ADVOKAT Vladimir Đurđević Novi Sad, Radnička 12 021/528-061

VIŠI SUD U BEOGRADU

POSEBNO ODELJENJE

za

APELACIONI SUD U BEOGRADU

Na broj K - Po1- 111/11

Kao branilac optuženog S.I., protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, pod gornjim brojem, od 03.12.2012. godine, blagovremeno izjavljujem

Ž A L B U

kojom prvostepenu presudu pobijam zbog:

- bitnih povreda odredaba krivičnog postupka - pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja- povrede krivičnog zakona- odluke o kazni

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom optuženi S.I. oglašen je krivim zbog krivičnih dela nedozvoljena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246 st. 2 u vezi st. 1 KZ i nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija iz čl. 348 st. 1 KZ, izvršenih u sticaju, i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 5 godina.

Donoseći pobijanu presudu, prvostepeni sud je učinio bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz čl. 438 st. 1 tač. 8 i 11 ZKP-a i 438 st. 2 tač. 2 ZKP-a jer:

- pobijanom presudom sud nije potpuno rešio predmet optužbe (čl. 438 st. 1 t. 8); - izreka pobijane presude je nerazumljiva (čl. 438 st. 1 t. 11)- izreka pobijane presude je protivrečna sama sebi i razlozima a presuda nema

jasnih i potpunih razloga o odlučnim činjenicama (čl. 438 st. 2 t. 2)

1

Optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal po kojoj je prvostepeni sud postupao optuženima je između ostalog stavljeno na teret i izvršenje krivičnog dela zločinačko udruživanje iz čl. 346 KZ. Donoseći pobijanu presudu prvostepeni sud je u bitnom zadržao opis radnje izvršenja iz optužnice ali nije optužene oglasio krivim niti oslobodio za pomenuto krivično delo već je jednostavno izostavio tu pravnu kvalifikaciju iz izreke pobijane presude uz obrazloženje na str. 97, poslednji pasus, da je krivično delo iz čl. 346 KZ konzumirano krivičnim delom iz čl. 246 st. 2 KZ. Po nalaženju odbrane prvostepeni sud je zauzeo ispravno stanovište da optuženi ne mogu biti oglašeni krivim za oba navedena krivična dela ali odbrana nalazi da je u takvoj situaciji sud bio dužan da u odnosu na krivično delo iz čl. 346 KZ donese oslobađajuću presudu. Optuženi S. I. ima pravni interes da za to krivično delo bude oslobođen od optužbe s obzirom da mu je ono stavljano optužnicom na teret, a ne samo da ta pravna kvalifikacije bude izostavljena. Postupajući na opisani način prvostepeni sud nije u potpunosti rešio predmet optužbe, čineći bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz čl. 438 st. 1 t. 8 ZKP-a.

Nadalje, izreka pobijane presude je na više mesta nerazumljiva i kontradiktorna sama sebi, ali i razlozima presude. Tako, u delu izreke, kod utvrđivanja pojedinačnih kazni mom branjeniku prvostepeni sud pojedinačne kazne za svako od izvršenih krivičnih dela mog branjenika utvrđuje primenom odredbi čl. 56 i 57 KZ, dakle odredbi koje govore o ublažavanju kazne ispod zakonom propisanog minimuma. Nakon toga prvostepeni sud primenom tih odredbi utvrđuje pojedinačne kazne i to tako što kaznu za krivično delo iz čl. 246 st. 2 u vezi st. 1 KZ zaista ublažava ispod zakonom predviđenog minimuma, ali za krivično delo iz čl. 348 st. 1 KZ utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci koja, s obzirom na zaprećenu kaznu (do 3 godine, bez naznačenja posebnog minimuma) očito nije ublažena. U tom smislu je izreka pobijane presude nerazumljiva i kontradiktrona sama sebi jer iz te izreke očito proizilazi da se primena čl. 56 i 57 KZ odnosi na oba krivična dela za koje se utvrđuju pojedinačne kazne. Konačno, i u razlozima pobijane presude na str. 98, poslednji pasus, prvostepeni sud obrazlaže olakšavajuće okolnosti na strani optuženog S. I. pa ih nabraja: „porodičan čovek, otac dvoje maloletne dece, da je isti imao manje značajnu ulogu i mali broj radnji u izvršenju krivičnog dela za koje je oglašen krivim, kojim okolnostima je sud dao značaj osobito olakšavajućih koje opravdavaju ublažavamnje kazne u smislu odredbe čl. 56 i 57 KZ.” Dakle, iz ovakvog obrazloženja očito je da sud svim navedenim okolnostima jer kaže „kojim okolnostima” – u množini, daje karakter osobito olakšavajućih a te okolnosti se odnose na oba krivična dela za koja je optuženi S.I. oglašen krivim. Da je prvostepeni sud smatrao da osobito olakšavajuće okolnosti postoje samo u odnosu na krivično delo iz čl. 246 st. 2 KZ onda bi to morao izričito tako navesti i nedvosmisleno reći da se primena čl. 56 i 57 KZ odnosi samo na to krivično delo. Prvostepeni sud to nije tako učinio već naprotiv i iz izreke a i iz obrazloženja pobijane presude potpuno nedvosmisleno proizilazi da se primena čl. 56 i 57 KZ odnosi na oba krivična dela za koje se moj branjenik osuđuje, pa je onda nejasno i kontradiktorno što se kazna za krivično delo iz čl. 348 st. 1 KZ ne ublažava, već utvrđuje u okviru zakonom predviđenog raspona kazne.

