UTICAJ MARGINALIZMA NA IZVLAČENJE DRUŠTVENOG I … · 2011-10-17 · logike dolazi do...

Nataša Golubović1 Ekonomski fakultet Univerzitet u Nišu Srđan Golubović2 Pravni fakultet Univerzitet u Nišu Srđan Marinković3 Ekonomski fakultet Univerzitet u Nišu

Izvorni naučni članak UDK: 33:316

Primljeno: 25. 01. 2011. DOI: 10.2298/SOC1103275G

UTICAJ MARGINALIZMA NA IZVLAČENJE DRUŠTVENOG I ISTORIJSKOG IZ EKONOMSKE

ANALIZE

Effects of Marginalism on Drawing the Social and Historical From Economic Analysis

ABSTRACT Endeavours to secure status of exact science for economics led to the exclusion of social and historical component from economic analysis. It is a long term process which started within classical political economy, gradually diverging the postulate upon which economic science is based from economic reality. Above mentioned changes are result of the long-term process during which holistic, social and historical aspects had been gradually removing from economic analysis. In this paper we will analyze the role of marginalism in the extrusion of social and historical from economic analysis. KEY WORDS social, historical, neoclassical economics, sociology, institutions APSTRAKT Rezultat nastojanja da se ekonomiji obezbedi status egzaktne nauke je postepeno istiskivanje društvene i istorijske komponente iz ekonomske analize. Reč je o dugotrajnom procesu koji je započeo još u krilu klasične škole škole političke ekonomije a koji je doprineo tome da se postulati na kojima se ekonomska nauka zasniva postepeno udalje od ekonomske stvarnosti. Pomenute promene posledica su dugoročnog procesa u kome su holistički, društveni i istorijski aspekti postepeno izvlačeni iz ekonomske analize. U ovom radu, ograničićemo se na analizu uloge marginalizma u istiskivanju društvenog i istorijskog iz ekonomske analize. KLJUČNE REČI društveno, istorijsko, neoklasična ekonomija, sociologija, institucije

———— 1 [email protected] 2 [email protected] 3 [email protected] Pripremljeno u okviru projekta Održivost identiteta Srba i nacionalnih manjina u pograničnim opštinama istočne i jugoistočne Srbije (179013), koji se izvodi na Univerzitetu u Nišu – Mašinski fakultet, a finansira ga Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj RS.

276 SOCIOLOGIJA, Vol. LIII (2011), N° 3

Uvod

Ekonomisti klasične škole, poput Smita (Adam Smith) i Mila (John Stuart Mill), političku ekonomiju smatrali su jedinstvenom društvenom naukom, pre nego naukom o privredi, što im je omogućilo da se bave ekonomskim i neekonomskim sadržajima i da u analizu inkorporiraju društvene i psihološke elemente. Marginalistička revolucija s kraja 19. veka i razvoj neoklasične ekonomije označili su kretanje od metodološkog holizma ka metodološkom individualizmu, od pluralizma i korišćenja različitih metodoloških principa do čiste dedukcije, od dinamičnosti ka statičnosti. Suprotno nastojanjima klasične političke ekonomije (i istorijske škole), marginalisti su insistirali na tome da ekonomija mora da postane vrednosno neutralna nauka u traženju čiste istine, oslobođena normativnih pitanja u vezi s tim šta treba činiti. Gubitkom prideva politička, ekonomska nauka je u dobroj meri izgubila društvenu i istorijsku komponentu. Pod društvenim sadržajem ekonomske teorije podrazumevamo stepen u kome priroda konkretnog društva određuje ekonomske koncepte. Istorijski sadržaj ekonomske teorije tesno je povezan sa društvenim sadržajem i uključuje pitanje uticaja istorijskog iskustva na ekonomsku analizu.

Pomenute promene posledica su dugoročnog procesa u kome su holistički, društveni i istorijski aspekti postepeno izvlačeni iz ekonomske analize. Analiza njihovog uticaja prevazilazi okvire ovog rada. Zato ćemo se ograničiti na istraživanje uloge marginalizma u procesu potiskivanja društvene i istorijske komponente iz ekonomske analize. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje da li je marginalistička revolucija zaista predstavljala oštro i jednokratno preoblikovanje ekonomske teorije ili su se, možda, još u okviru klasične političke ekonomije postepeno stvarali uslovi za desocijalizaciju i deistorizaciju ekonomske nauke, kao i kakve su posledice ovi procesi imali na odnos ekonomske nauke i ostalih društvenih nauka.

Društveno i istorijsko u ekonomskoj nauci do pojave marginalizma4

Predmet istraživanja klasične škole političke ekonomije bila je analiza stvaranja i raspodele društvenog bogatstva na društvene klase. Privreda je posmatrana kao deo šireg društvenog i istorijskog miljea, a politička ekonomija

———— 4 Marginalizam je pravac u ekonomskoj nauci, nastao 70-tih godina 19. veka. Obuhvata tri škole: bečku (psihološka škola), lozansku (škola opšte privredne ravnoteže) i maršalijansku (kembridžska škola). Umesto analize funkcionisanja ukupne privrede i međuzavisnosti pojedinaca koji u njoj deluju, preokupacija pripadnika marginalizma je ponašanje pojedinca. Umesto proizvodnje, naglasak je na razmeni dobara na tržištu. Ekonomski akteri nastoje da maksimiziraju korist u ekonomskim transakcijama, a to postižu izjednačavanjem marginalnih veličina: marginalnih troškova i marginalnih koristi. Drugim rečima, akteri na tržištu maksimiziraju korist kada se cena koju su platili za neko dobro izjednači sa korišću koju imaju od poslednje kupljene jedinice tog dobra. Korišćenje marginalnih veličina u analizi ponašanja aktera na tržištu opredelilo je i naziv ovog pravca – marginalizam.

