DODATAK NEDELJNIKA VREME BR. 1351 OD 24. NOVEMBRA 2016.

WWW.VREMEPROTIVNASILJA.RS

protiv nasilja (9)

Ranjivi i zlostavljani

Do sada smo se na ovom mestu bavili porodičnim i partnerskim nasiljem u najširem smislu. Uvek smo govorili o ženama i deci kao najčešćim žrtvama, a o muškarcima kao najčešćim nasilnicima. Logično, jer činjenice govore da žene i deca čine većinu žrtava, a muškarci većinu nasilnika. Iako žene i deca same po sebi spadaju u ranjive grupe, njihov položaj može biti još ranjivij i. Jer šta kad je žena, uz to što je žena, još i Romkinja, ima invaliditet, stara je ili je migrantkinja? Kao da začarani krug već nij e dovoljno strašan i mračan, za ove žene on je još mračnij i. Zato se ovog puta bavimo njima, u nadi da ćemo pokrenuti širi društveni dij alog o njihovim specifi čnim problemima.

PORODIČNO I PARTNERSKO NASILJE NAD RANJIVIM GRUPAMA

Problemi i izazovi su isti, samo još težiJedan od zaključaka panela “Porodično i partnersko nasilje nad

ranjivim grupama” u okviru projekta “Vreme protiv nasilja” jeste

da su sve četiri identifi kovane ranjive grupe žena koje trpe nasilje

(žene sa invaliditetom, migrantkinje, starije žene i žene romske

nacionalnosti) dvostruko marginalizovane i diskriminisane, da

za žene žrtve nasilja sa invaliditetom nema arhitektonskih uslova

u sigurnim kućama i centrima za socijalni rad, da su u drugom

talasu migracije “zaostale” žene i deca iz Avganistana i Iraka koje

su prodale bubreg da bi pobegle i koje nisu ni čule da imaju neka

prava i da mogu da govore bez prisustva muža, da su starije žene

često žrtve nasilja koje vrše njihovi najmiliji, da ih je sramota

da o tome govore i da niko ne odgovara za to, da Romkinje

retko prijavljuju nasilje jer policija neće da dođe po prijavi

Četvrti okrugli sto “Porodično

i partnersko nasilje nad ranji-

vim grupama” u okviru pro-

jekta “Vreme protiv nasilja”, održan

je u Press centru UNS-a u petak 18.

novembra.

Teme za razgovor bile su koliko je

učestalo nasilja nad ranjivim grupa-

ma koje smo nabrojali, zašto je nasilje

nad starim licima tabu tema u Srbi-

ji, kako se Srbija suočava sa izazovima

migrantske krize kada je reč o partner-

skom i porodičnom nasilju, koji me-

hanizmi stoje na raspolaganu u borbi

protiv ovih oblika nasilja nad ranjivim

grupama i kako izaći na kraj sa dvo-

strukom diskriminacijom.

U panelu su učestvovale Snežana

Mađerčić, sekretarka IZ KRUGA, Beo-

grad, organizacije za zaštitu prava i po-

dršku ženama sa invaliditetom, Jelena

Hrnjak, program menadžerka nevla-

dine organizacije Atina, Nadežda Sa-

tarić, udruženje građana “Snaga prija-

teljstva” – Amity, i Nada Đuričković,

predsednica Upravnog odbora Rom-

skog centra za žene i decu Daje. Mo-

derator okruglog stola je Jovana Gligo-

rijević, pomoćnica glavnog urednika

nedeljnika “Vreme”.

“Vreme protiv nasilja” je sastavni

deo projekta “Nasilje u porodici

– Pogled uprt u evropsko pravo”, koji

fi nansira Evropska unija preko dele-

gacije EU u Srbiji kroz medijski pro-

gram. Cilj projekta je pokretanje širo-

ke javne rasprave koja treba da dove-

de do sistematskih, zakonskih, proce-

duralnih i drugih mera za prevenciju,

sprečavanje i smanjenje porodičnog i

partnerskog nasilja.

Na ovom panelu bavili smo se ra-

njivim grupama i pokušali smo da ra-

svetlimo tabu teme u društvu koje se

odnose na nasilje nad starim licima,

2VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

→

Romkinjama, ženama sa invaliditetom

i migrantkinjama koje trpe dvostruku

diskriminaciju i viktimizaciju.

koliko su dostupna

institucionalna rešenja

i šta su problemi

SNEŽANA MAĐERČIĆ: Sigurne

kuće za žene sa invaliditetom koje su

pretrpele partnersko nasilje nisu pri-

stupačne u arhitektonskom smislu,

osim toga psihološka podrška za ove

žrtve ne postoji. Servis personalnih

asistenata koji je u poslednje vreme

razvijen u Srbiji ne prepoznaje po-

dršku ženama sa invaliditetom koje su

pretrpele nasilje i diskriminaciju. Or-

ganizacija Iz kruga može da pruži psi-

hosocijalnu pomoć i podršku ovim že-

nama. Ništa ne znači smeštaj u sigurne

kuće na par meseci, to je kratak rok da

bi se one osnažile i pripremile za život

jer ima veliki broj neobrazovanih žena

koja trpe nasilje u porodici.

JELENA HRNJAK: Neke migrant-

kinje žrtve nasilja odvaže se i potraže

pomoć. Bitno je istaći trenutnu situa-

ciju u našoj zemlji koju mediji ne pra-

te u potpunosti, a to je da na teritoriji

Srbije boravi oko 6500 registrovanih

migranata, najviše žena i dece, dok je

prošle godine kroz našu zemlju proš-

lo oko milion bolje obrazovanih i si-

tuiranih muškaraca. Ovo je drugi ta-

las izbeglištva, dolaze žene i deca koji

su ostavljeni pozadi. O migrantkinja-

ma ne možemo govoriti samo u kon-

tekstu nasilja, ili možemo da govori-

mo samo u tom kontekstu, s obzirom

na to iz kojih zemalja dolaze. Javno-

sti je teško da razume zašto sad do-

laze žene iz Avganistana ili Kameru-

na kada sad tamo nema rata. Prvo i

osnovno je to što ne možemo sve te →

Foto: Tanja Valič /Tanjug

PROTIV NASILJA

novembar 2016 3

žene da nazivamo migrantkinjama jer

je nekima od tih žena ugroženo osnov-

no ljudsko pravo. Na primer, devojčica

od 11 godina pobegla je glavom bez ob-

zira od muža od 60 za koga je bila pri-

silno udata, spasava se i dolazi ovde. I

šta onda uradi njena porodica? Ostav-

ljenom mužu od 60 dâ drugu ćerku od

devet godina jer je takav običaj. Kako

njoj pomoći u skladu sa evropskim

pravom, što je tema ove konferenci-

je. To su neki od problema sa kojima

se trenutno suočavaju žene i deca mi-

granti u Srbiji.

NADEŽDA SATARIĆ: Koliko je

ova tema tabuizirana u našem druš-

tvu, odnosno da se starija lica ustruča-

vaju da prijave nasilje jer ih je sramota,

i kakva su njihova institucionalna reše-

nja i mogućnosti? Prvo, da bismo od-

govorili na pitanje koliko su starim li-

cima koja trpe nasilje dostupna insti-

tucionalna rešenja, moramo da pogle-

damo koliko je bilo ukupno zvaničnih

prijava nasilja koje su stigle u Centar

za socijalni rad, a koliko se prijava od-

nosi na nasilje nad starim licima. Para-

metar je 2015. godina: ukupno je bilo

18.750 prijava, od toga se 45 odsto pri-

java odnosi na nasilje prema odrasli-

ma, 35 odsto na nasilje nad decom, 12

odsto prema starijim osoba i 8 odsto

među mladima. Prijave za nasilje nad

starijim licima su najmanje zastuplje-

ne, ali naš je utisak da ono što dođe

to centara za socijalni radi ili policije

uglavnom se odnosi na ekstremno fi -

zičko nasilje, a da se najzastupljeniji

oblik nasilja – emocionalno nasilje i

zanemarivanje potreba starih – goto-

vo ne percipira kao nasilje nad starim

licima, ni od strane starih ni od strane

službenika koji su dužni da im pruže

podršku i zaštitu. Drugi deo priče od-

nosi se na starije žene u ruralnim sre-

dinama uzrasta od 75 i više godina ko-

jima je posebno nedostupan mehani-

zam zaštite od nasilja. Među najstari-

jim ženama u južnim krajevima je naj-

veći broj nepismenih, polupismenih i

neobrazovanih, i one ne znaju kome da

se požale čak i ako su svesne akta na-

silja. Ona treba da ode u najbliži grad,

koji je udaljen kilometrima, i da prijavi

4VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

→

nasilje, a da li ima prevoz do tamo i da

li može da plati kartu? Njima su naj-

manje dostupna ta institucionalna re-

šenja. Imala sam priliku da upoznam

jednu ženu sa sela u privatnom domu

za stare u Nišu i da razgovaram s njom

o nasilju sad i nekad. Ona kaže da je

niko nije maltretirao u porodici, osim

muža: “Ja sam bila njegova, nisam bila

dobra, bila sam mršava i nisam mo-

gla da nosim na obramači dve kofe ili

dva džaka krompira, i tad bi me uvek

bio.” Percepcija je da je žena vlasniš-

tvo muža i da on može da radi šta mu

je volja.

