа и глава земље. Побједоносни је султан то питање ријешио на тај начин што је требало босанског краља позвати да пријеђе на ислам и да пристане на откуп. Међутим, краљ, тврдоглав као Ебуђехл, одби тај позив”.

182

неплаћању харача од стране босанског краља.18) Свакако да наведена чињеница још једанпут потврђује наше размишљање да је код босанке круне постојала развијена свијест о темпирању граница на ријекама Сави и Дрини, одричући се веома лако простора, нарочито оних источно од Дрине, континуирано кроз хисторију. Управо овај споменути инцидент око харача проузроковао је да султан Мехмед II пошаље босанском краљу Стјепану Томашевићу свог изасланика, који је, готово ултимативно, затражио харач. Послије одбијања од стране босанског краља долази до процеса освајања средњовјековне босанске државе, 1464. године.19) Тиме је запечаћена судбина средњовјековног босанског домена Сребренице, а уједно је отпочела увертира за нестанак и саме босанске државе.

ЖУПА ОСАТ

Подручје Сребренице се и у средњем вијеку, уосталом као и данас налазило у ширем подручју Осата – који је још од босанског раног средњег вијека имао специфичности самосталне природно-привредне цјелине која се у науци назива жупа.

Осат је дио Подриња, у најужем значењу ријечи, омеђен порјечјем Дри њаче са запада и сјевера, а обронцима планине Јавора – са југа. Читаво под ручје – са сливовима 7–8 мањих Дрининих притока, пред-ставља јасну, иако не сасвим хомогену, географску цјелину. Реликти горе описаног простора, односно ширег појма Осата су добро очувани до новијег времена, те би се у великој мјери подударали „са бившим котаром или срезом сребреничким”.20) Први помен наведене жупе има-мо у Дубровачком архиву. Наиме, 12. јула 1283. године у списима дуб-ровачке канцеларије је забиљежена продаја робиње „Радосцлаууам де Осат”.21)

18 Ve eydürler ki, Kıral Hünkâra el çi gönderip „Serayinik’le bile Semendire’yi bari istib-dal edelim” dedi. Hünkâr razı oldu. Semendire’yi verdiklerinden sonra hesap ettiler ki, haracından kiralın Hünkâra dahi borcu var. Borcuna tutup, Serayinik’i dahi vermediler. Ve bil-cümle çünkü Semen dire feth olundu; çanlarını yıkıp, kiliselerini mesacit ettiler. Ve Lâz ili tamam ol vakit feth olundu. Bu fetih hicretin sekiz yüz altmış dördünde vaki oldu. Dakle, ovo se događalo 864. godine, što odgovara periodu od 28. X 1459. – 16. X 1460. godine. Neşrî Tarihi, str. 737.

19 Neşrî Tarihi, str. 762-763.20 Павао Анђелић, Убдикација области Треботића и територијално-политичка

организација Босанског подриња у средњем вијеку, Гласник земаљског музеја Босне и Херцеговине, Археологија, Нова серија XXX/XXXI (1975/76), Сарајево, 1977 (даље: П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265).

21 Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије, Књига II, Загреб, 1984., стр. 275.;

183

Хисторичари сматрају да се у тексту позна тог уговора у Тати, који је склопљен 1426. године и који је, нажалост, сачуван дјелимично у врло лошим пријеписима и у коме је споменут град Тишница (Thysnicza) у срезу „Ozach”22) уствари, крије назив жупе Осат.23)

Овим проблемом у науци се најдубље позабавио L. Thalloczy, који у потпуности сва мјеста, споменута у горе наведеном уговору, смјештава на десну страну ријеке Дрине (види карту у прилогу), мада опрезно констатује да се, вјероватно, ради о територији с обје стране наведене ријеке.24)

Пубиикација градова Бродар и Сусједа изазвала је у науци доста по-лемике усљед бјежања од чињенице да се наведена мјеста налазе са источне стране ријеке Дрине. Иначе градови Бродар и Сусјед су зао-ставштина Хрвоја Хрватинића које је вјероватно он дао саградити у вријеме ратова 1406., 1407. и 1410. године. На Дрини биле су такођер земље Дињичића, а онај Драгиша, што се помиње у Сигисмундовој по-вељи, биће жупан Драгиша Дињичић, који се у босанским листинама појављује 1400., 1420. и 1421., а године 1424. налази се у Сребреници. Халап – вјероватно се ради о „Иван де Халап”, који је 1415. године с „другим угарским великашима пао у турско или босанско ропство, великим се новцем искупио, те од краља Сигисмунда стекао честите награде за вјерну службу”.25)

Данашње народно поимање Осата има два садржаја: један – ужи, који одговара османлијској нахији Осат, и један – шири и не сасвим јасан, у који спада главнина данашњег братуначко-сребреничког подручја. Специфичне етнолошке особине Осата јасно су изражене само на под-ручју ужега Осата. Значајно је, ипак, „напоменути да се, по правилу, овако изразите етно лошке специфичности одржавају на просторима који су у давној прошлости били организирани као жупа”.26) Разлози за

22 Њихово мишљење да ријеч „Ozach” не искљу чује могућност да је при вишекрат-ном преписивању дошло до наведене „графије”. (П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265; Х. Шабановић, Босански пашалук, стр.135-136.)

23 Lj. Thalloczy, Прилози к објашњењу – Бранковићи стр.181-184;189.24 Некадашњи професор травничке гимназије Александар Хофер, тражећи редо-

слијед мјеста у поменутој повељи из Тате сматра да попис „почиње од југо-запада, иде прама сјеверу и оданле на исток.” Он истиче сљедеће „... Сребреница, њој на сјевер крај Осат, у њему Тишница, опет мало на сјевер Бродар и Сусјед и онкрај Дрине Соко, а крај Пољанац од Сокола до Осата.” (P. Aleksandar Hoffer, Položaj nekih mjesta u povelji kralja Sigismunda od god. 1426., GZM, V, 1893., str. 553-554)

25 Lj. Thalloczy, Прилози к објашњењу–Бранковићи, стр.189.26 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265.

184

такво мишљење, о врло раном територијално-организационом једин-ству ширег простора, сагледавају се у географском јединству простора, затим „са више садржаја, архаично и етимолошки тешко објашњиво име, реликти у називу и етнолошким особинама ста новништва који имају доста аналогија у осталој Босни (и Усори), а затим и окол ност да се постанак осталих управних јединица на овоме подручју може раци-онално објаснити.” Османски дефтери XV стољећа, по правилу односе се само на ужи котар (нахију) Осат.27) Овакве границе Осата у науци је први забиљежио Владимир Скарић. Међутим, Хазим Шабановић је анализом дефтера доказао да „Скарићева дефини ција Осата одговара углавном само нахији Осату у босанском санџа ку28), а никако правом средњовјековном Осату”. 29) Јер, по Шабановићу, Осат је „много шири и обухватао је дио средњег Подриња испод Сребренице с обје стране Дрине”. Осат, на десној страни Дрине, припадао је Деспотовини, а овај на лијевој страни земљи Ковачевића. Стога су и Османлије ту област подијелили у двије нахије, тако да је Осат на десној страни Дрине пред-стављао нахију Осат Брвеничког кадилука у Смедеревском санџаку, а Осат на лијевој страни Дрине истоимену нахију у земљи Ковачевића, Вишеградског кади лука у Босанском санџаку. Овом приликом износимо и наше мишљење да сам назив наведене жупе/нахије потиче управо од специфичности терена коју гради ријека дрина на овом подручју – оса (окука) по чему је наведено подручје и добило назив. Касније је Брве-нички кадилук укључен у Зворнички санџак, али је његова нахија Осат и даље остала у саставу Смедеревског санџака и прикључена је прво Ужичком, а касније (прије 1572) Ваљевском кадилуку. Само су нека се-ла ових нахија и у најрани је вријеме припадала сребреничком кадилу-ку.30) Вјероватно се у наведеном крију проблеми идентификације и ос-

27 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265; Хазим Шабановић, Босански пашалук, Постанак и управна подјела, Ђело, Научно друштво НР БиХ, Одјељење историско-филолошких наука, књ. 14, Сарајево, 1959. (даље: Х. Шабановић, Босански пашалук), стр.135-136.

28 Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123. (1711) године, ГЗМ, II свеска за хисторију и етнографију, XLII, Сарајево, 1930., стр. 11.

29 Х. Шабановић, Босански пашалук, стр. 135-136.30 Х. Шабановић, Босански пашалук, стр. 135-136. Нахија Осат Смедеревског

санџака спомиње се први пут 1475. г. као једна од три нахије брвеничкиг кадилука (Брвеник, Рујна и Осат), а нахија Осат у земљи Ковачевића и санџаку босанском спомиње се већ 1469., а затим 1485. па 1489. г. У овој нахији налазио се тада трг Петрич на Дрини, али се стари град Ђурђевац више не спомиње. Босански Осат је у судско-административном погледу спадао прво кадилуку Павли и Ковач, односно Вишеградском кадилуку (осим неких села која су увијек припадала Сребреничком кадилуку).

185

талих мјеста која су споменута у споразуму у Тати, а хисториографија је упорно бјежала да исте смјести на десној страни ријеке Дрине.31) За босански дио некада јединственог Осата знамо да 1528. године „нахија Осат припада кадилу ку Сребреница”. То значи да је ова нахија и даље остала у саставу Бо санског санџака, а да је у судско-административном погледу издвојена из Вишеградског и припојена Сребреничком кади-луку у зворничком санџаку. 32)

Град Сребреница је представљала значајно средиште цијеле обла-сти. У таквим околностима поред ње развијало се неколико значајних средњовјековних насеља. Недалеко од ње налази се насеље Сасе, на-домак Градине, античке Домавије, коју често спомињу дубровачки из-вори. Понекад ће се у њима водити и међусобни спорови Дубровчана, што свједочи да их је ту било и стално настањених и запослених. За Сасе хисториографија везује и почетак рударске дјелатности у нашим крајевима.33) Међу значајније центре за живот, али и рударску дјелат-ност, на овом простору потврђује и значај, али и поријекло назива на-сеља Чагаљ (њемачки Загел).34) У Чагљу је средином XV стољећа зида-31 Управо из наведеног значаја Споразума у Тати, за идентификацију одређених

мјеста дајемо њен текст чију је дескрипцију учинио L. Thalloczy: „Ову споменуту краљевину Рашку, сва њезина права и повластице, с изузетком и искључењем кастела Thysnicza и његових припадаја, које имаде у срезу Ozachu, исто касте-ла Zackela, који имаде у округу Polanzu, у којем је округу некад господар Хр-воја подигао кастеле Brodar и Zomzed, исто некадашњих земаља и округа Dragisa и Halap, код напријед споменутог кастела Zackel, који су у оскудици нашљед-ства нашем Величанству припали, исто кастела Macho и његових припадаја, од којег Machovski Banat носи име, исто земље и округа, што је некад припадао Радиславу, сину Chaste, који је на исти начин запао нашем краљевском Величан-ству, исто среза Byzwa, у којем се иначе кастел находио, исто котарева и округа Felsewabna и Alsowabna званих, исто округа званог Radio, код Abne, исто округа, званог Neprizon исто округа, званог Lygz, код и поред истог округа Neprizon, исто округа, званог Rabas, исто округа, званог Colubara, исто кастела, званог Belazena са свијем припадајем, за тијем округа Ub, исто округа званог Thalmlabe-meleke, исто кастела Nandoralba са свијем припадајем, исто кастела Calambaz (Голубац) са свијем припадајем, и других кастела, покрајина, земаља, опћина, градова и села, која је држао просвијетли владар Људевит, краљ Угарске, наш најмилији пунац блажене успомене, а и други у вријеме код овог краљевства Угарске.” (Lj. Thalloczy, Прилози к објашњењу – Бранковићи стр. 181-184)

32 Х. Шабановић, Босански пашалук, стр.135-136.33 Константин Јиречек, Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем вијеку,

превод Ђорђе Пејановић, Свјетлост, Сарајево, 1951.(даље: Јиречек, Трговачки друмови), стр. 72.

34 Наиме, чаглина је први комадић руде, које при првом прању вода сплави у јарак котар; њемачки Загел, Zägel. (М. Динић, За историју рударства, стр. 33-34; Владимир Скарић, Стари турски рукопис о рударским пословима и терминологији, Споменик LXXIX, СКА, Сарајево, 1935., стр. 19)

186

на католичка црква, за чију је изградњу један Дубровчанин оставио из-вјесну своту – apresso luogo Strebnize in luogo Zagal che si compie chiesa de S. Nicola. Има још неких мјеста на подручју Сребренице о којима је остало средњовјековног помена: Грабовица, Милошевић, Прапратна, Boratove, Jelasse, Jeligne, Pleoponiza, Poredusse, Cherenza, Buzan. Гра-бовица постоји и данас близу Дрине, источно од Шубина, Cherenza је несумњиво Хранча у непосредном сусједству Пећишта.35)

У средњем Подрињу налазило се и Љупсково, познато од почетка XV стољећа као караванска станица и сједиште патарена са њиховим „кућа-ма”: „domus christianorum, Ruxin patarino ad Glubschouo, Glubschouo ad patarenos, locus patarenorum in Glubschouo, ad Glubschouo ad patarenorum contratam”. Положај Љупскова може се само приближно одредити. Да је било у близини Сребренице, показује један уго вор Влаха из 1413. године, да ће спровести караван ad viagium in Srebernizam и да ће робу однијети ad Glubschouo ad domos Radoychi. По једном другом уговору са Власима, сазнајемо да је оно лежало у области Драгише Дињичића - usque in Glubschouo in contrata Dragisini. Љупсково је и под Осман-ском влаашћу (1501) било мјесто из кога су се у Дубровник извозили олово и глета. Положај Љупскова можемо на посредан начин приближ-но одредити; у једној тужби против Драгише Дињичића, тужилац се жали i supra Vladislauum Purti, Rodossauum Purti, Braichum Chernich, Braichum Parabutich, omnes ex familia seu curialibus dicti Draghisse, који су га оштетили y Љупскову. Данас у Осату постоје села или засеоци Пуртићи, Крнић и Парабучје. У њиховој близини морало је лежати и Љупсково.36)

Негдје у близини Љубскова налазила се Likodra, такође караванска станица, али мање посјећивана. Власи поносници ишли су једном приликом 1405. usque in Lochodra (sic) aut in Glubschouo за исту под-возну цијену. Већ је Јиричек констатовао да се ради о Likodra у ср-бијанском делу Подриња.37) Међутим, да се босанско подриње ширило и на другу обалу Дрине, показује управо примјер овог мјеста, за које га један уговор изричито ставља у Босну („in Bosnam ad locum vocatum Lichoder”).38)

35 М. Динић, За историју рударства, стр. 33-34.36 М. Динић, За историју рударства, I, стр. 34.37 Константин Јиречек, Историја Срба, књига II, превод Јован Радонић, Београд,

1952. (даље: К. Јиречек, Историја Срба), стр. 278; Видјети напомену број 125.38 М. Динић, За историју рударства, I, стр. 35.

187

Поред наведеног доказа, о ширењу босанских утјецаја са источне стране ријеке Дрине постоје бројни показатељи. Ту прије свега мисли-мо на велику концентрацију стећака са наведене стране Дрине, која ни почему незаостаје за концентрацијом на западној, босанској страни. Ту је значајна језичка енклава ијекавице која је у науци представљана као језичка особеност западне Србије. На посљетку, ту су и писани трагови везани за градове Бродар и Сусјед, као и низ мјеста која се спомињу мировним уговором у Тати 1426. године. Поред стећака показатељ значајног вјерског утјецаја цркве босанске на прекодринском подручју јесте и агитација на истребљењу исте која је забиљежена још у четвртој деценији XV стољећа.

Од осталих политичких средишта треба споменути градове: Шубин, који је имао и свој управни котар, затим Клотијевац и Ђурђевац у Осату, код којих та функција политичког центра није била досегла неки виши ниво. Каснофеудални управни дистрикти (и османлијске нахије) на подручју ранофеудалне жупе и касније области Осата су: Сребреница, Осат, Шубин и Лудмер.

Рударство, а с њим повезано и занатство са трговином, били су осно-ва на којој су се развила релативно бројна насеља варошког типа. Осим Сребренице, то су: Петрича, Ђурђевац, Жабуквица, Мргановићи код Шубина, Турија и нека друга, чија локација још није утврђена.39)

„ЗЕМЉА” ПОДРИЊЕ

У сложеној феудалној структури босанске државе сљедећа хијерар-хијска љествица јесте „земља”. У раном средњем вијеку Сребреница и Осат су припадали „земљи” Усори међутим каснијом феудалном де-централизацијом ранија област Треботић – Подриње прераста у земљу при чему цијело подручје остаје под управном палицом усорског војво-де. Управо ту улогу усорског војводе крајем XIV и почетком петнаестог стољећа заузимају особе чије поријекло вежемо за Подриње. Међутим, ипак хронолошка перспектива нас тјера да кренемо у анализу са по-четка наведеног XIV стољећа. У наведеном периоду у политичком жи-воту Подриња доминира župan Ivahn „з братијом”. Он је као свједок споменут у двије повеље бана Стјепана II, а у оба случаја је забиље-жена и његова функција, односно титула (жупан), име, напомена да је представник ширега рода („з братијом”), те озна ка да је „од Треботић”. Управо наведени показатељи нам потврђују да је врло рано дошло до образовања области Треботића која је овај статус имала, као што смо 39 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 265.

