Veliki Prasakvelikiprasak.com/pdf/VelikiPrasak005.pdfdobra i zla. Koliko god bi prva, agresivnija...

UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA

broj 5 / maj 2013.

WWW.ATEISTI.COM

VelikiPrasakve

liki

pras

ak.c

om

ČASOPIS ATEISTA SRBIJE

Predrag Stojadinović:

INTERVJU SA PROFESOROMKRAUSOMMarko Ekmedžić:

ALAN TJURING - OTACSAVREMENIH RAČUNARA Sonja Pavlović:

EKSKLUZIVNO

KAKVA JE LOGIKA „DOKAZA“ DA BOG POSTOJI

Uvodna reč .............................................................................3Autor Marko Ekmedžić

Kakva je logika ,,dokaza“ da bog postoji ................................6 Autor Sonja Pavlović

Psihološke implikacije putovanja na Mars kod astronauta...11 Autor Borislav Miletić

Intervju sa profesorom Krausom ..........................................15Autor Predrag Stojadinović

Izaberite svog lekara............................................................18 Autor Dobrica Nikolić

Alan Tjuring - otac savremenih računara .............................20Autor Marko Ekmedžić

Nil de Gras Tajson: ateista ili agnostik? ....................................26Autor Predrag Stojadinović

Pop, dud i gole ženske ..........................................................27Autor Božidar Anđelković

Bit uvrede ............................................................................28Autor Sanja Maksimović

Hronika ...............................................................................29Autor Vladimir Božanović

Humor + rečnik ................................................................... 31

Citati ................................................................................... 32

web: ateisti.com i velikiprasak.com e-mail: [email protected]

SadržajVELIKI PRASAK časopis Udruženja „Ateisti Srbije“

Izdavač: Udruženje „Ateisti Srbije“

Kontakt telefon:+381 64 13 23 484

Glavni i odgovorni urednik: Miloš Đuričić

Redakcija: Marija DudićMilena BurgićMiodrag RibićKristina GavrilovićMarko EkmedžićJelena RadojčinVladimir BožanovićPredrag Stojadinović

Lektori:Milena BurgićMiodrag RibićJasmina FranolićJana RistićAneta StojkovićAnđelija Vučurević

Dizajn i prelom:Marijana Pavlović Foto:naslovna: wordonfire.orgduplerica: khosann.com4. str -stuffpoint.com5. str - beginningandend.com7. str -my-walls.net8. str - istenbizony.hu9. str - people2peopleservice.com10. str - chess.com11. str - brainpickings.org13. str - ilord.com15. str - flickr.com20. str - zyczenia-andrzejkowe.yoyo.pl21. str - telegraf.rs23, 24, 25 str - pathtomars.files.wordpress.com28. str - teenproblem.net

ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)

3

UVODNA REČ Marko Ekmedžić

Superjunak poput nas

Gotovo da nema čoveka, muškarca naročito, koji nije sa oduševljenjem kao dete čitao stripove sa ra-

znim superjunacima, gledao crtane filmove na tu temu ili prosto gutao filmove sa sjajnim ili malo manje za-divljujućim specijalnim efektima. Sve nedostatke filmskog stvaralaštva, i cr-no-bele crteže u stripu, nadomestila bi i obojila neograničena mašta deteta.

Odrastali smo uz Supermena, Spajdermena, Hulka, Tora, Srebrnog Letača, Iks-men junake.

Divili smo se njihovoj nadljud-skoj snazi, neverovatnoj brzini, okretnosti i veštini, čitanju misli, stvaranju leda ili vatre, neverovatnoj izdržljivosti i samoizlečenju, mistič-nosti, istinoljubivoj veličini, moral-nosti, ispravnosti. I, naravno, sanjali da i mi vladamo tim sposobnostima, idealizujući dobro iz fikcije i mrzeći, podjednako prilježno, zloće i zlikov-ce izmaštane na papiru ili platnu.

Dobro, i kostimi su bili više nego zanimljivi, kao i oružja i „gedžeti“.

O, a tek neprijatelji!

Odakle početi, a da neko ne osta-ne nepravedno izostavljen? Tu su Leks Lutor, Doktor Oktopus, Gušter, Zeleni Goblin, Magneto, Sabljozubi, Peščani, Loki.

I da, budimo iskreni, mnogi od nas i dan-danas uživaju u avantura-ma omiljenih superjunaka, otelotvo-renim kroz najsavremenije holivud-ske specijalne efekte, 3D tehnologiju i komfor sinepleks bioskopa.

Ipak, u čitavoj plejadi superjuna-ka, ističe se jedan, drugačiji od osta-lih, i po tome bliži običnom smrtni-ku.

Taj izuzetni superjunak je od ostalih drugačiji pre svega po tome što njegovim sposobnostima nisu ku-movali rođenje na udaljenoj planeti, pretvaranje Sunčeve energije u izvor moći, božansko poreklo, neobična genetska mutacija, čudesna tekućina

iz laboratorije ludog naučnika ili ujed radioaktivnog insekta.

Ne, ovaj junak za svoje sposob-nosti ima da zahvali pre svega radu na sopstvenoj snazi i izdržljivosti, ali ništa manje ni zamašnom porodič-nom bogatstvu, i specifičnoj kom-binaciji vrhunske inteligencije i sjaj-nih saradnika, koji mu omogućavaju bezmalo beskrajni arsenal strateških dosetki i tehnoloških dostignuća koja predstavljaju san svakog dečaka, ali i nemalog broja odraslih, navodno oz-biljnih, muškaraca.

Taj izuzetni junak je ekscentrični gotamski milioner, plejboj, industri-jalac i filantrop Brus Vejn, to jest mi-stični, mračni osvetnik i borac protiv kriminala, Betmen.

Lik „čoveka-šišmiša“, tj. Betme-na, nastao je maja 1939. godine u Sjedinjenim Američkim Država-ma, a iz pera scenariste Bila Finge-ra (Bill Finger) i crtača Boba Kejna (Bob Kane).

Brusov detinji strah od slepih miševa i

simbolizuje borbu čoveka sa sopstvenim

strahovma, suočavanje i pobedu

nad istima.Kroz decenije postojanja u stripu,

na malom ekranu i velikom platnu, Betmen je nazivan i „Krstašem sa plaštom“, „Tamnim vitezom“, pa čak i „Najvećim detektivom na svetu“, premda nisam siguran da bi se ljubi-telji Šerloka Holmsa i Herkula Poa-roa lako složili.

Kao i kod svakog superjunaka, autorima je bila neophodna original-na i neupitna motivacija koja jednog

naizgled stereotipnog, premda inteli-gentnog, bogatog čoveka, okreće na stazu osvetnika i odmetnika. To pita-nje motivacije Brusa Vejna da odba-ci lagodni život bogatog bonvivana i posveti se borbi protiv zločina i iste-rivanju često prikrivene pravde auto-ri su pronašli u jednostavnom i izu-zetno snažnom momentu sa kojim bi se i čitaoci lako identifikovali. Naime, Brusove roditelje je, kako priča kaže, ubio ulični razbojnik, na oči dečaka, usađujući mu želju za osvetom, ali i osećaj krivice što sâm nije uspeo da zločin spreči. Krivica ga kasnije obli-kuje u beskompromisnog borca za pravdu koji često pribegava nekon-vencionalnim metodama, ne mareći previše za zakonski put traganja za pravdom.

Identitet Betmena nastaje kao odgovor na Brusov detinji strah od slepih miševa i simbolizuje borbu čoveka sa sopstvenim strahovima, suočavanje i pobedu nad istima i pre-okretanje svoje slabosti u oruđe za borbu protiv kriminala.

Takođe, ne manje zanimljivo, a što se može saznati na marginama stripovanih priča, pre smrti roditelja, Brus je odgajan kao vernik, najvero-vatnije katolik, mada moguće i epi-skopalac, zavisno od toga po čijem scenariju je koji strip rađen. Nakon pogibije roditelja, ogorčeni Brus gubi interesovanje za organizovanu ili ma koju drugu religiju. Mada je u nekim strip izdanjima prikazan kao neko ko zadržava ili makar poštuje hrišćanske korene, većina kritičara, ali i čitalaca, smatra ga ateistom ili, u najmanju ruku, ciničnim skeptikom ili ateistič-kim agnostikom.

Veliki broj autora, u ovih gotovo 75 godina trajanja Betmena u fikciji, šetao je njegov lik duž granice ogor-čenog ateiste, kivnog na ideal boga zbog gubitka roditelja, i racionalnog, savremenog ateiste, svesnog svojih intelektualnih sposobnosti, realno-sti sveta i sivila prošaranog bojama, umesto idealizacije crno- belog sveta

U čitavoj plejadi superjunaka, ističe se jedan, drugačiji od ostalih i po tome bliži običnom smrtniku.

maj 2013 broj 5 Veliki Prasak

dobra i zla. Koliko god bi prva, agresivnija motivacija bila očeki-vana, evolucija lika kroz decenije postojanja, a naročito poslednjih godina, mahom kroz savremene holivudske filmove, ukazuje bez dvojbe na hladniji, proračunatiji i racionalistički pogled na svet Brusa Vejna, koji i Betmena čini antipo-dom običnom, dogmatskom verni-ku, ali i svakom verskom fanatiku.

S vremenom, kroz prihvatanje, korišćenje i unapređivanje tehnič-kih dostignuća, izgrađuje se skoro pa mehanički racionalni, pokatkad i surovo hladni odnos Brusa Vejna / Betmena prema svetu, daleko od dogmi i uvreženih mišljenja i bez potrebe za božanskim autoritetom.

Naravno, svet strip ili film fikci-je ne poznaje granice našeg sveta i, ma koliko Brus Vejn / Betmen bio blizak našem poimanju običnog čoveka koji postaje osvetnik, on se u izmaštanom autorskom svetu susreće i sa božanskim ili bezmalo božanskim likovima, kakav je sigur-no, primera radi, Supermen. Ipak, oni na njega ne ostavljaju naročiti bogobojažljivi utisak, što samo do-datno potvrđuje nezainteresovanost ovog junaka za pitanja religije i po-vinovanje istoj. Štaviše, postoji čitav serijal posvećen drugovanju i an-tagonizmima ova dva superjunaka gde su prikazani kao ravnopravni i, neretko, kao dve strane iste medalje.

Tako je Betmen, ponašajući se kao tužilac, porotnik, sudija i dže-lat, previše puta tasove kantara koji meri pravdu držao u svojim ruka-ma, čvršće od ma koje civilne ili „višnje“ pravde, vođen sopstvenim moralnim načelima, ne zazirući od nametnutih, lažnih ili nedokazivih autoriteta. Razume se, ne bez poteš-koća i ne bez sukoba sa policijom.

Heroj i antiheroj, sve u isti mah, Betmen je, zapravo, paradigma sa-vremenog čoveka i njegove borbe za pravdu i pravičnost, koji u sujetnom i licemernom svetu današnjice pre-često mora da se sakriva iza raznih maski, lažnih osmeha, trpeljivosti, žrtvi i sputavanja, sve do tačke kada više ne može da svoje dileme i fru-stracije drži skrajnutim i kada one moraju da izbiju svom svojom sili-nom.

Nekonvencionalni borac protiv zločina, tako je suprotan Superme-nu, koji predstavlja ideal svetlog, belog viteza, potpuno oličenje vr-line i gotovo bezgrešnosti. Betmen

tako ostaje ona tamnija strana me-dalje, istinski tamni, mračni vitez i neko ko je spreman da prekrši nor-me, zaobiđe zakon i ostane u senci, sve dok je cilj ispunjen.

Na taj način, Betmen ostaje bli-zak svakom od nas običnih smrtnika, neretko ogorčenih i žednih pravde, bez dovoljno poverenja u snage reda ili pak strpljenja za sudske procese i sporu pravdu.

Utisak pojačava i izmišljeni Bru-sov rodni grad Gotam, nastao i obli-kovan kao mračnija, turobnija slika Njujorka, življi noću nego danju, jasniji u svojim senkama, nego pod svetlom dana ili uličnih svetiljki. U tim senkama, Betmen pronalazi kri-minalce, lovi ih, hvata, kažnjava ili prepušta policiji, u svojevrsnom do-govoru sa jednim od retkih policaja-ca kome veruje, komesarom Džejm-som Gordonom.

Gordon je tek jedan od likova koji upotpunjuju sliku o Vejnu i Betme-nu, držeći ga dovoljno blizu zemlje i stvarnog sveta, a opet, omogućavaju-ći mu da bude junak na samoj granici nestvarnog.

Uz njega, tu je i nezaobilazni ba-tler Alfred Penivort, svojevrsno sidro i veza Vejna sa porodičnom proš-lošću, ali i neophodni smireni glas mudrosti i savesti, koji uspeva da obuzda pokatkad odviše plahu narav maskiranog osvetnika.

Takođe, svi oni zadivljujući i tako primamljujući „gedžeti“ delo su in-telektualnog nadmetanja i saradnje Vejna i Lušijusa Foksa, poslovnog direktora Vejnovog biznis-carstva i genija za tehnologiju.

Među pratećim likovima, tu su i Bet-devojka, koja je imala nekoliko „javnih“ likova, zavisno od autora. Negde je to ćerka komesara Gordo-na, Barbara, negde Alfredova neća-

ka, Barbara Vilson, negde pak ćerka zločinaca, Kasandra Kejn. Ipak, uvek je to atraktivna, ali i vrlo samosvesna mlada devojka, svojevrsni upliv fe-minističkog uticaja na savremeni svet i slika promene stereotipa koji su i u stripovima dugo opstajali, gde moćni muškarac spasava bespomoćni prele-pi ženski lik.

Heroj i antiheroj, sve u isti mah, Betmen je zapravo paradigma savremenog čoveka i njegove borbe za pravdu i pravičnost.Ne treba zaboraviti ni Robina,

vernog Betmenovog saputnika u delu serijala, koji je nastao kao deo svoje-vremene prakse da svaki superjunak ima pratioca i vernog saborca. Kroz pero brojnih scenarista i crtača i od-nos ova dva junaka prolazi kroz sve poznate faze bliskosti i udaljavanja, svojstvene svima nama. Tako su na momenat bliski poput braće, na mo-mente sukobljeni, a za pojedine ana-litičare u stalnoj potrazi za nitima savremene tolerancije, pokatkad čak i delimični simboli homoseksualne povezanosti.

No, bez obzira na sva ta teoreti-sanja koja karakterišu trajanje ovog junaka iz fikcije, i lik Robina, zajedno sa svim likovima ostalih pratećih ju-naka, antijunaka i sporednih likova, ilustruju i boje svet Brusa Vejna i Be-tmena, šetaju ga od racionalnog do grotesknog i od pitomog i humanog do monstruoznog.

Gotovo od pojavljivanja prvog strip izdanja „Betmena“, svoj dopri-nos izgrađivanju svojevrsnog kulta obožavanja ovog potpuno humanizo-vanog junaka dale su i filmska umet-nost i televizija. Prvo su se pojavili kratki filmovi, više nalik na skečeve, a usledila su i povremena ubaciva-nja ovog novog strip junaka u već zahuktali radio-serijal „Avanture Su-permena“, u onim periodima kada je glumac koji je davao glas Supermenu imao slobodne dane. Nakon još ne-koliko filmskih izleta osrednjeg kva-liteta, ovaj junak doživljava potpuni preporod i ustoličavanje na samom vrhu sa TV serijalom iz 1966. godine

4 Veliki Prasak broj 5 maj 2013

sa Adamom Vestom (Adam West) u glavnoj ulozi i sa scenama potpuno obojenim kemp uticajima. Na odre-đeni način, ovaj serijal je postao pa-radigma pop kulture šezdesetih i do-prineo da se na vrhuncu popularnosti ponovo preseli i na veliko platno, ali i u animiranu seriju koja je trajala do sredine osamdesetih.

Sistem moralnih vrednosti Vejna/Betmena živi u velikom broju

poštovalaca ovog junaka, koji se lako

identifikuju sa brzom, dostižnom

pravdom, nepotadanjem pod

uticaj lažnih autoriteta, i

korišćenjem nauke i intelektualne snage u

savladavanju kriminalnih genija ili

običnih životnih problema.

Novi život ovom, sada već eta-bliranom, mada donekle humorizo-vanom junaku, daju i savremenije filmske postavke. Pod režiserskom palicom Tima Bartona (Tim Bur-ton) i uz sjajnu glumu Majkla Ki-tona (Michael Keaton) kao Vejna/Betmena i Džeka Nikolsona (Jack Nicholson) kao njegovog neprijate-lja Džokera, film „Betmen“ iz 1989. godine je postao apsolutni hit godine i jedan od najuspešnijih filmskih hi-tova ikada. Na tom talasu su nastala još tri filma, kao nastavak. Prvi od njih, „Povratak Betmena“, iz 1992. godine, ponovo je udružio Bartona i Kitona, uz sjajne role Mišel Fajfer (Michelle Pfeiffer) kao Žene mačke i

Denija DeVita (Danny DeVito) kao Pingvina, pobravši ponovo lovorike kod kritike i publike. Naredna dva nastavka je režirao Džoel Šumaher (Joel Schumacher), ali sa novom glu-mačkom podelom. U filmu „Betmen zauvek“ iz 1995. godine glavnu ulo-gu je igrao Val Kilmer (Val Edward Kilmer), dok su uloge negativaca maestralno izneli Tomi Li Džons (Tommy Lee Jones) kao Dvolični, i Džim Keri (Jim Carrey) kao Ridler, a u podelu je uključen i Kris O’Donel (Chris O’Donnell) kao Robin, i Ni-kol Kidmen (Nicole Kidman) kao dr Čejs Meridijan, devojka u koju se Vejn zaljubljuje. Šumaherov rad na filmskom serijalu je okončan 1997. godine filmom „Betmen i Robin“, u kome je Kilmera zamenio tada me-ga-popularnim Džordžom Klunijem (George Clooney), dok su ne-gativce igrali Arnold Švarce-neger (Arnold Schwarzeneg-ger) kao Gospodin Ledeni i Uma Turman (Uma Thurman) kao Otrovna Ajvi, a u serijal je uvedena i Bet-devojka, u izvo-đenju Ališe Silverstoun (Alicia Silverstone). Uprkos velikom finansijskom uspehu, ovaj film nije uspeo da nadmaši svoje prethodnike po zaradi, a i kri-tika mu nije bila naklonjena. Vorner Bros studio je stoga odlučio da odustane od već planira-nog petog dela serijala, „Trijumfalni Betmen“.