Nadalje, izreka pobijane presude je protivrečna sama sebi te stoga nerazumljiva i u sledećem:

Prvostepeni sud prvo konstatuje da su se svi optuženi udružili, dakle u množini i odnosi se očito na sve koji su poimence prethodno pobrojani, zajedno sa drugim NN licima, da u okviru organizovane kriminalne grupe vrše krivična dela. Potom, nakon tog uopštenog utvrđenja prvostepni sud konkretizuje radnju optuženog S. I. i navodi da je on „po nalogu organizatora Ž. V., radi dalje prodaje, angažovao lica koja su vršila prevoz opojne droge u tzv. bunkerima vozila”. Dakle, potpuno jasno i nedvosmisleno se u ovom delu izreke

2

pobijane presude (str. 4) utvrđuje da je optuženi S.I. to činio u odnosu na veći broj lica i u više navrata, jer sud upravo u množini govori o angažovanju „lica” koja su vršila prevoz u „bunkerima vozila”. Nema dileme da je u pitanju veći broj i lica i radnji izvršenja prevoza pa i veći broj vozila, jer su sve te reči upotrebljene u množini. Nasuprot takvom utvrđenju u tom delu izreke, već u samoj izreci na srt. 5 se radnja izvršenja optuženog S. I. potpuno precizno utvrđuje jer sud kaže „pa su tako:” nakon čega pod tačkom 1. sledi opis događaja iz decembra 2008.g. u kojem sud utvrđuje da je optuženi S. I. angažovao Š. I. da izvrši prevoz droge, daje opis tog događaja i time se završava opis radnje izvršenja ovog krivičnog dela u odnosu na S. I. Dakle, ako je optuženi S. I. oglašen krivim da je angažovao „lica” dakle u množini, a u daljem opisu sud izričito navodi samo jedno lice, jedan prevoz droge i jedno vozilo, ta dva utvrđenja su očito međusobno kontradiktorna, pa je izreka presude u tom delu nejasna i nerazumljiva. Problem je i u tome što u razlozima pobijane presude nigde nema ni utvrđenja a ni obrazloženja da je S. I. angažovao veći broj lica da u „bunkerima” vozila vrše prevoz opojne droge. Naprotiv, nasuprot takvom utvrđenju iz izreke iz obrazloženja pobijane presude, nedvosmisleno proizilazi da je S. I. to učinio samo u jednom navratu (Š. I.) i nijednom više. Konačno, upravo tu činjenicu sud ceni kao osobito olakšavajuću okolnost na strani mog branjenika pa je u tom smislu izreka pobijane presude u bitnom kontradiktorna utvrđenjima iz razloga presude.