188

констатовали, већ у првим повељама босанског бана Стјепана II. Оно што је врло тешко разумјети у наведеној трансформацији јесте да први човјек наведене области носи титулу жупана. Међутим, морамо кон-статовати да индивидуализација ове области у посебну земљу долази управо због властелинске моћи породице жупана Ivahna40), те да управо захваљујући томе она прузима доминацију у цијелом Подрињу.

О појачаној улози Треботића, односно властеле из наведене земље у тадашњој структури босанских земаља говори нам чињеница да већ у другом помињању ове области међу петнаест свједока два су из Тре-ботића у повељи босанског бана Стјепана II издатој (послије 1329.) кнезу Гргуру Стипанићу Хрватинићу. Свједоци су: пет Бошњана, по два Усоранина и Треботића, те по један „от” Загорја, Неретве, Раме, Дувна, Доњих крајева и Соли. Свједоци „от Треботић” су: жупан Ivahn с браћом, те Гоисав Обрадовић, такођер с браћом.41)

Већ смо констатовали да управо у периоду владавине Стјепана II имамо неоспорне доказе о Треботићу као дијелу Усоре. Међутим, по броју свједока које даје ово подручје, као и каснијим титулама које су посједовали „свједоци од Треботића”, ми с правом можемо констато-вати да је Треботић у једном вишем статусу него што је то жупа. Да-кле, ради се о једној од босанских области које су припадале Усори (Завршју).42)

Наше утемељење за наведену чињеницу темељимо што управо на наведеном подручју егзистирају и неке друге жупе, од којих се жупа Осат у дубровачким изворима помиње 1283. године, а без обзира на та-ко рану индивидуализацију, нема свједока из ове жупе у повељама бо-санских владара. С друге стране, у XV стољећу мјесто и улогу Требо-тића потискује Подриње. Наведене чињенице указују да је због најзна-чајније улоге великаша из Треботића ова област дуги низ година играла врло значајну улогу у политичком животу средњовјековне Босне. 40 П. Анђелић његову породицу назива великашким родом Треботића. Мишљења

смо да је област добила назив неовисно од наведеног рода јер назив подручја са коријеном ријечи treb/ot/io/ се може сусрести диљем Усоре и Босне у том периоду, па и данас. (П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр.247-249)

41 Ludwig Von Thalloczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, München und Leipzig 1914. (dalje: L.Thalloczy, Studien), str.14-15.

42 Fr. Miklosich; Monumenta Serbica, Spectantia Historiam Serbiae Bosnae Ragusii; Vi-Fr. Miklosich; Monumenta Serbica, Spectantia Historiam Serbiae Bosnae Ragusii; Vi-ennae, 1858. (dalje: Fr. Miklosich, Monumenta Serbica), str. 101-103; Thalloczy, Stu-dien, 16-18; M. Vego, Postanak, str. 151-153; M. Blagojević, Bosansko završje,, str. 134-138.

189

Доказ за наведену чињеницу можемо наћи уколико анализирамо позицију Ivahnovog сина Tvrtka Ivahnića. У политичком животу он се јавља већ 1333. године у повељи бана Стјепана II од 15. фебруара исте године, када долази до уступања Стона с Ратом и околним отоцима Дубровачкој републици. Он је забиљежен међу свједоцима (без ознаке титуле) у друштву с усорском и солском властелом.43)

Треба напоменути да, вјероватно под утицајем процеса који су се догађали на југу, односно у „земљи” Босни, до израженије регионали-зације долази управо на подручју југоисточне Усоре, односно на под-ручју Треботића.44)

Дакле, од времена када се у повељама босанских владара појављују свједоци из појединих земаља, присутни су и свједоци од Треботића. Међутим, Треботић се не појављује тада први пут у хисторијским из-ворима. Наиме, крајем XIII стољећа, односно од 1282. године забиље-жена су три случаја трговине робљем из овог подручја у Дубровнику. Тако је 25. јула 1282. године у списима дубровачке канцеларије евиден-тирана продаја роба „Smoletam de Trebotiche”.45) Управо то је, засада, најстарији спомен ове области у хисторијским изворима.

Напомињемо чињеницу да су акти у наведној канцеларији у корес-понденцији углавном наводили да су из Босне, а ријетко су користили регионалне одреднице. За простор сјеверне Босне најчешће се у корес-понденцији користило регионално обиљежје, тј. Усора („Vsora”). На-ведене чињенице наводимо првенствено у циљу да покажемо да је на-ведено подручје врло рано постало регионални центар тј. област. Так-во стајалиште потврђује и чињеница да је само годину дана касније, 43 Smičiklas, Tade, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске, Далмације и

Славоније, Југославенска академија знаности и умјетности, свезак I-XVIII, Загреб, 1904-1990. (даље: Smičiklas, CD), X, стр. 77-81; фр. Miklosich, Monumen-ta Serbica, str. 105-107; Марко Вего, Постанак средњовјековне босанске државе, Свјетлост, Сарајево, 1982. (М. Вего, Постанак), стр. 147-149. Дипломатичку анализу латинске повеље учинио је М. Брковић, Латинска повеља Босанског бана Стјепана II Котроманића из године 1333. (15.II), стр. 7-17.

44 Назив Треботић вјероватно је настао од славенске ријечи τρΑβ, што значи жртва (жртвовати). Као оправдање за наведено мишљење наводимо да у Усори имамо простор Требаве на сјеверу (простор између Модриче, Градачца, Добоја и Грача-нице), на граници према „земљи” Босни развила се нахија, а вјероватно и жупа у ранијем периоду, Требетин (према Маглају и Жепчу), док на југу имамо област Треботића. Исти коријен ријечи је у терминима Требевић, Требиње и сл. Врло интересантна појава, коју би требало нешто конкретније обрадити са географско-филолошког аспекта.

45 Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије, Књига II, стр. 179.

190

односно 26. јула 1283. године, забиљежена трговина са „Tollisclauam de Trebotich”,46) а 20. фебруара 1300. године дошло је до ослобађања робовског положаја за „Alegretus de Trebotic”.47)

Дакле, Tvrtko Ivahnić заузима у политичком животу Усоре и Босне улогу коју је раније имао његов отац „župan Ivahn”. Нама се намеће логичан закључак да је до тога дошло послије очеве смрти. Син Твртко ће бити врло присутан у политичком животу, те ће касније достигнути положај најприје тепчије, а нешто касније и усорског војводе, што се види из његових наслова:

Треба запазити да у свим овим повељама нису били номинално из-двојени свједоци „од Треботића”, него су сврстани међу свједоке од Усоре. За достизање позиције војводе од стране Ивахновог сина Твртка вјероватно ће од пресудног значаја бити лојалност према бану Твртку у вријеме побуне у Усори на самом почетку Тврткове владавине.48)

У завјерници бана Твртка из 1357. уписан је само као „војвода Тврт-ко”, а у бановим повељама из 1366, 1367. и 1373. као војвода међу свје-доцима „од Усоре”.49)

Наведена чињеница најбољи је показатељ да, без обзира на врло значајну улогу наведене породице, као и њихове области Треботића у структури средњовјековне босанске државе ипак је наведена област

46 Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије II, стр. 279.47 Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије, Књига IV, Загреб, 1993., стр. 53.48 Орбини нам говори о побуни коју је предводио Павле Кулишић. (М. Орбини,

Краљевство Словена, стр. 148-149) Према Анчићу једини догађај с почетка Тврткове владавине, који би се могао сматрати побуном био је прела зак тројице Стјепанића-Хрватинића под власт угарско-хрватског краља, при чему би поход, подузет у циљу враћања усорских градова, требало онда везати уз име Гргура Стјепанића, који је посједе у Усори држао негђе од 1330. (Младен Анчић, Путања клатна, Угарскохрватско краљевство и Босна у XIV стољећу, Завод за повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности у Задру, Библиотека, Ђела - књига 9, Задар – Мостар, 1997., стр. 158; Нада Клаић сматра да је ријеч о првом сукобу између браће Твртка и Вукца. (Нада Клаић, Средњовјековна Босна, Еминеx, Загреб, 1994., стр. 217-222)

49 П. Анђелић, Треботић - Подриње, стр. 248.

191

номинално била у саставу Усоре. Као потврду за наведену чињеницу, да је управо наведени војвода Твртко и даље припадао треботићкој властели, имамо у чињеници да је његов син Влатко Војводић Твртко-вић у појединим повељама свједок од Треботића, а у другим случајеви-ма – свједок од Усоре.

Свакако да је у већ наведеном периоду област Треботић, као сједиште војводе цијеле усорске земље постала и њено политичко средиште, па је због свог значаја име ове области потиснуло појам Подриња, али га је, истовремено, апсорбовало у себи.50) Таква позиција ће бити и у вријеме његовог сина и насљедника на позиције војводе Влатка (Војводића).

Наведена личност (Влатко Војводић) се са титулом војводе констант-но појављује у политичком животу Босне и Усоре вјероватно до своје смрти око 1400. године. Оно што се да запазити да је у појединим по-вељама ословљаван као усорски, а у другим као треботићки војвода. То се најбоље може виђети из сљедећег прегледа:51)

Али, одмах по нестанку наведене породице Ивахнић-Твртковић, око 1400. г., функцију усорског војводе преузео је Вукмир Златоносовић, који је држао област (contrata) од Зворника до Сребренице и на западу близу Олова, а његов вазал, жупан Драгиша Дињичић, свједок „од Под-риња”, имао је посједе у околини Сребренице, у Осату. На тај начин Подриње је и даље остало везано за Усору, док је име Треботић нестало из извора, јер га је прекрио назив Подриње.52)

У интитулацијама босанских владара Треботић је замијењен са Под-рињем тако да се као свједоци у повељи од 8. децембра 1400. године ка-

50 Јелена Мргић, Жупе и насеља „земље” Усоре, ЈИЧ, бр. 1-2., Београд, 2000., стр. 37. Ауторица наведену област своди у ранг жупе, са чиме се ми не можемо сложити.

51 Ђуро Шурмин, Хрватски споменици I, Загреб, 1898., стр. 91-93; 95-98; Шиме Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике, I-X, Загреб, 1861 - 1891 (даље: Ш. Љубић, Листине), IV, 280-282; Fr. Miklosich, Monumenta Serbica, str. 220-222; 235-237; П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 248.

52 Ј. Мргић, Усора, стр. 37.

192

да краљ Стјепан Остоја дарује Хрвоју Вукчићу Хрватинићу град Хли-вно. У наведеној повељи интитулација краља Стјепана се завршава са „... Усори и Соли и Подрињу и к тому...”, а спомињу се војвода Вукмир „с братијом”, а од Подриња Драгиша Дињичић.53)

Управо у том периоду креће политички успон породице Златоносо-вића, која ће у наредном периоду давати усорске војводе. Међутим, мо-рамо напоменути да већ од 1366. г. долази до појављивања Подриња у интитулацијама босанског бана Твртка, наиме, послије рушења побу-не коју је предводио његов брат Вукац.54) Вјероватно своју захвалност властели из Подриња Твртко исказује те исте године на тај начин што се ословљава господином „Босни и Соли и Усор и Долним краем и Подрињу и Хумски господин”, те на тај начин у својој владарској ти-тули по први пута помиње Подриње.55) То је, уједно, најбољи доказ да Подриње и Треботић чине једну цјелину – „област“, јер у политичком животу Усоре још три деценије ће доминирати властела из Треботића. Међутим, управо из захвалности за подршку Твртку у кризним ситу-ацијама, Подриње постаје једна од босанских и усорских земаља и биће присутно у владарској титули константно у наредном периоду, а сво вријеме властела из Подриња обнаша најзначајније дужности у цијелој Усори, као и у Босни.56)

На тај начин, послије смрти Влатка Твртковића (Ivahnića), на поли-тичкој сцени Подриња, али и Усоре, доминантну улогу имају Златоно-совићи, који су господарили посједима који су се простирали у средњем Подрињу. Они су почетком XV стољећа, заједно с још двије властеоске породице Дињичићима и Станчићима, имали доминантну улогу у наве-деном подручју. Они су присутни и у динамичним догађањима, везаним за Сребреницу у XV стољећа.57) Вукашин Златоносовић се у изворима први пут спомиње 1399. године. У повељи краља Стјепана Остоје којом Дубровчанима потврђује раније повла стице и привилегије, међу 53 Александар Соловјев, Одабрани споменици српског права, (од XII до краја XV

века), Београд, 1926., стр. 136-138.54 М. Орбин, Краљевство Словена, Београд, 1968., стр. 148-150.55 Ђ. Шурмин, Хрватски споменици, I, стр. 83-84.56 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 247-249.57 Живковић, Паво, Усорска властеоска породица Златоносовићи и босански

краљеви (посљедња деценија XIV и прве три деценије XV стољећа), Хисторијски зборник, година XXXIX (1), 1986. (даље: П. Живковић, Златоносовићи), стр. 148.

193

свједоцима нашло се и име Вукашина Златоносовића, титулираног као кнез.58)

Исте године јавља се он у још једној Остојиној повељи, издатој за Дубровчане, којом им босански краљ потврђује земље и села од Курила до Стона. И овога пута, Вукашин Златоносовић титулиран је титулом кнеза.59) Вукмир Златоносовић се први пут спомиње 1400. године у једној повељи краља Стјепана Остоје, којом војводи Хрвоју дарује жупу Хливно. Међу бројним свједоцима налази се и име Вукмира Златоносовића, уз чије име је уписана и титула војводе.60) Чини нам се да управо овај податак указује на редослијед двојице браће. „Чињеница да је уз Вукмирово име наведена титула војводе, а само који мјесец раније уз Вукашиново титула кнеза чини се да сасвим јасно говори да је војвода Вукмир морао бити старији.” Вукашин се у изворима јавља нешто раније, али је та разлика незнатна (само неколико мјесеци), но, уз његово име стоји само титула кнеза и њу је носио до смрти Вукмира, када је од њега преузео војводску част и достојанство.61)

Послије смрти војводе Вукмира 1424. г., усорски војвода постао је његов брат Вукашин, али је он страдао 1430. г. у сукобу с краљем Твртком II (1422–1433). У наредном периоду главну ријеч у Подрињу, али и у Усори, имат ће Дињичићи и Станчићи.62)

Ове промјене на мјесту усорског војводе јасно осликавају да је под-ручје Сребренице и околине припадало патронату усорског војводе, те као такво улазило у састав усорске (босанске) земље Подриња (карта бр. 2).

58 Fr. Miklosich, Monumenta serbica, 235-237.; П. Живковић, Златоносовићи, стр. 150.

59 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Београд – Сремски Карловци, 1929-1934., 420-423, 422. Вукашин се с том титулом јавља у још једној Остојиној повељи од 5. фебруара 1399. године, којом Дубровчанима по тврђује повељу краља Твртка I од 1378. године. Стојановић, Повеље и писма I/l, 426; П. Живковић, Златоносовићи, стр. 150.

60 Fr. Miklosich, Monumenta serbica, 247-250; П. Живковић, Златоносовићи, стр. 150.

61 П. Живковић, Златоносовићи, стр. 150-151.62 П. Анђелић, О усорским војводама, стр. 32-39; П. Анђелић, Треботић-Подриње,

стр. 249-251.

194

ИЗВОРИ И ЛИТРАРАТУРА

Адем Ханџић и др., Најстарији катастарски пописи босанског, звор-ничког и клишког санџака, књига, I – V, Оријентални институт у Сараје-ву, Сарајево, 1978.;

Адем Ханџић, О ширењу ислама у сјевероисточној Босни у XV и XVI вијеку, у Студије о Босни, Истанбул, 1994.;

Адем Ханџић, Два прва пописа Зворничког санџака, из 1519 и 1533. године, Сарајево, АНУБиХ-САНУ, 1986.;

Адем Ханџић, Тузла и њена околина у XVI вијеку, Свјетлост, Сарајево, 1975.;

Александар Хоффер, Положај неких мјеста у повељи краља Сигисмунда од год. 1426., ГЗМ, В, 1893.;

Александар Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд, 1926.;

Десанка Ковачевић – Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Веселин Маслеша, Сарајево, 1978.;

Десанка Ковачевић – Којић, Средњовјековна Сребреница XIV-XV вијек, САНУ, Београд, 2010.

