Preporuke i nadgledanje

Snežana Đorđević

Preporuka javne politike

Preporuka javne politike sledi proces predviđanja. Ona traži razloge zbog kojih je jedna alternativa bolja od drugih i detaljno ih objašnjava. Da bi preporuka bila kvalitetna treba analizirati:

analizu troškova i dobiti (cost-benefit) i analizu troškova i efektivnosti (cost-effectivness).

Koriste se zagovarajuće izjave, zagovaranje i ubeđivanje. One su: aktivne, prospektivne, vođene su vrednostima , etički su kompleksne

Fenomen višestrukog zagovaranja predstavlja pristup sistematičnog poređenja i kritičkog procenjivanja brojnih potencijalnih rešenja, nasuprot pristupu kojim se brani jedna alternativa po svaku cenu prikupljajući sve moguće podatke koji idu njoj u prilog. Pretresti dobro problem sa svih strana da bi se izbegla greška nalaženja odličnog rešenja za loše postavljen problem. A1 P1 P1 > P2 A1 A2 P2 Obično se koristi jednostavan model izbora alternativa Preduslovi su: pojedinačni akter odlučivanja (pojedinačni akter), sigurnost ili pouzdanost (efekti da budu izvesni) i trenutačnost posledica (rezultati se moraju odmah pokazati). Često je situacija daleko kompleksnija, ima više aktera, posledice su nesigurne i mogu se pojaviti tek u dužem vremenskom periodu.

Situacija pripreme Zakona o minimalnoj nadnici (plati) za neobrazovane radnike. dve alternative a. Održati status kvo, davanje minimalne plate, 4 000$ godišnje b. minimalna plata od 4,5 $ po satu, 7 000$ godišnje A1 P1 (4 000 $) A2 P2 ( 7 000 $ ) P2 > P1 A2 Na odluku utiče veliki broj aktera, velika nesigurnost oko mogućih posledica (na primer pojava stranih studenata kao konkurencije) i posledice zakonskog uređenja ove oblasti se manifestuju na duži vremenski period. Složeni model izbora uključuje veći broj aktera, posledice su manje izvesne i mogu se pojaviti na duži vremenski period. 1 . Održati status kvo (nema zakona), 12 000 radnika, 4 000$ 2. minimalna plata od 4,5 $ po satu, 6 000 radnika, 7 000$ (6 000 bez posla) 3. obezbeđivanje treninga, prihod 4 000 $ (10 000 rad.)

Tabela Složeni model izbora P1 > P4 > P7 A1 P8 > P2 > P5 A3 P6 > P9 > P3 A2

Netranzitivni izbor: nemoguće rangirati alternative prema dva ili više atributa (izbor koji pravi zatvoreni krug u kome je svaka od alternativa najbolja u nekom delu procesa procene ali konačno ne postoji najbolja alternativa). Tranzitivni izbor neophodno je naći alternativu koja daje najvišu korist za većinu aktera. Produbljeno ispitivanje mougćih efekata na duže staze. A3 ima najveće potencijale.

A1 (Status quo)

P1 (48 000 $ u 1991. god)

P2 (48 000 $ u 1993.)

P3 (150 mesta u 1994)

A2 (Minimalne zarade)

P4 (42 000 $ u 1991. godini)

P5 (36 000 $ u 1991. godini)

P6 (200 mesta u 1994)

A3 (Trening) P7 (40 000 $ u 1991. godini)

P8 (60 000 $ u 1991. godini)

P9 (190 mesta u 1994)

Izbor je racionalan (često multiracionalan- u osnovi izbora leži mnoštvo razloga) ali obuhvata i vrednovanja. Tehnička racionalnost - efektivno rešenje javnog problema; Ekonomska racionalnost - efikasno rešavanje javnih problema; Zakonska, legalna racionalnost - pravna usaglašenost pravila i procedura; Socijalna racionalnost obuhvata socijalne institucije putem kojih se realizuju politike. (participacija građana u odlučivanjima) Zamenjena racionalnost obuhvata sve aspekte racionalnog izbora da bi se napravio odgovarajući izbor u postojećim uslovima. Kriterijumi za preporuku: efektivnost ukazuje da li je primenom ponuđene alternative mogu efektivno ostvariti postavljeni ciljevi. Efikasnost ukazuje na ukupne napore koji su uloženi u realizaciju cilja (cena po jedinici proizvoda, usluga). Adekvatnost je stepen u kome data politika efektivno i efikasno pokriva potrebe koje otvara određeni problem. Meri se kao odnos ciljeva i rezultata sprovedene politike.