Nataša Golubović, Srđan Golubović, Srđan Marinković: Uticaj marginalizma... 277

predstavljala je univerzalnu društvenu nauku koja pokriva ovu široku oblast. Politička ekonomija, u kojoj je pridev imao istu težinu kao i imenica, predstavljala je analizu stvaranja i raspodele bogatstva, imajući u vidu postojeće institucije, političke i druge determinante ekonomske aktivnosti.

Društvene celine i kolektivitete, poput institucija, klasa, nacionalne privrede i društva, karakteriše autonomno postojanje. Kao takvi, oni utiču na ponašanje pojedinaca i oblikuju ga. Primat je dat društvenim celinama, a ne pojedincima, pri čemu te celine predstavljaju nešto više od agregata sastavnih elemenata. Društvo je samostalni entitet5, nezavisan od njegovih članova, sa privredom kao delom te celine. Ekonomski odnosi neodvojivi su od društvenih odnosa, a analiza je usredsređena na kolektivne aktere – društvene klase. Klasna struktura (podela društva na zemljovlasnike, kapitaliste i najamne radnike) bila je od ključnog značaja za ekonomsku analizu. Eksplicitno priznavanje društvenog konteksta u pomenutom smislu, političku ekonomiju određuje kao istorijski specifičnu društvenu nauku - to je nauka o zakonitostima kapitalističke proizvodnje i raspodele stvorenog proizvoda na društvene klase, pre nego nauka o privredi uopšte. Većina ekonomista klasične škole nastojala je da utvrdi šta je to što je specifično u vezi sa kapitalizmom, u odnosu na ostale društveno-ekonomske formacije.

Po Svedbergu (Swedberg 1990), ono što razlikuje Smita i Mila (i kasnije Marksa) od ekonomista koji su kasnije stvarali, bila je ambicija da se politička ekonomija pozicionira, pre svega, kao društvena nauka. Predmet političke ekonomije nije bio oštro odvojen od predmeta istraživanja ostalih društvenih nauka. Smit je koristio deduktivni i induktivni način rezonovanja, mešajući istorijsku i teorijsku analizu u koncipiranju individualističke teorije ekonomskog razvoja (baziranu na ličnom interesu i osobinama pojedinca), teorije tržišne razmene, ili strukturalističke i kolektivističke teorije raspodele. Rikardo se prevashodno koristio dedukcijom, posebno u svojoj teoriji vrednosti, gde je naglasak na striktno ekonomskim faktorima (cene, profiti i sl.). Međutim, iako u njegovoj analizi istorija nije igrala gotovo nikakvu ulogu, za Rikarda je društveni element bio važan, posebno u klasnoj analizi kapitalističke privrede, sa naglaskom na raspodeli zarada, profita i renti na klase i uticaju te raspodele na akumulaciju kapitala.

Prvi značajniji raskol u ekonomskoj misli – između onih koji primenjuju deduktivni metod i onih koji se prevashodno oslanjaju na induktivni metod – začet u okviru klasične škole, igrao je ključnu ulogu u odvajanju ekonomske nauke od istorije i razvoju ekonomske istorije kao zasebne dicipline.6 U klasičnoj školi ———— 5 Izraz „entitet“ koristi se za označavanje nečega što posebno i samosvojno postoji, ne samo u materijalnom smislu. 6 Dedukcija predstavlja metod izgradnje teorije gde se polazi od datih premisa i korišćenjem principa logike dolazi do odgovarajućih zaključaka. Radi se o apstraktnom naučnom metodu baziranom na apriornom rezonovanju i, kao takvom, odvojenom od istorije. Indukcija, s druge strane, predstavlja metod kretanja od posebnog ka opštem, od uočenih činjenica ka teorijskim kategorijama,


političke ekonomije vremenom su se iskristalisale dve struje. Jedna od njih vođena je Rikardom, koji koristi deduktivni metod; druga, čiji su glavni predstavnici Maltus i Mil, kombinuje deduktivni i induktivni metod. U izlaganju svoje teorije ekonomskog rasta, Smit koristi deduktivni metod u formi deduktivnih pretpostavki u vezi sa ljudskom prirodom – npr. čovek je maksimizator sopstvenog interesa u svim sferama svoje aktivnosti. U vezi sa tim, Febi (Pheby 1988: 16) kaže da Smit svakako koristi deduktivni metod, ali ne aksiomatski. On je pažljivi posmatrač istorije i različitih društava i često koristi činjenice da bi ilustrovao svoje argumente. Drugim rečima, njegovi su zaključci empirijski potkrepljeni. Istorijska komponenta Smitovog stvaralaštva odnosi se na stav da društvene promene zavise od ekonomskog razvoja. Istina, gotovo da nema strane u Bogatstvu naroda (Smith 1998 [1776]) gde su istorija i teorija odvojene. Obuhvatajući filozofske, psihološke, društvene, istorijske i ekonomske elemente, Smitova teorijska građevina bogata je i višeslojna. To je prvi sveobuhvatan pokušaj pristupa političkoj ekonomiji kao jedinstvenoj društvenoj nauci ili kao delu etičkih nauka kao šire celine, bez isticanja etičke ili praktične neutralnosti.