Ključne pogreške prvostepeni sud čini kod utvrđivanja činjeničnog stanja. Tako prvostepeni sud utvrđujući činjenično stanje prvo polazi od činjenica „koje su se

u toku postupka pojavile kao nesporne” (str. 40) pa onda nabraja šta je kao nesporno utvrdio da bi na str. 41 drugi pasus, kao nesporno utvrdio da su od okrivljenog S. I. odzeta municija koju opisuje i nabraja, sa utvrđenjem da su jedan pištoljski metak kalibra 7,65 mm, jedan puščani metak kalibr 7,9 mm i 32 pištoljska metka kalibr 7,62 mm „pronađena u spavaćoj sobi na spratu kuće koju koristi okrivljeni S. I.” Ova činjenica, ko koristi spavaću sobu na spratu kuće u kojoj je pobrojana municija pronađena nije nikako nesporna. Naprotiv, optuženi S. I. u svojoj odbrani tvrdi da ništa od oduzete municije nije pronađeno u njegovoj spavaćoj sobi. Iz iskaza svedoka B. N. jasno je da na spratu kuće postoje dve spavaće sobe od kojih jednu koristi njegov sin a drugu optuženi S. I. sa svojom suprugom. Tokom dokaznog postupka nije nikako utvrđeno u kojoj od dve sobe na spratu je pronađena municija. Prvostepeni sud utvrđuje da je ona pronađena u sobi koju koristi optuženi S. I. jer tako piše u potvrdi o oduzimanju predmeta. Postavlja se pitanje odkud radnici policije koji sačinjavaju potvrdu znaju ko od ukućana spava u kojoj sobi. Radi utvrđivanja ove činjenice, a ona je presudna za ispravno prsuđenje u ovoj pravnoj stvari, odbrana je predlagala izvođenje dokaza saslušanjem radnika policije koji je sačinio potvrdu o oduzimanju predmeta kako bi se njegovim saslušanjem nesporna utvrdilo o kojoj se tačno sobi radi, gde se ona na spratu kuće nalazi, pa shodno tome i ko je koristi, ali je prvostepeni sud ovaj dokazni predlog odbio. Ako prvostepeni sud smatra da je dokazano da je pobrojana municija pronađena u sobi koju koristi optuženi S. I. a da to proizilazi iz činjenice da je tako navedeno u potvrdi o oduzimanju koju je optuženi potpisao, onda se takav rezon nikako ne može prihvatiti jer je optuženi bez primedbi potpisao i potvrdu da je od njega oduzeto i 50 komada metaka pištoljske municije kalibra 9 mm, što mu je takođe stavljano na teret optužnicom, a prvostepeni sud je prihvatajući njegovu odbranu i izvedene dokaze tih 50 metaka izostavio iz opisa radnje izvršenja, nalazeći da su oni pronađeni u prostoriji koju ne koristi optuženi S. I. S toga, je odbijanje predloga odbrane za izvođenje dokaza saslušanjem radnika policije koji su pronašli municiju, oduzeli je i sačinili potvrde o oduzimanju dovelo do nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja o činjenici da li optuženi S. I. drži neovlašćeno municiju, pa time i da li vrši krivično delo iz čl. 348 st. 1KZ.

Nadalje, na str. 52, poslednji pasus pobijane presude, prvostepeni sud kaže da je „nesumnjivo utvrdio da je tokom decembra 2008.g. okrivljeni S. I. po nalogu okrivljenog V.

