Vanja Bulic - Simeonov Pecat
1
Ona svakog 20. na kioscima 37 36 www.onamagazin.com Ona LEPOTA kazane reéi imeonov pečat“, triler Vanje Bulića, u ko- jem se mešaju istorijske činjenice i piščeva ma- šta, počinje dolaskom u Hilandar dvojice Srba, novinara i lažnog biznismena, od kojih jedan slučajno, a drugi „po zadatku“ bivaju uplete- ni u pokušaj krađe kristalnog krsta u kome se nalazi Isusova krv. U obračunu obaveštajnih službi i tajnih društava, na mestu nekoliko ubi- stava, oni zatiču otisak pečata svetog Simeona. Uspevaju li da osujete vladare iz senke u poku- šaju stvaranja „svetske crkve“, otkriće se tek u poslednjoj rečenici. Da je „Simeonov pečat“ našao svoju čita- lačku publiku, najbolje govori podatak da je već posle prve nedelje doživeo drugo izdanje, oborivši sve rekorde u domaćem izdavaštvu. U prodaji je i treće izdanje. I dok „Laguna“ najavljuje „Simeonov pečat“ kao srpski „Da Vinčijev kod“, Bulić, sa njemu svojstvenim osmehom, kaže: „Delo Dena Brauna nije mi bilo inspiracija, jer ga nisam ni pročitao. Ali mi takvo poređenje ne smeta. Zvuči preten- ciozno, ali moja knjiga zbog slične tematike možda nekoga podseća na „Da Vinčijev kod“, samo do trenutka dok čitalac ne zaroni u pri- ču. Ovo je, ipak, literatura“. - Kada stupiš na tlo Hilandara, imaš osećaj kao da se otvorila zavesa i da si ušao u novi svet. U tom fantastičnom kompleksu trenutno živi i Bogu se moli četrdesetak monaha. Kada bi mogli da otvore dušu... Ako, ne znajući, pi- taš nekog ko ti se predstavi svojim monaškim imenom, šta je bio pre nego što se zamonašio, on će ti odgovoriti: „Taj je pokojni“. Provoci- Vanja Bulić, autor romana „Simeonov pečat“ Ko je zapalio rao sam pitanjima da bih saznao što više od monaha. Prosto nisam mogao da sakrijem to novinarsko u sebi. Pošto je sa mnom bio i moj sin Dušan, sve vreme me je šutirao i govorio: „Nemoj, ćale“. Lik monaha Pajsija izgradio sam prema jednom tamošnjem monahu ko- jeg sam upoznao. Želim da mnogi upoznaju Hilandar, da svi muškarci odu u ovaj mana- stir, a žene da saznaju neke stvari koje o ovom manastiru nisu znale. Rituali u manastiru su zaista nešto što bi čovek jednom trebalo da doživi, poput ritualnog paljenja sveća na svim lusterima 40 minuta pred kraj li- turgije. Video sam sve te obrede, kako izgleda život monaha, držao u rukama originalne povelje cara Dušana i Svetog Save i shvatio ko- liko je to bogatstvo. Video sam prostor u koji sam smestio junake knjige, čak sam merio koracima razdaljinu između hrama i kona- ka. Stvorio sam priču koja izgleda dosta uverljivo, a opet svako može da kaže i da je to samo mašta. Gle- dao sam usred zime bose monahe, koji žive u šumi ili bespuću Atosa. Ako dođeš u manastir na večeru, niko te ne pita ko si, odakle si do- šao. To je meni otvorilo priču da u šumi može da živi ko god hoće, pa i operativci nekih obaveštajnih služ- bi. Ima jedna priča o monahu koji je bio toliko veliki duhovnik da su svi dolazili kod njega u skit Svete Ane. Negde pred rat, 1936. godine, on je jednostavno nestao. Dve godine kasnije jedan monah iz Svete gore, koji je nekim po- slom boravio u Londonu, video ga je na ulici. Prepoznao ga je po očima. „Svojoj državi sam sad potrebniji ovde nego na Svetoj gori“, rekao je. Interesantno da su na jednom velikom bu- retu od 17.000 litara okačene slike naših sveta- ca i poglavara, ali i ruskih vladara. Naravno, tu su i slike srpskih vođa iz poslednjeg rata u Bo- sni. U Hilandaru jednostavno počinješ druga- čije da razmišljaš... U suštini, mašta je stvorila zaplet u mojoj knjizi, a sve ostalo je istina. Sve priče i legende o Hilandaru, čuo sam od mo- naha ili sam pročitao u brojnim knjigama, koje sam u bibliografiji naveo kao korišćenu