Nakon osam godina i neprekid-nog trajanja Betmena u raznim crta-nim serijalima, pojavila se mračnija, realističnija i donekle intimnija trilo-gija u režiji Kristofera Nolana (Chri-stopher Nolan), sa Kristijanom Bej-lom (Christian Bale) u ulozi Vejna/Betmena. U tri nastavka, „Početak Betmena“ (2005. godine), „Mračni vitez“ (2008. godine) i „Uspon mrač-nog viteza“ (2012. godine), Nolan i Bejl su proveli lik Vejna i Betmena od početnih strahova i dilema, heroj-ske odbrane pravde u Gotamu, pa do moralnih padova, mentalnih lomova i ponovnog povratka, na način koji pleni svojom upečatljivošću.

Kroz ovaj novi serijal prošli su i Lijam Nison (Liam Neeson), Majkl Kejn (Michael Caine), Geri Oldman (Gary Oldman), Morgan Frimen (Morgan Freeman), Hit Ledžer (He-ath Ledger), Merion Kotijar (Ma-rion Cotillard) i En Hatavej (Anne Hathaway), kao niz junaka, antijuna-ka i pomagača, gde se izdvaja Ledže-

rova interpretacija Džokera, kao go-tovo antologijska.

Iako je kritika neretko podeljena po pitanju uticaja koji jedan film ili filmski junak mogu imati na publiku, ali i na popularnu kulturu epohe u kojoj se prikazuju, nepodeljeno mi-šljenje je da je ova trilogija postavila nove standarde u definisanju ovog junaka iz fikcije. Sa mnogo više ci-nizma, hladnoće i beskrupulozno-sti, Betmen se obračunava sa ličnim protivnicima, ali i protivnicima mira u Gotamu, uz nivo razaranja kakav nije bio prikazan ni u jednom do-tadašnjem filmu sa ovim junakom. Publika, kao i kritika, nije ostala ravnodušna. I dok su jedni, čini se većinski, prihvatili baš ovog, Nola-novog i Bejlovog Betmena kao onog jedinog pravog, postoji i relativno

mala, ali glasna grupa ljubitelja koja žali za kemp vremenima i za vrcavi-jim, šarenijim Betmenom Vesta, Ki-tona, Kilmera i Klunija.

Bilo kako bilo, Betmen ostaje pri-sutan u popularnoj kulturi današnji-ce. Uprkos tome što je izvesno da u skorašnje vreme neće biti novih ekra-nizacija priča o maskiranom osvetni-ku, on živi kroz strip, animirane fil-move i serijale i, naravno, kroz video igre.

Ništa manje bitno, sistem moral-nih vrednosti Vejna/Betmena živi u velikom broju poštovalaca ovog ju-naka, koji se lako identifikuju sa br-zom, dostižnom pravdom, nepotpa-danjem pod uticaj lažnih autoriteta i korišćenjem nauke i intelektualne snage u savladavanju kriminalnih ge-nija ili običnih životnih problema.

Kao i obično, tek kada se zagrebe ispod površine prividno dečijoj ma-šti namenjenih likova, lako možemo pronaći i sebe, svoja stremljenja i di-leme i sopstvenu potrebu da, katkad pod maskom sopstvenih strahova, pobedimo naizgled nadmoćnije pro-tivnike i okolnosti. +

5maj 2013 broj 5 Veliki Prasak

ATEIZAM I RELIGIJA Sonja Pavlović

Kakva je logika ,,dokaza“ da bog postoji

Ateizam nije tvrdnja o postojanju dokaza da bog ne postoji, već obratno - teza da nema dokaza za njegovo postojanje.

Misaone igre radi, zami-slimo naučnika koji tvrdi da je otkrio pri-rodni izvor tečnosti

koja, po svim fizičko-hemijskim ka-rakteristikama osim jedne, odgovara vodi. Njena normalna tačka ključa-nja, naime, iznosi 200 stepeni.

Šta bi bio razuman sled događaja? Da na stotine naučnika počnu da do-kazuju kako takva voda ne postoji ili da naučnik od kojeg je vest potekla dokaže da govori istinu? Verovatno, ovo drugo.

U raspravama na relaciji teisti – ateisti taj se princip često zanema-ruje, pa se od ovih drugih očekuje da dokažu kako bog ne postoji. Za-boravlja se, za početak, da ateizam nije tvrdnja o postojanju dokaza da bog ne postoji, već obratno – teza da nema dokaza za njegovo postojanje. Štaviše, ni teizam kao doktrina tra-dicionalno ne izlazi s dokazima da bog postoji, već s argumentima da je on nužan i/ili moguć. Na ateisti bi onda bilo da utvrdi da li iz ponuđe-nih argumenata zaista sledi da je bog nužan i/ili moguć, odnosno da pre-ispita logičku zasnovanost teističkih tvrdnji.

Mada postoje sajtovi sa listama 50, pa i 100 „dokaza da bog postoji“, reč je o varijacijama daleko manjeg broja standardnih i najčešće upotre-bljavanih teističkih argumenata. Ko-liko su oni logički snažni?

1. Primarni pokretač. Kretanje zahteva pokretača. Svaki pokretač, takođe, zahteva svog pokretača. Na-stavimo li niz, zapadamo u besko-načnu regresiju, tj. apsurd. Stoga, mora postojati „prvi pokretač kojeg

ništa nije pokrenulo“, a to je bog.

Argument primarnog pokretača pati od kontradiktornosti. Iz premi-se koja kaže da kretanje zahteva po-kretača, zaključuje se da postoji prvi pokretač kojeg ništa nije pokrenulo. No, recimo da se to može zanemari-ti. Postoji još veća logička praznina od ove: zašto taj i takav prvi pokretač mora biti bog? Dalje, zašto to mora biti hrišćanski bog, tj. bog s obeležji-ma koja mu pripisuju hrišćanske sve-te knjige? Argument, naime, nimalo ne gubi na snazi (ili slabosti) ukoliko se pojam „bog“ zameni pojmom „le-teće špageti čudovište“ ili „Zevs“.

Arbitrarno nametanje prvobitnog uzroka

praktično proizvodi logičku grešku:

argument podrazumeva entitet čije postojanje treba

da dokaže.2. Prvi uzrok ili kosmološki ar-

gument. Sve što postoji mora imati uzrok. Univerzum postoji. Dakle, univerzum mora imati uzrok, koji je pak posledica nekog svog uzroka. Da bi se izbegla beskonačna regresija, tj. apsurd, mora se pretpostaviti prvi uzrok koji nije posledica nekog pret-hodnog uzroka. Taj neuzrokovani prvi uzrok je bog.

Kao i prethodnom, i ovom argu-

mentu je inherentna kontradiktor-nost. Glavna premisa kaže da sve mora imati uzrok, a zaključak tvrdi da bog nema uzroka.

Osim što se ne može racionalno objasniti zašto je beskonačna regre-sija manje poželjna od arbitrarno postuliranog prauzroka – boga – po-stavlja se i pitanje zašto se status ne-uzrokovanog uzroka, umesto bogu, ne bi dao samom univerzumu? Ako ništa drugo, objašnjenje nastanka univerzuma bi tada bilo jednostav-nije i elegantnije; imalo bi jedan element manje. Arbitrarno name-tanje prvobitnog uzroka praktično proizvodi logičku grešku: argument podrazumeva entitet čije postojanje treba da dokaže.

[Carl Sagan; Hitchens; Hawking – Did God Create the Universe?; What happened before the big bang? Not-hing]

3. Ontološki argument. Dobro, istina i plemenitost postoje u razli-čitom stepenu. Dakle, mora posto-jati nešto što predstavlja maksimum ovih atributa. To je bog. Bog je biće od kakvog se ne može zamisliti veće (ne u fizičkom smislu). Ako ne bi po-stojao, onda bi bilo moguće zamisliti ga većim. Stoga, bog postoji.

Mora da je čuveni Bertrand Ra-sel (Bertrand Russell) baš ovaj argu-ment imao u vidu kada je rekao da svaki ontološki argument predstavlja poseban slučaj loše gramatike (gra-matika kao skup pravila pravilnog, tačnog mišljenja).

Iako ljudima to često promakne, ontološki argument je praktično na-opak. Počiva na shvatanju egzisten-cije kao atributa. Naprotiv, ona je


prethodna datost. Tek nakon što ne-što postoji, ono može imati svojstva poput dobrote, lepote, plemenitosti.

Svojstva koja se pripisuju bogu, tačnije, ona koja mu pripisuje hri-šćanstvo, rađaju niz ontoloških pro-blema za teiste. Ako je bog sveznaju-ći, i ako uzmemo da je Isus bog, on je morao unapred znati da će se žrtvo-vati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo žrtvovao? Ukoliko je bog svemoćan, da li to znači da može da napravi kamen koji ne može da podi-gne? Ako ne može da ga napravi, nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne, ponovo nije svemoćan.

4. Teleološki argument. Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće je bog.

Najjednostavnije rečeno, ovaj ar-gument unapred podrazumeva ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto objasni zahteva širi kontekst u kojem će se razumeti pojam ili pojava čijem se objašnje-nju teži. Nastojanje da se „objasni“ univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od univerzu-ma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi bog i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje univerzuma zahte-va postuliranje nekog višeg univer-

zuma, onda objašnjenje boga mora podrazumevati njegovog boga i tako ukrug.

S nastankom i širenjem kreaci-onizma, a potom i „teorije“ inte-ligentnog dizajna (ID), teleološki argument dobio je na značaju, što je praćeno proliferacijom njegovih različitih fomulacija. Sve, međutim, predstavljaju varijaciju osnovne teme i svaka pati od ozbiljnih logičkih kurcšlusa:

Univerzumom upravljaju pri-rodni zakoni. Zakoni zahtevaju

zakonodavca. Zakone univerzuma propisao je nadnaravni bog i on

mora postojati.

Prirodni zakon je opis, a ne pre-skriptivno pravilo. Univerzum nije rukovođen ničim. Prirodni zakoni nisu ništa drugo do naše, ljudske, koncepcije o tome kako se univer-zum i ono što ga čini ponaša. Ne radi se o nalozima, zakonima, propisima, receptma… Štaviše, ako bi teleološki argument bio validan, božjim umom takođe bi morali upravljati neki principi koji, po logici argumenta, zahtevaju donosioca.

Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao slučajno. Drugi zakon termodinami-ke kaže da svaki sistem teži neredu, što onda znači da je evolucija nemo-guća. Stoga, mora postojati stvara-lac, dizjaner.

Zbog pseudo-naučnog prizvuka, ovo je jedna od omiljenih formula-cija teleološkog argumenta kojoj pri-begavaju zastupnici ID. Ona je, me-đutim, krcata greškama.

Najpre, biolozi ne tvrde da orga-nizmi nastaju u jednom koraku, za-hvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je po definiciji dugotrajan proces – postepena akumulacija mi-nornih, praktično neuočljivih pro-mena, koje se događaju kroz genera-cije.

Ako je bog sveznajući, i ako uzmemo da je

Isus bog, on je morao unapred znati da će

se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to

znao, šta je zapravo žrtvovao?

Drugo, procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je nelogično. Zamislimo dobitnika na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za dobitak je bila toliko mala da ja vero-vatno nisam dobio sedmicu.“

Dalje, kreacionisti najčešće po-grešno citiraju drugi princip termo-dinamike, koji govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Ze-mlja, planeta koju naseljavamo, jeste


otvoreni sistem koji energiju dobija od sunca. Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energet-skih inputa, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj tački u vremenu, razume se, naše sunce će se ohladiti i život na zemlji će nestati.

Univerzum je suviše dobro prilagođen za nastanak života da bi to bilo slučajno. Dizajn zahteva dizajnera. Stoga, mora postojati

dizajner i to je bog.

Teško je navesti nešto netačnije od tvrdnje da je univerzum odlično mesto za život. Naprotiv, univerzum je izrazito neprijateljska sredina za život:

U prošlosti, život s naše planete zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto vrsta koje su postojale tokom isto-rije života na Zemlji, izumr-le su. Osim toga, normalna materija, kao što su zvezde i planete, zauzima manje od 0.0000000000000000000042 odsto onog dela univerzuma koji možemo da posmatra-mo. Živi svet čini još manji deo. Ako je univerzum ičemu naklonjen, moglo bi se reći da su to crne rupe.

U čemu se sastoji osnovni previd zastupnika ovog argu-menta? Ne shvataju da stvar stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gosto-ljubivosti univerzuma posledica je činjenice da smo kao bića adaptirani na život u onom njegovom delu koji naseljavamo.

[Brian Greene – Why is our uni-verse fine-tuned?; Is the Universe Fine Tuned for Life?; Cosmic Voyage; Dawkins - Fine-tuning + Anthropic Principle; Michio Kaku - Multiverse Theory; Carl Sagan - The Great De-motions + A Universe Not Made for Us]

5. Argument zasnovan na čudi-ma. Čuda opisana u Bibliji predstav-ljaju kršenje ili suspenziju prirodnih zakona. Kako su se dogodila, ona moraju biti posledica natprirodne sile. Ta sila je bog.

Nema dokaza da su se čuda opisa-na u Bibliji odista dogodila. Za neka se naprosto može reći da predstavlja-ju statistički malo verovatne doga-

đaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski primer: činjenica da samo jedna oso-ba preživi avionsku nesreću u kojoj strada preostalih 200 putnika i čla-nova posade nije čudo; još manje se može reći da se radi o aktu božjeg milosrđa (ako bog postoji, osim što je poštedeo život jednoj osobi, ubio je 200 drugih ljudi u jednom cugu).

Procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica –

potpuno je nelogično.Čitav argument počiva na pret-

hodnom prihvatanju Svetog pisma kao istinitog. Reč je, međutim, o tekstu koji obiluje čudima tamo gde

im nije mesto. Tako, na primer, Bog stvara zemlju pre svetlosti i zvezda, a ptice i neke sisare pre reptila; raz-dvajanje svetlosti i tame događa se prvog dana postanja – tri dana pre nego što nastaju sunce i zvezde kao izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg dana, odnosno dan pre nego što će bog stvoriti izvore svetlosti neop-hodne za fotosintezu.

Sama Biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične greške, nekonzi-stentna je i kontradiktorna. Isto tako, jevanđelja protivreče jedna drugima, čak i u pogledu najvažnijih događaja koja opisuju, kao što su Isusova gene-alogija i uskrsnuće.

[Deconversion: The Bible; A Hi-story of God; PBS Buried Secrets; CH4 Who wrote the Bible?; Core of the Jesus myth]

6. Paskalova opklada. Postojanje boga ne može se dokazati. Ukoliko,

međutim, bog postoji, vernik dobi-ja sve (raj), a nevernik gubi sve (pa-kao). Ako pak bog ne postoji, vernik ne gubi ništa, a nevernik ne dobija ništa. Stoga, verom u boga se dobija sve, a ne gubi ništa.

Mada se teisti na nju ponekad pozivaju kao na „dokaz“ postojanja boga, formulacija čiji je autor fran-cuski filozof Paskal (Blaise Pascal) ne govori ništa o nužnosti nadnarav-nog bića. Može se reći da predstavlja zastrašivanje posledicama koje prete neverujućem pojedincu, zbog neve-rovanja, i argumentu u korist vere na bazi iracionalnog straha. Osim toga, formulacija je netačna.

Nije istina da vernik ništa ne gubi zbog svoje vere. Pod jedan, umanju-je vrednost sopstvenom ovozemalj-skom životu u korist mita o životu

posle smrti i konstantno žrtvuje istinu i iskrenost da bi laž održao živom. Religija pak zahteva vre-me, energiju i novac; često predstavlja oruđe u ruka-ma tirana, a još češće pret-nju čovekovoj slobodi.

Isto tako, nije istina da ateista ne dobija ništa time što ne veruje u boga. Psiho-loški posmatrano, indivi-duacija i samoaktuelizacija su nemoguće ili barem po-

lovične bez slobode mišljenja, rado-znalosti, prava na sumnju.

Pogledajmo još i ovo: Paskal je bio katolik. Bog o kojem on govori je hri-šćanski bog. Hrišćanstvo, naravno, nije jedina monoteistička religija. Šta ako bog zaista postoji, ali pravi bog nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo kog hrišćanina to dovodi u jednaku opasnost pred bogom kao i ateistu.

7. Argument na bazi morala. Za razliku od životinja, ljudska bića su sposobna za moralno suđenje i de-lovanje. Osećajem za moral obdari-lo ih je natprirodno biće – bog. Da nije njega, ljudi bi bili bez moralnog uporišta.

Suštinski, reč je o argumentu iz neznanja. Etički sistemi zasnovani su na vrednosti koju ljudi pripisu-ju životu: dobro je ono što je dobro za život; loše je ono što životu preti. Ljudski um biološki je predisponiran


da „zna“ razliku između onoga što podstiče i onoga što sputava ili uni-štava život. Za tako nešto, bog nije potreban.

[Babies can tell right from wrong; Moral behaviour in animals; Altru-ism in Chimps and Toddlers; Trust, Morality and Oxytocin]

Jedna od premisa na kojoj počiva ovaj argument – da su ljudi jedine moralne životinje – po svemu sudeći je netačna.

[Majmuni, Ptice, Šimpanze]

Kakve moralne svetonazore nala-že Biblija? Kakav je moralni uzor bog kojeg opisuje? Hrišćanski bog je mi-zogini tiranin koji toleriše, čak zapo-veda, držanje robova, silovanje žena i ubijanje dece. Onog trenutka kada neko odluči da ne poštuje zapovest o ubistvu žene zato što nije devica ili deteta zbog nepoštovanja roditelja, on priznaje da je moralno suđenje – uočavanje razlike između dobra i zla – moguće i bez boga.

Iz ovog argumenta proističe i na-čelo poznato u formulaciji:

Kada ne bi bilo boga, sve bi bilo dozvoljeno.

Ova teza podrazumeva dve stva-ri: (1) boga kao moralno uporište; (2) boga kao vrhovni autoritet koji pro-pisuje šta je dobro (moralno), a šta loše (nemoralno, zlo).

