Kliford Simak, VREME JE NAJJEDNOSTAVNIJA STVAR

Preveo Mia Milovanovi

1.

Konano je nastupilo vreme da ovek prizna da mu je svemir nedostupan. Prvi put je u to posumnjao kada je Van Alen pronaao radijacione prstenove koji opasuju Zemlju, i kada su ljudi iz Minesote upotrebili balone da zarobe solarne protone. Ali ovek je toliko dugo sanjao da, ak ni suoen s ovim, nije mogao da napusti san pre nego to pokua.

I tako je krenuo i pokuao - i nastavljao da pokuava ak i kad su astronauti umirali da bi dokazali da je to nemogue. ovek je za svemir bio suvie krhak. Umirao je suvie lako. Umirao je ili od primarne radijacije, potekle od Sunca, ili od sekundarne, koju je stvarao metal njegovoga broda.

Na kraju, spoznao je ovek da je njegov san nedostiiv, i s gorinom i razoaranjem nastavio da gleda u zvezde, jer zvezde su sada bile dalje nego ikad.

Posle mnogo godina, posle velike grmljavine na nebu, posle stotina miliona slomljenih srca, ovek je konano odustao.

Dobro je postupio.

Postojao je bolji nain.

2.

eperd Blejn je osetio da se nalazi u nekoj vrsti kue, ili, ako ne ba kue, onda neke nastambe. Postojao je, naime, neki red, i neko oseanje proporcije i oblika, kakvo se ne sree u prirodi, ak ni u nekoj tuinskoj prirodi na planeti neke nepoznate zvezde daleko od Zemlje.

Njegovi koraci nisu ostavljali tragove na podu, kao to su ostavljali brazde na peanim dinama, pre nego to je naiao na ovu nastambu, ako je to uopte bila. Vetar je bio samo apat u poreenju s urlikanjem pustinjske oluje kroz koju se satima probijao.

Pod je bio tvrd i gladak; bio je svetle plave boje i lako se po njemu kretao. Tu i tamo po njemu su bili razbacani predmeti koji su mogli da predstavljaju nametaj, ili opremu, ili objekte neke estetske vrednosti; i oni su, svi, bili plavi, a oblik im nije bio divalj, nasumian, ne povrina isklesana vetrom, suncem ili vremenom - bile su to jasno odseene linije, i prave i krive, funkcionalnih naprava.

Pa ipak, zvezde su i dalje sjale a i daleko sunce bilo je tu, iako mutno, to znai da ovo mesto na koje je nabasao sasvim sigurno nije bilo ograeno.

Blejn se polako kretao napred, sa svim senzorima isturenim i podeenim na najjae, pa ipak, taj oseaj da je u kui nije se gubio, a posle nekog vremena pridruio mu se i oseaj da tu ima i ivota.

Osetio je kako se u njemu zatee tanka nit uzbuenja. Jer, na ivot se retko naizlazilo. Susret s inteligencijom bio je nezaboravan. A ovde, govorila je to glatkoa svetlog plavog poda, govorile su to injenice, bilo je inteligencije.

Ritam mu se usporio do puenja - koraci apuu po podu, istureni senzori rade, a traka koja upija vid, zvuk, oblik, miris, formu, belei temperaturu, vreme, magnetizam i sve ostale fenomene koji postoje na ovoj planeti, neprestano se okree.

Daleko napred, ugledao je neto ivo - bie mlitavo isprueno na podu, kao to bi se ispruio lenj ovek, koji ne radi nita, ne oekuje da e ita raditi - prosto tako lei.

Blejn je krenuo ka njemu, i dalje sporo; senzori su prikupljali saznanja o ovom ispruenom biu, rekorderi ga upijali.

Bilo je ruiasto, uzbudljivo ruiasto, ne odvratno ruiasto, kao to to ruiasta boja esto zna da bude, niti isprano ruiasto, ni anatomski ruiasto, ve jako lepo ruiasto, od one boje koju biste oekivali da devojica iz susedstva nosi na sedmom roendanu.

Gledalo ga je - moda ne oima - ali gledalo ga je. Bilo je svesno da je tu. I nije se plailo.

Najzad je stigao do njega. Priao mu je na est stopa, i tu zastao i ekao.

Bilo je to poprilino masivno bie, nekih dvanaest stopa visoko na sredini, i prualo se na povrini prenika od oko dvadeset, ili moda i neto vie stopa. Nadnosilo se nad malu mainu koja je sluajno bila Blejn, ali u njemu nije bilo pretnje. Ni prijateljstva. Niega jo nije bilo. Bilo je samo grudva.

A to je ono najgore, ree Blejn sebi. Ovo je trenutak odluke. Potez koji sada naini, mogao bi da uspostavi obrazac za celo-kupne dalje odnose s ovim biem s kojim se suoio.

Stoga je ostao savreno miran, nije nita uradio. Senzori su se povukli i jedva da su i bili ivi, traka gotovo da se i nije pomerala.

A bilo je nezgodno i ekati, jer je vreme isticalo. Vremena je ostalo sasvim malo.

Onda je osetio vibracije koje je pokupila osetljiva elektronska unutranjost maine koja je u tom trenutku bila njegovo telo, vibracije bia koje je, ruiasto, bilo isprueno na podu - vibracije napola oblikovanih misli, poetka komunikacije, prolamanja leda.

Blejn se napregnuo da savlada oduevljenje koje je poelo da raste u njemu. Jer, glupo je ve sad se oduevljavati - jo nije bilo sigurnog nagovetaja telepatskih moi. Iako su vibracije delovale tako, imale odreeno znaenje...

Dri se, ree on sam sebi, dri se!

Dri se jo malo!

Ostalo je samo trideset sekundi!

Vibracije su se ponovile, sada jae i otrije, kao da je stvorenje koje je tamo ualo proistilo svoje mentalno grlo pre nego to e pokuati da progovori.

Retko je neko stupao u dodir s telepatskim stvorenjem. Ostale sposobnosti, obeleja i idiosinkrazije, koje su uinile da telepatija deluje slabano, nisu uopte bile retke, ali retko su se pokazivale tako korisnim kao to je to bila obina, staromodna vetina telepatije.

I stvorenje je progovorilo.

Zdravo, prijatelju, reklo je. Razmenjujem s tobom svoj um.

Blejnov mozak bezvuno je vrisnuo od estokog iznenaenja koje se jako primaklo panici. Jer je, iznenada, bez upozorenja, postao dvostruko bie - on sam i ovo drugo stvorenje. U jednom haotinom trenu video je kako stvorenje vidi, oseao se kako se stvorenje osealo, znao sve to je stvorenje znalo. A u tom istom trenu, bio je i eperd Blejn, istraiva Udice, um sa Zemlje, jako daleko od kue.

I upravo toga momenta, vreme je otkucalo.

Javio se oseaj hrljenja, kao da sam svemir tutnji mimo njega fantastinom brzinom. eperd Blejn bio je, iako se bunio, trzajem vraen nazad, preko provalije od pet hiljada svetlosnih godina, na jedno mesto u severnom Meksiku.

3.

Puzio je, navie, iz bunara tame u koji je bio uronjen, pipkajui put slepom upornou koja bi se gotovo mogla odrediti kao uroeni nagon. Znao je gde se nalazi - bio je siguran da zna - ali nije mogao da artikulie to znanje. Ve je ranije bio u ovom bunaru, mnogo puta ranije, i bio mu je poznat; meutim, sada je postojalo i neto ega ranije nije bilo.

Znao je da je on taj u kome je to neto - gotovo kao da je bio neko drugi, kao da je ovo samo napola on, a drugu polovinu je nastanilo nepoznato bie priterano uza zid, obuzeto nadiruim uasom, koje je cvilelo u samoi.

Grabio je navie iz bunara a mozak mu se mahnitom urbom borio protiv cvileeg nepoznatog u sebi, ak i kad je osetio da nema svrhe boriti se, da je nepoznati bie koje je dolo da ivi s njim, da ostane deo njega dokle god bude iv.

Za trenutak je zastao da se odmori od penjanja, i pokuao da se sabere, ali bio je previe stvari, na previe mesta, i to ga je dodatno zbunjivalo. Bio je ljudsko bie (ma ta to znailo), bio je zujava maina, a bio je i tuinsko Ruiasto isprueno na svetlom plavom podu; bio je i bezumnost koja je pala kroz eone vriteeg vremena, za koje se ispostavljalo, kada bi se vratili na matematiku, da traju samo deli sekunde.

Ispuzao je iz bunara: crnila je nestalo i na njegovo mesto dolo je blago svetlo. Leao je na leima i konano bio kod kue; osetio je staru, staru zahvalnost to je ponovo uspeo.

I najzad je znao.

On je eperd Blejn, istraiva Udice, koji odlazi u daleki svemir da pronalazi neobine zvezde. Preao bi mnogo svetlosnih godina i ponekad pronaao neke stvari od odreene vanosti, a nekad i ne bi. Ali, ovoga puta, naao je jedno bie, a deo tog bia vratio se s njim.

Potraio ga je i naao u uglu uma, skupljenog oko sopstvenog straha, i pokuao da ga uspokoji, iako se sam njega plaio. Jer grozno je, ree on sebi, biti uhvaen u tuinskom umu. A, s druge strane, nije sjajno ni imati ovakvo bie u svome.

Gadno je za obojicu, ree on, govorei i samom sebi i ovom biu koje je bilo deo njega.

Leao je tamo mirno - gde god to bilo - i pokuavao da se dovede u red. Otiao je pre nekih trideset sati - ne on lino, naravno, jer njegovo telo je ostalo ovde - ve je njegov um otiao, a s njim i mala zujava maina, na tu nezamislivu planetu koja krui oko jedne nepoznate zvezde.

Ta planeta nije se razlikovala od brojnih drugih planeta: samo zavijajua divljina, a to je bilo ono to se nalazilo i na mnogim drugim planetama na koje bi nabasali. Ovoga puta bila je to zavijajua divljina peska, iako je, isto tako, mogla biti i dungla, ili ledena pustinja, ili golo i pusto mesto na kome nema niega osim prvobitne stene.

Gotovo trideset sati jurcao je peskom i nije bilo niega. A onda je iznenada naiao na veliku plavu prostoriju s Ruiastim ispruenim u njoj, a kada se vratio kui, to Ruiasto, ili senka tog Ruiastog, vratila se s njim.

Ispuzala je s mesta na kome se krila i on ponovo oseti dodir, saznavanje, opipavanje i znanje. Krv mu je puzila kao ledena kaa koja grgoe u venama - ukoio se od plesnjivog mirisa i ljigavog oseaja tuinstva; dolo mu je da vikne od sirovog straha, ali nije viknuo. Leao je tamo, sasvim nepomian, i Ruiasto se opet sakrilo u svoje skrovite i leglo tamo, vrsto sklupano.

Blejn otvori oi i vide da je poklopac onoga u emu je leao nagnut u stanu; blesak svetlosti, koja je poticala od prekrivene sijalice, probadao ga je.

Pregledao je svoje telo i ustanovio da je sve u redu. Nije bilo razloga da ne bude u redu, jer je svih trideset sati lealo tu i odmaralo se.

Protresao se i podigao u sedei poloaj; bila su tu i lica koja su gledala u njega, lica koja su plivala u svetlosti.

"Gladan?" upita jedno lice.

Iskobeljao se iz maine, nalik na mrtvaki koveg, i zadrhtao, jer mu je najednom bilo hladno.

"Evo vae jakne, gospodine", ree jedna, lica okruenog belom obrazinom.

Pridrala mu je jaknu i on je obue.

Pruila mu je au; popio je jedan gutljaj i otkrio da je to mleko. Trebalo je da zna da e biti mleko. im se neko vrati, daju mu au mleka. Moda u njemu ima neega? Nikad mu nije palo na pamet da pita. Ili je to bila samo jo jedna stvarica koja je opinjavala njega, i druge sline njemu. Udica je za vek, ili neto malo vie postojanja uspela da sabere itavu gomilu ustajalih obiaja, veinom staromodnih, u razliitom stepenu.

Vraalo se - sad poznato, dok je stajao tamo i pijuckao mleko: velika operacijska sala, sa redovima blistavih zvezdanih maina, od kojih su neke bile zatvorene, druge otvorene. U zatvorenima su leali drugi nalik na njega: tela su im bila ovde dok su njihovi umovi bili daleko u svemiru.

"Koliko je sati?" upita on.

"Devet uvee", ree ovek koji je u ruci drao podmeta.

Nepoznati mu se ponovo uvlaio u um, a rei su opet bile tu: Zdravo, drugar. Razmenjujem s tobom svoj um!

Sad, pak, u svetlu ljudskog razuma, delovalo je to lue i od pakla. Najverovatnije neka vrsta pozdrava. Neka vrsta rukovanja. Rukovanja umova. Pa, kad ovek bolje razmisli, to ima vie smisla od rukovanja rukama.

Devojka je ispruila ruku i dodirnula njegovu. "Zavrite mleko", ree ona.

Ako je to bilo rukovanje umova, onda je dugo trajalo, jer um je i dalje bio tu. Sad je mogao da ga oseti. Tuinska prljavtina koja se skriva tik ispod nivoa njegove svesti.

"Maina se vratila bez problema?" upita on.

ovek s podmetaem klimnu. "Ni najmanjeg problema. Poslali smo trake."