3

Ž., radi dalje prodaje angažovao Š. I. iz Čelareva...”. Kako je to „nesumnjivo” utvrdio prvostepeni sud obrazlaže u delu presude koji sledi na stranama 53 do 60. Takvo svoje utvrđenje prvostepeni sud prvenstveno zasniva na sadržini snimljenih telefonskih razgovora V. Ž. i S. I. i te razgovore pojedinačno u bitnom interpretira. Pa tako iz razgovora od 18.12.2008.g. u 17:06:16 časova utvrđuje da S. moli V. da proveri da li neko lice ima problem u Crnoj Gori u vezi nekog čamca a na pitanje V. kako se taj zove S. kaže „Š. I.”, dalje u sledećem razgovoru koji sud interpretira od 21.12.2008.g. u 13:01:20 časova sud utvrđuje da V. obaveštava S. da je u Novom Sadu a ovaj ga pita da li hoće da se vidi sa „onim njegovim drugarom” pa da se dogovore „kad i šta” uz napomenu da će ga sada taj drugar zvati, na šta V. pristaje. Potom sledi razgovor u kojem se V. Ž. i Š. I. dogovaraju gde i kako da se vide nakon čega nesumnjivo sledi njihov susret. Iz daljih razgovora koji datiraju od 26.12.2008.g. pa zaključno sa 05.01.2009.g. prvostepeni sud izvodi zaključak da je Š. I. svojim vozilom otišao u Crnu Goru, preuzeo drogu, u jednom trenutku ostao bez goriva, dovezao drogu do Novog Sada i tu lišen slobode a droga pronađena i oduzeta, te da su o tome u više navrata telefonski razgovarali i taj događaj komentarisali S. i V. Analizom tih razgovora koju prvostepeni sud čini na str. 59 poslednji pasus, njihovim povezivanjem i logiciranjem, prvostepeni sud izvodi, kako kaže nesumnjiv zaključak da je „okrivljeni S. I. po nalogu okrivljenog V. Ž. angažovao Š. I...”. Problem je u tome što sve i da se prihvati logičko povezivanje činjenica iz pobrojanih i citiranih u presudi telefonskih razgovora, nikako se ne može na nesumnjiv način izvesti zaključak da je optuženi S. I. postupao po nalogu V. Ž., a ni da je on angažovao Š. I. za prevoz droge. Naprotiv, upravo iz razgovora od 21.12.2008.g. nedvosmisleno proizilazi da S. I. upućuje V. Ž. da se vidi sa Š. I. i da se oni dogovore „kad i šta”. Potom, očito sledi susret V. Ž. i Š. I. kome ne prisustvuje S. I. i u tom susretu se njih dvojica dogovaraju „kad i šta” kako to S. I. kaže. Dakle, čak i da se prihvati da je Š. I. zaista iz Crne Gore prevozio drogu, da „5 t”, „5 jelki” zapravo predstavlja šifrovani izraz za 5 kg marihuane, da nije u pitanju nikakva trgovina šećerom, naftom i sl. već da se radi o drogi, opet nema apsolutno nijednog dokaza da je optuženi S. I. postupao po nalogu V. Ž., niti da je S. I. za prevoz droge angažovao Š. I. Upravo za ova dva bitna elementa (postupanje po nalogu i angažovanje Š. I.) nema apsolutno nijednog jedinog dokaza. Možda je S. I. samo povezao V. i Š. I. i prepustio im da se oni dogovaraju o poslu. Upravo to i proizilazi iz sadržine jednog od razgovora. Nijedne jedine reči u spisima nema kao dokaz da V. Ž. daje nalog S. I. da ovaj pronađe lice koje će vrštiti prevoz droge, kao što nijedne reči a još manje dokaza nema da je S. I. angažovao Š. I. Iz izvedenih dokaza je sasvim moguće izvući zaključak da je Š. I. angažovao V. Ž. sam, a da ih je S. I. samo povezao i praktično im omogućio kontakt. Ako je bilo tako, a samo to proizilazi iz izvedenih dokaza onda je potpuno pogrešno utvrđenje prvostepenog suda iz izreke pa i razloga presude koje se tiče radnji optuženog S. I. vezano za krivično delo iz čl. 246 st. 2 KZ.

Prvostepeni sud je tokom postupka saslušao u svojstvu svedoka Š. I. i njegov iskaz uopšte ne prihvata. Izveo je kao dokaz i čitanje presude kojom je pred Okružnim sudom u Novom Sadu Š. I. oglašen krivim zbog krivičnog dela iz čl. 246 st. 1 KZ vezano za događaj od 28.12.2008.g. kada je u njegovom vozilu pronađena i oduzeta droga, pa činjenice o ulozi optuženog S. I. u tom transportu droge utvrđuje i iz te presude. Odbrana ukazuje da je validnost te presude kao dokaza protiv S. I. u ovom postupku upitna s obzirom da S. I. ni na koji način nije učestvovao u postupku koji je vođen protiv Š. I., da mu u tom postupku nije data mogućnost da na bilo koji način iznese svoj stav, a sada neka utvrđenja iz te presude se uzimaju „zdravo za gotovo” no čak ni iz njih ne proizilazi ono što je ključno a to je da li je optuženi S. I. postupao po nalogu V. Ž. kao član nekakve kriminalne grupe i da li je on baš angažovao Š. I. za prevoz droge ili je u pitanju bilo eventualno samo dovođenje u vezu V. Ž. i Š. I.