literaturu. Ono što ima veze sa tajnim druš- tvima i tajnim službama smestio sam izvan zi- dina Hilandara, da ne bih skrnavio manastir. „Ako ništa ne tražiš, ono što ne tražiš naći će tebe“, ispisano je na koricama knjige. Da li ste na Hilandar otišli po priču ili je ona pronašla vas? Kada je na Hilandaru 2004. izbio požar, uradio sam dve emisije „Bisera“ sa Vladimi- rom Tomčićem, pomoćnikom ministra za kulturu zaduženim za veze sa inostranstvom. Pričao mi je legende i istinite priče o manasti- ru koje je čuo od Hilandaraca. To me je prosto okupiralo. Nisam znao da su više od sto go- dina Bugari bili većina u Hilandaru. Takođe nisam znao kako su otkupljene menice mana- stira, jer je u jednom trenutku postalo jasno da će manastir preći u ruke onoga ko otkupi hi- landarske dugove. To je učinio kralj Asleksan- dar Obrenović... Stalno sam govorio: „Pa, to je rođeno za knjigu“. Tema je, praktično, „jurila“ mene, šest godina. Polako sam sakupljao lite- raturu, iščitavao... U martu prošle godine, na Svetog Simeona, slavu Hilandara, znajući da će tada biti ispoštovani svi rituali, otišao sam sa najstarijim sinom. Konačno sam bio uve- ren da ću napisati knjigu sa tezom da je jedan od požara bio podmetnut. Inače, kada dođeš tamo, bude ti malo čudno da je požar mogao da bukne sam od sebe. Problem je kada pri- čaš sa monasima, a oni ti kažu: „To je Božija volja“. Na pitanje: „Šta to znači?“, odgovaraju: „To nas Bog kažnjava...“ ili „Bog nas opomi- nje“. Koga? Zašto? Zvanična verzija jeste da je požar izbio kada se pomerio odžak, pošto ga je vekovima potok potkopavao. Iz vazduha ma- nastir izgleda kao jedna velika elipsa i čovek se zapita kako to da je polovina prema moru za- paljena, a druga je ostala cela, iako su od istog materijala. Kada sam ušao u mašinu oko pi- sanja knjige, nisam odmah imao rečenicu ili predmet oko koga se sve vrti, što je odlika tri- lera. Zato događaji jure glavnog junaka, a taj- na „zašto je neko zapalio Hilandar?“ otkriva se tek u poslednjoj rečenici. Ženskih likova nema. Može li triler bez žena? Igumanija Svete gore je Bogorodica. Po njenoj želji, ženama je zabranjen pristup Svetoj gori. Izuzetak je bila Jelena, žena cara Dušana. Doduše, ona nije nogom kročila na tlo Svete gore, već su je nosili u nosiljci. Bilo je to u vreme kuge, pa je carica tu potražila spas. Posle rata, 1945. godine, Nikosove partizanke su u Kare- ji, glavnom gradu Svete gore, igrale partizan- sko kolo... U Hilandaru je bila i jedna Nemica, koja je došla maskirana kao muškarac. Kasnije je napisala knjigu o tome. Zanimljivo je da ju je otkrio kuvar Grk, civil, koji je po ugovoru ra- dio u Hilandaru. U Hilandaru nema ni ženki domaćih životinja (jedino divljih). Kokošaka nema u manastirskoj ekonomiji, a jaja dobijaju sa kopna. Interesantno je da je u materijalu od koga su pravljeni konaci, prilikom rekonstruk- cije, otkrivena velika količina ljuski od jaja. Mi- ševe u manastiru hvataju samo mačori, koji se donose barkama sa kopna. U mojoj knjizi ima samo jedna epizoda u kojoj se pojavljuje ženski lik, na početku, kada jednog od junaka ispraća njegova supruga. Priča je takva da bi ženskim likovima u njoj bilo tesno. To ne smeta da ro- man najviše čitaju upravo žene. Važnu ulogu imaju simboli. Šta nam oni otkrivaju? Posle prvog ubistva lažnog monaha, na mestu svakog sledećeg zločina pronalaze se otisci pečata Svetog Simeona, koji je bratstvo Hilandara poklonilo kralju Aleksandru Obre- noviću zajedno sa Miroslavljevim jevanđeljem i poveljom Svetog Simeona, u znak zahvalnosti za otkupljene menice Hilandara. Posle njego- vog ubistva, te relikvije su pronađene u jed- nom drvenom sanduku. Zna se da su prenete preko Albanije, ali im se posle rata