Metodološki gledano, Smit je svoje pretpostavke o ljudskom ponašanju bazirao na ekonomskoj istoriji i postojećoj praksi. Dobar deo njegovog rada posvećen je analizi ponašanja u prethodnim društveno-ekonomskim sistemima, koje je on vezivao za kulturne obrasce prethodnih društava. Bio je svestan uticaja društvenih navika i običaja na ekonomsko ponašanje. Polazeći od analize britanske privrede 18. veka, koja se nalazila u fazi transformacije iz merkantilističkog sistema, nastojao je da pruži odgovor na pitanje o prirodi i pravcima budućeg rasta. Rast je povezivao sa tehnologijom – podelom rada – i „potrošačkim“ ponašanjem nove društvene grupe – dokoličarske klase, koju je smatrao pionirom u ustanovljavanju nove tehnologije. Ponašanje pojedinaca i grupa uslovljeno je tehnologijom, izvorima dohotka i njihovom ulogom u podeli rada.

Rikardovo stvaralaštvo predstavlja klasičan primer apstraktno-deduktivnog rezonovanja. Koristeći snagu apstrakcije, Rikardo je mogao da se usredsredi na količinu rada kao suštinu vrednosti i osnovu za objašnjenje fenomena kapitalističke privrede i na taj način otkrije zakone koji regulišu raspodelu stvorenog bogatstva na različite klase. Iako je Rikardo (Ricardo 1983 [1817]) nastavljač Smitovog učenja, njegovo stvaralaštvo lišeno je pozivanja na istoriju i praksu. Nastojao je da razvije dinamičku teoriju raspodele stvorenog proizvoda na osnovama teorije radne vrednosti i to je učinio kroz isključivu upotrebu apstraktno-deduktivnog metoda, što je posledica težnji da ekonomska nauka dobije status ekvivalentan onom koji imaju identifikovanjem karakteristika specifičnih fenomena ili situacija i njihovim uopštavanjem. Ovde istorijsko istraživanje predmeta predstavlja centralnu tačku. „Induktivizam“, ističe Febi (Pheby 1988: 3), „predstavlja pristup koji naglašava ulogu posmatranja i sistematskog empirijskog rada kao osnovnih načina dolaska do znanja“.


prirodne nauke. Ne radi se samo o tome da su Rikardo i rikardijanci razvili apstraktne teorijske modele; oni su zaključke dobijene na bazi tako restriktivnih modela direktno primenjivali na složeni stvarni svet. I pored toga, društvena komponenta važan je deo Rikardove analize, što se ogleda u korišćenju društvenih kategorija kakve su društvene klase.

Po mišljenju Maltusa, osnovna greška autora poput Rikarda, koji se oslanjaju isključivo na deduktivni metod, sastoji se u pokušaju da se sve pojednostavi i generalizuje, kao i u nespremnosti da se teorije provere u praksi. Želja za pojednostavljenjem rezultat je nespremnosti da se prizna da je konkretan efekat uvek posledica dejstva ne jednog, već više faktora. Nasuprot Rikardovoj deduktivnoj političkoj ekonomiji, za Maltusa je politička ekonomija u osnovi praktična nauka. Stoga, incijalne premise bilo koje ekonomske teorije moraju da se baziraju na empirijskim opservacijama. Na osnovu njih izvode se zaključci, koji se mogu empirijski proveriti i potvrditi u praksi. U suštini, Maltus koristi i deduktivni i induktivni metod, sa naglaskom na ovaj drugi. Politička ekonomija, po njemu, daleko je bliža nauci o moralu i politici nego matematici, ne samo zato što su efekti zakona koji regulišu kretanje ljudskog društva, za razliku od prirodnih zakona, modifikovani delovanjem ljudi (Malthus 1986 [1820]: 1).