Nasilje nad starim licima je tabu

tema zato što se teško prepoznaje i

retko identifi kuje, čak i kad se prijavi,

pa ne znamo šta se dešava po prijavi.

Nasilje nad starim licima je tabu tema

jer ga čine njima najmiliji – deca, unu-

ci, supružnici, negovatelji... Prošle go-

dine je bilo dve hiljade prijava, ali ne

znamo šta je bilo dalje. Izgubio se si-

stem vrednosti u kojem je seda glava

bila poštovana i uvažavana, a starina

bio glavni u kući i u vrhu sovre. Da-

nas preovlađuje egocentrizam nad al-

truizmom i u našim glavama je kon-

fuzija sistema vrednosti – dojučeraš-

nji poštovani starina danas je teret za

društvo. Sin ubio majku na slavi, svi

su znali da je maltretira, ali niko ništa

nije preduzeo, šta je u njihovoj kući,

njihova je stvar.

NADA ĐURIČKOVIĆ: Žene žr-

tve nasilja romske nacionalnosti naj-

češće ne prepoznaju nasilje jer se od-

malena uče da je otac, a kasnije muž

glava porodice i da on odlučuje. Naš

rad je upućen pre svega na prevenciju

nasilja i na prepoznavanje nasilja. Kad

je reč o mehanizmima zaštite Rom-

kinja od nasilja u porodici, ne može

se reći da su dostupni zbog mestâ gde

žive romske porodice, koja su udalje-

na od gradova. Kad se Romkinja od-

luči da prijavi nasilje, najčešće u po-

slednjem stadijumu nasilja kada joj je

život ugrožen, policija i Hitna pomoć

neće da dođu po prijavi. U centrima

za socijalni rad vlada nepoverenje pre-

ma Romkinjama, a sa druge strane, ni

romske žene žrtve nasilja nemaju po-

verenje prema ovim institucijama jer

se susreću sa diskriminacijom, nepo-

verenjem i drugačijom primenom za-

kona kada je o Romkinjama reč, i one

odbijaju da im se obrate. Romske žene

su višestruko ugrožene i zbog toga što

često nemaju ličnu kartu, pa ne ostva-

ruju pravo na zdravstvenu i socijalnu

zaštitu, obrazovanje i pravo na zaštitu

od partnerskog nasilja.

najzastupljenije nasilje po

istanbulskoj konvenciji:

fizičko, seksualno ili psihičko

SNEŽANA MAĐERIĆ: U pla-

nu nam je da sledeće godine uradi-

mo veliko istraživanje na tu temu,

najčešći oblik nasilja je fi zičko pa za-

tim psihičko. Nasilje nad osobama sa

invaliditetom najčešće vrše osobe koje

im pomažu: ne daju im lekove na vre-

me, ne vode ih kod lekara na vreme,

ne vode računa o njihovoj ličnoj higije-

ni, ishrani, smanjuju im socijalne kon-

takte, manipulišu njihovim prihodima

ili novcem za tuđu negu i pomoć. Naj-

češće je reč o psihičkom nasilju i zane-

marivanju osoba sa invaliditetom. Nije

mi poznat nijedan slučaj da je neko za

to odgovarao. Osim toga, žene sa in-

validitetom se teško odlučuju za ro-

diteljstvo jer nemaju institucionalnu i

porodičnu podršku.

JELENA HRNJAK: Od 169 žena

koje su se obratile za pomoć, 55 ih je

završilo u sigurnim kućama. To su

uglavnom žene iz Iraka, Avganistana

i zemalja čiji režimi ne prepoznaju na-

silje nad ženama i ne gledaju blago-

naklono na žene. Žene su uglavnom

smeštene po azilima i prijavljuju fi zič-

ko nasilje. Njihov prag tolerancije na

bol je veoma visok i one čak ne prepo-

znaju da postoji nasilje, da postoji više

vrsta nasilja. Mislim da je to ključ za

razgovor sa ženama iz tih zemalja, da

im objasnimo zašto je važno da one

prepoznaju oblike nasilja i da o tome

razgovaramo. Ženama iz tih sredina

muževi ne dozvoljavaju čak ni da go-

vore bez njihovog prisustva i potreb-

no ih je informisati o nasilju nad žena-

ma, o oblicima i vrstama nasilja i da je

to kažnjivo. Između ostalog, migrant-

kinje su potpuno ekonomski nejedna-

ke i zavisne od muževa, a često su pot-

puno nepismene (Avganistan). Velike

su kulturološke razlike, ženama iz tih

zemalja je tradicionalno i generacijski

usađeno da je normalno da se udaju sa

11 godina, da je normalno da ih muže-

vi biju, siluju, čak i da ih ubiju iz časti i

da to neće biti procesuirano. Neke od

naših štićenica su svedočile o takvim

situacijama, o čemu smo čitali u me-

dijima. Ono što nas posebno zabrinja-

va je krijumčarenje žena i dece koje se

pretvara u trgovinu ljudima i seksual-

no iskorišćavanje žena i dece. To treba

da se tretira kao krivično delo trgovine

ljudima sa svim zakonskim posledica-

ma. Ako se u kamionu uguši 70 ljudi,

uglavnom žena i dece, reč je o najgo-

rem kriminalu i trgovini ljudima, i to

treba strogo sankcionisati. →PROTIV NASILJA

novembar 2016 5

Velika je beda i siromaštvo među nji-

ma. Susreli smo se sa migrantkinjom

koja je prodala svoj bubreg da bi pla-

tila put krijumčaru kako bi uspela da

dođe do slobode koju toliko želi. Nije

bilo slučajeva genitalnog sakaćenja,

mada znamo da taj fenomen postoji i

da je ukorenjen, da se sprovodi u Evro-

pi, znamo za neke slučajeve u Britani-

ji. Ženama iz tih zemalja treba pomo-

ći da se upoznaju sa kulturnim vred-

nostima zemalja u koje dolaze i da si-

stem stane iza njih.

NADEŽDA SATARIĆ: Prema do-

stupnim istraživanjima, svaka peta

starija osoba bila je žrtva nekog obli-

ka nasilja, najviše emocionalnog i eko-

nomskog, a najmanje fi zičkog. Verbal-

ni oblik emocionalnog nasilja podra-

zumeva zastrašivanje, ponižavanje,

ismevanje, okrivljavanje (one su kri-

ve za sve, one su žrtveni jarci u po-

rodici), a neverbalni oblik emocio-

nalno je ignorisanje zdravstvenih po-

treba (“šta se žališ da ti nije dobro, pa

imaš osamdeset godina, nije ni meni

dobro sa pedeset, pa ne kukam”), izo-

lovanost (“što ti dolaze te prijateljice,

šta će ti one, smetaju im stari”), zane-

marivanje potreba, fi nansijsko zlostav-

ljanje (zloupotreba kartica i punomoć-

ja, prikazivanje drugog, većeg računa

kad im kupuju namirnice, zloupotre-

ba popusta za penzionere). Činjenica

je da su mnoge starije žene usamljene

i jedva čekaju da im zazvoni telefon ili Foto: Christian Hartmann /Reuters

Foto: Marko Đurica /Reuters

6VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

→

da im neko dođe. Veoma su česte te-

lefonske prevare, vi ste slučajni dobit-

nik ali morate da uplatite toliko i to-

liko da bi vam stigla nagrada, ili tipu-

ju penzionerke koje žive u samačkim

domaćinstvima (procenjuje se da je u

Srbiji oko 300.000 samačkih domaćin-

stava), ili kucaju na vrata i predstavljaju

se kao dobrotvori, a onda izvlače no-

vac od starijih žena, manipulišu njiho-

vim eventualnim ušteđevinama i na-

vodno investiraju novac umesto njih.

Česte su i prevare sa čekovima. Važno

je poslati poruku starijim ženama: ne

otvarajte vrata nepoznatima koje ne-

što nude i ne puštajte ih u kuću, jer ima

lažnih terapeuta koji se nude da brinu

o starima, da ih vode kod lekara i slič-

no, potražite sebi društvo u neposred-

nom okruženju, izađite ispred zgrade.