Adekvatnost različito izgleda u odnosu na različite vrste problema: Problem prvog tipa je stanje u kome je trošak fiksan a efektivnost se maksimizira (povećava). Najadekvatnija je alternativa u kojoj je efektivnost najviša. Problem drugog tipa je stanje u kome je efektivnost fiksna a cena varira. Najprihvatljivija i najadekvatnija je politika koja nudi najnižu cenu. Prolem trećeg tipa je stanje u kome su i cena i efektivnost promenljivi. Najadekvatnija je politika koja ima maksimalni odnos efektivnosti i cene. Problem četvrtog tipa je stanje u kome su i cena i efektivnost fiksne veličine. U takvoj sitaciji ne vredi birati jer nijedna politika nema prednost nad drugom. Jednakost je kriterijum kojim se obezbeđuje jednak odnos programa prema raznim grupama u društvu i važan je demokratski princip. Njime se obezbeđuje poštena distribucija novca, roba i usluga i ovaj kriterijum je tesno povezan sa konceptom pravde i poštenja (distributivne pravde).

Maksimalizovati individualno blagostanje - svih pojedinaca. fenomen prelaznih preferenci -ovakva situacija nemoguća (Arrow teorema nemogućnosti). Obezbediti minimalno blagostanje - podići blagostanje društva uz garanciju najsiromašnijima minimalnih usluga i blagostanja. Pareto kriterijum tvrdi da je jedno društvo bolje od drugog sve dok je i jednom pojedincu bolje u prvom društvu. Maksimalizovati ukupno (neto) blagostanje (totalna dobit umanjena za ukupne troškove) kojim se ostvarena dobit koristi da se kompenziraju gubitnici. Kaldor- Hicks kriterijum znači da je jedno socijalno stanje bolje od drugog ako postoji neto dobit u efikasnosti i ako se tim dobitkom mogu kompenzovati gubitnici (jedna od osnova tradicionale cost-benefit analize). Maksimalizovati redistributivno blagostanje obezbediti pomoć određenim socijalnim grupama (siromašni, stari, bolesni, marginalizovani itd). John Rawls: jedno socijalno stanjeje bolje od drugog ako rezultira u dobiti u blagostanju potisnutih i ugroženih socijalnih grupa (garantuje svakom pojedincu da neće ostati u stanju siromaštva).

Razlika privatni - javni sektor Javni sektor je po pravilu veoma složen (kompleksni interesi velikog broja aktera). Konflikti, pregovori i kompromisi u ovom sektoru su daleko složeniji nego u privatnom. Privatna i javna dobra se dele na tri velike grupe: privatna, kvazi-javna i javna dobra. Javna dobra svi članovi društva koriste i niko se ne može izključiti iz korišćenja (vazduh, voda, sunce, putevi itd). Kvazi- javna dobra može proizvoditi i privatni sektor, njihovo korišćenje je otvorno pod prihvatljivim okolnostima svima (obrazovanje u priv. školama za svu decu). Privatna (specifična) dobra su ekskluzivna, osoba koja ih poseduje može lako isključiti druge iz korišćenja (kola, kuća, zdravstvena zaštita itd). Organizacije u privatnom i javnom sektoru proizvode svaku od ove tri vrste dobara. Javni sektor obezbeđuje javna i kvazi javna dobra (odbrana, obrazovanje, socijalno blagostanje, bezbednost, transport, zaštita okoline, rekreacija i očuvanje energije).