Ђуро Шурмин, Хрватски споменици I, Загреб, 1898.;

Fr. Miklosich; Monumenta Serbica, Spectantia Historiam Serbiae Bosnae Ragusii; Viennae, 1858.;

Глиша Елезовић, Турски извори за историју Југословена, Братство, XX-XX-VI, Београд, 1932.;

Група аутора, Хисторија народа Југославије, књига I, Загреб, 1953.;

Хазим Шабановић, Босански пашалук, Постанак и управна пођела, Дјело, Научно друштво НР БиХ, Ођељење историско-филолошких наука, књ. 14, Сарајево, 1959.;

Јелена Мргић, Северна Босна у средњем веку – земља – историја – народ, докторска дисертација, Универзитет у Београду, филозофски факултет, Одељење за историју, Београд, 2006.;

195

Јелена Мргић, Жупе и насеља „земље” Усоре, ЈИЧ, бр. 1-2., Београд, 2000.;

Јорјо Тадић, Писма и упутства дубровачке републике, вол. I. (1359.—1366.), Београд 1935., књига И;

Јосип Лучић, Списи дубровачке канцеларије, Књига II- IV, Загреб, 1984 – 1993.;

Jozsef Gelcich – Lajos Thalloczy, Diplomatarum relationae Reipublicae Ragusanae cum regno Hungariae, Budapest, 1887.;

Константин Јиречек, Историја Срба, књига I и II, прев. Јован Радонић, Београд, 1952.;

Константин Јиречек, Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем вијеку, превод Ђорђе Пејановић, Свјетлост, Сарајево, 1951.;

Ludwig Von Thalloczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, München und Leipzig 1914.;

Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Београд – Сремски Карловци, 1929-1934.;

М. Орбин, Краљевство Словена, Београд, 1968., стр. 148-150.;

Марко Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Свјетлост, Сарајево 1957.;

Марко Вего, Постанак средњовјековне босанске државе, Свјетлост, Сарајево, 1982.;

Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, књига I, САНУ, Ођељење друштвених наука, Београд, 1955.;

Михајло Ј. Динић, Сребреник крај Сребренице, Српска краљевска академија, Глас, CLXI, Београд, 1934.;

Младен Анчић, Путања клатна, Угарскохрватско краљевство и Босна у XIV стољећу, Завод за повијесне знаности Хрватске академије знаности и умјетности у Задру, Библиотека, Дјела - књига 9, Задар – Мостар, 1997. ;

Мусафа Имамовић, Хисторија државе и права, Магистрат, Сарајево, 2003.;

196

Мустафа Имамовић, Хисторија Бошњака, БЗК Препород, Сарајево, 1997.

Нада Клаић, Средњовјековна Босна, Еминеx, Загреб, 1994.;

Недим филиповић, Исламизација у Босни и Херцеговини, Центар за културу и образовање, Тешањ, 2005.;

Neşrî, Tarihi, Kitâb-i Cihan – Nümâ, II. Cilt, priredili: Faik Reşit Unat i prof. dr. Mehmed A. Köymen, Türk Tarih Kurumu Basimevi – Ankara, 1995.;

Павао Анђелић, Убдикација области Треботића и територијално-политичка организација Босанског подриња у средњем вијеку, Гласник земаљског музеја Босне и Херцеговине, Археологија, Нова серија XXX/XXXI (1975/76), Сарајево, 1977.;

Шефик Бешлагић, Стећци – каталошко-топграфски преглед, Веселин Маслеша, Сарајево, 1971.;

Таде Смичиклас, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније, Југославенска академија знаности и умјетности, свезак I-XVIII, Загреб, 1904-1990.;

Шиме Љубић, Листине о одношајих између Јужнога Славенства и Млетачке Републике, I-X, Загреб, 1861 - 1891.;

Татомир Вукановић (Владимир Ћоровић), Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у Сарајеву, Нова серија, Сарајево, 1946.;

Владимир Скарић, Стари турски рукопис о рударским пословима и терминологији, Споменик LXXIX, СКА, Сарајево, 1935.;

Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123. (1711) године, ГЗМ, II свеска за хисторију и етнографију, XLII, Сарајево, 1930.;

Живковић, Паво, Усорска властеоска породица Златоносовићи и босански краљеви (посљедња деценија XIV и прве три деценије XV стољећа), Хисторијски зборник, година XXXIX (1), 1986.;

197

Карта бр. 1. Териториј споменут Миром у Тати према мишљењу L. Thalloczy-a. 63)

Карта бр.2 Организација Подриња у раном средњем вијеку према П.Анђелићу 64)

63 Lj. Thalloczy, Прилози к објашњењу извора босанске хисторије, К хисторији дес-потске породице Бранковића, ГЗМ, В, 1893., (даље: Lj. Thalloczy, Прилози к обја-шњењу – Бранковићи) стр. 189.

64 П. Анђелић, Треботић-Подриње, стр. 264.

198

РАДОМИР ПАВЛОВИЋ

СРЕБРЕНИЦА У СРЕДЊЕМ ВЈЕКУ

У раном средњем вијеку цела област око Сребренице налазила се у саставу босанске државе и била је веома значајна са својим рударским потенцијалом. По свему судећи то је била и најнасељенија област у читавој Босни.

Током трајања босанске феудалне државе ова област је била од вели-ког и прворазредног значаја за сваког од њених владара. Важно је напо-менути да је ова област већ у десетом вијеку постала важно уточиште прогнаника и присталица једног новог учења које се супростављало раном хришћанству. Ово ново учење о будућем спасењу увео је бу-гарски јеретик поп Богумил, па је учење и добило назив богумилство. Његова догма се сводила на то да постоје два виша бића, један добри и један зли бог. Ово учење се брзо ширило половином десетог вјека из Македоније, далеко преко граница Византијског царства. чак и по Њемачкој, Италији и француској.

Богумилско учење је нашло и међу Србима велики број присталица. Познато је да је у дванаестом вјеку Стефан Немања, оснивач династије Немањића, отпочео жестоко прогонство присталица овог јеретичког учења, па су многи од њих морали избећи у Херцеговину, одакле је ново учење продрло и у Босну, гдје је ухватило великог маха и добило доста присталица.

Богумилско учење се простирало и у западним дјеловима Србије, од Љига до Дрине, а онда и на Осат и Сребреницу у источној Босни, све до Романије. Да је било богумила међу становницима средњовјековног Осата, непобитно потврђују до дана данашњег сачувани примјерци стећака на више локалитета. Богумилски стећак је клесан најчешће из

199

једног комада, дуг је око два метра, висок један и широк један метар. Стећци који се данас налазе на подручју Сребренице, по свему судећи клесани су на лицу мјеста у мајдану Бујаковића гај. Од римских узора разликују се по томе што су клесани из једног комада и што покојници нису сахрањивани у њима већ испод њих. Сви гробови су копани у правцу север-југ.

Област Сребренице и Осата у средњовјековној феудалној босанској држави није губила на свом значају, већ је постала убрзо једна од најзна-чајнијих области у цјелој Босни. Континуитет рударства у Сребреници и источној Босни се настављао и стално проширивао. Сребреница, као седиште области Осат, у средњем вијеку је била највећи рударски и трговачки град од ријеке Саве па до Јадранског мора.

Осат и Сребреница су трговали са свим околним земљама а највише са Србијом, Угарском, Дубровником, као и са свим већим градовима Јадранског приморја. Поред саскe рударске општине у Сребреници је била и јака дубровачка колонија са доста богатих дубровачких поро-дица. Дубровник је овде имао и свог конзула, свој суд за рјешавање спорова између грађана. Око 1333. године у Сребреници је столовао

Средњовековни стећак

200

и босански краљ Стефан Котроманић. Вероватно је из тог периода на рушевинама римског кастела на Превилу изнад Бујаковића, на врху планинског масива који доминира цијелим подручјем, подигао јако утврђење Кулину, као и утврђени град Ђурђевац на изласку из највећег дринског кањона, у близини Перућца. Ова утврђења штитила су рудна налазишта око Сребренице. Рудом богато подручје Осата и Сребренице непрестано је било мета околних држава и поприште разних освајача.

Нереди који су настали у Босни после 1389. године, због упада Ту-рака и због унутрашњих борби, омели су јачање веза између Сребре-нице и Дубровника, због мутних радњи између дубровачких тргова-ца у Сребреници и краља Твртка. Дубровачки трговци у Сребреници изгубили су повластице код краља Остоје Твртковог предходника. За Сребреницу се борио и мађарски краљ Сигисмунд. Већ 1408. године краљ Твртко је био одведен у ропство, а Босна је потпала под утицај мађарског краља као и сам град Сребреница. Сребреница је од стра-не Мађара била разрушена, попаљена и опљачкана. После тих борби око Сребренице мађарски краљ Сигисмунд је рјешио да богати град Сребреницу преда деспоту Стефану Лазаревићу, јер му је био одан за разлику од босанских краљева. Србија је тако закорачила на територију босанску.

Српски деспот Стефан Лазаревић поново успоставља дипломатске везе са Дубровачком републиком и даје повластице дубровачким тр-говцима у својој земљи, а касније им укида те повластице. Дубровачки трговци који нису плаћали дажбине деспоту бивају бацани у тамнице и имања им бивају конфискована. Због тога је у Сребреницу долазио и Иван Гундулић да се жали деспоту на кршење споразума између Дуб-ровника и српског деспота. У том периоду дошло је до сукоба између Деспотовине и дубровачких трговаца. Српски деспот уводи нове наме-те које не прихвата Дубровачка република тј. њени трговци у Сребре-ници. Република рјешава 1418. године да поново прекине трговачке везе са Србијом.

Односи између Дубровачке републике и деспота за Сребреницу више пута су затезани и рјешавани. Са друге стране босански великаши нису могли прежалити уступање Сребренице деспоту Стефану па су у више наврата припремали нападе на Сребреницу да би је отели. Те нападе је предводио босански краљ Твртко II. Стефанов наследник је био Ђурађ Бранковић, његов нећак, којем је предао Сребреницу на управљање на великом сабору који је одржан у Сребреници на којем је био присутан и српски патријарх. То се десило у јулу 1426. године.

201

Деспот је умро 1427. године. Његов наследник Ђурађ Бранковић преда Мађарима Београд и Мачву што је разљутило Турке који удари-ше на Србију. За кратко вријеме Србија поста разбојништво по којој су крвариле и пустошиле српске, мађарске и турске чете. У то доба биле су добре везе српске власти са Дубровником око Сребренице.

Босански краљ није могао да преболи богати рударски град Сребре-ницу. У то доба Турци су били на страни српског краља а против босан-ског Твртка. После смрти мађарског краља Сигисмунда 1437.године, султан Мурат II почео је офанзиву против Мађарске и Србије и брзо је уследио пад цјеле Србије. У то вријеме и Сребреница је потпала под Турску власт. Долазак Турака у српске и босанске земље није прекинуо гложење и међусобне свађе и ратовања једних против других. У много случајева повод за то била је понајвише богата Сребреница, коју су Турци 1439. године заузели, користећи се међусобним борбама Боса-наца и Срба. Деспот Ђурађ је те године напустио земљу а краљ Томаш и војвода Стјепан гложили су се и ратовали између себе.

Срењовековни град Сребреник у Сребреници

202

Године 1444. краљ Томаш је заузео Сребреницу, а већ 1446. године измирили су се краљ Томаш и војвода Стјепан. Све те године Дубро-вачка република се бојала да не дође до рата између Србије и Босне због Сребренице. Попут српских деспота, босански су владари и ве-ликаши завели нове дажбине на дубровачке трговце у Сребреници. Удружена војска војводе Стјепана и деспота Ђурађа против босанског краља Томаша 1448. године поново је освојила Сребреницу, а 1449. го-дине Сребреницу поново осваја краљ Томаш. Његов син Стјепан жени се кћерком Лазара Бранковића и са њом за мираз добија Сребреницу. Године 1462. Сребреница је поново прешла у Турске руке. Мађари су преко српског деспота Вука Бранковића поново заузели Сребреницу од Турака.

Сребреница је у историји свог развитка имала разноврсну етничку структуру. У раном средњем вијеку истичу се Римљани. У Сребреници су живјели и јужнословенски народи. Главно житељство у Сребреници били су Босанци, Дубровчани, Саси и Србијанци, затим као завојевачи Мађари а потом Турци. У Сребреници је било повремено и Арбанаса који су били насељени око ријеке Дрине и служили су се тзв. баналач-ким тајним говором.

Сребреница је у средњем вијеку имала свој градски закон и свој суд. Сребреница је у средњем вијеку била развијен трговачки град и значај-но рударско мјесто. У Сребреници се ковао и новац. Због свог економ-ског богаства, Сребреница је стољећима привлачила разне завојеваче. Тако је етнички елеменат Сребренице био изложен стољећима раз-ним патњама и недаћама, експлоатисан од владара Босне и Србије, од страних завојевача и капитала Дубровника. Тако је Сребреница крајем средњег вјека била веома исцрпљена, а за вријеме турске владавине у новом вијеку посве исцрпљена, а касније и посве пренебрегнута.

Губљењем значајних рударских градова на подручју Косова, Стефан Лазаревић, а касније и његов наслиједник Ђурађ Бранковић, окренули су се ка Сребреници и рудом богатом подручју Осата. Они су довели у Сребреницу и у осаћанске руднике проверене рударе Сасе који су овде наставили посао започет у великим рударским градовима попут Новог Брда на Косову. Са рударима Сасима Стефан Лазаревић је засигурно довео и српске неимаре избегле из освојених градова на Косову.

Према неким предањима најстаријих Осаћана долази се до сазнања да њихови далеки преци потичу управо са Косова.

Колико је област Осата и Сребренице била значајна током цјелог средњег вијека потврђују и подаци да је само 1390. године Сребреница

203

давала босанском краљу Твртку 850 литри сребра. Нема сумње да је то била једна од најнасељенијих крајева у читавој Босни.

Забиљежен је и податак да су у току педесетак година Осат и Сребре-ница чак 13 пута мењали свога господара, све до пада под Турску. Пет пута је била у србијанским, четири пута у босанским, три пута у тур-ским и једанпут у угарским рукама.

У самој области Сребренице релативно је мало остатака материјалне културе из периода постојања средњовјековне босанске државе.

204

Мр. сц. РУСМИР ЂЕДОВИЋ, СЕНАД БЕГОВИЋ, проф.Завод за заштиту и кориштење културно-хисторијског и природног наслијеђа Тузланског кантона, Тузла.

УРБАНИ РАЗВОЈ ГРАДА СРЕБРЕНИЦЕ У ОСМАНСКОМ ПЕРИОДУ СА ОСВРТОМ

НА УЛОГУ ВАКУфА

Абстракт

Насеље Сребреница од средњег вијека, па све до данас представља значајно стратешко, политичко и економско (рударско, занатско и тр-говачко) средиште Подриња. Усљед наведеног Сребреница је такођер, значајно и развијено урбано средиште Подриња, од средњег вијека до данас.

Урбани развој Сребренице није до сада детаљније истраживан, осо-бито у османском периоду. У науци је добро позната значајна улога институције вакуфа у урбаном развоју османских градова, наравно и босанскохерцеговачких градова. Циљ овог рада је истражити и указа-ти на основне карактреристике и етапе урбаног развоја града Сребре-нице током османске управе, затим дати основне карактеристике и елементе урбане структуре града крајем османске управе, као и ука-зати на значај и улогу вакуфа у урбаном развоју града Сребренице у задњих петстотина година.

Кључне ријечи: Сребреница, урбани развој, вакуф, османски период, махала, Чаршија.

205

Након дуге и врло значајне урбане традиције у околини Сребрени-це (антички градови у Скеланима и Сасама), током средњег вијека се на мјесту данашњег града Сребренице јавља значајна урбана агломе-рација. Према досадашњим сазнањима ради се о сљедећим простор-но-територијалним и урбаним садржајима: Средњовјековна утврда Сребреник (Горњи и можда Доњи град); Подграђе (данашња махала Град); Трговиште (данашња Чаршија); Рудник; Петрич; Панађуриште; Варош; Дубровачка колонија; Трговачка улица; фрањевачки самостан са црквом св. Марије; црква св. Николе....

Фазе у урбаном развоју града Сребренице током османске управе

Током више од четири стољећа османске управе, град Сребреница пролази кроз неколико фаза укупног, па и урбаног развоја. Оне зависе од опћих хисторијских прилика, а састоје се из периода страдања, опо-равка и пуног развоја. Током овог истраживања издвојили смо сљедеће фазе урбаног развоја града Сребренице:

Страдање у другој половини 15. стољећаНепосредно иза 1459. године Сребреница улази у састав Османског

царства. Током друге половине 15. стољећа више пута је страдала због ратних дејстава Османског царства и Угарске. На прелазу из 15/16. стољеће прилике се стабилизирају и Сребреница се постепено опо-равља. Средњовијековни град Сребреник, на брду изнад Сребренице, постаје османска војна утврда са најстаријом џамијом.

Опоравак до краја 16. стољећаВећ почетком 16. стољећа насеље Сребреница добија урбане, еко-

номске и културне контуре града и прије 1533. званично бива прог-лашена градом. На мјесту некадашњег Трговишта (трга) развија се Чаршија као османско-оријентални еквивалент старом пословном сре-дишту насеља. У средишту Чаршије је настала и друга џамија Султана Бајезида II, између 1481-1512. године. Средином 16. стољећа постоји и ковница новца.

