Поштовани читаоци

Пред вама је други број магазина Велес. Као што је у претходном броју објашњено, за сад још увек нисмо у могућности да редовно објављујемо овај интернет магазин због мале (али вредне) редакције, тако да ће нови бројеви и даље излазити у оном тренутку када се сакупи довољно текстова. Такође, и овом приликом вас позивамо да нам се придружите. Ваше чланке, као и сва питања везана за ваше ангажовање у нашој редакцији, можете нам слати на е-пошту: veles@starisloveni.com

У протеклих неколико месеци десило се неколико занимљивих ствари које су везане за људе који раде око сајта www.starisloveni.com, али и уопште везаних за промовисање старе словенске вере. Ова рубрика ће ми у овом тренутку послужити и као нека врста прегледа тих догађаја и начина обавештавања јавности.

Кренимо од нас. На страници за преузимање постоји пријава на листу, како бисте добијали нове бројеве часописа директно преко е-поште. Уколико нисте пријављени, можете се пријавити. О сајту нећу много да говорим, само толико да ће у скорије време на њему бити објављени неки нови текстови. На форуму су додате неке нове функционалности, највише везане за изглед профила. Најбитнија ствар се десила са филмовима ,,Стари Словени - Историја и традиција” и ,,Стари Словени - Веровања и обичаји”. Наиме, потписан је уговор о телевизијској дистрибуцији ова два филма у трајању од 5 година. Овим уговором филм је постао доступан телевизијама. Сад ће време показати колико су уредници телевизија заинтересовани за програм тог типа. Такође бих желео да обавестим све ТВ станице у Србији да се, уколико су заинтересоване за приказивање овог филма, могу обратити Делти Видео. За сад нисмо успели да постигнемо договор о ДВД дистрибуцији, јер су представници Делте проценили да неће бити довољно интереса на тржишту за куповину ДВД оваквог типа, а најмањи тираж који би могао да се припреми не може бити испод 1000 примерака.

Наредни, битан догађај од пре неколико месеци, је усвајање Програма стратегије развоја словенске родне вере. Наиме, постоји организација која се зове Словенско родноверно веће, и њени чланови су представници родноверних општина словенских земаља, као и још неких, више или мање утицајних људи из ове сфере. Представник Србије у овом већу је Александра Маринковић Обровски. Ово веће већ неколико година преговара и договара се о стварању неке стратегије развоја и обнове родне вере. Након неколико година већања, усвојена је Стратегија коју можете прочитати на следећој страници: http://www.svevlad.org.rs/rodoved_files/razvoj_rodnevere.html

Мислим да би то било све што се тиче новости које су се догодиле у протеклих неколико месеци. Уколико би неко желео да нас обавести о неким догађајима који су везани за оно чиме се ми бавимо, такође може да нас контактира преко е-поште, како не бисмо изоставили нешто битно.

Остаје ми да вам пожелим да уживате у читању овог часописа, и надам се да ће се у њему наћи понешто интересантно за сваког. Такође, уколико имате предлоге како побољшати часопис, можете нам писати, а ми ћемо се потрудити да се побољшавамо и растемо, а за то су нам потребни људи који су заинтересовани за ову област, без обзира да ли је њихова помоћ била само у сугестији и критици, или у томе да су допринели часопису неким својим радом ичи чланком.

t

РЕДАКЦИЈА

Уредник: Никола Милошевић

Лектор: Бранислава

Текстови: Бранислава, Рамона Главаш, Никола Милошевић, Филип Стојановић, Леонид Зувић, Весна Какашевски, Ана Милојковић - Оми

Лого: Ненад Беленцан, Душан Божић

Дизајн: Душан Божић

САДРЖАЈ

ПредговорУводна реч........................................................2

ЖивотСтамбени објекти и огњишта древних Словена .............................................3Политички систем старих Словена................7Љубавни живот наших предака (2)...............11

ПразнициБожићни митови.............................................15

УметностРеволуција Балета - посвећење пролећа Игор Стравински...........17Мори га- Само Халупка.................................20

ИсторијаВенети..............................................................24Шафарик..........................................................30Поглед на стару веру СловенаАрхетипски лик Баба Јаге у фолклору словенских народа ........................33

Приче инспирисанедухом предакаХрономоција....................................................37

СтрипПуташествије...................................................41

Сви текстови у часопису су ауторски и непредстваљају званичан став читаве редакције.

Уводна речНикола Милошевић

Интернет адреса:http://www.starisloveni.com

Контакт:veles@starisloveni.com

„Велес” Интернет магазин посвећен Словенима

1

Вел

ес2 В

елес

Још од давних времена човек је настојао да себи обезбеди склониште, животни простор где би могао да се сакрије од разних временских неприлика, простор у којем ће направити огњиште, обезбедити сигуран живот себи и својој породици. Људи из истог племена углавном су градили стамбени простор за себе по истој формули, у зависности од краја у којем живе и природних ресурса, а такође и на такав начин који би им дозвољавао да у њему упражњавају своје традиционалне обичаје и навике.

Грађа

Што се тиче грађевинског материјала, осим у приморским крајевима где је доминирао камен, у свим осталим крајевима главни материјал било је дрво, док је огњиште било направљено од глине, а тек касније се појављују прве пећи. Сама набавка материјала за Словене је представљала трауму, будући да је култ дрвећа код наших предака био веома јако развијен. Неко дрвеће су сматрали добрим и погодним за изградњу, док се за друга сматрало да доносе несрећу. Таква веровања су вероватно резултат карактеристике дрвета - којом брзином трули, колико је отпорно на влагу, итд. Најпогоднијим за градњу и здравље укућана сматрали су четинаре. Док су за зидове користили бор или ариш, кров су правили од оморике. Притом, смола са дрвета спречавала је продор влаге, а у изрезе међу даскама стављали су маховину која је спречавала продор прљавштине и представљала додатну заштиту од влаге. За изградњу храмова и светилишта користили су храст, пошто је храст било свето дрво код Словена, Перуново дрво које повезује три света – земаљски, загробни и небески (Јав, Нав и Прав).

Нашим прецима је, такође, било веома важно где расте дрво које је пожељно за градњу, какав има облик, где је и како пало приликом сечења, итд. Дрво никако није смело да буде неко са светих места или места где су вршени погребни обреди. Такође се сматрало грехом ако се исече младо дрво које симболизује дете, или старо дрво које симболизује старца, мудраца. Исто тако, веома је било важно како падне дрво када се исече. Ако би случајно пало према северу, то значи „у поноћ“, њега би увек остављали јер се сматрало да би донело несрећу укућанима. Уколико би се приликом падања заглавило у крошњама другог дрвећа сматрали су да шумски духови не дају то дрво и њега би остављали у шуми. Опасним по човека сматрало се и дрво са рупом или необичним израслинама јер се веровало да у њему борави зао дух. Дрво са великим чвором или суво, после чијег пада се направи већа рупа, сматрало се страдањем целе породице или домаћина. Сечење дрвећа за Словене било је равно убиству.

Због тога су молили опроштај од душе дрвета и приносили јој дарове. Након повратка из шуме не би ништа јели, већ су се детаљно прали како би опрали грех са себе да душе дрвећа не би пронашле убице. Ова традиција се дуго задржала код Срба који су и у 19. веку молили дрво за опроштај пре сечења.

Обрада дрвета такође је представљала читав ритуал. Тек посечено дрвеће никако није смело да се користи за градњу, већ су очишћена од коре стабла морала да одстоје да би се просушила, и како би из њих изашли духови. Дрво су обрађивали искључиво секиром, као светим оруђем бога Перуна, па чак и након што су од Германа “позајмили” тестеру. Констатовали су да, без обзира на брзину којом се дрва обраде тестером, она лакше примају влагу него сечена и тесана. Такође су приметили и да стабла која су тестерисана брзо пуцају и пропадају, док се ударајући секиром влакна збијају и постају отпорнија на ветар и влагу.

Оно по чему су се словенски стамбени објекти разликовали од објеката осталих народа са којима су се сусретали јесте унутрашњи распоред у њима и разни украси који су представљали биљке, животиње и геометријске симболе четири главна елемента – ваздух, ватру, воду и земљу.

Типови кућа

Иако се временом мењао стил кућа и њихова величина, није се мењао много унутрашњи распоред. На основу археолошких истраживања и ископавања вршених у областима за које се сматра да су историјски биле, а које су и данас насељене Словенима, може се закључити да преовлађују три врсте објеката.

Најстарији тип стамбених објеката су земунице. Овакав тип кућа градио се до 5. века. Ово је тип кућа које су у потпуности биле под земљом, осим крова на којем се налазио улаз. Људи би копали рупу у облику квадрата дубине пола метра, а потом правили зидове од добро обрађеног дрвета у виду рама или стубова набијених у земљу. Под се правио од глине, а у углу према југу правиле су се степенице од земље које су водиле напоље. Кров је био направљен од дасака, а на њега су стављали сламу и дебели слој земље. Сламу и земљу су, такође, стављали и на унутрашње зидове куће, будући да је земља обезбеђивала очување топлоте и добро је штитила куће од пожара. Занимљиво је да је у току отоманске владавине на Балкану велик број становника Србије живео управо у оваквом типу објеката.

Следећи тип објеката који се појављује у периоду од 5. до 8. века су полуземунице. Овај тип кућа био је око један метар укопан у земљу, док се друга половина зидова издизала изнад земље. Све остало је било исто као и код земуница.

Услови живота у оваквим објектима били су веома неудобни. Величина оваквих кућа није прелазила 12-15м2, а наши преци су зими уводили младу стоку у куће да се не смрзне пошто нису имали остале помоћне објекте. Ове куће нису имале ни прозоре, па је дим од огњишта или пећи излазио кроз отворена врата. Затим, током кишних дана у овакве објекте би продирала вода, а уколико би били изграђени у близини подземних вода, у њима би увек било пуно влаге. Све те непогодности условиле су појаву новог, надземног типа кућа, које знамо као избе или колибе. Овакав тип кућа почео је да се гради око 9. века, и то прво у мочварним областима, као и у областима где је било много хладно, будући да на таквом тлу није било могуће изградити топлу земуницу или полуземуницу.

Прве надземне куће имале су једну топлу просторију у којој су боравили сви укућани, и испред које се могао налазити трем. Имале су једна врата и мали прозорчић. Обично је преко њега била дашчица коју су измицали да би се кућа проветравала, с обзиром на то да у почетку нису знали за димњаке док нису видели код других народа. Што се тиче пећи, оне су се увек налазиле преко пута врата, и уз њих су стајале полице и сандуци за потребе кућних послова који су се обављали око пећи. Тек

4 Велес

Земунице.

3

Вел

ес

Стамбени објекти и огњишта древних Словена

Бранислава

када су код других народа видели да куће дуже остају топле ако се пећи налазе у линији с вратима променили су тај стил унутрашњег уређивања. Међутим, неки су и даље наставили да праве распоред како су навикли јер су констатовали да топлота из пећи излази кроз димњак и да се кућа брзо хлади. Тај проблем су решили тако што су почели да граде више куће, око 4-5 метара висине, и онда је дим одлазио у врх испод крова одакле би током ноћи изашао, а доле не би било толико задимљено. На највишем делу куће, испод крова, обично су чували ствари којима није сметао дим. Затим, кревете су правили на висини од два метра, и у таквим условима су се осећали удобно и пријатно. Колибе су биле направљене од стабала скупљених у венац, а било је и колиба са подрумом. Фасаде кућа увек су биле украшене разним резбаријама и цртежима, као и зидови изнутра.

Постепено, куће су се повећавале. Прво је настао горњи спрат, нешто као таван или додатна просторија, а после су почели да праве и по две спојене куће са једним улазом, кровом и тремом. Као и пре, највише је било двостраних кровова које су прекривали даскама, сламом и земљом, мада су се често појављивале и куће са четвоространим кровом. Осим сламе, земље и дасака, за прављење кровова наши преци су користили и танке дрвене плочице. Те плочице су метали и на кнежевске палате и на храмове. Како би у кућама било што топлије и како не би биле изложене влази, зидове су премазивали глином.

За разлику од претходна два типа кућа, ове надземне куће су биле од 5 до 8 метара дугачке, и око 4 до 5 метара широке. Дужину је, углавном, одређивала дужина стабала од којих су куће склопљене. У оваквим кућама је увек било суво и топло. Уз ове куће често су се могле наћи и додатне просторије, на пример радионице, оставе и слично, тако да се до тих просторија могло доћи и без изласка из куће.

6 Велес

Огњиште

Једно од најважнијих, светих места у дому наших предака, поред прага и стола, било је огњиште. Истраживања су показала да је древни човек са својом породицом обележавао празнике у свом дому и над својим огњиштем којем се молио, приносио му жртву, заклињао се, и које је чинило да његов дом за њега и његову породицу буде његово мало светилиште. По веровањима Старих Словена, испод огњишта или пећи живи дух – домаћин куће, а то је, по правилу, најстарији предак породице. И он је имао свој празник и укућани су му тада спремали оброке као и за себе.

У првим старословенским насељима огњиште је било откривено и окружено камењем. Временом, отворено огњиште су замениле пећи. Пећи су дуже чувале топлоту, али је било проблема са припремом хране, с обзиром на то да су прве пећи биле или округле или у облику правоугаоника и сужавале се према врху, тако да на њих нису могли да се стављају судови за спремање куване хране. Након модернизовања првобитних пећи било је могуће кувати храну, али није било могуће пећи хлеб, а археолози су открили да су хлеб пекли у посебним пећима ван куће. Тек касније су научили да праве пећи на којима су могли и кувати и пећи хлеб.

5

Вел

ес

Јанда Јозо, Огњиште.

Интересантно је да већина Срба не зна да је грб Србије, грб Куће Немањића, уствари пагански симбол домаћег огњишта са четири камена около, већ га сматрају хришћанским крстом, а камење око огњишта је већ давно преведено као четири „С“. Док крст у средини представља симбол земаљског, домаћег огња, орлови представљају симбол небеског огња.

Тај симбол је пронађен и у Винчанском писму које је 6000 година старо, а налази се и на неким старим кованим новчаницама од пре неколико миленијума.

Део Винчанског писма.

Грб Републике Србије. Новчић стар више од 4 миленијума.

Грб Србије

Идентичност грба Србије са знаком пронађеним у Винчанском писму чак је навела и неке ауторе да сматрају како су Срби уствари потомци Етрураца који су себе називали Расенима, и за које се сматра да су аутори Винчанског писма, посебно имајући у виду да се и прва српска држава звала Рашка, а њени грађани Раси. Но, о хералдици ће бити више речи у неким другим чланцима.

Политички систем старих Словена Леонид Зувић

Велесова књига пружа нам сведочанства и о политичком устројству Старих Словена. Махом се она налазе у првих десет брезових дашчица. Нека читалац сам стекне увид у облик владавине Старих Словена на основу цитата из Велесове књиге:

7“И тако тада Киј умре, а тридесет лета владаше нама. А после њега беше Лебедјан, кога називаху Славер, и он живеше двадесет лета. А потом беше Верен из Великограда, такође двадесет, а потом Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу над непријатељем, зло таме отклонише са синова и градише за нас и за вас.”

“Савест нам заповеда да речи не прикривамо и о роду нашему само истину казујемо. Истину рецимо о њима, о првом бану нашем и кнежевима које смо сами бирали и смењивали.”

5

“... и беше у нас овако ... а међу старијима у роду бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом називаху и старешином ... то беху кнезови дуго времена, и Грци их неће заменити, биће до краја како и наликује мужу тог рода да даје потомке који управљају нама.“

3

7

Вел

ес8 В

елес

“У то време, кнезове бираху и много вођа и кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних мушкараца. Јер беше овако: Земљу радите за себе, а кнезови будите како је речено да бринете о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају и синовима власт предају од оца на сина и тако од дедова до праунука.“

9

“Са старих пашњака, где су Руси пребивали, Новојари су пошли на југ и у степама ратовали десет векова. А то су такође Руси који су своје кнежеве бирали од рода свога. Родови су од сваког племена давали свог кнеза, а кнежеви су бирали кнеза старешину. Тај беше вођа у ратовима.”

40

“У време Гота и доласка Варјага биран је кнез међу вођама, и тај је младиће у сурове битке водио. Дуго времена управљасмо родовима, а старци из рода, Венди, одлазаху рођацима да суде под дрветом Перуна.”

36

20“Окупљаху се већа да одлучују, и тако беше. Оно што не проглашаваху не беше. Кнежеви беху бирани од сабора до сабора и живели смо узвраћајући им помоћ ...”

В. М. Васнецов, Свирач.

Дашчица

Дашчица

Дашчица

Дашчица

Дашчица

Дашчица

Дашчица

9

Вел

ес

18“А у том веку управљаху родовима кнежеви.”

“Такође дајемо десети део очевима нашим, а стоти властодршцима ... И тако живимо поносни јер славимо богове наше и молимо се телима умивеним водом чистом.“

22

“Подробније о почетку нашем рецимо овако: Хиљаду петсто година пре Дира прадедови наши дођоше до карпатских гора, тамо се населише и живеху мирно јер родовима управљаху очеви од рода, а најстарији у роду .”

23

23“Живесмо тако петсто лета док родовима управљаху већа и богови нас чуваху од оних које Јазги називаху.”

10 Велес

Очигледно је из ових пасуса да су Стари Словени имали демократију која је, пак, била облик непосредно-посредне демократије. Институција непосредне демократије очигледно је био народни сабор који је бирао и смењивао кнежеве родова. Између кнежева родова бирао се кнез племена, а кнежеви племена бирали су између себе кнеза-старешину, који је истовремено био и војни заповедник.

Осим народног сабора, препознајемо још једну демократску институцију, а то је родовско веће. У тим институцијама препознајемо црте чак и савременог демократског политичког система. У народном сабору могли би да препознамо парламент, у већима владу, а у кнезу рода премијера.

Веома значајан податак да су сабори и бирали и смењивали кнезове “од сабора до сабора”. То је већ права демократска црта, што би значило да су родовска већа и кнезови имали неку врсту обавезе “полагања рачуна” сабору, не би ли опет били изабрани, слично као што су у савременом парламентаризму владе одговорне парламентима.

Но, овде је значајно да народни сабори вероватно нису били састављени од изабраних представника народа, посланика, већ су вероватно представљали окупљања целог рода, односно највероватније зрелих мушкараца, “мужева”. Зато је то црта непосредне демократије, слично старогрчким “еклесијама” на којима су се окупљали “слободни грађани”!

Родовско веће је очигледно имало извршну власт код Старих Словена јер је доносило, на основу одломака, одлуке, “а оно што не проглашаваху не беше”. Такође, на основу одломака можемо да препознамо да су Стари Словени познавали и поделу власти на извршну и судску. У родовима је судио “старац Венд”, најстарији у роду, под дрветом Перуна, а судови су били установљавани током слављења богова, конкретно овде о Коладама (када су се одвијале, рекли би, мини-олимпијске игре, с обзиром на наводе о такмичењу у брзом ходању).

Наравно, суђење се морало одвијати на основу неких установљених правних норми било обичајног или писаног права, што пак указује на постојање и законодавне власти код Старих Словена, мада о њеном постојању у Велесовој књизи немамо сведочанства, већ само о извршној и судској. Овде је веома битно напоменути да код Старих Словена није постојало јединство извршне и судске власти, већ очигледно њена подела. Дакле, Стари Словени су познавали поделу власти.Наравно, јасно је на основу приказаног да власт код Старих Словена није била наследна, што су они приписивали “другим кнезовима”, односно другим народима, него изабрана, бирана демократским путем!

Такође, изабрани кнезови нису народ посматрали као поданике којима се влада и од којих се убира данак! Не, напротив. Из цитата се јасно види да је обавеза сваке породице, сваког домаћинства, без наметања “одозго”, била да стоти део прихода одвоји за кнеза, односно власт, односно државу!Разлике између данка и пореза сигурно да постоје, а у овом добровољном чину сваког домаћинства, које сигурно не проистиче само из традиције и обичаја, већ и из атмосфере и карактеристика које креира медијска околина датог народа, можемо да препознамо и систем финансирања који надилази и порески систем савремених демократских економија, јер и у савременим демократијама порез није добровољан, него наметнут законима државе! То, пак, говори о сраслости народа - “пука” и изабране власти, односно о правој, суштинској демократији, владавини народа, и то делом непосредног карактера јер старословенска породица у изабраним представницима власти види продужетак сопствене породице, и којој је сасвим природно одвајати стоти део прихода домаћинства!

Такође, у таблици 23 можемо да видимо и генезу власти код Старих Словена, код којих је прво “пре 1.500 лета” родовима управљао најстарији у роду, да би се касније увеле институције већа и кнеза које су Стари Словени “сами бирали и смењивали” (на народним саборима).

Код врховног кнеза народа, којег су бирали кнезови племена између себе (што значи да и на нивоу народа можемо да препознамо институцију извесне владе или већа - или су то, аналогно садашњости, били нека врста народних, односно родовских посланика који су се бирали непосредно, рекли би “већинским системом”), можемо да препознамо дужности председника из савремених председничких и парламентарних политичких система, јер су они, као и данас председници, истовремено били и “врховни команданти” армије. Дакле, говорећи речником савремене политичке науке, политички систем Старих Словена била је непосредно-посредна демократија, односно комбинација скупштинског (конвентског, саборног) система и парламентаризма.

Ник

олај

Рер

их, С

акуп

љањ

е ст

арац

а.

Дашчица

Дашчица

Дашчица

Дашчица

11

Вел

ес12 В

елес

Сексуални чин код Словена везан за плодност земље имао је магијски значај. О томе говори обичај да се млади сеоски парови спајају на снопу жита. Тај обичај не чуди код сеоског становништва као посебан ритуал “да би земља била родна”, али тако су радили и принчеви и остали угледни достојанственици иако су могли себи приуштити много удобнији кревет. Чак је и цар Михаил Фјодорович наложио да му се направи кревет са 30 снопова жита у знак поштовања традиције, како би могао да комбинује сексуални чин са плодношћу земље. Када је у питању ритуал везан за земљу, не тако давно говорило се и о обичајима у руским и српским селима где су млади људи практиковали сексуалне односе на тек засејаном пољу. Понекад, да би се “додала сила” користило се и семе свештеника који се ваљао по пољу са неком јаком, здравом девојком из села.

Као што су наши преци увек поредили рало са мушким полним органом, тако се сматрало и да женска голотиња и влажност помажу пољима. Познати су случајеви када су голе девојке ходале по пољима како би им „подариле“ влагу. У Пољској су мушкарци разбијали посуде у којима је био женски урин који је служио за фарбање вуне у зелену и плаву боју, и посипали по пољима у време суше. Урин су чували да не би морали да чекају кишу или док им се не нађе нека жена при руци.

Не постоји посебан моменат преласка жене из слободне у удату. Удата жена је у суштини она која даје потомство и плодна је, што би рекли Украјинци “као попова свиња”. Што жена има више деце, тада постаје привлачнија. О томе говори и једна белоруска песма у којој се младић позива да погледа вагину жене која је давала потомство јер ако налети на девицу, неће је узети за жену, будући да се онда сматрало да жена не треба да буде девица. Девојке су углавном губиле невиност када би почињале да носе хаљине или мењају фризуру.

Први хришћански хроничари су осуђивали слободно понашање младих Словена. У свом делу “Повесть временных лет”, Нестор пише да су словенска племена Радимићи, Вјатићи и Северјани живели “у шуми као звери” јурећи се голи и играјући и певајући и сваки од њих би био са женом с којом се то унапред договорио. То је било веома необично понашање у време када су цркве примењивале репресивне методе према онима који су упражњавали своје старе обичаје.

Иако је данашње, углавном накарадно сексуално понашање младих резултат индустријализације, материјалистичког и потрошачког друштва на глобалном нивоу, подаци из 19. века представљају доказ да се предбрачне навике Словена никада нису ни прекидале и да нису полагали много на чедност.

На пример, у 19. веку у једној области у Пољској је постојао обичај да младе девојке иду потпуно наге улицама и голотиња се није сматрала грешном. У другој области у Пољској постојао је податак да само 20% девојака пре брака буде нетакнуто пре удаје, без обзира на строге католичке конвенције. У неким областима у Пољској сексуални односи међу младима били су сасвим нормална појава и поред јаког утицаја цркве и невера уопште није сматрана злочином. Уопште, љубав међу младима скоро нигде у Пољској није сматрана злом, а девојке које су имале редовна сексуална искуства боље су се сналазиле у опхођењу са мушкарцима. Понекад би након упражњавања сексуалних активности долазило и до страсних веза и бракова.

Љубавни живот наших предака (2)

У појединим деловима Русије није се могла наћи девица старија од 17 година. У Сибиру, по извештајима демографа, у другој половини 19. века девојке су ступале у сексуалне односе већ у 14. години, а ако им је природа дозволила, и са 12. У неким местима девојке чак нису ни журиле са удајом, имале су сву слободу у очевом дому, а удавале су се само кад некога заволе или уколико њихов сексуални живот доведе до трудноће. Мужеви никада нису имали замерке на њихов предбрачни живот. Међу Русима и асимилираним староседеоцима Сибира каже се да „жена није као хлеб и да је не можеш потрошити“.

У Србији се ретко кад догађало да девојка стане пред олтар као девица, а нису толико практиковале секс са младићима, већ углавном са ожењеним мушкарцима, што је дуго био случај, па и данас. Чињеница да нису биле девице уопште не представља препреку за брак, нити је то сметало цркви, већ више одређеним, лицемерним појединцима. У српском Срему, на пример, девојке су ступале у прве сексуалне односе већ у веома раном добу. Такође, у Македонији се крајем 19. века није знало шта појам девичанство значи. У словенским земљама, уопште, мајка која има ванбрачно дете уопште није анатемисана.

У Србији је био обичај да после литије или задушница младе слободне девојке одлазе на вечерња посела где су имале прилику да се касније одмарају у загрљају с младићима. Најинтересантнији обичај у једној области у Пољској јесте да када ускршња звона почну да звоне, девојке откопчавају дугмиће - једно звоно, једно дугме. Такође, колико пута звоно зазвони, толико пута девојка треба да се споји са својим изабраним, без страха од последица. Празник када је највише младих практиковало љубавне игре био је Купала, иако је црква то бранила јер је тај празник сматрала опсценим. Тако се код православних Словена тај празник претворио у Ивањдан, а обичај празновања је и даље остао исти. Уопште, сва четири годишња празника када се обележавају солстицији, у православних Словена су преобучени у хришћанско рухо, с тим што се начини празновања ни мало нису променили.

Ипак, довољно је само прочитати збирке песама које је Вук Караџић прикупљао обилазећи српски народ, ма где он живео, које јасно показују како су под маском немоћног православног Хришћанства у Срба наставили да живе старословенски обичаји и страсни љубавни живот.

Понекад се дешавало да млади пар упражњава интимности у изолацији. То се догађало када младићи остану да проведу ноћ код девојака. О томе најбоље говоре песме које се певају у свим словенским земљама, и у којима се, исто тако, види да те сусрете иницирају девојке. Некада би мајке девојака, које су им давале савете, пуштале младиће у кућу.

У Пољској је био обичај да млади вереници иду да проведу ноћ заједно како би се боље упознали ако то већ нису пре пробали. Тако би младић могао да провери да ли је девојка “нормално развијена”. А некада би уместо младића тај посао обавио кум, што значи да је он провео ноћ са том девојком.

Приметио је чак и чувени италијански слависта, Евел Гаспарини, да је и предбрачна слобода подразумевала одређене мере предострожности, будући да су Словени веома водили рачуна о будућности своје деце, посебно је било важно да имају оца који ће о њима бринути. Овом проблематиком се бавио и чувени чешки слависта, Лубор Нидерле, који је приметио да су, очигледно, увек практиковали coitus interuptus.

Преокрет у друштвеним односима

Током 10. века, када су већ скоро сви словенски народи примили Хришћанство, забележене су прославе култних празника, солстиција и осталих. Увече би учесници организовали забаве где су под маскама и уз музику, медовину и разна стимулативна средства прослављали празнике и одавали почаст природи на којима се упражњавао слободан секс. Вреди приметити да су словенске жене због ових ритуала и сеоских скупова уживале огромну репутацију у иностранству. Како би цркве спречиле оваква окупљања, одлучиле су да ове празнике замене хришћанском симболиком.

Бранислава

13

Вел

ес14 В

елесБудући да су лојалност, оданост и поштење одувек красили Словене, религиозном посматрачу је ова сексуална слобода потпуно несхватљива. У словенском друштву био је непознат патријархални захтев мужа да му жена буде неоскврнута. То се видело добро и у раном средњем веку. Један Рус би, на пример, када би увидео да му је жена девица почео да гунђа “Још си девица била, нико није хтео ни да те погледа, само сам се нашао ја будала”.

Нормално, временом су овакве ствари почеле да бивају све више кажњаване, чак и у најудаљенијим угловима словенске цивилизације. Словенски сељаци више нису били срећни као у време поштовања природних принципа. Већина жена које су рађале пре брака почеле су да бивају кажњаване, а највише је трпело потомство које није имало ни право на наследство ни нормалан, равноправан живот са осталом децом.

Слободно сексуално понашање било је сасвим нормално у свим словенским заједницама. И поред забрана хришћанских поглавара људи су проналазили начине како да поново успоставе покидане везе са природом. Прве забране почеле су у 10. веку, када су женама које су слободно упражњавале сексуалне односе секли кожу и качили на врата како би уплашили све који у њихове куће улазе.

Тип морала који долази са средњег истока и који се по Европи проширио посредством Хришћанства почео је да стиже и у најудаљенија места словенског света. Сексуални акт међу младима у претхришћанској ери није се сматрао грехом. Сударом разних менталитета створила се ситуација у којој црква никада није пропуштала прилику да наметне своје ставове друштву које је све више прихватало нову веру и стари обичаји су се временом запоставили. Почев од 18. века судар култура је био најјачи. У Украјини су, на пример, слали полицију на села како би надгледали и спречавали сусрете младих, у Србији је Кнез Милош разним декретима забрањивао старе обичаје претећи затвором и батинама.

Иако су властодршци и цркве имали само делимичан успех, ни уз најоштрије репресалије није им пошло за руком да очисте старе народне навике. Данас смо сведоци да млади учествују у разним сексуалним оргијама, уз неконтролисану конзумацију алкохола и осталих средстава, које немају ни друштвену ни ритуалну функцију. С друге стране, један број младих данас такве ствари сматра грешним и сексуалне игре су за њих постале нека врста изражавања властитог физичког развоја.

Мало по мало, у словенска друштва почела је да се увлачи навика да се за брак тражи само невина девојка. Као и у осталим патријархалним друштвима, тако је и у словенском свету постојало више начина да се утврди да ли је млада била девица. Често се у словенским државама тражила младина чистота како би се могло створити “здраво потомство”. Тако се догађало да се девичанство утврђује на различите начине, а посебно провером доњег веша. Ово се посебно односи на показивање родбини и пријатељима закрвављеног белог чаршава после прве брачне ноћи. Тај обичај се још увек задржао у неким областима на југу Италије и у арапском свету.

Сва ова контрола вршена је како би се забранило да девојке ступају у брак уколико нису девице. У Русији је тако био обичај да другог дана после свадбе поп потврђује да је невеста била девица уколико три пута обиђе цркву на коленима. У Украјини и Бугарској се, на пример, догађало да се претера са малтретирањем жена које се може поредити само са обичајима у неким заосталим афричким областима. Нормално,

словенске породице нису дозвољавале да се тако нешто износи у јавност, па се тако догађало да у појединим местима више од 90% младих девојака које ступају у брак нису девице.

Од цркве потиче и највећи табу када је у питању менструална крв од које су се, изгледа, у давним временима правили магични и љубавни напици. Тако је почетком 20. века у Пољској женама са менструалним циклусом било забрањено да улазе у цркву. У Русији жена која има циклус није могла да пече мужу хлеб, а у Русији и Србији су жене у таквом стању скривали пред рођацима и страним мушкарцима. О овоме има јако много литературе.

Занимљиво је да ни у једној словенској земљи не постоји принцип легитимног потомства, нити анализа ДНК којом би се утврдило да ли је супруг прави отац рођеног детета, чак и уколико постоје очигледне индиције, на пример боја коже или слично, да дете није његово. Широм словенског света ванбрачна деца уживају сва права као и брачна, укључујући и право на наследство, а понегде, на пример у Украјини, та деца имају чак и више права. Појам легитимног потомства у словенском свету било је тешко наметнути, исто као и хришћанска правила живота и понашања, без обзира на вишевековне притиске.

Из свега наведеног може се извући закључак како је изгледао словенски традиционални морал: потпуна сексуална слобода у периоду адолесценције у циљу истраживања могућности властитог тела и способности да се задовољи партнер, као и потребе младих да се ускладе са моћима природе, стабилност бракова ради обезбеђивања стабилног развоја потомства, и иницирање сексуалног чина од стране жена што је обезбеђивало мањи промискуитет и спречавало насиље над женама. Без обзира на забране од стране власти и цркве, никада се није могла сузбити традиционална култура која је у сексу видела тренутак сазревања младих.

Из свега овог следи да је сексуално и друштвено понашање старих Словена било неолитског типа, тојест поштовала се плодност на уштрб углавном мало схватљивог појма сексуалне верности бар у предбрачном периоду. Постојао је још један елемент у понашању словенских жена који их везује за неолитско друштво када су у питању порођајни обичаји. Пред порођај жена би одлазила и скривала се у угловима. Претпоставља се да је словенска жена задржала страх од присуства злих духова који би могли угрозити порођај. Знамо да још увек постоји обичај да жена пре порођаја бира место које јој највише одговара без обзира на савете лекара.

Било је јасно и нашим прецима да модеран свет доноси аномалије. Они су имали такво виђење света у којем је секс био један од главних елемената препорода. Имајући то у виду, и не чуди њихова потпуна индиферентност према некаквом напретку који би могли донети такозвани бољи услови живота.

На крају, пре распада бивше Југославије водила се дискусија о томе да ли треба дозволити порнографију или не. Једна жена, психолог, објаснила је у својој књизи да бисмо требали питати своје бабе шта су радиле кад су биле младе на сеоским прославама, и тада бисмо лакше донели одлуку.

Литература:Giuseppe Maiello - Sexual Life of Ancient Slavsal-Mas’udi - The Meadows of Gold and Mines of GemsIbn Fadlan - Ibn Fadlan and the RusiyyahНестор - Повесть временных лет

Николај Фомин, цветање Лана.

Николај Фомин, Зора.

15

Вел

ес16 В

елес

Божићни митови Божић је готово најзначајнији празник у западним културама, а и шире. Прво се намеће питање шта заправо Божић представља и шта је он? Име упућује дефинитивно на малог или младог Бога. Дакле по хришћанском календару то је празник рођења Исуса Христа. На овај дан се наводно он родио у штали у Бетлехему, од мајке девице Марије коју је, у њеном познијем добу, уз помоћ чуда оплодио Бог. Мислим да ову причу већ сви знају и да се о овоме прича и у школама. Сви су вероватно о овоме гледали неке цртане филмове или неке друге врсте филмова, позоришне представе итд. Често се говори да је ово најзначајнији хришћански празник, иако он то није. Ускрс је најзначајнији због тога што је цео хришћански мит изграђен на Христовом васкрснућу, и да није било тога, вероватно не би било ни хришћанства. Божић јесте највише слављен хришћански празник, али томе су допринели неки други фактори које ћу поменути касније. Хајде онда да Божић и Бадњи дан погледамо из другог угла.

Да почнемо са датумом. Божић се слави 25. децембра. Како православна црква користи Јулијански календар, 25. децембар по Јулијанском календару ће бити 7. јануара по Грегоријанском календару, или календару који се користи за свакодневне (не црквене) потребе. Ако је неко до сад био убеђен да се Христ заиста родио 25. децембра, мораћу да га разочарам, не зна се тачно кад се Христ родио. Филозофи и теолози Александријске школе су покушавали на почетку хришћанства да наметну да се рођење Исуса Христа слави у Априлу, јер су на основу неких штурих података о положају звезда израчунали да је вероватно да се он тада родио. Међутим, због практичних разлога овај предлог је одбачен. Као што сви вероватно знају, у то време су Словени, Келти, Германи, Римљани имали своје религије. Све ове религије су имале додирних тачака, јер су сви ови народи индо-европског порекла, тако да им је мајка религија била јединствена.Једна од тих додирних тачака био је јак култ Сунца. Ови народи су знали за један астрономски феномен. Наиме, од јесење равнодневнице до зимске краткодневнице највиша тачка на коју Сунце доспе на хоризонту сваким даном је све ниже. У време зимске краткодневнице (22. децембар) Сунце је на најнижем положају на хоризонту, на овој позицији стане и остане 3 дана. 25. децембра се Сунце помери навише, па су зато овај дан горе поменути народи славили као победу Сунца, или рађање младог Сунца. Најпознатији овакав празник био је у Римском царству, у оквиру празника који се називао Сатурналије (празници посвећени богу Сатурну), и који је трајао 2 недеље, а овај дан је био празник непобедивом Сунцу. Да би ови, такозвани пагански народи примили хришћанство, овај датум је узет за датум Божића.

Даље бих хтео да се осврнем на празнике код нас Срба, и других Словенских народа који се практикују за време Бадњег дана и Божића, и шта они представљају за ове народе. Као што је већ речено, сама реч Божић говори о неком малом Богу. Тако је код Словена постојао бог Сварог, који је био бог Сунца, а постојао је и Сварожић, који је био младо Сунце. Тако је Божић заправо празник рађања новог, младог Сунца. А како је младо, тек рођено Сунце слабо, треба му помоћи да ојача и потпалити га. Зато се на Бадње вече пали бадњак. Бадњак је обично од храстовог дрвета, а храст је код Словена било свето дрво. Храст гори на тај начин да варнице прскају ка горе. Те варнице треба да дођу до Сунца и ојачају га.

Прича о томе како је Христу хладно у пећини и како паљењем бадњака он треба да се угреје, смишљање је значења неискорењеном старом обичају.

А и говорити о тој хладноћи која га је затекла приликом рођења је заправо преузета из старих религија у којима се одређени догађаји понављају сваке године (као и рађање Сунца, о коме сам говорио). Такође постоје обичаји у неким крајевима где сељак одлази у шљивак и потпаљује бакљом гране шљива уз изговарање ,,Ја те потпалих а ти да ми родиш’’. На први поглед ово би могло да се протумачи као претња шљиви. Међутим, сељак се обраћа у овом случају Сунцу, и говори му како му је помогао потпаљујући га бакљом коју диже ка небу, и тражи да му се Сунце захвали на тај начин што ће година бити плодна.

Велика спиритуалност и обичајност је заступљена и за време вечере на Бадње вече. Али чему сва та спиритуалност ако је Божић тек сутра? На Бадње вече се спрема вечера за претке, јер је Бадње вече један од дана када преци (мртви) могу да комуницирају са живима, а живи се труде да ова вечера буде добра, како би се преци на оном свету заложили за своје на овом свету. Да се преци не би ометали у храни, не треба склањати посуде са стола то вече. Ујутру на Божић дочекује се положајник. Положајник треба лепо да се дочека, да доручкује у кући у коју је дошао. Након тога, он обично треба да проџара огњиште, и том приликом изговара ,,Колико варница, толико срећица, колико варница толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, дај боже (или Дајбоже)’’. Али које је значење положајника, и кога он представља? По хришћанству он представља мудраце који, пратећи звезду, долазе на место где је Христ рођен и дају му дарове. Међутим, ако се погледа шта се догађа након његовог доласка, може се закључити да он никакву звезду није пратио, као и да није дошао на место рођења Христа (јер се Христ ни симболички не рађа у свакој кући, као што треба напоменути да репродукција оног што се догодило није својствена хришћанству), као и да никакве дарове није донео.

Могло би се закључити да се ради о још једном обичају преузетом из старе религије. Наиме, веровало се да Дажбог (Дабог или Дајбог) често одлази међу људе да би се уверио какви су и како им је. Дажбог је био бог давалац, што се може видети из његовог имена, често представљан као стари мудрац са штапом који лута и којег прати вук. Дакле, Дажбог је лутајући бог којег треба добро дочекати, а уколико буде задовољан, он ће подарити срећу и богатство. Често се бацало испред њега неко семење, које би обичају дало још и димензију аграрног култа, па се веровало да ће оно семе које он згази бити изузетно плодно. Такође, елемената аграрног култа има и у уношењу сламе у кућу уочи Бадњег дана.

Према томе, Божић и именом, као и у обичајима, има корене у предхришћанским религијама. Толико чврстим држањем за традицију и флексибилношћу исте да прими различита тумачења могу се похвалити само словенски народи. Традиција је заправо све оно што је добро сачувано и што је прошло кроз проверу времена. Оно што је опстало је, у суштини, корен наше духовности.

Никола Милошевић

Константин Васиљев - Човек са совом

17

Вел

ес18 В

елес

Револуција балета посвећење пролећа - Игор Стравински

Почетком 20. века догодио се највећи сценски фијаско једне представе. Међутим, управо та балетска представа је променила поглед на балет, била основа за креирање модерног балета и модернизма као правца у музици. Управо тим фијаском је његов аутор заслужио титулу најутицајнијег композитора 20. века. Немогуће је посматрати музику данашњице, а не осврнути се на Посвећење пролећа од Игора Стравинског.

Игор Фјодорович Стравински рођен је у Ораниенбауму, (од 1948. године промењено име у Ломоносов) 17. јуна 1882. године. Његов отац је био певач у Маријинском театру. Тако је Игор Стравински рано дошао у додир са музиком и кренуо да похађа часове клавира. Иако је Стравински желео да се бави музиком, његови родитељи су желели да он постане адвокат. Тако је Стравински и уписао правни факултет. Међутим, студије га нису много интересовале. За четири године студија био је на само 50 часова, али је на тим студијама у Петрограду упознао једног од приватних студената, Николаја Римског-Корсакова.

Пабло Пикасо, Игор Стравински.

У то време, у Петрограду је владало расположење да на оно што није глобално модерно не треба ни обраћати пажњу. Тако је чак и језик који се говорио у Петрограду био француски. Неколико тадашњих уметника је хтело то да промени и врати поштовање према руском језику и уметности. Међу њима је био и Римски-Корсаков, који је држао у свом стану младим уметницима предавања. Стравинског су инспирисала предавања Римског-Корсакова, па су и његова прва дела подсећала на дела Корсакова. Диплому правног факултета Стравински је добио 1907. године, након чега је хтео да упише конзерваторијум. Међутим, Римски-Корсаков му говори да не уписује конзерваторијум, већ да поред његових часова крене да компонује. Тако је прва јавно изведена композиција Стравинског била Ватромет, која је изведена 1909. године у Санкт Петербургу. Извођењу је присуствовао Сергеј Дијавилев, шеф Бале Русе (Ballet Russe) у Паризу. Сергеј Дијавилев је био уметник који је такође хтео да пробије руску уметност, али због предрасуда у вишим класама у Русији то било је немогуће, тако да је тражио у иностранству место где би могао да пробије руску културу.

Иронично, место је нашао у Паризу где је основао Руски балет или Бале Рус, који је својим репертоаром представљао руску културу кроз балете инспирисане руским бајкама. Дијавилев је био толико импресиониран да је одмах ангажовао двадеседседмогодишњег Стравинског да му напише оркестрације, а касније и целовечерњи балет - Жар птица. Жар птица је са одушевљењем примљена у Паризу. Овим балетом Стравински је стекао видљивост и углед у музичким круговима.

Следећи, такође успешан балет Игора Стравинског, била је Петрушка. У овом балету Стравински комбинује инструменте који се никад пре нису свирали заједно, а такође користи и клавир, који је у то време постао нови инструмент у симфонијском оркестру. Када је завршавао са писањем Петрушке, Стравински је доживео визију младе девојке која у руском паганском обичају игра до смрти. То га је подстакло на истраживање руске предхришћанске вере и старих обичаја. Одлази код свог пријатеља Николаја Роерича, познатог сликара и истраживача руских народних обичаја и старе вере. Заједно пишу сценарио паганског обичаја који би Стравински могао да искористи у свом новом балету. Балет је написан крајем 1912. године, али није било места да се тај балет уврсти у план текуће сезоне, што је Стравинском дало повода да доради своје дело. Премијерно приказивање балета Просвећење пролећа (чији је оригинални назив на француском гласио ,,Le sacre du printemps”) било је 29. маја

1913. године у новом и модерном позоришту на Јелисејским пољима (Théâtre des Champs-Élysées). Публика је много очекивала од новог балета Стравинског. Међутим, ова премијера се претворила у највећи сценски фијаско у историји позоришта. Балет почиње уводом на басону, али у највишим регистрима басона. На извођење балета дошао је и тада већ славан француски композитор Камиј Сен-Санс. Када је чуо увод окренуо се суседу у позоришту и упитао га је који је то инструмент. Сусед му је одговорио ,,Маестро, то је басон”, на шта је Сен-Санс узвратио ,,Ако је ово басон, ја сам бабун”. Након тога су се појавиле балерине потпуно прекривене, обучене у дуге руске традиционалне хаљине, држећи се за образ нагнуте главе. На то је неко из гледалишта узвикнуо ,,Дођавола, доведите зубара”. Бука у гледалишту се настављала и интензивирала. Очекивали су да виде лепоте људског тела, за шта је балетска уска одећа и дизајнирана, међутим играчи су се појавили потпуно прекривени, чак и са челенкама, капама, обучени и у медвеђе коже. Такође, игра коју су изводили није била налик на претходне балете, са благим, добро одмереним покретима, већ су играчи скакали по бини, падали, устајали, трчали... Музика је такође допринела напетој атмосфери ритуала жртвовања који је у балету описан. Стравински је користио акорде са девет нота, који нису били чести, такође след акорда није био логичан, ритмови су се брзо и неочекивано мењали, што није био до тад случај. До тог времена су композиције биле писане или за тро-четвртински ритам или, чешће, за четри-четвртински ритам, који се углавном током композиције није мењао. У Просвећењу пролећа се ритам мењао на неколико тактова.

Мелисент Хадсон, Подизање изабраног.

Мелисент Хадсон, Четири деве плешу.

Никола Милошевић

19

Вел

есБез упозорења ствиране су кратке мелодије које су се понављале у недоглед, што је касније послужило као основа за стварање музичког правца минимализма. Инструменте је комбиновао на начин како још нико до тад није комбиновао. Такође је користио и много скала, које су се такође мењале брзо и без упозорења. Играчи су били подељени у групе, и у тим групама изводили ритуал пролећу, али такође су и инструменти били подељени у групе које су свирале различите мелодије, па на крају није било ни могуће препознати, како су то тад критичари назвали, шта је музика.

Стравински је први пут у Просвећењу пролећа употребио тимпане и бас бубњеве као соло инструмент. Покушао је да оркестарским инструментима имитира народне инструменте, који су далеко мање усавршени и штимовани него оркестарски. Велики шок за публику је била сама чињеница да је Стравински балет, који је важио за место изласка више класе, спустио на ниво села и сеоске традиционалности. Сергеј Дијавилев је рекао диригенту да свирају и да се не обазиру на то шта се дешава у публици. Како би смирио публику, Дијавилев је почео да гаси и пали светла у сали, што је допринело још већој буци, напетости и паници у публици. Стравински је седео у првим редовима како би могао након представе да прими аплауз и поклони се публици. Међутим, када је настала ,,побуна” публике, отишао је иза бине, где је приметио да се музика не чује од повика публике. На крају је позвана полиција која је прекинула извођење балета и истерала публику из сале. Након овог извођења Стравински је добио нервни слом и неколико месеци је провео у болници.

Неколико недеља касније дело је изведено и у Лондону, са новом кореографијом, где је доживело делимичну подршку. Свирано је након тога још 1920. године у Лондону. Од 1930. године Просвећење пролећа почиње да буде признато дело, доласком модернизма, управо због утицаја које је дело направило на формирање овог правца неколико деценија раније. Од тад се оно изводи углавном као самостално оркестарско дело, без играча. Данас, Игора Стравниског готово сви музички аналитичари и композитори сматрају најутицајнијим композитором 20. века, с обе стране Атлантика, и то управо због контраверзног балета Просвећење пролећа. Стравински је касније доста мењао правце, да би на крају био јак заступник неокласицизма. Једну годину је предавао на Харварду (1939-1940). Познат је и по својим љубавним аферама са славним личностима, попут љубавне афере са модном дизајнерком, Коко Шанел, међутим такође је био и породичан човек, који је имао много тога да пружи својој деци. Стравински је преминуо у Њујорку, 6. априла 1971. године.

Без обзира на велики фијаско који је доживео са својим балетом Просвећење пролећа, тај балет је изазвао револуцију на тадашњој музичкој сцени. Показао је шта све може да се постигне музиком, и заувек променио поглед људи на музику задајући основе за формирање праваца попут модернизма и минимализма у музици, који су настали тек неколико деценија након Просвећења пролећа.

Ник

олај

Рер

их, П

осве

ћењ

е пр

олећ

а.20 В

елесМори га Само Халупка

Превод на српски Никола Милошевић

Слетели орлови са Татра, иду ка падинама,понад високих гора, понад равних поља;Прелетели су кроз Дунав, кроз ту широку воду,Седели су тамо иза граница Словачког рода.

Тече Дунав и луна за луном се смењује;изнад њега светли чврста тврђава на високој стени.Испод те тврђаве Римљанин-цар је застао са табором:беле се редови шатора далеким пространством.Покрај табора седи цар на златној столици;око њега царска стража, масивни момци;а пред царом дружина невелика стоји;То су страни победници, сваки под јасним оружјем;Бели шалови шије им покривајуплаве њихове очи бистро у околину гледају;Растом су као јеле, чврсти као стена,Чинило би се да их је једна матер имала.Лепа земља - њене крајеве валовити Дунав влажи,и Татра стеновитом грбом око ње се веже:Та земља, те поносне планине, ти јарболи Мораве:то домовина њихова, то колевка давних синова славе.Словачки род их је послао, из славне свите,да иду с поздравом цару римскоме.Они челом не сагињу, на ноге не падају:Такво ропство непознато је словенскоме крају,само божје дарове носе, хлеб и со, царуи смелим се речима приговарају:

,,Народ словенски, свештенство и старешина наш,кроз нас ти, славни царе! свој поздрав приноси.Земља та, на коју крочити намерава твоја нога,то је земља наша, дана Словенима од бога.Погледај: ту њене крајеве валовити Дунав влажи,тамо Татра стеновитим зидинама око ње се веже.

И земља је то благословена! Хвала богу из неба,имамо при верном раду увек своје парче хлеба.Обичај наш није нападати туђе домовине оружјем:Словен на својем сеје, и жње само на својем,туђе не тражи. Али када на наша вратазакуца рука туђа у искреном поверењу:ко је, тај је, да ли је он из близа, или из далека:Дању, ноћу на столу дар божији га чека.

21

Вел

есИстина, боговима дана, каже нама Словенима:господара имати је неправда, али је већа бити господаром.Човек над човеком код нас нема права:свето наше мото је: Слобода и слава! -Не једном дивну домовину нашу убица дивљи је напао:У пустињу су се претвориле бујне наше њиве;Градови су легли у пепео: а народ наш јадан,тучен бедама, туђину је доспео под ноге.Надао се, победник поносан, да ће спроводитивољу своју заувек по словенској домовини,и живети од нашег рада: али надао се узалуд!Дао нам бог опет добар дан, сломили смо јарам.А они који су, крутим челиком нама владали,Где су? - Ми стојимо, али они су пали. -Зато што - векови то сведоче - у књигама судбинетако стоји написано о словенском народу:Земља, коју су у удео дали Словенима небеса,та земља гробом сваком убици постаће. -Али, реци нам царе! моћна рука твојашта нам она носи: да ли мач, или грану мира?С мачем ако идеш: царе! мачеве имамо и ми,и познаћеш, да руковати добро с њима умемо. -Ови дарови божији су наклоности наше знакови;из захвалности ти их дајемо: узми их и ти из захвалности.”Није узео цар божије дарове, из његовог мрачног лицаувређени понос љутитим гневом гори.А из столице злате оваквим речима проговорише уста његова словенским гласницима:

,,Моћни господар, којему бог целу земљу под ноге дао,и судбине народа у руке његове ставио:дај господар вели: Словени! погледајте по свету:међу народе његове да ли ћете један наћи,које би окове избегли а да не загине,ако против Рима батаљон свој постави.Склоните шије и ви. - Те лепе равнице,Ову земљу ваших дедова добиће људи други.И оковани родови ваши ићи ће Риму да служе,чувати нама наша стада, наша поља орати.А јунаке ваше ка мојим јунацима ћу да спојим.И ко се проти мојим наредбама постави,беда му! тај ће сам себи уништење да спреми.Знајте, да сам господар Рима, и Рим је господар света:То је моја царска воља, то вам узвраћам.”

Грми поносан цар, грми из столице злате,али Словен не боји се поноса његовог.Хеј, проврела та крв словенска дивљеи јунак цара погледао оком у око;и из око ти божија засијала се стреларука пружила се на оружје ударила;и један страшан оглас уста им издала:Мори га! викнула дружина словенска одједном

22 Велес

и мачеви засветлели у песницама сваком победникуМори га! викнули одједном и на цара се метнулиТо ти римском поносу словенски одговор.

Хајде, докажи сада, да ли имаш толико снаге у мачу,колико је било поноса у твојој, царе, речи. -Али он не! - оружја се боји подла душа:и овде ти слободу добрим људима покушава да отме.-Скочио међу стражу своју цар блед од страха:и златна његова столица већ се ваља у прашини;и мачем за њим Словен пут пробијаи јунак за јунаком пада царска стража,

Трубе трубе, у оружје зову:подигао се табор, у линије грче се војници;и линија за линијом дивљим нападом лети,где бој на цара бију та словенска деца.Прашњави густи чуперци шлемова по пољу леже,Земља топотом и небо риком се отреса, -А та наша породица, та словенска чета,већ вам је изокола-доокола од убица опкољенаСто мачева се сваком над главом бљештиали Словен се не боји убица на бојишту,већ мори, - Хеј, мори га! децо мога рода,ко на превару руком дирне на своју слободу:и шта ако тамо душу даш у том боју дивљем:Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.

Бије се бој и наши су стали у круг:то знају, да победити римску моћ неће успети:лежи, побратими моји, ако већ само ми пасти у боју требаш,падни ми, као што победнику пристоји.

И мој Словен још једном бистри бацио је погледпонад те шире равнице, на крај свој далеки,Тамо на тим планинама сиви љуљају се везови,које стражаре словенског народа барјаци.Гај, стогодишњим зеленим липама,у тајности тамо крилима милује његових богова храмове.И изнад реке бели дом, у њем његов род мили,а у чистом пољу дедова свете могиле:Дедова, који некада људима саветовали савете,Којих мач дивљих убица одбијао је нападаЊихов пепео давно већ црна земља тамо крије,али њихово име досад у песми народа живи,И слава прошлих векова јунака овела;И душа његова светом ватром загорела,и мач у његовој десници страшније се вије;муњом бљешти на убицу, громом га убија.Пуцају сломљена оружја, тучени штитови звонеи поносни шлемови римски у прашину роне.

23

Вел

есГину и наши, гину, али то победници!Никаква рана звук бола из уста им не избија,захвално лију верну крв по судбоносном пољу:ој, па и пасти за народ - ој, па то не боли!

И бој се полако смирује: страшна бура снагедивљим својим бесом сама се уништила.- И где наши, што су тукли тај Рим световладајући,зато што је ковао намеру на Словенство подмуклу:-Где су наши? - Јек, Татро, јасних орлова мати!Никад ти се твоја деца више вратити неће.На! Над валовитим Дунавом крваве обале:тамо ти твоји синови поубијани леже.Није остао нико, ко би ту вест однео браћи:Браћа су вам за част рода пали у боју светом.Али свако на јуначком почива лежају,на брду убица, пребијених од његовог челика.Више није жив, али и даље прети то лице бледо,та рука утрнута мач одузети не даје.

И цар са оком склопљеним на бојишту стоји:И шта? - Није ваљда да се тих палих Словена боји? -Не, само бездушне своје гомиле тамо видии за своје победнике радовати се стиди.Али загини, стидом вечним загини, подла душо,што слободу жели да отме мом добром народу.Али вечно име тога нек овечи слава,ко себе у жртву свету за свој народ даје.А ти мори га! - хеј мори га! децо мога рода,ко лоповском руком дирне твоју слободу;и шта ако тамо и душу даш у том боју дивљем:Мори ти само, и бирај не бити, него бити робом.

Само ХалупкаСамо Халупка (27. фебруар 1812. - 19. мај 1883) је био словачки романтистички песник и евангелистички поп. Рођен је и умро је у Горњој Лехоти. Образовање је почео код свог оца, који је био евангелистички поп. Касније је посећивао гимназију у Гемеру, а од 1822. је студирао на лицеју у Кежмарку. Од 1824. је студирао у Рожњави, а од 1827. на лицеју у Братислави је студирао филозофију и теологију. Интересовао се за историју, а посебно за судбину народа и борбу народа за слободу. Када је почео устанак пољског племства 1830. године, придружио се устанку као добровољац и био рањен у борбама код Галиције. Након оздрављења наставио је студије на Евангелистичком факултету у Бечу. 40-их година 19. века придружио се покрету Људевита Штура и борио се за већи углед наречја свог краја, иако је већ била озакоњена граматика и правопис словачког језика. Писао је родољубиве песме, лиричне песме, ангажоване политичке песме по програму народног ослобођења, али такође творац је и историјске епике и историјског спева. Песма Мори Га! (Mor ho!) написана је 1868. године.

24 ВелесВенети

Филип СтојановићВалкири

Име Венети носи једно од најстаријих племена европске и малоазијске цивилизације. У историји су остали забележени и под именима Енети, Венди, Вани; у списима на латинском као Oenetoi, Henetoi, Venedae, Wends, Vindilicians; и у раном средњем веку као Вандали. Наравно, доминантне Берлинско-бечка историјска и лингвстичка школа, као и Фрајбуршка етнолошка школа, труде се свим силама да оповргну ове тврдње и да све поменуте називе једног истог народа кроз векове прогласе неповезаним.

Било како било, први помен Венета налазимо у 9 веку п.н.е. код Хомера и његовом делу Илијада. У опису Тројанског рата, који историчари смештају између 1350. и 1100. год. п.н.е., сачувани су подаци о Енетима1 чије се име везује за полу-легендарног Енеја, Тројанског хероја и Афродитиног сина из рода Дардана. Важно је напоменути да Хомерова дела каква смо сви имали у школи као обавезну лектиру, нису до нас стигла у изворној верзији, тј. на изворном језику. Данас позната верзија Илијаде и Одисеје датира из времена Пизистрата2 када се догодио први превод на грчки са „непознатог језика“.

Иако се прескаче доста векова, а радња не може историјски прецизно доказати, уз Хомерову Илијаду морамо надовезати Вергилијево дело Енеида из касног I века н.е. Према Вергилију, Енеј, сада вођа преживелих Тројанаца, после пада Троје и дугог лутања Средоземним морем долази до модерне Италије и рођачких Етрураца који их примају као своје и где на послетку оснива град Рим.

Међутим, прво историјско сведочанство о Венетима налазимо код Херодота из V века с.е. У вишетомном делу Историја, он помиње илирско племе Венета и њихове свадбене обичаје, Венете на Дунаву и северу Балкана, као и лучки град Енеју у Македонији.

У Полибијевој Историји која покрива период између 220. и 146. године пре н.е. аутор преноси да је Јадранску обалу насељавао „веома стари народ по имену Венети“ као и притиске на њих од стране Римљана.

Од историчара и научника старе ере, Венете још помиње Деметриј Скепијски у I веку као Енете преживеле из Тројанског рата, и осниваче града Троаде у малој Азији.

Веома значајне податке о Венетима добијамо од Гаја Јулија Цезара и његовог списа Галски рат. Средином II века с.е. Цезар је и званично покорио Галију, победивши Гале предвођене Верцингеториксом у бици код Алезије, после чега је своју пажњу усмерио ка Британији3. У Галском рату, описујући локалне народе, Цезар помиње Венете настањене у данашњој Арморици и Бретањи, које хвали као најутицајније поморско племе Галије. Дивећи се њиховој бродоградњи и поморској вештини, он их јасно одваја од осталих Гала и напомиње да су захваљујући јаким и брзим бродовима, а упркос малом броју лука, држали примат и узимали данак свима који су пловили морем између севера данашње Француске и Британских острва. Описује их и као изузетно храбар и организован народ, који је и друге заједнице дизао и подстицао на борбу против римских окупатора.

Отпор против Римљана, међутим, није дуго трајао. Пошто су Венети заробили неке од римских официра, Цезар је ушао у отворени рат са њима. Захваљујући већ помињаној морнарици, Венети су успели неко време да одолевају, али су ипак поражени 56. г. с.е. у бици код Морбијана4 када им је уништена цела флота. У свом маниру, Римљани су спалили сва венетска насеља, а венетско становништво или

Само

Хал

упка

пор

трет

.

25

Вел

ес26 В

елесубили или продали у робље. Наводно, урадили су то ради примера осталим племенима да се не би супротстављала Риму.

Од I века с.е. до IV века н.е. неколико римских историчара, географа и летописаца помиње Венете као народ истородан још једном великом античком народу – Сарматима, које смештају од Балтика до Италије, северног Балкана и Црног мора.

Тако Старбон5 у Географији Венете сматра значајним племеном из Пафлагоније6 који су после пада

Таблица са венетским писмом

Троје отишли у Тракију и северне делове Јадранског мора. Надовезује се на Галски рат Јулија Цезара, и такође спомиње његове окршаје са Венетима са севера Француске и Белгије. Најзначајније од свега је што Старбон износи тезу да су Венети са Јадрана и из Галије један исти народ.

Тит Ливије у полуизгубљеној историји Рима - Од оснивања Града, написане око 26. год. с.е., помиње Венете на северним обалама Јадранског мора.

Помпоније Мела, у географском трактату Хореографија из 40. године нове ере, налази Венете на јужној обали Сарматског океана7 у области која се звала Сарматија. На његовим мапама Европе такође се налазе и Венетске планине чија је тачна идентификација и даље спорна.

Плиније Старији, у другој половини I века н.е. помиње земљу Енингију северно од Понтског мора8 где су насељени Сармати, Венеди и извесни Скирами и Хирами.

Тацит, Плинијев савременик, у делу Германија, смешта наше претке на границу Свевије, поред Сармата и неодлучан је да ли да Венете сматра Германима или Сарматима.

Клаудије Птоломеј, у свом Приручнику географије из II века н.е. смешта Венете као изузетно велики народ у земљу Сарматију дуж целог Венетског залива9.

На крају, император Јулијан у IV веку н.е. помиње Венете смештене близу града Аквилеје10, на самој обали северног Јадрана уз границу између данашње Италије и Словеније.

Такође, сматра се да је у IV веку н.е. израђена и Појтингерова карта11 која је у оригиналу изгубљена да би се у XIII веку појавила њена копија. Карта представља мапу тадашњих римских друмова. На тој карти Венети се помињу два пута. Први пут као Венети-Сармати у предгорју северних Карпата, а други пут североисточно од ушћа Дунава.

Можда и најдрагоценији помен Венета, од изузетне важности за Словенску аутохтону школу, добијамо од готског историчара Јорданеса из VI века н.е. и његовог дела – Гетика. Летописац, између осталог, детаљно описује Скитију и Подунавње да би у XXIII поглављу, при опису Дакије12 написао следеће: „Са њихове леве стране, која нагиње северу, источно од реке Вистуле, и ту, на огромним пространствима, обитава многобројно племе Венета. Без обзира што их називају другачије, зависно од различитих родова и места обитавања, они себе, углавном, називају Словенима и Антима.“ Овај коментар Јорданеса се узима као први, и један од основних темеља тврдње да су Венети аутентични преци свих Словена!

Према неким подацима, у VII веку се појављују два списа који поткрепљују Јорданесове наводе о Венетима и Словенима. У питању су Vita s. Columbani и Фредегарова Хроника13, у којима се такође помиње да су се Словени називали Венетима. На жалост, ове књиге су тешко доступне, тако да ови наводи морају да остану непроверени, премда се много истраживача позива на њих.

Око 1075. године појављује се историјски трактат Адама Бременског, под називом Хроника Хамбуршке цркве14, који покрива дешавања између VIII и XI века. Аутор доста пажње посвећује Словенским племенима, насељима, градовима, обичајима и догађајима, али најважније је издвојити део у коме се

наводи велика земља Славија која је настањена Винулима, који су се некада звали Вандали. Уз додатак територија на којима су Чеси и Пољаци, Славија је, по Адаму Бременском, десет пута већа од Саксоније, и њени становници се не разликују међусобно, ни по изгледу, ни по језику.

Уз Адама Бременског везује се Саксонац Хелмолд, чије дело Хроника Словена и Венеда15 из XII века многи историчари сматрају наставком хронике Адама Бременског. У књизи су опширно описани Северозападни (Полапски) Словени, познати и као Венди. Хелмолд наводи да су управо ови Венди, у ствари, антички Вандали.

Дела Адама Бременског и Хелмолда, уз Сакса Граматика и његову хронику Gesta Danorum, представљају главне изворе о Словенима-Вендима на северу Европе. У њиховим историјама су детаљно описани ратови са Данцима и католичким свештенством све до пада Арконе 1168, или 1169. године на острву Рујан16.

За њима двојицом следи читав низ средњевековних писаца који настављају да изједначавају Словене, Венете и Вандале. То су: Винсент Кадљубек (Винсент Краковски) са историјом Пољске, и Monumenta Poloniae Historica непознатог аутора из XIII века.

Исте закључке дају и Алберт Карњц са Историјом Вандала17; Марцин Биелски, пољски историчар у постхумном делу Пољска хроника; његов земљак из тадашње Помераније17, Томас Кантзов у Хроници Помераније; Немац Кристофер Ентзелт са делом Cronika der alten Mark; немачки Јевреј и картограф Себастијан Минстер18; хрватски писац Антун Врамец са Кроником као и словеначки лингвиста Адам Бохорич и његов речник Слободни зимски часови. Сви ови аутори су написали своје радове у XVI веку.

Из ове плејаде писаца са краја XVI и почетка XVII века треба посебно издвојити Мавра Орбина и његово огромно дело Краљевство Словена, објављено 1601. У првом делу Краљевства Словена19 писац међу Словене убраја многе античке народе и племена укључујући Венете, Вандале, Илире, Трачане, Ските и многе друге. Интересантно је да овај први део његове

књиге није никада у целости преведен са латинског. У остатку дела, Орбини пише о преднемањићкој историји Србије, као и о историји осталих јужнословенских земаља. Због позивања на католички непожељне ауторе, Папска курија врло брзо ставља ово дело на списак забрањених књига.

О Словенима, као Венетима, од XVII до краја XIX века пишу још Аустријски Словенац, барон Јохан Вајхард вон Валвасор, историчар и географ у Слави војводине Крајнске (1689. г.); руски историчар и етнограф В.Н. Татишчев у својим Сабраним делима (XVII – XVIII век); немачки професор у служби Руске империје Август Лудвиг Шлецер, чија је теза објављена у књизи Х.А. Шлецера – Уопште о пореклу Словена (1810. г.); истакнути и свестрани руски научник М.В. Ломоносов у Древној руској

27

Вел

ес28 В

елесисторији (1760. год.); руски есејиста Василиј Кирилович Тредиаковскиј (XVIII век); руски песник, писац и историчар Н.М Карамзин у Историји руске државе (1816.-26. год.); пансловенски писац и историчар из Словеније Даворин Трстењак у Истраживања на пољу старословенске историје (1868. год); немачки историчар Х.Ф. Хелмолт и Weltgeschichte (1913–1922. год.)

Из свих наведених писаних извора Венете најгрубље можемо поделити на Венете из Галије, Балтичке Венете и Венете са севера Јадрана.

Како видимо из хроника Јулија Цезара и Страбона, Венети из Галије су потпуно десетковани у борбама са Римљанима. Ипак, њихов језик је како-тако опстао у одређеним, изолованим деловима све до модерних времена. Према неким модерним филолошким поредбеним студијама, као што је рад Павела Серафимова Celto-Slavic Similarities, добијамо нови увид у повезаност словенских језика са наречјима северне Француске и Британских острва тог доба. По њима, запањујући број речи из велшког и галског језика има сличности са многим словенским језицима, и ближи су њима него галским келтским и модерним енглеским. Уз језик, сличности су постојале и међу одређеним племенским и личним именима.

На овим територијама је остао и велики број имена географских места која сведоче о Венетима. На античким картама њих је много више и укључује острво Виндилис, данашњи Бел ил у Морбијану, у чијем заливу се одвила одлучујућа битка са Римљанима. Уопште, цела област је богата доказима о присуству Венета.

Коначно, са стране религије, многи Галски богови су имали имена слична онима из словенског пантенона, или су пак имена била блиска словенским именима чији су били покровитељи. То су пре свих соларно божанство Беленос које одговара словенском Белбогу. Име овог божанства се не може објаснити ирским, шкотским или велшким језиком, јер се на њима бело пише као fen, ban и gwyn. Ту су још богови Ветерос (ветар), бог рата Рудиан (крвави), Вербеја (врба) и многи други...

Иако Нордијска школа покушава да, пре свих, западне Словене и Венете представи као потпуно различите народе, ситуација је потпуно другачија када се погледају сами германски језици. На староенглеском Словене су називали Winedas, на немачком - Wenden или Winden, Vendere на данском и Vender на шведском. Данас се у немачком језику под називом Венеди подразумевају мале етничке заједнице Лужичких Срба и Кашуба. Уз то, Финци данашњу Русију називају Венаја, а Естонци – Вене.

Као што је поменуто, велики број аутора Словене-Венде са севера Европе сматра истородним народом са Вандалима. Сами Вандали своју (и дан данашњу) славу стичу око 400. године када нападају Римско царство, освајајући град по град све до самог Рима. Аутори попут М. Орбинија наводе да је тај напад предводио вожд Радигаст (Радогиас) који је погинуо при неуспешној опсади Рима. По његовој смрти, Вандале воде Гунтерих и Гајзерих са својим синовима који крећу на запад преко Галије ка Шпанији, разбијајући римске снаге које су покушале да им се супротставе. После задржавања од 20-так година на Иберијском полуострву, Вандали прелазе Гибралтар и походе северну Африку где на некадашњим темељима Картагине оснивају своју краљевину20. Одатле су Вандали наставили да угрожавају Римско царство преко средоземног мора али су потпуно уништени у VI веку од стране императора Јулијана.

Западне Словене, који су „пуком случајношћу“ заменили Вандале на пределима севера, од првог тренутка њиховог појављивања према званичној историји у VI веку, германски народи називају Вендима. Од X века на тим подручјима су се водили освајачки и верски ратови са Данцима и Швеђанима предвођени католичким свештенством. У почетку су Словени – Венди успевали да се носе са германским узурпаторима и милитантним бискупима, али су ипак средином XII века поражени. Драстично ослабљени Вендским крсташким ратом 1147, а касније и са падом Арконе, доживљавају потпуни крах. До XIV века су и физички нестали јер су им земље преплављене Германима у склопу тадашње немачке „Источне колонизације“. Ипак, имена многих места у северној Немачкој, Данској и

на Балтику имају Вендско порекло. Титуле краљева Данске, Данско-Норвешке и Шведске установљене у XII, односно XVI веку гласе Краљ Швеђана, Гота и Вена тј. Краљ Венда и Гота. Обе титуле на латинском имају име Вандали уместо Венди (Вени) и обе титуле су угашене тек седамдесетих година XX века.

Балтичке земље су пуне Венетских топонима. Између осталих, то је река Вента која протиче кроз Литванију и Летонију, као и Летонски градови Вентспилс и Венден (данашњи Цесис). Цесис и дан данас има корен имена Вен у руском, немачком и пољском називу. Баш у Вендену, Венди су се у XII веку ујединили са Летонским племенима да би се одбранили од надирућих крсташа.

Као и код Гала, богови Балтичких народа су у многоме слични Словенским. Имали су Велеса и Перкунаса, који су у сваком погледу били истоветни словенском Велесу и Перуну. Сем њих, ту су били и Угнис (бог ватре), Лешко и многи други са именима и природним принципима блиски словенским наречјима.

Премда означавани као Јадрански Венети, територија коју су покривали је била много шира. Простирала се преко целе северне Италије, делова данашње Швајцарске, Аустрије, јужне Немачке и Словеније. Тачније некадашњих римских провинција Цисалпске Галије21, Винделиције22, Реције23 и Норика24. По паду римског царства, те провинције падају у руке Острогота и, касније, Франака.

За разлику од Венета на другим пределима, иза ових је остало много археолошких доказа о њиховом постојању. Пронађено је оруђе и оружје, предмети од гвожђа и керамике, специфичне погребне урне и ситуле (церемонијално посуђе), и најважније од свега – преко 200 венетских натписа25. Све до скоро, дешифровање ових натписа је било безуспешно. До 80-тих година прошлог века, о Венетима са ових простора се није много дискутовало и писало сем по неког помињања из већ поменутих извора. Тада се, међутим, појављује књига „Венети – наши далеки преци“26, словеначких аутора Матеја Бора, Јошка Шавлија и Ивана Томажића. Писац и

Таблице са венетским писмом

партизански песник, Матеј Бор27, понудио је решење за дешифровање венетских натписа коришћењем словенских језика. За разлику од свих пропалих покушаја да се натписи дешифрују уз помоћ латинског, грчког или немачког, Бор је успео да добије смислене преводе свих натписа. Исти систем је применио и на Етрурским натписима, и добио је сличне резултате. Тврдио је да су граматички слични.

Шавли је, опет, истраживао древну Карантанију28, и повезао њене становнике са Венетима. Истраживао је венетске етнониме на територији како Словеније, тако и Швајцарске, Аустрије и Италије. Открио је сијасет назива са словенским кореном које су латинизоване и германизоване. Заступао је мишљење да су Венети и Словени имена једног истог народа. По њему, име Венет (Вен) је настало од имена Сло-вен.

У прилог Шавлијевим тезама, сем већ поменуте масе етнонима, је и чињеница да Аустријанци Вендима називају Градишћанске Хрвате.

Иако различитих вера и нација, са мањим или већим удубљивањем у нашу тематику, или пак било каквим

30 Велес

29

Вел

есразлогом да имају симпатије ка Словенима29, сви ови писци поистовећују Словене са Венетима (Вандалима). И иако су већина њих, поготово средњевековни писци, пионири и утемељивачи историје и картографије својих земаља, многи су оптужени са сензационализам - „раширен међу средњевековним историчарима“. На њихове тезе о Словенима као староседеоцима Европе се гледа са подозрењем и подсмехом. Неретко су и забрањивани и називани шарлатанима, аматерима и дилетантима.

Најватреније поборнике Немачке школе не морамо тражити међу западним критичарима. Они преовлађују и међу словенским ауторима. Тако, рецимо, московски критичари са краја XX века снисходљиво изјављују да: „Идентификација Словена као дела Венета код Јордана, мада је чврсто ушла у научну употребу – нема ничег заједничког са реалном историјом.“ и „Словени су уништили венетску културу у међуречју Висле и Одре. Али, пошто су Венети живели у овим местима 1000 година, суседни народи, по некој навици, у то време све досељенике називали су – Венетима.“

И после свих античких писаних извора, свих истраживања, модерни историчари и даље тврдоглаво не прихватају све ове чињенице. Често не желе ни да чују за њих. Контрааргументи су неутемељени, површни и произвољни, што наводи на то да се постави питање: зашто се избегава повезивање Венета са Словенима? Коме смета аутохтона историја Словена и јачање словенства?

Напомене:

1 - Enetoi - Грци немају слово В2 - VII век с.е.3 – У време Јулија Цезара познатој и као Север4 - Област данашње Бретање 5 - 63. г. с.е. - 24. г. нове ере6 - Древна област у малој Азји на обали Црног мора7 - Балтичког мора8 - Црно море9 - Балтик10 - Антички римски град близу данашњег града Удина11 - Tabula Peutingeriana12 - Данашње Румунија13 - Chronicle of Fredegar14 - Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum15 - Chronica Slavorum et Venedorum16 - Данашњи Риген17 - Премда се Марво Орбин и добар део савремених истраживача позива на ову књигу и њу је тешко наћи. 18 - Словенска област између Одре и Висле која је вековима прелазила из руку Пољака и Немаца19 - Минстеров лик је красио новчаницу од некадашњих 100 DEM20 - Негде познатом и као Историграфија о почецима имена Словен и распрострањености народа словенског21 - Иза Вандала у Африци су остали Бербери (Халмони) који су настали мешањем са локалним становништвом и Римљанима. По изгледу, Бербери су високи, светле власи и плавих очију. Поносан народ, који и данас сматра за увреду ако их помешате са Арапима.22 - Област северне Италије у доба Римљана. Укључивала је данашње регије Италије: Емилија-Ромању, Фурланија-Јулијску крајину, Ломбардију, Пијемонт, Јужни Тирол и наравно – Венето23 - Северна Швајцарска и јужна Немачка24 - Централна Швјацарска, Северна Италија и Јужна Немачка. Овој провинцији је касније прикључена Винделиција25 - Аустрија и Словенија26 - Краћи натписи нађени на каменим плочама, планинским литицама, посудама и оружју27 - Veneti – First Builders of European Community, 1988.28 - Право име је било Владимир Плавшић. Матеј Бор му је био партизански псеудоним.29 - Карантанија се сматра најстаријом Словенском државом. Настала је у VII веку после распада племенског савеза кнеза Сама у VI веку. Опстала је неких 300 година док није дошла под власт Франака.30 – Чак и супротно. Велики број ових аутора су били званични хроничари германских освајача и свештена лица којима никако није ишло у прилог било какво подилажење Словенима. Са друге стране, свима је познат и истанчај осећај за цензуру и исправљање незгодних тема код католичких писаца.

ШафарикБранислава

Павел Јозеф Шафарик, чувени словачки слависта, лингвиста и етнограф, рођен је у породици словачког пастора и проповедника, 13. маја 1795. године у селу Кобелиарово, у Словачкој. Студирао је на евангелистичком лицеју у Кежмарку, који је у то време био на великом гласу. Успомена на ову школу остала је код Шафарика у најбољем сећању. Овде се први пут код њега пробудила словенска свест, првенствено због непријатељског односа неких његових учитеља према Словенству, а с друге стране због могућности бољег упознавања са чешком литературом, посебно са делима Јунгмана, Пухмајера, и других. Његовим првим књижевним делима може се сматрати мањи број песама, које су се 1813. године појавиле у часопису „Prvoti-ny pěknych uměni“. 1814. издао је књигу поезије „Tatranskа Můza s lírau Slowanskau“, а 1815. године, са једва прикупљеним скромним средствима, одлази у Јену. Његов отац је желео да у њему види будућег теолога, али је њега више привлачила филологија, историја и филозофија. У Јени је похађао предавања на тему класичне филологије код Ејхштета, на тему историје код Лудена и на тему филозофије код Фриса. На чешки језик је превео „Облак“ од Аристофана и „Марију Стјуарт“ од Шилера, након чега је почео да припрема историју словенске књижевности.

Вративши се 1817. у родну земљу, провео је

Портрет Шафарика

око месец дана у друштву Добровског, Јунгмана и других прашких научника и писаца, али је био разочаран њиховим сплеткарењем, оговарањима и међусобним оптужбама. Вративши се у родни крај почео је да ради као наставник у приватној кући, док је зиме проводио и Пресбургу, што му је омогућавало да настави да изучава омиљене теме. Овде се, такође, зближио са Бенедиктом, Палацким и делимично с Коларом. Захваљујући активностима које је спроводио у сарадњи са овим људима, његово име постало је познато у целој Мађарској. Почели су да му нуде учитељска места, али осетивши непријатељски однос пробуђеног мађарског национализма према свему словенском, одустао је и преузео дужност директора и учитеља у Српској православној гимназији у Новом Саду.

Од тог тренутка почиње нови период у животу Шафарика који је био од највећег значаја за његов будући рад. Савршено је научио српски језик, спријатељио се са просвећеним представницима српског друштва и имао приступ богатим библиотекама фушкогорских манастира одакле је извлачио из рукописа драгоцени материјал за своја будућа дела. Овде је постављена основа познатим збиркама рукописа који се сада чувају у библиотеци Музеја Чешке у Прагу. 1822. године Шафарик се жени осам година млађом Јулијом Амброзиом, чији су родитељи били пореклом из ситнијег словачког племства. О њој се зна као о веома интелигентној особи која је

31

Вел

ес

говорила четири словенска језика - чешки, словачки, српски и руски, и много му је помагала у раду.

Као резултат Шафариковог бављења словенском литературом и језицима, 1826. појавила се „Историја словенских језика и књижевности на свим дијалектима“, први покушај представљања историје књижевности и језика свих словенских народа уопште. У овом делу Шафарик је и лингвиста и дијалектолог и етнограф и историчар, човек који је почео да буди словенство и постаје заштитник целог словенства. Књига је оставила изузетно снажан утисак на све Словене који су је са симпатијама поздравили. Током боравка у Новом Саду Шафарик се бавио и расправама о словенској древности у делу „О пореклу Словена, по Лоренцу Суровиецком“, објављеном 1828. након чега је, 1833. године, објавио једно мање, али оригинално дело „Српска читанка“, први историјски преглед о судбини српског језика. Шафарик је одбацио заблуде које су постојале до његовог времена да је старословенски језик био отац свих тадашњих словенских језика, и доказао да је српски језик много старији, о чему је размишљао и Добровски који је написао да се у древним споменицима српске писмености налазе готово све оне карактеристике које карактеришу тај језик и у садашњости.

Ситуација у Новом Саду постала је јако тешка за Шафарика. На инсистирање Мађара аустријска влада га је 1825. године лишила позиције директора, тако да је остао само учитељ српске школе. У то време, 1826. године, започели су преговори око његовог преласка у Русију, где је требало да предаје на универзитетима на катедри за словенску литературу. Он се био сагласио с тим, међутим, преговори су прекинути око 1830. године. У међувремену, ситуација у Новом Саду је постала толико тешка да је коначно одлучио да га напусти и пресели се у Праг, како би пронашао ново запослење. Захваљујући напорима Палацког и целе групе чешких писаца и племића, Шафарику је понуђена годишња плата од 480 гулдена, под условом да се пресели у Праг и пише искључиво на чешком језику.

Шафарик је остао у Прагу до краја свог живота. Ту су написани његови највећи радови који су му донели славу. Његови другови дали су све од себе да му омогуће, како тако, пристојне услове за рад.

32 Велес

За рад на Часопису Чешког музеја добијао је стални хонорар, а касније је почео да уређује и часопис Светозор, но све то нису била довољна средства за пристојан живот. Будући да је био потпуно посвећен свом научном раду, Шафарик уопште није размишљао о својим материјалним интересима. Положај његове породице био је веома тежак. Иако су му пријатељи помагали, њему је била важнија подршка за његове научне активности. 1837. објављен је његов највећи рад „Slovanské Starožitnosti“. По речима Палацког, овај рад је ставио тачку на сва нагађања и све спорове у области словенске старине. Под дебелим слојем прошлости, Шафарик је успео да пронађе толико тога, не само о историји Словена, већ и о њиховим старим суседима, Келтима, Немцима, Скитима, итд. и да то прикаже са толико јасноће и тачности. Његово треће, општесловенско дело, било је „Slovanský Nаrodopis“, објављено 1842. године. Колико су се „Slovanské Starožitnosti“ бавиле старим словенским светом, толико се ово дело бавило тада актуелним животом Словена. Веома интересантна је била и карта словенског света која је била прилог књизи. Ту се јасно видело колико је то велик народ и које све територије насељава. Књига је доживела велики успех. Већ у Прагу распродато је прво издање, да би се већ током 1842. појавило и друго.

Живећи у Прагу писао је и о чешком језику и граматици. У делу „Wýbor z literatury české“, објављеном 1845. први пут је научно обрађена граматика чешког језика. Будући да је постао познат радећи у Прагу, добио је понуду да ради у Берлину на катедри за славистику, но он је то одбио, али им је ипак одрадио план оснивања те универзитетске катедре. Шафарик је желео да отвори словенску катедру у Аустрији, пре свега у Прагу, где је желео да буде професор. Тај његов захтев био је одбијен 1848. године, али је постављен на место библиотекара Универзитетске библиотеке, која се захваљујући њему обогатила. Исте године, у Прагу је одржан конгрес представника свих словенских народа Аустрије где је предложен за његовог председника, међутим, након његовог одбијања изабран је Палацки. Иако је његов живот у Прагу, у материјалном смислу, био веома скроман, у научном смислу био је веома богат и много је допринео развоју самосвести код словенских народа који су живели у оквиру туђих царстава, а имао је и снажан утицај на словенске путнике са којима се сусретао.

Четрдесете и педесете године 19. века у раду Шафарика обележене су великим бројем чланака и студија посвећених питањима лингвистике уопште, а највише анализи словенске лингвистике. Велик број мањих текстова о лингвистици био је објављиван у „Часопису Чешког музеја“ у периоду 1846-1848. Посебно су значајне његове студије о пореклу глагољице. У делу „Uber den Ursprung und die Heimath des Glagolitismus“, објављеном 1858. године, опширно су разматрана питања везана за ћирилицу и глагољицу. Његови ставови били су усвојени и развијани од стране аустријских слависта, а даље су наставили да се развијају у радовима Миклошића, Јагића и других. Иако ставови Шафарика нису остварили коначан тријумф, он је ипак прикупљао доказе, пажљиво их разматрајући строгим научним методама, и до данас су задржали своју вредност.

Вишегодишње научне студије у екстремно тешким материјалним и моралним условима, непрестана борба за опстанак, болест жене и његова сама болест јако тешко су се одразили на његов организам. Његова болест највише је дошла до изражаја када се 1860. године бацио у Влтаву. Иако су га спасили, после опоравка његов тежак живот окончао се 26. јуна 1861.

У историји славистике, заједно с Добровским, заузима једно од највиших места. Његови радови у тој области су бројни и разнолики. И словенски језици, и старословенски, и древна историја Словена и његово ондашње стање, и словенска писменост, све су то били предмети његових истраживања и радова. Као човек, Шафарик спада међу највеће идеалисте у историји образовања. На његовом надгробном споменику је написано: „V krasnich mira sego v’spitaľ sa esti et junosti svojeje”.

34 Велес

Архетипски лик Бабе Јаге у фолклору словенских народа

Рамона Главаш

Словенска митологија осетљива је тема која је, иако наизглед широко присутна у популарној култури наших крајева, заправо веома лоше истражена, но не зато што истраживачи нису заинтересовани за изучавање овог, веома битног сегмента историје. За разлику од, примерице, митолошког система древног Египта, којег познајемо из многобројних детаљних записа, или симболичких грчких митова који и данас плене велику позорност научних кругова, митологија наших предака нигде није у танчине записана, да бисмо могли да је размотримо као готову творевину. Разлог томе је, чини се, чињеница да Словени пре примања хришћанства нису познавали писмо, премда је веома битан навод у, за историју језика значајном, трактату ’’О писменима’’ Црнорисца Храбра, који каже да су Словени пре усвајања глагољице, а потом и ћирилице, писали цртама и урезима.

Једини писани извор из времена пре христијанизације словенских племена могла би да буде позната ’’Велесова књига’’, међутим, њена веродостојност више је него упитна и данас је беспоговорно прихватају само неке неопаганске скупине, чији су принципи деловања ионако произвољни и историјски неутемељени.Извесни Јуриј Мирољубов пуних је петнаест година одгонетао текст урезан на дрвене плочице ове

33

Вел

ес

Викт

ор В

асне

цов,

Баб

а Ја

га.

књиге, да бисмо данас располагали преводом који би, уколико је књига аутентична, представљао једини детаљни писани извор о божанствима која су штовали наши преци, као и детаље о култним радњама. Но, како су околности проналаска књиге доста мутне, као и само дешифровање записа, наука је са пуним правом не прихвата као озбиљан историјски извор. Штавише, књига се већ деценијама сматра изгубљеном.

Без извора записаних од стране самих Словена, пред нама су само разни наводи који се почињу појављивати од византијског доба надаље. Најранији, Прокопијев, око 550. године записан је у делу ’’De Bello gothico’’, а помиње да Словени поштују једног бога, громовника, којему приносе жртве, но не наводи његово име. Може да се закључи како је ипак реч о Перуну, чије име садржава корен који је и данас у многим словенским језицима везан за гром. Сем Прокопија, у касном XII веку наилазимо на Хелмолдово дело ’’Chronica slavorum’’, као и на ’’Gesta danorum’’ Сакса Граматика, као кључне описе словенског религијског система. Иако су многе теорије спекулирале о врховном богу словенскога пантеона, дајући ту функцију разним боговима, највише смисла има прихватити представу о врховном богу громовнику, који представља лик којега су све европске митологије преузеле из патријархалног праиндоевропског система веровања. Он је остао хиљадама година дубоко укорењен у свести људи широм Европе, у складу са познатом чињеницом да је систем веровања последње што ће човек да напусти (што је евидентно већ из праисторијских археолошких налаза).

Највећи део онога што данас ’’знамо’’ о словенској митологији резултат је реконструкција добивених из савремених остатака древних веровања, који живе у народном фолклору, песмама и причама диљем словенског етничког простора, али и шире, где су доспели услед блиских просторних и језичких контаката. Међутим, таква реконструкција незахвалан је задатак који лако може да одведе истраживача у посве погрешном правцу. Извесно је да део данас доступних и прихваћених информација представља романсирано, савремено схватање неког фрагмента из прошлости, но још је увек тешко раздвојити такве примере од оних који се могу са сигурношћу објаснити, углавном помоћу лингвистичких сазнања. Поуздано можемо говорити само о великим разликама у веровањима различитих словенских народа, па тако и веровања о Баби Јаги познајемо само у елементима, но знамо да их налазимо на читавом словенском простору.

Баба Јага, лик из нашега детињства, којега су неки знали и под именом Баба Рога, део је природног женског принципа који се испољава у патријархалним културама као остатак из идиличних, мирнијих времена матријархата пре индоевропеизације и наметања ратничког, класног система, када је тај принцип био изражен у виду трострукости Велике богиње. Она је испрва приказана као веома млада, невина, тек стасала девојка, потом као жена у пуној плодности - мајка, и напослетку као оронула, ружна старица, често застрашујућа и одбојна, у складу са годишњим добима, односно буђењем и умирањем природе. У словенском систему, ту тријаду представљају Морана, Мокош и Баба Јага. Позната приповест у којој Баба Јага искушава прелепу, младу Василису, заправо је митолошки приказ сазревања девојке у жену.

Иван Билибин, Баба Јага.

35

Вел

ес36 В

елесПредставе Моране, Мокош и Бабе Јаге јесу архетипови - универзални симболи усађени у човекову подсвест, на које инстинктивно, несвесно одговарамо, јер је реч о симболима усађенима у нашу психу, наслеђенима из искуства предака. У природи је жене поистовећивање са три вида женског принципа, но данашња, западна култура, стигматизовала је жене треће доби као друштвено мање вредне, готово бескорисне. У древним друштвима, старица је управо супротно - синоним за мудрост, често у улози племенске врачаре у чијим рукама лежи читаво знање, живот и смрт заједнице. У матријархалном систему, такав однос произлази из чистог природног слављења читавог животног циклуса жене, но у патријархалном систему, што ће рећи и индоевропском, укључујући словенски, објашњење лежи на посве другом крају. Наиме, у друштву у којему мушкарац влада над потлаченом женом, само је старица ослобођена робовласничког односа - она више није плодна и мушкарац ју не може потчинити потомством, већ је слободна, моћнија од мушкарца-господара; сада је она та која задаје правила игре. Како се ово одражава на митску Бабу Јагу из народних предаја, видећемо нешто касније. Битно је схватити да мит настаје као продукт колективне свести и искуства, а Кауферт (1982.) напомиње да је мит ’’систем вредности представљен као да је реч о систему чињеница’’.

У коначници, што то о Баби Јаги кажу старе приче словенских народа? Предаје о њој највише су заступљене међу источним Словенима, нарочито код Руса, но у мањој је мери присутна и код Пољака (где је називају Језда) и Чеха (Јази или Јези Баба), док је на балканском простору позната и као Баба Рога (назив упућује на то да је рогата, што је карактеристика коју не помињу источне приповести). Може преузети разна обличја, али најчешће се појављује у лику високе, веома ружне, кошчате старице рашчупане косе. Зуби су јој дуги и оштри, према неким предајама гвоздени, а такав јој је и дуги нос. Од гвожђа су јој и огромне груди, а неке приче кажу да на глави уместо косе има клупко змија. Лошег је вида или посве слепа.

Руске приче описују Бабу Јагу која лети у гвозденом казану, бришући трагове метлом од сребрне брезе. Понегде лети и на метли, а у својој колиби меша разне отровне напитке и кува децу, али и одрасле, и то увек мушкарце. Старица је то са сопственим виђењем праведности и морала. Више прича говори о мушкарцима који су стигли до ње залутавши у дубоку шуму, или су тамо послани, а она им редовито поставља задатке које треба да реше, уколико желе да спасе главу. Само ретки успешно прођу њене кушње, а они мање срећни истога часа завршавају у казану, да би касније њихове кости уметнула у ограду око колибе у којој живи.

Њена мудрост је силна, као и пророчки дар, те јој се човек у невољи може обратити за помоћ. Ипак, никада не може знати хоће ли завршити у казану или са решењем својих брига, јер Баба Јага увек делује по сопственом нахођењу и посве је неумољива. Сваку одлуку доноси сама и на њу ништа не може да утиче. Ако се вратимо на ранији пасус у тексту, где је објашњен положај старице у патријархалном друштву, постаје очит однос Бабе Јаге према мушким жртвама - сада, у старости, она показује своју злу, осветничку страну, изражава своју недодирљивост и тера мушкарца да буде зависан од њених жеља. Из истог разлога у казану кува децу, поручујући да у овоме положају има моћ да уништи плодност којом је неретко била потчињена, уколико то жели. Њено је понашање културолошки удар, враћање мило за драго.

Њена колиба посебна је прича, која је инспирисала хиљаде уметника из свих подручја. Без сумње, реч је о једној од најживописнијих творевина словенске народне маште, јер је неретко урађена од људских костију, окружена оградом коју Баба Јага гради од костију оних који су завршили као оброк. На сваки је колац ограде постављена људска лобања, па оне ноћу осветљавају чистину око настамбе. Интересантно је да колиба може да се покреће и полагано врти на четири кокошије ноге на које је постављена (у Пољској, реч је о само једној нози). Она се, заправо, понаша као типични соларни симбол, свакодневно се уздижући и спуштајући, доносећи уништење и поново рађање у вечном, непрекинутом циклусу. Унутар колибе Баба Јага често сједи поред коловрата, традиционално везаног за плодни, мајчински апсект тријаде богиња, предући влакно из утробе мртвих. Након сласног оброка људског меса, страшна се старица испружи од једног угла колибе до другог, при чему јој дуги гвоздени нос вири кроз димњак.

Иако је ова конструкција на први поглед потпуни производ маште, показало се да је и овај сегмент легенде настао на реалним основама. Наиме, колибе које подижу Сами у Лапонији, те неки номадски народи у Сибиру, Тунгузији и на Уралу изгледају управо као да стоје на високим кокошијим ногама, а заправо је реч о колиби без врата и прозора, која је постављена на балване, а намењена је за чување залиха даље од животиња. Надаље, неке скупине на подручју Сибира пре христијанизације израђивале су мале моделе таквих колиба, те су у њих стављали коштане фигуре својих богова који су једва стали унутра, баш као што Баба Јага заузима читаву своју колибу. Извесно је да је овде реч о остацима традиције чије је порекло праиндоевропско, будући да овакав ритус није словенски. Посебно је значајно да су 1948. године руски археолози Јефименко и Третјаков открили курганске укопе са гробом комором налик на поменуту колибу, у којој се налазила кремација, а около је била структура налик на ограду. Имајући у виду ове налазе и познавајући нарав Бабе Јаге које је често отеловљење саме Смрти, није тешко замислити систем веровања везан за загробни живот који би укључивао необичну старицу (П.П. Ефименко, П.Н. Третьяков: Курганный могильник у с. Боршева, 1948.). Постојбина Бабе Јаге место је спајања Живота и Смрти, место где се скрива тајна и једног и другог. Сама је Баба Јага персонификација Смрти у свету у којему смрт долази нагло и неочекивано. Без икаква разлога може је спопасти бијес, те ће тада појести све који су је увредили или нису извршили своје дужности, али готово у правилу то ће бити мушкарци.

Стари су Словени веровали да преци свакога клана или племена обитавају испод земље. У раносредњовековном словенском свету веровало се да су сви отвори у земљи врата која воде у тај подземни свет, па тако постоји и веровање да уста чудовишне Бабе Јаге зјапе из земље и воде равно у паклене пределе.

Интересантно је промотрити и зашто је народно веровање у Бабу Јагу остало веома активно да данашњих дана, нарочито у Русији. Историчари су то објаснили потребом за народном митологијом која ће надоместити строге догме

Николај Рерих, Колиба смрти.

Колиба народа СамиПравославне цркве и истовремено подржати наде и страховања неукога пука који је често живио у удаљеним крајевима изван цивилизације, у свету хладних ноћи и мрачних шума, где су стална смрт и поновно рађање појава са којом се живи. Заједнички живот човека и Природе тамо се види боље него игде, персонификован кроз архетипску краљицу живота и смрти. Са друге стране, и у руралним крајевима које је већ захватала урбанизација, пагански мит о моћи жене није искорењен - вековно монголско угњетавање, груба самовоља племства и свештенства - све је то допринело очувању јаког националног идентитета кроз неговање веровања праотаца народа.

Иван Билибин, Баба Јага.

37

Вел

ес38 В

елесХрономоцијаВесна Какашевски

Било је веома хладно, па сам задрхтала и обгрлила рамена. Тада сам постала свесна свог тела.

Спустила сам поглед на одећу − била је то одора монахиње, потпуно црна и дугачка до земље. Главу ми је покривала капа налик марами, а на грудима је светлуцао метални крст. Моје испитивање је прекинуо глас који као да је допирао из велике удаљености.

„Горјана! Горјана, где се налазиш?“

„Ја сам у Тоскани. Година је 1856. Име ми је Франческа Римини. Пре два дана сам се замонашила и управо крећем на јутарњу службу“. Нисам могла да верујем да ми ове речи излазе из уста, али ипак све што сам изговорила било је тачно. Ја јесам била монахиња Франческа, која се повукла у манастир због неузвраћене љубави. Звао се Ђовани, син сеоског трговца, до ушију заљубљен у месну крчмарицу.

Поново сам изгубила додир са спољашњим светом. Нит која ме је везивала за њега - глас вође сеансе - опет је прекинута јер се он сада обраћао мојим пријатељима. Ја, Франческа Римини, кренула сам ка манастиру.

Закорачила сам, али нога није дотакла смрзнуту земљу. Још једном сам се нашла у тунелу. Пролазила сам кроз њега брже него раније, губећи део по део личности. Више нисам била Франческа Римини, нити Горјана Вукашиновић, већ сама бронзана вечност. Вртлог се овај пут сам зауставио. Отворила сам очи и суочила се са збуњеним погледом брадатог мушкарца.

“Елизабета, да ли је све у реду?“ упитао ме је на старонемачком.

Мозак ми је убрзано радио. Шта ћу сад? Морам некако да се осамим, да се саберем и схватим где сам доспела. Срећом, просторија је била слабо осветљена, а напољу је већ падао мрак па брадати није могао да види мој унезверени израз лица.

„Само сам мало уморна“, одговорила сам и пољубила га у чело. „Данас ћу лећи раније“. Устала сам и кренула ка соби за коју сам, однекуд, знала да је спаваћа.

„Дубоко дишите и покушајте да се опустите.“

Ух, покушавам, није да не покушавам, али ме сумњичавост коју гајим према оваквим стварима у томе спречава. Питам се зашто сам одлучила да присуствујем сеанси регресије за коју су се, из неких разлога, сви из мог друштва озбиљно загрејали. „Биће супер“, наговарала ме је Јелка, „можда ћеш открити да неке људе познајеш из прошлих живота“. Ма једва чекам, помислила сам тад, надајући се да ће заборавити да ме позову на мали експеримент. Варала сам се.

Коначно сам успела да успорим дисање и натерам тело да се опусти. Ускоро ме је обузела блага малаксалост која је потом прешла у потпуни губитак осећаја телесности. Али то ме није уплашило.

Напротив, сада сам се осећала сам веома спокојно.

„Замислите како пролазите кроз тунел“, наставио је вођа сеансе. Имао је дубок, ауторитативан глас који ме је помало подсећао на гласове старих холивудских глумаца. Пред очима ми се појавио тунел. Заправо, пре је личио на вртлог који се обртао великом брзином у смеру супротном кретању казаљке на сату. Био је левкастог облика, а ја сам се налазила у самом средишту те астралне олује. Свет око мене добијао је боју бронзе, а тело су ми преплавили трнци. Срце ми је убрзано лупало као часовник који је мерио време све брже и брже. Све док време није престало да постоји.

“Изађите из тунела и осмотрите предео у коме се налазите“, као у даљини чула сам вођу сеансе.

Послушала сам га, и даље узвраћајући на тај заповеднички тон његовог гласа.

Чинило ми се да сањам, али у овом сну могла сам да управљам својим поступцима. Отворила сам очи и погледала унаоколо. Стајала сам на некој пољани. Двадесетак метара од места на коме сам се налазила пружали су се низови чокота, а у даљини су се назирали кровови манастира.

39

Вел

ес40 В

елес

Ослањала сам се на дебеле зидове куће док ме је супруг забринуто гледао. Име Ханс пролетело ми је кроз главу, допревши из сећања особе које сам некад била. Када сам коначно села на кревет отео ми се уздах олакшања. Једва се извукох, помислила сам. Скинула сам са себе огртач и остала у смеђој хаљини од грубог сељачког платна. Пажњу ми је привукао мирис биља који је испуњавао просторију. Осмотрила сам је. На зидовима су висили букети сасушеног пољског цвећа и увезене стабљике разних трава. На сточићу поред кревета налазио се дрвени тучак испуњен жућкастом машћу, а испод њега, танка црна књига. Када сам је отворила, видела сам да је испуњена стиховима на латинском. Биле су то басне против урока, зубобоље, главобоље и сличних тегоба. Ово је сјајно, морала сам да се насмејем, прво вештица па онда калуђерица... Завалила сам се у кревет покушавајући да пронађем одговоре на питања која су ме мучила.

„Горјана, бежи из куће!“ одјекнуо ми је глас у глави. „Сељани долазе по тебе и твог мужа“, наставио је глас, „Снежана их је видела како се окупљају носећи бакље“. Снежана? Онда ми је у трептају ока кроз главу пролетела слика румене девојчице која је живела близу моје и Хансове куће. Препознавање ме је погодило као муња, али нисам имала времена за размишљање. Отворила сам врата да упозорим Ханса и улетела право у временски тунел.

Овај пут пролазила сам кроз њега још брже. Вртлог је постајао спирала чији су обриси нестајали у олујном кретању. Поново сам изгубила осећај телесног. После неколико минута, или неколико стотина година, постала сам свесна бола у глави. Ако је судити по архитектури камених грађевина које су се белеле у даљини, прошло је отприлике десет векова између мог претходног отелотворења и овог. Испред мене је стајао је надгробни споменик. Имао је облик крста око којег је био описан круг.

Постала сам свесна да клечим пред њим.

Бол у глави потицао је од ударца у споменик. Опипала сам чворугу на челу и наслонила главу на руке. Све је ово почињало да ме умара. Оно што је потом уследило био је шок. Под рукама сам осетила чекиње браде, оштре и густе. Била је седа, као и коса, и падала је готово до груди.

На себи сам имала, односно, имао, плаву тунику дугачку до земље са извезеним рукавима. Чизме од јелење коже помаљале су се испод ње.

Поглед ми се поново вратио на споменик. Пустила сам да ме преплаве сећања старца Бренедегеида, некадашњег племенског старешине. Сазнала сам да је испод споменика лежала Рианон, Бренедегеидова супруга која је умрла веома млада. Ускоро ћу јој се придружити, помислила сам, наслонивши опет главу на дланове. „Долазим, вољена“, биле су последње речи које су ми одјекнуле у глави пре него што сам утонула у вечност боје бронзе.

Сада сам се кретала кроз временски тунел попут вихора. Без успутних станица јурила сам ка излазу. Повремено су ми се у свести појављивале приказе, кратке попут блескова, у којима сам видела себе у неком од својих претходних појављивања. Била сам тамнопута сељанка, до чланака у води, која сече стабљике бамбуса, ратник у крзну, тек рођено дете. На крају је све стало. Стигла сам до самог почетка времена.

Сви су били ту: Јелка, Роса, Снежана, Бора, Вукан и ја. Гледали смо једни у друге духовним очима, свесни да смо стигли до тренутка првог окупљања. Вођа сеансе није могао ни да претпостави шта су са оне стране видели они на чијим су лицима сада лебдели осмеси препознавања. А тамо, у шуми коју смо некад звали домом, полако се окупљао чопор вукова.

41

Вел

ес42 В

елес

43

Вел

ес44 В

елес