Pola sata, hladnokrvno pomisli Blejn, iznenaen svojom hladnokrvnou. Imao je samo pola sata, jer toliko vremena je potrebno da se obrade trake. Znao je da istraivake trake pregledaju im ih dobiju, uvek.

Sve e biti tamo; svi podaci koji e ispriati priu. U to nema sumnje, bie jasno ta se dogodilo. Ali pre nego to ih proitaju, on mora da bude van njihovog domaaja.

Osvrnuo se po prostoriji i jo jednom osetio zadovoljstvo, uzbuenje i ponos, isto onakvo kakvo je osetio pre mnogo godina, kada su ga prvi put doveli u ovu prostoriju. Jer ovo je bilo samo srce Udice: odavde se kretalo, odavde poniralo na daleka mesta.

Znao je da e biti teko otii; da e biti teko okrenuti lea, jer veliki deo njega nalazi se ovde.

Ali nije se postavljalo pitanje - naprosto je morao da ide.

Zavrio je mleko i pruio au devojci koja je ekala. Okrenuo se prema vratima.

"Samo trenutak", ree ovek koji je drao podmeta. "Zaboravili ste da se ispiete, gospodine."

Gunajui, Blejn je izvadio olovku ispod draa i potpisao. Bilo je glupo, ali to je moralo da se uradi. Upisuje se, ispisuje i dri jezik za zubima, a cela se Udica ponaa kao da bi se sve raspalo u hrpu praine ako jednom ne bi zailjio.

Vratio je tablicu.

"Oprostite, gospodine Blejn, ali niste naveli kada ete doi na procenu."

"Stavite sutra ujutro u devet", samouvereno ree Blejn.

Mogli su da stave ta god hoe, jer on nije nameravao da se vraa. Imao je jo trideset minuta - sada i manje od trideset minuta - i svi su mu bili potrebni.

Jer seanje na tu no od pre tri godine postajalo je svakoga trena sve otrije. Seao se, ako ne samih rei, onda tona kojim su izreene. Kada je te veeri Godfri Stoun telefonirao, u glasu mu se osealo dahtanje, kao da je trao, a bilo je tu i oseanje panike.

"Laku no, svima", ree Blejn.

Iziao je u hodnik i zatvorio vrata za sobom; nije bilo nikoga. Bona vrata bila su zatvorena, iako su u nekima gorela svetla. Hodnik je bio pust i sve je bilo mirno. Ali ak i u tiini i praznini i dalje je lebdelo oseanje punoga ivota, kao da cela Udica posmatra. Kao da ceo moni kompleks nikad ne spava - kao da sve laboratorije i eksperimentalni centri, sve fabrike i univerziteti, sva projektna tela i beskrajne biblioteke i spremita, i sve ostalo, nikad ne sklapaju oi.

Zastao je za trenutak da razmisli. Sve je bilo jednostavno. Mogao je da izie odavde i nije bilo niega to bi ga zaustavilo. Mogao je da izveze kola sa parkinga samo pet blokova udaljenog i uputi se na sever, prema granici. Ali to bi bilo, ree on sam sebi, suvie prosto, i pravolinijsko. Bilo bi suvie oigledno. Bilo je to upravo ono to bi Udica pomislila da e on uiniti.

A bilo je tu jo neto - crv sumnje; izjedajua, udovina nedoumica: Mora li zaista da ode.

Petoro ljudi u tri godine, poevi od Godfrija Stouna - je li to bio dokaz?

Krupnim koracima uputio se niz hodnik, um mu se bavio razvrstavanjem sumnji; meutim, jo dok ih je razvrstavao, znao je da sumnjama nema mesta. ta god posumnjao, znao je da je u pravu. Ali to je bila intelektualna ispravnost, a sumnja je bila emocionalna.

Priznao je samom sebi da se sve svodi na jednu jedinu stvar: nije eleo da pobegne od Udice. Svialo mu se tu, sviao mu se posao koji je radio; nije eleo da ode.

Pre mnogo meseci izborio se sa samim sobom, kad je ova stvar u pitanju. Tada je doao do zakljuka: kada doe vreme, otii e. Bez obzira koliko eleo da ostane, odbacie sve i pobei.

Jer Godfri Stoun je znao, i pri svom oajnikom bekstvu naao vremena da uputi onaj stravian krik - ne poziv u pomo, ve krik upozorenja.

"ep", rekao je, dahui rei kao da je trao. "ep, sluaj me i ne prekidaj. Ako ikada postane tuinac, bei glavom bez obzira. Ne ekaj ni asa. Samo bei glavom bez obzira."

A onda se slualica zalupila, i to je bilo sve.

Blejn se setio kako je stajao tamo, i kako mu je telefon jo dugo bio u ruci.

"Da, Godfri", rekao je tiini na drugom kraju ice. "Da, Godfri, setiu se. Hvala ti i sreno."

A vie nije bilo ni glasa. Nikada vie nije uo ni re od Godfrija Stouna.

Ako ikada postane tuinac, rekao je Godfri Stoun. A sada je postao tuinac, jer mogao je da oseti tuinsko prisustvo, nalik na skriveno drugo ja sklupano u mozgu. I tako je postao tuinac. Ali ta je s ostalima? Sigurno je da nisu svi sreli Ruiasto na razdaljini od pet hiljada svetlosnih godina. Na koliko drugih naina ovek moe da postane tuinac?

Udica e saznati da je postao tuinac. Nije bilo naina da ih sprei da saznaju. Saznae kad obrade trake. Onda e ga zatvoriti u kuu i dati mu njukala - jer trake e rei da je tuinac, ali ne i nain, ili do kog stepena je postao tuinac. Njukalo e ak sa simpatijama razgovarati s njim, ali sve vreme kopkae po tuincu u njegovome umu - kopkae po njegovom skrovitu da ustanovi ta je.

Stigao je do lifta i pritisnuo dugme, kada su se najblia vrata na hodniku otvorila.

"O, ep, ti si", ree ovek koji je stajao na vratima. "uo sam kako dolazi niz hodnik. Pitao sam se ko je."

Blejn se okrenuo. "Sad sam se vratio", ree on.

"Zato malo ne ue?" pozvao ga je Kirbi Rend. "Spremao sam se da otvorim bocu."

Vremena za oklevanje nije bilo. Blejn je to znao. Ili e ui i popiti pie-dva, ili e odluno odbiti. A ako odluno odbije, Rend e postati sumnjiav. Jer sumnjiavost je bila Rendov posao. Bio je ef odseka bezbednosti Udice.

"Hvala", ree Blejn, to je bezbrinije mogao. "Ali samo nakratko. Jedna devojka me eka. Ne bi valjalo da potraje."

A ovo e, ree on sam sebi, spreiti svaki dobronameran poziv na veeru ili na predstavu.

uo je kako lift stie, ali je poao od njega. Nije tu nita mogao da uini. Bio je to nesrean prekid, no pomoi nije bilo.

Dok je prolazio kroz vrata, Rend ga je prijateljski potapao po ramenu.

"Dobar put?"

"Ni trunke problema."

"Koliko daleko?"

"Oko pet hiljada."

Rend je vrteo glavom. "Glupo pitanje", ree on. "Sad svi idu daleko. Gotovo smo zavrili sa bliskim. Jo sto godina i ii emo na deset hiljada."

"Nema veze", ree mu Blejn. "Kad krene, tamo si. Razdaljina izgleda da nije bitna. Moda e se kanjenje pojaviti kad odemo dalje. Do pola galaksije. Mada sumnjam da e i tada."

"Teoretiari misle da nee", ree Rend.

Proao je preko kancelarije, priao masivnom stolu i uzeo bocu koja je stajala tamo. Slomio je zaptivku i odvrnuo poklopac.

"Zna, ep", ree on, "mi smo u jednom fantastinom poslu. Mi ga obino olako shvatamo i ponekad nam je dosadan. Ali fantazija je tu."

"Samo zato to nam je kasno stigla", ree Blejn. "Samo zato to smo tu sposobnost tako dugo zanemarivali. Sve vreme bila je u nama a mi je nismo koristili. Zato to nismo dovoljno verovali u nju. Nai stari hvatali su joj okrajke, ali je nisu razumeli. Mislili su da je to magija."

"Mnogo naroda jo tako misli", ree Rend.

Stavio je jednu pored druge dve ae i izvadio led iz friidera u zidu. Nasuo je pristojne koliine.

"Izvoli", rekao je i pruio Blejnu au.

Rend se spustio na stolicu iza stola.

"Sedi", ree on Blejnu. "Ne uri ba toliko. Kad stoji, pie nije isto."

Blejn sede.

Rend je stavio noge na sto i udobno se zavalio.

Ostalo je jo manje od dvadeset minuta!

Dok je sedeo tamo, sa aom u ruci, u tom deliu sekunde pre nego to e Rend ponovo progovoriti, Blejnu se ponovo uinilo da moe da uje pulsiranje ogromnog bia Udice, kao da je ono neko prastaro stvorenje koje lei tu na nonoj majici Zemlji severnog Meksika, kao da ima i srce i plua i mnoge vene koje pulsiraju, i da je to ono pulsiranje koje uje.

Preko puta stola, Rend je nabrao lice u skladnu masku prijaznosti.

"Vi se momci jedini zabavljate", ree on. "Ponekad vam zavidim."

"To nam je posao", nehajno ree Blejn.

"Danas si otiao pet hiljada godina. Ima neto od toga."

"Rekao bih da postoji nekakvo zadovoljenje", priznao je Blejn. "Intelektualno uzbuenje jer si svestan gde se nalazi. U stvari, ovo je bilo bolje nego obino. Mislim da sam naleteo na nekakav ivot."

"Ispriaj mi", ree Rend.

"Nema ta mnogo da se kae. Naao sam to stvorenje kada je vreme isticalo. Nisam imao prilike da bilo ta uradim, jer su me trgli nazad. Kirbi, mora da uradi neto s tim u vezi. Moe da bude vraki neugodno."

Rend odmahnu glavom. "Bojim se da ne dolazi u obzir", ree on.

"Trebalo bi da nam date priliku da sami neto odluujemo", navaljivao je Blejn. "Vremenska granica ne bi smela da bude tako vrsta. oveka drite puno vreme - svih trideset sati - i kad nema nikakvog razloga da ostaje. A onda ga cimnete nazad kad najzad na neto naleti."

Rend mu se iroko osmehnuo.

"Nemoj mi rei da to ne moete", ree Blejn. "Ne pretvaraj se da je to nemogue. Udica ima horde naunika, poreanih..."

"Oh, pretpostavljam da je mogue", ree mu Rend. "Mi naprosto elimo da imamo kontrolu."

"Bojite se da e neko da ostane?"

"I to je mogue", ree Rend.

"A to?" zahtevao je Blejn da zna. "Tamo nisi ovek. Tamo si samo ljudski um u kavezu pametne maine."

"Nama se svia ovako kako je", ree Rend. "Najzad, vi ste dragoceni momci. Moramo da vodimo rauna o vaoj bezbednosti. ta ako se uvalite u neku nevolju pet hiljda godina od kue? ta ako se neto desi i niste u stanju da uspostavite kontrolu? Onda bismo vas izgubili. A ovako je automatski. Poaljemo vas i znamo da ete se vratiti."

"Suvie visoko nas cenite", suvo ree Blejn.

"Ni najmanje", ree Rend. "Shvatate li koliko ljudi prosejemo pre nego to naemo jednoga koga moemo da koristimo? Onoga koji je i telepata i jedna posebna vrsta teleportera, onoga ko poseduje mentalnu ravnoteu da podnese udar nekih od stvari koje e nai tamo i, najzad, onoga ko moe da bude odan Udici."

"Vi odanost kupujete", ree Blejn. "Nikada se niko od nas nije poalio da nije dovoljno plaen."

"To", ree Rend, "nije ono o emu sam govorio, i ti to zna."

A tvoje, bezglasno ree Blejn, koje su tvoje kvalifikacije za bezbednost? Njukanje moe da bude jedna od njih - sposobnost da se gleda u um drugog oveka - ali za sve godine koliko je poznavao Renda, nije imao nijedan dokaz da je on zaista njukalo. Ako je on njukalo, onda emu mu slue ljudi u odeljenju iji je jedini zadatak da njukaju?

"Ne shvatam kakve ovo ima veze", ree Blejn, "s tim to nam ne dozvoljavate da bar malo kontroliemo vreme. Mi bismo mogli..."

"A ja ne shvatam zato se uzbuuje", suprotstavljao se Rend. "Vratie se na tvoju dragocenu planetu. Moe da nastavi tamo gde si stao."

"Naravno da u da se vratim. Ja sam je naao, zar ne? Na neki nain je moja."

Zavrio je pie i vratio au na sto.

"E, pa, odoh ja", ree Blejn. "Hvala na piu."

"Nema na emu", ree Rend. "Nisam ni mislio da te zadravam. Vraa se sutra?"

"U devet", ree Blejn.

4.

Blejn je proao kroz masivni, kieni ulaz koji je vodio na trg, i u normalnim okolnostima zaustavio bi se na trenutak da utone u ovaj najbolji deo dana. Uline svetiljke bile su neni mehuri svetlosti, lie palmi utalo je na veernjem povetarcu. etai na ploniku liili su na senke bez tela, kola su promicala toliko brzo da ti je zastajao dah, ali tiho, jako tiho. A iznad svega lebdela je arobna izmaglica jesenje noi.