gubi sva- ki trag. Miroslavljevo jevanđelje je pronađe- no, ali pečat i povelja nisu. Predanje kaže: ako Miroslavljevo jevanđelje ode sa Svete gore, ne- što loše će se dogoditi onome ko ga bude po- sedovao. Aleksandar Obrenović je ubijen, kao i kralj Aleksandar Karađorđević, a pogledajte šta se i nama dešavalo u prošlom veku... Pečat mi je poslužio da ispričam priču o manastiru i Simeonovoj lozi, a s druge strane hteo sam da to bude „lažni trag“. Glavna je Isusova krv. Sve je u simbolima. Sveti Simeon je osnivač Hilan- dara, a njegov pečat je nestao. Ko bi koristio pečat pravoslavnog sveca? Svako poglavlje je objašnjenje jednog hrišćanskog simbola. Kao moguće podmetače požara navodi- te Šiptare, zilote (pravoslavna fundamenta- listička sekta), Bugare, potomke bogumila, da biste na kraju došli do arhitekata „svetske crkve“. Koji je njihov motiv u ovoj neobičnoj priči? Da li krst sa kapima Isusove krvi po- stoji? Ima petnaestak monaha, Albanaca, u zi- lotskom manastiru Esfigmen, koji se nala- zi nedaleko od Hilandara. Dosta njih radi na Svetoj gori, ali prethodno moraju da se krste. U bugarskoj Akademiji nauka postoji spisak onoga što su odneli iz Hilandara u vreme kada su oni bili većina... Ali, sve su to bile samo teze za razmišljanje, pa korak po korak, dolazimo do „tajne obaveštajne službe Vatikana“, najmi- litantnijeg krila katoličke crkve. Na Hilanda- ru se čuva više stotina relikvija koje spadaju u red najznačajnijih relikvija u hrišćanstvu. Raz- mišljajući šta bi neko mogao da ukrade, ako bi hteo to da uradi, došao sam do toga da bi to bio kristalni krst u oltaru Hilandara u ko- jem se čuva Isusova krv. Kažu da je to najve- ća količina Isusove krvi koju neko poseduje, a ona se, eto, nalazi kod nas. Doneo ju je Sveti Sava iz Jerusalima krajem 12. veka. U oltaru Hilandara čuvaju se još: parče Isusove ode- će, deo ružinog venca koji je imao oko glave u vreme raspeća, parče trske uz čiju je pomoć pio sirće... Napravio sam prilično realnu kon- strukciju šta bi neko mogao da uradi sa Isuso- vom krvi za 200-300 godina, kada nauka bude na višem stadijumu nego što je danas? Sve ide ka ekumenizmu (hrišćanskom ujedinjenju) i borbi ko će za 100-200 godina imati prevlast unutar hrišćanstva, a ta prevlast će se meriti i brojem relikvija... Teoretski, sve može da se ukrade iz božjeg hrama, ali najmanje krađa ima upravo u crkvama, u kojima nema alar- ma i obezbeđenja. Crkva ima drugog čuvara... Ipak, kada se nešto radi na duge staze, kao što se radi u izmaštanoj krađi iz Hilandara, poseb- no ako je naručilac iz onog drugog dela hri- šćanstva, ne sme da se sazna ko je to uradio... Jedini način da se to izvede jeste da to uradi pravoslavac. Kako je to uradio – ili nije ura- dio pravoslavac, kako je specijalnim metoda- ma pripreman za tu krađu – saznaće oni koji budu čitali knjigu „Simeonov pečat“. Ona S Piše: Gordana Radisavljević – Jočić, fotografije: Dušan Bulić, Laguna Hilandar? Vanja Bulić na Hilandaru Hit pisac
description
prikaz knjige Vanja Bulic - Simeonov Pecat, http://www.onamagazin.com/
Transcript of Vanja Bulic - Simeonov Pecat
Ona svakog 20. na kioscima 37
36
www.onamagazin.com Ona
Lepota kazane reéi
imeonov pečat“, triler Vanje Bulića, u ko-jem se mešaju istorijske činjenice i piščeva ma-šta, počinje dolaskom u Hilandar dvojice Srba, novinara i lažnog biznismena, od kojih jedan slučajno, a drugi „po zadatku“ bivaju uplete-ni u pokušaj krađe kristalnog krsta u kome se nalazi Isusova krv. U obračunu obaveštajnih službi i tajnih društava, na mestu nekoliko ubi-stava, oni zatiču otisak pečata svetog Simeona. Uspevaju li da osujete vladare iz senke u poku-šaju stvaranja „svetske crkve“, otkriće se tek u poslednjoj rečenici.