Koliko je meni poznato, niko nije od-

govarao za emocionalno niti ekonom-

sko zlostavljanje, poznati su slučajevi

pljačkanja i ubijanja starih lica.

NADEŽDA ĐURIČKOVIĆ: Pre-

ma statističkim podacima, svaka treća

Romkinja je preživela neki oblik nasi-

lja, dok je najrasprostranjeniji oblik na-

silja nad ženama romske nacionalnosti

psihičko ili ekonomsko. Međutim taj

oblik nasilja je najmanje prepoznatljiv.

Prema istraživanjima Romskog centra

za žene i decu Daje, imamo zvaničan

Foto: Jaroslav Pap /Tanjug

PROTIV NASILJA

novembar 2016 7

podatak do se 75 odsto žena izjasnilo

da je preživelo nasilje, a u neformal-

nim razgovorima ispostavilo se da je

čak 90 odsto žena pretrpelo neki oblik

nasilja. To je ogroman broj žena, s ob-

zirom na podatak da je od pola milio-

na ljudi romske nacionalnost i 52 od-

sto žena. Ono što se uočava kao ve-

liki problem je materijalna zavisnost

od porodice koja uslovljava trpljenje i

ostajanje u nasilju. Nemaju obrazova-

nje, imaju manjak moći, a u tome, na-

žalost, Romkinje prednjače i fi nansij-

ski su potpuno zavisne. Žene romske

nacionalnosti nemaju pravo u pogle-

du odlučivanja, da li će se obrazovati,

kad će se udati, da li će, kada i koliko

će rađati, čak ni da li će ići kod lekara.

Ono žive u ubeđenju da je to prirod-

no i da sve žene žive tako. Najčešće je

to zbog neobrazovanosti, mada sam

se u praksi susrela sa slučajem žene sa

srednjom školom koja je napustila po-

sao jer je muž to zahtevao od nje, da

bi kasnije doživela nasilje. Muževi im

strateški oduzimaju moć bez obzira na

to da li su zaposlene, obrazovane ili ne-

obrazovane, tako što ih izoluju, odvoje

od porodice i od prijateljica. Kad je o

deci reč, već u osnovnoj školi postoje

razlike između dečaka i devojčica. Na

primer, dečak ima privatnu nastavni-

cu, a devojčica nema čak ni udžbenike.

Takav je odnos prema ženskoj deci koji

zapoveda patrijarhat i tu se ne može

ništa uraditi, pogotovo ne preko noći,

ali obrazovanje devojčica može da do-

vede do nekih promena tokom godina.

o važnosti civilnog

sektora i nefleksibilnosti

državnog sistema

SNEŽANA MAĐERČIĆ: Kad je

reč o nasilju nad ženama sa invalidi-

tetom, nema dovoljno organizacija ci-

vilnog sektora koje se bave ovom te-

mom i uopšte potrebama osoba sa in-

validitetom, o devojčicama sa invali-

ditetom da ne pričamo. Naša organi-

zacija priprema programe za devojči-

ce jer se dosad niko njima nije bavio.

Postoje naravno organizacije koje se

bave potrebama dece sa smetnjama u

razvoju i invaliditetom i oni imaju ra-

zne programe i radionice, ali kad je reč

o nasilju i osnaživanju, retko koja or-

ganizacija to radi. Kad je o državnim

institucijama reč, ženama sa invalidi-

tetom one nisu pristupačne pre svega

u arhitektonskog smislu – centri za so-

cijalni rad, policija, sudovi. Naša je že-

lja da se Mreža IZ KRUGA proširi na

teritoriju cele Srbije i nadamo se da će

se to ostvariti da bismo što više žena

približili našem radu.

JELENA HRNJAK: Mislim da su

nevladine organizacije danas potreb-

nije u Srbiji nego ikad, jer je zavladalo

neko čudno stanje koje se teško defi ni-

še i raspoznaje. Nevladine organizacije

koje se bave pružanjem socijalnih uslu-

ga ili istraživanjima mogu mnogo da

učine kako bismo sutra živeli u boljem

društvu. Mislim da može mnogo toga

da se uradi kad je reč o rešavanju ovog

kompleksnog problema (nedostatak

obrazovanja, finansija, nedostatak

mogućnosti, politička klima). Nevla-

din sektor i organizacija “Atina” mogu

mnogo da urade, videla sam primere

osnaženih žena koje su preživele nasi-

lje, i pozivamo na solidarnost i umre-

žavanje u civilnom sektoru. Međutim,

država ne prepoznaje da su nevladine

organizacije značajan resurs i da smo

mi fl eksibilniji i možemo brže da re-

agujemo. Bitno je da država i društvo

jasno osude nasilje nad ženama, da se

stvori klima nulte tolerancije na nasilje

i da se jasno kaže da su određeni obli-

ci ponašanja apsolutno neprihvatljivi.

ŽENAMA SA INVALIDITETOM NEDOSTUPNE ČAK I SIGURNE ŽENSKE KUĆE: Snežana Mađerčić

ROMKINJE NEMAJU POVERENJA U INSTITUCIJ E: Nada Đuričković

8VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

→

Uzgred, da kažemo da ženi koja je pre-

trpela nasilje ne treba postavljati pita-

nje zašto je trpela nasilje. Postoje po-

maci u borbi protiv nasilja u porodi-

ci, danas su defi nisani i prepoznati ra-

zni oblici nasilja, od pokušaja nasilja,

silovanja u braku, osuda ranih brako-

va... Pozivamo društvo na solidarnost

i zauzimanje stava da nema toleran-

cije za nasilje. Takođe, neophodno je

da se državni sektor dodatno motiviše

i senzibiliše za porodično i partnersko

nasilje, pogotovo za nasilje nad ranji-

vim grupama.

Čini se kao da je državni aparat ra-

zvio otpornost prema promenama,

iako ima pojedinaca koji odlično rade

svoj posao, ali ukoliko oni odu na dru-

go radno mesto, pojavljuje se rupa u

sistemu i nemogućnost međuresorne

saradnje. Ne može sistem da se zasni-

va na entuzijazmu pojedinaca. Mi že-

limo da nas država prepozna kao par-

tnere i kao resurs na koji može da se

osloni. Važno je da se otvori medijski

prostor i da se jednom u budućnosti

stvari reše. Kad je o medijima reč, nije

dobro što se objavljuju slike žena žrta-

va nasilja i otkiva njihov identitet, dok

su počinioci najčešće spomenuti u ini-

cijalima. Stiče se utisak da se počinio-

ci glorifi kuju i šalje se poruka da je to

društveno prihvatljivo.

NADEŽDA SATARIĆ: Bilo bi bo-

lje da se pitanje efi kasnosti nevladinih

organizacija i državnog sektora postavi

onima koje su tražile pomoć od njih,

jer smo mi u nevladinom sektoru pri-

strasni i lični. (Da li je nepristrasnost i

lično u slučajevima nasilja u porodici

loš kriterijum, jer u slučajevima nasi-

lja nema dve strane, imate žrtvu i po-

činioca i naša obaveza je da budemo

na strani žrtve – komentar J.G.) U sva-

kom slučaju, sva dostupna istraživanja

javnog mnjenja pokazuju da se žene

žrtve nasilja više obraćaju nevladinim

organizacijama i da im više veruju. Kad

je reč o nasilju nad ženama, u nevladi-

nom sektoru postoje neverovatni re-

sursi i neverovatni rezultati. Žene su

prve pokrenule SOS telefone, otvorile

pravna savetovališta i imaju ekspertizu

i rade obuke policije, socijalnih službi,

obrazovanje... Sve je to resurs iz nevla-

dinog sektora. Država će u pregovori-

ma sa EU reći da su nevladine organi-

zacije vrlo važne i hvaliti se njihovim

uspesima. Ali, kada siđete na lokalni

nivo, priča je potpuno obrnuta. Na na-

cionalnom nivou pokazuje se licemer-

je, pitanje za državu je zašto Srbija čeka

na Zakon o besplatnoj pravnoj pomoć

od 2001. godine, a gori na sve strane

i kad je reč o drugim pitanjima? Ima-

mo nalog iz Evropske komisije povo-

dom poglavljâ 23 i 24, i Amity je sku-

pljao potpise i molili smo da se nađe

kompromis između advokature i civil-

nog sektora. Nju sada isključivo pruža-

ju advokatske klinike i organizacije ci-

vilnog društva, ali su advokati jači. Pre-

ma zvaničnim podacima, služba SOS

telefona još nije standardizovana, čak

je smanjen broj SOS savetovališta. U

SOS savetovalištima se i dalje radi vo-

lonterski, ali čega su se dosetile poje-

dine lokalne samouprave? Dosetile su

se da otvaraju paralelne SOS telefone

da bi zapošljavali svoje partijske dru-

garice, koje nisu obučene za taj posao

i ne funkcionišu. Inače, nasilje se naj-

češće događa u večernjim časovima i

noću, i tada je potrebna SOS služba,

mada nije pravilo.