Veeras se nije zaustavio. Nije bilo vremena za zaustavljanje.

Jo osam minuta. Jo osam piljivih minuta.

Pet blokova da izveze kola sa parkiralita, a vremena nije bilo. Nije mogao da rizikuje. Morao je da ostavi kola.

Bilo je tu jo neto - Kirbi Rend. Zato je ba ove noi Rend izleteo na vrata i pozvao ga na pie?

Nije bilo niega na ta bi mogao da upre prstom, ali tokom razgovora s Rendom oseao je maglovitu nelagodnost. Bilo je to kao da je taj ovek znao da mu krade vreme, kao da je osetio da neto nije u redu.

Ali sve je to prolost, ree Blejn sam sebi. Loa srea, ali ne i katastrofa. U stvari, moda to ima i nekih prednosti. Da je stigao do kola, Udica bi tano znala gde da ga trai. Ali, prinuen da ostane u gradu, mogao je da nestane za celih deset minuta.

Krupnim koracima uputio se niz etalite, na suprotnu stranu od parkiralita.

Dajte mi jo deset minuta, ree on sam sebi, gotovo kao da se moli. Sa prednou od deset minuta, bilo je na desetine mesta gde bi mogao da se sakrije - da se sakrije da malo doe do daha, da malo razmisli i skuje kakav plan. Jer sad, bez kola, naprosto nije imao nikakav plan.

Imae tih deset minuta, bio je siguran, samo ako ne sretne nikoga ko bi mogao da ga prepozna.

Dok je hodao, osetio je kako uas izbija, uas koji kao pena raste u njegovoj lobanji. I to ne njegov uas; nije to bio ljudski uas. Bio je nedokuiv i crn, vritei, koprcajui uas koji je poticao iz uma koji vie nije mogao da se skriva od stravinih stvari na jednoj tuinskoj planeti, koji vie nije mogao da se skuplja u jednom tuinskom mozgu, koji je konano shvatio da ne moe da se suoi sa zastraujuom situacijom koja je postala gotovo neizdriva zbog potpunog odsustva pozadine.

Blejn se borio protiv uasa, stiskao zube u umu, jer je jednim mravim, nepomuenim rubom razuma znao da nije on taj koji osea uas, ve ovaj drugi, ovaj skriva u mozgu.

I shvatio, jo dok je o tome razmiljao, da jedva uspeva da ih razdvoji - da su neumoljivo povezani, da dele zajedniku sudbinu.

Poeo je da tri, ali je poslednjim trakom razuma naterao sebe da se zaustavi. Jer nije smeo da tri, nije smeo da privlai panju.

Zateturao se, siao s plonika i sudario sa stablom masivnog drveta; ruke mu pooe napred da se oslone i zagrle drvo, kao da u samom inu kontakta postoji neto zemljsko iz ega bi mogao da iscrpe neto snage.

Stajao je tamo, naslonjen na drvo, odravajui se najbolje to moe - a odravanje je bilo sve to je mogao da uini. Polako, uas je poeo da se oceuje u neke dublje zaklone njegove lobanje, da puzi nazad u svoju rupu, alosno se opet skrivajui.

Sve je u redu, rekao je biu. Ti ostani gde si. Ne brini. Prepusti sve meni. Ja u ovo da sredim.

Pokualo je da pobegne. Pokualo je sve to je bilo u njegovoj moi da umakne i, poto nije uspelo, sada se vraa u bezbedni ugao zabrana u kome se nalo.

Dosta s ovim, pomisli on. Neu moi da podnesem jo jedan ovakav. Znao je da nee izdrati ako jo jedan ovakav napad doe. Nee moi da se uzdri da ne potri od uasa, balavei i vritei od straha. A to bi mu bio kraj.

Pustio je drvo i stao uspravno i kruto pored njega; primoravao se da stoji uspravno i kruto, iako je bio slab, a noge kao od gume. Osetio je jezu od vlanog znoja koji mu je izbijao iz tela, a dahtao je kao ovek koji je upravo istrao trku.

Kako da bei i skriva se; kako da pobegne s ovim majmunom na grbai? Njemu ni samom ne bi bilo lako. Ne treba ni da se nada da e uspeti ako bude morao da sa sobom vue uplaenog, cmizdravog tuinca.

A nije bilo naina da se tog tuinca oslobodi; u ovom trenutku nije znao kako bi ga se otresao. Zaglavio je s njim i mora se snalaziti kako god zna i ume.

Odmakao se od drveta i krenuo niz plonik, ali sporije i nesigurnije; pokuavao je da umiri drhtavicu, da upumpa neto snage u klimave noge. A, uza sve to, iznenada je shvatio da je gladan kao vuk. Pitanje je samo, ree on sam sebi, kako ranije nisi postao svestan toga. Osim ae mleka, nije pojeo nita ve trideset sati. Odmarao se - odmarao u dubokom, neprekidnom snu - ali nita nije stavio u usta.

Kola su promicala pored, apuui mlaznicama na pozadini od blagog, dubokog mrmorenja nuklearnih motora.

Jedna su se zaustavila tik ispred njega i glava ispade napolje.

"ep", ree glava, "kakva srea! Nadao sam se da u da te sretnem."

Blejn je za trenutak bio u panici i osetio je kako se tuinski uas ponovo budi, ali ga je potisnuo nazad, u njegov ugao, svim deliima mentalne moi koju je posedovao.

Uinio je da mu glas bude miran i borio se da ga odri tako.

"Fredi", ree on. "Dugo se nismo videli."

Jer to je bio Fredi Bejts, ovek bez nekog jasnog zanimanja, iako se na neki nain podrazumevalo da zastupa nekog, jer ovde je svaka druga osoba bila ili zastupnik, ili predstavnik, ili sitni diplomata, ili tajni agent.

Fredi je otvorio vrata.

"Uskai", ree on. "Idemo na zabavu."

E, to bi moglo biti to, pomisli Blejn. Ovo bi mogla biti polazna taka na putu kojim je krenuo. Bilo je to, naravno, bolje od bilo ega drugog to mu je padalo na pamet. Udici ni za milion godina nee pasti na pamet da ga potrai na zabavi. I jo neto: sa zabave moi e lako da klisne. Bie tamo toliko ljudi da niko nee ni primetiti gde je jedan ovek nestao. Bie tamo, bio je gotovo siguran, bar jedna kola sa kljuem nemarno ostavljenim u bravi. Bie hrane - a hrana mu je bila potrebna.

"Hajde", ree Fredi. "To je jedna od arlininih zabava."

Blejn je upao u kola i utonuo u sedite. Vrata su se uz utanje zatvorila i Fredi je skrenuo saobraajnu traku.

"Kazao sam arlini", ree Fredi, gotov da aska, "da zabava nije zabava ako nema ive due iz Udice. Dobrovoljno sam se prijavio da odem i ulovim neku linost iz Udice."

"Omanuo si", kratko ree Blejn. "Ja ti nisam nikakva linost."

"Osim", ree Fredi, "to vi putnici moete da ispriate zastraujue prie."

"Zna dobro", ree Blejn, "da ih nikad ne priamo."

Fredi je pucnuo jezikom. "Tajnost", ree on.

"Grei", ree Blejn. "Pravila i propisi."

"Naravno. To je i razlog to se u ovom gradu glasine pronose kao umski poar. Neka se neto dogodi popodne ovde na brdu, do veeri se ve prepriava do najsitnijih pojedinosti u najgorim rupama."

"Ali verovatno netano."

"Moda ne ba najivopisnije i najtanije opisano, ali bar u naelu."

Blejn nije odgovorio. Zavalio se u sedite i okrenuo glavu prema prozoru, da posmatra kako promiu osvetljene ulice, a iznad njih masivni, terasasti blokovi zgrada Udice. I da se divi nepresunim udesima pogleda koji nije prestajao da uzbuuje. Jo dok je o tome razmiljao, znao je da nije u pitanju samo pogled, jer bilo je i velianstvenijih na svetu, ve bajkovito znaenje koje je kao plat padalo na grad.

Jer ovde je, u sutini, ako ne i imenom, bila prestonica Zemlje. Ovde su leale nada i veliina budunosti - ovde se nalazila ljudska karika s ostalim svetovima, u dubinama svemira.

A on ju je naputao.

Neverovatno, ali i uza svu ljubav prema njoj i svu odanost i veru u nju, beao je iz nje kao uplaen zec.

"ta ete vi da radite sa svim tim?" upita Fredi.

"Sa svim im?"

"Svim tim znanjem, svim tajnama, svim idejama koje gomilate."

"Ne bih znao."

"Regimente naunika", ree Fredi, "latile su se svojski posla. Trupe tehnologa otkrivaju nova reenja. Koliko ste ispred nas ostalih - oko milion godina?"

"Razgovara s pogrenim ovekom", ree Blejn. "Ne znam ti ja nita. Ja samo radim svoj posao. A ako me podbada, trebalo bi da zna da se ne dam podbadati."

"ao mi je", ree Fredi. "Opsednut sam time."

"Ti i milioni drugih ljudi. Psovanje Udice je zabava rairena po celom svetu."

"Posmatraj to iz moga ugla", gorljivo ree Fredi. "Ja se nalazim spolja. ak ni ne gledam unutra. Vidim ovde ovo veliko udo, ovaj ljudski paragon, ovaj nadljudski projekat, i zavidim svakome ko je u tome, oseam da ne pripadam tu i da sam oigledno drugorazredan. Pita li se da li svet mrzi petlju Udice?"

"Mrzi li?"

"ep", sveano ree Fredi, "promuvaj se malo."

"Nema potrebe. Dovoljno ujem i kad ne idem nigde. Moje pitanje jeste: Mrze li oni zaista Udicu?"

"Mislim da mrze", ree Fredi. "Moda ne ovde. Svi razgovori u ovom gradu uglavnom su diktirani pomodarstvom.

Ali idi u unutranjost. Tamo je zaista mrze."

Ulice sada nisu bile tako blisko oiviene, niti su svetla bila tako jaka. Ovde je bilo manje poslovnih zgrada, a i stambene zgrade su se proredile. Saobraaj se smanjio.

"Ko e doi kod arlin?" upita Blejn.

"Oh, kao i obino", ree Fredi. "Plus uobiajeni zverinjak. Ona je otkaena. Niim sputana, gotovo bez ikakvog drutvenog oseaja. Moe da naleti gotovo na svakog."

"Da, znam", ree Blejn.

Bie u njegovom mozgu se promekoljilo; gotovo pospano mekoljenje.

U redu je, ree Blejn. Smiri se i odremaj. Uspeemo. Na putu smo.

Fredi je skrenuo kola sa glavnog puta na drum drugog reda, koji je skretao u kanjon. Vazduh je postao hladniji. Napolju, u tami, mogao se uti romor lia i osetiti miris borovine.

Kola su ula u otru krivinu i gore, na prirodnoj terasi, zasijala je kua - modernistika kua na litici, uklesana u zid kanjona kao lastavije gnezdo.

"E, pa", radosno ree Fredi, "evo nas, konano."

5.

Zabava je postajala sve bunija - ne neobuzdana, ve buna. Poela je da poprima onaj ustajali vazduh jalovosti kojoj, na kraju, sve zabavu postanu rtve. A bilo je i neto u njoj - neto u oporom mirisu previe cigareta, hladnoi kanjonskog povetarca kroz otvorene prozore, kretavim i ispraznim zvucima ljudskog avrljanja - to je govorilo da postaje kasno - da je kasno i da je vreme da se ide, iako jo nije bilo. Jo nije bila ni pono.

ovek po imenu Herman Dalton ispruio je svoje duge noge, zavaljen u stolici; velika cigara bila mu je nabijena u jedan kraj usana, kosa nalik na etku jer je rukama provlaio kroz nju.

"Ali, kaem ti, Blejn", grmeo je, "tome mora doi kraj. Doi e vreme, ako se neto ne uradi, kada vie nee biti biznisa. Udica nas je, ve i sad, priterala uza zid."

"Gospodine Dalton", umorno mu ree Blejn, "ako elite da o tome raspravljate, bolje naite nekog drugog. Ja ne znam nita ni o biznisu, a ni o Udici, iako radim tamo."

"Udica nas apsorbuje", besno ree Dalton. "Ona nam oduzima hleb na nasuni. Ona unitava fini sistem pravila i etike, koji su vekovima bolno stvarali ljudi odani optem dobru. Ona rui trgovaku strukturu koja je tako paljivo graena. Ona nas unitava, polako i neumitno, ne sve nas odjednom, ali polako, jednog po jednog. Eto, na primer, ta takozvana meserska biljka. Baci seme, a onda ode i iskopa biljku kao to bi iskopao krompir, samo to umesto krompira dobije komadine proteina."

"I tako", ree Blejn, "prvi put u ivotu milioni ljudi jedu meso, koje ranije nisu mogli da kupuju, a to im va fini, vrli sistem pravila i etike nikada nije mogao da omogui."

"Ali farmeri!" viknu Dalton. "I trgovci mesom. Da ni ne pominjem interese preraivaa..."

"Pretpostavljam", ree Blejn, "da bi bilo potenije da se seme prodaje iskljuivo farmerima ili supermarketima. Ili da ga prodaju za dolar ili dolar i po komad, umesto deset centi po pakovanju. To bi prirodno meso uinilo konkurentnim, a ekonomiju bezbednom i valjanom. Naravno, ti milioni ljudi..."