Mil (John Stuart Mill) definiše političku ekonomiju poput Rikarda, kao suštinski apstraktnu nauku, čiji metod je a priori metod, što podrazumeva rezonovanje na bazi datih pretpostavki. Jedna takva pretpostavka je pretpostavka o pojedincu kao homo economicusu koji, rukovodeći se sopstvenim interesom, nastoji da uveća svoje bogatstvo. Međutim, iako Mil smatra političku ekonomiju naukom koja proučava ponašanje homo economicusa koji nastoji da poveća svoje blagostanje, on to gledište modifikuje time što političku ekonomiju posmatra kao aproksimativnu nauku, čije premise i zaključci moraju da se koriguju neekonomskim faktorima i saznanjima drugih društvenih nauka (Mill 1973: 895). To podrazumeva primenu metoda indukcije i rezonovanje na bazi datih pretpostavki. Praksa je važna za nauku o moralu (za političku ekonomiju posebno) u svrhu verifikacije teorijskih zaključaka. U tom cilju, Mil je pokušao da poveže svoje teorijske principe sa praktičnim problemima, što podrazumeva razmatranje širokog spektra društvenih i etičkih elemenata. U njegovim radovima nailazimo na više istorijskog i deskriptivnog, ili institucionalnog, nego kod Rikarda. Time je Mil priznao značaj istorijske dimenzije u političkoj ekonomiji, odnosno značaj evolutivnih promena, što se jasno vidi iz njegove distinkcije između zakona proizvodnje i zakona raspodele (koji su istorijski specifični). Na sličan način razmišlja Nassau Senior (Nassau Senior 1965 [1836]: 3) kada kaže da iako opšti principi koji upravljaju proizvodnjom bogatstva imaju univerzalnu važnost, oni koji upravljaju raspodelom pod uticajem su institucija konkretne zemlje i stoga istorijski specifični. On je jedan od prvih napravio eksplicitnu razliku između ekonomije kao nauke i ekonomije kao veštine.


Polazeći od Smitovog učenja, Marks predmet političke ekonomije shvata u najširem smislu, tako da uključuje društvene i istorijske elemente. Privreda i društvo su neodvojivi, a društveni karakter ekonomskih odnosa dobija centralni značaj. Osnovni predmet njegove holističke analize je način proizvodnje, a osnovna jedinica analize nisu pojedinci, već društvene klase. O pojedincima govori samo kao o personifikaciji ekonomskih kategorija, nosiocima klasnih interesa. Istovremeno, njegova analiza je istorijski specifična. Naime, Marks analizira kapitalistički način proizvodnje i odgovarajuće mu proizvodne odnose u cilju otkrivanja ekonomskog zakona kretanja modernog društva. Takav zakon, poput svih ekonomskih i društvenih zakona, specifičan je za konkretne istorijske uslove. U društvu nema večitih i nepromenljivih zakona, nezavisno od specifičnih društvenih okolnosti.

Ono što diktira redosled kojim se kategorije pojavljuju u Marksovoj analizi je njihov raspored unutar celine (kapitalistički način proizvodnje), što pojačava istorijsku i društvenu komponentu njegovog pristupa. To je evidentno, na primer, iz njegovog odabira početne tačke analize u I tomu Kapitala (Marks 1958 [1890]). U slučaju kapitalističkog sistema, roba je odabrana zato što predstavlja ekonomsku ćeliju ovog sistema, iz koje svi ostali razvijeniji aspekti i koncepti sistema, poput npr. kapitala, mogu teorijski da se izvedu. Roba je, međutim, i istorijski gledano početna tačka kapitalizma. To nije slučajnost, budući da su neophodni istorijski uslovi nastanka neke pojave sačuvani u njenoj strukturi, jer su kroz proces razvoja postali ključni elementi te strukture.

Istorijska škola (William Roscher, Gustav von Schmoller, Werner Sombart, Max Weber itd.) nastojala je da se distancira od rikardijanske političke ekonomije i preteranog naglaska na deduktivni metod. Ova škola dala je koristan uvid u odnos između ekonomske teorije i njenog društvenog i istorijskog sadržaja, doprinela nastanku „društvene ekonomike“ (Sozialökonomik) Vebera (Max Weber) i Šumpetera (Joseph Schumpeter), kao i razvoju američkog institucionalizma. Treba pomenuti doprinos ove škole konstituisanju ekonomske istorije kao posebne discipline.

Evidentna su nastojanja da se učenje ove škole učini osnovom za primenu ekonomsko-političkih mera usmerenih na podsticanje industrijskog rasta, konkurentnosti i društvenih reformi. U vezi sa tim, treba imati u vidu da su se struktura nemačke privrede i društva tokom 19. veka znatno razlikovali od strukture britanske privrede i društva. Nakon Napoleonovih ratova, prevashodno poljoprivredno nemačko društvo bilo je oslabljeno i podeljeno, konkurencija i sloboda preduzeća bili su ograničeni, preovladavala je merkantilistička politika, a pitanje siromaštva bilo je akutno. U takvim uslovima, nacionalizam, državni intervencionizam, protekcionizam i društvena reforma naišli su na plodno tle. Doktrina laissez-faire nije odgovarala nerazvijenoj i podeljenoj Nemačkoj. To je jedan od razloga zašto su pripadnici ove škole zagovarali „istorijski konkretnu“ i „nacionalno specifičnu“ ekonomsku analizu. To takođe objašnjava i averziju prema


opštim teorijama sa univerzalnom važnošću i pribegavanje istorijskom, nasuprot apstraktnom metodu analize.