Možda najveći problem u utvrđenom činjneničnom stanju predstavlja zaključivanje prvostepenog suda da optuženi S. I. predstavlja deo kriminalne grupe u kojoj je on svestan

4

da pripada toj grupi, da u njoj svako ima određeni zadatak i ulogu, te da postupa po nalozima organizatora grupe.

U vezi ovog pitanja odbrana ukazuje prevashodno na nedostatak jasnih i potpunih razloga za utvrđenja prvostepenog suda što predstavlja bitnu povredu postupka ali kako su pogreške u vezi toga vezane za pravilno utvrđivanje činjenica o tome će biti reči u ovom delu žalbe.

Kao prvo, potpuno je nejasno iz obrazloženja pobijane presude ko čini grupu u smislu zakonske definicije ovog izraza, kojoj pripada optuženi S. I. Nesumnjivo je da optuženi S. I. od svih optuženih lica u ovom postupku poznaje samo V. Ž. Nema dokaza da je S. I. poznato da V. Ž. trguje drogom i po nekoj drugoj „liniji”, dakle, on ne zna za njegove aktivnosti vezane za G. Z. i „svrljišku grupu”. Ako on to ne zna, a nijednog dokaza za njegovo saznanje o tome nema, onda on svakako ne može biti deo grupe sa tim licima jer uopšte nema svest da ta grupa postoji.

Prvostepeni sud na str. 97 u prvom pasusu, daje jedno po oceni odbrane u najmanju ruku problematično i svakako neprihvatljivo obrazloženje koje se svodi na sledeće: „okrivljenima je moralo biti jasno da se sve aktivnosti vezane za opojnu drogu mogu izvršiti samo u okviru delovanja većeg broja ljudi te ako svako od njih preduzima u nizu određene i potrebne radnje. U tom smislu se kao logičan pojavljuje i zaključak da su okrivljeni morali znati da je u celokupnom lancu delovanja neko morao da nabavi opojnu drogu, a potom i obezbedi njen tranzit od mesta nabavljanja do teritorije Srbije, smeštaj iste, a nakon toga i njen dalji transport radi prodaje, te s toga ni sama činjenica da se baš svi okrivljeni međusobno nisu poznavali ne predstavlja neku bitnu stvar...”. Ovakvo obrazloženje kojim sud brani svoj stav da je u pitanju organizovano delovanje u grupi, je potpuno neprihvatljivo. Da bi se radilo o kvalifikovanom obliku krivičnog dela iz čl. 246 st. 2 KZ izvršilac mora biti svestan, sasvim konkretno, činjenice da se on udružio sa drugim licima radi vršenja krivičnog dela trgovine narkoticima. U konkretnom slučaju kod S. I. uopšte ne postoji svest niti saznanje da osim V. Ž. još neko u tome učestvuje. Naravno da je svakome jasno da je kod svake trgovine drogom uključen veći broj lica. Svakako je drogu potrebno proizvesti, preraditi, transportovati, čuvati pa tek na kraju prodati, ali to ne znači da svaki prodavac droge, znajući to, postupa kao član grupe niti da vrši kvalifikovani oblik krivičnog dela iz čl. 246 st. 2 KZ. Ako bi se prihvatio rezon prvostepenog suda obrazložen u prvom stavu na str. 97 onda uopšte ne bi bilo slučajeva izvršenja krivičnog dela iz čl. 246 st. 1 KZ jer bi svaki ulični trgovac drogom nužno bio i član organizovane grupe s obzirom da je pre njega u proizvodnji, transportu, čuvanju pa i prodaji učestvovao veći broj drugih lica. Sama svest o tome da bilo koji izvršilac predstavlja kariku u lancu prodaje droge ne znači i njegovo pripadanje grupi u smislu kako je to kao kvalifikatorna okolnost predviđeno čl. 246 st. 2 KZ. S toga u konkretnom slučaju, nema govora o tome da je S. I. sa ostalim optuženim licima činio organizovanu kriminalnu grupu. Biti svestan da si deo jednog lanca u prodaji droge kojem pripada veći broj nepoznatih i apstraktnih lica i izvršilaca nije isto što i „udružiti se” sa nekim radi vršenja krivičnog dela. U tom smislu je i nejasno citirano obrazloženje prvostepenog suda sa str. 97 prvi pasus, ako se ono dovede u vezu sa izričitim utvrđenjem prvostepenog suda iz izreke a i razloga da su se svi optuženi udružili i to ne samo međusobno već i sa drugim NN licima radi vršenja krivičnih dela trgovine drogom. Teoretski bi se moglo postaviti pitanje (s obzirom da je za grupu potrebno najmanje tri lica) da li bi u konkretnom slučaju tu grupu mogli činiti V., S. i Š. i samo ta kombinacija bi možda mogla, pod određenim uslovima, voditi pravnoj kvalifikaciji iz čl. 246 st. 2 KZ, ali prvostepeni sud to ne utvrđuje tako, nigde ne govori o Š. I. kao članu grupe (konačno, Š. I. je osuđen zbog krivičnog dela iz čl. 246 st. 1 KZ) već naprotiv sa svim decidno i precizno utvrđuje da optužena lica u ovom postupku međusobno čine organizovanu grupu što je potpuno netačno a citirano obrazloženje prvostepenog suda o tome zašto ih smatra grupom, potpuno neprihvatljivo.