"Ali vi ne razumete", bunio se Dalton. "Biznis je ila kucavica naeg drutva. Uniti ga i unitie samog oveka."

"U to sumnjam", ree Blejn.

"Ali istorija dokazuje znaaj komercijalizma. On je sagradio svet kakav je danas. On je otvorio nove zemlje, slao naseljenike, dizao fabrike i..."

"Vidim, gospodine Dalton, da puno itate istoriju."

"Da, gospodine Blejn, itam. Posebno me zanima..."

"Onda ste, moda, primetili jo neto. Ideje, ustanove i verovanja vremenom nadive svoju korisnost. Nai ete to na svakoj stranici nae istorije - svet se razvija i ljudi i njihove metode se menjaju. Da li vam je ikada palo na pamet da je biznis, onakav kakvim ga vi smatrate, nadiveo svoju korisnost? Biznis je dao svoj prilog, a svet se kree dalje. Biznis je samo jo jedan dodo..."

Dalton se naglo uspravio; kosa mu se nakostreila a cigara mu je visila iz usta.

"Boe", kriknu on, "siguran sam da zaista tako mislite. Da li Udica tako misli?"

Blejn se suvo zakikotao. "Ne, ja tako mislim. Ja nemam pojma ta Udica misli. Ja ne krojim njenu politiku."

I tako ti je to, pomisli Blejn. Bez obzira gde poao, tako je. Uvek se nae neko ko pokuava da iskopa neki nagovetaj, neko reenje, neku majunu tajnu koja bi se mogla odnositi na Udicu. Kao grupa leinara spremnih na skok, kao gomila voajera ednih da saznaju ta se dogaa, pretpostavljajui, moda, da se dogaa mnogo vie nego to se zaista dogaa.

Ovaj grad je ludnica spletki, doaptavanja i glasina - pun predstavnika, operativaca i pseudodiplomata. A ovaj gospodin u fotelji preko puta mene, razmiljao je Blejn, ovde je da uputi formalni protest protiv nekog novog nasilja nad odreenom ponositom trgovakom jedinicom, koje vri neki novi poduhvat Udice.

Dalton se ponovo namestio u fotelji. Opet je snano stisnuo svoju veliku cigaru. inilo se da mu je kosa ponovo pala unazad, u neto to je podsealo na urednu frizuru.

"Kaete da ne vodite politiku Udice", ree on. "Mislim da ste mi rekli da ste putnik."

Blejn klimnu.

"To znai da idete u svemir i poseujete druge zvezde."

"Mislim da bi to bilo to", ree Blejn.

"Onda ste parija."

"Moglo bi se rei. Iako se, da vam pravo kaem, ta re obino ne koristi u utivom drutvu."

Prekor nije dopro do Daltona. Bio je imun na stid.

"Kako je to?" upita on.

"Zaista, gospodine Dalton, ne mogu sad da poinjem da vam priam."

"Idete li tamo potpuno sami?"

"Pa, ne ba sam. Nosim traka sa sobom."

"Traka?"

"Jednu mainu. Ona belei stvari na traku. Puna je svakavih instrumenata, naravno, jako minijaturizovanih, i uva podatke o svemu to vidi."

"A ta maina odlazi s vama..."

"Ne, majku mu. Rekao sam vam. Ja je vodim sa sobom. Kada odem, vodim je sa sobom. Kao to vi nosite aktn-tanu."

"Va um i ta maina?"

"Tako je. Moj um i ta maina."

"Zamislite!" ree Dalton.

Dalton je izvadio cigaru iz usta i pomno je prouavao. Kraj koji mu je bio u ustima bio je jako izgrien. Sam kraj bio je krzav, a zamrene resice visile su s njega. Gunajui da se usredsredi, nabio ju je nazad u usta, vrtei je malo da navije resice.

"Da se vratimo na ono o emu smo pre razgovarali", autoritativno izjavi on. "Udica ima sve te tuinske stvari i ja mislim da je to u redu. Ja shvatam da ih ona prilino detaljno prouava pre neko to ih izbaci na trite. Ne bi tu bilo nieg spornog - ne, gospodine, nikako - samo kad bi ih oni prodavali uobiajenim trgovakim kanalima. Ali oni to ne rade. Oni nikome ne doputaju da prodaje njihove proizvode. Oni su postavili sopstvene prodajne ispostave i, da doliju so na ranu, nazivaju te ispostaje trgovakim stanicama. Kao da, podseam vas, imaju posla s gomilom divljaka."

Blejn se zakikotao. "Neko iz Udice je, davno, imao smisla za humor. Verujte mi, gospodine Dalton, u to je teko poverovati."

"Izmiljaju proizvod za proizvodom", besnio je Dalton, "ne bi li nas unitili. Iz godine u godinu oduzimaju ili ukidaju artikle za kojima je postojala tranja. To je proces erozije koje nas iznuruje. Ne postoji neka estoka pretnja, ve samo postojano varanje. A sad ujem da bi mogli da otvore svoj transportni sistem za javnost. Shvatate li kakav bi to udar izvrilo na stari trgovinski poredak."

"Pretpostavljam", ree Blejn, "da bi to kamiondije izbacilo iz posla, a i jedan broj avioprevoznika."

"Dobro znate da bi se to desilo. Nema transportnog sistema koji se moe meriti s teleportacijom."

Blejn ree: "Mislim bi izlaz mogao da se nae u otvaranju sopstvenog teleportacionog sistema. Mogli ste to da uradite ve pre mnogo godina. Izvan Udice ima mnogo ljudi koji mogu da vam pokau kako se to radi."

"Otkaenjaka", zlobno ree Blejn.

"Ne, Daltone, ne otkaenjaka. Samo obinih ljudi koji imaju paranormalne moi koje su dovele Udicu tamo gde je sada - one iste moi koje cenite u Udici, ali prezirete kod svog naroda."

"Ne bismo smeli", ree Dalton. "Postoje drutvene norme."

"Da, znam", ree Blejn. "Drutvene norme. Da li ih srena rulja jo razapinje na krst?"

"Moralna klima", sloio se Dalton, "ponekad je zbunjujua."

"Mogu da zamislim", ree Blejn.

Dalton je izvadio cigaru iz usta i gledao je gotovo s gaenjem. Jedan kraj se ugasio, drugi je bio jako iskrzan. Poto je za trenutak razmislio, bacio ju je u saksiju sa biljkom. Zakaila se za donji deo biljke i opsceno tamo visila.

Dalton se zavalio i pritisnuo rukama trbuh. Zurio je u tavanicu.

"Gospodine Blejn", ree on.

"Da?"

"Vi ste razborit ovek. I astan. Ne doputate isprazne misli. Ispreskakali ste me u vezi s nekolikim pitanjima, i svidelo mi se kako ste to izveli."

"Na usluzi", hladno ree Blejn.

"Koliko vas plaaju?"

"Dovoljno", ree Blejn.

"Ne postoji tako neto. Nikada nisam video oveka..."

"Ako pokuavate da me kupite, sili ste s vaeg voljenog uma."

"Ne da vas kupim. Unajmim. Poznate su vam sve tajne Udice. Poznajete puno ljudi. Kao savetnik, bili biste od neprocenjive koristi. Rado bismo..."

"Oprostite, gospodine, ali ja bih vam bio potpuno beskoristan. Pod sadanjim okolnostima, nita vam ne bih koristio."

Jer ovde je ve sat i po, a to je bilo predugo. Jeo je, pio i razgovarao s Daltonom - protraio je puno vremena na Daltona - a sad bi morao da poe. Jer glas da je ovde procuree do Udice, a pre nego to se to dogodi, on mora biti daleko.

ulo se utanje tkanine i jedna ruka pade mu na rame.

"ep", ree arlin Viter, "lepo od tebe to si doao."

Ustao je i stao pred nju.

"Lepo od tebe to si me pozvala."

Vragolasto mu se nasmeila oima. "Jesam li te zaista pozvala?"

"Nisi", ree on. "Da budemo iskreni. Fredi me je dovukao. Nadam se da nema nita protiv."

"Ti zna da si uvek dobrodoao." Stisnula mu je miicu. "Ima neko koga mora da upozna. Oprostiete nam, gospodine Dalton."

"Naravno", ree Dalton.

Odvela je Blejna.

"Zna", ree on, "to je bilo prilino grubo s tvoje strane."

"Spasavala sam te", ree mu ona. "Taj ovek je strano dosadan. Ne mogu ni da zamislim kako je dospeo ovde. Sigurna sam da ga nisam pozvala."

"A ko je on?" upita Blejn. "Bojim se da nisam saznao."

Slegla je golim ramenima s jamicama. "Predvodnik neke poslovne delegacije. Doao je ovde da isplae svoje slomljeno srce Udici."

"Toliko je nagovestio. Srdit je i jako nesrean."

"Nisi dobio pie", ree arlin.

"Upravo sam ga zavrio."

"A jesi li ta pojeo? Dobro se zabavlja? Imam novi dimenzino, poslednja re..."

"Moda", ree Blejn. "Moda kasnije."

"Idi uzmi jo jedno pie", ree arlin. "Ja moram da pozdravim jo neke goste. ta misli da ostane posle? Nedeljama se nismo videli."

Odmahnuo je glavom. "Ne smem da kaem koliko mi je ao. Lepo od tebe to si me pozvala."

"Neki drugi put", ree ona.

Krenula je, ali je Blejn ispruio ruku i zaustavio je.

"arlin", ree on, "da li ti je iko ikada rekao da si sjajna."

"Niko", ree mu ona. "Apsolutno niko."

Podigla se na prste i ovla ga poljubila u obraz.

"'Ajd' sad bei i zabavljaj se", ree ona.

Stajao je i gledao kako odlazi u gomilu.

U njemu, Ruiasto se promekoljilo; znak pitanja podrazumevao se.

Samo jo malo, ree mu Blejn gledajui masu. Pusti me jo malo. Onda emo da razgovaramo.

I osetio je zadovoljstvo, iznenadno mahanje repom u znak zahvalnosti to mu je posveena panja.

Slagaemo se, ree on. Moramo da se slaemo. Vezani smo jedno za drugo.

Ponovo se sklupalo - mogao je da oseti kako se sklupava i preputa stvari njemu.

Bilo je uplaeno u poetku - moe se ponovo uplaiti - ali u ovom trenutku prihvatalo je situaciju za koju je znao da mora da deluje izuzetno grozno, jer ovo mesto bilo je zastraujue daleko od samotnosti i spokojstva one plave sobe na dalekoj planeti.

Besciljno se vrzmao po sobi, proao pored bara, za trenutak zastao da baci pogled u sobu u kojoj se nalazio novi dimenzino, a zatim krenuo ka foajeu. Jer, bilo je vreme da poe. Pre zore mora ili da bude miljama daleko, ili da se negde dobro sakrije.

Prolazio je pored grupica ljudi koji su avrljali, i klimnuo glavom prema nekolicini poznanika koji su mu se obratili ili mahnuli.

Moglo bi potrajati dok nae kola u kojima je zaboravni voza ostavio kljueve. Moda - ta pomisao nalete brutalnom snagom - moda i nee nai nijedna. ta u tom sluaju? Uputiti se u brda, moda, ili sakriti na dan-dva, dok ne smisli ta e. arlin e biti voljna da mu pomogne, ali ona je brbljiva, i mnogo bi bilo bolje da ne zna nita o ovome. Trenutno nije mogao da se priseti nikoga ko bi mogao da mu pomogne. Neki od momaka iz Udice bi mogli, ali ipak nije bio toliko oajan. A i mnogi drugi, naravno, ali svaki od njih imao je neki lini interes u ovom ludom kolopletu spletki i zahteva, koji je okruivao Udicu - i ovek nikada nije znao kome od njih da veruje. Bio je sasvim svestan da bi se neki od njih prodali u nadi da e neto dobiti, ili da e stei neku umiljenu bolju poziciju.

Stigao je do ulaza u foaje, i to je bilo kao izlazak iz neke duboke ume na vetrovitu visoravan - jer je ovde brbljanje, nalik na zapljuskivanje talasa, sada postalo tek mrmorenje, a vazduh se inio jasniji i daleko istiji. Nestalo je oseanja pritiska, nije bilo guranja meu telima i umovima, neobinog pulsirajueg udaranja i unakrsnih struja ispraznih miljenja i zlobnih ogovaranja.

Spoljanja vrata su se otvorila i jedna ena ue u foaje.

"Harijet", ree Blejn, "mogao sam da znam da e da doe. Sad se seam, ti nikad ne proputa arlinine zabave. Vodi istorijat svega to se dogodilo i..."

Njen telepatski apat oprio mu je mozak: ep, ti prava, savrena budalo! ta radi ovde? (Slika majmuna sa magareom kapom, slika stranjice konja, slika posprdnog falusnog simbola.)

"Ali, ti..."

Naravno. Zato ne (niz znakova uenja)? Misli li ti samo dok si u Udici? Samo u sebi? Tajna, naravno - ali ja imam pravo na tajne. Kako bi inae dobar novinar pokupio (hrpe prljavtine koju razvejava vetar, beskrajni niz statistikih podataka, ogromno uho sa parom usana koje se otvaraju i zatvaraju ispred njega)?