Svi smo mi važni, i civilni i privat-

ni i državni sektor, problema ima na

svakom polju. Dobrodošla je svaka po-

moć. Državni sistem ima svoja ovla-

šćenja, ali je, kao i svaki drugi, po pri-

rodi stvari krut i nedovoljno fl eksibi-

lan. Nevladine organizacije imaju tu

prednost što mogu brže da reaguju i da

se prilagode jer nemaju državnu ska-

lameriju. Sad je na snazi ekonomska

stabilizacija, to jest politika zabrane →PROTIV NASILJA

novembar 2016 9

zapošljavanja, pa tako imamo centre

za socijalni rad bez socijalnih radnika,

otišli su u penziju i nema ko da radi,

a socijalna problematika je multipli-

cirana. Kada sam ja studirala socijalni

rad, mnoge ove teme nisu postojale ili

se za njih nije znalo. Danas se sve živo

trpa socijalnom sistemu i oni su potpu-

no pregoreli. U sistemu socijalne zašti-

te nema dovoljno socijalnih radnika i

oni se bave svim i svačim, a problema

ima mnogo. Stručnjaci iz oblasti soci-

jalne zaštite su zatrpani papirologijom

i rešavaju probleme benefi cija za stru-

ju, što je tehničko pitanje. To može da

radi neko sa srednjom školom, a viso-

koobrazovani stručnjaci nemaju do-

voljno vremena da obavljaju stručan

posao zaštite ugroženih žena i dece. (I

onda dođemo do izveštaja da je od 14

slučajeva nasilja u porodici sa smrtnim

ishodom, u 12 došlo do propusta cen-

tara za socijalni rad – komentar J.G.)

NADA ĐURIČKOVIĆ: U Srbiji po-

stoje samo tri SOS telefona za žene žr-

tve nasilja romske populacije na ma-

ternjem jeziku – u Nišu, Vojvodini i u

Beogradu. To je veoma malo i fi zički

je nemoguće sve to pokriti jer na teri-

toriji Beograda ima 156 romskih nase-

lja. Međutim, problem je u tome što

Romkinje nemaju običaj da se medij-

ski edukuju, nemaju vremena da gle-

daju televiziju i da čitaju novine, te

tako nisu upućene u zbivanja, ne zna-

ju koje su njihove mogućnosti za zašti-

tu od nasilja u porodici i koja su njiho-

va ljudska prava. Drugi problem je je-

zička barijera. Naš rad se najviše bazira

na terenu i to je osnovni način infor-

misanja romskih žena po pitanju za-

štite. Tri SOS telefona su međusobno

povezana, a dosta se povezujemo i sa

Mrežom žena protiv nasilja. Kad je o

zaštiti Romkinja reč, mere iseljavanja

nasilnika i kažnjavanja ne mogu da

ih zaštite budući da žive u višegene-

racijskim porodicama, i prosto je ne-

prihvatljivo da sin bude u zatvoru a da

ona nastavi da živi sa svekrom i svekr-

vom. Neka zakonska rešenja ne mogu

da zaštite Romkinje i na te stvari mi

moramo da apelujemo. Šta bi tu bilo

adekvatno rešenje? Izgradnja sigurne

kuće za Romkinje, koja bi bila u neku

ruku prilagođena prihvatanju Romki-

nje koja ima više dece, i da se uslovi bo-

ravka takođe prilagode, jer ona mora

da ima gde da ode ukoliko prijavi na-

silnika, ne može da ostane u toj sredi-

ni, a nema nikakvu imovinu. Čak ih ni

osnovne porodice iz kojih su potekle

ne primaju nazad, jer je u romskoj kul-

turi napuštanje muža velika sramota.

kome žrtve nasilja mogu

da se požale i kako mediji

mogu da pomognu

JELENA HRNJAK: Mediji treba

konstantno da naglašavaju da pomoć

postoji i da mora da postoji. Posto-

je nevladine organizacije koje su do-

stupne 24 sata svaki dan za prijem i

ULOGA OBRAZOVNOG SISTEMANADEŽDA SATARIĆ: Takođe, kada je reč o patrijarhalnom modelu i o

tome da je decu sramota da se “mama razvede od tate” i da postane ras-

puštenica (što je pitao neko iz publike ukazujući na ulogu obrazovnog si-

stema), moram da kažem da sve počinje u porodici, nasilnički obrasci se

prenose. Obeležili smo međunarodni dan tolerancije i tim povodom važno

je apelovati na medije i na sistem obrazovanja. U okviru građanskog vas-

pitanja u školama treba mnogo više pričati o toleranciji, poštovanju, me-

dijaciji, stvaranju bezbednog okruženja. (Takođe, i o neophodnosti seksu-

alnog vaspitanja i reproduktivnog zdravlja u okviru školskog sistema, zbog

razbijanja patrijarhalnog društvenog modela, koji je trenutno takav da su

devojčice emancipovane, a dečake tek treba emancipovati – prim. J.G.)

SNEŽANA MAĐERČIĆ: Sigurne kuće za žene sa invaliditetom koje su

pretrpele partnersko nasilje nisu pristupačne u arhitektonskom smislu, a

osim toga psihološka podrška za ove žrtve ne postoji.

JELENA HRNJAK: Na teritoriji Srbije trenutno boravi oko 6500 registro-

vanih migranata, najviše žena i dece, dok je prošle godine kroz našu ze-

mlju prošlo oko milion bolje obrazovanih i situiranih muškaraca. Ovo je

drugi talas izbeglištva, dolaze žene i deca koji su ostavljeni pozadi.

NADA ĐURIČKOVIĆ: Kad je reč o mehanizmima zaštite Romkinja od

nasilja u porodici, ne može se reći da su dostupni zbog mestâ gde žive

romske porodice, koja su udaljena od gradova. Kad Romkinja odluči da

prijavi nasilje, najčešće u poslednjem stadijumu nasilja kada joj je život

ugrožen, policija i Hitna pomoć neće da dođu po prijavi.

NADEŽDA SATARIĆ: Verbalni oblik emocionalnog nasilja nad starim

licima podrazumeva zastrašivanje, ponižavanje, ismevanje, okrivljavanje

(“one su krive za sve, one su žrtveni jarci u porodici”), a neverbalni oblik

je ignorisanje zdravstvenih potreba (“šta se žališ da ti nije dobro, pa imaš

osamdeset godina, nije ni meni sa pedeset dobro, pa ne kukam”), izolo-

vanost (“što ti dolaze te prijateljice, šta će ti one, smetaju im stari”), zane-

marivanje potreba, fi nansijsko zlostavljanje (zloupotreba kartica i puno-

moćja, prikazivanje drugog, većeg računa kad im kupuju namirnice, zlo-

upotreba popusta za penzionere).

NASILJE NAD STARIMA OSTAJE

NEVIDLJIVO: Nadežda Satarić

10VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

razgovor, postoje državne institucije,

ali bi takođe trebalo uvesti i državni

SOS telefon koji bi bio non-stop dostu-

pan za sve žene žrtve nasilja. Mediji bi

mogli mnogo da urade, pre svega tako

što neće eksploatisati priču žena koje

su preživele nasilje, jer to ne donosi

ništa korisno i štetno je za žene žrtve

nasilja. Medijsku priču treba voditi iz

drugog ugla, poslati motivacione po-

ruke žena i, pre svega, insistiranjem na

razbijanju predrasuda i naglašavanjem

da krivica nije njena. Tako bi se stvo-

rila atmosfera da se ne osuđuje žena

već nasilnik.

NADEŽDA SATARIĆ: Velika je

uloga medija, oni treba neprestano da

govore i pozivaju na akcije. Ovih dana

se završava akcija prikupljanja oružja

po kućama. I bog sveti zna koliko je

oružja i oruđa iz ratova zaostalo po ku-

ćama i da se već 20 godina suočavamo

sa postvijetnamskim sindromom. Tada

su nasilno poslati u rat mladi ljudi od

18 godina, oni sada imaju oko 40, i nije

im jasno zašto su se tamo borili, nape-

ti su i to svoje nezadovoljstvo ne mogu

da usmere ka premijeru, ali mogu pre-

ma svojoj ženi i nemoćnijima od njega.