5

S toga, je pobijana presuda po pitanju utvrđivanja ove bitne činjenice ostala bez jasnog i prihvatljivog obrazloženja a ta činjenica je potpuno pogrešno utvrđena što čini pobijanu presudu potpuno činjenično i pravno neodrživom.

Odbrana ukazuje i na činjenicu da je pobijana presuda u najvećem delu zasnovana na sadržini prisluškivanih telefonskih razgovora, a da je problem u tome što je nedozvoljeno slušati razgovore koji se vrše sa broja i baznih stanica koje se ne nalaze ne području RS. Drugim rečima, nedopustivo je zadirati u integritet drugih država i prisluškivati građane tih država koji koriste mobilne telefone sa pretplatničkim brojevima operatera mobilne telefonije sa područja te druge države. Napred iznet stav nije sporan. Ono što je tokom postupka bilo sporno jeste da li se u momentu slušanja razgovora optuženog V. Ž. isti nalazio na područiju Republike Crne Gore ili Republike Srbije. Najveći broj razgovora ovaj optuženi vodi sa pretplatničkog broja crnogorskog mobilnog operatera i to nije sporno. Slušanje tih razgovora bi bilo dozvoljeno samo u situaciji kada se taj broj nalazi u romingu, dakle na teritoriji Republike Srbije a ne u svojoj matičnoj državi. Optuženi V. Ž. tvrdi da je najveći broj razgovora vodio iz Podgorice i da je nezakonito vršeno slušanje tih razgovora i njihovo beleženje. Iz sadržine tih razgovora nedvosmisleno se ta odbrana potvrđuje jer na pitanje sagovornika gde je i šta radi V. Ž. u velikom broju razgovora odgovara „Evo me ođe, kući ...ležim ...sad sam ustao....bolestan sam...i sl.”. Iz sadržine komunikacije je potpuno jsano da je on u svojoj kući u Crnoj Gori a nikako na teritoriji Srbije. U takvoj situaciji slušanje i snimanje tih razgovora nije dopušteno. Prvostepeni sud utvrđuje da su svi razgovori vođeni na područiju Republike Srbije jer prihvata mišljenje saslušanog stručnog lica D. S. iz Uprave kriminalističke policije koji tvrdi da je tehnički nemoguće vršiti slušanje građana druge države u njihovim državama ako koriste broj mobilnog operatera iz svoje države. Takva tvrdnja je i laicima neprihvatljiva jer je opšte poznato, moglo bi se reći da je to notorna činjenica, da su savremene tehničke mogućnosti prislušnih uređaja takve da se tehnički bez problema uz adekvatnu opremu to može činiti. Prihvatajući nekritički kazivanje pomenutog stručnog lica prvostepeni sud praktično ne veruje optuženom V. Ž. da se u vreme vođenja snimljenih razgovora nalazio zaista u Crnoj Gori. Ali šta to znači? To znači da V. Ž. u desetinama tih razgovora koje navodno vodi iz svoje kuće neprestano laže sagovornike gde se nalazi. To je prosto nemoguće, neživotno je i nelogično da u vreme vođenja tih razgovora on sagovornike laže o toj činjenici koja u tom momentu nije bitna jer on ne zna da je slušan. Uostalom, nije u pitanju samo logika. Radi se o razgovorima o dogovoru o poslovima, pa se postavlja pitanje zašto bi V. Ž. koji ne zna u tom trenutku da je praćen i da ga slušaju sagovornicima davao netačnu informaciju gde se nalazi. Pre će ipak biti da su prisluškivani razgovori ovog optuženog na način koji nije dozvoljen a onda je i tako pribavljen dokaz nedozvoljen i ne može biti korišćen u postupku. Sve navedeno je makar trebalo stvoriti opravdanu sumnju kod suda o tome da li su ključni dokazi u ovom predmetu pribavljeni na zakonit način. Nedopustivo je u jednom ovako obimnom i ozbiljnom predmetu zadovoljiti se neubedljivim obrazloženjem stručnog lica koji je pri tom radnik policije i to upravo službe za specijalne istražne metode u odeljenju za elektronski nadrzor. Može li se od takvog lica očekivati da kaže ma šta drugo od onoga što je rekao jer bi sve drugo značilo da otkriva nezakonito postupanje naše policije? Odbrana ne tvrdi da je policija nezakonito postupala, ali zbog svega iznetog ta sumnja postoji i sud je bio dužan da je otkloni. Zbog toga je bilo više nego dovoljno razloga da se prihvati predlog odbrane i da se pribave izveštaji o tome preko kojih baznih stanica su obavljani sporni telefonski razgovori, jer bi se onda na osnovu toga nesumnjivo moglo zaključiti na kom područiju i u kojoj državi, sa sasvim preciznim lokalitetom, se nalazi lice koje taj razgovor vodi. Nažalost, prvostepeni sud je ovaj dokaz odbrane odbio jer je za prvostepeni sud bilo dovoljno mišljenje koje je dao D. S. kao stručno lice. To je dovelo do nepotpunog a možda i pogrešnog utvrđenja da li su telefonski razgovori na kojima se pobijana presuda u biti zasniva pribavljeni na zakonit način ili ne. Kako je ova činjenica presudna za pravilno presuđenje bilo je neophodno učiniti sve što je sudu na