Harijet Kvimbli ree, slatko, vokalno: "Ne bih propustila arlinine zabave ni za ta na svetu. ovek tu sree sjajne ljude."

Loi maniri, prekorno ree Blejn. Jer to jesu bili loi maniri. Telepatiju je mogue povremeno koristiti - ali nikada ne u drutvene svrhe.

Do avola s tim, ree ona. Ogolila sam ti duu i evo ta sam dobila. (Lice uoljivo slino njegovom, sa vitkom, skladnom rukom otmeno poloenom preko njega.) Svuda je po gradu. ak znaju da si ovde. Uskoro e doi - ako ve nisu ovde. im sam ula, dola sam najbre to sam mogla. Reci neto naglas, budalo. Neko e videti. Da samo stojimo."

"Gubi vreme", ree Blejn. "Veeras ovde nema sjajnih ljudi. Ovo je najjadnija skupina koju je arlin ikada sastavila." Virkala!!!

Moda. Moramo da rizikujemo. Ti bei. Ba kao Stoun. Ba kao svi ostali. Ovde sam da ti pomognem.

On ree: "Razgovarao sam s jednim biznismenom. Uasno je dosadan. Samo to sam malo iziao na vazduh." Stoun! ta ti zna o Stounu?

Sad nije vano. "U tom sluaju, idem ja. Nema svrhe da traim vreme." Kola su mi dole na putu, ali ti ne moe sa mnom. Ja u poi prva, dovesti kola i ostaviti ih da rade. Ti se malo vrzmaj naokolo, a zatim idi u kuhinju (plan kue sa crvenom linijom koja vodi do kuhinje).

Znam gde je kuhinja.

Nemoj da neto zabrlja. Seti se, bez naglih poteza. Bez otrog i jasnog cilja. Samo se vrzmaj kao obian posetilac zabava, gotovo nasmrt se dosaujui. (Karikatura tipa sa velikim podonjacima i ramenima pognutim pod teretom ae za koktel koju labavo dri u ruci, uiju naduvanih od sluanja i sa zamrznutim osmehom nanetim na lice.) Ali odlutaj u kuhinju, a zatim kroz bona vrata na put.

"Ne misli valjda da tek tako ode?" upita Blejn. "Moj sud, veruj mi, esto se pokae pogrenim." Ali ti? Zato ti radi sve ovo? ta ti od toga ima? (Zbunjena, besna osoba koja dri prazan kofer.)

Volim te. (Drvena ograda sa prekrtenim srcima urezanim svuda po njoj.)

Lae. (Komad sapuna koji energino ispira usta.)

"Nemoj da im kae, ep", ree Harijet. "To bi slomilo arlinino srce." Ja sam novinar i radim na prii iji si ti deo.

Samo jedno si zaboravila. Udica moda eka na ulazu u kanjon.

ep, ne brini. Sve sam smislila. Zavrnuemo ih.

"Onda dobro", ree Blejn. "Neu nita da kaem. Vidimo se." I hvala.

Otvorila je vrata i otila; mogao je da uje kako stupa verandom i klepee niz stepenice.

Polako se okrenuo prema punoj sobi i, kad je proao kroz vrata, eksplozija razgovora pogodila ga je u lice - pomean zvuk mnogih ljudi koji jednovremeno govore ne vodei mnogo rauna o tome ta govore, ne pokuavajui da razmiljaju, ve naprosto brbljajui radi brbljanja, traei ekvivalent podudaranja u ovom moru buke.

Znai, Harijet je teli, a to nikad ne bi posumnjao. Iako, ako si novinar, i to nadaren, sasvim je normalno da e to da krije.

ena zatvorenih usta, pomislio je i zapitao se kako ijedna ena moe toliko da uti. Meutim, prisetio se da je Harijet vie novinarka nego ena. Mogao si je smestiti uz najbolja krabala.

Zaustavio se kod bara, dobio sko s ledom i trenutak nehajno stajao tamo i pijuckao ga. Ne sme izgledati kao da uri, ne sme ni za trenutak delovati kao da se nekud uputio, a ipak nije smeo da dozvoli da ga uvuku u neki od vrtloga razgovora - za to nije bilo vremena.

Mogao je da navrati u sobu s dimenzinom na minut-dva, ali i to je nosilo opasnosti. ovek se prebrzo identifikuje s onim to se tamo dogaa. Gubi oseaj za vreme; gubi sve osim situacije koju je dimenzino stvorio. A esto je neugodno i zbunjujue upasti na pola toga.

Odluio je da to nije dobra ideja.

Izmenjao je kratke pozdrave s jo nekoliko poznanika; pretrpeo je susret, praen tapanjem po ramenima, s pomalo pripitim gospodinom koga, eto, ima ve deset dana kako nije video; bio je prinuen da odslua dve bezbojne prie; malo je oijukao sa smejuljeom gospom koja ga je napala iz zasede.

A sve vreme postojano se primicao vratima koja su vodila dole, kuhinju.

Konano je stigao.

Proao je kroz dovratak i nehajno krenuo niz stepenice.

Prostorija je bila prazna; hladna, metalna prostorija sa odbleskom hroma i sjajem visoke vrednosti. Sat sa sekundarom koja klizi visio je na jednom zidu, a njegovo zujanje teko je odzvanjalo sobom.

Blejn je na najblii sto spustio au, dopola ispijenu; tamo, est koraka dalje, preko blistavog poda, nalazila su se spoljna vrata.

Napravio je prva dva koraka, a kad je poao da napravi trei, nem uzvik upozorenja zauo mu se u mozgu, i on se okrete.

Fredi Bejts stajao je pored ogromnog friidera; jedna ruka bila mu je zavuena duboko u dep.

"ep", ree Fredi Bejts, "da sam na tvom mestu, ne bih to pokuavao. Udica je okruila mesto. Nema anse."

6.

Blejn je stajao kao sleen dok je uenje tuklo po njemu. Iznenaenje i zbunjenost, pre nego bes ili strah, drali su ga tamo sleenog. Iznenaenje da je, od svih ljudi, to bio ba Fredi Bejts. Fredi, ne vie besciljni uglaeni besposliar, nelogian tajanstveni ovek u gradu punom takvih kao to je on, ve agent Udice, i to, oigledno, sposoban agent.

I jo neto - Kirbi Rend je znao, i pustio ga je da izie iz kancelarije i sie liftom. Ali im je on iziao na hodnik, Rend je ve imao u ruci telefon i Frediju izdavao zadatak.

Mudro, priznao je Blejn - mnogo mudrije nego to se on pokazao. Ni u jednom trenutku nije posumjao da je Rend osetio da neto nije u redu, a Fredi, kad ga je pokupio, ponaao se normalno, nemarno.

Bes je polako rastao u njemu, i zamenjivao uenje. Bes to je uhvaen, to ga je nasamario jedan takav idiot kao to je Fredi.

"Samo emo da iziemo napolje", ree Fredi, "kao prijatelji, a onda u da te vratim da porazgovara s Rendom. Bez buke, bez borbe, ve vrlo gospodski. Ni ti ni ja ne bismo da uradimo nita to bi arlin stvorilo neprilike."

"Ne", ree Blejn, "naravno da neemo."

Mozak mu je ubrzano radio, traei nain, traei izlaz, bilo ta to bi ga izvuklo iz ovoga. Jer on nije nameravao da se vraa. Bez obzira ta se dogodilo, on se nee vratiti s Fredijem.

Osetio je da se Ruiasto komea kao da hoe da izie.

"Ne," viknu Blejn. "Ne!"

Ali bilo je kasno. Ruiasto je ispuzalo napolje i ispunilo mu mozak, i on je i dalje bio on, ali i jo neko. Bio je dva bia odjednom, i to ga potpuno zbunilo, ali jo neto udno se dogodilo.

Soba je postala samrtno mirna, osim jeanja sata na zidu. A to je bilo udno jer do ovog trenutka sat nije jeao: zujao je, ali nije jeao.

Blejn hitro zakorai napred, ali se Fredi nije pomerio. Ostao je da stoji na svom mestu, sa rukom u depu.

I jo jedan korak, a Fredi jedva da se pomakao. Oi su mu bile ukoene i gledao je, ne trepui. Ali lice mu je poelo da se uvre, lagano i muno, a ruka u depu se pokrenula, mada tako lagano da se inilo kao da se samo mekolji, kao da se ruka, aka i stvar koju je aka stiskala u depu, bude iz dubokog sna.

Jo jedan korak i Blejn je ve bio kod njega, sa pesnicom koja se kretala kao klip. Fredijeva usta polako su se otvorila, kao da mu je vilini zglob zarao, a kapci su mu se puzei spustili, u karikaturi treptaja.

A onda je pesnica eksplodirala na njegovoj vilici. Blejn je pogodio tamo gde je ciljao, a udario je svom snagom, okreui trup da isprati udarac. Jo dok je udarao, i bol dodira strujala kroz zglavke i zapekla ga u zglobu, znao je da nita nije u redu. Jer Fredi jedva da se i pomerio; nije ak pokuao ni da se odbrani.

Fredi je padao, ali ne kao to bi ovek padao. Padao je sporo, usporeno, kao to se drvo rui kad mu zadate poslednji udarac. Kao usporen snimak ruio se ka podu, a dok je padao, ruka mu je konano napustila dep; u njoj se nalazio pitolj. Pitolj je iskliznuo iz mlitavih prstiju i pao na pod.

Blejn se sagnuo da ga pokupi, i imao ga je na dlanu jo pre nego to je Fredi pao na pod, pa je stajao, s pitoljem u ruci, i posmatrao kako Fredi konano udara o pod - ne ba udara, ve se nekako sputa i usporeno oputa na povrini poda.

Sat je jo jeao na zidu i Blejn se osvrnuo da ga pogleda; video je da sekundara jedva da puzi preko brojanika. Puzi umesto da galopira, jei umesto da zuji; i sat je poludeo, ree Blejn sam sebi.

Neto nije bilo u redu s vremenom. Sekundara koja se jedva vue i Fredijeva spora reakcija bili su dokaz za to.

Vreme se usporilo.

A to je nemogue.

Vreme se nije usporilo; vreme je univerzalna konstanta. Ali ako se vreme nekako usporilo, zato nije i on bio deo toga.

Osim...

Naravno, osim ako je vreme ostalo kakvo jeste, a on se ubrzao; kretao tako brzo da Fredi nije imao vremena da reaguje, bio nesposoban da se odbrani, nije ni dobio priliku da pitolj izvue iz depa.

Blejn je ispruio pesnicu preda se i pogledao pitolj. Bio je zdepast i ruan i imao smrtonosnu nezgrapnost.

Fredi se nije zavitlavao, niti se Udica zavitlavala.

Ne nosi se pitolj u igrici u kojoj se pretpostavlja lakoa i uljudnost. Ne nosi se pitolj ako nisi spreman da ga upotrebi. A Fredi - u to nije bilo sumnje - jeste bio spreman da ga upotrebi.

Blejn se hitro okrenuo nazad, prema Frediju, koji je jo bio na podu i inio se jako miran. Proi e jo neko vreme dok Fredi ne doe sebi.

Blejn je pitolj spustio u dep i okrenuo se prema vratima; dok je to inio, bacio je pogled na sat: sekundara gotovo da se nije pomerila s mesta na kome je bila kada ju je poslednji put video.

Stigao je do vrata, otvorio ih i osvrnuo se da poslednji put pogleda sobu. Soba je i dalje blistala od hroma, i dalje neumoljivo korisna, a jedina neprilina stvar u njoj bio je Fredi ispruen na podu.

Blejn je iziao pa se poploanom stazom zaputio prema dugakom kamenom stepenitu koje se strmo sputalo niz dugaku liticu.

Jedan ovek, koji je dokono sedeo na vrhu stepenica, poeo je da se polako uspravlja kada je video da Blejn tri stazom ka njemu.

Svetlost sa jednog od prozora na gornjem spratu padala je na lice oveka koji se uspravljao i Blejn ugleda izraz najdubljeg zaprepaenja, kao da su to bile linije izvajane na licu skulpture.

"ao mi je, prijatelju", ree Blejn.

Ispruio je ruku, krutu od ramena nanie, sa otvorenim dlanom, i uhvatio lice skulpture.

ovek se polako zateturao unazad, sve opreznije i opreznije, naginjui se sve vie i vie pri svakom koraku. Jo malo i pae na lea.

Blejn nije saekao da to vidi. Potrao je niz stepenice. Iza tamnih redova parkiranih vozila stajala su usamljena kola ija su stranja svetla sijala a motor blago brujao.

To su Harijetina kola, ree on sam sebi, ali su usmerena u pogrenom smeru - ne niz put, ka ulazu u kanjon, ve ka kraju kanjona. A to nije bilo dobro, jer je znao da se put prekida milju ili dve dalje.

Stigao je do kraja stepenica i probio se izmeu kola do puta.

Harijet je sedela u kolima i ekala, a on je obiao oko njih i otvorio vrata. Skliznuo je na sedite.

Pogodio ga je umor, straan umor od koga bole kosti; umor kao da je trao, kao da je predugo trao. Utonuo je u sedite i pogledao svoje ruke u krilu: drhtale su.

Harijet se okrenula i pogledala ga. "Nije ti dugo trebalo", ree ona.

"Pobegao sam", ree Blejn. "urno."