Privatni sektor se bavi proizvodnjom privatnih roba kao što su hrana, potrepštine, mašine, pokućsto itd. Procedure procene vrednosti dobara za proizvođača i korisnike se razlikuju prema vrsti tih dobara. Privatna dobra – profit. Javna – brojne vrednosti. Merenje oportunitetnog troška pri izboru dobra koje proizvodi i pruža: on se odnosi na benefite koji su žrtvovani investirajući resurse u prizvodnju jednog dobra, kada je mogla biti izabrana druga, profitabilnija alternativa. Javni programi su investicije za proizvodnju dobara i usluga. Javni izbor je mnogo kompleksniji od privatnog:

teško izmeriti benefite, nema pouzdanih tržišnih indikatora problem paradoksa javnog dobra Problem slobodnog jahača (ne ulaže a koristi)

Cost benefit analiza Cost benefit analiza je metoda kojom se porede i zagovaraju politike kvantifikovanjem njihovih ukupnih monetarnih koristi i monetarnih troškova. (za predviđanje, preporuku, za analizu rezultata). Koristi se u kao metod ekonomije blagostanja. Teži da izmeri sve troškove i dobiti. Javna politika ili program su efikasni ukoliko je njihova neto dobit veća od 0 ili viša od vrednosti neto dobiti alternativne javne i privatne investicije. U analizu je radi boljeg kvaliteta uključen jedan broj kvalitativnih mernih instrumenata kao što su: trošak prilike (opportunity costs), reviziona stopa otpisa (discount rate), troškovna efektivnost, procena rizika itd. Trošak prilike cena neiskorišćavanje određene prilike Reviziona stopa otpisa vrednosno iskazuje sadašnju vrednost neke buduće, projektovane beneficije (sadržinsko vrednosne metode, metoda analize osetljivosti ) Troškovna efektivnost, procena rizika korisne za bolji uvid

Dobre strane cost benefit analize:

mogućnost kvantifikacije - izražavanja dobiti i troška kao i neto dobiti u monetarnim jedinicama. cost benefit analiza nam omogućava da izračunamo benefit za celo društvo, pojedini program ili politiku. Mogućnost pravljenja komparacije programa u raznim oblastima (zdravlje, saobraćaj itd) - neto čista u novčanim jedinicama.

Ograničenja ove analize su da: fokusiranje na efikasnosti potiskuje značaj kriterijuma jednakosti kao besmislenog i neprimenjivog. Novčana vrednost nije idealan instrument za procenu vrednosti robe i usluge. Često je relativna i besmislena . Anketa među građanima (odgovarajući uzorak) da procene koliko bi bili spremni da plate neku robu ili uslugu („cene iz senke“).

Vrste troškova i dobiti: Unutrašnji (vezani za projekat) nasuprot spoljnim Direktno merljivi troškovi nasuprot posredno merljivim Osnovni (primarni) i izvedeni (sekundarni): ciljevi, vrednosti proj. Neto efikasna dobit (realni) vs. distribuciona (novčana) dobit.

Cost effective analiza Obuhvata 10 faza kroz koje mora proći: Struktuiranje problema (granicu problema utvrditi) Specifikacija ciljeva (bitni, vremenski određeni, merljivi) Specifikacija alternativa - oslanja se na def. Problema. Mora da ide na rešavanje uzroka problema. Traganje za informacijama, analiza i interpretacija Identifikacija ciljne grupe i korisnika (na koga politika + i – utiče) Procena cene i dobiti- najteža faza Revizija cena i benefita (uslovi inflacije) Procena rizika i nesigurnosti - institucionalni, vremenski i istorijski kontekst varira Izbor kriterijuma odlučivanja (o odabiru alternative) Preporuka

Analiza troškovne efektivnosti metoda kojom se kombinuje kvantitativna sa kvalitativnim pokazateljima i vrednostima. Kvantifikacija cene i efekata date politike (primeri zdrastveni sistem ili odgovarajuća energetska politika) Kriterijum najnižeg troška: pošto se uspostavi željeni nivo efektivnosti, porede se troškovi programa sa jednakom efektivnošću. Kriterijum maksimalnog efekta: Pošto se postavi najviši nivo dozvoljenih troškova (obično usled budžetskih ograničenja) programi sa jednakim troškovima se porede. Marginalna efektivnost: marginalnu cenu je moguće izračunati ako se za svaki program iskažu dobra i robe kao i njihove cene na dve kontinualne skale. Na primer usluga javne bezbednosti koju pruža javna i privatna firma (ugovorom). Usluga koja ima viši odnos efektivnost: trošak ima najveću marginalnu efektivnost pa je otuda i najbolja za preporuku. Troškovna efektivnost za dve ili više usluge predstavlja cenu po jedinici robe ili usluge koja je odličan indikator za izbor najbolje alternative.