Iz prve teze sledi da neveruju-ći ljudi nemaju moralnog uporišta. Drugim rečima, nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Emprijski dokazi kažu nešto sasvim suprotno: društva s manjim udelom vernika su, između ostalog, manje konflik-tna ateizam i sekularna organizacija društva su u pozitivnoj korelaciji s ličnim i opštim blagostanjem.

Druga teza predstavlja još veći

problem za teiste. Naime, postavlja se sledeće pitanje: Da li je nešto do-bro zato što to bog odobrava ili ga bog odobrava zato što je to dobro?

Recimo da se teista opredeli za drugu opciju. U tom slučaju, činje-nica da je nešto dobro „starija“ je od boga. Drugim rečima, razlog što je nešto dobro nema veze s bogom; bog samo konstatuje da je nešto dobro i

zato to odobrava.

Prva alternativa pak uvodi ar-bitrarnost; na primer, ubistvo je nemoralno zato što ga bog ne odo-brava. Drugim rečima, ubistvo nije nemoralno ili zlo samo po sebi, već je takvo zato što ga takvim smatra bog. Da li to onda znači da bi ubiti čo-veka bilo sasvim u redu kada bi bog tako nešto o d o br i o? Zamislivo je, naime, da se bog iz nekog r a z l o g a n a l j u t i na ljude i odobri u b i s t v o . Ako bi ono time postalo moralno ispravno, onda moral zavisi samo od božje volje, a ona, kao i svaka volja, može biti promenljiva. Moral je, da-kle, arbitraran i relativan – suprotno od ideje o bogu kao uslovu apsolut-nog morala od kojeg teista polazi.

Teista, svakako, uvek može da odgovori da bog nikada ne bi odo-brio ubistvo, jer je bog dobar. To nas, međutim, vraća na gore pominjanu drugu opciju, prema kojoj je dobro ono što bog odobrava. Onda iskaz „bog je dobar“ ne znači ništa drugo do da bog odobrava samog sebe. Ap-surd.

[Morality – Good without Gods; Sam Harris – Science and Morality; Dawkins on Absolute Morality; The West Wing; Deconversion: Morality; Christianity is Immoral]

Argumenti koji to nisu

Mada se tako mogu nazvati sve tvrdnje kojima teisti „dokazuju“ po-stojanje boga, s širenjem učenja o ID nastao je čitav niz očiglednih pseu-doargumenata – formulacija u koje nije uložen trud da barem liče na lo-gičke iskaze.

Argument na bazi ličnog iskustva.

On se svodi na tvrdnju da je lična spoznaja boga dovoljan dokaz njego-vog postojanja. Problem je, među-tim, što lično spiritualno (mistično) iskustvo ne ukazuje ni na šta izvan uma onog koji nešto tvrdi.

Sama biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične

greške, nekonzistentna je i

kontradiktorna.Bez namere da ovo zvuči uvred-

ljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za mentalno zdravlje koji rade s akutno psihotičnim pacijentima svakodnev-no se suočavaju s ovom vrstom „ar-gumentacije“ od ljudi koji tvrde da su sam Isus Hrist, Napoleon, Jovan-ka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove halucinacije i deluzije jestu njihova realnost – to niko ne spori – ali ih to ne čini Napoleonom ili Elvisom.

Teisti skloni ovom argumentu često tvrde da ateisti ne mogu da se uvere u postojanje boga jer im ne-dostaje spiritualno čulo. Negiranje boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi isto kao kada bi slepa osoba negirala boje. Analogija, na žalost teista, ne stoji. Za razliku od boga, slepi ljudi i ljudi koji imaju tipičan vid dele isti fizički svet. U tom svetu, moguće je pratiti putanju svetlosti od zdravog oka do mozga.


[PBS Doco; Dawkins; Deconver-sion: Personal Relationship; How it feels to have a stroke; Ramachan-dran]

Naučnici veruju u boga.

Ovaj argument je zapravo pozi-vanje na autoritet i nikako ne ide u prilog teistima. Mada nema spora da znatan broj naučnika veruje u boga, svakako je više onih koji su ateisti. Drugim rečima, ateisti se najmanje jednako dobro mogu pozvati na au-toritet tog tipa.

Ovaj argument pada, međutim, na ozbiljnijem nivou. Niko od nauč-nika koji i javno govore o svojoj lič-noj veri ne tvrdi da ima naučne do-kaze za postojanje boga, niti pristaje da o bogu govori drugačije osim kao o ličnom bogu.

Mnogo ljudi veruje u boga.

Tačno. To, međutim, ništa ne go-vori o bogu, već o čovečanstvu. Po-pularnost neke ideje ne dokazuje ni-šta o toj ideji; reč je o logičkoj grešci poznatoj kao argumentum ad popu-lum. Osim toga, ne veruju svi vernici u istog boga. Postoji više monotei-stičkih i bezbroj paganskih bogova, pri čemu su uverenja koja zastupaju njihovi sledbenici ponekad direktno međusobno isključiva.

Kraći put

Mada bavljenje svakim pojedi-načnim teističkim argumentom može da bude zabavno, činjenica je da svi pate od manje-više istih nedostataka: nedefinisani ili loše definisani pojmovi u premisama; povezivanje premisa u zaključak koji iz njih ne proističe… Štaviše, korumpirana je čitava logika na ko-joj počivaju, što je moguće videti iz pretpostavki koje su u njih ugrađene:

1 Pretpostavka da nam logika može nešto reći o entitetu koji, kako sami teisti tvrde, nije ograničen lo-gičkim koordinatnim sistemom koji poznajemo. Po svemu sudeći, sve-moćni bog može da krši i zakone lo-gike.

2 Pretpostavka da zakonitosti i principi koji važe „unutar“ našeg univerzuma stoje i „izvan“ njega – ma šta to značilo – i mogu se prime-niti i na entitete koji su zamišljeni tako da postoje nezavisno od našeg univerzuma.

3 Pretpostvaka da dedukcijom možemo zaključivati o entitetu za koji se tvrdi da je veći od univerzuma i ljudskog bića, a da pri tom koristi-mo ograničene resurse nesavršenog i konačnog uma i naša ljudska, ogra-ničena iskustva.

4 Svaki od navedenih argu-menata tvrdi da dokazuje postojanje natprirodnog bića ili entiteta, zatim

ga izjednačava s tradicionalnim enti-tetom poznatim kao „bog“, a da pret-hodno ne nudi odvojenu definiciju postuliranog entiteta, niti nastoji da dokaže da on jeste isto što i „bog“.

U najkraćem, teistički argumenti ne pružaju dovoljno osnova za vero-vanje u postojanje entiteta „bog“ ili „inteligentni dizajner“. S druge stra-ne, kako na ideju boga nije moguće primeniti logičke ili naučne principe koje koristimo u spoznaji prirodnog sveta, nemoguće je dokazati ni da bog ne postoji.

U šta onda treba verovati?

Možda je najbolji odgovor na to pitanje – novo pitanje. Zašto bi treba-lo verovati u bilo šta? U redu, neko je u stanju da zamisli biće veće od svega postojećeg: omnipotentno, sveznaju-će, najmilosrdnije… Zašto bi trebalo ići korak dalje i verovati da to što je moguće zamisliti zaista i postoji?

Ako vam se čini da ova linija re-zonovanja za ishodište ima stav da ne treba verovati ni u šta, u pravu ste. Važno je, međutim, imati u vidu jednu ogradu: Ovaj stav važi samo za teren apsolutnog uverenja.

Ateista, takođe, ima uverenja. Veruje da će sunce narednog dana ponovo izaći ili da će neko ko bez odgovarajuće opreme skoči s vrha nebodera – poginuti. Ovo su, među-tim, uverenja zasnovana na naučnim principima i opservacijama. Oprav-dana su barem u onoj meri u kojoj postoje dokazi da ponašanjem u pri-rodi vladaju neki principi i da je na osnovu njih moguće nešto osnovano predvideti. Božanski entiteti pak, osim što su nedostupni našim čuli-ma, nisu dostupni ni eksperimen-talnim testiranjima i modelovanju. Utoliko je aspolutno neopravdano imati apsolutna uverenja na tom te-renu. +


NAUKA Borislav Miletić

Psihološke implikacije putovanja na Mars kod

astronautaUvod

U toku druge polovine dvadese-tog veka, kada je započelo „svemirsko doba“ i kada je čovek uspeo da se otr-gne sili Zemljine gravitacije, tehno-loški razvoj kretao se neverovatnom brzinom. Tako je i ideja o putovanju na Mars izlazila iz okvira naučne fantastike i ulazila u planove nauke. Dok su, jedan za drugim, savladavani tehnički izazovi u vezi sa konstruk-cijom letelica za svemirska putovanja, pojavljivali su se novi, u vezi sa dugo-trajnim boravkom čoveka u svemiru. Naime, kako je tehnologija omogu-ćavala sve duži boravak astronauta u svemiru, tako je sve važnije bilo ispi-tati kako se taj dugotrajni boravak u svemiru odražava na fizičko i psihič-ko stanje astronauta. Jurij Gagarin je na samom početku svemirskog doba u svemiru proveo 108 minuta, te do-kazao da čovekovo telo može izdrža-ti boravak u svemiru. Već 30 godina kasnije, Valerij Poljakov na sovjetskoj svemirskoj stanici Mir proveo je 14 meseci u kontinuitetu. Njegov dugo-trajan boravak u svemiru bio je od izuzetne važnosti za nauku, jer se po-kazalo da njegovo zdravlje nije bilo narušeno. Čak je i sam Poljakov na-kon sletanja na Zemlju u svojoj kap-suli odbio da bude prenesen u vozilo. Umesto toga, samostalno je prehodao taj kratak put želeći da dokaže kako će astronauti moći da se kreću i rade na Marsu nakon dugog putovanja do te planete („Valeri Polyakov“, n.d.). Pored uticaja na fiziološko i fizičko stanje astronauta, boravak u svemiru utiče i na njihovo psihičko stanje. Šta više, što se dužina boravka u svemiru produžava, psihološki faktori koji uti-ču na astronaute postaju sve važniji.

Danas postoji nekoliko planova za slanje ljudske posade u orbitu ili na površinu Marsa: plan MARPOST

ruske svemirske korporacije „RKK Energija“, program Aurora evropske svemirske agencije „ESA“ ili projekat Orion američke svemirske agenci-je „NASA“. Mars će biti tek početak, jer će ljudska rasa u budućnosti mo-rati da organizuje letove i ka drugim, udaljenijim svemirskim telima. Sve to znači da će svemirski letovi trajati sve duže i da će posada u njima morati da se adaptira na dug boravak u ograni-čenom prostoru svemirskog broda, daleko od ljudske civilizacije.

Kako je tehnologija omogućavala sve duži

boravak astronauta u svemiru, tako je sve

važnije bilo ispitati kako se taj

dugotrajni boravak u svemiru odražava na

fizičko i psihičko stanje astronauta.

Zbog toga smatramo važnim da razmotrimo neke psihološke i psi-hosocijalne implikacije dugotrajnog svemirskog putovanja kod astronauta, jer će upravo psihološki faktori biti najbitnija stvar o kojoj će istraživači morati da razmišljaju prilikom plani-ranja dužih svemirskih letova, kao što je let na Mars.

Stres u svemiru

Putovanje na Mars po sadašnjim proračunima trebalo bi da traje od 6

do 9 meseci samo u jednom pravcu. Uzmimo u obzir da će astronauti po dolasku na Crveni planet tamo pro-vesti neko vreme, pa konačno tra-janje putovanja može biti i duže od dve godine. U te dve godine putova-nja astronauti će biti izloženi velikim naporima, prvenstveno psihološke prirode. Boravak u svemirskoj leteli-ci znači naporan fizički i intelektualni rad u uslovima mikro gravitacije na vrlo ograničenom prostoru – i to je samo početak. Stalno isti ljudi sa ko-jima će astronauti biti u kontaktu, ko-munikacija sa Zemljom uz kašnjenje i do 40 minuta, izolacija i odvojenost od porodice i civilizacije, ograničeni resursi, nedostatak privatnosti, sen-zorna deprivacija, konstantna svest o tome da su u slučaju nepredviđenih situacija prepušteni sami sebi, kao i strah od opasnosti kojima su izloženi stvaraće velike psihičke napore za celu posadu. Zbog svega toga jasno je da će život u takvim uslovima lako dovodi-ti do stresnih reakcija kod astronau-ta, a stres može imati teške posledice po produktivnost i funkcionalnost svakog astronauta. Sve nam to govo-ri da je potrebno pažljivo selekcioni-sati i pripremiti posadu za takav put. Objasnićemo ukratko fenomen stresa i njegove efekte na ljudski organizam.

Kada govorimo o stresu moramo da pravimo razliku između spoljašnjih uslova koji utiču na čoveka i reakcije čoveka na te uslove. Spoljašnje uslove koji pred osobu postavljaju specifične fizičke i/ili psihičke zahteve i od nje zahtevaju adaptaciju nazivamo stre-sorima, dok emocionalne, fiziološke i ponašajne reakcije na takve uslove nazivamo individualnim reakcijama na stres. Sam pojam stres koristi se za opis i spoljašnjih uslova i individual-nih reakcija, a najčešće kao zajednički naziv za interakciju između stresora i adaptivnog odgovora individue.


Stres izaziva određene fiziološke, psihološke i ponašajne reakcije kod individua. Psihološke reakcije mogu biti kognitivna ometenost, anksio-znost, apatija, depresija, bes i agresiv-nost. U fiziološke promene spadaju povećanje šećera u krvi, povećanje krvnog pritiska i ubrzanje pulsa i disa-nja, te povećanje mišićne napetosti. U ponašajne promene spadaju promene apetita i unosa tečnosti u organizam (Strickland, 2001). Iz opisa reakcija na stres jasno je da produženo delo-vanje stresa može dovesti do lakših i težih fizičkih ili psihičkih smetnji i oboljenja. Kada govorimo o tome šta sve može da predstavlja stresor onda je najjedno-stavnije reći da to može biti svaki događaj, od indi-vidue ocenjen kao pozitivan ili nega-tivan, koji zahteva adaptaciju.

U svakodnev-nom životu to mogu biti svađe sa bliskim ljudima, preseljenje porodi-ce, smrt člana porodice ili prijatelja, povrede ili bolesti, gubitak posla, že-nidba ili udaja i sl. Prilikom dugotraj-nog boravka u svemiru, posebno na međuplanetarnom putovanju, izvore stresa mogu predstavljati produženi fizički i intelektualni napori, izolacija, ograničen fizički prostor, odvojenost od porodice i civilizacije, nedostatak privatnosti, problemi u interperso-nalnoj komunikaciji među astronauti-ma, ograničenost resursa, istovetnost okoline i stimulusa, posebno hrane, i slično. Zbog toga je bitno da prouči-mo kako se ljudi ponašaju u takvim uslovima, kakva je dinamika grupe i koje su to karakteristike ličnosti koje doprinose boljoj adaptaciji na takve uslove. Budući da naša civilizacija još nije organizovala nijedan međuplane-tarni let, kao i zbog činjenice da posto-je individualne razlike u reakcijama na stres, ne možemo da predvidimo sve moguće reakcije astronauta koji se budu našli na takvoj misiji. Međutim, zahvaljujući istraživanjima na Zemlji u uslovima sličnim produženom bo-ravku u svemiru, kao i istraživanjima na posadama svemirskih stanica, mi smo mnogo naučili o ponašanju in-

dividua i grupa tokom života i rada u ekstremnim uslovima i uslovima izo-lacije.

Dosadašnja istraživanja o efekti-ma života u izolaciji

Veoma korisne podatke naučnici su dobili proučavajući život i rad ljudi u istraživačkim bazama na Antarkti-ku. Izuzetno surovi vremenski uslovi,

potpuna izolovanost tokom zimskog perioda (koji u nekim delovima kon-tinenta traje i devet meseci), relativno mali broj istih ljudi sa kojima se sva-kodnevno stupa u interakcije i odvo-jenost od ostatka civilizacije karakte-ristike su umnogome slične onome što očekuje astronaute na putu za Mars ili neko duže svemirsko putovanje.

Što se dužina boravka u svemiru produžava, psihološki faktori koji utiču na astronaute postaju sve važniji.Strejndž i Jangmen (Strange &

Youngman 1971, prema Rothblum, 1989) dobili su podatke da su tri glav-na izvora stresa kod članova istra-živačkih stanica na Antarktiku izo-lovanost, nepromenljivost okoline i nedostatak uobičajenih izvora zado-voljstva. Nije teško zaključiti da će ovi stresori biti daleko izraženiji prilikom putovanja na Mars uzimajući u obzir da će u malenom svemirskom brodu

astronauti konstantno biti okruženi tamom svemira daleko od Zemlje. Tejlor i Feleti (Taylor & Feletti, 1976) ustanovili su da ljudi koji se nisu us-peli adaptirati na život u izolovanosti pokazuju emocionalnu zaravnjenost, mrzovoljno raspoloženje i relativnu neefikasnost u radu, te se otuđuju od grupe. Njihov rad kasnije je poslužio za konstruisanje Viktorija skale izo-lacije koja služi za selekciju individua

koje dobro funkcionišu u izolaciji. Rezultati Sasakija i sar. (Sasaki et al, 1980 prema Rothblum, 1989) poka-zali su da se kod članova japanskih istraživačkih stanica manifestuje izražena anksioznost i depresija, na-ročito pri kraju boravka u izolaciji.

Zanimljivo je spomenuti rezul-tate Birsnera i Hougana (Biersner & Hogan, 1984; Rothblum, 1989) koji su ustanovili da su se na životne uslove na Antarktiku najbolje adap-tirali subjekti koji su vedrog raspo-loženja, neskloni depresivnim reak-cijama, sa uskim interesovanjima i niskom potrebom za stimulacijom, poverljivi i oprezni. Neka istraživa-nja su pokazala da je od velike važ-nosti za privikavanje na uslove živo-ta u izolaciji i nivo aktivnosti koje se

u tom periodu obavljaju. Dobijeni su rezultati koji govore da odnos mor-naričkog osoblja prema poslu opada u toku zimskih meseci na Antarktiku kada je njihova aktivnost smanjena, dok se odnos naučnika prema poslu ne menja, verovatno zbog činjenice da je njihova aktivnost tokom čitavog boravka na Antarktiku ujednačena (Ryman & Gunderson, 1979 prema Rothblum, 1989). Značajan problem može predstavljati i nedostatak seksu-alne aktivnosti i posledična seksualna frustriranost (Torres, 1976; Hachisu-ka, 1974 prema Rothblum, 1989).