Ubacila je kola u brzinu i zaplovila putem; mlaznice su tutnjale, a zidovi kanjona sabirali su tutnjanje i odbijali ga tamo-amo.

"Nadam se", ree Blejn, "da zna kuda ide. Put se odmah tu zavrava."

"Ne brini, ep. Znam."

Bio je suvie umoran da se raspravlja. Bio je sav prebijen.

I ima pravo da bude, ree on sam sebi, kad si se kretao deset puta (ili sto puta?) bre nego to bi trebalo, nego to je ljudsko telo uopte stvoreno da se kree. Koristio je energiju strano brzo - srce mu je bre kucalo, plua su radila jae, a miii se skupljali i istezali zapanjujuom brzinom.

Leao je utke, misli obuzetih onime to se dogodilo, i pitao se, takoe, zato se to dogodilo. Iako je pitanje bilo samo formalno i akademsko, jer - znao je ta je to bilo.

Ruiasto je iilelo iz njega, on je poao u lov i naao ga, sklupanog u sklonitu.

Hvala, ree mu.

Iako je bilo malo smeno da mu zahvaljuje, jer ono je bilo deo njega - bilo je u njegovoj lobanji, krilo se u njegovom mozgu. A ipak jo nije bilo deo njega, jo nije bilo deo njega. Ali vie ne i skriva, vie ne begunac.

Kola su hitala uz kanjon, a vazduh je bio sve i hladan, kao da je upravo ispran u istom planinskom potoku; miris borovine sputao se izmeu zidova kao miris oslabelog, ali predivnog parfema.

Moda je, ree on sam sebi, bie u njegovom mozgu delovalo ne mislei da time njemu pomae. Pre je to mogla da bude automatska nagonska akcija da spase samog sebe. Ali, bez obzira ta to bilo, oigledno je spaslo i njega ba kao i sebe. Jer njih dvoje bili su jedno. Vie nijedno od njih dvoje nije moglo da radi nezavisno od onog drugog. Bili su spojeni trikom tog ispruenog Ruiastog na onoj drugoj planeti, udvajanjem bia koje je dolo da ivi s njim - jer bie u njegovom umu bilo je senka onog drugog ja, udaljenog pet hiljada svetlosnih godina.

"Problemi?" upita Harijet.

"Sreo sam se s Fredijem."

"Fredijem Bejtsom, misli."

"On je jedini Fredi."

"Mali ljampavko."

"Tvoj mali ljampavko", ree Blejn, "imao je pitolj i krv u oima."

"Ne misli..."

"Harijet", ree Blejn, "ovo e izgleda biti gadno. Zato me ne pusti napolje..."

"Ni za ivu glavu", ree ona. "Nikad u ivotu se nisam ovako zabavljala."

"Ne ide nikuda. Nije ostalo jo mnogo puta."

"ep, moda ne izgledam tako na prvi pogled, ali ja sam intelektualan tip. Puno itam, a najvie volim istoriju. Krvavu istoriju ratova. Naroito ako ima puno mapa bitaka."

"Pa?"

"Pa, otkrila sam jednu stvar. Uvek je dobro postaviti odstupnicu."

"Ali ne uz ovaj put."

"Upravo uz ovaj put", ree ona.

Okrenuo je glavu i posmatrao njen profil: uopte nije liila na hladnog izvetaa, to je zaista bila. Nikakva traerka, draga Saveta ili hroniar visokog drutva, ve jedan od onih desetak vrhunskih novinara koji su sastavljali grandioznu sliku Udice za jedne od najveih novina u Severnoj Americi.

A ipak ik, pomisli on, kao model. ik a da nije zalizana, i s dozom finog samopouzdanja, koje bi kod bilo koje druge ene predstavljalo aroganciju.

Bio je siguran da ne postoji nita to bi se o Udici moglo znati, a da to ona nije znala. Pisala je sa udesno objektivne take gledita, rekao bi ovek gotovo nepristrasno, ali ak i u tu retku atmosferu kad je novinarska proza u pitanju, ubrizgavala je blag oseaj ljudske topline.

A u svetlu svega toga, ta e ona ovde?

Naravno, bila mu je prijatelj. Poznavao ju je godinama, jo od onog dana kad je tek bila stigla u Udicu i kad su otili na veeru na jedno mestace gde je slepa starica jo prodavala rue. Kupio joj je ruu, setio se, a poto je bila daleko od kue i sama, neko vreme je plakala. Meutim, ree on sebi sada, verovatno od tada ne plae.

udno, pomisli on, ali sve to je udno. Sama Udica bila je savremena nona mora koju spoljanji svet, ni za jedno stolee, nije sasvim prihvatio.

Pitao se kako je to izgledalo, pre tog jednog veka, kada su naunici konano odustali, kada su priznali da ovek nije stvoren za svemir. I da su sve one godine mrtve i svi snovi jalovi, i da je ovek konano zavrio u svom malom planetarnom orsokaku. Jer tada su bogovi pali i ovek je, potajno, shvatio da je, posle svih tih godina udnje, uspeo da postigne samo sitnice.

Nada se sruila, snovi su iezli, zamka se vrsto stegla - ali nagon za svemirom odbio je da umre. Postojala je, naime, grupa jako tvrdoglavih ljudi, i ona je krenula drugim putem - putem koji je ovek promaio, ili napustio, kako vam drago, pre mnogo godina, i od tada na njega s nipodatavanjem gledao, i proklinjao, nazivajui ga magijom.

Ali tvrdoglavi ljudi verovali su u to, verovali su bar u naela te stvari koju je svet zvao magijom, jer to magija i nije bila, ako se uzme u obzir znaenje koje je godinama pridavano toj rei. Pre bi se to, dakle, moglo nazvati naelom, ba kao to postoje naela u osnovi fizikih nauka. Ali to je pre bila mentalna nego fizika nauka: bavila se korienjem uma i produetaka uma, umesto korienjem ruku i produetaka ruku.

Iz ove tvrdoglavosti, verovanja i vere, izrasla je Udica - Udica zato to je to posezanje napolje, pecanje po svemiru, odlazak uma tamo gde telo ne moe.

Ispred njihovih kola, put je skretao nadesno, a zatim naglo pravio krug ulevo. Ovo je bila okretnica, ovde se put zavravao.

"Dri se", ree Harijet.

Skrenula je s puta i zaputila se uz kamenito korito potoka koji je tekao uz zidove kanjona. Mlaznice su urlale i praskale, motori tutnjali i zavijali. Grane su drljale vrh mehura i kola se otro zanee, a zatim ispravie.

"Ovo i nije tako strano", ree Harijet. "Kasnije ima jedno ili dva mesta gde je malo gadno."

"Ovo je odstupnica o kojoj si priala?"

"Ba tako."

Pitao se zato bi Harijet Kvimbli bila potrebna odstupnica. Gotovo da je zaustio da je to pita, ali se uzdrao.

Vozila je oprezno, idui po suvom koritu potoka, drei se uz stenu koja se sputala iz tame. Ptice su kretei uzletale iz bunja, grane se vukle po kolima, cvilei u agoniji namuenog drveta.

Farovima su iz mraka izvukli otru okuku, sa kamenom izdani veliine ambara, po ivici stenskog zida. Kola su usporila do puenja, zabila nos izmeu izdani i zida, zakrenula se zadnjim krajem i, mic po mic, izila ponovo na istinu.

Harijet je okrenula mlaznice i kola potonue na zemlju, struui po ljunku u koritu potoka. Mlaznice su se ugasile, motor je stao i tiina ih prekri.

"Odavde emo peice?" upita Blejn.

"Ne. Samo emo da malo priekamo. Doi e da nas ulove. Ako uju mlaznice, znae kuda smo otili."

"Ide pravo na vrh?"

"Pravo na vrh", ree ona.

"Vozila si tuda?" upita on.

"Mnogo puta", ree mu ona. "Zato to sam znala da u, ako doe vreme da tuda idem, to morati brzo da obavim. Da nee biti vremena za nagaanje ili vraanje."

"Ali zato, za ime Boga..."

"Vidi, ep. Ti si u bekstvu. Ja tebe izvlaim. Da tako ostane?"

"Naravno, ako ti tako hoe. Ali stavlja u torbu sopstvenu glavu. Nema potrebe za to."

"I ranije sam stavljala glavu. Dobar novinar stavlja glavu u torbu kad god je to potrebno."

To je moda tano, ree on sam sebi, ali ne do te mere. U Udici ima mnogo novinara, i pio je s veinom njih. Bilo ih je nekoliko koje je ak mogao nazvati prijateljima. Pa ipak, niko od njih - niko osim Harijet ne bi uradio ovo to ona sad radi.

Tako da samo novinarstvo ne bi moglo da bude odgovor. Niti bi prijateljstvo bilo potpun odgovor. Bilo je tu neto vie i od jednoga i od drugoga, moda neto mnogo vie i od jednoga i od drugoga.

Odgovor bi mogao da bude da Harijet nije samo novinarka. Mora da je jo neto. Mora da postoji jo neki interes, i to vrlo jak.

"Da li si to ranije stavljala glavu u torbu zbog Stouna?"

"Ne", ree ona. "Za Stouna sam samo ula."

Sedeli su u kolima i sluali; odozdo iz kanjona doprlo je slabo brujanje mlaznica. Brujanje se brzo primicalo, i Blejn je pokuao da izbroji koliko ima kola; inilo se da ih je tri, ali nije bio siguran.

Kola su stigla do okretnice i zaustavila se; ljudi su izili iz njih i zamakli u bunje. Dozivali su se.

Harijet je ispruila ruku i prsti joj se sklopie oko Blejnove.

ep, ta si uradio Frediju? (Slika iskeene mrtvake glave.)

Nokautirao sam ga; to je sve.

A on je imao pitolj?

Uzeo sam mu ga.

Fredi u kovegu, s usiljenim osmehom na naminkanom licu, sa udovinim ljiljanom zabodenim izmeu prekrtenih ruku.)

Ne. Ne to. (Fredi sa napumpanim okom, krvavim nosem i mreom zakrpa na modrom licu.)

Sedeli su u tiini i oslukivali.

Povici ljudi zamree, kola su se upalila i pola niz put.

Sad?

Saekaemo, ree ona. Troja su dola. Samo dvoja su se vratila. Jedna jo ekaju (red uiju koje sluaju, sva istegnuta od naprezanja da uju zvuk). Sigurni su da smo poli uzbrdo. Ne znaju gde smo. Ovo je (razjapljena zamka sa redovima zailjenih zuba). Raunaju da emo pomisliti da su otili i da emo se odati.

ekali su. Negde meu drveem rakun se prigueno oglasio, a jedna ptica, uznemirena nonim vrebaem, pospano se pobunila.

Ima jedno mesto, ree Harijet, mesto gde e biti bezbedan. Ako odlui da tamo poe.

Bilo gde. Nemam izbora.

Zna li kako je napolju?

uo sam.

U nekim gradovimma imaju znakove (tabla sa reima: PARIJO, NE DOZVOLI DA TI SUNCE OVDE ZAE ). Puni su predrasuda i netrpeljivi, i postoje (bradati, starinski propovednici koji grme proroanstva; ljudi odeveni u none koulje sa maskom na licu i konopcem i biem u ruci; zbunjeni uplaeni ljudi koji se skrivaju ispod simbolinih grmova kupina.)

Ona ree vokalnim apatom: "Sramota, odvratna i smrdljiva."

Dole, na putu, kola su startovala. Sluali su kako odlaze.

"Konano su odustali", ree Harijet. "Moda su i dalje ostavili oveka, ali moraemo da rizikujemo."

Upalila je motor i okrenula mlaznice navie. S upaljenim svetlima kola su nastavila da se probijaju uz korito potoka. Put je postajao sve strmiji i korito je iezlo. Kola su se kretala uz greben, pomerajui gomile bunja. Ponovo su naili na kameni zid, ali sada s leve strane. Zaronila su u prorez za dlaku iri od njih samih, i sad milela du njega. Prorez se naglo zavravao, a iza se nalazio uzan greben sa crnom stenom iznad i crnom prazninom ispod. itavu venost su se peli, vetar je postao studen i otar; na kraju su izbili na zaravan koju je plavila svetlost Meseca to je ponirao ka zapadu.

Harijet je zaustavila kola i opustila se na seditu.

Blejn je iziao i stao da pretura po depu da nae paklo cigareta. Konano ga je naao, ali samo je jedna ostala u njemu. Bila je prilino zgnjeena. Briljivo ju je ispravio i zapalio. Onda je obiao kola i stavio cigaretu meu Harijetine usne.

Zahvalno je povukla dim.

"Granica je pravo napred", ree ona. "Vozi ti. Jo pedeset milja kroz prirodu. Lak put. Ima tu jedan gradi gde moemo da stanemo da dorukujemo."

7.

Gomila se okupila na ulici preko puta restorana. Naikala se oko Harijetinih kola i paljivo ih posmatrala, u samrtnom miru. Runa, ali ne i buna. Besna i moda samo malo uznemirena, moda i na samoj ivici straha. Besna najverovatnije zbog straha.

Blejn se leima naslonio na zid restorana, u kome su, pre nekoliko minuta, zavrili doruak. Tokom doruka je sve bilo u redu. Niko nita nije rekao. Niko nije zurio u njih. Sve je bilo normalno i vrlo uobiajeno.