Metode i tehnike za preporuku politike Strukturianje problema: analiza određivanja granica, klasifikaciona analiza, analiza hijerarhije, analiza višestruke perspektive, analiza argumentacije i argumentacionog mapitanja. Specifikacija ciljeva: mapiranje ciljeva, pojašnjenje vrednosti i vrednosna kritika. Traganje za informacijama, analiza i interpretacija : analiza utvrđivanja granica. Procena troškova i dobiti : struktuiranje elemenata troškova, procena troškova i cena iz senke. Revizija troškova i dobiti se radi posebnom metodom i tehnikama. Procena rizika i nesigurnosti : procena izvodljivosti, mapiranje prepreka, analiza osetljivosti i aforteriori analiza. Izbor kriterijuma za odlučivanje: pojašnjavanje vrednosti i vrednosna kritika dok se sam proces preporuke oslanja na analizu uverljivosti (plausaibility). Mapiranje ciljeva

Pojašnjenje vrednosti ide dublje u analizu sistema vrednosti svih aktera koji su uključeni u proces kreiranja date politike. Osvetliti pozadinu ponašanja aktera, konflikte itd. Faze: relevantni ciljevi polisi programa, glavni akteri, lista vrednosnih premisa koji leže u osnovni posvećenosti svakog aktera datim ciljevima politike. Vrednosna kritika je aktivna metoda: pokreće etičku debatu o tome koliko moramo žrtvovati drugih vrednosti da bismo obezbedili jednakost kao vrednost programa. Informacija I je temelj argumentacije C je polisi stav Q ukazuje da je C tačan Nalog (W) opravdava , Podrška (B) pojačava argumentaciju naloga Izazov (R) ukazuje na specijalne uslove i slučajeve kada je vrednost C sporna Struktuiranje elemenata troška je veoma bitna metoda jer je i trošak veoma bitna kategorija pri kreiranju i primeni politike. Ova metoda obuhvata listu, opis i klasifikaciju svih troškova.

Grafikon faza i elemenata realizacije vrednosne kritike

I Q C W R B Informacija I je temelj argumentacije,Q ukazuje da je C tačan C je polisi stav. Nalog (W) opravdava kretanje od I ka C. Izazov (R) ukazuje na specijalne uslove (zašto ?) i slučajeve kada je vrednost C sporna. Podrška (B) pojačava argumentaciju naloga

Procena rizika :identifikuju se problemi i vrednuje stepen rizika. Javne politike teže da kontrolišu i smanje rizike. Nije lako predvideti stepen ozbiljnosti rizika pogotovu u dužim vremenskim projekcijama. Analiza osetljivosti: analizira se šansa da se željeni nivo troškova i benefita realizuje u svakoj od polisi alternativa. Nesigurnost oko mogućih posledica svake od alternativa. A Forteriori analiza (znači „sa još većom snagom“)ili analiza ojačanih argumenata: pri poređenju dve ili više alternativa politike prednost se daje slabijoj opciji. Ako se i u tim „otežanim uslovima“ po jaču alternativu iskažu njene prednosti nad slabijom, jača alternativa se preporuje. Analiza uverljivosti obuhvata istraživanje uzročnih veza i etičkih pitanja u javnoj politici i ispituju sve slabosti: neefikasnost, neefektivnost, isključivost i zatvorenost za sve, neodgovornost, ilegalnost, neizvodivost, nejednakost, neadekvatnost kao i slaba formulacija problema i politike. Obuhvata cost benefit analizu, analizu troška i efektivnosti ali i svaki drugi prisup analizi i preporukama.

Nadgledanje polisi rezultata Nadgledanje predstavlja osnovu kreiranja preporuka i realizacije politike. Monitoringom se realizuju četiri osnovne funkcije u polisi analizi: objašnjenje, računovodstvo, revizija i usaglašavanje. usaglašen sa standardima, da politika odgovara korisnicima, da je efektivna i efikasna te da se ponude objašnjenja koje politike rade najbolje, kako i zašto Razlikovati u ovom procesu:

ciljna grupa, korisnici regulacione akcije, alokativne akcije input i polisi proces definicija (konstitutivna, operativna), indikatori (indeks)

Monitoring se realizuje kroz faze. Nabitniji vidovi: računovodstvo socijalnih sistema, socijalni eksperiment, socijalna revizija i praktična sinteza.