Град Сребреница 1533. године има око 230 кућа пореских обвезника (36 муслиманских, 178 старе раје-католика и 43 новодосељених вла-ха-сточара) и око 1.500 становника. Почетком 16. стољећа Сребреница има: војну утврду са посадом, чаршију са дућанима, занатским радња-ма и другим јавним и привредним објектима, рудник, панађур за тради-ционалним вашером, више стамбених махала... Осим наведеног, еви-

206

дентирано је постојање још: двије џамије, самостан са црквом, хамам... До краја прве половине 16. стољећа (1548. године) град Сребреница има око 300 кућа пореских обвезника (106 муслиманских, 143 старе раје-католика и 43 влаха-сточара) и око 2000 становника.

Златно доба (17. стољеће)На прелазу 16/17. стољеће град Сребреница има између 330-340 кућа

пореских обвезника (182 муслиманске, 103 старе раје-католика и 48 влаха-сточара) са око 2.500 становника.

Континуирани раст града Сребренице од краја 15. стољећа, кулми-нира почетком друге половине 17. стољећа. Тада (1660. године) Евлија Челебија у Сребреници региструје: развијену чаршију са 70 дућана и занатским радњама, шест муслиманских махала, шест џамија, текију, три мектеба, хамам, хан. Свакако тада постоји и војна утврда, Варош са немуслиманским становништвом, панађуриште и самостан са црк-вом. До сада у науци није разјашњено гдје би се данас налазило свих шест махала и шест џамија Сребренице тог времена. Свакако се ради о данашњим махалама: Чаршија, Црвена ријека и Петрич са џамијама у њима. Остале три махале и џамије су потпуно непознатог положаја.

У то вријеме се спомиње чак 800 кућа у Сребреници, које су тврдо зидане и високе. Град Сребреница у другој половини 17. стољећа има око 4.000-5.000 становника

Страдања 17/18. стољећеТешки ратови на крају 17. и током 18. стољећа, као и епидемије бо-

лести, неродне године и глад остављају трага у стагнацији урбаног раз-воја града Сребренице. Готово нестаје католичко становништво, а на мјесту католичке цркве (срушене 1690. године) се гради џамија. Године 1720. има само двадесетак католичких кућа. У овом периоду веома је страдало и муслиманско становништво.

Посебно страдају урбани, економски, културни и вјерски садржаји у Сребреници. Од некадашњих шест џамија, три нестају са хисторијске позорнице.

Опоравак 18. и 19. стољећеТоком 18. и 19. стољећа траје дуг период спорог опоравка економ-

ских, демографских, културних, вјерских и урбаних прилика. На самом крају османског периода град Сребреница има нешто пре-

ко 260 кућа са преко 1.200 становника. Ово видимо из првог аустро-угарског пописа становништва Босне и Херцеговине обављеног 1879.

207

године. Према овом попису, град Сребреница има 264 куће и 1.219 становника, а налази се у статусу Марктгемеинде, односно трговачке опћине. Мухамеданаца је било 825 а гр. източњака 394. Ове податке о становништву свакако, треба тумачити и са аспекта повлачења одређе-ног броја Бошњака–Муслимана пред аустроугарском окупацијом.

Урбана структура града Сребренице крајем османског периода

Одмах по османском заузећу средњовјековног насеља Сребренице средином 15. стољећа, ово насеље се до краја 19. стољећа развија под утицајем исламско-оријенталне урбанизације. Издваја се пословно средиште града Чаршија и стамбени дијелови–махале.

Тако се у разним документима спомињу различити дијелови урбане структуре града. Нпр: 1870. године Дервиш син Ибрахима из махале (И)Скендер у Сребреници продаје имање; 1887. године се удаје удови-ца по имену Салкуна из махале Киптијан; 1887. године удаје се Паша кћи Мехмеда из махале Петрич, за Суљу сина Омера из исте махале.

Анализу урбане структуре града Сребренице крајем османске управе можемо вршити на основу неколико детаљних извора. Ради се, прије свега о детаљним подацима које можемо наћи у аустроугарским катас-тарским плановима из периода 1883-1885, аустроугарским грунтовним књигама из 1894. године и задњим османским земљишним дефтерима.

Такођер, имамо и неколико оквирних пописа махала у Сребреници са краја 19. стољећа. Начелник Сребренице Јусуфбег Ефендић (?) је 17. маја 1883. године доставио један списак „имена у граду постојећих махала: Скендер-махала, Петрић-махала, Град-махала, Црвена риека, Варош-махала, Панаџуричка”.

На аустругарском катастарском плану средишта града Сребренице размјера 1:3.125, из 1883-1885. године, наведен је сљедећи списак ма-хала: I Циганска Махала, II Српска Махала, III Скендер Махала, IV Црвена риека Махала, V Петрич Махала.

Из аустроугарског пописа становништва Босне и Херцеговине 1895. године видимо сљедећи списак махала града Сребренице: Црвена Рије-ка, Град, Каптијан цигански, Петрић, Скендер, Варош.

Детаљнијим истраживањима урбаног изгледа града Сребренице крајем османског периода можемо издвојити сљедеће елементе:

208

УтврдеКрајем османског периода у граду Сребреници постоје двије утвр-

де, као урбане и градитељске цјелине. Високо на брду са југоисточне стране града на око 560 м надморске висине, налазе се остаци старог средњовјековног града-утврде Сребреника.

Испод њега на заравни косе, која се спушта ка средишту Сребрени-це, на око 460 м надморске висине, налази се утврда коју су изградили Османлије током 18. стољећа. У утврди се налази неколико објеката који се у то вријеме користе.

ЧаршијаЧаршија у Сребреници се током османске управе налази низводно од

става Црвене и Бијеле ријеке, гдје оне чине ријеку Крижевицу. Чаршија се налази на десном благо нагнутом дијелу долине Крижевице.

У средњем вијеку ту се налазило Трговиште са тргом, а кога са по-словним и јавним функцијама замјењује османска чаршија.

Чаршија у Сребреници крајем османског периода обухвата више ули-ца које се састају ниже Чаршијске џамије и чине својеврсно средиште града. Чаршија тада има највише трговачких радњи (дућана), занатских радњи и других економских објеката (магазе, воћари...). И најважнији градски јавни објекти као што су: ханови, средишња џамија, медре-са (виша школа) и мектеб (нижа школа), налазе се у Чаршији. Ту су се налазили и најважнији управно-административни објекти кадилука Сребреница.

Поред преко стотину економских објеката, десетак јавних и управ-них, у Чаршији се тада налази и двадесетак стамбених објеката.

Махала СкендерМахала Скендер или Хаџи Скендер, наслања се на Чаршију са југо-

источне стране. Развила се на мјесту стамбеног дијела средњовјековне Сребренице, средњовјековне Трговачке улице и познате Дубровачке ко-лоније. У њој почетком османске управе постоји стари средњовјековни фрањевачки самостан и католичка црква, све до краја 17. стољећа и великих страдања Сребренице.

Ова махала, крајем османске управе, била је највећа махала града Сребренице и имала је око 65 кућа и нешто других објеката. Такођер, имала је џамију (Хаџи Скендерову или Бијелу) и гробље уз њу.

209

Махала Црвена ријекаМахала Црвена ријека (понекад називана и Губер) је један од најста-

ријих дијелова Сребренице. Поред ње се налазе и стари рудници. Има мишљења да се у њој поред хамама из 16. стољећа, налазила и најста-рија сребреничка џамија (са прелаза 15/16. стољеће).

Крајем османског периода ова махала има око 25 стамбених кућа, џамију и мектеб.

Махала ПетричОва махала се налази нешто узводније уз Бијелу ријеку, а од Скендер

махале је одвојена мањим слободним простором. Назив махале Петрич (може се наћи и као Петрић), упућује на средњовјековну старост.

Крајем османског периода махала има око 40 кућа, џамију, више муслиманских гробља (нарочито већи вакуфски комплекс Учине баш-че). На Бијелој ријеци има и воденица.

Махала ГрадОва мања махала се налази на заравни (око 460 м надморске виси-

не) са југоисточне стране османске утврде Сребреник. Вјероватно се развила на мјесту подграђа средњовјековне утврде. Крајем 19. стољећа има 6-7 кућа, а изнад је гробље.

МусалаНалази се низводно од Чаршије, низ ријеку Крижевицу, и то на ње-

ној лијевој заравњеној страни. Мусала, као већи слободни простор у граду (намијењен за масовне јавне и вјерске скупове), поред Чаршије у Сребреници се развија од почетка османске управе. Временом се удаљенији дијелови претварају у гробље, а на неким почиње изградња стамбених, јавних и других објеката.

Крајем османског периода на Мусали се налази десетак кућа и уређе-на мусала (као градитељска цјелина за молитве). Овај простор је по-себно постао занимљив за изградњу (путева, јавних објеката) доласком аустроугарске управе.

ВарошЈош низводније од Мусале, са десне, прилично стрме, стране ријеке

Крижевице, током 18. и 19. стољећа се развија махала Варош. Насеље-на је новодосељеним српско-православним становништвом из јужних планинских подручја, па се назива и Српска варош.

210

Крајем османске управе Варош има око 55 кућа и стару православну цркву. Њено некадашње мјесто се назива црквиште. Цркву региструје аустроугарски план из 1883-1885. године, а нестала је иза 1903. године, када је изграђена нова православна црква непосредно изнад Чаршије.

КиптијанИспод Мусале и Вароши, а непосредно уз ријеку Крижевицу се то-

ком османске управе развила махала Киптијан. То је уобичајени ос-мански назив за дио града насељен циганским, односно ромским ста-новништвом. Усљед њиховог начина живота и традиционалних заната није чудо за такав положај махале.

Крајем османског периода махала Киптијан (негдје Киптијан циган-ски) има око 25 кућа, претежно мањих.

ПанађуриштеЈош низводније се старином у Сребреници, велики комплекс јавних

земљишта користио за трговину на отвореном. То су познати панађу-ри, вашери и слично. Због тога се простор и назива Панађуриште. На неким старим картама је приказан посебно од града Сребренице, али временом је срастао са њом.

Крајем османске управе већ се почела формирати мања махала Па-нађуриште са 7-8 кућа и нешто других објеката. Овим простором је касније прошао главни пут из Сребренице.

Хан Баратово и Забојна Ради се о дијеловима Сребренице на крајњем сјеверном и западном

дијелу територија насеља, који крајем османске управе имају само по једну кућу (ради се о хану и кући фамилије Ђозића), а касније се више насељавају.

Вакуфи

Познато је да институције вакуфа и разноврсни њихови садржаји битно, а понекад и пресудно, доприносе укупном, па и урбаном развоју наших градова током османске управе. Вакуфи су најчешће намјењени изградњи и функционисању муслиманских вјерских и просвјетних ус-танова, али они обухватају и бројне друге урбане и економске садржаје. У граду Сребреници се оснивају вакуфи и постоје вакуфски објекти од почетка османске управе. У наредном излагању доносимо основне по-датке о вакуфима Сребренице до аустроугарског периода.

211

Двије најстарије џамије у Сребреници, џамија у утврди Сребре-ник и џамија Султана Бајезида II, из друге половине 15. и почетка 16. стољећа су изграђене и уздржаване од државних средстава. Џамија Султана Бајезида II изграђена за владавине султана Бајезида II (1481-1512), званог Велија (Свети). Одатле је Евлија Челебија пролазећи кроз Сребреницу 1660. године назива Бајезид Велијина џамија.

Вакуф Чаршијске џамије је један од најстаријих вакуфа у Сребре-ници, а вјероватно је везан за Султан Бајезидову џамију из 15/16. стољећа.

Приходи вакуфа Чаршијске џамије у Сребреници од кирија и вакуф-ских земаља су 1890. године потрошени на плаће имама и мујезина џамије од 16 и 50 форинти. На трошкове расвјете џамије потрошено је 15 форинти.

Вакуф Чаршијска џамија према прорачуну из 1913. године има при-ходе од млина и земље у износу од 190 круна.

Временом је вакуф Чаршијске џамије увећаван новим некретнинама. Тако је 1936. и 1938. године купљена парцела „Бојна” а једна парцела је увакуфљена.

Вакуф Чаршијске чесме (воде) је исте старости као и претходни.Према прорачуна вакуфа из 1890. године овај вакуф је доносио при-

ходе у износу од 40 форинти и имао мусакафат на име кирије од пекар-не. Ови приходи су трошени на уздржавање чесме.

Вакуф Хамама је везан за хамам који је у Сребреници постојао у 16. стољећу.

Вакуф Црвена ријека чесме (воде) вјероватно је везан за претходни или искориштавање љековитих вода Губера.

Године 1890. вакуф доноси приходе од кирије дућана у износу од 25 форинти. Стварни издаци вакуфа Црвена ријека чесме (воде) у Сребрени-ци 1890. године износе 20 форинти и троше се на издржавање чесме.

Вакуфи три мектеба из 16/17 стољећеСредином 17. стољећа се у граду Сребреници спомињу три мектеба.

Највјероватније је сваки од њих имао свој посебан вакуф. Ови вакуфи су основани, а мектеби изграђени током 16. или у првој половини 17. стољећа.

Вјероватно на мјесту једног од мектеба из овог периода се крајем 19. стољећа налази мектеб за школовање женске дјеце. То видимо из спо-

212

мињања посебног вакуфа под називом Вакуф мејтефа за женску ђецу у 1894. години. Овај вакуф тада има кућу са кућиштем и двориштем (изгледа у махали Црвена ријека) и дућан са градилиштем у Чаршији.

Посебни Вакуф мејтефа у Сребреници, 1894. године има сљедеће некретнине: зграду мектеба, парцелу шљивик под мејтефом и воћар у сребреничкој чаршији. Анализом катастарских планова града Сребре-нице са краја 19. стољеће добро се види да је зграда мектеба већих димензија, непосредно са источне стране Чаршијске џамије (данас је на том мјесту налази велика зграда Исламског центра).

Према прорачуну из 1913. године Вакуф Женског мектеба у Сребре-ници има укупне годишње приходе од 207 круна. Они долазе од вакуф-ске пекаре и вакуфске земље у износу од 187 и 20 круна.

Вакуф Петрић џамије везан је за уздржавање ове џамије у Петрич махали још од 17. стољећа.

Вакуф Петрић махале џамије 1890. године има приход од трећине једне куће чифчија и од вакуфске земље. Вакуф грунтовно крајем 19. стољећа има: шљивик код џамије површине 350 м2, градилиште близу џамије, веће земљишне посједе у врх махале Петрич (гробље Учина башча) површине 26.000 м2, гробља површине 1.830 и 500 м2 и орани-цу код гробља.

Према прорачуну вакуфа из 1913. године Вакуф Петрић џамије има приходе од вакуфске земље у износу од 40 и вакуфских некретнина од 5 круна. Издаци су ишли на плаће имама и мујезина од 40 и 5 круна. Мутевелија вакуфа је био Ахметага Пашагић.

Вакуф џамије Црвена ријека у истоименој махали је из 17. а према некима и са прелаза 15/16. стољеће (везан за Султан Бајезидову џа-мију).

Вакуф џамије Црвена ријека зване вакуф Шарене џамије 1894. годи-не посједује сљедеће некретнине: зграду џамије, гробље на парцели к.ч. 1/399 од 360 м2 површине и дућан са градилиштем у Чаршији на к.ч. 1/49.

Вакуф Црвена ријека џамија према прорачуну из 1913. године има приходе од вакуфске земље и кирија у износу од 190 круна, од којих је 160 ишло на плаћу имама џамије, а 30 круна је био вишак.

Три вакуфа непознатих џамија из 17. стољећа а које спомиње Че-лебија, усљед страдања Сребренице у 17/18. стољећу, нису се одржала, а локација тих џамија је у науци непозната.

213

Вакуф Мусале је основан још почетком османске управе, а обухвата велики комплекс земљишта сјеверно од Чаршије.

Вакуф Мусала у Сребреници при оснивању грунтовнице котара Сребреница 1894. године има евидентирану само једну парцелу. Тада вакуф Мусале има парцелу земљишта на к.ч. 98 површине 650 м2, а налази зе између новоизграђених зграда, котарске управе и основне школе.

Вакуф Мусала у Сребреници према прорачуну вакуфа из 1913. годи-не има приходе у износу од 200 круна. Они долазе од кирија вакуфског земљишта што се налази код централе (односи се и на шупу на том земљишту) у износу од 150 круна, као и од продате башче у износу од 50 круна.

Вакуф Скендер џамије је по свему судећи основан на прелазу 17/18. стољеће када је Хаџи Скендер изградио џамију на мјесту католичке цркве, послије великих страдања Сребренице.

Према прорачуну Скендер џамије вакуфа у Сребреници из 1890. го-дине, основни приход у значајном износу од 112 форинти долази од вакуфских земаља. Расходи су ишли као бериво на плаће имама и мује-зина џамије, по 122 и 43 форинте, а на расвјету џамије је трошено 15 форинти.

Оснивањем грунтовнице у котару Сребреница 1894. године, Вакуф Хаџи Скендер џамије у Сребреници има значајне некретнине. Зграду џамије са градилиштем и двориштем, парцеле гробља поред џамије, гробље које се налази преко ријеке површине 7.300 м2, ораница Лан-дића њива са 14.500 м2. Вакуфу тада припадају и некретнине у Чар-шији, дућан и воћар. Наведеном вакуфу припада и већи комплекс земљишта на Мусали (сјеверно од данашње зграде Општине), а у ста-тусу гробља.