Da je „Simeonov pečat“ našao svoju čita-lačku publiku, najbolje govori podatak da je
već posle prve nedelje doživeo drugo izdanje, oborivši sve rekorde u domaćem izdavaštvu. U prodaji je i treće izdanje. I dok „Laguna“ najavljuje „Simeonov pečat“ kao srpski „Da Vinčijev kod“, Bulić, sa njemu svojstvenim osmehom, kaže: „Delo Dena Brauna nije mi bilo inspiracija, jer ga nisam ni pročitao. Ali mi takvo poređenje ne smeta. Zvuči preten-ciozno, ali moja knjiga zbog slične tematike možda nekoga podseća na „Da Vinčijev kod“, samo do trenutka dok čitalac ne zaroni u pri-ču. Ovo je, ipak, literatura“.
- Kada stupiš na tlo Hilandara, imaš osećaj kao da se otvorila zavesa i da si ušao u novi svet. U tom fantastičnom kompleksu trenutno živi i Bogu se moli četrdesetak monaha. Kada bi mogli da otvore dušu... Ako, ne znajući, pi-taš nekog ko ti se predstavi svojim monaškim imenom, šta je bio pre nego što se zamonašio, on će ti odgovoriti: „Taj je pokojni“. Provoci-
Vanja Bulić, autor romana „Simeonov pečat“
Ko je zapaliorao sam pitanjima da bih saznao što više od monaha. Prosto nisam mogao da sakrijem to novinarsko u sebi. Pošto je sa mnom bio i moj sin Dušan, sve vreme me je šutirao i govorio: „Nemoj, ćale“. Lik monaha Pajsija izgradio sam prema jednom tamošnjem monahu ko-jeg sam upoznao. Želim da mnogi upoznaju Hilandar, da svi muškarci odu u ovaj mana-stir, a žene da saznaju neke stvari koje o ovom manastiru nisu znale. Rituali u manastiru su zaista nešto što bi čovek jednom trebalo da doživi, poput ritualnog paljenja sveća na svim
lusterima 40 minuta pred kraj li-turgije. Video sam sve te obrede, kako izgleda život monaha, držao u rukama originalne povelje cara Dušana i Svetog Save i shvatio ko-liko je to bogatstvo. Video sam prostor u koji sam smestio junake knjige, čak sam merio koracima razdaljinu između hrama i kona-ka. Stvorio sam priču koja izgleda dosta uverljivo, a opet svako može da kaže i da je to samo mašta. Gle-dao sam usred zime bose monahe, koji žive u šumi ili bespuću Atosa. Ako dođeš u manastir na večeru, niko te ne pita ko si, odakle si do-šao. To je meni otvorilo priču da u šumi može da živi ko god hoće, pa i operativci nekih obaveštajnih služ-
bi. Ima jedna priča o monahu koji je bio toliko veliki duhovnik da su svi dolazili kod njega u skit Svete Ane. Negde pred rat, 1936. godine, on je jednostavno nestao. Dve godine kasnije jedan monah iz Svete gore, koji je nekim po-slom boravio u Londonu, video ga je na ulici. Prepoznao ga je po očima. „Svojoj državi sam sad potrebniji ovde nego na Svetoj gori“, rekao je. Interesantno da su na jednom velikom bu-retu od 17.000 litara okačene slike naših sveta-ca i poglavara, ali i ruskih vladara. Naravno, tu su i slike srpskih vođa iz poslednjeg rata u Bo-sni. U Hilandaru jednostavno počinješ druga-čije da razmišljaš... U suštini, mašta je stvorila zaplet u mojoj knjizi, a sve ostalo je istina. Sve priče i legende o Hilandaru, čuo sam od mo-naha ili sam pročitao u brojnim knjigama, koje sam u bibliografiji naveo kao korišćenu literaturu. Ono što ima veze sa tajnim druš-tvima i tajnim službama smestio sam izvan zi-
dina Hilandara, da ne bih skrnavio manastir.„Ako ništa ne tražiš, ono što ne tražiš
naći će tebe“, ispisano je na koricama knjige. Da li ste na Hilandar otišli po priču ili je ona pronašla vas?