6

raspolaganju kako bi ista bila proverena i na pouzdan način utvrđena. Nažalost, prvostepeni sud to nije učinio.

Sve navedeno, polazeći od bitnih povreda postupka koje je prvostepeni sud učinio a na koje je ukazano ovom žalbom pa do pogrešaka u utvrđenom činjeničnom stanju, nužno je uzrokovalo i povredu materijalnog prava te pogrešnu odluku u celini.

Zato o odluci o kazni samo u nekoliko reči. Nezavisno od napred iznetog, i pojedinačno utvrđene a i jedinstvena kazna od 5 godina u odnosu na optuženog S. I. je prestroga. Ako je sud našao da na strani ovog optuženog postoje osobito olakšavajuće okolnosti koje opravdavaju izricanje blaže kazne od zakonomn propisanog minimuma onda je polazeći od marginalne uloge S. I. u izvršenju krivičnog dela opisanog pod tečkom 1. pobijane presude to ublaženje kazne moralo biti značajnije. Kakav je smisao kaznu sa 5 godina ublažiti na 4 godine i 8 meseci? Gde je racionalno opravdanje da se kod kazne od 5 godina ublaženje vrši za samo 4 meseca? Ako postoje razlozi da se ta kazna ublaži, a sud nalazi da oni postoje, onda je to ublaženje moralo biti daleko veće a utvrđena kazna za to delo znatno manja. U odnosu na krivično delo opisano pod tačkom 2. presude prvostepeni sud uopšte nije ublažio kaznu iako je našao da je to opravdano i poziva se na odredbe o ublažavanju kazne o čemu je na počeku ove žalbe već bilo reči. Značajnije ublažena kazna za krivično delo iz čl. 246 st. 2 KZ i ublažena po vrsti kazna za krivično delo iz čl. 248 st. 1 KZ nesumnjivo bi vodila znatno blažoj jedinstvenoj kazni za optuženog S. I.

Zbog svega iznetog

p r e d l a ž e m

da Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud:

UKINE pobijanu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje tokom kojeg će biti otklonjene povrede na koje je ukazano ovom žalbom.

MOLIM DA OPTUŽENI S. I. I JA KAO NJEGOV BRANILAC BUDEMO OBAVEŠTENI O SEDNICI VEĆA NA KOJOJ ĆE BITI ODLUČIVANO O OVOJ ŽALBI

U Novom Sadu, 26.06.2013. god. Branilac optuženog:

7