Za pripadnike istorijske škole, zadatak društvene nauke je otkrivanje zakona istorijskih promena. Politička ekonomija je nauka koja se bavi zakonima razvoja privrede jedne zemlje. Nema, međutim, opštih zakona koji su ekvivalentni prirodnim zakonima. Ekonomski zakoni relativni su s aspekta vremena i prostora, oni su istorijski i geografski specifični. Kao takvi, ne mogu se spoznati polazeći od apstraktnih premisa uz primenu deduktivnog metoda jer ih to čini arbitrarnim u odnosu na raznolikost i složenost stvarnog sveta. Ovi zakoni, po pripadnicima istorijske škole, mogu se spoznati samo kroz detaljnu empirijsku analizu procesa istorijske evolucije. Ekonomski život nemoguće je razumeti bez poznavanja istorijskog razvoja pomenutih faktora. Suština ekonomskih procesa izgubljena je ukoliko se privreda posmatra izolovano od društvenog i institucionalnog konteksta. Zato pripadnici istorijske škole zagovaraju interdisciplinarni pristup, koji kombinuje psihološke, sociološke i filozofske aspekte ekonomskih pojava.

Karl Menger je 1883. godine (Menger 2008 [1883]) objavio knjigu pod nazivom Untersuchungen über die Methode der Socialwissenschaften, und der Politischen Oekonomie insbesondere (Istraživanja o metodi društvenih nauka, s posebnim osvrtom na političku ekonomiju), sa ciljem da razotkrije nedostatke istorijske škole. Pomenuta knjiga podstakla je jednu od najpoznatijih, ako ne i najpoznatiju, metodološku raspravu u istoriji ekonomske misli, tzv. Methodenstreit7. Ova rasprava predstavljala je svojevrsni pokazatelj relativne privrženosti indukciji odnosno dedukciji, teoriji ili naraciji, univerzalnosti ili specifičnosti itd.

Marginalistička revolucija

Promene koje su se u ekonomskoj nauci dogodile krajem 19. veka, često se označavaju kao “marginalistička revolucija“. Umesto analize zakonitosti u oblasti stvaranja i raspodele bogatstva imamo usredsređenost na analizu optimalnog položaja ekonomskih aktera (pojedinaca, preduzeća i domaćinstava), kroz maksimizaciju njihovih ciljnih funkcija. Rastuće oslanjanje na deduktivni metod, kao i promene u predmetu istraživanja (naglasak na pojedinca i maksimizaciju

———— 7 Methodenstreit je nemačka reč i označava metodološku raspravu (doslovni prevod je “sukob metoda”). Koristi se za označavanje intelektualne kontroverze u vezi sa epistemologijom i metodologijom istraživanja, tj. načinom na koji se sprovodi naučno istraživanje. Takođe, odnosi se i na posebnu kontroverzu u vezi sa metodom i epistemološkim karakterom ekonomske nauke, kasnih 1880-ih i ranih 1890-ih, prisutnu u raspravama između pristalica austrijske škole, na čelu sa Karlom Mengerom, i pristalica (nemačke) istorijske škole, na čelu s Gustavom fon Šmolerom. Methodenstreit je potencirao pitanje u vezi s tim da li, osim istorije, treba da postoji nauka koja bi nastojala da objasni dinamiku ljudske aktivnosti. Politički gledano, bilo je tu i znakova konflikta između klasičnog liberalizma austrijske škole i države blagostanja istorijske škole.


koristi), ekonomsku nauku sveli su na analizu problema koji mogu da se reše primenom logičko-matematičkog rezonovanja, čime se ona udaljila od realnog sveta. Sa marginalističkom revolucijom i uskim naglaskom na ekonomsko ponašanje i tržište, tretiranjem društvenog kao netržišnog, iz perspektive drugih društvenih nauka dobar deo ekonomskog ostaje neobjašnjen. Radi se npr. o preduzeću, hijerarhiji i institucijama, poput onih u vezi sa tržištem rada i finansijskim tržištem, da ne pominjemo ekonomsku ulogu države i građansko društvo. S druge strane, društvo se shvata kao skup pojedinaca koje karakteriše optimizujuće ponašanje. Društveno se ne posmatra kao nezavisno od pojedinaca, bilo u formi strukture (stratifikacija), agencije (ljudska aktivnost, neformalne institucije), procesa (modernizacija), ili sistemskih funkcija (legitimizacija). Društveni entiteti8 su egzogeno određeni, što ih smešta izvan okvira ekonomske analize.

Usredsređenost na pojedinca predstavljala je kritičan aspekt marginalizma, koji je u velikoj meri doprineo zanemarivanju društvene komponente u ekonomskoj analizi. Prvo, maksimizacija koristi implicira jednodimenzionalnost, usmerenu isključivo na izbor. Drugo, funkcija koristi koja određuje individualni izbor nije objašnjena. Pitanje nastanka i promene preferencija se ne razmatra. Pa ipak, nedavna istraživanja pokazala su da preferencije u vezi sa ekonomskim izborom nisu egzogene, već da su oblikovane ekonomskim i društvenim interakcijama (Henrich et al. 2001: 77). Treće, ponašanje koje ne može da se podvede pod maksimizaciju koristi tretira se kao nekonzistentno i ne predstavlja predmet ekonomske analize. Ponašanje usmereno na maksimizaciju koristi tretira se kao racionalno, nasuprot neracionalnom koje uključuje druge motive i izbore aktivnosti. Četvrto, identitet i subjektivnost pojedinca svode se na maksimizaciju koristi. Kultura ili etičke vrednosti nisu uključene u prirodu racionalnosti, osim kao element funkcije koristi. S druge strane, ista konceptualna praznina važi i za varijable koje ulaze u funkciju potrošnje. One su prosto odvojene od svog kulturnog značenja i svedene na količine dobara, kako bi se mogle formalizovati. Krive ponude i tražnje dobijaju se na osnovu cena i traženih količina, bez obzira na to o kojim dobrima se radi. Funkcije koristi date su matematički, pri čemu su dobra samo formalno odvojena, bez obzira na njihovu prirodu u fizičkom, društvenom ili kulturnom smislu. Isto važi za proizvodnu funkciju i funkciju troškova. Ukratko, nema društvenog sadržaja u funkciji koristi u pogledu formiranja preferencija pojedinaca, niti u pogledu značenja dobara na koje se te preferencije odnose. Na taj način, racionalnost redukuje ekonomsko ponašanje na pitanje individualnog izbora između dobara, bez razmatranja procesa i iskustava koje taj izbor podrazumeva. Usko shvatanje ekonomske racionalnosti proizlazi iz činjenice da je izbor zamenio šire shvatanje subjektivnosti, eliminišući tako šire psihičke aspekte pojedinaca (Davis 2003).