Dakle, to je prva priča, mediji treba da

ukazuju na štetnost posedovanja oruž-

ja po kućama da ne bi došlo do nasi-

lja u porodici. Druga stvar, važne su

prevencija i svest o tome da prijavlji-

vanje nasilja koje se kontinuirano de-

šava u komšiluku nije “tuđa stvar”. Ne

radi se tu o cinkarenju, jer kada je na-

silje u početnoj fazi, lakše se može suz-

biti. Ubistvo se retko dešava na mah,

već je nasilje trajalo, trajalo i trajalo...

Treće, važni su i podrška i lečenje po-

činilaca, možda ćete imati protiv, ali

sam duboko ubeđena da postoje razni

motivi i razlozi zašto je neko nasilnik.

(Samo da napomenemo, sistem rada

sa nasilnicima postoji u devet gradova

i taj projekat sprovode centri za soci-

jalni rad. On je predviđen za nasilnike

koji su počinili lakše delo nasilja prvi

put. Međutim, žene ne prijavljuju kad

ih muž udari prvi put, već kad ih udari

deseti put, i zato postoji skepticizam

povodom efi kasnosti lečenja nasilni-

ka – komentar J.G.) I četvrto, nesen-

zacionalistički pristup u izveštavanju

o ženama žrtvama nasilja, bez obzira

koliko to diže tiraže “Kuriru”, “Infor-

meru” i drugim tabloidima.

Takođe, kada je reč o patrijarhalnom

modelu i o tome da je decu sramota da

se “mama razvede od tate” i da postane

raspuštenica (što je pitao neko iz pu-

blike ukazujući na ulogu obrazovnog

sistema), moram da kažem da sve po-

činje u porodici, nasilnički obrasci se

prenose. Obeležili smo međunarodni

dan tolerancije i tim povodom važno

je apelovati na medije i na sistem ob-

razovanja. U okviru građanskog vaspi-

tanja u školama treba mnogo više pri-

čati o toleranciji, poštovanju, medija-

ciji, stvaranju bezbednog okruženja.

(Takođe, o neophodnosti seksualnog

vaspitanja i reproduktivnog zdravlja u

okviru školskog sistema, zbog razbija-

nja patrijarhalnog društvenog mode-

la koji je trenutno takav da su devoj-

čice emancipovane, a dečake tek treba

emancipovati – prim. J.G.)

SNEŽANA MAĐERČIĆ: Mediji

mogu da pomognu izbegavanjem sen-

zacionalizma, neobjavljivanjem foto-

grafi ja žrtava, podržavanjem i praće-

njem drugih aktivnosti nevladinih or-

ganizacija, kao što je uručivanje nagra-

de za dugogodišnju borbu i pomoć že-

nama sa invaliditetom. To je bila akci-

ja IZ KRUGA, organizacije za zaštitu

prava i podršku ženama sa invalidite-

tom, ali se nije pojavio nijedan medij.

Takvi događaji nisu zanimljivi mediji-

ma, a imamo i druge aktivnosti i kon-

ferencije na kojima iznosimo svoje sta-

vove. Izveštavanjem sa takvih skupo-

va može da se utiče na svest čitalaca

i prevenciju nasilja nad osobama sa

invaliditetom.

NADA ĐURIČKOVIĆ: Mediji

mogu mnogo da urade na prevenciji

nasilja (da je važno na vreme reagova-

ti), kao i na ukazivanju na kažnjivost

krivičnog dela porodičnog i partner-

skog nasilja, pogotovo nasilja nad že-

nama. U medijima čujemo da se de-

silo nasilje nad ženom, ali izostaje in-

formacija šta se posle desilo sa nasilni-

kom, kad je izašao iz 48-časovnog pri-

tvora, i stiče se utisak da je sve ostalo

na tome. Ne znamo da li je sankcio-

nisan, da li mu je izrečena mera uda-

ljavanja iz porodice. Osim što treba

ukazivati na kažnjivost nasilja, medi-

ji bi trebalo da deluju edukativno, da

ohrabre prijavljivanje nasilja i da uti-

ču na razbijanje straha od prijavljiva-

nja nasilja. Treba neprestano objav-

ljivati kako se prijavljuje nasilje, jer

ako biste sada uradili anketu na ulici

o tome kome bi i kako prijavili nasilje,

mislim da većina ne bi znala šta treba

da uradi. Opet naglašavam, treba raz-

bijati strah od prijavljivanja nasilja, jer

znamo da posle ubistva svi (komšije,

rođaci) kažu da su primećivali nasilje,

ali da su se ustručavali i plašili, nesve-

sni da su u neku ruku saučesnici kri-

vičnog dela ubistva.

PRIREDILA: BILJANA VASIĆ

MIGRANTKINJE BEŽE OD PRISILNE UDAJE: Jelena Hrnjak

PROTIV NASILJA

novembar 2016 11

AMERIČKO ISKUSTVO

Dvostruko i trostruko nemoćneVisoka stopa nasilja koje žene i devojke sa invaliditetom doživljavaju nije nusprodukt

invaliditeta kao ranjivosti, nego posledica segregacije i siromaštva i njihove fi zičke,

ekonomske, socijalne ili psihološke zavisnosti od drugih, što ih čini lakšim metama

Žene s invaliditetom suočavaju

se sa dvostrukom diskrimina-

cijom i predrasudama – i kao

osobe s invaliditetom i kao žene; obo-

jene žene sa invaliditetom suočavaju

se sa trostrukom. Zbog toga se žene

sa invaliditetom suočavaju sa brojnim

preprekama pri ostvarivanju svojih ži-

votnih ciljeva. Posledice diskriminacije

i stereotipa sa kojima se suočavaju su:

niska stopa zaposlenosti i male zara-

de, nizak stepen obrazovanja, visoka

stopa siromaštva i segregacija, ograni-

čena dostupnost servisima koje obez-

beđuje zajednica – i visoka stopa sek-

sualnog i fi zičkog nasilja (Vidi: Fine &

Asch, 1988).

Žene sa invaliditetom su socijalno

više obezvređene nego muškarci sa

invaliditetom. Žene se, takođe, češće

nose sa stresom kao posledicom siro-

maštva i društvene izolacije. Žene dva

puta češće od muškaraca pate od de-

presije, što može biti povezano sa vi-

šestrukim stresom, visokim procen-

tom zlostavljanja i viktimizacije i in-

ternalizacije društvene poruke da su

kao žene beskorisne i inferiorne (Gill

and Coleman,1996).

Dvesta žena sa invaliditetom, ispi-

tanice u jednoj državnoj anketi, ran-

girale su zlostavljanje i porodično na-

silje kao prioritetan problem sa kojim

se treba suočiti. One su identifi kova-

le dve ključne informacije kao potreb-

ne: razvoj i širenje materijala o nasi-

lju pružaocima usluga i ženama sa in-

validitetom; i, širenje informacija pro-

gramima pomoći žrtvama i krivično-

pravnim agencijama o njihovim za-

konskim obavezama prema ženama

sa invaliditetom (Berkeley Planning

Associates, 1997).

Devojke i žene sa invaliditetom se

suočavaju sa alarmantnom stopom na-

silja – u okviru porodice, od poznani-

ka, u institucijama i u čitavom druš-

tvu. To nasilje uključuje verbalno zlo-

stavljanje, ekonomsko i emocionalno

zlostavljanje, fi zičko i seksualno nasi-

lje, prinudnu izolaciju, zastrašivanje,

napuštanje i zanemarivanje, uskraći-

vanje opreme, lekova i transporta ili

personalne asistencije (Masuda, 1996).

Žene sa invaliditetom u odnosu na

žene bez invaliditeta istih godina če-

šće će biti viktimizovane, iskusiće duže

i okrutnije vidove nasilja i patiće od oz-

biljnijih i hroničnih posledica tog na-

silja (Sobsey, 1994).

Bez obzira na godine, rasu, nacio-

nalnost, seksualnu orijentaciju ili sta-

lež, žene sa invaliditetom su napada-

ne, silovane i zlostavljane dva puta više

nego žene bez invaliditeta (Sobsey,

1994; Cusitar, 1994; DisAbled Women’s

Network, 1988).

Žena s oštećenjem vida izlazila je iz

Američkog muzeja holokausta u Va-

šingtonu i jedan muškarac ju je gurnuo

govoreći dok je lomio njen beli štap:

“Trebala si biti jedna od njih koje su

ubili!” (Personal communication, 1997).

Krivična dela prema osobama sa in-

validitetom često su ekstremno nasilna

i proračunata da povrede, kontrolišu i

ponižavaju žrtve (Tyiske, 1998), ali su

agencije koje služe zlostavljanim žena-

ma obično uključivale odredbe koje se

odnose na žene sa invaliditetom samo

usputno, ako su uopšte to i činile (Ma-

uro, 1996).