Овај вакуф је 1901. године купио од фамилије Ибрахимагића парце-лу на к.ч. 1/681 површине од 20 м2.

Вакуф медресеСелман-ага родоначелник познате сребреничке фамилије Селма-

на гића, која је одиграла значајну улогу у историји Сребренице, је најважнији вакиф (добротвор) за медресе у Сребреници, почетком 19. стољећа.

Вакуфу који је намијењен за уздржавање медресе у Сребреници поклањало је некретнине више познатих и богатих Сребреничана и

214

Сребреничанки. Из службеног назива овог вакуфа крајем 19. стољећа који гласи, вакуф хаџи Селманаге, хаџи Рустембега и Хаџи Руки ха-нуме медресе, то добро видимо. Поред Селман-аге у вакуф медресе у Сребреници су вакуфили и Рустем-бег и Руки(ја) ханума. Овај Рустем-бег је родоначелник познате сребреничке фамилије Рустембеговића. И једина за сада позната жена вакиф у Сребреници, Руки(ја) ханума је вјероватно из неке значајне фамилије овог града.

Према прорачуну из 1890. године вакуф хаџи Селманаге, хаџи Ру-стембега и Хаџи Руки хануме медресе у Сребреници има приход од значајних 300 форинти. Долазио је на име трећине од 12 кућа чифчија. Овај приход су увакуфили наведени вакифи, очито од својих некада-шњих кметова у неком од села околине Сребренице. Детаљнијим ис-траживањима се свакако, могу наћи кметовска селишта од којих су ти приходи и долазили.

Вакуф Медреса у Сребреници према прорачуну вакуфа из 1913. го-дине има приходе од вакуфске земље од значајних 810 круна и био је други по економској снази у граду и котару Сребреници. Сав овај износ је ишао на плаћу мудериза медресе. Мутевелија вакуфа Медресе тада је био Хаки еф. Ђозић.

Међу вакуфима града Сребренице треба споменути и сљедеће: ва-куф хаџи Сулејман-аге сина хаџи шејх Осман-аге (непозната година вакуфнаме), вакуф Авдије Рустембеговића (вакуфнама из 1892. го-дине), вакуф хаџи Хасана и хаџи Авдије Селманагића (вакуфнама из 1902. године), Мектеб иб-тидаија је у Сребреници отворена поче-тком 20. стољећа. Школске 1908/9. године мектеб је имао 95 ученика, радила су два муалима, Хусејн еф. Ђозић и Али еф. Кланчевић са го-дишњом плаћом од 640, односно 240 круна. Вакуф Мектеби иб-тидаије у Сребреници је био најбогатији и имао је највеће приходе. Значајни приход од 940 круна је долазио од вакуфске куће, а односио се на 1912. годину.

Ка европском граду

Град Сребреница током аустругарске управе (иза 1878. године), по-степено мијења своју урбану структуру и изглед. Овдје доносимо само неке урбане промјене.

Сребреница доживљава јачи економски развој. Обнављају се осман-ски и граде нови путеви који повезују Сребреницу са другим градови-

215

ма у Подрињу. Истражују се рудна богатства и започиње њихова екс-плоатације и кориштење љековите воде Црног Губера.

Урбани развој је такођер интензивиран. Трасира се и гради нови ши-роки пут–улица, од моста на Крижевици, сјеверно од Чаршије, кроз Мусалу. Гради се пут-улица, од старог средишта Сребренице (испод Чаршијске џамије), па лијево од Крижевице кроз Мусалу. У наредном периоду је и изградња значајних јавних зграда поред нових путева на Мусали, котарске управе – Конака и зграде основне школе.

У сјеверном дијелу града, гради се комплекс војне Касарне, а војно стрелиште је у врх махале Петрич. Појачана је изградња приватних по-словних и стамбених зграда у архитектонским стиловима какве доноси аустроугарска управа (средњоеуропске, псеудомаурски...). Сребреница добија и Централу на Мусали (спомиње се 1913. године).

О укупном и урбаном развоју града Сребренице крајем 19. стољећа говоре и сљедећи подаци.

Према попису становништва из 1885. године Маркт, тј. Трговиште, Сребреница има 313 кућа и 326 станова са 1445 становника. Од тога је 883 мухамеданаца, 532 источно-православних, 34 римо-католика и 9 јевреја.

Крајем 19. стољећа, односно према попису из 1895. године, град Сребреница има 378 кућа и укупно 1824 становника. Од тога је 945 мухамеданаца, 633 источно-православних, 110 римо-католика и 8 јевреја.

На аустроугарском катастарском плану из 1883-1885. године се ви-ди уцртана најстарија православна црква у граду Сребреници, парцела к.ч. 1/606. Српско православна црквена општина је 1900. године купи-ла кућу и више парцела земљишта у падини брда, непосредно уз сјеве-роисточни дио Чаршије у Сребреници. Парцеле су купљене од Ђоке и Ристе Максића, а уписане су у грунтовницу 20.6.1900. године. Ради се о парцелама на к.ч.: 1/469, 1/470, 1/468, 1/471 и 1/474. Године 1903. пар-цела на к.ч. 1/469 је уписана као црква са црквиштем. Исте године је у власништву општине уписана парцела к.ч. 96/8 под називом Кацељ. Данашњи парохијски храм Покрова пресвете Богородице је освећен 23. аугуста 1903. године, а освећење је извршио митрополит Илари-он (Радонић). Српско православна црквена опћина је 1923. године од Мустафе и Хасана Сејдића купила двије парцеле земљишта са старом кућом, а које се налазе изнад чаршије и непосредно са југоисточне

216

стране цркве. То су парцеле на к.ч. 1/467 и 1/466. Такођер, 1935. године купљена је и кућа на ерарном земљишту - парцела к.ч. 118/4.

Од почетка првог свјетског рата 1914. године и ратних збивања у граничном појасу Босне и Херцеговине и Србије, укупни развој, па и урбани развој града Сребренице се зауставља. Нарочито су изражена страдања града током Првог и Другог свјетског рата. Таква ситуација стагнације траје практично наредних пола стољећа и поновни развој Сребренице имамо тек средином друге половине 20. стољећа.

ЗакључакГрад Сребреница има дуг и сложен урбани развој. У овом раду је то

констатовано за период османске управе, дакле од средине 15. па до краја 19. стољећа. Хисторијске околности су условиле различите фа-зе урбаног развоја града, од страдања, па опоравака, до пуног развоја.

Град Сребреница је у наведеном периоду прошао сљедеће фазе урба-ног развоја:

Страдање у другој половини 15. стољећаОпоравак до краја 16. стољећаЗлатно доба (17. стољеће)Страдања 17/18. стољећеОпоравак 18. и 19. стољећеКрајем османске управе град Сребреница има више од десет прос-

торно-територијалних елемената у својој урбаној структури, а који су углавном производ дотадашњег хисторијско-урбаног развоја. Ти еле-менти су: двије утврде, Чаршија, десетак махала и већи јавни прос-тори.

Резултати овог истраживања упућују и на велики значај и улогу ва-куфа у урбаном развоју града Сребренице у задњих петстотина годи-на. У Сребреници је тада било преко двадесет различитих вакуфа, а обухватали су значајне урбане садржаје (џамије, школе, економске и стамбене објекте, јавна земљишта...).

217

Извори и литератураГрунтовне књиге из 1894. године за к.о. Сребреницу. Грунтовница општинског суда у Сребреници.Катастарски планови из 1883-1885. године, за к.о. Сребреницу, размје-ра 1:6.250 и 1:3.125. Катастар Сребреница.Књига абецедни попис власника некретнина за к.о. Сребреницу. Грун-товница општинског суда у Сребреници.Прорачуни вакуфа у Босни и Херцеговини за годину 1890, Састављени по земаљском вакуфском повјеренству у Сарајеву, Други свезак. Штатистика миеста и пучанства Босне и Херцеговине, Сарајево, 1880.Штатистика мјеста и житељства Босне и Херцеговине по попису наро-да од 1. маја 1885, Сарајево, 1886.Hauptresultate der volkszahlung in Bosnien und der Hercegovina vom 22. april 1895, Landesregierung fur Bosnien und der Hercegovina, Sarajevo, 1896.Прорачун вакуфа у Босни и Херцеговини за годину 1913, Сарајево.Евлија Челеби, Путопис, Sarajevo-Publishing, Сарајево, 1996.Адем Ханџић, Тузла и њена околина у XVI вијеку, Свјетлост, Сарајево,1975.Мехмед Мујезиновић, Исламска епиграфика, књига II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974.Драгомир Вујичић, Ономастичка грађа Мехмед-бега Капетановића Љубушака, Босанскохерцеговачки дијалектолошки зборник књига III, Институт за језик и књижевност у Сарајеву, Сарајево, 1982Зејнил фајић, Попис вакуфнама из Босне и Херцеговине које се налазе у Гази Хусревбеговој библиотеци у Сарајеву, Анали Гази Хусрев-бегове библиотеке, Књига IX-X, Сарајево, 1983.Халима Коркут, О вакуфима у сјевероисточној Босни, Анали Гази Хусрев-бегове библиотеке, Књига V-VI, Сарајево, 1978.Српска православна епархија Зворничко-тузланска, шематизам, Тузла, 1977.Хифзија Суљкић, Споменици исламске културе у Сребреници, Сабрани текстови књига II, БМГ, Босанска медијска група, Тузла, 2007.Туфан Гундуз, Тузлански, Бијелјински и Сребренички сиџил (1641-1883.), Архив Тузланског кантона, Тузла, 2008.

218

Град Сребреница на аустроугарској топографској карти с краја 19. стољећа

Чаршија и дио Хаџи Скендер махале 1883-1885. година (аустроугарски план)

219

Махале Хаџи Скендер и Црвена ријека, 1883-1885. година(аустроугарски план)

220

ДРАГИША МИЛОСАВЉЕВИЋ:

фЕНОМЕН ОСАЋАНСКОГ ГРАДИТЕЉСТВА; ЗНАЧАЈНИЈЕ САКРАЛНЕ

И СВЕТОВНЕ ГРАЂЕВИНЕ,

Апстракт: Синтагма - Осаћанско градитељство одавно је позната, као што је Осат - област у источној Босни препознатљива по врсним неимарима и градитељима који су обнављали порушену Србију с краја XVIII и у првој половини XIX века. Они су такође познати и по бројним градитељским пословима које су реализовали знатно касније па и у на-шем времену. И поред тога што су постали чувени по дрвеним кућа-ма осаћанкама, ови мајстори из источне Босне успешно су градили и служили се и другим материјалима, каменом, опеком и бондруком. За њих се зна да су сваког пролећа на више места прелазили Дрину, наста-вљајући пут до Ваљева као својеврсног сабирног центра. У потрази за пословима пут их је водио и до најудаљенијих села, вароши и варошица Србије у којима су у већој или мањој мери до недавно били сачувани градитељски објекти подизани њиховим рукама. Више цркава брвнара широм Србије дела су ових врсних мајстора, као што су многе сакрал-не грађевине зидане од тврдог материјала, дела њихових руку. Осаћани су градитељи и знаменитих кнежевских конака, кућа нахијских кне-зова, локалних старешина као и стамбених грађевина чији је власник био кнез Милош Обреновић. Такође, они су подизали објекте исламске вероисповести, џамије, текије, медресе а посебно су познати као гра-дитељи џамија са дрвеном мунаром. Најзад, они су остали познати и по чувеном бањалачко – неимарском језику којим су се на градилишти-ма служили, и кога други, осим њих нису разумели.

221

Осаћански градитељи појављују се пре свега као ствараоци. Градећи сакралне и световне објекте, они су у српско поднебље утиснули печат препознатљивости. Њихова остварења сачувана до наших дана, го-тово без изузетака имају посебну форму. Осаћански облици, стварани снагом индивидуалне креације и колективног прегалаштва у много чему остали су непревазиђени, а куће осаћанке које се приписују њима као родоначелницима једне нове градитељске епохе не могу заменити други објекти. Складним пропорцијама, једноставним распоредом просто-ра, унутрашњошћу у којој доминира дух патријархалне заједнице ови објекти представљају парадигму хуманости и не остављају равно-душним савремене посетиоце нити истраживаче културног наслеђа. Узимајући у обзир материјални и духовни развој наше заједнице, осећај присутности и људске топлине у кућама осаћанкама и надасве хума-ност простора у коме су се рађале, стасавале и умирале генерације сродника – ови се градитељски облици издвајају од свих других, који су у Србији подизани у последњих неколико столећа.

Кључне речи: Осаћани, градитељи, неимари, Осат, цркве, цркве брвнаре, конаци, чардаци, итд.

Неколико примера сложенијих цркава брвнара

О црквама брвнарама постоје бројне студије које се најчешће овим објектима баве као специфичностима народне архитектуре, али сасвим ретко као духовним и културним местима која су дуго времена у срп-ској историји била надокнада, замена несталих и порушених духовних стожера1). Остаје дакле да цркве брвнаре посматрамо у светлу гради-тељских искустава и домета појединих неимарских група које су, на жалост, у већини примера за нас анонимне. Грађене у шумама и забити далеко од комуникација и осветничких хорди, ове сакралне грађевине често су касније бивале заборављене, или су у њиховој непосредној близини подизани објекти од чврстог материјала, чиме су брвнаре та-1 Још увек се најзначајнијом студијом може сматрати књига Д. Ст. Павловића, Црк-

ве брвнаре у Србији, Београд 1962. Вреди истаћи и следећа дела: Р. Павићевић, Д. Ст. Павловић, Р. Станић, Молитва у гори, Београд 1994; Д. Милосављевић, Црква брвнара у Дубу, Ужице 1994, исти, Осаћански неимари, Београд – Прибој 2000; Љ. Шево, Манастири и цркве брвнаре Бањалучке епархије, Бања Лука, 1996; Б. Ми-халјевић, Типологија цркава брвнара у Србији, Саопштења бр XL, Београд 2008, 217-236; М. Цуњак, Историја тимара и цркве брвнаре у Јелићкој, Ракелићима, Марићкој, Бусновима и Омарској, Бања Лука 2009.

222

кође препуштане забораву2). Враћајући се овим патинираним и запус-телим богомољама, откривајући понекад избледели запис на таваници или трему, откривамо и властити идентитет често запостављен и по-тиснут.

Тачан број дрвених храмова које су градили Осаћани широм Србије и Босне тешко ће ма када бити евидентиран. Непостојање уговора из-међу црквених општина и мајстора предузимача, сужава могућност идентификовања неимарских група из Осата, као и досељених гради-теља из источне Босне, који су и даље деценијама настављали мајстор-ску делатност преносили вештину грађења и на мештане села у која су досељени.

Једна од најзначајнијих дрвених цркава код нас која је касније поста-ла узор многим сакралним грађевинама јесте брвнара у Миличиници код Ваљева. Грађена у последњој деценији XVIII века, она је пример градитељске креације како у конструктивно-просторном решењу тако и у декоративној обради детаља. Осаћанска дружина Игњата Петро-вића градила је ову цркву тачно годину дана и то од 23. августа 1791. до 23. августа 1792. године. После завршавања спољашњих радова још неколико грађевинских сезона трајали су послови у унутрашњости. Све упућује на то да је храм у Миличиници подигнут на месту знатно старије цркве која је страдала 1726 године и била посвећена апостоли-ма Петру и Павлу3).

Из записа урезаног на источном довратнику јужних врата, сазнајемо да је темељ постављен 1791. године, а као неимар помиње се Игњат Петровић. То је колико се до сада зна, први дрвени храм на коме су неимари на конструкцији крова пратили заобљену шему основе. Стр-ми и заобљени кров на источној и западној страни постигнут је чес-тим роговима који се из једне тачке у слемену спуштају попут лепезе формирајући облину. Касније посебно у првим деценијама XIX века, то је постао готово универзални образац за многе друге дрвене бого-моље у у ваљевском, шабачком, ужичком и соколском крају. И други детаљи цркве у Миличиници заслужују пажњу. То се посебно односи на обраду стубова довратника затим на унутрашњост, и нарочито на 2 Судбину напуштених цркава брвнара, посебно оних покрај којих су грађене зи-

дане богомоље предвидео је и владика Николај Велимировић, који је пред сам почетак Другог светског рата извршио освећење нове цркве у Дубу. Он се тада покајао што је дозволио градњу новог зиданог храма и запоставио стару брвнару; Летопис цркве у Дубу, 46.

3 Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, 1791-1848, Београд 1986,76 (са старијом литературом).

223

декорацију царских дверију и врата. Биљни орнаменти на лучним над-вратницима и касетирана врата попут пчелињих саћа постаће касније чест пример украшавања дрвених храмова подизаних широм Србије и Босне4). После овог успешно завршеног посла, основано је веровати да је дружина Игњата Петровића учествовала у градњи и многих других дрвених богомоља посебно оних подизаних у ваљевском крају.