———— 8 Izraz “entitet” koristi se za označavanje nečega što posebno i samosvojno postoji, ne samo u materijalnom smislu.


Zamena subjektivnosti izborom dalje je podstaknuta zamenom šireg značenja koristi aksiomatskom definicijom preferencija.

Fajn i Milonakis (Fine i Milonakis 2009) ističu dve važne činjenice, koje jasno ukazuju na izvlačenje društvene komponente iz ekonomske analize, počev od marginalističke revolucije naovamo. Prvo, ne samo da se fokus analize premestio sa društvenih grupa i klasa na pojedince, već se i samo ponašanje pojedinaca svodi na optimizujuće ponašanje kroz maksimizaciju koristi (psihološki individualizam). Drugo, privreda je svedena na skup tržišnih odnosa. Pri tom, ekonomska nauka proučava ekonomske aspekte ponašanja pojedinaca, koje je lišeno bilo kakvih društvenih uticaja. Društveni i politički odnosi predstavljaju egzogeno dato okruženje. Na taj način, otvoren je prostor za razvoj ostalih društvenih nauka koje su popunile jaz nastao desocijalizacijom i deistorizacijom ekonomske nauke (dobar primer može da predstavlja razvoj ekonomske istorije). Za razliku od prve tvrdnje (o prebacivanju fokusa analize sa društvenih grupa i klasa na pojedince koji maksimizuju korist) sa kojom možemo u potpunosti da se složimo, druga tvrdnja zahteva detaljniju elaboraciju (Ibid: 8). Naime, konstatacija da je marginalistička revolucija rezultirala potpunim odvajanjem tržišta/privrede od društva ne može da se uzme zdravo za gotovo. „Jedna je stvar“, ističe Hodžson (Hodgson 2009: 17), „reći da su marginalisti nastojali da prekinu tu vezu, a sasvim druga da su uspeli da tržište analiziraju nezavisno od društvenih fenomena“. Po njemu, ni jedno, ni drugo ne odgovara istini. Iako je nekoliko ranih marginalista izdvajalo privredu i tržište kao aspekte, odnosno sektore društva u celini, nema dokaza da su oni pokušali da u potpunosti odvoje analizu privrede ili tržišta od strukturiranih interakcija među pojedincima. U slučaju Valrasa, i nešto manje kod Maršala (Alfred Marshall), tržišta i razmena shvatani su krajnje apstraktno, ali društveni element ostao je prisutan. U svakom slučaju, razdvajanje ovih elemenata je teorijski neizvodljivo, smatra Hodžson (Ibid: 17).

Posledice dominacije tehnike nad suštinom u ekonomskoj nauci

Očigledna tendencija sužavanja interesa ekonomista na formalnu, tehničku tj. matematičku komponentu imala je značajne implikacije. Došlo je do preusmeravanja istraživačkih napora sa formulisanja pretpostavki na ustanovljavanje analitičkog aparata zasnovanog na marginalizmu i primenu tog analitičkog instrumentarija. Posledica toga je, primećuje Blaug (Blaug 1997: 3), to da danas manje razumemo kako funkcionišu stvarna tržišta, nego Smit, ili čak Leon Valras. Poput Leontjeva i Kouza, on ističe da je ključni problem uverenje među ekonomistima – koje se može dovesti do Rikarda – da je ekonomija suštinski deduktivna nauka, u kojoj se o ekonomskom ponašanju zaključuje na osnovu određenih pretpostavki u vezi s motivacijom i stilizovanih činjenica o postojećim institucijama, bez preispitivanja da li su pretpostavke realistične, odnosno činjenice


pravilno odabrane. U svom predavanju povodom primanja Nobelove nagrade za ekonomiju 1991. godine, Kouz je posebno kritikovao usredsređenost ekonomske nauke na problem određivanja cena, što je vodilo sužavanju fokusa u ekonomskoj analizi i zanemarivanju drugih aspekata ekonomskog sistema. Preduzeća i tržište imaju ime, smatra on, ali nemaju sadržinu. Budući da institucionalni aranžmani u velikoj meri određuju rezultate proizvodnje, suočeni smo sa nepotpunom teorijom (Coase 1991).