"Otkud znaju?" upita Blejn.

"Skinuli su znak."

"Ili je pao. Moda ga nisu ni imali. Ima nekih koji ga ni nemaju. Potrebno je puno ratobornosti da se stavi znak."

"Ove bebice deluju dovoljno ratoborno."

"Moda nisu doli po nas."

"Moda", ree on. "Ali nema nikog drugog, nema niega drugog zbog ega bi se okupili."

Sluaj paljivo, ep. Ako se neto dogodi. Ako se razdvojimo. Idi u Junu Dakotu. Pjer u Junoj Dakoti (mapa Sjedinjenih Drava sa Pjerom oznaenim zvezdicom, imenom napisanim velikim crvenim slovima i purpurnim putem koji vodi od malog pograninog mesta do grada na irokom Misuriju).

Znam to mesto, ree Blejn.

Pitaj za mene u ovom restoranu (proelje zgrade obloeno kamenom, veliki potkrovni prozori, sa kienim, srebrom optoenim sedlom koje visi na jednom prozoru, i velianstvenim parom losovih rogova privrenim iznad vrata). Na brdu je, iznad reke. Tamo me gotovo svako zna. Moi e da ti kau gde sam.

Neemo se razdvojiti.

Ali ako se razdvojimo, seti se ovoga to sam ti rekla.

Naravno, ree Blejn. Dovukla si me dovde. Verovau ti celim putem.

Gomila je poela da se pomalo komea - ne ba da se pokree, ve da se mrda, poinjala je da se vrpolji, kao da bi mogla da blago zapenua. A i agor se podigao, mukli, reei agor bez rei.

Jedna babetina progurala se kroz gomilu i odgegala na ulicu. Bila je prastara. Ono to je od nje moglo da se vidi - glava, ruke, gola i blatnjava stopala - bilo je masa bora. Kosa joj je bila prljava, raupana i padala joj je u slepljenim pramenovima preko cele glave.

Podigla je slabanu ruku, sa koje su mlitavi miii visili kao skaredne vreice, i uperila kljast, koat, drhtav prst u pravcu Blejna.

"On je", vrisnu ona. "Njega sam uoila. Neto nije u redu s njim. U njegov um ne moe da se ue. On je kao blistavo ogledalo. On..."

Ostatak njenih rei utonuo je u sve jau graju gomile, koja je pola napred - ne brzo, ve stopu po stopu, pomerajui se ka dvoje ljudi koji su stajali oslonjeni o zid - kao da to ini istina uplaeno i nevoljno, ali da je ipak prinuena graanskom dunou, koja je jaa od straha.

Blejn stavi ruku u dep na jakni i prsti mu se stisnue oko pitolja koji je dograbio u arlininoj kuhinji. Ali, znao je da to nije nain. To bi samo pogoralo stvar. Izvukao je ruku iz depa i pustio je da padne pored tela.

Meutim, neto nije bilo u redu - stajao je tamo sam, samo njegovo ljudsko ja. Ruiastog nije bilo u njemu, nije bilo komeanja u njegovom mozgu. Bio je nago ljudsko bie i za trenutak se, usplahiren, zapitao da li treba da mu bude drago zbog toga ili ne. A onda je uhvatio da neko viri iz jednog ugla njegovog uma, i saekao da vidi ta e biti. Kad se nita nije dogodilo, pitanje se ponovo pojavilo u svesti.

Na licima koja su lebdela iznad mase ljudskih tela to su se kretala ulicom, oitavali su se bes i gaenje. Nije to bila navala rulje pod platom noi; bilo je to prikriveno uljanje opora vukova po danu, a na elu hajke, potekle sa rubova ovoga talasa ljudske mrnje, nalazila se ispijena babetina koja je uprla prstom i pokrenula opor.

"Ne mrdaj", ree Blejn Harijet. "To nam je jedina ansa."

Znao je da svakog trenutka situacija moe dostii kritinu taku. Rulja ili e izgubiti ivce i odstupiti, ili e je neki mali incident, neki neznatni pokret, neka izgovorena re, podstaknuti da pojuri napred.

Ako se to dogodi, znao je da e upotrebiti pitolj. To nije eleo, to nije nameravao da uini, ali to bi mu jedino preostalo.

Ali do toga trenutka, u tom malom meuvremenu pre nego to bi moglo da doe do nasilja, grad je stajao okamenjen - pospan gradi oronulih dvospratnih poslovnih zgrada, eljnih bojenja, koje su gledale na suncem okupanu ulicu. Krljavo drvee raslo je u nepravilnim razmacima, na prozorima na spratovima videla su se lica koja su zapanjeno gledala na mogui ivotinjski napad na ulici.

Rulja se pribliila, obrazovala krug, i dalje oprezna i nema; sav romor se utiao, sva mrnja briljivo smestila iza divljakih maski.

Jedna noga otro je zveknula o plonik, zatim druga i jo jedna - hrapav, postojan zvuk neijeg vrstog nastupanja.

Koraci su se pribliavali, Blejn za sekund okrenu oi i na rubu vidnog polja uoi visokog, okastog, gotovo mrtvaki mravog oveka koji je nehajno nastupao, kao da je iziao u obinu jutranju etnju. ovek je doao do Blejna, stao pored njega a zatim se okrenuo rulji. Nije rekao ni re; samo je uporno stajao. Ali gomila je ustuknula, i tako su ostali da stoje na ulici u stravinoj tiini.

Onda jedan ovek ree: "Dobro jutro, erife."

erif se nije pomakao; nije rekao ni re.

"Ovi su parije", ree ovek.

"Ko to kae?" upita erif.

"Stara Sara, ona kae."

erif pogleda babetinu: "ta je?"

"Tom je u pravu", kretala je Stara Sara. "Onaj tamo ima udan mozak. Odbija se od njega."

"A ena?" upita erif.

"Pa ona je s njim, je l' tako?"

"Stidim vas se", ree erif, kao da su svi oni samo nevaljala deca. "Doe mi da vas orkiram, sve da vas orkiram."

"Ali to su parije!" vrisnu obuzet glas. "Zna da ovde ne dozvoljavamo parije."

"Sa' u da vam neto kaem", ree erif. "Odma' da ste se vratili na posao. Ja u da se pobrinem za ovo."

"Za oboje", upita jedan glas.

"A to?" ree erif. "Ova gospoa nije nikak'a parija. Sad sam ba smislio da je dovoljno da je najurimo iz grada."

On upita Harijet: "Jeste li s ovim ovekom?"

"I ostau s njim!"

Ne! ree Blejn. (Znak za tiinu, prst preko usana.)

Brzo, s nadom da to niko nee uhvatiti, jer u ovom gradu ak i telepata moe da se suoi s problemima.

Ali upozorenje mora biti zvuno.

"Jesu li ono vaa kola preko puta?" upita erif.

"Jesu", ree ona.

"E, pa da vam neto kaem, gospoice. Otkasajte do njih i gubite se odavde. Narod e da vas propusti."

"Ali ja ne nameravam..."

Blejn ree: "Bolje to uradi, Harijet."

Oklevala je.

"Hajde", ree on.

Polako je sila sa plonika, a onda se okrenula.

"Vidimo se", ree ona Blejnu.

Prezrivo je pogledom okrznula erifa. "Kozak", izjavila je.

erifa nije bilo briga. Nikad nije ni uo za taj izraz.

"Nestanite, damo", ree on; glas mu je bio gotovo ljubazan.

Gomila se razmaknula da je propusti, ali je i dalje besno agorila. Ona je stigla do kola i okrenula se da mahne Blejnu. Sela je, upalila motor, startovala mlaznice i otro izvezla kola na ulicu. Gomila je odskoila, uz povike; preturali su se jedni preko drugih da se sklone s puta, zaslepljeni vriteom prainom koju su mlaznice podigle u vazduh.

erif je, velianstveno miran, posmatrao kola dok su tutnjala ulicom.

"Jesi li vid'o, erife!" urliknu jedna besna rtva. "to je nisi orkirao?"

"Niste bolje ni zasluili", ree erif. "Vi ste sve ovo i poeli. Eto, spremao sam se za jedan miran dan, a sve ste mi pokvarili."

Nije delovao kao da mu bilo ta smeta.

Uzbunjena gomila krenula je ka ploniku, besno se svaajui.

erif je mahnuo rukama, kao da tera pilie.

"Sloili smo se", rekao im je. "Zabavljali ste se. Sad se vratite na posao. Ovog momka vodim u zatvor."

Okrenuo se prema Blejnu. "Poi sa mnom", ree on.

Zajedno su ili ulicom prema zgradi suda.

"Trebalo je da zna", ree erif. "Ovaj grad je pakao za parije."

"Otkud sam znao", ree Blejn. "Nije bilo nikakvog znaka."

"Oduvan je pre godinu-dve", ree mu erif. "Niko nije bio dovoljno pametan da ga opet postavi. Stvarno bi trebalo da imamo nov znak. Stari se malo istroio. Jedva se i vide slova. Peane oluje skinule su boju."

"ta nameravate sa mnom?"

"Ne neto naroito, to se mene tie. Drau te malo dok se narod ne o'ladi. Zbog tebe. im bude bezbedno, oterau te."

Za trenutak je utao i razmatrao situaciju.

"Ne mogu odma' da te pustim", ree on. "Momci e da paze."

Stigli su do zgrade suda i popeli se stepenicama. erif je otvorio vrata. "Pravo napred", ree on.

Uli su u kancelariju i erif zatvori vrata. "Znate", ree Blejn. "Mislim da nemate osnove da me zadrite. ta bi se dogodilo da ja naprosto odetam odavde?"

"Nita naroito, pretpostavljam. Ali bar nemoj odma'. Sigurno te ne bi' zadravao, iako bi se malo svaao. Ali ti ne bi iziao iz grada. U'vatili bi te za pet minuta."

"Mogao sam da odem kolima."

erif odmahnu glavom. "Sinko, ja znam ove ljude. Odrastao sam s njima. Ja sam jedan od njih. Znam koliko daleko mogu da idem s njima i kada da stanem. Mogao sam da izvuem damu, ali ne i oboje. Jesi li ikad video rulju na delu?"

Blejn odmahnu glavom.

"Nije ba neki prizor."

"A ta je s ovom Sarom? I ona je parija."

"E, pa, da ti kaem, prijatelju. Sara iza sebe ima dobru krv. Pala je na niske grane, ali njena je porodica ovde vie od sto godina. Grad je naprosto podnosi."

"A zgodna je kao uoilac."

erif odmahnu glavom i zakikota se. "Nema puno toga", ree on, s lokalnim ponosom, "to promakne Sari. Prilino je zauzeta posmatranjem svih stranaca koji dolaze u grad."

"Tako hvatate puno parija?"

"Podnoljivo", ree erif. "Tu i tamo. Podnoljiv broj, rekao bi'."

Pokazao je prema stolu. "'Ajde isprazni depove tamo. Zakon kae da to moram da uradim. Dau ti priznanicu."

Blejn je poeo da kopa po depovima. Novanik, dra za kartice, maramica, privezak sa kljuevima, ibice i, konano, pitolj.

Oprezno ga je izvadio i poloio pored ostalih stvari.

erif ga je spazio. "Imao si ga sve vreme?"

Blejn klimnu.

"I nisi posegao za njim?"

"Bio sam suvie uplaen da ga potegnem."

"Ima li dozvolu za njega?"

"Nije ak ni moj."

erif je blago zazvidao kroz zube.

Podigao je pitolj i otvorio ga. Video se bakarni sjaj kuita za metke.

erif je otvorio policu u stolu i gurnuo pitolj unutra.

"A sad", ree on, kao da je odahnuo, "sad po zakonu mogu da te smestim."

Podigao je kutiju ibica i pruio ih Blejnu.

"Trebae ti ovo za puenje."

Blejn ih je stavio u dep.

"Mogu da ti donesem cigarete", ree erif.

"Nema potrebe", ree mu Blejn. "Ponekad ih nosim, ali ne puim mnogo. Obino ih rasturim od noenja pre nego to mi doe da puim."

erif je s eksera skinuo sveanj kljueva.

"Doi", ree on.

Blejn ga je sledio u hodnik koji se nalazio ispred niza elija.

erif je otkljuao najbliu, preko puta vrata.

"Sam e da bude", ree on. "Noas sam najurio poslednjeg. Momka koji je preao granicu i nasvirao se. Mislio je da moe da podnese kao belci."

Blejn je uao u eliju. erif je zalupio i zakljuao vrata.

"Ako ti neto treba", ree on, pokazujui dobru dozu domainskog ponaanja, "samo vii. Ja u da ti donesem."

8.

Zvali su je mnogim imenima.

Nekad je bila znana kao vanulna percepcija. A jedno vreme zvali su je i psionika, skraeno psi. Ali prvo je bila magija.

Vra, s oksidima koje je koristio za bojenje, sa kostima zglobova koje zvee u lobanji, sa vreicom odvratnog sadraja, moda ju je upranjavao na nezgrapan nain, pre nego to je prva re napisana - drei se poela koje nije razumeo, najverovatnije ni ne znajui da ih ne razume, ne shvatajui da postoji neto to bi trebalo da razume. A znanje je prenoeno, s jedne neprikladne ruke na drugu. Veci iz Konga su je koristili, egipatski svetenici znali su za nju, tibetskim mudracima bila je poznata. A u svim tim sluajevima nije bila mudro koriena, nije bila shvaena, i bila je pomeana sa gomilom hokus-pokusa, tako da je u doba razuma postala prokaena i gotovo niko vie nije verovao u nju.