Kada je na Hilandaru 2004. izbio požar, uradio sam dve emisije „Bisera“ sa Vladimi-rom Tomčićem, pomoćnikom ministra za kulturu zaduženim za veze sa inostranstvom. Pričao mi je legende i istinite priče o manasti-ru koje je čuo od Hilandaraca. To me je prosto okupiralo. Nisam znao da su više od sto go-dina Bugari bili većina u Hilandaru. Takođe nisam znao kako su otkupljene menice mana-stira, jer je u jednom trenutku postalo jasno da će manastir preći u ruke onoga ko otkupi hi-landarske dugove. To je učinio kralj Asleksan-dar Obrenović... Stalno sam govorio: „Pa, to je rođeno za knjigu“. Tema je, praktično, „jurila“ mene, šest godina. Polako sam sakupljao lite-raturu, iščitavao... U martu prošle godine, na Svetog Simeona, slavu Hilandara, znajući da će tada biti ispoštovani svi rituali, otišao sam sa najstarijim sinom. Konačno sam bio uve-ren da ću napisati knjigu sa tezom da je jedan od požara bio podmetnut. Inače, kada dođeš tamo, bude ti malo čudno da je požar mogao da bukne sam od sebe. Problem je kada pri-čaš sa monasima, a oni ti kažu: „To je Božija volja“. Na pitanje: „Šta to znači?“, odgovaraju: „To nas Bog kažnjava...“ ili „Bog nas opomi-nje“. Koga? Zašto? Zvanična verzija jeste da je požar izbio kada se pomerio odžak, pošto ga je vekovima potok potkopavao. Iz vazduha ma-nastir izgleda kao jedna velika elipsa i čovek se zapita kako to da je polovina prema moru za-paljena, a druga je ostala cela, iako su od istog materijala. Kada sam ušao u mašinu oko pi-sanja knjige, nisam odmah imao rečenicu ili predmet oko koga se sve vrti, što je odlika tri-lera. Zato događaji jure glavnog junaka, a taj-na „zašto je neko zapalio Hilandar?“ otkriva se tek u poslednjoj rečenici.
Ženskih likova nema. Može li triler bez žena?
Igumanija Svete gore je Bogorodica. Po njenoj želji, ženama je zabranjen pristup Svetoj gori. Izuzetak je bila Jelena, žena cara Dušana. Doduše, ona nije nogom kročila na tlo Svete gore, već su je nosili u nosiljci. Bilo je to u vreme kuge, pa je carica tu potražila spas. Posle rata,
1945. godine, Nikosove partizanke su u Kare-ji, glavnom gradu Svete gore, igrale partizan-sko kolo... U Hilandaru je bila i jedna Nemica, koja je došla maskirana kao muškarac. Kasnije je napisala knjigu o tome. Zanimljivo je da ju je otkrio kuvar Grk, civil, koji je po ugovoru ra-dio u Hilandaru. U Hilandaru nema ni ženki domaćih životinja (jedino divljih). Kokošaka nema u manastirskoj ekonomiji, a jaja dobijaju sa kopna. Interesantno je da je u materijalu od koga su pravljeni konaci, prilikom rekonstruk-cije, otkrivena velika količina ljuski od jaja. Mi-ševe u manastiru hvataju samo mačori, koji se donose barkama sa kopna. U mojoj knjizi ima samo jedna epizoda u kojoj se pojavljuje ženski lik, na početku, kada jednog od junaka ispraća njegova supruga. Priča je takva da bi ženskim likovima u njoj bilo tesno. To ne smeta da ro-man najviše čitaju upravo žene.
Važnu ulogu imaju simboli. Šta nam oni otkrivaju?