Pišući svojevremeno o primeni matematike u ekonomiji, Kejnz je istakao da se u zbrci pretencioznih i nekorisnih matematičkih simbola gubi iz vida složenost i međuzavisnost realnog sveta (Keynes 1956: 326). Prevođenje koncepata kakav je maksimizacija sa običnog na matematički jezik doprinosi logičkoj tačnosti koncepta i povećava mogućnost njegove primene. “Ali, manjak matematičke preciznosti u svakodnevnom jeziku odražava ponašanje pojedinaca u stvarnom svetu... Ima elemenata za tvrdnju da prevođenje na matematički jezik implicira transformaciju ekonomskih aktera u virtualne robote” (Leoni i Frola 1997: 107).

Jedan od prvih metodologa u ekonomskoj nauci – Žan Batist Sej isticao je da ekonometričari nisu uspeli da prevedu ekonomske pojave na analitički jezik, a da ih kroz proces pojednostavljenja i arbitrarnog isključivanja ne liše njihove prirodne složenosti, što uvek menja uslove problema i kvari rezultate (Say 1964 (1803): xxvi). I Alfred Maršal, iako odličan matematičar i jedan od vodećih ekonomista svoga doba, iskazivao je priličnu rezervisanost u vezi s upotrebom matematike u ekonomskoj nauci.

Kada je u pitanju korišćenje kvantitativnih metoda u ekonomskoj nauci, treba naglasiti da problem nije u matematici per se, već u opsednutosti tehnikom na uštrb suštine. Prostor za upotrebu matematičkih modela u ekonomskoj nauci postoji, ali ono što determiniše njihovu upotrebu ne treba da bude analitička usavršenost, već njihova upotrebljivost u tumačenju ekonomske stvarnosti.

Implikacije matematičke formalizacije ekonomske nauke postale su vidljive sa pojavom tekuće globalne finansijske i ekonomske krize. Većina ekonomskih modela razvijenih u oblasti finansija nije bila orijentisana na razumevanje institucionalnog mehanizma tržišta, niti predviđanje sistemskih ishoda, već na procenu rizika i algoritma investicija za potrebe zainteresovanih investitora. Iako su neki ekonomisti, poput Nurijela Rubinija (Nuriel Roubini), neposredno pre izbijanja najnovije finansijske krize 2008. godine, upozoravali da je na pomolu kolaps cena nekretnina na američkom tržištu, pad poverenja potrošača i recesija, ova su upozorenja zanemarena. Postavlja se pitanje šta je doprinelo tome da bankari, regulatorna tela, ministri finansija i ekonomisti širom sveta previde činjenicu da je čitav sistem prožet rizikom? Deo odgovora na ovo pitanje leži u tome da ideologija slobodnog tržišta, upotpunjenja hipotezama efikasnog tržišta i racionalnih očekivanja, implicira da će samo tržište regulisati i kontrolisati dugove na


finansijskom tržištu. U slučaju prekomernog zaduživanja, doći će do pada cena hartija od vrednosti finansijskih institucija koje su nepromišljeno poslovale. Državna regulacija je, dakle, nepotrebna. Hipoteza racionalnih očekivanja implicira da su pojedinci savršeno informisani i da ekonomske odluke donose na osnovu svih raspoloživih informacija. U nastojanjima da predvide cene, investitori kombinuju sve izvore informacija, tako da se stvarni ishodi ne razlikuju od očekivanih. U uslovima preovladavanja uverenja u informacionu efikasnost tržišta i njegov kapacitet za samoregulaciju, potencijalna upozorenja u vezi s krizom odbacivana su jer su se protivila konvencionalnoj mudrosti.

Evidentno je da je preterana formalizacija ekonomske nauke dovela do toga da se postulati na kojima se ekonomska nauka zasniva postepeno udalje od ekonomske stvarnosti. Više nije, konstatuju Erou i Han (Arrow i Hahn 1971: vii), primaran odnos postuliranih modela sa ekonomskom stvarnošću, već preciznost odgovora na jasno postavljena pitanja. Mejnstrim ekonomisti nisu više zainteresovani za dublje značenje ili istorijsko poreklo teorija i koncepata, već za ovladavanje matematičkim i statističkim modelima. Današnje generacije ekonomista prevashodno nastoje da ovladaju analitičkim oruđem, zanemarujući intelektualni, istorijski i institucionalni kontekst u kome se postavljaju analitička pitanja. Na institucionalnom i kulturalnom nivou, veoma važnu ulogu u ovim procesima imala je promena prirode univerziteta i univerzitetskog obrazovanja. Pre II svetskog rata, univerzitetsko obrazovanje bilo je dostupno malom krugu ljudi. Tadašnji univerziteti uspevali su da pruže relativno široko obrazovanje i neguju etos traganja za istinom. To se umnogome promenilo nakon rata. U razvijenim tržišnim privredama, naročito nakon 1960-tih, univerziteti su postali institucije više orijentisane na specijalističko profesionalno obučavanje, u skladu sa potrebama sektora preduzeća. Rastuća uloga znanja i specijalizacija proizvodnje ubrzale su proces komercijalizacije visokog obrazovanja. Takva specijalizacija podrazumeva to da je ekonomiste renesansnog tipa, sa širokim obrazovanjem, sve teže stvoriti, niti je takvo znanje na tržištu traženo. Postojeći sistem obrazovanja, po Hodžsonu, ne podstiče kritičko razmišljanje (Hodgson 2009).