Dani razuma doneli su metodinost i nauku, a u svetu koji je nauka sagradila, nije bilo mesta za magiju - jer u njoj nije bilo metodinosti, nije bilo sistema, nije se mogla svesti na formulu niti jednainu. Zato se u nju sumnjalo, bila je van granica i predstavljana kao idiotska besmislica. Niko razuman ne bi ni pomislio da o njoj ozbiljno razmilja.

Ali nazvali su je PK - paranormalna kinetika - ovo drugo bilo je predugako za izgovaranje. A one koji su je posedovali, nazvali parije i bacali ih u zatvore, i jo mnogo gore stvari im radili.

Bio je to uvrnut posao, kad ovek o tome razmisli - jer uprkos neobine provalije koja lei izmeu PK i nauke, nauka je bila ta koja je usadila u ljudski rod sreen um, koji je uinio da PK najzad proradi.

I, ma koliko se to inilo udno, ree Blejn u sebi, bilo je neophodno da nauka doe prva. Jer nauka je morala da se razvije pre nego to je ovek bio u stanju da razume sile koje su oslobodile ljudski um iz stega u koje je bio okovan, pre nego to su mentalnu energiju izvukli i stavili u pogon oni koji su, uopte ne sumnjajui, oduvek posedovali tu mo i energiju. Jer ak i pri prouavanju PK javljala se potreba za metodinou, i nauka je bila vebalite na kome se razvijala metodinost.

Bilo je onih koji su govorili da je u dalekoj prolosti oveanstvo dolo do raskrsnice dva puta; jedan je bio oznaen sa 'magija', drugi sa 'nauka', pa je ovek onda izabrao put 'nauke' i odbacio 'magiju'. Mnogi od njih nastavljali su, govorei da je ovek prilikom izbora napravio veliku greku. Vidite gde bismo stigli, govorili su, da smo od poetka krenuli putem 'magije'.

Ali nisu bili u pravu, ree Blejn, govorei sam sebi, jer dva puta nikada i nisu postojala, uvek je bio samo jedan. ovek je, naime, morao da ovlada naukom da bi mogao da vlada magijom,

mada je nauka u sutini gotovo porazila magiju, gotovo je oterala u istilite podsmehom i prezirom.

I oterala bi je sasvim da nije bilo tvrdoglavih ljudi koji su odbili da odustanu od sna o zvezdama. Ljudi koji su bili spremni na sve - da podnesu podsmeh celoga sveta, da prihvate sprdnju, samo da mogu staviti ruku na zvezde.

Pitao se kako li je bilo tih dana kada je Udica bila samo slabana nada, svetlucanje uma, pitanje vere. Jer grupica tvrdoglavih ljudi koji su verovali, bila je preputena sama sebi. Kada bi zatraili pomo, nje nije bilo, dobili bi samo prezrivo kikotanje nad takvom idiotarijom.

tampa ih je rasturila kad su se pojavili u Vaingtonu, da zatrae finansijsku pomo. Sasvim prirodno, takva pomo nije se mogla oekivati, jer vlada nije htela da se bavi tako arlatanskim programom. Ako nauka, sa svim svojim moima i slavom, nije uspela da stigne do zvezda, kako je moglo biti nade da neto takvo urodi plodom? I tako su ti ljudi sve sami radili, osim to bi, tu i tamo, dobili neku crkavicu - mala svota iz Indije, jo jedna sa Filipina, i neto malo iz Kolumbije - uz neku kapavicu od metafizikih drutava i nekolicine donatora kojima su bili simpatini.

A onda ih je, konano, zemlja koja je imala srce - Meksiko - pozvala da dou, obezbedila im novac i ustanovila centar za prouavanje i laboratoriju - ponudila ohrabrenje a ne salve smeha.

I gotovo od toga dana, Udica je postala stvarnost, razvila se u instituciju koja nije doprinosila samo sama sebi, ve i zemlji koja joj je otvorila svoje srce.

A i ja sam deo toga, razmiljao je Blejn sedei u eliji; jedan deo ovog, u sutini, tajanstvenog drutva, iako tajanstvenog ne svojom krivicom. Tajanstvenim ga je uinila zavist, netolerancija i nadirue predrasude itavog sveta. ak i dok beim od njega, ak i dok me ono lovi, ja sam deo njega.

Ustao je s malog leaja sa prljavim aravom i stao pored prozora, zagledavi se napolje. Mogao je da vidi suncem okupanu iroku ulicu, krljavo drvee razbacano po njenom obodu i, preko puta, tune, poraene poslovne zgrade s nekoliko razdrndanih kola parkiranih uz ivinjak, od kojih su neka bila veoma stara - bila su opremljena tokovima koje je pokretao motor s unutranjim sagorevanjem. Ljudi su sedeli na stepenicama koje su vodile do proelja prodavnica, vakali duvan i pljuvali na plonik; stvarali su barice lepljive ilibarne tenosti, koje su liile na stare mrlje od krvi. Sedeli su tamo beivotno, vakali i povremeno izmenjali poneku re; nisu gledali u pravcu suda, nisu gledali nigde odreeno, bili su krajnje nehajni u svom ubitanom dangubljenju.

Ali Blejn je znao da nadziru upravo zgradu suda. Nadzirali su njega - oveka s ogledalom u umu. Umu, rekla je Stara Sara erifu, od koga se odbija.

A to je bilo ono to je i Kirbi Rend video, to ga je odalo i to mu je bacilo Udicu na trag. to bi znailo da je Rend ako ne njukalo, onda bar uoilac. Iako, razmiljao je Blejn, nije ni bitno da li je Rend njukalo ili uoilac, jer se njukalo ne bi usreio itajui um koji se odbija pravo na tebe.

A to znai, shvatio je Blejn, da u umu nosim ekvivalent bleteeg svetla za upozoravanje bilo koga ko poseduje sposobnost da ga vidi. Nigde neu biti bezbedan. Nigde neu moi da se sakrijem. Zvonie glasno i estoko svakome njukalu ili uoiocu, ili bilo kom drugom tragau koji doe u njegov domet.

Ranije nije bilo tako. Bio je sasvim siguran u to. Neko bi to bio pomenuo, ili bi se nalazilo u njegovom psi izvetaju.

Ti, rekao je skrivau u svome mozgu, izlazi odatle.

Mahnulo je repom. Mahnulo je kao sreno kue. Nije izilo.

Blejn se vratio do leaja i seo na ivicu.

Harijet e se vratiti, dovee nekakvu pomo. Ili e ga erif do tada ve pustiti, im bude bezbedno. Iako to erif nije morao, jer je imao dobrih osnova da ga zadri - posedovanje pitolja.

Stari, ree on svom veselom pajtau, moda emo opet morati da zavisimo od tebe. Moda e nam biti potreban jo neki trik.

Jer bie u njegovom umu ve je izvelo jedan trik - trik sa samim vremenom. Ili metabolizmom? Nije bilo naina da sazna ta je u pitanju: da li se on kretao bre nego obino ili je vreme teklo sporije svima osim njemu.

A kad pobegne, ta onda?

Gore u Severnu Dakotu, kao to je Harijet rekla?

Mogao bi, ree on u sebi, jer drugih planova nije imao. Nije bilo vremena da skuje druge planove. U pitanju je bilo jednostavno, golo izvlaenje iz kandi Udice. Pre mnogo godina, ree u sebi, trebalo je da napravi plan, ali tada se to inilo tako dalekim. inilo se da kad je on u pitanju, potreba za takvim neim ne moe da se pojavi. A sad evo gde je - zarobljen u zatvorskoj eliji u gradiu ije ak ni ime ne zna, s manje od petnaest dolara, a i oni su zakljuani u erifovom stolu.

Sedeo je i sluao kako kola na benzin klepeu niz ulicu, odnekud je i ptica zaavrljala. A ti si se uvalio u nevolju, priznao je sam sebi - u groznu nevolju.

Ljudi su ekali tamo napolju, sedeli na stepenicama i jako se trudili da ne izgleda kao da nadziru zgradu suda, a njemu se nije svialo kako sve to izgleda.

Vrata erifove kancelarije su se otvorila i ponovo zalupila, i zauo se zvuk stopala koja se kreu po podu. uli su se i nerazgovetni glasovi; Blejn nije ni pokuao da ih razume. emu sluanje? emu bilo ta?

Onda se ulo erifovo ujednaeno stupanje du kancelarije pa kroz hodnik. Blejn je podigao pogled u trenutku kada se erif zaustavio ispred njegove elije.

"Blejn", ree erif, "Otac je doao da te vidi."

"Kakav otac?"

"Svetenik, ti paganine. Paroh ove parohije."

"Ne razumem", ree Blejn, "ta se ovo njega tie?"

"Ljudsko si bie, zar ne?" ree erif. "Ima duu."

"To ne poriem."

erif ga je nagradio tvrdim i zbunjenim pogledom. "Zato mi nisi rekao da si iz Udice?"

Blejn je slegao ramenima. "Kakve to veze ima?"

"Blagi Boe, ovee", ree erif, "da su ljudi znali da si iz Udice, uli bi da te okae. Obinog parija moda bi i pustili da im promakne kroz prste, ali oveka iz Udice nikad. Prolog meseca bilo je tri godine kako su spalili trgovaku stanicu, a poslovoa im je pobegao iz grada ispred nosa."

"A ta biste vi uradili", Blejn je hteo da zna, "da su odluili da me treba okaiti?"

erif se poeao po glavi. "E, pa, prirodno, uradio bi' sve to bi' mogao."

"Veliko hvala", ree Blejn. "Pretpostavljam da ste stupili u vezu s Udicom."

"Rekao sam im da dou da te pokupe. Da te se reim."

"To je pravi prijatelj", ree Blejn.

erif je nastavio da se mrti.

"Kako si uopte zalutao u ovaj grad?" hteo je da zna, sa puno ara. "Ovo je tiho, mirno, pristojno mesto, sve dok se ne pojave tipovi kao ti."

"Bili smo gladni", ree Blejn, "i zastali smo da dorukujemo."

"Nabio si glavu u omu", ree mu erif. "Molim se Bogu da uspem da te izvuem."

Poeo je da se okree tamo-amo, a onda se okrenuo nazad.

"Poslau oca."

9.

Svetenik je uao u eliju i na trenutak zastao, trepui u polumraku.

Blejn je ustao i rekao mu: "Drago mi je to ste doli. Mogu samo da vam ponudim da sednete ovde na leaj."

"U redu je", ree svetenik. "Zahvaljujem vam. Ja sam otac Flanagan i nadam se da nisam nezvan gost."

"Ni najmanje", ree Blejn. "Radujem se to vas vidim."

Otac Flanagan je seo na leaj, stenjui pomalo od napora. Bio je star ovek, sklon gojaznosti, prijateljskog lica i izboranih ruku koje su izgledale kao da su obogaljene artritisom.

"Sedi, sine moj", ree on. "Nadam se da ti ne smetam. Odmah da te upozorim da sam strano nametljiv. Mislim da je to zato to sam pastir grupih ljudi, koji su veinom deca, bez obzira na njihove godine. Ima li neega o emu bi eleo da pria?"

"O bilo emu", ree Blejn, "osim moda o religiji."

"Nisi religiozan, sine moj?"

"Ne ba neto naroito", ree Blejn. "Kad god o tome razmiljam, zbunim se."

Starac odmahnu glavom. "Ovo su bezboni dani. Mnogi su poput tebe. To me brine. Svetu Majku Crkvu takoe. Doli smo u teko stanje duha, jer se mnogi vie bave strahom od zla nego razmiljanjem o dobru. Govore o vukodlaku, inkubu i avolu, a pre samo sto godina svi ti strahovi bili su daleko od naih umova."

Negrapno se okrenuo i seo postrance da bolje vidi Blejna.

"erif mi kae", ree on, "da dolazi iz Udice."

"Nema svrhe", ree Blejn, "da to pobijam."

"Nikada nisam razgovarao ni sa kim iz Udice", ree stari svetenik, gotovo promrmljavi to, kao da govori za sebe a ne Blejnu. "Samo sam uo za Udicu, a neke od pria koje sam uo o njoj, neverovatne su i fantastine. Neko vreme ovde je bio poslovoa stanice koju su ljudi spalili, ali nikad nisam otiao da ga vidim. Ljudi ne bi razumeli."

"Posle onoga to se jutros dogodilo", sloio se Blejn, "ne sumnjam u to."

"Kau da si ti paranormalni..."

"Parija, slobodno kaite", ree mu Blejn. "Nema potrebe da uvijate."

"Jesi li stvarno?"

"Oe, u nemoumici sam kako da protumaim vae zanimanje."

"Samo akademski", ree otac Flanagan. "Uveravam te, samo akademski. Neto to me lino zanima. Bezbedan si kao da se nalazi u ispovedaonici."

"Nekada su", ree Blejn, "nauku sumnjiili da je skriveni neprijatelj svih religijskih istina. Ovde imamo istu stvar."

"Ali ljudi se", ree otac Flanagan, "opet plae. Zatvaraju i zamandaljuju vrata. Nou ne izlaze. Na vrata i