Visoka stopa nasilja koje žene i de-

vojke sa invaliditetom doživljavaju nije

nusprodukt invaliditeta kao ranjivosti,

nego posledica segregacije i siromaštva

i njihove fi zičke, ekonomske, socijal-

ne ili psihološke zavisnosti od drugih,

što ih čini lakšim metama (Waxman,

1991).

Žene s invaliditetom su izložene i

onim oblicima nasilja sa kojima se žene

bez invaliditeta ne suočavaju – uklju-

čujući uskraćivanje lekova ili davanje

prevelikih doza sedativa zarad ugod-

nosti pomagača, isključivanje kolica iz

struje ili, na primer, stavljanje nečeg

opasnog na put žene s potpunim ošte-

ćenjem vida (Berkeley Planning Asso-

ciates, 1997).

Mnogi oblici nasilja nad ženama sa

invaliditetom su maskirani kao druš-

tveno prihvatljivi postupci unutar po-

rodica i institucija, i mnogi ljudi zapra-

vo veruju da rade te stvari “za dobrobit

te žene”, kao na primer muž koji spre-

čava svoju ženu da koristi kolica u nji-

hovom domu (Waxman, 1991).

Dalje, psihijatrijski tehničari često

će ženu vezati ili je osamiti dok pri-

ma psihijatrijsku negu. To je trauma-

tično iskustvo za većinu žena, poseb-

no za one koje su preživele nasilje, koje

tada ponovo iskuse traumu prvobit-

nog zlostavljanja. Vezivanje i osamlji-

vanje obično pojačavaju nekontrolisa-

no ili nasilno ponašanje i stavljaju žene

u kontinuirani destruktivni ciklus tra-

ume i reakcije (Caras, 1997).

Studija nad 100 hospitalizovanih

psihijatrijskih pacijenata je pokazala da

je 81 odsto njih bilo fi zički ili seksualno

napadnuto tokom života (Jacobson &

12VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

Richardson, 1987). Studija istorije vik-

timizacije 93 odrasle žene koje su bile

pacijentkinje psihijatrijske hitne služ-

be pokazala je da je 53 odsto prijavilo

seksualno zlostavljanje u detinjstvu, a

42 odsto fi zičko nasilje. Studija je po-

kazala da je seksualno zlostavljanje u

detinjstvu najmoćniji prediktor kasni-

jih psihijatrijskih simptoma i poreme-

ćaja (Briere et al., 1997). Posttraumat-

ski stresni sindrom je najveća katego-

rija invaliditeta uzrokovana nasiljem

u porodici (Murphy, 1995).

Petnaestogodišnju devojčicu sa po-

remećajem učenja, stidljivu i nepopu-

larnu, ali željnu da stekne prijatelje, ne-

koliko drugova iz razreda navelo je da

stavi omču oko vrata. Prekasno shva-

tivši da to nije igra, tinejdžerka je bila

obešena i tučena kamenjem dok nije

umrla (Hershey, 1998).

Pedeset posto žena sa invalidite-

tom je bilo seksualno zlostavljano u

detinjstvu; 39 do 68 odsto devojaka

sa razvojnim invaliditetom biće na-

padnuto pre 18. godine (Roeher In-

stitute, 1988). Ipak, 84 odsto radni-

ka za zaštitu dece je izvestilo da nisu

imali nijedan slučaj deteta s razvoj-

nim invaliditetom (Schilling, Kirkham

& Schinke, 1986).

Žene s razvojnim invaliditetom ima-

ju 68 do 83 odsto šanse da budu sek-

sualno zlostavljane tokom života, što

je 50 odsto veća stopa nego kod žena

koje nemaju invaliditet (Sobsey, 1994).

Dalje, žene sa razvojnim invaliditetom

imaju više šansi da budu ponovo zlo-

stavljane od strane iste osobe, i više od

polovine nikada se ne obrati za uslu-

ge lečenja ili pravnu pomoć (Pease &

Frantz, 1994).

Zdravstveno odeljenje Kolorada

izveštava da su bar 85 žena sa inva-

liditetom žrtve porodičnog nasilja, u

poređenju sa 25 do 50 žena koje

nemaju invaliditet (Feuerstein, 1997).

Denverska inicijativa protiv porodič-

nog nasilja prijavila je da 40 odsto žena

koje su tražile njihove usluge imaju in-

validitet kao posledicu nasilja u poro-

dici (Berkeley Planning Associates,

1997).

Čak i kada su žene sa invaliditetom

psihološki spremne da napuste nasil-

nu situaciju, one nisu u mogućnosti da

to urade bez pristupačnih službi. Kada

traže pomoć, nedostatak sistema po-

drške – kao što su pristupačan hitan

prevoz, tumač znakovnog jezika, pri-

stupačno sklonište – dodatna je pre-

preka (Traustadottir, 1990).

Mnoge žene sa invaliditetom se

suočavaju sa strahom od napuštanja

svoje maloletne dece i stereotipa o

njihovoj sposobnosti da zadrže sta-

rateljstvo nad svojom decom, poseb-

no u slučajevima nasilja u porodici.

Manjak socijalne podrške i pretpo-

stavka države da žene sa invalidite-

tom nisu u stanju da budu roditelji,

stavljaju majke sa invaliditetom u ri-

zik da trajno izgube svoju decu (Th ro-

ugh the Lookingglass, 1997).

Manje od 20 odsto kriznih skloni-

šta za žrtve porodičnog nasilja i silo-

vanja pristupačno je prema osnovnim

standardima pristupačnosti koje pro-

pisuje Akt Amerikanaca sa invalidite-

tom (California Women’s Law Cen-

ter, 1994).

Zlostavljanje je direktno doprinelo

ili je verovatno dovelo do invalidite-

ta kod 62 odsto devojaka koje su do-

živele seksualno zlostavljanje, 48 od-

sto devojaka koje su doživele emocio-

nalno zlostavljanje i 55 odsto devoja-

ka koje su bile zanemarivane (Crosse,

Kaye & Ratnofsky, 1993).

Devojke sa bilo kojim invaliditetom

su skoro dva puta podložnije seksual-

nom zlostavljanju od dece koja nemaju

invaliditet (Petersilia, 1998). Zlostavlja-

nje kod devojaka sa invaliditetom je 1,7

puta učestalije nego kod dece koja ne-

maju invaliditet (Crosse, Kaye & Rat-

nofsky, 1993). Jedna studija zlostavlja-

ne dece je pokazala da je više od po-

lovine (53,4 odsto) devojaka sa potpu-

nim oštećenjem sluha bilo seksualno

zlostavljano (Elder, 1993).

Seksualno zlostavljanje u detinjstvu

je znatno rasprostranjenije među be-

skućnicama koje imaju teške mental-

ne bolesti nego kod beskućnica uop-

šte; iskustvo zlostavljanja je povezano

sa povećanjem suicidalnosti i simp-

toma posttraumatskog stresnog po-

remećaja u istoj kategoriji žena (Da-

vies-Netzley, 1996).

Žene sa invaliditetom koje žive u in-

stitucijama su dva puta podložnije da

budu žrtve nego žene koje žive u za-

jednici i 12 do 15 puta je verovatnije da

će zločini počinjeni u zajednici biti pri-

javljeni nego što je slučaj sa zločinima

u institucijama (Sobsey, 1994).

BARBARA FAYE WAXMAN FIDUCCIA

I LESLIE R. WOLF (1999),

Violence Against Disabled Women,

Center for Women Policy Studies

Preuzeto sa: invalidnost.net

PROTIV NASILJA

novembar 2016 13

NASILJE NAD ROMKINJAMA

Zaboravljene i onemogućenePrema rezultatima istraživanja, 75 odsto Romkinja koje su odgovorile na pitanja o

nasilju priznalo je da su bile žrtve nasilja u porodici u nekom periodu svog života

Kako bismo publici približili

specifi čne probleme sa kojima

se suočavaju Romkinje izlože-

ne partnerskom i porodičnom nasilju,

prenosimo Pisane komentare Evrop-

skog centra za romska prava, Bibije,

Eureke i Ženskog prostora u vezi sa

Republikom Srbijom koji su dostavlje-

ni na razmatranje Komitetu Ujedinje-

nih nacija za eliminaciju diskriminaci-

je žena na njegovoj 38. sesiji

Romkinje se u Srbiji suočavaju sa

ozbiljnim problemima vezanim za

njihov status u društvu kao i domaće/

porodično okruženje. Diskriminacija

u pristupu obrazovanju, zdravstvenoj

zaštiti, zapošljavanju i problemi veza-

ni za nasilje neki su od glavnih proble-

ma Romkinja u Srbiji. Potreba za spe-

cifi čnim “izveštajem iz senke” o pro-

blemima Romkinja u Srbiji proističe iz

skoro potpunog ignorisanja Romkinja

u državnom izveštaju i pored brojnih

indikacija da Romkinje spadaju u naj-

ugroženije grupe u zemlji.