Posle prvog ubistva lažnog monaha, na mestu svakog sledećeg zločina pronalaze se otisci pečata Svetog Simeona, koji je bratstvo Hilandara poklonilo kralju Aleksandru Obre-noviću zajedno sa Miroslavljevim jevanđeljem i poveljom Svetog Simeona, u znak zahvalnosti za otkupljene menice Hilandara. Posle njego-vog ubistva, te relikvije su pronađene u jed-nom drvenom sanduku. Zna se da su prenete preko Albanije, ali im se posle rata gubi sva-ki trag. Miroslavljevo jevanđelje je pronađe-no, ali pečat i povelja nisu. Predanje kaže: ako Miroslavljevo jevanđelje ode sa Svete gore, ne-što loše će se dogoditi onome ko ga bude po-sedovao. Aleksandar Obrenović je ubijen, kao i kralj Aleksandar Karađorđević, a pogledajte šta se i nama dešavalo u prošlom veku... Pečat
mi je poslužio da ispričam priču o manastiru i Simeonovoj lozi, a s druge strane hteo sam da to bude „lažni trag“. Glavna je Isusova krv. Sve je u simbolima. Sveti Simeon je osnivač Hilan-dara, a njegov pečat je nestao. Ko bi koristio pečat pravoslavnog sveca? Svako poglavlje je objašnjenje jednog hrišćanskog simbola.
Kao moguće podmetače požara navodi-te Šiptare, zilote (pravoslavna fundamenta-listička sekta), Bugare, potomke bogumila, da biste na kraju došli do arhitekata „svetske crkve“. Koji je njihov motiv u ovoj neobičnoj priči? Da li krst sa kapima Isusove krvi po-stoji?
Ima petnaestak monaha, Albanaca, u zi-lotskom manastiru Esfigmen, koji se nala-zi nedaleko od Hilandara. Dosta njih radi na Svetoj gori, ali prethodno moraju da se krste. U bugarskoj Akademiji nauka postoji spisak onoga što su odneli iz Hilandara u vreme kada su oni bili većina... Ali, sve su to bile samo teze za razmišljanje, pa korak po korak, dolazimo do „tajne obaveštajne službe Vatikana“, najmi-litantnijeg krila katoličke crkve. Na Hilanda-ru se čuva više stotina relikvija koje spadaju u red najznačajnijih relikvija u hrišćanstvu. Raz-mišljajući šta bi neko mogao da ukrade, ako bi hteo to da uradi, došao sam do toga da bi to bio kristalni krst u oltaru Hilandara u ko-jem se čuva Isusova krv. Kažu da je to najve-ća količina Isusove krvi koju neko poseduje, a ona se, eto, nalazi kod nas. Doneo ju je Sveti Sava iz Jerusalima krajem 12. veka. U oltaru Hilandara čuvaju se još: parče Isusove ode-će, deo ružinog venca koji je imao oko glave u vreme raspeća, parče trske uz čiju je pomoć pio sirće... Napravio sam prilično realnu kon-strukciju šta bi neko mogao da uradi sa Isuso-vom krvi za 200-300 godina, kada nauka bude na višem stadijumu nego što je danas? Sve ide ka ekumenizmu (hrišćanskom ujedinjenju) i borbi ko će za 100-200 godina imati prevlast unutar hrišćanstva, a ta prevlast će se meriti i brojem relikvija... Teoretski, sve može da se ukrade iz božjeg hrama, ali najmanje krađa ima upravo u crkvama, u kojima nema alar-ma i obezbeđenja. Crkva ima drugog čuvara... Ipak, kada se nešto radi na duge staze, kao što se radi u izmaštanoj krađi iz Hilandara, poseb-no ako je naručilac iz onog drugog dela hri-šćanstva, ne sme da se sazna ko je to uradio... Jedini način da se to izvede jeste da to uradi pravoslavac. Kako je to uradio – ili nije ura-dio pravoslavac, kako je specijalnim metoda-ma pripreman za tu krađu – saznaće oni koji budu čitali knjigu „Simeonov pečat“. Ona
S
Piše
: Gor
dana
Rad
isav
ljevi
ć –
Joči
ć, fo
togr
afije
: Duš
an B
ulić
, Lag
una
Hilandar?
Vanja Bulić na Hilandaru
Hit pisac