Računovodstvo socijalnih sistema Računovodstvo socijalnih sistema predstavlja metod praćenja subjektivnih i objektivnih promena u društvenim uslovima kroz vreme, kroz razne oblasti i fokusira se na praćenje razvoja. Osnovni analitički instrument je socijalni indikator kao statistička veličina kojom se mere socijalni uslovi i promene za razne segmente društva. Uslovi mogu biti spoljni : fizički i/ili društveni i unutrašnji : subjektivni i perceptivni. Teži se da socijalni indikatori budu politički relevantni, fokusirani na ciljeve, na promene, oblikovani da naprave presek, da izraze objektivno ili subjektivno socijalno stanje. Mogu biti:

objektivni i subjektivni, izraženi jedinicom vremena ili vrednostima u kojima su ukrštene razne veličine i mogu se odnositi na trenutno kao i na buduće stanje.

Socijalni eksperiment je metod kreiranja specifičnih uslova u kojima se mere neki procesi. On je svojevrsna simulacija polisi procesa. Bliže: on pokazuje da li neka akcija u oblasti javnih politika ima određene posledice. Metod: Uvodi kontrolnu uporednu grupu na kojoj, u odnosu na uzorak, prati razlike u efektima u uslovima kada se na grupu utiče i ne utiče. Identifikovanje razlika i njihovo poređenje. Stalno ojačavati unutrašnju vrednost socijalog eksperimenta i sprovoditi ponovna merenja. Socijalna revizija identifikuje da li su rezultati politike posledica neadekvatnih inputa ili su rezultat procesa kojima su se resursi ili usluge odvojile od identifikovanih ciljnih grupa i korisnika. Metod: Formira se crna kutija: Prate se dva procesa: razdvajanje resursa i proces transformacije. Koriste se kvantitativne metode uz dopunu kvalitativnih analiza. Često čine kombinaciju eksperimentalnih, kvantitativnih, revizionih i kvalitativnih metoda.

Istraživačka i praktična sinteza

Istraživačka i praktična sinteza sintetizuje informacije u oblasti javnih politika u svim oblastima: socijalne usluge, obrazovanje, tehnologija, znanje, poljoprivreda, opštinske usluge itd. Koristi se da istraži kvalitet istraživanja sprovedenih da se polisi proces usmeri prema rezultatima. Ova metoda se oslanja na dva izvora: studije slučaja i istraživačke izveštaje. Ovaj metod omogućava obradu mnoštva podataka iz velikog broja studija slučajeva i istraživačkih izveštaja o primeni javnih politika. Jake strane ovog metoda su bogatstvo informacija do kojih se dolazi. Slabost bi bila nepostojanje diskustije o slabostima i jakim stranama tj. uspehu svakog od slučaja ili primera javne politike.

Indikatori i kategorije šeme kodiranja slučaja Tip indikatora Indikator Kodirana kategorija

Input Adekvatnost resursa Totalno adekvatan Uglavnom adekvatan Nije adekvatan Nedovoljno informacija

Proces Uključivanje analitičara javne politike u definisanje problema

Donose odluke Utiču na odluke Nemaju uticaj Nedovoljno informacija

Rezultat Korišćenje rezultata analize javne politike

Visoko Srednje Nisko Nikakvo Nedovoljno informacija

Uticaj Opaženo rešavanje problema

Kompletno Delimično Nema rešenja Nedovoljno informacija

Grafički prikazi: prikazuje zavisnost dve ili više varijable (grafik sa stubovima, histogram, poligon frekfence, Lorencova kriva – fenomen se posmatra u 2 vremenska perioda). Histogram prikazuje jedan fenomen na različitim grupama a između stubova ne postoji razmak. Poligon frekfence je linija koja spaja tačke vrha stubova histograma. Džini indeks: iskazuje stopu koncentracije neke pojave Tabelarni prikaz i Indeksni brojevi (indeks cena na malo itd) Analize prekinutih vremenskih serija: identifikuje stepen uticaja neke akcije na uobičajeni tok sprovođenja javne politike. Analize kontrolne serije: da li osobine raznih grupa utiču na nezavisne efekte i rezultate javne politike, mimo uobičajenog toka primene javne politike. Analiza regresionog diskontuiteta: porede procene rezultata polisi akcija preduzetih između dve ili više grupa, od kojih se na jednoj primenjuju mere a na drugoj ne.

Tehnike monitoringa

HVALA NA PAŽNJI !