Jedan od izuzetno bitnih uslova za uspešno sprovođenje misije sa ljud-skom posadom na Mars biće i dobri međusobni odnosi članova posade. Karakteristike ličnosti astronauta i njihova kulturna pozadina u inte-rakciji sa situacijom u kojoj se nalaze imaće veliki uticaj na sposobnosti du-gotrajne interpersonalne komunikaci-je, grupnu koheziju i dinamiku, adap-taciju i radnu uspešnost. Dosadašnja istraživanja na polarnim stanicama, simulacijama svemirskih putovanja, ali i istraživanja na stvarnim svemir-skim misijama pokazala su da realnu opasnost predstavljaju otvoreni kon-


flikti između članova posade, kao i konflikti između posade i zemalj-ske kontrole (Kanas, 1987 prema Le Scanff et al., 1997). U nekoliko sve-mirskih misija posada je čak stupila u štrajk usled neslaganja sa zemaljskim osobljem (Oberg i Oberg, 1986; Bluth, 1981 prema Le Scanff, 1997). Istraži-vanje sprovedeno među posadom Me-đunarodne svemirske stanice pokaza-lo je da od ukupnog broja negativno ocenjenih događaja koje su iskusili tokom boravka na svemirskoj stanici njih 47% se odnosilo na probleme u odnosima između članova posade ili odnosima između posade i zemaljske kontrole (Kanas et al, 2007).

Da bi što bolje razumeli moguće psihološke implikacije putovanja do Marsa kod astronauta, naučnici spro-vode istraživanja i u simuliranim uslo-vima na Zemlji. Iako ovakva istraživa-nja imaju svoje nedostatke, kao što je činjenica da učesnici nemaju doživljaj izolovanosti kakvu bi imali na pra-vom putovanju do Marsa, ne osećaju strah zbog mogućnosti opasnih i ne-predviđenih situacija, niti se boravak odvija u uslovima mikrogravitacije, ona nam ipak predstavljaju izuzetno vredan izvor podataka. Marsovsko društvo (The Mars Society) razvilo je program sa nekoliko istraživačkih sta-nica u svetu, smeštenih u izolovanim predelima naše planete, gde naučnici i inženjeri sprovode testiranja opreme i procedura koje bi mogle da se kori-ste na budućim misijama na Mars, a proučavaju se i psihosocijalni odnosi među istraživačima koji rade zajedno. Evropska svemirska agencija (ESA) sprovela je nekoliko simulacijskih studija u hiperbaričnim komorama u kojima su subjekti provodili i do 240 dana radi testiranja metoda praćenja psiholoških i interpersonalnih faktora pri svemirskim putovanjima. Rezulta-ti ovih studija pokazali su da posade zatvorene u hiperbaričnim komorama imaju tendenciju da svoju nagomila-nu agresiju usmeravaju ka zemaljskoj

kontroli, a dobijeni su i važni podaci o odnosima između astronauta ra-zličitog kulturnog porekla. Tako su u jednoj studiji posade dve različite kulturne grupe morale biti trajno od-vojene, a jedan učesnik je napustio ek-speriment usled neslaganja sa ostalim učesnicima (Sandal, 2001).

Svakako najambiciozniji projekat ovakve prirode pokrenut je u saradnji Rusije, Evropske unije i Kine u poseb-no pripremljenom prostoru Instituta za biomedicinske probleme Ruske akademije nauka, koji u svojoj istoriji ima višedecenijsko iskustvo sa ova-kvim simulacijama. Projekat nazvan Mars-500 odvijao se u tri faze u perio-du između 2007. i 2011. godine.

Sam pojam stres koristi se za opis i spoljašnjih uslova i individualnih

reakcija, a najčešće kao zajednički naziv

za interakciju između stresora i adaptivnog odgovora individue.

Treća faza projekta sastojala se od simulacije putovanja na Mars detaljno osmišljene kako bi uslovi bili što slič-niji stvarnom svemirskom putovanju, što je uključivalo kašnjenje u radio komunikaciji sa Zemljom, štedljivost u korišćenju resursa, ograničeni i izo-lovani prostor i sl. Simulirano puto-vanje trajalo je 520 dana, a šestočlana posada različitog kulturnog porekla bila je smeštena u prostoru koji je si-mulirao svemirsku letelicu, poseban modul za sletanje na Mars, te površi-nu Marsa. U toku simulacije ukupno je sprovedeno 28 psiholoških i psiho-fizioloških eksperimenata, a rezultati su pokazali da se ljudi mogu navići na dugotrajan boravak u izolaciji, sen-zornu deprivaciju i druge okolnosti koje prate ovakvo putovanje. Poka-zalo se da komunikacija sa Zemljom od strane astronata opada kako vreme odmiče. Tako su se u početku astrona-uti često javljali zemaljskoj kontroli, ali su se s vremenom adaptirali na izo-laciju, pa su pisali sve kraće izveštaje, lišene emocija i sa manje zahteva za

pomoć u rešavanju problema u vezi sa obavljanjem zadataka. Pokazalo se i da česta komunikacija sa prijateljima i porodicom može delovati kao stre-sor, jer se na taj način astronauti više brinu za probleme kod kuće. Zbog toga je potrebno ograničiti takvu ko-munikaciju. Kašnjenje u komunikaciji između astronauta i zemaljske kon-trole može dovesti do nepredviđenih situacija kao što je bio slučaj tokom „šetnje“ po Marsu u okviru ove si-mulacije. Naime, jedan član posade je poslao pitanje zemaljskoj kontroli u vezi sa nekim komplikovanim za-datkom koji je nameravao da obavi, ali dok mu je pristigao odgovor, više nije bio motivisan da ga i uradi. Jedan vrlo zanimljiv aspekt ove simulacije bila je i forma komunikacije između astronauta i zemaljske kontrole. Na-ime, ranija istraživanja na posadama svemirskih stanica pokazala su da astronauti koji duže borave u svemiru ne reaguju dobro na naređivanje od strane zemaljske kontrole. Zbog toga se u komunikaciji sa astronautima od njih „traži“ da urade nešto, a ne nare-đuje im se („Mars-500“, n.d.; Corley, 2011a). U razgovoru sa astronautima nakon njihovog „povratka“ sa Marsa ustanovljeno je da postoje velike in-terpersonalne razlike u aktivnostima kojima su se nosili sa stresom. Neki-ma je pomagalo pisanje pisama poro-dici, nekima usmerenost na naučne eksperimente, nekima je važan bio fidbek koji su dobijali od javnosti u porukama koje su stizale preko radio veze, dok su neki koristili samodisci-plinu kao primaran način suočavanja sa stresom (Corley, 2011b).

Kakvi su ljudi potrebni za putovanje na Mars?

Imajući u vidu sve do sada napisa-no, jasno je da će program selekcije za posadu koja će putovati na Mars mo-rati da bude detaljno razrađen. Pored onih zahteva koji se podrazumevaju, a odnose se na obrazovanje i fizičko zdravlje, astronauti na putu za Mars moraće da budu psihički stabilne lič-nosti, sa izgrađenom samodiscipli-nom i sposobnosti samoopažanja i samoregulacije. To znači da su oni u stanju da ostanu smireni u stresnim i opasnim situacijama, da kontrolišu svoje ponašanje i da prepoznaju svo-ja trenutna emocionalna stanja, te ih adekvatno regulišu. Jednako važne ka-rakteristike koje astronauti na putu za Mars treba da imaju jesu dobro izgra-


izgrađene socijalne veštine i veštine kreativnog rešavanja problema. Soci-jalne veštine odnose se na sposobnost komunikacije sa drugim članovima posade i one će biti važne zbog du-gotrajnog života s malim brojem istih ljudi kojima će astronauti biti okru-ženi. Kreativno rešavanje problema znači kreativnost u mišljenju i suoča-vanju sa novonastalim situacijama ili razmišljanje „izvan kutije“, što će biti od izuzetnog značaja na dugom putu na kojem se može desiti niz nepred-viđenih situacija, a posada će zavisiti jedino od sopstvenih sposobnosti. Isto tako, biće poželjno da astronauti imaju razvijen smisao za humor, koji će im dobro doći za razbijanje mono-tonije dugog puta na Mars, kao i za ublažavanje emocionalnih poteškoća koje će proživljavati. Odabrani kandi-dati moraće dobro da funkcionišu kao grupa i zbog toga će biti važno da pre polaska na put provedu određeno vre-me zajedno u simuliranim uslovima putovanja, ali i u neformalnom dru-ženju. Na taj način steći će se uvid u međusobno funkcionisanje kandidata za let, te će se moći odabrati oni koji optimalno funkcionišu u radu sa osta-lim članovima.

Zaključak

Organizacija putovanja na Mars zahtevaće velike napore od svih koji budu učestvovali u takvom projektu.

Svemirske agencije u saradnji sa psi-holozima moraće da razrade detaljan plan selekcije, obuke i pripreme astro-nauta za takvo putovanje. Ljudski fak-tor biće ključan za uspeh jedne ovakve misije. Mnoge stvari u vezi sa selekci-jom posade potrebno je još detaljnije istražiti.

Iako ograničen, deo prostora moraće biti

namenjen za razonodu i opuštanje

posade, slušanje muzike,

gledanje filmova...Tu prvenstveno mislimo na broj

članova posade i polnu strukturu iste. Istraživanja su pokazala da u produže-nom boravku u izolaciji muško-ženski odnosi mogu predstavljati problem, posebno ako su članovi posade ra-zličitog kulturnog porekla („Beware Astro-Naughtiness“, 2005). Neizbežna je činjenica da se problem ljudske sek-sualnosti mora detaljno razmotriti u okviru putovanja na Mars jer će sigur-no uticati na odnose između člano-va posade i njenu funkcionalnost. U

prilog tome govori i psiholog Lorens Palinkaš (Lawrence Palinkas) koji kaže da: „...seks može doneti i korist misijama stvarajući osećanje stabilno-sti i normalizacije“ („Beware Astro-Naughtiness“, 2005). Pored selekcije i pripreme posade, važan zadatak in-ženjera i psihologa biće i organizaci-ja prostora svemirske letelice u kojoj će astronauti putovati na Mars. Iako ograničen, deo prostora moraće da bude namenjen za razonodu i opušta-nje posade. Slušanje muzike, gledanje filmova, a možda i uživanje u nekom hobiju, adekvatnom za date uslove, aktivnosti su koje će pomoći astro-nautima da lakše provedu dugotrajan boravak u svemiru. Redovne aktivno-sti u sklopu misije trebalo bi planirati tako da tokom celog puta postoji je-dan optimalan nivo zaposlenosti celo-kupne posade.

Na kraju, još jedan problem koji se može pojaviti u sklopu misije na Mars jeste resocijalizacija astronauta nakon povratka na Zemlju. Poznato je da neki ljudi nakon dugotrajnog bo-ravka u izolaciji pri povratku u druš-tvo imaju problema sa adaptacijom. Ovako nešto možemo očekivati i od posade koja se vrati sa Marsa. I ovde će važnu ulogu imati psiholozi, koji će morati da pomognu astronautima da se ponovo prilagode životu u društvu, ali će najvažniju ulogu u resocijaliza-ciji astronauta imati njihove porodice i prijatelji. +


INTERVJU Predrag Stojadinović

Da li je za Vas to što ste postali ateista bilo jednostavno i brzo logič-no rešenje ili je to bio proces koji je dugo trajao?

To nije bio proces u kojem sam po-stao ateista, već proces u kom sam na-učio kako svet naizgled funkcioniše. Kako sam sticao saznanja o univerzu-mu, nauci, postajalo mi je sve jasnije da nema dokaza da bog postoji i da priče koje možete pročitati u drevnim knjigama nisu u skladu sa stvarnošću.

U diskusijama da nauka čini reli-giju zastarelom, često se čuju oprav-danja religioznih ljudi da su mnogi slavni naučnici iz prošlosti, ali i sa-dašnjosti, religiozni. Kakvo je Vaše mišljenje o naučnicima, naročito fizičarima koji se izjašnjavaju kao religiozni?

Pre svega, naučnici su proizvod vremena u kom žive. Njutn je zaista bio religiozan. S druge strane, bio je i alhemičar. Da li to opravdava verova-nje u alhemiju? Ne... Pamtimo Njutna po onom što je ispravno uradio, a ne po onome što je uradio pogrešno.

Da li se ikada osećate kao da Vas ljudi upoređuju sa Karlom Saga-nom?

Bio bih počastvovan kada bi to ra-dili.

Da li imate utisak da poruka koju Vi i, recimo, Stiven Hoking, šaljete zapravo utiče na današnju omladi-nu? Kada naučnici kao vi preuzmu ulogu „prosvetitelja javnosti“, kakav odgovor očekujete?

Radim to da bih uzvratio uslugu. Za nauku sam se zainteresovao tako što sam čitao knjige naučnika. Kada mi neko mlad kaže da su moje knjige učinile da se zainteresuje za nauku, što se u poslednje vreme često dešava, to je meni najveća nagrada.

S obzirom na to da ste povezani sa sagom o Zvezdanim stazama, da li očekujete sličnu budućnost čovečan-stva, bez stega religije, u kojoj glavni cilj ne bi bio materijalno bogatstvo, već snažna, odlučna potraga za zna-njem?

Takva budućnost nije verovatna... Međutim, ako će nam išta nju obez-bediti, to su racionalnost i politika za-snovana na empirijskoj stvarnosti.

Da li se slažete sa slavnim, pokoj-nim Kristoferom Hičensom da reli-gija sve truje? Da li smatrate da bi svet bio bolje mesto kada bi religija nestala, a čovečanstvo bilo potpuno prosvećeno?

Nisam siguran da bi čovečanstvo postalo prosvećeno, ali ne bi škodilo da se rešimo religije.

Kako sam sticao saznanja o

univerzumu, nauci, postajalo mi je sve

jasnije da nema dokaza da Bog

postoji.

Šta mislite, kako bi očevi osniva-či Sjedinjenih Država gledali na da-našnje američke političare i njihovu religijsku posvećenost, čak i funda-mentalizam nekih od njih?

Džeferson bi bio zgrožen.

Koliko, po Vašem mišljenju, islam ugrožava zapadni svet? Koliki udeo u tome imaju mediji, a koliki nedostatak informacija, ako ga uop-šte imaju?

Nisam toliko zabrinut kao neki drugi... Volim da mislim da islamske

zemlje na kraju žele da napreduju eko-nomski, da povećaju svoju stabilnost... Sa iskorišćavanjem prilika u privredi i većom dostupnošću obrazovanja, na-ročito ženama, militantni fundamen-talizam će opasti.

Po Vašem mišljenju, gde će nas fi-zika (ili nauka uopšte) odvesti u svo-jim istraživanjima – više ka makro-svetu (veličina i starost univerzuma) ili ka mikrosvetu (kvantna mehani-ka, molekularne strukture itd.)?

Ne znam... To je ono uzbudljivo u bavljenju naukom.

Poznati ste po svom oštrom i ozbiljnom pristupu religiji. Druga strana smatra da je to uvredljivo. Šta predlažete, da se govori istina čak i ako znate da će ona mnoge uvrediti ili da se bude pažljiv prema osećanji-ma onih osetljivijih?

Mislim da je važno da se nađe neka kombinacija ta dva. Nema razloga da nepotrebno vređamo. Ali, poštova-ti ljude nije isto što i poštovati glupe ideje. Na kraju krajeva, smatram da čovek mora da brani realnost i ako to nekog vređa, pa neka bude tako.

Šta mislite, koliko je uspešan vid popularizacije nauke koji koristite Vi, Dokins, Tajson, Šermer i mnogi drugi u obrazovanju javnosti i ko-liko ona prihvata kritičko mišljenje u odnosu na dogme? Šta mislite da je najbolje da se preduzme u zemlji kao što je Srbija, gde cveta postko-munistička hiperreligioznost koja je postala opasna ideologija?

Ja sam prosvetitelj... Verujem u obrazovanje.

Da li biste došli u Beograd da održite predavanje ako Vas lepo za-molimo?

Uvek možete da pitate. +

Lorens Kraus (Lawrence Maxwell Krauss), fizičar : ,,Ne bi škodilo da se rešimo religije.“


Intervju sa profesorom Krausom

EKSKLUZIVNO

PSEUDONAUKA Dobrica Nikolić

Izaberite svog lekara

Dimitrije je doktor. Diplo-mirao je medicinu, završio pripravnički staž, položio stručni ispit i zaposlio se.

Prilikom prijema diplome o završe-nom školovanju položio je zakletvu da će se u obavljanju svog poziva pridrža-vati načela utvrđenih u Hipokratovoj zakletvi, kao i načela profesionalne etike. Pohađa seminare kontinuirane edukacije, kako bi bio u toku sa novim medicinskim saznanjima. U slučaju da prisustvom ili organizovanjem se-minara ne osvoji dovoljan broj poe-na, postoji opasnost da mu Lekarska komora Srbije oduzme licencu za rad. Svakog meseca mu se od plate odbi-jaju doprinosi za penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje.

Ustanova u kojoj je Dimitrije za-poslen pored njega zapošljava dovo-ljan broj radnika odgovarajuće struč-ne spreme, sa položenim stručnim ispitom, a za obavljanje određenih poslova i sa odgovarajućom specijali-zacijom. Ustanova poseduje dijagno-stičku, terapijsku i drugu opremu za pružanje zdravstvene zaštite, prosto-rije za prijem obolelih, odnosno zdra-vih lica, za obavljanje dijagnostičkih i terapijskih postupaka lečenja i smeštaj pacijenata, za čuvanje lekova i medi-cinskih sredstava i obezbeđen sanitet-ski prevoz.