Само годину дана после почетка радова на цркви брвнари у Мили-чиници, једна друга неимарска дружина из Осата подигла је у селу Ду-бу код Бајине Баште дрвену богомољу скривену у шуми, недалеко од комуникације Ужице – Баjина Башта5). Овај мали храм био је посебно значајан у времену када је манастир Рача још увек био у рушевинама, а њену улогу су, и знатно раније преузимале мале дрвене цркве поди-зане у XVIII веку у Соколској нахији6). Црква брвнара по свему судећи преживела је тешка страдања после пропасти Првог српског устанка, а у трећој деценији XIX века, значајно је реконструисана. Посао на овом проширењу, односно новом градитељском обликовању поверен је једној другој анонимној неимарској групи из Осата. Они су посао за-вршили у рекордном року и у Дубу оставили једно од својих најбољих остварења7).

Зналачки постављена црква у одговарајућем амбијенту, висок стрми кров покривен ситним храстовим клисом – делују импозантно било да се посматра са суседних брда или из непосредне близине. Декоративна обрада врата, довратника и надвратника, флорални мотиви обојени у живе боје готово да се издвајају од свега што су Осаћани до тада али и касније створили. Ипак по аутентичности и реткошћу издвајају се стојећи храстови свећњаци резани у плитком рељефу и украшени са пуно маште8). Раритет у Дубу представља и дрвени хорос састављен од осам различитих орнаменталних целина које заједно формирају дрве-но коло – свећњак готово јединствен у нашем сакралном и етнограф-ском наслеђу.

Близина Дуба селима са друге стране Дрине, свакако је условила да се овде подигне једна од најлепших дрвених цркава код нас. Аутенти-чан градитељски образац, високи стрми кров и полузатворени прос-4 Д. Ст. Павловић, нав. дело, 148. 5 Д. Милосављевић, Црква брвнара у Дубу, 55-60. 6 Постојало је више храмова у бившој Соколској нахији. Многе од њих биле су теш-

ко оштећене и касније уништене, цркве у Јеловику, Својдругу (Рогачици), Гвосцу, итд; види: С. Игњић, Ужичка нахија, Београд 1961, 49.

7 Д. Милосављевић, нав. дело, 57-60.8 Д. Ст. Павловић, нав. дело, 82.

224

трани трем, упућују да је ова богомоља била својеврсни изазов неима-рима из неког осаћанског села недалеко од Дрине. Они су у дубски храм осим конструктивних и декоративних целина унели читав репер-тоар културних и сакралних вредности које до тада нису биле виђене. Обрада делова мобилијара, крстова, свећњака, и полијелеја извођена је у зимском периоду у Осату и на коњима с пролећа преношени до богомоље у Дубу, у коме су по свему судећи, служили свештеници из Босне, који су били и поручиоци и ктитори овог драгоценог дела нашег народног неимарства.

Сва је прилика да исти неимари из Осата који су проширили храм у Дубу у трећој деценији XIX века, касније подигли цркву брвнару у Се-чој Реци код Косјерића9). То је такође развијени тип сакралне грађевине за коју постоје подаци да је саграђена 1812. године, мада је по свему судећи већ 1809 године, у овом селу постојала црква брвнара. На за-падном довратнику био је до недавно сачуван избледели запис са кога сазнајемо да је ,,Сија церков саградисја при владенију Вожда Георгија Петровића на лето 1812”10).

Начин на који је обликован и украшен храм у Сечој Реци сведочи да су овде радили једни од најбољих мајстора из Осата. Подигнута је грађевина дужине 14.40 м, ширине 5.40 м, са елементима развијене богомоље односно са припратом, наосом, олтарским простором, хором и тремом. Олтарски простор одвојен је од наоса иконостасном прегра-дом од дасака што је иначе била пракса и код других дрвених храмова. Хор се налази непосредно изнад припрате и до њега воде стрме дрвене степенице. Првобитна грађевина била је покривена шиндром која је и у каснијим фазама реконструкције такође често мењана11).

Орнаментални детаљи како на западним тако и на северним вратима и надвратницима резани су од меког дрвета и везивани за масовне хра-стове талпе. По предању једна од врата у Сечој Реци донела је са собом породица извесног Минић Обада, који су по мишљењу Б. Којића, са своје старе цркве у Црној Гори понели врата и поставили у ову брв-нару. Међутим, прота Новак Милошевић у својој Књизи за уписивање прилога цркви сечоречкој у којој је иначе записао и градњу нове, зидане цркве почетком XX века, поменуо је запис са старих врата цркве брвна-

9 Н. Радосављевић, Црква брвнара у Сечој Реци, историја, Београд – Сирогојно 2002 (са старијом литературом).

10 Б. Којић, Стара дрвена црква у Сечој Реци, Уметнички преглед III, 1-2 Београд 1940,19-21.

11 Д. Милосављевић, Осаћански неимари, 93-94.

225

ре који гласи: ,,Сија врата купи раб божи Марко Димитријевић оз села Башића за 50 цванцика за вечни спомен. Потписа поп Лазар от села Годлева августа 18”12). Н. Радосављевић је разрешио енигму са врати-ма из Сече Реке, доказујући да су ,,Обади Минићи донели у Сечу Реку само царске двери и приложили их новосаграђеној цркви”, а да је дрвена врата поклонио Марко Димитријевић из Башића (засеока Сече Реке)13).

Већ поменути хроничар Сече Реке и читавог краја Новак Милоше-вић, оставио је и низ других записа како свејеврсних докумената о су-дбини Сече Реке у првим деценијама XIX века. О старијој грађевини која је на месту садашње брвнаре постојала Милошевић пише: ,,На овом истом месту где постоји стара црква била је мала црква брв-нарица. Ову су цркву запалили у време устанка 1805 или 1806. Турци Ужичани, прошав преко Јелове Горе, која допире до Сјече Ријеке, јед-ним излетом. Запалили су цркву и многу стоку опљачкали у намери да на рају страву ударају, да се не диже на устанак”14).

И мада су орнаментална декорација цркви брвнари у Сечој Реци из-вођена изванредним умећем искусних неимара, Б. Којић је веровао да су орнаментални детаљи у овом храму разнородни, односно да су неки делови можда пренети а да су остали каснија остварења Осаћана15). У ове радове спада и маштовито резани дрвени полијелеј коме најближи пандан поново налазимо у дрвеном полијелеју брвнаре у Дубу.

Осаћански мајстори са породицама масовно су насељавали села око Пожеге и Косјерића. Да ли међу досељеним неимарима треба тражити и мајсторе цркве брвнаре у Сечој Реци – остаје до даљег без одговора16). Међутим може се са сигурношћу тврдити да су неки од неимара који су подигли брвнару у Сечој Реци касније учествовали на проширењу храма у Дубу код Бајине Баште.

Градитељска остварења Осаћана препознајемо и на дрвеном хра-му у Такову подигнутом на месту историјских збивања у току Дру-12 Н. Радосављевић, Летописне белешке проте Новака Марковића, Ужички збор-

ник 25-26, Ужице 1997, 261-264.13 Исти, Црква брвнара у Сечој Реци, 50-51.14 Н. Радосављевић, Летописне белешке проте Новака Милошевића, 265.15 Б. Којић, Стара градска и сеоска архитектура, Београд 1949, 20.16 Н. Радосављевић помиње породице Васиљевић и Тодоровић из засеока Осаћани у

селу Полошници (6.км. од Сече Реке) где је сачувано предање да су њихови преци били неимари цркве брвнаре у Сечој Реци; Н. Радосављевић, Црква брвнара у Сечој Реци, 51.

226

гог српског устанка17). Можда због тога неки аутори ову цркву брвнару сматрају најзначајнијом дрвеном богомољом код нас18). По извесним подацима црква у Такову саграђена је 1795. године, на месту на коме је раније постојала црква брвнара19). Дрвена богомоља у Такову јесте складна грађевина уравнотежених маса и по свему одговара објектима подизаним у време Хаџи Мустафа паше с краја XVIII века. Препозна-тљивост осаћанских мотива на таковској богомољи није умањена зна-чајнијим изменама које су вршене у више наврата. Прецизна обрада као и декорација појединих делова сведочи о надареним мајсторима који су осим ове градили и друге објекте у таковским селима.

О грађењу таковске цркве сачуване су у народу занимљиве легенде и предања која у неким сегментима вероватно сежу у историјску збиљу. У једној од приповести о таковској богомољи прича се да је цркву по-дигао неки Порча који је кажу давно чувао овце на месту на коме се на-лази црква. Турци трговци стоком, наводно су повели овог чобанина са собом да им у путу помаже и он тако остаде код једног Турчина који га посини. Порча се настани у Сарајеву прими ислам, и стече значајно бо-гатство. Знатно касније он се сети свога порекла, села у коме је рођен, дође и сагради цркву на месту на коме је кажу и раније била. У ова села населио је наводно и своју породицу Василијевиће који су по њему добили име Порчићи али су касније изумрли. На основу приповести М. филиповића, ,,један Порчић из Клатичева приликом посете краља А. Обреновића 1891. године, даривао је таковску цркву овом поседњем Обреновићу као своју”20).

Готово истоветан таковској дрвеној цркви јесте храм у селу Љутов-ници недалеко од Такова.Сличан градитељски образац, приближне ме-ре као и унутрашња и спољашња обрада упућују на чињеницу да су се неимари поновили концепт таковске цркве брвнаре, која је без сумње постављена као узор. Није искључено да је неки од мајстора који су већ градили у таковском крају подигли и храм у Љутовници. Записао је да је црква саграђена 1809. године, захваљујући запису накнадно откриве-ном на брвну западних врата21). Надстрешница која на западној старни лежи на два обрађена и профилисана стуба, потврђује да су неимари у 17 Д. Ст. Павловић, Цркве брвнаре у Србији, 169.18 Б. Којић, Архитектура српског села, Шумадија и Поморавље, Београд 1941, 15.19 Првобитна црква освећена 1724. године, била јесредње величине око 65м² ,,са ду-

варима од брвана, прекривена шиндром без свода. Женска паперта била је покри-вена јасиковим даскама”; упореди: Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. године, Споменик XLII, СКА Београд 1905, 170.

20 М. филиповић, Таково, Насеља и порекло становништва, 37 Београд 1960, 194.21 Д. Ст. Павловић, Љутовница, Археолошки споменици и налазишта, II, централна

Србија, Београд 1956, 221.

227

Љутовници имали унапред задат посао22). А то је да се понови образац брвнаре из Такова, који је у традицији народа овога краја имао велики значај. Понављање је изведено и у декоративној обради детаља, над-вратника, довратника као и северних и западних врата23).

Као и у многим другим примерима неимари храма у Љутовници остали су непознати. Записано је да је ,,клинце за ову цркву исковао Петроније Милић циганин из Мекота у Такову”. Предање иначе живо у таковском крају каже да је овај храм подигао Карађорђе за успомену на оне који су погинули на Засавици 1809. године24).

Профани објекти, кнежевски конаци, грађевине комбиноване градње

Највећи број грађевина које су подизали мастори Осаћани били су управо световни објекти. На хиљаде зграда подигнуто је широм Србије тога доба па се може рећи да су Осаћани постали познати и тражени мајстори по профаним објектима које су градили. Они су били гради-тељи најједноставнијих брвнара, полубрвнара, дводелних и троделних кућа, (дрвених као и комбиновано грађених) затим сложенијих гради-тељских облика, раскошних конака, комбиновано гражених чардака, собрашица и шатри подизаних у портама цркава и манастира. Јед-ноставно речено они су били оспособљени за готово све врсте гради-тељских објеката какви су били потребни Србији у дугим временским раздобљима25).

На основу расположивих података Осаћани су световне објекте по-чели градити у Србији у исто време када су били ангажовани и за рад на црквама брвнарама односно у другој половини XVIII века. Ретки трагови на неким до недавно сачуваним објектима сведоче о томе да су поједини имућнији житељи подизали нешто раскошније конаке који су у исто време били ознака имовног стања и друштвеног статуса власни-ка. Сачуван је драгоцен опис једне брвнаре грађене пре Кочине крајине (односно 1788-1789. године),из пера М. Вукићевића. Он пише да се сећа свога детињства односно куће свога чукундеде кнеза Милије која је вероватно знатно раније подигнута; ,,Та кућа која је била најстарија

22 Д. Милосављевић, Осаћански неимари, 93.23 У тексту о црквама брвнарама таковског краја, Р. Гачић на више места истиче

нестручну реконструкцију цркве брвнаре у Љутовници, Р. Гачић, Цркве брвнаре таковског краја, Зборник радова музеја Рудничко-таковског краја, бр. 1, Горњи Милановац 2001, 67- 69.

24 М. филиповић, нав. дело, 220.25 Д. Милосављевић, Осаћански неимари, 151.

228

у селу разрушена је око 1873. године. Кућа је била саграђена од брвана у облику правоугаоника који се врло мало разликовао од квадрата, виси-на до крова једва је износила два метра. На кући су била двоја врата на источној и западној страни. Место прозора било је просечено у брвнима са источне и јужне стране квадратног облика, који су кад је дувао силан ветар или када би зими била вејавица затварани капци-ма. Врата су била састављена од две растове пошире даске дебеле три прста. Ни у вратима ни око врата није било ни парчета гвожђа”. Даље овај познати писац књига о Карађорђу даје и друге податке о овој кући: ,,Кров је био висок 6-7 катова шиндре. Место димњака са стра-не стајала је баџа која је озго била надстрешена као неким капком. На средини куће која није имала други патос сем земље налазило се огњиште. Уза сама брвна била је намештена клупа за седење од једног поширег брвна. У кући је било неколико троношких столица и то је било готово све”26).

За Вукову родну кућу у Тршићу неки аутори сматрају да је то најста-рија дводелна брвнара код нас27). Тиме она показује двоструки значај, као историјски споменик и место рођења великог реформатора нашег језика. Од истог значаја је и кућа кнеза Милоша у Горњем Црнућу, за коју се зна да су је градили Осаћани почетком XIX века. Б. Којић напи-сао је, да је то тип осаћанке са два оделења – кућом и собом28). Уз кућу је накнадно дограђен доксат у који се улазило споља, што иначе није било уобичајено код овог типа сеоске градње.

Сачувана кућа кнеза Милоша Обреновића у Горњем Црнућу дожи-вела је временом више измена и преправки. Она је међутим драгоцен пример народне архитектуре из предустаничког периода Србије, када су сличне скромне објекте градили имућни локални кнежеви и народне вође29). Такве куће су се и у случајевима паљења и уништавања могле лако подићи изнова.

26 М. Вукићевић, Карађорђе, I Београд 1907, 24.27 Ј. Крунић, Динарска дводелна кућа њен значај и развој, Ужички зборник бр. 12, Т.

Ужице 1983, 354.28 Б. Којић Стара архитектура и руризам, Београд 1973, 55.29 О кући кнеза Милоша у Горњем Црнућу писано је на више места. Још увек је

најпоузданије тумачење Ј. Цвијића који је написао да је то ,,кућа од брвана а кров шиндран до 8. катова. На крову са горње стране је капак, отвор кроз који се улази на таван. Димњак је капић на чијем копљу су две јабуке. На кући су двоја наспрам-на врата, која су горе лучно изведена. Осим клинаца сва је кућа дрвена, изнутра су припуштени зидани темељи на којима леже брвна а на њима стоји посуђе. Тај се банак зове атула. Над огњиштем а испред собне пећи је грамада уска полица од камена за посуђе и оставу...”.Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, I, Београд 1966, 359-360.

229

Једна оригинална градитељска личност појављује се у првим де-ценијама Милошеве владавине, односно у периоду када значајне са-кралне и световне објекте широм Србије изводе неимари из породице Гођевци. Био је то Веселин Јовановић за кога је потврђено да је као помоћник Милутина Гођевца учествовао у градњи манастирске црк-ве у Чокешини (1820-1823. године), али вероватно и других богомоља које су радили чланови ове познате неимарске дружине30). Он је дакле у почетку радио заједно са овим познатим неимарима да би касније сам преузимао бројне поруџбине. По свему судећи његов највећи допринос јесте у подизању световних објеката у Крагујевцу, односно новој срп-ској престоници у првој деценији владавине кнеза Милоша Обрено-вића. Као репрезентативне грађевине које је изводио неимар Веселин сматрају се Кнежев конак, Шарени конак и Амиџин или Момачки ко-нак31). На жалост до нашег времена сачуван је само Амиџин конак који је у бројним реконструкцијама и поправкама претрпео бројне измене у односу на првобитни изглед32).