Srbija je 2005. godine pristupila

Dekadi inkluzije Roma (2005–2015).

U okviru ove inicijative, Srbija je u ja-

nuaru 2005. usvojila četiri Nacionalna

akciona plana (NAP) koji postavljaju

specifi čne ciljeve i indikatore u obla-

stima stanovanja, zdravstvene zašti-

te, zapošljavanja i obrazovanja. Me-

đutim, u akcionim planovima je vrlo

malo pažnje posvećeno specifi čnoj si-

tuaciji Romkinja.

Kršenja ljudskih prava Romkinja su

pogoršana nizom faktora kao što su

izolacija, siromaštvo, nepismenost, ne-

dostatak vlasništva nad imovinom, ne-

posedovanje ličnih dokumenata ili čak

državljanstva, između ostalog.

Romkinje koje trenutno žive u Srbi-

ji kao interno raseljena lica sa Kosova

ili koje su nedavno vraćene u Srbiju iz

zapadnoevropskih zemalja, naročito

iz Nemačke, takođe žive u veoma teš-

kim okolnostima.

Istraživanje na kome je zasnovan

ovaj izveštaj potvrdilo je da je više-

struka i/ili intersekcionalna diskrimi-

nacija Romkinja primetna u Srbiji. To

je naročito zabrinjavajuće ako se uzme

u obzir da Vlada Srbije do danas nije

usvojila sveobuhvatan antidiskrimina-

cijski pravni okvir putem koga bi Rom-

kinje mogle ostvariti svoja prava i/ili

suprotstaviti se kršenjima prava ako

do toga dođe. Nasilje nad Romkinja-

ma jednako je prisutno unutar romske

zajednice i van nje.

Nasilje je pogoršano nedostatkom

poverenja između Romkinja i policije,

čiji je rezultat izuzetno nizak broj pri-

java slučajeva nasilja od strane žrtava

i neaktivnost policije kada im se takvi

slučajevi prijave. Romkinje koje prija-

ve takve slučajeve ponekad se suoča-

vaju sa daljim maltretiranjem od stra-

ne policije i/ili nasilnika. Izvan romske

zajednice, nasilje obično uzima oblik

neonacističkih napada. Izvršioci takvih

napada veoma retko bivaju kažnjeni, a

romske žrtve retko dobijaju adekvat-

nu nadoknadu.

U okviru romske zajednice, nasilje

nad ženama često ima oblik nasilja u

porodici. Prema rezultatima istraživa-

nja, 75 odsto žena koje su odgovorile

na pitanja o nasilju priznalo je da su

bile žrtve nasilja u porodici u nekom

periodu svog života. Najčešće pomi-

njani oblici nasilja u porodici su fi zička

i verbalna maltretiranja od strane čla-

nova porodice. Romkinje žrtve nasilja

u porodici retko kada traže medicin-

sku pomoć za povrede jer se stide i ne

žele da zdravstvenim radnicima otkriju

da je nanosilac povreda član porodice.

Kriterijumi za prijem u neke sigur-

ne kuće koje fi nansijski podržava dr-

žava indirektno diskriminišu Romkinje

i praktično dovode do toga da Romki-

nje ne primaju u te sigurne kuće. Vi-

soka stopa nasilja nad Romkinjama

često je povezana sa nedostatkom al-

ternativnog stanovanja, obrazovanja i

zaposlenja.

Romkinje se suočavaju sa nizom

prepreka u pristupu obrazovanju što

se vidi po višim stopama nepismenosti

Foto: Ivan Milutinović /Reuters

14VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

VREME

među Romkinjama u poređenju sa Ro-

mima i znatno višim stopama nepi-

smenosti u poređenju sa neromima i

neromkinjama. Prepreke sa kojima se

Romkinje obično suočavaju zasnivaju

se na visokim stopama siromaštva i pa-

trijarhalnoj tradiciji, čiji je rezultat da

se od romskih devojčica mnogo ređe

očekuje da završe školu. Romske de-

vojčice su od ranog doba opterećene

obavezama u porodici. Pored toga, tra-

dicija testiranja devičanstva često je ra-

zlog da devojčica bude ispisana iz škole

kada dođe do puberteta, da bi se ogra-

ničio njen kontakt sa dečacima u školi.

Tokom ovog istraživanja registrova-

ni su slučajevi različitih oblika nasilja

nad ženama, uključujući: rane i ugo-

vorene brakove, silovanje i silovanje

u braku, ekonomsko i verbalno mal-

tretiranje. Najčešće navođen razlog

za ostanak u vezi sa nasilnikom bio je

strah od sramote i stigmatizacije od

strane porodice i zajednice, ekonom-

ska zavisnost, neposedovanje imovi-

ne ili drugog mesta gde bi mogle otići,

i oklevanje da se “razdvoji porodica”.

Tridesetdvogodišnja G.S. iz Niša:

“Maltretira me i fi zički i verbalno već

deset godina, ali ne mogu da ga osta-

vim. Šta bi ljudi rekli? Ako ga osta-

vim, nemam kuda da odem, zavisim

od njega. Ne radim, ne dobijam ništa

od roditelja.”

Nasilje u porodici se odavno pove-

zuje sa nizom fizičkih i psiholoških

zdravstvenih problema. Naše istraži-

vanje pokazuje da Romkinje ne samo

da pate od zdravstvenih problema koji

su posledica nasilja u porodici, nego

od stida ne mogu ni da traže medi-

cinsku pomoć.

S.M, 53 godine, iz Beograda, žrtva fi -

zičkog i emocionalnog nasilja od stra-

ne svog muža, poverila se jednoj istra-

živačici da nikada nije tražila medicin-

sku pomoć za povrede jer je bila pre-

više postiđena.

G.S, 45 godina, iz Niša: “Nikada ni-

sam bila kod doktora, bilo bi me sra-

mota da kažem doktoru da mi je po-

vrede naneo muž.”

Iako je nasilje u porodici problem

za mnoge žene i iz romske i iz većin-

ske zajednice, u slučaju Romkinja on

je pogoršan međusobnim nepovere-

njem između policije i Romkinja, zbog

čega mnoge Romkinje oklevaju da pri-

jave nasilje, ili, ako ga prijave, ne usledi

akcija od strane policije, ili – u nekim

slučajevima – dođe do daljeg maltre-

tiranja. Od 63 intervjuisane Romkinje

koje su rekle da su žrtve nasilja u poro-

dici, samo 10 je tražilo pomoć policije.

U samo četiri slučaja policija je efi ka-

sno intervenisala. Državni organi sko-

ro bez izuzetka prepuste žrtve nasilja

počiniocima i/ili ne podignu optužni-

cu protiv počinioca nasilja.

D.V, 24 godine, iz Niša, koja je po-

kušala da izvrši samoubistvo nakon

više godina nasilja od strane svog

muža, ispričala nam je svoje isku-

stvo sa policijom kada je pokušala da

ostavi svog muža. “Telefonska SOS

linija mi je pružila podršku tako što

su pozvali policiju da me prati kada

sam posetila kuću. Jednog dana ne-

određenog datuma, dva policajca su

me otpratila do kuće da bih mogla da

uzmem ličnu kartu i lične stvari. Moj

muž je bio kod kuće i video nas je u

dvorištu. U prisustvu policajaca me je

opet napao. Policajci su okrenuli gla-

ve na drugu stranu i nisu reagovali.

Mislila sam da će me zaštititi, ali oni

nisu hteli da se mešaju. Uplašena i ra-

zočarana, odustala sam od dalje tuž-

be i vratila sam se mužu.”

Tridesetdvogodišnja Romkinja iz

Sombora koja se predstavila kao Piri

opisuje svoje iskustvo kada je kao

17-godišnjakinja otišla u policiju da

prijavi slučaj nasilja u porodici: “Bila

sam u policijskoj stanici u Somboru

gde sam otišla da prijavim svog dečka i

gledali su me kao da sam ja nešto skri-

vila, a ne on. Bilo je grozno, stalno su

mi postavljali puno pitanja.”

U nekim slučajevima policija dopu-

šta ili čak i opravdava nasilje. E.J, 34

godine, iz Niša: “Moj muž puno pije,

fi zički i verbalno me maltretira skoro

svakog dana (…) on tuče i našu decu.

Zvala sam nišku policiju barem deset

puta telefonom, ali i ako dođu, oni sed-

nu i razgovaraju s njim nekoliko mi-

nuta, a onda mi kažu da treba da bu-

dem dobra prema njemu i da će sve

biti u redu.”