Prilikom osnivanja ustanove u ko-joj je Dimitrije zaposlen, zdravstveni inspektor je rešenjem utvrdio da su is-punjeni svi uslovi propisani zakonom. Ustanova ima istaknut raspored rad-nog vremena, cenovnik i izdaje račune za pružene zdravstvene usluge. Tako-đe, poseduje statut i akt o osnivanju i sve zakonski neophodne podatke, po-čev od imena vlasnika ustanove (osni-vača), direktora, zamenika direktora, članova upravnog odbora, nadzornog odbora, zaštitnika prava pacijenata, načina obezbeđivanja sredstava za rad, sve do međusobnih prava i oba-veza zdravstvene ustanove, osnivača i radnika. Periodično dostavlja Insti-

tutu za javno zdravlje Srbije Milan Jovano-vić Batut statističke izveštaje iz medicin-ske dokumentacije koju redovno vodi o svojim pacijentima.

Pera se takođe bavi zdravstvenim radom. Ima završe-nu osnovnu školu. Nije imao priprav-nički staž, nije pola-gao stručni ispit niti je išao na specijali-zaciju, a ne pohađa ni stručne seminare. U registru Lekarske komore Srbije – nije evidentiran. S ob-zirom na to da nije primio diplomu o završenom medi-cinskom školovanju, niti se formalno zaposlio, nije ni položio Hipokratovu zakletvu. Platu sebi i ostalim radnici-ma određuje proizvoljno i ne uplaćuje doprinose za penziono, socijalno niti zdravstveno osiguranje. Ipak, država će mu obezbediti odgovarajuću penzi-ju iz budžeta.

Pored ostalih oblika nadrilekarstva

(homeopatija, kvantna medicina, reiki...)

legalizovana je ,,duhovna energetska

medicina“.

Ustanova u kojoj je Pera zaposlen pored njega „zapošljava“ određen broj radnika bez odgovarajuće stručne spreme, bez položenog stručnog ispita i specijalizacije, pa čak i bez ugovora o

radu. Ustanova ne poseduje dijagno-stičku, terapijsku niti drugu opremu za pružanje zdravstvene zaštite, pro-storije za prijem obolelih, odnosno zdravih lica, za obavljanje dijagnostič-kih i terapijskih postupaka lečenja, za čuvanje lekova i medicinskih sredsta-va, niti obezbeđen sanitetski prevoz, već jedino prostorije za smeštaj paci-jenata.

Prilikom „osnivanja“ ustanove u kojoj je Pera zaposlen, zdravstveni inspektor nije ni pozvan. Ustanova nema istaknut raspored radnog vre-mena, cenovnik usluga, niti izdaje račune. Ustanova ne poseduje statut, niti akt o osnivanju. Ne zna se ime di-rektora, zamenika direktora, članova upravnog odbora, članova nadzornog odbora, zaštitnika prava pacijenata, način obezbeđivanja sredstava za njen rad, niti međusobna prava i obaveze ustanove, osnivača i zaposlenih rad-nika. Pored toga, ne dostavlja nad-ležnom zavodu, tj. Institutu za javno zdravlje Srbije statističke izveštaje iz medicinske dokumentacije, budući da ni ne poseduje medicinsku dokumen-taciju. Ponekad nema ni građevinsku dozvolu, nego su pacijenti sme[teni u

Moć u rukama neobrazovanih pojedinaca ili amoralnih institucija kojima je jedino stalo do novca u određenim slučajevima može da ugrozi i same temelje društva zasnovanog na razumu, pravu i sekularnim vrednostima.


kontejnere za privremeni smeštaj.

Osnovna razlika između Dimitri-ja i Pere je u nivou političke podrš-ke koju uživaju. Dimitrije je do svog znanja došao isključivo radom i zala-ganjem. Čak i da je želeo da uradi ne-što „s one strane zakona“, to mu je si-stemski onemogućeno. Pera je do svog zvanja došao isključivo političkom podrškom, ali ne izbegava poslove „sa strane“. Naprotiv. Primiće na „lečenje“ čak i one koji se skrivaju od zakona.

Ukoliko ste prilikom čitanja teksta stekli utisak da ustanove poput Perine ne postoje u našoj zemlji, prevarili ste se. Nalaze se u Bačkom Petrovom Selu, Čeneju, Vilovu, Krčedinu, Vitkovcu i Brajkovcu, a Srpska pravoslavna cr-kva ih već nekoliko godina koristi za nadrilekarsko i protivzakonito lečenje narkomanije. Dva centra (Crna reka i Lešnica) su prestala sa radom usled osude javnosti zbog prebijanja, silova-nja i ubistva štićenika.

Srpska pravoslavna crkva se već nekoliko

godina bavi nadrilekarstvom i protivzakonitim

lečenjem narkomanije.Kompletna podrška za rad centara

sastoji se iz dva memoranduma koje su sa Mirkom Bulovićem – predsed-nikom politički najuticajnije nevla-dine organizacije – mimo Skupštine

i javne rasprave potpisali ministar zdravlja Zoran Stanković 22. 6. 2011. i ministar policije Ivica Dačić 18. 3. 2012. godine. Memorandumima je prećutno ignorisano kršenje čak 66 od 280 članova Zakona o zdravstvenoj zaštiti, zbog čega je udruženje građa-na zanemarljivog političkog uticaja, Ateisti Srbije, svojevremeno reago-valo javnim saopštenjem. Podršku ovim memorandumima su obezbedili prethodni ministar zdravlja Tomi-ca Milosavljević, njegova pomoćnica (trenutno predsednica Udruženja za javno zdravlje Srbije) Snežana Simić i Vuk Stambolović, buduči da je, na nji-hovo zalaganje, Pravilnikom o bližim uslovima, načinu i postupku obavlja-nja metoda i postupaka tradicionalne medicine, objavljenim u „Službenom glasniku RS“, br. 119/2007 od 14. 12. 2007, pored ostalih oblika nadrilekar-stva (homeopatija, kvantna medici-na, reiki...), legalizovana i „duhovna energetska medicina“. Osnovu pra-vilnika je predstavljao popis alterna-tivnih metoda lečenja – diplomski rad Marije Kujundžić, kojoj je Vuk Stambolović bio mentor, a u izradi je učestvovala radna grupa Sekcije za tradicionalnu medicinu Udruženja za javno zdravlje Srbije, u kojoj je samo jedan član (od ukupno šest) imao me-dicinsko obrazovanje. Rad navedenih lica, udruženja i sekcija predstavlja suštu suprotnost idejama doktora Mi-lana Jovanovića Batuta, autora knjige „Nadrilekari: kako varaju, globe i za-tiru narod: neobaveštenom i lakover-nom svetu za pouku“. Doktor Batut je bio jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu i njegov prvi dekan. Bavio se narodnim zdravstve-nim prosvećivanjem i borbom protiv

nadrilekarstva.

Moć u rukama neobrazovanih po-jedinaca ili amoralnih institucija ko-jima je jedino stalo do novca u odre-đenim slučajevima može da ugrozi i same temelje društva zasnovanog na razumu, pravu i sekularnim vredno-stima. Za zatvaranje nadrilekarskih centara SPC dovoljno je ispoštovati samo jedan član Zakona o zdravstve-noj zaštiti, koji je sam po sebi očigle-dan:

Član 53Ministarstvo donosi rešenje o pri-

vremenoj zabrani rada, ili o privreme-noj zabrani obavljanja određenih po-slova zdravstvene delatnosti, ako:

1) zdravstvena ustanova ne ispu-njava uslove propisane zakonom u pogledu kadra, opreme, prostora i le-kova;

2) obavlja zdravstvenu delatnost koja nije utvrđena rešenjem za poče-tak obavljanja zdravstvene delatnosti;

Poseban problem centara ovog tipa ne predstavlja samo kršenje zakona. Dodatni problem predstavljaju i po-sledice po „štićenike“, koji ne bivaju osposobljeni za dalje funkcionisanje (resocijalizaciju), jer se taj proces vrši od strane nekvalifikovanog osoblja.

Dodatno, izveštaji koji iz ovakvih centara stižu o uspešnosti lečenja za-snivaju se na izostavljanju neuspešnih slučajeva, ignorišući one koji se vrate u narkomaniju. Stoga se takvi izveštaji nikako ne mogu smatrati stručno re-levantnim. +

NAUKA Marko Ekmedžić

Alan Tjuring - otac savremenih računara

Smrt Alana Tjuringa (Alan Mat-hison Turing), 8. juna 1954. godine, imala je gotovo bezna-čajan odjek u javnosti. Nije bilo

dugih in memoriam članaka u novi-nama, nije bilo prigodnih programa na radiju, a i najveći britanski javni servis, čuveni BBC, ćutao je.

Poneki skromni članak, uz sećanje njegovih kolega i čla-nova porodice, probijao se kroz sramotni zid ćutanja, podignut da odbrani nehumani i neetički zakon iz 1885. godine, po kom je Tjuring bio okrivljen i osuđen za „veliku nepristojnost“ sa dru-gim muškarcem.

Da, Alan Tjuring je bio ho-moseksualac.

Više od toga, Alan Tjuring je bio genije, briljantni matemati-čar, logičar, kriptolog i teoreti-čar računarske nauke.

Više i od toga, Alan Tjuring je bio otac savremenih računara i veštačke inteligencije.

Najviše od svega, Alan Tju-ring je bio čovek nesputane, slo-bodne misli, nesretno rođen u vreme-nu u kom je zadužio celo čovečanstvo, a sopstvena zemlja mu se odužila po-rugom i čudovišnom kaznom.

Rođen je 1912. godine u Londonu, u porodici škotskog aristokratskog porekla, kao drugi sin. Alanov stariji brat Džon nasledio je titulu i obave-ze plemića, pa su okolnosti dopusti-le da se genijalnost mlađeg Tjuringa nesmetano razvija kroz školovanje i priliku da se posveti karijeri naučnika.

Ipak, sasvim je moguće da ukoli-ko niste matematičar, informatičar ili

eventualno ljubitelj špijunskih priča iz Drugog svetskog rata za njegovo ime niste čuli i da vam ne znači kao ime Tesle, Edisona, Vata, Njutna, Galileja ili Pitagore. Bez obzira na to, u pitanju je čovek bez čijeg rada teško da biste danas čitali ovaj elektronski članak, teško da biste „surfovali“ Internetom

i teško da biste uživali u igranju neke gejmerske konzole ili svoj mobilni te-lefon koristili kao mali prenosni raču-nar. Ili bismo možda ipak imali per-sonalne računare, Internet, mobilne telefone i konzole za igranje, ali kao sasvim drugačije, moguće i banalnije uređaje.

Genijalnost mladog Tjuringa se pokazivala još od najranijeg detinj-stva. Donekle uskraćen za stalno pri-sustvo roditelja, koji su zbog očevog posla bili prinuđeni da vreme provode između Engleske i Indije, Tjuring se okrenuo detinjem istraživanju, otkri-

vanju sveta i sitnim interesovanjima, koja su kasnije postala životna opse-sija matematikom i logikom. Ipak, pojedini biografi navode da je u onim trenucima u kojima je porodica bila na okupu, uticaj majke, Etel Sare, do-prineo da mladi Tjuring nesmetano razvija svoja interesovanja i specifičan

pogled na svet.

Bez obzira na to što u prvim godinama njegovog detinjstva roditelji nisu bili stalno prisutni, Tjuringovo obrazovanje nije bilo prepušteno slučaju. Osim bračnog para koji je brinuo o njemu i stari-jem bratu tokom odsustva rodite-lja, za razvijanje detinje radozna-losti u kvalitetniji pristup znanju zaslužno je i upisivanje mladog Tjuringa u školu „Sent Majkl“, a potom, kada je napunio trinaest godina, i u prestižnu nezavisnu školu „Šerborn“. Već u tom ranom, školskom uzrastu, učitelji su uočili specifičnu genijalnost Alana Tju-ringa, kao i njegovu neutoljivu žeđ za znanjem, toliko snažnu i nepo-kolebljivu da je u vreme štrajkova železničara biciklom putovao tih stotinak kilometara između Sa-utemptona, gde je porodica u to vreme živela, i sedišta škole u Šer-

bornu.

Ipak, istine radi, treba reći da nisu svi učitelji bili oduševljeni Tjuringo-vom opsesijom matematikom, umesto ostalim klasičnim naukama. Gotovo autistično, Tjuring je bezmalo zane-marivao ostale školske obaveze, istra-žujući domete sopstvene logike i sop-stvenu mogućnost rešavanja složenih matematičkih problema. Kao aneg-dote ostaju zabeležena njegova reše-nja teorema, koje su uspešno rešene decenijama pre toga, a na šta Tjuring nije obratio pažnju, skoncentrisan na sopstvene algoritme rešavanja.

Alan Tjuring je bio čovek nesputane, slobodne misli, nesretno rođen u vremenu u kom je zadužio celo čovečanstvo, a sopstvena zemlja mu se odužila porugom i čudovišnom kaznom.


Pamti se i kako je sa 15 godina uspeš-no rešavao matematičke probleme, složenije od školskog uzrasta u kom je bio, kao i to da je sa 16 godina pro-sto „progutao“ rad Alberta Ajnštajna i čak ekstrapolirao Ajnštajnovu analizu Njutnovih zakona kretanja.

U „Šerbornu“ je Tjuring začeo i prijateljstvo, a po nekim biografima i platonsku ljubavnu vezu sa kolegom Kristoferom Morkomom (Christo-pher Morcom), što ga je inspirisalo za još intenzivniji i nadahnutiji rad na matematičkim problemima. Kada je Morkom iznenada umro 1930. go-dine od komplikacija usled goveđe tuberkuloze, Tjuring je bio slomljen. Iz sačuvane prepiske sa majkom se vidi da je smatrao da je doživeo najte-ži udarac u svom životu i gubitak koji nikada neće preboleti. Taj događaj je u potpunosti razbio sve preostale verske iluzije koje je Tjuring još mogao ima-ti i od tog trenutka pa do kraja života bio je iskreni ateista. Sve prirodne, pa i biološke fenomene, od klimatskih promena pa do funkcionisanja moz-ga, počeo je da posmatra kao čisto materijalističke, iako je zadržao uvere-nje da svojevrsni duh opstaje i nakon smrti tela.

Nakon „Šerborna“, Tjuring se po-svetio studijama na prestižnom Kra-ljevom koledžu (King’s College) u Kembridžu, gde je 1934. godine sa izu-zetnim uspehom diplomirao na ma-tematici. Već naredne godine postaje asistent, a na osnovu sjajne doktorske disertacije na temu centralne granične teoreme. To što sam Tjuring nije bio svestan toga da je pomenuta teorema dokazana još 1922. godine nije ni na koji način umanjilo utisak komisije o njegovom originalnom i preciznom pristupu. Doduše, sam Tjuring se često nervirao kada bi saznao da je dokazivao već dokazane stvari, ali u njegovom umu sama zagonetka je bila mnogo bitnija od mogućnosti da ju je neko nekada i negde već rešio.

Još pre početka studija, Tjuring se zainteresovao za ono što je nemač-ki matematičar David Hilbert 1928. godine nazvao „problemom odluči-vanja“ (Entscheidungsproblem), tj. osnovom svih današnjih algoritama – čistim logičkim argumentom ili pi-tanjem na koje su jedini mogući odgo-vori „DA“ i „NE“. Nakon dugog izuča-vanja, mladi Tjuring je 1936. objavio rad na ovu temu, u kom je na briljan-

tan način preuredio rezultate Kurta Gedela (Kurt Gödel) iz 1931. godine i zamenio neke složenije mehanizme koje je ovaj predvideo formalnim i jednostavnim hipotetičkim uređajima koje su kasnije nazvane „Tjuringove mašine“.

Kao anegdote ostaju zabeležena njegova

rešenja teorema, koje su uspešno rešene

decenijama pre toga, a na šta Tjuring nije

obratio pažnju, skoncentrisan na

sopstvene algoritme rešavanja.

Najjednostavnije posmatrano, Tjuringova mašina ima rudimentarnu konstrukciju. Sastoji se od beskonač-ne trake koja na sebi ima kućice u koje mogu da se upisuju simboli i glave koja može da čita i piše simbole. Za Tjuringovu mašinu se definiše azbu-ka simbola koja će se u njoj koristiti, i spisak stanja u kojima glava za čitanje i pisanje može da se nalazi. Definišu se početno stanje (Sp) i završno stanje (Sk). Početno stanje je stanje u kome se mašina nalazi na početku rada, a kada mašina dođe u završno stanje, prestaje sa radom. Glava može da se pomera za jedno polje ulevo (L), za jedno polje udesno (D), ili da ostane u mestu (M). U zavisnosti od stanja u kome se glava nalazi i od simbola koji se nalazi u kućici iznad koje je glava postavljena, glava će u tu kući-cu upisati određeni simbol, pomeriti se levo ili desno (ili ostati u mestu), i promeniti svoje stanje. Ovaj proces se ponavlja dok Tjuringova mašina ne stigne u završno stanje. Uspešno je dokazao da bi takva mašina mogla da obavi ma koji matematički proračun, ukoliko bi on bio predstavljen u for-mi algoritma. Potom je dokazao da ne postoji rešenje „problema odlučiva-nja“, tako što je isprva pokazao da je „problem zaustavljanja“ za Tjuringove

mašine bez konačnog rešenja. Uopšte-no gledajući, pomoću algoritma nije moguće reći da li će zadata „Tjuringo-va“ mašina ikada zastati.

Dakle, problem zaustavljanja je problem odlučivanja koji se može izraziti na sledeći način – ako je dat opis računarskog programa, odrediti da li će program završiti sa izvršava-njem ili će nastaviti da se izvršava do u beskonačnost. Ovo je ekvivalentno problemu odlučivanja za dati program i ulaz, da li će program ikada stati za taj ulaz ili će se izvršavati beskonačno dugo.

Za vreme u kom je Tjuring posta-vio ove modele to je bilo izuzetno na-predno, posebno imajući na umu da je praktična potvrda efikasnosti, uz kon-kretne fizičke modele računara, došla znatno kasnije.

I kao po pravilu, i ovde je postoja-lo slično rešenje koje je objavljeno pre Tjuringovog. Alonzo Čerč (Alonzo Church) je neposredno pre Tjurin-ga dao svoj dokaz, iako je Tjuringov bio detaljniji, i predviđao takozvanu „Univerzalnu Tjuringovu mašinu“, sa idejom da bi takav uređaj mogao da izračuna sve što je makar i teorijski podložno izračunavanju. Danas se bez ikakve sumnje ovaj Tjuringov rad smatra osnovnim konceptom savre-menih računara, a „Tjuringova maši-na“ je središnji deo proučavanja u teo-riji izračunljivosti.

Ipak, od 1936. do 1938. godine, Tjuring je svoja znanja produbljivao baš pod mentorstvom Čerča, u Prin-stonu, šireći polje interesovanja sa či-ste matematike ka kriptologiji, napra-vivši čak u tom periodu tri od četiri stepena elektromehaničkog binarnog umnoživača (računska mašina). Go-dine 1938. je doktorirao na logici red-nih brojeva i relativnom računanju kao delu principa rada računskih ma-šina. Tokom rada u Prinstonu, uspeo je da nadogradi koncept „Tjuringo-ve mašine“ uvođenjem koncepta tzv. „Proročke mašine“ (oracle), učinivši je boljom.

Po povratku na Kembridž, počeo je da prati predavanja nadahnutog filo-zofa Ludviga Vitgenštajna (Ludwig Jo-sef Johann Wittgenstein), na temu os-nova matematike. Provodili su mnogo vremena u razgovorima punim slaga-nja i razmimoilaženja mišljenja gde je


Tjuring branio formalizam, dok je Vitgenštajn bio na stanovištu da ma-tematika ne otkriva nikakve apsolutne istine, već ih zapravo izmišlja poput kakvog izumitelja. Ove rasprave su dodatno oblikovale kritički um mla-dog genija, koji teško da je mogao imati boljeg „rivala“ od Vitgenštajna. Čuveni Bertrand Rasel (Bertrand Ru-ssell) je umeo da kaže da je Vitgen-štajn najsavršeniji primer genija pu-nog strasti, dubine, snage i nadmoći.

Negde u to vreme, Tjuring počinje da radi na određeno vreme u Državnoj školi za kodiranje i šifre (Government Code and Cypher School - GCCS). Nimalo slučajno, upućen je u odelje-nje koje se bavilo pokušajima razbija-nja šifara nemačke sofisticirane maši-ne za kodiranje, čuvene „Enigme“.

Nedugo potom počinje i Drugi svetski rat i Tjuringov rad postaje sve samo ne na određeno vreme. Još pre početka rata, negde u julu 1939, polj-ska šifrantska služba je prosledila Bri-tancima i Francuzima detalje električ-nog sistema rotora „Enigme“, i detalje svojih pokušaja dešifrovanja. Zajedno sa iskusnim razbijačem šifri, Dili-jem Noksom (Alfred Dillwyn 'Dilly' Knox), Tjuring se upustio u detaljniju, širu analizu naprave, nasuprot osetlji-vom poljskom principu, koji je u veli-koj meri zavisio od određenih lako iz-menjivih procedura šifrovanja, čemu su Nemci često pribegavali.

Tjuringov pristup je kasnije postao poznat kao „Tjuringova kriptološka bomba“ ili samo „Tjuringova bomba“, otelotvorena u uređaju koji je dešifro-vao „Enigmu“, simulirajući njen rad, a nazvana tako kao pandan poljskom pristupu, poznatom kao „bomba kryptologiczna“. Uz Tjuringa, ovom projektu je značajno doprineo i njegov kolega, matematičar Gordon Velčman (Gordon Welchman).

Od 4. septembra 1939, dan nakon objavljivanja rata Nemačkoj, GCCS se preselila u danas legendarni Blečli Park (Bletchley Park), i tu je Tjuring načinio svojih čuvenih pet kriptoa-nalitičkih proboja, koji su danas deo metodologije ove svojevrsne nauke. Osim specificiranja „bombe“, razot-krio je proceduru izmene indikatora „Enigme“, razvio statističku procedu-ru efikasnije upotrebe „bombe“ (tzv. „Banburismus“), razvio proceduru razotkrivanja podešavanja koturo-

va mašine za šifrovanje „Lorenz SZ 40/42“ (popularna „Tunny“), koju je nazvao „Tjuringerija“ (ili šaljivije „Tu-ringismus“), a pri kraju rata je razvio i skrembler glasovnih poruka, nazvan „Dilajla“.

Rad na „bombi“ se, najjednostav-nije rečeno, sastojao u traženju reše-nja iz kontradikcija, tj. iz svojevrsnog paradoksa. Naime, uređaj je analizirao ogroman broj mogućih kombinacija i odbacivao sve one koje su davale ne-logična rešenja, ostavljajući tako za analizu tek mali broj mogućnosti. Ako se uzme da je početni broj kombina-cija iznosio 1019 varijanti (1022 za mornaričke „Enigme“), jasno je kako je sofisticiran morao biti takav uređaj, načinjen pre više od 70 godina. Zna se da je prva takva instalacija uspešno pokrenuta 18. marta 1940. godine.

Tjuring se zainteresovao za

,,problem odlučivanja“, osnovom svih

današnjih algoritama - čistim logičkim argumentom ili

pitanjem, na koje su jedini mogući odgovori

,,da“ i ,,ne“.Ipak, do jeseni 1941. godine, mali

tim kriptoanalitičara, u kom su sem

Tjuringa i Velčmana bili još i Hju Aleksander (Hugh Alexander) i Stju-art Milner-Beri (Stuart Milner-Barry), imao je na raspolaganju samo par „bombi“, i gotovo nikakve šanse da redovnim kanalima dobije još ljudi ili sredstava za rad. Nadmetanje sa Nemcima je bilo ogorčeno. I dok su se momci iz Blečli Parka svim snagama trudili da dešifrovanjem smanje save-zničke gubitke, Nemci su unapređivali svoje „Enigme“. Na vrhuncu frustra-cije, Tjuringov tim je, zaobilazeći sve protokole i redovne kanale komuni-kacije, 28. oktobra napisao očajničko pismo samom Čerčilu, tražeći mini-malna sredstva za tako velike rezultate i mogućnost spasavanja toliko života običnih vojnika. Šokirani Čerčil je smesta naredio svom glavnom voj-nom savetniku, generalu Izmeju (Ha-stings Lionel „Pug“ Ismay), da se Tju-ringovom timu obezbede sva sredstva i ljudstvo koje traže. Već 18. novem-bra počelo je novo doba Blečli Parka, da bi do kraja rata više od dve stotine „bombi“ radilo za saveznike.

Među njima, najznačajnije i teh-nološki najnaprednije su bile svakako one koje su rešavale šifriranje nemač-kih mornaričkih „Enigmi“, znatno slo-ženijih od drugih uređaja u upotrebi tokom rata. Za potrebe rada na ovom problemu, osnovana je zasebna sekcija u okviru GCCS, nazvana „Hut 8“.

Takođe, tokom rata je napisao i dva stručna rada o kriptoanalizi, koji su bili toliko sveobuhvatni i kvalitetni, da su postali dostupni javnosti tek 19. aprila 2012, neverovatnih 58 godina nakon Tjuringove smrti.

Iz tog perioda ostale su zabeleže-ne i brojne anegdote koje ovog geni-ja opisuju i kao ekscentrika i donekle autističnu osobu, zarobljenu i istovre-meno slobodnu samo u sopstvenom svetu misli. Tako se pamti da je pri obaveznoj regrutaciji, na formularu, na krajnje formalno pitanje „Da li ra-zumete da ovim potpisom potvrđuje-te svoje obavezno prisustvo na vojnim vežbama i paradama?“, on odgovorio sa „Ne“. Tek kada se nekoliko puta nije pojavio na obaveznim vojnim vežba-ma i kada mu je odgovorni oficir za-pretio vojnim sudom, ustanovilo se da on zaista i nije bio obavezan da dolazi, budući da se nije ni obavezao. Tako-đe, principijelno je odbijao da potpiše sopstvenu ličnu kartu, pravdajući to zakonom koji je zabranjivao pisanje


po ličnim dokumentima. Zapravo, njegova logika je bila surova, hladna i proračunata, a opet nepogrešiva.

Kolege iz Blečli Parka su se sećale kako je „Profa“, kako su Tjuringa zva-li, početkom juna uvek imao snažne napade polenske groznice i kako je uvek nosio gas masku dok je biciklom dolazio na posao. Međutim, bicikl je bio neispravan i lanac je spadao nakon određenog, uvek istog broja okreta pedala. Ipak, umesto da bicikl da na popravku, Tjuring je radije bro-jao obrtaje, i silazio sa bicikla na vre-me da lanac podesi i tako uđe u novi ciklus brojanja. Takođe, svoju šolju za čaj je redovno lancem vezivao za radijator, da mu je neko ne bi ukrao dok nije u kancelariji. Među njegove posebnosti svakako spada i to da je bio vrstan atleta, u punoj kondiciji i tokom rata, te da je, kada su se odr-žavali važni sastanci u Londonu, po-vremeno pretrčavao ta 64 kilometra razdaljine.

Godine 1941. Tjuring je ponu-dio brak koleginici kriptoanalitičarki Džoan Klark (Joan Clarke). Među-tim, ta veridba je kratko trajala. Na-kon što joj je priznao da je homosek-sualac, a što nju, prema svedočenjima poznanika, nije ni najmanje iznena-dilo, Tjuring je odlučio da odustane od ideje braka.

Kako Tjuring nije bio naročito zainteresovan za šefovanje, najve-ći deo njegovih poslova upravnika sekcije „Hut 8“, ubrzo je preuzeo Hju Aleksander (Hugh Alexander), što je i samom Tjuringu dalo više slobod-nog vremena, tj. vremena za nove projekte. U novembru 1942. godine otputovao je u SAD i pridružio se kriptoanalitičarima Mornarice SAD, koji su radili na sopstvenoj „bombi“ za razbijanje mornaričke „Enigme“, uz posetu njihovoj Laboratoriji za ra-čunske mašine (United States Naval Computing Machine Laboratory) u Dejtonu (Ohajo). Prema svedočenji-ma očevidaca, nije bio naročito odu-ševljen pristupom i rešenjima koje su njegove američke kolege predstavile i smatrao ih je tapkanjem u mestu i gubljenjem vremena. Tokom borav-ka u SAD pomogao je i da laborato-rije kompanije „Bel“ projektuju prvi skrembler govora (SIGSALY), što ga je podstaklo da se po povratku u En-glesku detaljnije posveti tom tehnič-kom, ali i matematičko-kriptološkom

izazovu. Po povratku u Blečli Park, preuzeo je dužnost generalnog kon-sultanta za kriptoanalizu. Aleksander je bio zahvalan za priliku da bude šef odseka, ali nikada nije zaboravljao da spomene da je jedini zaista nezamen-ljivi član tima bio i ostao Tjuring. Sa popriličnom dozom gorčine je, go-dinama nakon rata i naročito nakon Tjuringove smrti, govorio kako se njegova otkrića uzimaju zdravo za go-tovo, bez i malo razmišljanja o vrhun-skom naporu genija da te ideje učini stvarnim.

Principijelno je odbijao da potpiše

sopstvenu ličnu kartu, pravdajući to zakonom

koji je zabranjivao pisanje po ličnim

dokumentima.

Godine 1943. proces dešifrovanja nemačke „Lorenz SZ 40/42“ mašine za šifrovanje, takozvana „Tjuringeri-ja“, otelotvoren je u prvom elektron-skom, digitalnom računaru sa fiksnim programom, jednom namenom i pro-menljivim koeficijentima, nazvanom „Kolos“ (Colossus Mark 1). Računar su prema Tjuringovim idejama, ali bez njegovog direktnog nadzora ili pomoći, izradili Tomi Flauers (Tho-mas "Tommy" Harold Flowers) i Maks Njumen (Maxwell Herman Alexander "Max" Newman). Može se reći da je na taj način pokrenuta era računara, sa velikom napravom sa 1500 termi-onskih cevi, sposobnom da procesira 5000 karaktera u sekundi. Za ovim modelom, sastavljenim decembra 1943, a stavljenim u kriptoanalitički pogon 5. februara 1944. godine, sledi-lo je još devet unapređenih verzija do kraja rata i još jedan dovršen praktič-no na samom završetku ratnih dejsta-va.

Priča o Tjuringovom uređaju za skremblovanje glasa, „Dilajli“, naža-lost, nije bila tako srećna. Naime, i pored toga što je uz pomoć inženje-ra uspeo da načini prenosni uređaj za skremblovanje glasa, sposoban da

bez problema stane u kabinu tenka, ili da ga na frontu nosi vezista, Tju-ring je zakasnio da projekat dovr-ši pre kraja ratnih dejstava. I mada je uspešno demonstrirao kako radi, niko od nadležnih nije bio zaintereso-van, kratkovido zanemarivši buduće potrebe za ovakvim uređajem. O na-prednosti ove naprave govori i to da su se skrembleri bolji od nje pojavili u tajnim službama tek početkom ‘60-ih godina. A tada ni Tjuringa već dugo nije bilo među živima.

Ekcentrični „Profa“ je za svoje rat-ne zasluge dobio orden Reda britan-ske imperije 1945. godine, iako još veoma dugo o tome nije smelo javno da se govori.

U prvim godinama nakon rata, Tjuring se doselio u londonsko nase-lje Ričmond, gde je u Nacionalnoj la-boratoriji za fiziku (National Physics Laboratory – NPL) radio na projek-tovanju takozvane „Automatske ra-čunske mašine“ (Automatic Compu-ting Engine - ACE). Zanimljivo je da je svoj rad, tj. saznanja koja je stekao tokom rata, morao potpuno da pre-formuliše s obzirom na to da je i dalje bio obavezan na čuvanje vojne tajne, tj. tajni Blečli Parka. Tek 1950. godine je računar ACE, sa memorijom od 25 kB i brzinom procesiranja podataka od 1 MHz, pokrenuo prvi program, postavši istovremeno najbrži računar na svetu u tom trenutku.

U to vreme je Tjuring, razočaran time što je morao da podatke daje „na kašičicu“ zbog čuvanja vojne tajne, već odavno napustio NPL. In-teresantno je reći da je Tjuringa sa idejom pretekao još jedan čuveni ma-tematičar, Džon fon Nojman (John von Neumann), ali je uprava NPL-a odbacila fon Nojmanov projekat kao nedovoljno razrađen i kao nedovoljno originalan, zbog toga što je sadržavao neke od Tjuringovih originalnih ideja i koncepata.

Bilo kako bilo, era računara je ot-počela, i zahuktavala se, pokrenuta Tjuringovim idejama. U narednim godinama je na ovom konceptu izra-đen veći broj novih računara, koji su ubrzo namenu nalazili u vazduho-plovstvu, poštanskoj službi ili na uni-verzitetima.

Tjuring je za to vreme, od 1948, bio zaposlen na Odseku za matematiku


Univerziteta u Mančesteru, kao zame-nik direktora računarske laboratorije i neko ko je direktno razvijao softver za tamošnji računar – „Manchester Mark 1“.

Tu je prvi put počeo detaljnije da razvija ideju o veštačkoj inteligenciji i u tu svrhu predložio eksperiment, koji je kasnije nazvan „Tjuringov test“, kao način da se utvrdi da li je mašina „in-teligentna“.

Ideja se zasnivala na tome da čo-vek sa ulogom arbitra postavlja pita-nja, odnosno komunicira sa računa-rom i sa drugim ljudskim bićem. Svi učesnici su odvojeni jedni od drugih, a uspeh se meri time koliko je nemo-guće razlikovati odgovore mašine, od odgovora drugog ljudskog bića. Sam test se ne bavi tačnošću odgovora, već samo prati koliko su odgovori nalik na tipične ljudske odgovore. Naravno, komunikacija se odvija samo tekstual-no, da bi se izbegle eventualne greške u računarskoj/mašinskoj interpretaci-ji ljudskog glasa. Tjuring je predlagao i stvaranje softvera koji bi u početku podsećao na um deteta, da bi vreme-nom učio i napredovao. Čak i danas na Internetu postoji mnoštvo takvih „mašina“, koje u „razgovoru“ sa kori-snicima ispituju valjanost Tjuringovog testa. Sa druge strane, obrnuti Tjurin-gov test je već dugo više od običnog malog testa ili zabave i pod imenom „CAPTCHA“ se već neko vreme kori-sti kao prilično pouzdan test za to da li je korisnik programa ili onaj ko sajtu pristupa čovek ili računar.

Godine 1948, zajedno sa svojim kolegom sa studija Dejvidom Čam-pernounom (David Gawen Cham-pernowne), Tjuring je započeo rad na programu za igranje šaha, namenje-nom računaru koji još nije ni posto-jao. Kako ni 1952. godine, kada su bili zadovoljni programom, nije bilo ra-čunara dovoljno moćnog da program obradi, isprobali su ga tako što je Tju-

ring izigravao računar, i koristio oko pola časa po potezu, a sa druge strane ove partije koja je i snimana bio je još jedan Tjuringov kolega, mladi Alik Gleni (Alick Edwards Glennie).

Gotovo iz zabave, krajem četr-desetih godina Tjuring je izumeo i takozvanu „LU dekompoziciju“, me-todu rešavanja matričnih jednačina korišćenjem gornje i donje trougaone matrice.

Tokom rata je napisao i dva stručna rada o

kriptoanalizi, koji su bili toliko sveobuhvatni i

kvalitetni, da su postali dostupni javnosti tek 19.

aprila 2012, neverovatnih 58 godina nakon Tjuringove smrti.U okviru tog „igranja“ matema-

tikom poslednje dve godine života je posvetio i logici paternizacije tj. obra-zaca, kao i matematičkoj biologiji, tj. Fibonačijevoj filotaksiji, okarakte-risanoj postojanjem Fibonačijevog niza (0, 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, 233, 377...) u strukturi bilja-ka. Žalosno je da je većina radova na tu temu objavljena tek 1992. godine, kada je izašao zbornik Tjuringovih radova, uprkos tome što se on smatra suštinskim začetnikom ove grane ma-tematike.

U decembru 1951. ili ranom janu-aru 1952. godine, Tjuring je upoznao devetnaestogodišnjeg Arnolda Mare-ja (Arnold Murray) ispred bioskopa u Mančesteru. Nakon zajedničkog ručka i priče o „elektronskim mozgo-

vima“, Tjuring je pozvao mladića da provede sa njim vikend u njegovom domu, što je ovaj i prihvatio, ali se tog vikenda nije pojavio. Nakon toga su se igrom slučaja ponovo sreli, počeli da se češće viđaju i, napokon, stupili u vezu. Tjuring je bio nastrojen zaštit-nički prema Mareju i želeo je da mu um otvori prema nauci, dok je ovaj sa druge strane samo koristio Tjuringa i povremeno ga potkradao, što je ovaj ignorisao.

Nakon nekoliko nedelja, 23. janu-ara 1952. godine, mladić je pomogao prijatelju da provali u Tjuringovu kuću, što je Tjuring prijavio policiji. Na nagovor advokata, pisao je Mare-ju, spomenuvši tu ponovo sitna pot-kradanja, uz najavu kraja veze. Besni Marej je došao do njegove kuće, napao ga i pripretio da će policiji razotkriti njihovu homoseksualnu vezu. Nakon razgovora, završio je u Tjuringovom krevetu, nagovestivši mu da je mogu-ći provalnik nezaposleni poznanik po imenu Hari. Tokom noći, Tjuring je sakrio čašu iz koje je Marej pio i su-tradan je, sa otiscima na njoj, odneo u policiju, izmislivši usput priču o tome kako je do čaše došao. Policija je već uhvatila Harija, pa im je Tjuringova priča bila sumnjiva, pa je nakon krat-kog propitivanja ovaj nervozno pri-znao istinu o svojoj vezi sa Marejem.Policija je smesta podigla optužnicu protiv Tjuringa, za „veliku nepristoj-nost u suprotnosti sa Odeljkom 11, Amandmana na Zakon o krivičnim delima iz 1885. godine“, dakle prema anahronom, diskriminišućem prav-nom aktu, starom gotovo 70 godina, a koji se bavio homoseksualnošću.

Treba spomenuti da je u to vreme zapadni svet zahvatila nova panika protiv homoseksualaca, pokrenuta u SAD lovom na veštice koji je inspiri-sao Ričard Nikson (Richard Nixon), a fanatično sprovodio šovinista i šar-latan Džo Mekarti (Joe McCarthy). Raspad Britanske imperije i intenzi-


viranju hladnog rata, stvarali su druš-tve-ni konzervativizam koji je zahte-vao žrtvene jarčeve, a homoseksualci su posmatrani kao oni koji slabe druš-tvo.

U takvom društveno-političkom okruženju se sudilo i Tjuringu. U nje-govu odbranu su navođeni doprinosi za vreme rata i orden koji je dobio od kralja, ali je sud sve to odbacio kao nebitno. Ocenjen je kao „sigurnosni rizik“ i tako bedno žrtvovan. Sud mu je ponudio izbor nedostojan čoveka – zatvorsku kaznu ili uslovnu kaznu uslovljenu pristankom na hemijski tretman injekcijama stilbestrola, sin-tetičkog estrogena, što je, suštinski, ekvivalent hemijske kastracije. Psihič-ki nespreman na mogućnost zatvora, pristao je na hemijski tretman, uveren da će dejstvo umanjenja libida trajati dok traje i tretman. Nažalost, nije bio u pravu.

Od dejstva injekcija, Tjuring je postao impotentan i razvila mu se gi-nekomastija, tj. počele su da mu rastu grudi. Postepeno je upadao u sve du-blju depresiju i morao je da potraži i pomoć psihijatra tokom godinu dana podvrgavanja ovoj suludoj metodi.

Njegovom ionako teškom psihič-kom stanju nakon presude dodatno je doprinelo i suštinsko izbacivanje sa mesta konsultanta u nasledniku GCCS, Državnom glavnom štabu za komunikacije (Government Commu-nications Headquarters – GCHQ). Tome je kumovao talas paranoje o sovjetskim agentima koji homoseksu-alno zavode britanske naučnike i tako od njih izvlače tajne, što je bila dodat-na besmislica u čitavom nizu nehuma-nih poteza prema ovom tihom geniju.

Agonija je okončana 7. juna 1954. godine. Tjuring je tog dana premi-nuo, a njegovo telo je pronašla čista-čica dan kasnije, sa napola pojedenom jabukom na noćnom stočiću pored kreveta. Mrtvozornik je utvrdio da je smrt nastupila trovanjem cijanidom, a iako jabuka nije ispitana, pretpostavio je da ju je Tjuring umočio u cijanid, i na taj način uneo otrov u sebe. Uz-memo li u obzir to koliko je Tjuring voleo Diznijev crtani film iz 1937. godine, „Snežana i sedam patuljaka“, ovakav ishod zaista nije bio nemoguć, što snažno podržavaju i Tjuringovi bi-ografi. Postoji i teza po kojoj je ispare-nja cijanida udahnuo slučajno, baveći

se u kućnoj laboratoriji pozlatom po-moću kalijum cijanida. Ima i onih koji tvrde da je to namerno učinio, da bi olakšao sopstvenoj majci, koja bi teško podnela to da je namerno sebi oduzeo život. Kremiran je 12. juna, pepeo mu je rasut po krematorijumu, a njegovo ime i delo su gotovo nestali iz istorije narednih trideset godina.

Čak je i Kraljevsko društvo, bri-tanska akademija nauka, tek kratkim, sterilnim tekstom ispratila Tjuringa, doprinevši licemernom odnosu zva-ničnika prema čoveku čiji je greh bio u tome što je prihvatao svoju prirodu, a čija kazna je bila najobičnija travestija prirode i nasilje nad njom.

Era računara je otpočela, i

zahuktavala se, pokrenuta Tjuringovim

idejama

Od 1966. godine, Udruženje za računarske uređaje je počelo da dode-ljuje Tjuringovu nagradu za izuzetan doprinos teoriji ili tehničkim rešenji-ma u računarskoj tehnici, a danas se ta nagrada smatra punopravnim ekvi-valentom Nobelovoj nagradi.

Od sredine 80-ih godina prošlog stoleća, zid ćutanja oko Tjuringovog života i dela počinje da se ruši, uglav-nom zahvaljujući predstavama pozo-rišta iz londonskog Vest Enda i po-stavkama na Brodveju. BBC tek 1996. godine emituje prvu TV dramu o nje-govom životu, a tek 1998. godine, na Tjuringov 86. rođendan, Komisija za istorijska zdanja i spomenike Engleske otkriva tablu na zgradi u kojoj je Tju-ring rođen, da bi 2004. godine, na pe-desetu godišnjicu smrti, bila otkrivena i tabla na zgradi u kojoj je stanovao, u gradu Vilmslou. U poslednjih 25 godina više statua, plaketa, mostova, čak i deonica puteva i drugih memo-rijalnih postavki je podignuto širom Engleske, ali i sveta, da obeleži život i rad ovog povučenog genija. Od Blečli Parka i Mančestera, pa do Karipskih ostrva i Bostona, sećanje na Tjuringa živi kroz građevine i naučne, sport-ske i kulturne manifestacije. Urbana

legenda, kasnije čvrsto demantovana, čak je i logo kompanije „Apple“ dugo povezivala sa svojevrsnim omažom Tjuringu.

Ipak, mogu li svi spomenici, table, mostovi, poštanske marke, predstave i filmovi natkriliti nepravdu i prebrisa-ti nečovečnost koja je posredno ubila Tjuringa?

Teško, vrlo teško...

Vlada koja se ogrešila najviše o Tjuringa, najduže je i ćutala. Tek 2009. godine, nakon peticije Džona Grejem-Kaminga (John Graham-Cumming), premijer Gordon Braun (Gordon Brown) se u ime vlade zvanično izvi-nio Tjuringu, nazvavši tretman kom je bio podvrgnut „gnusnim“.

U decembru 2011. godine, elek-tronskom peticijom je traženo po-sthumno pomilovanje Tjuringa. Da, deluje krajnje bizarno da je uopšte i potrebno tražiti pomilovanje za kaznu po jednom tako anahronom i suštin-ski čudovišnom zakonu, ali izgleda da i dalje živimo u svetu neverovatnih paradoksa, paradoksa koji su obele-žili i život i smrt Alana Tjuringa. Kao tužni i u ljudskom i moralnom smi-slu bedni rezultat te peticije, sadašnji britanski ministar pravde, Lord Tom Mekneli (Tom McNally) odbio je sva-ki razgovor o pomilovanju, naglasivši da je Tjuring osuđen sasvim pravilno, prema tadašnjem zakonu, i da je sam kriv što se bavio zabranjenim aktivno-stima, dok se, pride, složio da bi takav zakon danas bio sasvim neprihvatljiv. Istine radi, recimo i to da je ovaj sra-mni zakon povučen tek 1967. godine. Petnaest godina prekasno za Tjuringa, milenijumima prekasno za razum.

Ipak, uporni borci za pravdu su 26. jula 2012. godine predali Domu lor-dova predlog zakona o pomilovanju za Tjuringa.

Taj zakon i dalje čeka da dođe na red... dok računari postaju sve značaj-niji deo naše svakodnevice, uporno podsećajući na delo „profe“ iz Blečli Parka.

Setite se zato ponekad Alana Tju-ringa, bilo dok igrate najnoviju „pu-cačinu“, dok vam GPS pomaže da se ne izgubite na putovanju ili dok čitate ovaj elektronski zapis. +


POZNATI ATEISTI Predrag Stojadinović

Nil de Gras Tajson: ateista ili agnostik?

Siguran sam da nisam prvi (a ni poslednji) koji će reći nešto o ovome, ali s obzirom na to da se dr Tajson (Neil

de Grasse Tyson) nije ispravio po ovom pitanju, odvojiću malo vremena da objasnim gde je pogrešio u svom izlaganju na „Big Think“:

http://youtu.be/CzSMC5rWvos

1. Ateizam danas jeste pokret, ali to što je neko ateista ne čini ga aktivistom ili delom tog pokreta. Zato je pogrešno reći da neko nije ateista samo zato što ne želi ili nema vremena da učestvuje u pokretu koji se tako naziva.

2. Da, previše ljudi pripisuje razli-čite, većinom pogrešne, atribute osobi koja priznaje da je ateista. Taj problem, pak, ukorenjuju poznate slavne lično-sti (kao što je dr Tajson), koje se ogra-đuju od te reči umesto da objasne nje-no pravo značenje i obrazuju javnost o tome. Prilično je tužno posmatrati kako se neko povlači od istine zbog većine koja ima predrasude o tome. Po mom shvatanju, zadatak edukatora je da objasni i time razbije predrasu-de pre nego da izbegne suočavanje sa njima i na taj način im dozvoli da se ukorene.

3. Reč agnostik nije došla od Hakslija. Haksli ju je ukrao i pogreš-no upotrebio. Reč gnostik dolazi od grčke reči γνῶσις (gnōsis), što znači znanje. Tako a-gnostik znači „onaj koji ne zna“ / „onaj koji je bez znanja“. Samim tim, to nije odgovor na pitanje o veri nego pre na pitanje o znanju, na pitanje da li ta osoba zna da bog po-stoji. Čak i ako se uzme kao stav da čovek ne može znati da li bog postoji ili ne, to i dalje nije odgovor na pitanje o verovanju. Osoba može verovati ili ne verovati kad ne zna. Tako da, biti agnostik nije u suprotnosti i ne isklju-čuje mogućnost da neko bude i ateista ili teista.

4. Konačno, najbitniju grešku dr Tajson je napravio rekavši da nije atei-sta. Ovo je jednostavno teorija skupo-va, ljudi ili jesu ili nisu teisti. Negacija

termina koja je i stvarna definicija reči a-teista. Ateista je negacija teiste i sva-ko ko nije teista je samim tim a-teista, osoba koja nije teista. Tako je dr Taj-son, rekavši da nije a-teista, ustvari re-kao da je teista, za šta svi verujemo da nije istina. Ako je dr Tajson teista, bilo bi pošteno da tako i kaže ili da kaže da ne želi da odgovori na to pitanje. Rekavši, pak, da nije ateista, obeležio je sebe kao teistu, voljno ili nevoljno.

Ateista je negacija teiste i svako ko nije teista je samim tim

ateista, osoba koja nije teista.

5. Dr Tajson kaže „Ateisti koje po-znajem...“ i zatim objašnjava po čemu se on razlikuje od njih. Iskreno se na-dam da je ova logička greška, „greška o sastavu“, jednostavno dokaz da je, na kraju krajeva, i on samo ljudsko biće, baš kao i svi mi. Mnoga ljudska bića koja poznajem su neverovatno različi-ta od mene, da li zbog toga ne bi tre-balo sebe da „obeležavam“ kao ljudsko biće? Činjenica da se neki ateisti ne-kako ponašaju nema nikakve veze sa stvarnim značenjem te reči. Jedino što definiše ateistu je to što ne veruje u lič-nog, teističkog boga.

6. Da, reč ateista ne bi ni trebalo da postoji. Kako god, u svetu u kome 99% ljudi igra golf, siguran sam da bi bila izmišljena reč za osobu koja ne igra golf. Takođe, iako ne postoji reč za osobu koja nije komunista, sigurno bi se pojavila reč akomunista kada bi

ekstremna većina ljudi bili komunisti. Tako, reč ateista postoji i njeno znače-nje je jednostavno i jasno: „onaj koji nije teista“ i dr Tajson bi trebalo da je koristi na taj način i obrazuje ljude o njenom značenju.

7. Na kraju se vraćamo na temu opisanu pod 1. Samo zato što dr Taj-son ne želi da učestvuje u pokretu ne znači da on nije ateista. Takođe, to što dr Tajson ne želi da spada „ni u jed-nu kategoriju“ je, iskreno, njegov pro-blem, koji ne menja činjenicu da jeste u jednoj od dve moguće kategorije, konkretno, teista ili ne, bez obzira na to da li on to želi ili ne. I ponovo, kao edukatoru, njegov je posao da objasni javnosti značenje reči ateista, a ne da posmatra aktivne ateiste, koji su, u stvari, većinom antiteisti, i da se za-tim ograđuje od toga i na taj način da ukorenjuje i propagira pogrešne ide-je i predrasude o ateizmu i ateistima uopšte.

Ako dr Tajson pročita ovo, podsta-kao bih ga da istraži stvarna značenja reči gnostik i agnostik, kao i teista i ateista i da onda obrazuje ljude o stvarnom značenju ovih reči umesto o onome što ljudi žele da one znače i/ili za šta ih pogrešno koriste. Ali, što je još važnije, podstakao bih ga da ispra-vi greške u vezi sa tim rečima koje je u gorepomenutom videu napravio.

Najpoštenije što bi dr Tajson mo-gao da uradi je da ili kaže da ne želi da odgovori da li je teista ili ateista (što je sasvim prihvatljiv izbor) ili da odgo-vori da li pripada skupu teista ili ne. A ako ne pripada, da onda shvati i kaže da je, samim tim, ateista i da objasni, kao što sam ja upravo učinio, šta to za-ista znači.

A ako želi da objasni kako i zašto se razlikuje od „ateista koje poznaje“, onda bi u svakom slučaju to trebalo i da uradi i možda da napomene da su ti aktivni ateisti, u stvari, svi antiteisti.

P. S. Antiteista je ateista koji se aktivno suprotstavlja religiji i pokuša-va da umanji ili ukloni njen negativan uticaj na ljude. +


RELIGIJA Božidar Anđelković

Pop, dud i gole ženske

Išao sam jednog letošnjeg dana po Lapovu, mom rodnom mestu, da snimam neke motive dok još nisu nestali, stare kuće, plotove i

slično. Nikako nešto špijunski ili, ne daj bože, bogohulno. Put me naneo u crkvenu portu i tu doživim bogoneu-godno dejstvije od popa. To je prosed, stariji čovek, stanuje u starijoj zgradi u porti.

U trenutku kada sam snimao sta-ri dud, čije je stablo bar metar i po u prečniku (vidi sliku), uđe pomenuti pop u portu i stušti se ka meni kao da je ugledao kradljivca bostana! Le-lujala ja mantija kao da je provetrava. Neprimerenim tonom me upita kome sam se javio da bih smeo da snimam. Kažem mu da ne vidim znak da je fo-tografisanje zabranjeno i da snimam dud koji je potpuno nebitan i svakako

ateista, jer su ga za proteklih 200 godi-na dušmanski potkresivali i samo što nije dušu ispustio.

Pop, ne spuštajući ton, reče osor-no da se tako može desiti da snimam ikone u prisustvu golih ženskih osoba. Nisam mu se zahvalio za ideju, a ne-mam trenutno ni model, ali mu rekoh da živim u Novom Sadu i da, lutajući po Fruškoj gori, nisam zapazio da je potrebno tražiti odobrenje za snima-nje u krugu manastira. Pop ne haje, valjda je cugnuo više na nekoj daći, šta li već, pe me glasom predratnog pod-narednika upita od koje sam familije. Zadovoljio sam njegovu znatiželju i, držeći se principa da pametniji popu-štaju, zauvek napustio crkvenu portu. Ličilo mi je da možda ima kakav ašov poput onog Peranovića iz Crne Reke!

Moja urna će se, bez ikakvih obre-da i nepotrebnih troškova, naravno kada se u anegdote preselim, ukopati na groblje u Lapovu pored čukundede Jevrema, koji je pre više od 80 godina posadio petnaestak lipa u crkvenoj porti. Ta skoro stoletna stabla su, vero-vatno, popovi (ima ih trojica i đakon) nekome skupo prodali i zasadili neke kržljave sadnice kao zamenu. Čuo sam od meštana da se crkveni odbor bunio, ali je stvar nekako zataškana. Izgovor da žile lipa mogu da smetaju temelju crkve je besmislen, temeljenje zgrada mi je uža struka. Još sam čuo da onaj pop, što me je prepao, govori da za svoj rad ima podršku od vladike šumadijskog. Ja cenim vladike i ne ve-rujem u to, pa ću o kakvom zimskom svecu poslati dotičnome dopis o gore opisanom. Da ne odem bogu na istinu sa tom mukom... +


Pop, ne spuštajući ton, reče osorno da se tako može desiti da snimam ikone u prisustvu golih

ženskih osoba.

Zadovoljio sam njegovu znatiželju i, držeći se principa da pametniji popuštaju,

zauvek napustio crkvenu portu.

Bit uvrede, njeno srce, nalazi se u onome ko je uvređen, a ne u onome koji vređa.

Bez uvređenog – uvreda ne postoji.„Onaj koji vređa“ u stvari malo toga govori o osobi, jer

je uvreda stvar percepcije posmatrača, dok „onaj koji je uvređen“ govori veoma mnogo (uglavnom loših stvari) o osobi o kojoj se priča.

Šta je uvreda?

Definisaću je ovako: uvreda je izrečen lični stav osobe A, koji u osobi B izaziva osećaj uvređenosti.

Neki su skloni u definiciju ubacivati „nameru da se po-vredi“, međutim, ta je definicija promašena zato što, impli-citno, podrazumeva telepatske sposobnosti posmatrača – kako bismo, inače, imali uvid u nečije namere?

U svakom slučaju „namera da se uvredi“ uvek biva pu-canj u prazno onda kada se puca na osobu koja nije uvred-ljiva.

No, razmotrimo, ipak, mogućnost po kojoj je uvreda „namera da se nekoga povredi sprovedena u delo“.

ODNOS UVREDE I UVREĐENOSTI

Uvređenost je uvek stvarno stanje, stvaran osećaj kod određenog pojedinca, dok je uvreda (koja podrazumeva „nameru da se uvredi“) najčešće ništa drugo do – fatamor-gana.

Uvredljiva osoba će se često uvrediti tamo gde nije po-stojala nikakva namera za povređivanjem te osobe od stra-ne druge osobe.

Brojni su primeri za to – ako okarakterišete nešto što je rekla kao glupo, ta će osoba shvatiti da ste nju okarakterisa-li kao glupu, to jest, da ste je uvredili.

Iz toga proizlazi da se dotična osoba poistovećuje s jed-nom svojom izrečenom rečenicom, a što opet znači da zai-sta jeste glupa, iako joj to niko nije rekao.

(Mada, kad malo razmislite – niko od glupih i nije glup zbog toga što im je neko tako rekao.)

Uvredljiva osoba će se često uvrediti i tamo gde, u stva-ri, niko nije govorio o njoj konkretno.

Recimo, uzmimo da neko kaže: „Osobe koje puše su ne-odgovorne“. Neko se može ne slagati s tom izjavom, i izneti protivargumente, ali, ako postoji osećaj uvređenosti onda to znači da se osoba prepoznala u navedenom opisu.

Šta je, naime, izvor uvređenosti?

Da li je to izrečena reč ili nešto drugo?

O IZVORIMA UVREĐENOSTI

Osnovni izvor uvređenosti je kompleks niže, zakamufli-ran u kompleks više, vrednosti.

Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mi-šljenje drugih o sebi.

Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.

Onda kada izrečeni sud pokaže da takvog a priornog pozitivnog mišljenja nema, sujeta je povređena i oseća se uvređenost.

Povređena sujeta zahteva krivca i kaznu, to jest, zahteva da se druga osoba predstavi kao manje vredna (kao „onaj koji je sklon vređanju“). Ovde imamo ništa drugo nego kla-sičan primer projekcije. +

Osoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi. Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.

ATEIZAM I RELIGIJA Sanja Maksimović

Bit uvredeOsoba koja je uvredljiva očekuje nužno pozitivno mišljenje drugih o sebi. Dakle, ne pozitivno mišljenje koje je zasluženo, nego a priori pozitivno mišljenje.


20. septembar 2012. Profesor De-sete beogradske gimnazije Siniša Vukadinović ukorio je učenike koji se na času krste nakon što zvona na obližnjoj crkvi označe pun sat.

Kritikujući tu nesvrsishodnu na-viku, a, takođe, i prekrštavanje pred izlazak „na tablu“ i ukazavši pri tome na pozitivne ustavne odredbe koje ja-sno razdvajaju crkvu i državu i nepri-hvatljivost obavljanja verskih obreda u državnim školama, pomenuti profe-sor je na sebe navukao, već nebrojeno puta viđen, „bes i osećaj uvređnosti“ domaćih pomodarskih verobranitelja. Senzacionalistički intonirani natpisi u novinama i medijska hajka na čoveka koji je samo želeo da zaštiti sekularne vrednosti skreću pažnju sa bitnog, a to je da u Srbiji nisu na ceni znanje i obrazovanje, ali jeste sujeverje.

21. septembar 2012. Obavljanja verskih obreda u državnim institu-cijama i direktno kršenje principa sekularnosti, a, samim tim, i Ustava Srbije, sve je češće. Tzv. „slavi“ Jav-nog preduzeća „Zavoda za udžbeni-ke“, prisustvovali su, osim izvođača verskog obreda iz redova Srpske pra-voslavne crkve (SPC), i predstavnici SANU, Ministarstva prosvete i beo-gradskog Univerziteta.

JP „Zavod za udžbenike“ pred-stavlja državnu ustanovu, a religija je privatna, iracionalna stvar svakog čoveka. Država ne treba da se meša u nečiju privatnost i intimu. I obrnuto, nečija privatnost i intima ne bi trebalo da ima uticaja na funkcionisanje drža-ve i njenih institucija.

24. septembar 2012. Miroslav Ga-

vrilović, zvani Irinej, patrijarh SPC, izjavio je tokom posete Sarajevu da je mir s bogom „uslov za mir s dru-gima“.

Na taj način je, u stvari, izjavio da su „samo verujući ljudi zaista ljudi“, što je samo jedan u nizu tragičnih i štetnih stereotipa o crkvenoj tapiji na moral, pravdu, mir i ljubav. Nedugo pre toga, jedan od predsedničkih kan-didata izjavio da su svi vernici dobri ljudi, a jedan od kandidata na lokal-nim izborima utvrdio da su samo

HRONIKA Vladimir Božanović

Hronikaverujući ljudi zaista ljudi. Da to nije istina, već obična propagandna pre-drasuda, lako može da se utvrdi ako se proveri koliko se reči verskih službe-nika razlikuju od njihovih dela. A to je licemerje.

4. oktobar 2012. Kad neko izjavi da je „homoseksualnost devijacija kakvu ne vidimo nigde u prirodi“, kao i da „tim osobama treba pomoći da prevaziđu tu anomaliju“, očigled-no je da persona koja je to izjavila ne poznaje ni prirodu, ni medicinu, ni psihologiju.

A ako je ta pesona poglavar SPC, najuticajnije nevladine organizacije u Srbiji, onda ta činjenica čini izjavu znatno neodgovornijom i posledice te izjave znatno težim. Pogotovu zato što se od strane vernika, dakle, veći-ne, crkvene glavešine percipiraju kao obrazovane osobe. Sudimo li na osno-vu ovakvih izjava, postaje očigledno da nisu.

Opštine pripadaju svima i treba da

ostanu neutralne u religijskom smislu.

4. oktobar 2012. Pomodarstvo tzv. „slavljenja slave“ nije karakteristika samo firmi i preduzeća. U takvim neustavnim događajima sve više se „ističu“ oni koji ne bi smeli – držav-ni organi.

Opština Zemun, kao i svaka druga opština na teritoriji Srbije, nije pravo-slavna opština, niti pripada samo pra-voslavnim građanima koji žive u toj opštini. Proslavljanjem pravoslavne slave, opština Zemun diskriminiše sve građane koji nisu pravoslavne verois-povesti i nameće pravoslavlje kao jedi-nu ispravnu i zvaničnu religiju. Opšti-ne pripadaju svima i treba da ostanu neutralne u religijskom smislu.

5. oktobar 2012. Državni Saobra-

ćajni institut CIP planira da uloži dva miliona dinara u rekonstrukciju vile patrijarha Srpske pravoslavne

crkve na Dedinju. Još jedan primer flagrantnog kr-

šenja sekularnosti. Država nije dužna da izdržava verske zajednice. Naročito je problematično što je u pitanju vila, dakle luksuzni objekat. Pored činjeni-ce da je to u neskladu sa skromnošću koje izvorno hrišćanstvo propoveda, ovo je dokaz da pojedine institucije uživaju nezaslužene privilegije dok, istovremeno, zarađuju milione evra, na uštrb nekih drugih, zaista siromaš-nih građana, kojima je pomoć potreb-nija.

15. oktobar 2012. Predsednik Re-publike Srbije, Tomislav Nikolić, re-kao je na Generalnoj skupštini Uje-dinjenih nacija: „Republika Srbija je zemlja verujućih ljudi koji boga tra-že u hrišćanskim crkvama i katedra-lama, džamijama, sinagogama. [...]

Neodgovorni pojedinci izvrgava-ju ruglu svetinje u koje ljudi veruju.“ Predsednik svih građana ove zemlje na ovaj način diskriminiše sve one koji ne pripadaju nijednoj verskoj zajednici. Po Ustavu, crkva i država su razdvojene. Nijedna država nije zemlja verujućih ljudi. I ne treba da bude. Treba da postoji sloboda vero-vanja, ali i sloboda od verovanja.

19. oktobar 2012. Gradonačelnik

Novog Sada, Miloš Vučević, izjavio je: „Čestitam svim građanima No-vog Sada našu slavu, našeg zaštitni-ka svetog Georgija odnosno prenos moštiju njegovih, bez obzira na to da li su verujući ili ne i kojoj konfe-siji pripadaju, jer ovo je praznik svih nas koji živimo u Novom Sadu. Jako smo ponosni što su predstavnici svih tradicionalnih konfesija danas ovde sa nama, što je jasna poruka da ovo jeste zaštitnik Grada Novog Sada.“

Pomenuti svetac SPC nije deo verskog folklora svih građana Novog Sada, već samo jednog dela građana. Kako bilo čiji posmrtni ostaci mogu, na nekakav čudesan način, doneti za-štitu gradu kao celini i svim njego-vim stanovnicima?


28. januar 2013. Prof. dr Žarko Obradović, ministar obrazovanja, rekao je sledeće: „Niko decu ne pri-morava da učestvuju u obeležavanju školske slave. Školska slava se u Srbi-ji obeležava na veoma različite nači-ne – od organizovanja izložbe crteža, recitacija i priredbi. Negde takođe učestvuju i predstavnici Srpske pra-voslavne crkve, ali sve je to u funkciji obeležava-nja školske slave i nema versku dimenziju“.

Gospodin Obrado-vić je izrekao niz neisti-na i izuzetno nelogičnih tvrdnji. Formalno, decu niko ne primorava, ali realno, preti im se sma-njivanjem ocena, neo-pravdanim izostancima i nadoknadom nastave. Slavljenje slave uz pri-sustvo sveštenika jeste verski ritual i ima versku dimenziju.

28. januar 2013. Bla-

gajnik Srpske pravo-slavne crkve, Arhiepiskopije beo-gradsko-karlovačke, opljačkao je iz blagajne 890.000 evra, 40.000 švaj-carskih franaka i 50.000 američkih dolara.

Koliki novac se „obrće“ u celoj SPC, ako je samo u jednoj eparhiji moguće ukrasti toliki iznos, a da se krađa pri-meti tek nekoliko godina kasnije?

7. februar 2013. Tribina „Rastko Nemanjić – prosvetitelj, stvarnost jednog mita“ koja je trebalo da bude održana 7. februara 2013. godine u organizaciji Doma omladine Beo-grad i UAS, odložena je iz tehničkih razloga.

Tribina će uskoro biti održana, bez obzira na činjenicu da su organiza-torima stizale pretnje, ad hominem uvrede putem društvenih mreža, na-jave nasilja upadanjem na tribinu, sa ciljem prekida iste. Bilo je i pretnji sudskim tužbama zbog famoznog „vređanja verskih osećanja“. Zašto bi iznošenje istorijskih istina i raskrin-kavanje mitova bilo uvredljivo? Uvre-đenost je subjektivna kategorija. Kao što je „lepota u oku posmatrača“, tako je i „uvređenost u umu uvređenog“. Kao što Marko Kraljević nije nikakav junak u borbi protiv Turaka, tako ni

Rastko nije prosvetitelj.11. februar 2013. Predsednik

Vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, prilikom otva-ranja izložbe „Hilandar, nasleđe i obnova“ u Njujorku, pozvao je Srbe koji žive u SAD da neguju tradiciju, nikada ne zaborave odakle su došli i budu ponosni na svoje poreklo, veru,

crkvu i kulturno-istorijsko blago. „Želim da Bog zaštiti Srbiju i čitav

naš narod, da živimo u miru, srećno i uspešno. Ali u tome i mi moramo da pomognemo Bogu, da budemo bolji, da se više poštujemo i cenimo i da bu-demo jedinstveni“. Ne znamo samo na kog boga je tačno ministar Dačić mi-slio. Ima na hiljade bogova.

14. februar 2013.I pored uka-zivanja na višestruko ponavljanje kršenja sekularnosti sastajanjem sa crkvenim velikodostojnicima, pred-sednik Srbije, Tomislav Nikolić, nastavlja po starom. U zgradi pred-sedništva na Andrićevom vencu, Nikolić se sastao sa Gavrilovićem, poglavarom SPC.

Pričalo se i o svetovnim i duhov-nim temama: Kosovu, Milanskom ediktu, crkvenim objektima. Ono što jeste problematično jeste činjenica da patrijarh nije učestvovao na izborima i da ga, shodno tome, niko nije ovlastio da savetuje predsednika ili učestvuje u odlukama u vezi sa funkcionisanjem države.

22. februar 2013. Pera Gajin, po-ljoprivrednik iz Ravnog Sela kod Vrbasa, žrtva je bahatog ponašanja crkve i njenih službenika, iako je

uredno platio državi više od 300.000 dinara zakupa za korišćenje njive, uz pravno validan ugovor do kraja 2013. godine.

Zakonom o restutuciji (kojim je SPC jednakija od ostalih oštećenih), oranice su vraćene upravo Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Gajin je posejao pšenicu, ali njiva je preorana, po na-

logu seoskog sveštenika. Gajin je pozvao policiju. „Napravili su zapisnik da je počinilac N.N. lice, ali mi je pop već pretio pre-oravanjem“, kaže Gajin, dodajući da je mesecima pokušavao da postigne dogovor sa sveštenikom oko korišćenja oranica. Osioni seoski pop Veselin Crnovčić nije želeo da se izjašnjava o ovom slučaju: „Za zvaničan stav crkve morate se obratiti nadlež-noj eparhiji“.

27. februar 2013. Popis stanovništva u Srbiji je

obavljen u periodu od 1. do 15. ok-tobra 2011. godine, a deo rezultata u vezi sa religioznošću objavljen je 21. februara 2013. u knjizi 4 Repu-bličkog zavoda za statistiku (RZS) „Veroispovest, maternji jezik i naci-onalna pripadnost“.

Primetan je znatan porast broja ateista od 99,8%, kao i pad broja ver-nika svih „tradicionalnih verskih za-jednica“ i to: jevreja za 26,4%, katolika za 13,1%, protestanata za 9,4%, musli-mana za 7%, pravoslavaca za 4,6% .

27. februar 2013. Rukovodstvo i lekari Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra u Nišu pokazali su neočekivanu neprofesi-onalnost, a predstavnik Srpske pra-voslavne crkve (SPC) Mladen Purić, tzv. „vladika niški Jovan“ pokazao je očekivanu mizoginiju, kada su udruženo delovali protiv zakona, hi-gijenskih propisa i lekarske etike.

Purić je želeo da daruje majku i prvo muško dete rođeno u ovom po-rodilištu. Kada su se rodile dve devoj-čice, nije došao da ih daruje. Kada se napokon tokom popodneva rodio i je-dan dečak, ispostavilo se da je – Kinez. Pretpostavljamo da se Puriću iz grudi oteo uzdah: „O, Bože, ima li te?“. +


Bezbožni humor

Rečnik nepoznatih, zbunjujućih i malo poznatih rečiObjašnjenja ne postoje jer su reči nepoznate

krstoliki raznomilije ikonolomački

skvrnoslovac(psovač)utrobno čedomorstvocrkvogradilački

veronaučno čedomorstvo,bogomolništvo

vaploćenje(?)

tihovateljskiumudrenje


Svinjče Darvinče i Veliki Prasac u epizodi: Nadlogično

Ovaj...To je

božanska logika...To je...

NADLOGIČNO!

Kako je moguće da sve funkcioniše tako besprekorno? Kako je to sve moglo iz ničega

postati? Iz ničega ne može

nastati nešto.

Znači i bog mora

da ima svog stvoritelja?

Ne! Bog jeODUVEKpostojao!

Ali... zar to nije

NELOGIČNO?!?

Lepo danas izgledaš, draga!

Ja sam ovde!

Budući da je poredak u svetu regulisan smrću, biće možda za Boga bolje da u njega ne verujemoi da se borimo svim silama protiv smrtine dižući pogleda prema nebu gde on ćuti.

Albert Camus

Moramo preispitati logiku o postojanju svemogućeg i sveznajućeg boga, koji je stvorio ljude sa nedostacima, i onda ih okrivljuje zbog sopstvene greške... Gene Roddenberry

Molitvi nema mesta u javnim školama, kao što činjenicama nema mesta u religiji.

Direktor Skiner, Simpsonovi

Kada sam shvatio da sam ja Bog? Pa, dok sam se molio, odjednom sam shvatio da pričam sam sa sobom.

Peter O'Toole

Svet je podeljen u naoružane kampove, koji su spremni da počine genocid samo zato što ne mogu da se dogovore u čije bajke treba verovati.

Ed Krebs

Džordž Buš kaže da svaki dan razgovara sa Bogom i hrišćani ga vole zbog toga. Da je rekao da razgovara sa Bogom kroz fen za kosu, svi bi rekli da je poludeo. Nije mi jasno kako dodatak fena za kosu stvar čini imalo apsurdnijom nego što već jeste.

Sam Harris

Kada se obraćaš Bogu, znači da se moliš. Kada se Bog obraća tebi, znači da patiš od šizofrenije.

Thomas S. Szasz

Na Zemlji ne može biti slobode dok god se ljudi klanjaju tiraninu sa neba.

Robert G. Ingersoll

Veliki Prasakvelikiprasak.com/pdf/VelikiPrasak005.pdfdobra i zla. Koliko god bi prva, agresivnija...

Documents

Transcript of Veliki Prasakvelikiprasak.com/pdf/VelikiPrasak005.pdfdobra i zla. Koliko god bi prva, agresivnija...