Градња Амиџиног конака започета је 1818. године, и по свему судећи била је завршена до 1820 године. Здање је названо по Сими Милоса-вљевићу - Паштрмцу, познатом устаничком вођи, барјактару и старе-шини кнежевог двора и коначно његовом блиском пријатељу. О самој градњи овог здања, за разлику од многих других, постоје писани по-даци. При крају радова Димитрије Георгијевић обавештава кнеза Ми-лоша о току градње: ,,Ваше писмо по Ранку послато примили јесмо и размели вашу налогу што нам препоручујете за конак Момачки. Ми се овде трудимо и надамо се у име Бога да ће скоро свршен бити за кре-чаре. У Крагујевцу авг. 20. 1818. године”. За неимаре каже се да су то би-ли најбољи мајстори тога времена а да је радове надгледао лично кнез Милош. Амиџин конак представља двоспратну грађевину витких и ле-пих пропорција, са неколико соба на спрату и доњим подрумским де-лом. Подигнут је на косом терену при чему је подрумски део и темељи 30 М. Коларић, Грађевине и грађевинари Србије од 1790 до 1839. године, Зборник

музеја Првог српског устанка, I, Београд 1959, 27-28. 31 В. Трифуновић, Грађење Крагујевца у Кнежевини и Краљевини Србији, Крагује-

вац 2008, passim.32 М. Коларић је за Веселина Јовановића рекао ,,да он сигурно није био Македонац

односно Цинцарин”. По њему први објекат који је самостално подигао био је Ста-ри конак кнеза Милоша у Београду. Али неможе се искључити могућност да је већ 1819. године учествовао у радовима на Кнежевом конаку у Крагујевцу. Његовим остварењима сматрају се и: Ичкова и Брзакова кућа у Београду, Кнежев конак у Пожаревцу, обнова цркве у Шаторњи, градња цркве у Шетоњама као и многе дру-ге грађевине; упоредити: М. Коларић, нав. дело, 27.

230

формирани од масивних тесаника док је горњи спратни део грађен од бондрука. На северној страни овог објекта налази се пространи трем са витким и лепо обрађеним дрвеним стубовима, док су на јужној страни окренутој улици постављена два еркера који за 1. метар испадају изван равни зидова. Ови испусти који су оријенталног порекла раније су би-ли слободни а касније су их придржавали дрвени подупирачи33).

Сличне конаке истина мање раскошне подизали су и нахијски кне-зови широм Србије. Међутим многа здања подизана у тим деценијама великог грађевинског полета нису сачувана. Нагрижена зубом времена, она су рушена и на њиховим местима подизане су зграде других об-лика и намена. Један од драгоцених али изгубљених здања нахијских старешина био је и конак сердара Јована Мићића у Чајетини34).

У којој мери је чајетински објекат био од значаја за овај крај сведочи податак једног истраживача да је око овог здања касније формирано насеље и варошица Чајетина35). Конак златиборског сердара подигнут је неколико година после Другог српског устанка и тешко је оштећен од стране окупационе војске 1941. године. Како није организована ње-гова каснија санација ово здање било је осуђено на лагано умирање и после неколико деценија сасвим је урушено. Налазило се на западној страни Градине у засеоку Шиповик а око њега биле су подигнуте и друге грађевине и објекти за становање. На основу постојећих подата-ка као и цртежа (рађеног по сачуваној фотографији) то је била складна и лепа грађевина која је имала ,,доста племените пропорције”. Основа је била у форми правоугаоника величине 13 X 10 м. Са доњим подрум-ским просторијама подигнутим на нагибној страни и горњим спратним делом са три собе, оџаклијом и великом салом. За пењање на спрат наводно су постојале унутрашње и спољашње стененице. Таванице у собама као и други делови овог здања били су украшени флоралним орнаментима резаним у плитком рељефу36).

Једини сачувани делови са чајетинског конака сердара Мићића јесу двоја врата из тзв. шарене собе од којих су једна сачувана и у релатив-но добром стању док се друга налазе у приватном власништу и нису 33 И. Здравковић, Рестаурација и адаптација Амиџиног конака у Крагујевцу, Збор-

ник заштите споменика културе, књ. II, Београд 1952, 41-50.34 С. Игњић, Ужичка нахија, Београд 1961, 66-75.35 Љ. Р. Ђенић, Јован Мићић, сердар и кнез рујански, Ужички зборник 8, Титово

Ужице 1979, 56.36 Исто, 56-57.

231

доступна37). Главна врата чајетинског конака представљају ремек дело фолклорне архитектуре. За разлику од многих сличних улазних врата ова су формирана са два лица38). Према главном улазу постављена је једна декоративна композиција причвршћена на масивне талпе, а са унутрашње друга које заједно чине изузетну фолклорну целину коју иначе чешће срећемо на црквама брвнарама или зиданим споменици-ма које су обнављали или градили мајстори из Осата. Богатство орна-менталних детаља, флоралних и геометријских мотива, симетрично и маштовито распоређених, чине ова врата готово јединственим у нашем народном градитељству. Раскошни конак сердара Мићића у Чајетини градила је нека анонимна дружина из Осата у релативно кратком вре-менском року. Сердареве добре и непосредне везе са српским кнезом биле су свакако значајне у избору градитељске дружине. Коначно и сам Милош Обреновић познавао је многе градитеље из Осата и лично је утицао на њихово распоређивање на различита места у младој кнеже-вини Србији.

У новијем времену и са развојем новијих грађевинских материјала Осаћани нису прекидали неимарску делатност. То се посебно односи на последње деценије XIX и прву половину XX века. Нове генерације мајстора и предузимача из села преко Дрине преплавиле су ваљевски, ужички и шабачки крај. Градитељи из Бујаковића, Црвице, Скелана и Пећи били су не само настављачи својих претходника већ и образовани градитељи који су завршавали школе и преузимали градњу сложенијих објеката. О многима нема писаних трагова али о њиховом мајсторству сведоче ретке, али још увек сачуване грађевине.

Једна готово анонимна градитељска дружина из села Пећи са дру-ге стране Перућца градила је у последњим деценијама XIX и првој половини XX века, велики број приватних кућа, стамбених зграда и туристичких објеката. То су неимари из породице Живковић, који су градитељски позив деценијама прихватали као наслеђе преносећи знања са једне генерације на другу. Остали су запамћени као гради-тељи најлепших вила на планини Тари, Перућцу, Бесеровини и посеб-но кућа у Бајиној Башти, али у другим варошицама и селима бивше Ужичке и Соколске нахије.

Једна од највећих и најлепших грађевина у Бесеровини подигнута у последњој деценији XIX века јесте кућа Богосава Злопорубовића. Овај 37 Б. Дробњаковић, Народна врата и таванице, Уметнички преглед, књ. 1, Београд

1938, 38.38 Врата са конака сердара Мићића у Чајетини налазе се у Етнографском музеју у

Београду

232

за своје време велики објекат (12 X 8.м) подигнут је на нагибном тере-ну са подрумским делом у ширини грађевине и спратним простором намењеним за становање. Доњи камени део зидан је од притесаног ка-мена и касније малтерисан док су зидови грађевине (дебљине 30-40.см), изведени од бондрука – чатме. Подрумски простор био је намењен за складиштење намерница и држање стоке у време зимских месеци и био је подељен на два дела. Горња релативно велика површина била је подељена на три просторије; две мале собе и кућу у којој су чланови породице Злопорубовић проводили највише времена. Високи и стрми четвороводни кров са дубоким стрехама, даје осећај монументалности овој грађевини. Злопорубовића кућа била је покривена ћерамидом која се и данас налази на крову ове грађевине. Испод стрехе постављена је резбарена декорисана даска која се протеже на све четири стране и која представља осаћански образац украшавања. У горњем делу објекта на-лазе се двоја врата једна наспрам других, и четири мала прозора који су осветљавали унутрашњост. Ова кућа остала је запамћена у народу ово-га краја као једно од јавних састајалишта мештана у којој су доношене одлуке од значаја за ову локалну заједницу. У време зимских вечери у Злопорубовића кући организована су честа прела, посела и забаве младих из читавог краја.

Живковићи су по свему судећи били градитељи и познате Вукајло-вића куће на Јасиковицама – Калуђерске баре39). Кућу је око средине XIX века, подигао Витор Вукајловић (прадеда данашњег власника Об-рада Вукајловића), позната историјска личност овога краја и власник још познатије Вукајловића механе у Бајиној Башти. У питању је нео-бично велика кућа брвнара чији су зидови изведени од дебелих боро-вих брвана и постављени на камени темељ укопан на нагибном делу терена. Грађевина се састоји из два дела подрумског простора од ка-мена трпанца скромно обрађеног и горњих просторија за становање. У првобитној верзији Вукајловића кућа имала је три просторије, две собе, оџаклију а у таванском простору сушено је месо. Првобитни пок-ривач био је борова шиндра а каснији власници поставили су ћерамиду која се и данас налази на крову Вукајловића куће. Грађевина је још увек у коректном стању мада више не служи за становање. Сачуван је необичан и драгоцен запис писан рукома на брвнима недалеко од улазних врата из 1905 године, по коме је у овој кући ,,са Госпођом Аном 1905. године, боравио Славиша”. То је и сведочанство о првим турис-тима и туристичким понудама на планини Тари почетком XX века. У 39 Подаци су добијени усменим путем од једног од потомака Витора Вукајловића,

Обрада Вукајловића.

233

каснијим преградњама и изменама грађевина је подељена на неколико соба са великим ходником. У једној од соба, по причању наследника, хајдуци су убили и власника куће Витора Вукајловића 1916. године.

И у новијем времену Осаћани су градили бројне куће у Ваљеву, Баји-ној Башти, Ужицу, Рогачици, Перућцу и околним селима. Остали су познати неимари из породица Стојкановића, Јовановића, Јевремовића, Јосиповића али и многих других. На крају вреди истаћи податак кога истичу локални хроничари о хуманим делатностима Осаћана посебно у току Другог светског рата и тешких страдања становника са једне и друге стране Дрине. Један од њих Радован Јовановић – Лукић, посебно се ангажовао 1942. године, у спашавању избеглица из Босне преба-цујући их својим чамцима са једне на другу обалу. Он је од 1 до 6 маја исте године, заједно са својим комшијама на Лукову, чамцима на весла превезао неколико хиљада српских избеглица преко Дрине у Србију40).

Прилози

40 Ц. Стојкановић, Сто година цркве у Црвици и развој духовног живота у Осату, Бајина Башта 2009, 82.

1. Осаћанка, Музеј Старо село - Сирогојно

3. Црква брвнара у Дубу, изглед са југозапада

4 Црква брвнара у Сечој реци код Косјерића, поглед са југа

2. Црква брвнара у Милићиници код Ваљева, изглед са југа

234

5. Црква брвнара у Сечој Реци, западна врата

6. Crkva brvnara u Takovu

7. Амиџин конак, народни музеј у Крагујевцу

9. Кућа кнеза Милоша у Горњој Црнући

10. Кућа Злопорубовић Богосава, Перућац, Бајина Башта

8. Конак сердара Јована Мићића у Чајетини, срушена грађевина

235

11. Вукајловића кућа, Јасиковице - Тара

12. Јелисавчића кућа, Секулићи - Тара

236

ДРАГИ ЈОВАНОВИЋ, проф. географије

ОСАТ – ИМЕ, ГРАНИЦЕ И ВЕЛИЧИНА

Ова област на крајњем истокu Босне и Херцеговине односно Репу-блике Српске у средишњем току ријеке Дрине представња посебно ге-ографско подручје са специфичним етнографским особинама. Осат је готово цијелим временом свог постојања представљао и администра-тивну цијелину некада мањег а некада већег ранга.

237

Име области; први помен имена, тумачења настанка и значења ријечи Осат

Осат се први пут спомиње у уговору којег су у Тати 1426 године потписали угарски краљ Жигмунд и српски деспот Стефан Лазаревић.У том уговору Осат се наводи у измјењеном облику OZACH. Овај уговор предмет је разматрања др Људевит Талоција у прилогу под називом „К хисторији деспостске породице Бранковић” којег је објавио Гласник земаљског музеја ,2,1893 године. Као додатак овом раду у броју 3, ГЗМ из исте године професор травничке гимназије Александар Хофнер об-јављује чланак „Положај неких мјеста у повељи краља Сигисмунда од год.1426.” у којем потврђује положај Осата уз навођење, данас, већ опште познатог фра Јукићевог описа Осата али и мало познатог описа Осата који је дао Хаџи Калфа у коме каже „кадилук Ossad близу Ваље-ва, 23 дана од Цариграда окружен котарима ужичким, вишеградским и сребреничким; друго име тому кадилуку је Šahin-Juvassi” (Соколово гнијездо то јест Соко у Србији”).

За град Бродар који се налазио на планини Бујак, Хофнер даје могућ-ност да је био смјештен изнад данашњјег села Бујаковића у близини Скелана (изнад Бујаковића постоји узвишење Кулина), али додаје и да на ушћу Лима у Дрину постоји планина Бујак.

О постанку и значењу ријечи Осат има више верзија, које су рађене „у погрешним фонетским транскрипцијама и морфолошки и дерива-ционим аналогијама, такви ставови су најближи наивној народној ети-мологији”.

1. У писму бајнобаштанског учитеља Василија Стефановића, Вуку Караџићу о имену предјела Осат каже следеће: „Осат носи име од једне џамије, која се зове осатица и која се налази у селу тог имена. Oвде причају људи да је неки Турчин пре двеста година ову џамију од своје особице направио па је од „особица” настала „Осатица”.

2. Драшковић и Павловић у својој студији о народној ношњи Осата сматрају да је област добила име по средњовјековним рударима Сасима сматрајући да се област од вишегрдског села Сасе називао „од Саса”, што је временом фонетски сажето у садашњи облик Осат.

3. Милан Карановић, наш познати етнолог, пишући о великим поро-дичним задругама у Босни и Херцеговини, у новембру 1929. год. бора-вио је у породици Теодосија Јовановића из Црвице и о именима Осата и Лудмера написао да „страно звуче”.

238

4. У досада најсеобухватнијој анализи поријекла имена Осат, др Ви-дан Николић, је доказао да је ово име настало по фитониму осат, што је народни израз за биљку латинског имена Cirsium arvense. Народно име за ову коровску биљку у нашим крајевима је чкаљ.

Звучи мало чудно да читав један предео име добије по, ни мање ни више, него по корову. Али да је ово тумачење имена Осат тачна има више доказа а најважнији је сва-како тај да се у многим словенским језици-ма ова биљка назива осат (српски и слове-начки језик) осет (пољски и чешки језик), осот (руски и украјински), осьт (бугарски језик).

Чкањ је биљка са веома дугим и јаким корјеном, тако да је сваком оном ко је имао прилику бавити се земљорадњом у Осату, а нарочито орањем, савршено јасно зашто су наши далеки преци својем новом завичају дали овакво име.

Границе и величина У стручној литератури било је више покушаја да се одреде границе

Осата као специфичне етногеографске области.Те границе разликују се од аутора до аутора, при чему се мисли на западну границу, јер оста-ле три чини ријека Дрина па стога су неупитне.

Прве прецизније границе Осата дао је Лука Грђић - Бјелокосић1) „Тро-угао што га чини ријека Дрина у котару сребреничком а од истока га зачељавају планине Прибићевац, Чауш и Несмотраца – зове се Осат”. У наставку набраја поименце 50 села. Ако би се ове границе узеле за тачне онда би се том списку села требало придодати још десетак села, која свакако нису осаћанска.

Ђорђе Беатовић2) се очигледно слаже са Л. Грђићем с тим да је вр-ло прецизан у одређивању почетка границе на сјеверозападу” подручје Осата почиње од Тегарске ријеке уз Дрину. У набрајању села која при-падају Осату заборавља два: Брежане и Прибојевиће.

1 Лука Грђић - Бјелокосић: Баналачки (раднички, дунђерски) језик; ГЗМ,1900.г. књ.3, Сарајево, стр . 587

2 Ђорђе Беатовић: Братунац и околина у мом сјећању, Београд,1981,стр.17-18

239

Граница на сјеверозападу иде линијом: Тегарска ријека - Моћевићи - Шубин - Брежани - Карачића брдо - Лубничко брдо - Љесковик - Клотијевац3)³.

Укупна површина Осата је око 300 км² што чини негдје око 35% по-вршине некадашњег сребреничког среза.

Осат захвата негдје око 46% територије Општине Сребреница од-носно 243км² и око 20% територије Општине Братунац односно 55км².

По попису становништва Босне и Херцеговине из 1991. године на простору Осата живјело је 19895 становника, 67 становника на 1км².3 М.Драшкић-Н.Павловић: Народна ношња из Осата; чланци и грађа за историју

источне Босне књ.5, Тузла 1957, стр.151-178.

240

На територији општине Сребреница осаћанска села су: Блажије-вићи, Божићи, Брежани, Бујаковићи, Црвица, Добрак, Гај, Гладовићи, Гођевићи, Калиманићи, Карачићи, Клотијевац, Костоломци, Крнићи, Лијешће, Љесковик, Мала Даљегошта, Међе, Михољевине, Моћевићи, Ногачевићи, Осатица, Осмаче, Пећи, Петрича, Постоље, Познановићи, Прибидоли, Прибојевићи, Прохићи, Рађеновићи, Радошевићи, Радов-чићи, Ратковићи, Скелани, Сулице, Шубин, Токољаци, Топлица, Ури-сићи, Велика Даљегошта и Жабоквица.

Абдулићи, Бољевићи, факовићи, Јагодња, Јакетићи, Јошева, Млечва, Станатовићи, Тегаре, Вранешевићи, Запоље и Жлијебац су осаћанска села братуначке општине.

Појам Осата као регије лагано блиједи и у народу овог краја а разло-га има много, ево неки од њих:

• Промјеном начина живота ишчезли су неки народни обичаји, на-родна ношња итд

• Миграције• Традиционално грађевинарство замјењено је модерним

Расељавајући се осаћани су оставили великог трага у антропонимији српског језичког подручја са многобројним именима села (Осаћанска мала) презимена (Дунђеровић, Осаћанин) У многим мјестима постоје Осаћанско гробље, поток, брдо итд.

То су нијеми али непоткупљиви свједоци постојања осаћанских не-имара.

Осатом и осаћанима бавили су се многи од књижевника (Иво Ан-дрић, Иснам Таљић и др.) до научника. Неки од тих научника (исто-ричари, етнолози, лингвинисти итд.) Осат и осаћане спомињу успут, површно али неки су се нама бавили веома студиозно.

Ево по мом скромном суду најзначајнијих радова о Осату и осаћа-нима:

1. Алија Наметак: Бањачки говор на подручју Сребренице, Билтен ин-ститута за проучавање фолклора, Сарајево, св.3, 1955.године

2. Ђорђе Беатовић: Братунац и околина у мом сјећању, Београд,1981.

241

3. М.Драшкић-Н.Павловић: Народна ношња из Осата; чланци и грађа за историју источне Босне књ.5, Тузла 1957, стр.151-178.

4. Лука Грђић-Бјелокосић: Баналачки (раднички, дунђерски) језик; ГЗМ, 1900.г. књ.3, Сарајево, стр . 587

5. Др Видан Николић: Дистрибуција базе Осат у ономастици и лексици (етнолингвинистичка и антропогеографска разматрања), Ра-дови филозофског факултета књ.3-4, Пале, 2001-2002.

6. Видан Николић: Осат и Осаћани, Расковник, зима, Београд, 1982.стр. 60-69.

7. Милан Карановић: Породична задруга Теодосија Јовановића у Цр-вици, Гласник Земаљског музеја у БиХ, књ,2, Сарајево, 1930,133-154.

8. Драгиша Милосављевић: Осаћански неимари, Просвета Београд и Завичајни музеј Прибој, 2000-

242

Мр МИЛАН ЈОВАНОВИЋ

АНДРИЋ И СРЕБРЕНИЦА

Мало је позната истина да је наш једини нобеловац Иво Андрић у младости одржавао врло живе везе са Сребреницом. До сада је о томе мало ко говорио и писао а да се не говори о неким значајнијим испити-вањима о овим детаљима у богатој Андрићевој биографији и животној путањи. Све је некако остало под велом тајне, како оних који су прати-ли Андрићеву животну путању, тако и оних који су изучавали његово приповједачко дјело. Једино је до данас Мирослав Караулац у свом дје-лу Рани Андрић напоменуо и изнио везу Андрића са Сребреницом.

Старији житељи Сребренице, а који данас нису међу живим, при-чали су да је један љетни распуст још док је био ученик Сарајевске гимназије, Андрић провео у Сребреници код једне своје тетке која је била удата за тадашњег жандармеријског наредника у Сребреници. Једна старија жена по имену Даница која је већ поодавно умрла, а која је радила у доба Аустроугарске окупације у Сребреничкој општини као писар, и која се никад није удавала, са извјесном сетом и топлином при-чала је о младом Андрићу, сарајевском гимназијалцу. У њеном тону и гласу осјећала се симпатија према овом сарајлији који је према њеном казивању био мимо остале тадашње младежи одсутан и замишљен, без пуно ријечи и „којечега другог” што не ваља и што су остали тада-шњи житељи ове босанске касабе прекомјерно истицали. И по одијелу је био другачији. Изненада је дошао у Сребреницу а још изненадније отишао из ње. То се посебно изражавало код тадашњих Сребреничких касаблијских дјевојака, које су још дуго причале о том чудесном мла-дом гимназијалцу блиједог лица и чудних манира.

243

Данас је неповратна штета и огромна празнина што нико није при-биљежио Даничину причу о Андрићу у Сребреници. Била би то извор-на прича, скоро докуменат о једном Андрићевом љету у Сребреници.

Као и све касабе у Босни у то вријеме, и Сребреница је била на „крају свијета”, далеко и од Бога и од људи. У њу се ријетко свраћало, а када се и свраћало за народ ни по каквом добру него обично због даџбина или неког намета или да се утјера страх у оне који су нешто шушкали против власти и њене управе, а најмање се долазило неким добром или са искреним намјерама.

Изгледа, што не мора значити истину, да је Андрић љетне ферије про-вео у Сребреници да би лакше одболовао двојку из математике коју је имао у шестом разреду гимназије код строгог али праведног професора математике Лазара Кондића. У оно доба када је Андрић ишао у Сарајев-ску гимназију, двојка није била прелазна оцјена, па је Андрић морао понављати шести разред гимназије. Андрића је посебно погодило када га је течо из Вишеграда запитао: „Па зар си ти био гори од свих?”

Најуочљивија веза са Сребреницом садржана је у једном документу, у ствари Уписном листу на Загребачки и Бечки универзитет од 14. ок-тобра у зимски семестар школске 1912/1913. године.

Андрић се наиме уписао на филозофски факултет као редован сту-дент у рубрици коју је попунио а која гласи: Када се родио, којег дана, мјесеца и године Андрић пише 10. октобра 1892. године. Даље, Гдје се родио, у којем мјесту, котару, жупанији Андрић уноси: у Травнику (Босна). У рубрици гдје је завичајан, у којој општини, котару, жупа-нији, земљи Андрић пише: у Сарајеву (Босни). Које је вјероисповјести Андрић одговара римокатоличке. Који му је матерњи језик: хрватски, написао је Андрић. У рубрици име оца или мајке ако отац не живи стоји: Ката Андрић, удова.

За нас посебно је важна рубрика пребивалиште у којем Андрић пише да је то Сребреница (Босна). Даље у семестарном листу се мијењају рубрике у којима се Андрић одлучује које ће предмете слушати.

Занимљиво је да се Андрић опредјељује за предмете који му баш нису ишли од руке и за које у гимназији, судећи бар по оцјенама, није показивао неки посебни афинитет. Разлог за то не треба тражити ван тога што је за овакву одлуку могао добити стипендију, док се за остале предмете државна стипендија није давала. У Андрићевом књижевном дјелу Сребреница се не помиње често. У првој Андрићевој приповије-ци Пут Алије Ђерзелеза, Сребреница се помиње једанпут и то у оном

244

245

другом триптиху ове припјоветке Ђерзелез на путу када овај јунак из муслиманске народне епике стиже у Сребреницу у којој ће га опчинити једна млада заносна циганка Земка. Том упорном и неуморном трагачу за женском близином сви путеви су кривудави и никада неће, ма колико томе тежио, успјети да их исправи, једино се до Јекатарине ,код које се продавала љубав, могло ићи право. Није се случајно Ђерзелезу у Сребреници опијеним ракијом и Земкином љепотом, умјесто шишарки које падају са борова под којим је пијан заспао учинило да се то Земка баца шишаркама на њега па јој онако мамуран вели: „Не бацај се Зем-ка, роспијо једна”. Сребреница је у овој првој Андрићевој приповијеци само рам у који се смјешта радња ове прве Андрићеве приповијетке. Амбијент и познавање људи и њихових карактерних особина дали су један посебан печат овој Андрићевој приповјетци. Тема је универзал-на, општељудска, свевремена и свепросторна а могла би стати у само једно питање: Зашто је пут до жене тако кривудав и неизвјестан, како и на који начин освојити жену и наћи пут који води до ње?

Ђерзелезу не успјева да се приближи жени, чак ни циганки Земки која се трипут удавала и растајала, али га њена љепота омамљује, а по-готову оног тренутка када су циганке запјевале ону пјесму која га враћа у сјећање на дане када је у Сребреници боловао од рана задобијених неколико година раније.

Разбоље се Ђерзелезе аман, аман!После ове пјесме Алијине очи су зажагриле и лице засија, а осјећа да

је немоћан, и лак је, а никако не може да се дигне. Ту су пјесму испјевале сребреничке Циганке неке године, када је Ђер-

зелез све прољеће лежао у Сребреници, јер га је неко мучке ранио једног петка кад је доходио Нурибеговој кћери под пенџер. А он се не сјећа ни оног петка, ни пенџера, ни Нурибегове кћери, коју је давно заборавио. Само се сјећа како је слаб и рањен лежао; испод отворена прозора му пљуска и шуми набујао поток, на бријегу је ђурђевдански дернек и Циганке први пут пјевају о њему, пјесму им додаје бријег бријегу, јечи и шуми сва сребреничка котлина од пјесама и потока, а он лежи и тако

246

је слаб да не може сам ни маштрафу с лимунадом да устима принесе. Сјећа се, сјећа, али не може да раздвоји овај дернек од онога што га је болестан слушао, него му се све мијеша, пјесме и свирка и пиће и чељад од онда и од сада; а преко свега тога се љуља Земка у великом смјелом луку, и он је лови очима и језа га пролази, час врела час хладна, испод слабина.

Овај моменат Ђерзелезовог боравка у Сребреници Андрић је мај-ст о рски осмислио изградивши једну умјетничку слику преклапања и прожимања природе са једним духовним стањем јунака у којем се он тада налазио. Изгледа као да се сребреничка околина претворила у Ђерзелезово духовно стање, а његово несвјесно стање у сребренички пејзаж. Ништа се није промијенило између онога некада и овога сада, само онда је трајао бол од задобијених удараца а сада је тај бол постао Земка, а он карикатура коју она показује окупљеним.

Отима се, диже, шири руке и полази пут Земке, која стоји међу Ци-ганкама крај љуљашке и глође црвене арнаутске шећерлеме. Распасао се па му спадају и борају се чакшире, а ионако кратке ноге му изгледају још краће и још дебље; отпасао му се појас од ибришима вишњеве боје па се вуче за њим, поливен ракијом и умрљан пепелом. Једва се држи на ногама, кривуда и смјера час лијево, час десно. Циганке вриште од смијеха, и Цигани се убезобразили. Свирка стаје:

- Ха, држи га, земљо! - Повуци, потегни! - Јаалах!А Циганчад што су се испела по гранама гађају га из потаје сухим

шишаркама. Враћа се, сједа и пије и упада у пјесму.

А онда долази сумрак и ноћ и у њима привиђење:Након дуга времена и напора он се нађе на рубу равнице на којој већ

одавно није било живе душе. Било је тамно. Осјети равно и тврдо тло под ногама и тек тада изнеможе потпуно. Он паде на кољена, дочека се на руке и осјети нешто топло и прхко под собом; био је изи-шао на мјесто гдје је изгорио пласт сијена. Тако је лежао потрбушке, одупирући се на руке. Било му је мучно. Под њим је у хрпи црног гара бљеснула још гдјекад покоја искра. Чуло се како пси реже и глођу оста-вљене кости. Са једног бора паде шишарка и докотрља се до њега. Он се осмјехну.

247

Не гађај се, Земко, роспијо...’вамо дођи!Никако не може да се сабере. Присјећа се да је хтио неког да убије;

хтио је неког да упита шта је ово с њим, али било се наоблачило, и касна ноћ; и никог није било, ни кога да пита, ни с ким да се бије.

Мада се у Андрићевој приповјетци Осатичани нигдје не помиње Сребреница, и ова је Андрићева приповјетка везана за Сребреницу, јер се Осат или Осатица налази, гледајући географски, једно поред другог насеља, а Осат је и данас административна јединица Сребренице. Иако се нигдје не помиње Сребреница, карактерне особине становништва се такорећи подударају и личе једна на другу. Да ли због тога што су ови крајеви дуго година били под влашћу Отоманске империје, да ли због нечега другог, има једна особина ових људи које је Андрић приказао у овој својој приповјеци која их издваја од осталих и чини их препозна-тљивим ма гдје се нашли, у било ком крају или било ком времену, а то је вјечита тежња да се буде горе, изнад осталих и по дјелу и по начину опхођења према другима па чак и према самом себи. Та одлика није са-мо карактеристична за православно становништво већ и за муслимане који су живјели и који живе у овим крајевима. Оно што карактерише Осатичане је то да сви Осатичани имају неку урођену тежњу за виси-нама и да и најскромнији и најнеугледнији међу њима желе да се испну бар за педаљ више од мјеста на коме су. У ствари, желе да се испну и да се то види и зна. Ко не може ништа друго, он бар сања или прича о из-дизању. И та жеља за успоном сваке врсте и по сваку цијену за илузијом висине, не оставља их никад, све до смрти која је крај свих жеља и, за Осатичане, нека врста последњег и нарочитог успона. Она прелази са старијих на млађе, од нараштаја на нараштај. Када су Турци напустили Босну и дошла аустријска управа, видјели су Осатичани да је њихова црква (»Храм светаго Успенија в мјесту Осатици«) недостојно малена, ниска, неугледна, да немају звона ни звонаре. Као да су им се одједан-пут очи отвориле па су се упрегли да ствар измјене и поправе. Прво су подигли звонару што су могли тврђу и вишу а затим су набавили звона чак из Вршца и то два одједном, мало и велико. Мада је то коштало много новца, они су се науживали, наславили и напркосили иновјер-ним комшијама доле у пољу. Свако се прихватио посла да се звона ока-че а онда је наступило славље и пјесма из пуних груди. Тако је свако провео своје. Онда је дошао ред да се на цркви подигне кубе, мада нико није знао ни како изгледа кубе ни чему оно служи, али сваки је о њему

248

маштао и говорио, сматрајући да је оно неопходно за даљи живот каса-бе и срећу будућих нараштаја, готово као и ваздух, хљеб и вода. Када се о нечему тако почне говорити и маштати, то се прије или послије мора и остварити. У Новој Вароши су нашли неког мајстора Ристу Нишлију који је поправљао тамошњу цркву и позвали га да дође у Осатицу да и њима направи кубе за цркву. Посао је завршен тачно према погодби, мада није све изгледало онако како су Осатичани замишљали и машта-ли, али и ово је прошло јер икона је једно а стварност је друго. Главно је било да се њихова црква уздигла увис, да се више не припаја уз земљу и не чини мања него што је, да је сада виде, и они који гледају одоздо, из доњег дијела града. Било је много разговора о крсту који треба да буде постављен на врх кубета. Осатичани нису хтјели никакав други крст осим позлаћени, мада је било предлога да буде дрвени, опшивен лимом. Позлаћени крст наручен је у Новом Саду на отплату, и када је стигао то је било велико вријеме за горњу Осатицу. Са крстом је стигао и мајстор да га постави, који је био за Осатичане човјек који није личио на њима познате мајсторе а уз њега је радио и један Осатичанин Алекса Јовановић звани Лексо коме ће највећи дио ове Андрићеве приповјетке бити и посвећен. После постављања крста нико се више није обазирао ни на крст ни на цркву као да је то нешто што треба тако да буде и као да је одувијек све то ту и било. У овој приповјетци Андрић је оставио једну мисао која се може сматрати круном Андрићевог размишљања шта значи бити мајстор. Ево тог Андрићевог запажања:

Бити мајстор, значи умети одвојити за време рада свој посао од свега осталог, знати тачно, и једино пред очима имати: шта треба урадити и како то урадити; не обазирати се ни на што што нема са тим везе; не бринути се за успех, не помишљати на неуспех; ничега се не плашити, а ништа не остављати случају; увек бити сав при оном делу посла који у том тренутку обрађујеш. Ако тако радиш, све око тебе ради с тобом и све ти помаже, свака алатка ти је пријатељ, свака промена путоказ, а материјал под руком послушан; све иде без грешке и застоја, или, боље речено: свака се грешка поправља и сваки застој надокнађује. Тада твој посао мора да напредује, и што даље, све боље; уз пут јача и бива лепши, јер расте из себе као биљка из се-мена које је пробрано, добро посејано, и за које је све предвиђено.

Бити радник и мајстор, човек од посла! Ничег бољег ни поузданијег у овом животу, у ком много добра нема, а поуздано није ништа.

249

А много година касније, сазнавши понешто о Андрићевој вези са Сребреницом, општинске власти су негдје 60-их година прошлога вије-ка поводом 27. јула - дана дизања устанка у Босни и Херцеговини - а који се обиљежавао и у Сребреници, позвале Иву Андрића да својим присуством баш у Сребреници увелича овај датум. Андрић је том при-ликом одговорио да због лошег здравља и лоших путева до Сребрени-це не може присуствовати овој прилици. Ово су последње Андрићеве везе са Сребреницом.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна и универзитетска библиотекаРепублике Српске, Бања Лука

902.2(497.6 Сребреница)(082)930.85(497.6 Сребреница)(082)

НАУЧНИ симпозијум “Културно-историјско насљеђе Сребренице кроз вијекове”(2011 ; Сребреница) Културно-историјско насљеђе Сребренице кроз вијекове : зборник радова са научног симпозијума, 26. октобар 2011. године / [уредник Обрад Додић]. - Сребреница : Археолошки музеј “Rimski municipium”, 2012 (Бања Лука : Графид). - 250 стр. : илустр. ; 24 цм

Тираж 500. - Напомене и библиографске референце узтекст.

ISBN 978-99955-743-0-7

COBISS.BH-ID 3232536