Nijedan simbol ne izražava rečitije ovu zamršenu tajnu prirode i čoveka od Sfinge, koja se u pradavna vremena pojavila u Egiptu. Ljudska misao, narodi i religije isprobavaju svoju snagu nastojeći da odgonetnu ovu tajnu, koju su nam ostavili drevni ATLANTIĐANI.

Pre dvanaest hiljada godina, tj. od postanka prvih kultura, koje se javljaju pre nego nama poznate civilizacije, ogromna sfinga u Gizi isklesana i postavljena nasred pustinje, nudi prolazniku svoju tajnu izazivajući ga da je pokuša odgonetnuti. Sa njenih usana se oglašava neki govor, koji se čoveku prikazuje jačim od svih jezika sveta.

,,Gledaj me“, veli ona, ,, Ja sam Sfinga. Anđeo, orao, lav i bik. Imam uzvišeni obraz kao u Boga, a telo krilate zveri koja riče. Ti čoveče nemaš takve bokove, ni kandže, ni krila, ali tvoji su prsti slični mojima. Ko si ti? Od kuda dolaziš? Kuda ideš? Da li si nastao iz Zemlje ili silaziš sa Sunčeve sjajne ploče, koja se diže nad pustinjom ovom? Ja jesam, vidim i znam od početka vremena. Jer ja sam jedan od večnih arhetipova, koji žive u svetlu, koje nije stvoreno, ali zabranjeno mi je da govorim drukčije do samo svojom prisutnošću. A ti prolazni čoveče, neznani putniče, seno koja nestaješ, traži i nagađaj, odgonetni tajnu ili očajavaj!“

Na to pitanje ili bolje zapovest krilate zveri odgovarahu razne mitologije, religije i filosofije na hiljadu različitih načina tokom ljudske istorije. Ti odgovori ublažiše ovu žeđ za istinom, ali ipak nisu zadovoljili, te ona i dalje izjeda ljudsko srce. No uprkos različitim dogmama i obredima, sve se religije slažu u jednom bitnom pitanju. Svojim kultom, simbolima, žrtvama, službama i obećanjima, duhovne vođe neprestano govore čoveku: „Ti dolaziš iz božanskog sveta i u njega ćeš se vratiti, ako želiš. Ima u tebi nešto što je prolazno i nešto što je večno, te ne može umreti. Ne služi se onim prvim drugačije, no tako da razrešiš i obogatiš ono drugo“.