H.J, 38 godina, iz Beograda, objasni-

la je jednoj našoj istraživačici kako je

policijska intervencija u stvari pogor-

šala njenu situaciju. Pre pet godina, na

datum koji nije naveden, M.J. je pre-

tukao njen suprug i teško je povredio.

Njeni susedi su se zabrinuli i pozvali

policiju, koja je došla u njihovu kuću,

vikala i maltretirala njenog muža neko

vreme, i onda otišla. Nakon što je po-

licija otišla, H.J. je ponovo pretučena.

Zbog toga ona više nikada nije poku-

šala da traži pomoć.

Romska tradicija zahteva da žena

napusti svoj dom kada se uda i useli

se u dom svoga muža i njegove poro-

dice. U slučaju rastave, ženina porodi-

ca joj možda neće dozvoliti da se vrati

nazad, čime je prisiljavaju da ostane u

vezi sa nasilnikom. U slučajevima gde

se par useli u sopstveno domaćinstvo,

imovina je u skoro svim slučajevima u

pravnom smislu vlasništvo muža, što

ženu prisiljava na ostanak.

Romkinje se suočavaju sa indirek-

tnom diskriminacijom pri pokušaju da

budu smeštene u sigurne kuće. Pre-

ma NVO Osvit, koja vodi telefonsku

liniju za pomoć Romkinjama žrtvama

nasilja, kriterijum za prijem u propi-

sima kojima se upravlja sigurna kuća

u Nišu (koju fi nansira opština) nagla-

šava da žene koje su “primaoci soci-

jalne pomoći ne mogu biti primljene”.

Na osnovu istog kriterijuma, žene koje

nemaju izvor prihoda ili ne poseduju

nekretnine takođe mogu biti odbije-

ne. Ovaj propis, u stvari, sprečava da

Romkinje pristupe sigurnim kućama,

iako su Romkinje jedna od grupa žena

kojima su možda najpotrebnije ova-

kve usluge.

¶ Romkinje se suočavaju sa nizom prepreka u pri-

stupu obrazovanju što se vidi po višim stopama

nepismenosti među Romkinjama u poređenju

sa Romima i znatno višim stopama nepismeno-

sti u poređenju sa neromima i neromkinjama

PROTIV NASILJA

novembar 2016 15

Urednica dodatka: Jovana Gligorij ević, Novinarke: Biljana Vasić, Tatjana Tagirov, Jelena Jorgačević Ivana Milanović Hrašovec i Tamara Skroza, Dokumentacij a: Dragoslav Grujić, Urednik fotografi je: Milovan Milenković, Fotografi je: agencij a FoNet i Milovan Milenković, Grafi čko oblikovanje: Ivan Hrašovec, Slog: Tanja Stanković, Lektura: Živana Rašković, Korektura: Stanica Milošević

Dodatak je objavljen u nedeljniku Vreme u okviru projekta “Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo” koji fi nansira Evropska unij a (preko Delegacij e EU u Srbij i) kroz medij ski program. Objavljivanje ovog dodatka omogućeno je uz fi nansij sku pomoć Evropske Unij e. Sadržaj dodatka odgovornost je isključivo nedeljnika Vreme i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unij e.

ŠTA JE ZLOSTAVLJANJE STARIH

Mračna porodična tajnaKoliko je zlostavljanje starih rasprostranjeno, zašto je skriveno i kako ga prepoznati

Zlostavljanje starijih je svaka akcija

u nekom odnosu poverenja koja

dovodi do povreda ili nevolje starije

osobe. Zlostavljenje nad starijima de-

limo u pet kategorija: fi zičko, psihič-

ko, fi nansijsko i seksualno nasilje i za-

nemarivanje. Zanemarivanje je nedo-

statak akcije od strane drugog lica u

odnosu poverenja. U poslednje vreme

autori ističu i samozanemarivanje kao

oblik nasilja nad starijima, gde sama

starija osoba prekida da vodi računa

o sebi i svojim osnovnim potrebama.

Vrlo često, više od jednog tipa zlostav-

ljanja javlja se u isto vreme. Zlostavlja-

nje može biti jedan incident ili ponav-

ljanje ponašanja. Do zlostavljanja sta-

rijih često dolazi zbog moć i zlostav-

ljača i želje za kontrolom nad starijom

osobom.

Zlostavljanje se može dogoditi bilo

kome, u bilo kojoj porodici ili odnosu.

Dešava se nezavisno od porekla, uzra-

sta, vere, rase, kulture i etničkog pore-

kla. Starije osobe predstavljaju speci-

fi čnu i ranjivu grupu i kao takve su če-

sto potencijalne žrtve nasilja. U većem

riziku od nasilja su starije osobe koje

imaju funkcionalne i mentalne proble-

me i zbog toga su zavisne od nege dru-

gih lica. U većem riziku su takođe i sta-

rije žene. Zlostavljane starije žene ra-

zlikuju se od mlađih po tri osnova: po-

stoji razlika u pogledu usvojenih vred-

nosti, ekonomski položaj žene se s go-

dinama pogoršava, a isto važi i za nje-

no zdravstveno stanje, bilo da je stari-

ja žena zavisna od nege drugih, bilo da

brine o manje pokretnom partneru ili

je socijalno isključena.

Nasilnik može biti partner, član po-

rodice, rođak, prijatelj, komšija, pro-

fesionalac u socijalnoj i zdravstvenoj

zaštiti, zaposlen u ustanovi za smeštaj

starijih lica ili stranac. U nekim sluča-

jevima radi se o beskrupuloznim ljudi-

ma koji gledaju da iskoriste starije koji

su ranjivi, sa druge strane imamo slu-

čajeve nasilja koji se dešavaju u objek-

tima za smeštaj starijih, jer nedosta-

je osoblje koje je adekvatno òbučeno,

ili u porodici u slučajevima kada čla-

novi porodice nemaju odgovarajuć u

obuku da brinu o starijima sa značaj-

nim fi zičkim i mentalnim potrebama

ili pak postoji istorija nasilnog pona-

šanja u porodici.

Zlostavljane starije osobe vrlo če-

sto poznaju osobu koja ih maltretira

i veruju joj.

U svakom slučaju, nasilje nad sta-

rijima je zločin i treba da se prijavi u

najkrać em moguć em roku.

deset najčešćih znakova

koji upućuju na

zlostavljanje starijih

1. Starija osoba pokazuje znake fi zičke

traume, kao što su opekotine, mo-

drice i neobjašnjivi podlivi i povre-

de koje često nisu u skladu sa objaš-

njenjem koje daje starija osoba.

2. Osoba deluje povučeno, depresiv-

no i strahuje da otvoreno razgovara.

3. Teško se uspostavlja kontakt sa sta-

rijom osobom, jer su on ili ona izo-

lovani od zajednice ili od porodice

i prijatelja.

4. Loša lična higijena starije osobe: za-

puštena je, ima prljavu kosu i nokte,

oseća se loš miris, neuredna i prlja-

va garderoba…

5. Starija osoba pokazuje znake pot-

hranjenosti i dehidratacije ili

ima neki netretirani zdravstveni

problem.

6. Uslovi života u kojima starija osoba

živi su loši i nehigijenski.

7. Starija osoba nema pristup svom

bankovnom računu ili sa njega ne-

dostaje određena suma novca.

8. Potpis osobe na čekovima i drugim

fi nansijskim izveštajima ne poduda-

ra se sa potpisom osobe na drugim

dokumentima.

9. Obrasci potrošnje starije osobe su

se odjednom promenili, što poka-

zuje iznenadna kupovina artikala

koje starija osoba inače ne kupuje

ili normalno ne bi kupila.

10. Dolazi do sumnjivih promena u

testamentu starije osobe, kao što

je promena primarnog korisnika

testamenta.

zašto neke starije

osobe nerado govore

o zlostavljanju?

Starije osobe mogu oseć ati stid i sra-

motu da priznaju da ih zlostavlja neko

kome veruju. One mogu da se plaše

osvete ili kazne, ili da budu zabrinu-

te za svoju budućnost – ko će o njima

brinuti ako prijave, mogu imati oseć aj

porodične lojalnosti. Često starije oso-

be nisu svesne resursa i institucija koje

im mogu pomoć i.

Kako pomoći starijim osobama?

Važno je da starija osoba ima pri-

stup informacijama na osnovu kojih

može da donose odluke i da ima na

umu raspoložive vrste pomoć i u za-

jednici. Ovo može uključiti podršku i

pomoć članova porodice ili prijatelja,

zdravstvenih službi, socijalnih službi,

policije, pravnika i/ili članova verskih

zajednica.

NATAŠA TODOROVIĆ

(socij alnoukljucivanje.gov.rs)

16VREME PROTIV NASILJA

novembar 2016

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec