VEČNO VRAĆANJE ISTOG

Polazna osnova na kojoj Niče gradi tragično uviđanje o svetu i čoveku jeste njen dionizijski temelj. U spisu „Nesavremena razmatranja“, u drugom delu pod nazivom „O koristi i šteti istorije za ljudski život“ Niče daje prve obrise ideje o večnom vraćanju istog, mada se ona tu tek naslućuje kao mogućnost, ne još kao stvarna realizacija; implicitno je prisutna, tako da se metodom uživljavanja može otkriti njen smisao. U tom pogledu, pojam života jeste ključan za razumevanje Ničeovog tragično-dionizijskog stanovišta, a sa tim u vezi i ideja o večnom vraćanju istog.

Niče je život shvatao prevashodno kao prirodnu moć, ono što je nagonski određeno, što ima stvaralački karakter, kao akt spontaniteta u ispoljavanju vlastitih mogućnosti. „Zaboravljanje“ je jedan od vodećih motiva Ničeovog shvatanja života. On ga određuje kao „letargični“, dionizijski element koji ruši sve ograde svakodnevnog ljudskog opstanka, u koji uranja sve doživljeno u prošlosti i otvara prostor za budućnost. Ponor zaborava sveta i vremena određuje kao neistorijski, svojstven životinjama, jer se kreće u okvirima nagonskog, nesvesnog. Za razliku od životinja,čovek se na svestan način odnosi prema stvarnosti, on se stalno seća i ne može se otrgnuti od onog „beše“. Svest o prošlom, koju čovek stalno vuče na svojim leđima kao teret, određuje u bitnom ljudski život u smislu u kojem ono i dalje živi u onom „sada“ i ujedno određuje njegovu budućnosti. Život je u dosadašnjoj istoriji bio uvek pod dominacijom prošlog, od čega se čovek može osloboditi jedino smrću, ali i ta smrt će zatamneti ono „sada“ i ono što „će biti“ – život opet postaje samo ono što „je bilo“. Takvu svest o prošlom, Niče naziva istorijskom.

U pukotini između dve krajnosti istorijskog i neistorijskog, Niče određuje život kao ono „večno i jednako značajno“. U njemu se ukidaju granice između vremenskih dimenzija. Suštinski smisao života čini neprekidno prožimanje prošlosti i budućnosti. Ono što Niče naziva „sada“, to čini osnov nadistorijskog stanovišta: „Svet je u svakom pojedinom trenutku gotov i dostiže svoj kraj“. Ovim Niče naglašava kružno shvatanje vremena koje on izvodi iz metafizički određenog nesvesnog karaktera prirode, odnosno iz njene stalne potrebe za preobražavanjem i ponavljanjem.

Nastajanje je tačka erupcije Ničeove dionizijske filozofije. Svet za njega predstavlja nešto što stoji nasuprot nepromenljivom i čvrstom, nešto što je promenljivo i varljivo – nastajanje. Nastajanje označava neprekidno kretanje životne bujice gore-dole, onog „sve teče“, kovitlac besprekidnog strujanja mnoštva; ono je ulazak snaga na scenu, upad, skok kojim one sa kulisa dospevaju na pozornicu. To je „mesto“ sukobljavanja određenih snaga, a svako sukobljavanje se određuje kao prevladavanje. Na taj način, nastajanje se uvek događa u pregibu, a komad koji se igra na pozornici je uvek isti – večita igra nadvladavanja jačih i slabijih, otmenih i prostih, viših i nižih. Iz te igre nadvladavanja nastaje sveukupnost postojanja. U tom pogledu, Niče je svoju kosmološku viziju sveta pronašao kod Heraklita, koji ga je podstakao da misli o svetu kao o igri stalnog nadvladavanja suprotstavljenih snaga; kao o stalnosti neprekidnih promena.

Ključni momenat Heraklitove filozofije je taj što je postojanje otkrivao na intuitivno-umetnički način, stoga je poistovetio jedno i mnoštvo. Jedno jeste mnoštvo za Heraklita samo u smislu u kojem je svet shvaćen kao Zevsova igra vatre sa samim sobom. Uvodeći u igru element vatre kao stvaralačke snage, Heraklit će svet odrediti kao neprekidno prolaženje, građenje i razaranje, što daje karakter biću.

Večno vraćanje istog se kroz volju za moć pokazuje kao neugasiva vatra stvaranja, koja stavlja na iskušenje svekoliko postojanje. U tome se celina sveta, koju je Niče poimao kao kontinuum, ili potvrđuje ili poriče, jer se ništa izvan te celine ne nalazi. To je fokusna tačka Ničeove dionizijske filozofije u kojoj se

sabiraju suprotne moći ljubavi i mržnje, radosti i bola, života i smrti, što ima karakter preobražavanja, kao bog Dionis. Dajući svetu karakter preobražavanja, Niče je ukazao na perspektivističku mogućnost postojanja sveta kao mesta na kom se konstruiše, menja. To više nije onostrani, božanski svet, koji vrši atentat na život – to mesto je sada prazno. Celina stalnog nastajanja je sam svet, koji će Niče imenovati terminom Zemlja, jer je ona, kao i kod presokratovaca: „stvaralačka moć koja sve stvara i u koju se sve vraća“.

Upravo je volja za moć je shvaćena kao konačna i ograničena sposobnost stvaranja. Razlog tome leži u volji za moć koja se oslanja na svoje telo koje podleže smrti. Svet predstavlja vrtlog beskonačne igre ponavljanja nastajanja i nestajanja. U tom smislu u svetu nema ništa novo. Da je svet sposoban za stalnu novinu, on bi je već pokazao. On predstavlja određen broj centara snage koje uvek prolaze kroz razne varijacije; kombinacije koje se beskonačno puta ponavljaju. Time se implicira njegov kružni tok. Govor o kružnom toku sveta se odnosi na stalnost vraćanja kao na beskonačno ponavljanje tog procesa. Upravo tako shvaćen svet, u koji se sve stalno vraća, ima za konsekvencu nemogućnost napretka istorije covečanstva. Ovim se izražava nihilisticki karakter ovog učenja. U svojoj istoriji ljudi su uvek težili nekom cilju kako bi modifikovali postojeći svet. Međutim, taj cilj nikada nisu mogli postići, jer da su mogli, oni bi ga već postigli. Poenta je u tome što je cilj nalazio svoj izvor i mesto u nadosetilnom svetu ideala, u nečem nepokretnom i nepromenljivom. Život za Ničea jeste upravo beskonačna dionizijska igra stvaranja i razaranja volje za moć. Večno vraćanje istog je pretpostavka njegove kritike završnog stanja ili stanja ravnoteže. ''Kada bi svet imao kakav cilj, on bi morao biti dosegnut. Kada bi za njega postojalo kakvo nenameravano konačno stanje, ono bi isto tako moralo biti dosegnuto''. Ovim Niče potvrđuje svoju kosmološku koncepciju nastajanja koja se sastoji u kružnom kretanju. Nastajanje je stalno u toku. On ga odredjuje kao trenutak u koji poranjaju i prošlost i budućnost, i u koji se sve vraća, koji nema početka, ni kraja. Ovakvo tumačenje nastajanja, za Ničea, jeste večno vraćanje istog: ''Da se sve nanovo vraća krajnje je približenje sveta bivanja svetu bitka: vrhunac promatranja''. U tom smislu, večno vraćanje istog treba shvatiti kao sintezu vremena i njegovih dimenzija i kao približavanje bića i nastajanja. Pojam beskonačnosti se u Ničeovoj filozofiji odnosi na stalno ponavljanje onoga što dolazi u jednom cikličnom procesu. To što dolazi nije ''isto'' u učenju o večnom vraćanju. Identičnost u učenju o večnom vraćanju se ne odnosi na prirodu onoga što dolazi, već naprotiv, na vraćanje onoga što se razlikuje i njene reprodukcije; razlike i njenog ponavljanja. Drugim rečima, ne vraća se ''isto'', već samo vraćanje jeste ''isto'', ''jedno'', ''biće'' koje se potvrđuje u različitom, tj. mnoštvu. Na taj način Niče odbacuje mehanicizam, kao jednu moguću teoriju, koja je za sobom povlačila identičnost početnog i završnog stanja, odnosno prolaženje kroz uvek iste razlike. Prema Ničeu, svet shvaćen kao volja za moć, svoj cilj pronalazi u sreći kruga. Ovim Niče ukazuje na kosmološku koncepciju shvatanja sveta u kojem se kružno kretanje izražava kroz večno stvaranje i razaranje; u kojoj jedini cilj jeste nadrastanje i rast volje za moć. Rastu volje za moć pripada ono ''jeste'' života. Kružno kretanje u Ničeovoj filozofiji se ispoljava kroz stalno ponavljanje; ono je večno. Da je on kružno kretanje shvatio kao večnost, znači da ono nije nastalo, niti podleže nastajanju, već je ono zakon od pamtiveka u koji sve uranja. Ovim je Niče pokušao, na programski način, artikulisati i prikazati mogućnost ekstatičke otvorenosti čoveka prema svetu, individualne volje za moć i univerzuma svekolikog suprotnog kretanja volje za moć. Time je nastojao čuvati suštinsko jedinstvo čoveka i sveta. Svet je shvaćen kao physis, a večno vraćanje istog kao kosmički princip njegovog postojanja. Time se naglašava da se Ničeovo učenje o večnom vraćanju istog ne sastoji

u pukom prihvatanju postojeće stvarnosti i rezigniranom mirenju sa njom, već naprotiv, u iskušavanju sveukupnosti postojanja, u afirmaciji i potvrdjivanju svega što jeste.

AMOR FATI – VOLETI SUDBINU

Kruna i, na neki način, sumarizacija, Ničeove filozofije predstavljena je prihvatanjem nužnosti i ljubavlju prema sudbini – AMOR FATI. U svom delu „Vesela nauka“ iznosi da se njegovo poimanje sudbine može poistovetiti sa poimanjem pojma nužnosti: „Želim da naučim više i više da vidim lepih nužnosti u stvarima; onda ću ja biti onaj koji čini stvari lepim. Amor fati: neka to bude moja ljubav od sada do beskraja!... Sve u svemu: jednog dana bih želeo da budem onaj čovek koji uvek izriče DA.“Takođe, ni pitanje sudbine se ne sme olako izostaviti, iako Niče akcenat stavlja na nužnost – Ničeova nužnost se ne podrazumeva kao takva u uobičajenom smislu.

Da bismo shvatili značaj Ničeove doktrine amor fati, moramo poći od njegovog učenja o sudbini, slobodi, nužnosti i o stvarnosti kakva jeste.

Ideja sudbine sa sobom ne nosi značenje o unapred predskazanim i nepromenljivim događajima sa elementom nužnosti, ona ne predstavlja obećanje niti konačan ishod kao ni za čoveka, tako ni za svet. Teologija u Ničeovoj filozofiji ne postoji – da sve ima kraj, a zbivanja u svetu, koji je stvaran, neprekidna su. Stoga, Ničeova sudbina ne sme biti deterministički shvaćena kao finalistička forma koja je svetu i pojedincu naprosto suđena da bude postignuta; ona nije ni kategorički, transcedentalni moralni imperativ kome se sve mora povinuti i kojim se moramo besprigovorno voditi sa osećajem apsolutne odgovornosti. Neprekidan proces, večno nastavljajuće bivanje čitavog svemira dovodi ni do čega, jer kraj ne postoji: „bivanje ne cilja ničemu, njim se ništa ne dostiže”.

Ničeova sudbina je nešto mnogo kompleksnije od nominalnog tumačenja sudbine kao čiste neophodnosti; kao i sve koncipirano u Ničeovoj filozofiji, i ona je isprepletana sa svojom suprotnošću – neprestana borba suprotnosti je principijal u shvatanju Ničeovog poimanja stvarnosti. On naglašava aspekt nužnosti u pojmu amor fati, ali se opet uporno vraća asocijaciji nužnosti i slobode u svom koncipiranju sudbine. Ona je ideal AMOR FATI, koji on zamišlja u svojoj karakterizaciji Getea i poetičkom fatalizmu: „Takav oslobođeni duh stoji, s radosnim i poverljivim fatalizmom, usred vasione verujući da je samo pojedinačno nedostojno, da se u celom sve iskupljuje i potvrđuje – on ne negira ništa više.”

Fatalističko shvatanje amor fati kroz sebe prožima i uvid u Biće takvo kakvo jeste, kako je Žak Derida iskazao idejom poređenja, “treće nedeljivo u klasičnoj ontologiji”, gde Bivanje negira Biće. Za Ničea, sudbina i ljubav prema istoj nas tananim, ali snažnim nitima uvlače u znanje, istovetno sa mudrošću; daleko iznad poimanja Bivanja i Bića kao njegove negacije; daleko iznad vrednosti istine i laži kao njene suprotnosti; uvodi nas u stanje svesnosti koja je izvan svih normativnih koncepcija i koja onog koji “zna” ostavlja kao “onog koji jedino izriče DA”.

Ova neprestana borba suprotnosti – kao suprotnost logičkom poimanju stvari, koja opstaje pod uslovom da je sve začeto prema modelu „onog što nije“, prema svojoj negaciji, zapravo je filozofska strategija koju Niče iznosi na početku svog rada u „Rođenju tragedije“, sa svojim analitičkim iznošenjem tragičkog viđenja sveta. Zato, tragično, pre nego konstituisanje negirajuće strane afirmativnoj,

otelotvoruje, kroz koncepciju suprotnosti, što Niče naziva nedeljivom i neuništivom kontradikcijom. „Kontradikcija“ za Ničea ne predstavlja nikakvo skrnavljenje binarne logike, već složeni odnos među suprotnostima, kao što su blaženstvo i bol, koji ih simultano i ujedinjuje i razdvaja.

Tragično viđenje sveta onda stoji za međupresečno jedinstvo suprotnosti, koje nisu ni negacija ni afirmacija nečega, već sredina koja dozvoljava izricanje „DA“ i „NE“, prihvatajući ih za jednako, ostavljajući afirmativno kao potvrdno na onom stepenu na kom je i negacija negirajuća.

Stoga, u poređenju sa tragičnim, začeta u tragičnom pogledu na svet, sudbina je za Ničea očigledna kontradikcija pojmova „nužnost“ i „sloboda“. Mada Niče ne postavlja nužnost naspram sudbine kao determinizam naspram slobode, on pripisuje i slobodu i nužnost kao kategoričke elemente sudbine jednake važnosti.

Ovo tumačenje sudbine, koja se prožima sa svojim suprotnostima, afirmacijama i negacijama, pružajući koncepciju koja je „iznad“; koju Niče izlaže kasno u svojoj filozofiji, bila je uvek implicitna u svim njegovim mislima, ali u različitim oblicima. U njegovom poimanju sveta, da on nije deterministički ograđen vanskim finalnim uzrocima ili smislom koji bi predstavljao cilj, sudbina bi bila simbol njegovog uvida u to da ne postoji ništa – nihil – van prolaznosti sveta večnog Bivanja. Sudbina bi onda bila naziv za apsolutnu imanentnost, večan svet koji nije subjekat finalizma vanskog cilja. Amor fati je prihvatanje sveta onakvog kakav jeste – večno Bivanje, i to ne kakav bi „mogao“ on biti, kakav će biti ili u šta bi se mogao pretvoriti, već svet zaista kakav Jeste. Drugim rečima, amor fati je prigrljavanje sveta koji je implikacirajuci redosled nužnosti i slobode; slobode zato što je oslobođen svih „mogao bi biti“, što bi ga osudilo na nedostatak esencijelnosti, i od svakog cilja koji bi trebalo i mogao da bude dostignut; a nužnosti zato što mu isti nedostatak ciljeva omogućava da „mora“ biti ono što jeste,ostavljajući sam srž prirode i njegovu imanentnost – svet mora biti ono što jeste, a ne ono što je stvoreno od strane vanparametarskih autoriteta.

Realizacija amor fati nam donosi „novu beskonačnost“. Pre ćemo svet proglasiti beskonačnim za nas iznova, nego da prihvatimo mogućnost da on može za sebe vezivati „beskonačna tumačenja“. Svet otvoren za potencijalno beskonačna tumačenja je onaj bez sistematizovanog elementa pruženog nepromenljivog značenja koji proizilazi iz metafizičkog izvora. Sa saznanjem da nužnost sveta mora biti oslobođena od svih determinističkih autoriteta, „konačno horizont izgleda opet otvoren, čak pod pretpostavkom da nije svetao, konačno možemo opet pustiti naše lađe da isplove, da isplove na svaki rizik, ponovo je dozvoljena svaka smelost onoga koji saznaje, naše more ponovo tu leži otvoreno; možda još nikad nije bilo takvog “otvorenog mora”.

Dakle, Niče nam daje amor fati kao simbol sveta koji zahteva da bude protumačen van domena metafizike, odnosno izvan vladavine dualističke perspektive koja insistira na jednom tumačenju sveta: tumačenje, apsolutna istina, prevlast Bića i njegovih varijacija savršenstva, cilj, smisao, svet Bivanja koji je, uprkos svojoj ograničenosti, neprestano u procesu. Svet je slobodan u toj meri da nikakva ograničenja ne mogu postojati.

Svesnost ove slobode sveta, slobode od istine uz koju ni mi ne bismo imali izbor, za Ničea je “novo znanje” i “sunce novog jevanđelja” – jevanđelje nužnosti koji nas oslobađa I vraća u nevinost na

mestu krivice koja je esencijalni konstituent svojstven podvrgavanju krajnjem autoritetu ; autoritetu koji postavlja istinu koju niko ne može spoznati, odgovornost koju niko ne može dostići, u stanju konstantne promene. “Sunce novog jevanđelja baca svoj prvi zrak na najviši vrh u duši svakog pojedinca: tamo se magle okupljaju gušće nego ikada i najsvetliji tračak svetlosti i najtamniji sumrak leže jedan do drugog. Sve je nužnost – tako kaže novo znanje, koje je i samo po sebi nužno. Sve je nevinost – znanje je put uvida u ovu nevinost.”

Događaji u svetu nisu fatalistički u smislu da postoji apsolutni ishod, pa samim tim i smisao koji bi zaustavio proces mogućnosti ishoda. Taj proces je beskrajan i za nas fatalistički po tome što na njega nemamo sposobnost uticaja. Sloboda nužnosti se odnosi na svet, ali ne i za nas. Mi ne možemo niti usmeriti niti obustaviti tok događaja, jer ni sami nismo prisutni u toku događaja – kao i sve, i naše prisustvo je samo trenutno; za našu percepciju se prikazuju samo sekvence isprekidanih, treperavih događaja, dok mi „sedimo čekajući, sve vreme bez cilja“. Drugim rečima, u Ničeovom univerzumu, mi ne možemo nikako uticati na događaje, jer mi i ne postojimo. Mi smo samo izgled, zablude koje pate od zablude o sebi, priviđenja prirode čudno sposobne da budu svesne sebe kao pojave. Zato ni „čovečanstvo“ ne napreduje, jer ni ono ne postoji – mi nismo izvor događaja, pa samim tim nemamo ni uticaj na ono što se dešava; mi smo sam događaj, u poređenju sa ostalim, samo pojave izbačene od strane dinamizma volje za moći, koja je jedina aktivna i jedina stvarnost sveta, pa je i moramo prigrliti.

Kao i kod Getea, „sve se mora prihvatiti u celini“. Ovde leži afirmacija života, suštastvo amor fati: moramo se naučiti radosti prigrljenja života i to cele vrste, jer nemamo drugog izbora nego da Budemo, za nastavak života koji je i naš i nije naš: nisu pojedinačni životi naši, već je život celine koje smo mi deo. Niče preporučuje da mora postojati radost u shvatanju da je „ovaj svet volja za moći, i ništa osim toga, a i mi samo smo volja za moć i ništa drugo.“ Od sudbine se ne može bežati, možemo joj samo uputiti afirmativno DA.

Mi sami ne možemo izabrati da imamo sposobnost odabira, to bi značilo causa sui – sloboda stvara samu sebe. Ne postoji skup pojava koji bi mogao demonstrirati da je privid slobode zapravo sloboda, čak ni kada bi kategoriju slobode izdvojili iz čina koji namerno uskraćuje slobodu. To je nužnost jednog, da prihvati kontradikcije. Ovo može učiniti filozofiju samu slikom života, afirmacijom života i amor fati: entuzijastični zagrljaj nužnosti, koja je sama, u svom najjednostavnijem smislu, potpuna kontradikcija. Prema tome, sloboda i nužnost postaju protivrečnost koja ne podrazumeva skrnavljenje binarne logike, već ih prilično komplikovan odnos i razdvaja i ujedinjuje. Stoga, „mi smo postali ono što jesmo“ – taj spoj nužnosti i slobode koji moramo prigrliti.