Implikacije izvlačenja društvene i istorijske komponente iz ekonomske analize za odnos ekonomske nauke i drugih društvenih nauka

Izvlačenje društvene i istorijske komponente iz ekonomske analize, posebno u periodu nakon marginalističke revolucije, označilo je istovremeno i odvajanje ekonomske nauke od ostalih društvenih nauka. Ekonomska nauka iskristalisala se kao posebna disciplina koja se bavi (tržišnom) privredom na osnovu optimizujućeg ponašanja pojedinaca, povlačeći tako jasne granice prema drugim disciplinama. Očigledno je da je sa marginalističkom revolucijom inicijalno došlo do „zatvaranja“ ekonomske nauke, a ekonomska analiza postala ograničena na ponudu i tražnju,


tržište, ravnotežu i sl., pri čemu su mnoge kategorije koje je opravdano smatrati i ekonomskim, poput institucija, preduzeća, oblika svojine, ekonomskih i društvenih odnosa u istorijskom kontekstu i novca, u to vreme bile zanemarene. Treba ukazati na to da marginalizam nije označio i kraj pokušaja da se održi veza između ekonomskog i neekonomskog. Ova nastojanja svoje uporište imala su u istorijskoj školi, koja je negovala interdisciplinarni pristup, kao i u radovima pojedinaca, poput Vebera i Šumpetera.

Odvajanje ekonomske nauke od ostalih društvenih nauka, posebno istorije, bio je zajednički cilj utemeljivača neoklasične ekonomije: Stenlija Dževonsa (William Stenley Jevons), Leona Valrasa i Karla Mengera. Marginalistički principi koje su oni promovisali bili su u kontradikciji sa ciljevima induktivne, istorijske ekonomske nauke, kao što je i istorijski metod bio neprihvatljiv za njih. Sa rastućim uticajem marginalizma, posebno u Velikoj Britaniji, ekonomska istorija opstala je u međuratnom periodu tako što je postala bliža istoriji nego ekonomiji (Fine i Milonakis 2009: 4). Hodžsonova (Hodgson 2001) tvrdnja da je „ekonomija zaboravila istoriju“ može da ima dvostruko značenje. Prvo, da su ekonomski modeli uklonili istorijsko vreme iz analize. Drugo, da je istorija ekonomske misli, slikovito rečeno, „proterana“ sa univerziteta time što je postala opcioni modul na završnim godinama studija. Sa druge strane, heterodoksni pristupi ozbiljnije prilaze istoriji. To, naravno, ne znači da se heterodoksni moduli svode na istoriju ekonomske misli. Suština je u uverenju da ekonomske teorije ne mogu da se razumeju van šireg društveno-istorijskog konteksta. Uspon teorije opšte ravnoteže predstavlja dobar primer. Njen uspon predstavljao je odraz prošlih intelektualnih dostignuća, ali i ekonomske nestabilnosti i visoke nezaposlenosti. Teorijska konfrontacija između monetarista i kejnzijanaca 70-tih i 80-tih godina 20. veka ne može se objasniti niti razumeti van ekonomskog konteksta, odnosno van onoga što se dešavalo sa privrednom aktivnošću i inflacijom u to vreme.

Sociologija je počela ubrzano da popunjava prazan prostor koji je posledica naglaska na individualizam i usredsređenosti na tržišne odnose u ekonomskoj nauci. Za Vilfreda Pareta, ekonomsko postaje sinonim racionalnom, dok je društveno sve ono što je van sfere racionalnog (njegovi izrazi su „logično“ i „nelogično“). U takvim uslovima, sociologija je „okupirala“ teritoriju neracionalnog i netržišnog, posebno tamo gde se racionalnost i sprovođenje sopstvenog interesa naizgled ne primenjuju, kao što je logika organizacije, birokratija, “tržište“ brakova, kao i devijantnost bilo koje vrste (Pareto 1935: 231). Ekonomska nauka se, ističe Hodžson, bavi „izborom“ a sociologija „akcijom“ (Hodgson 2001: 28). „Ekonomija“, nastavlja Hodgson, „razmatra racionalno ponašanje pojedinaca, radi ostvarivanja datih ciljeva u postojećim okolnostima. Sociologija se bavi načinom na koji kultura može da oblikuje te ciljeve. Istorija razmatra duh epohe i način na koji se date okolnosti razvijaju“ (Ibid: 120). Iako se predmet istraživanja ekonomije i sociologije ponekad preklapa, razlike između njih određene su metodološkim


pristupom, gde se prva usredsređuje na pojedinca, a druga na društvo. Psihologija istražuje druge determinante ljudskog ponašanja, van sebičnih interesa pojedinaca i bavi se prirodnim i društvenim atributima pojedinaca. Političke nauke uzimaju instituciju države kao društveno determinisanu, primarno neekonomsku, dok ekonomski mejnstrim ponašanje države poistovećuje sa ponašanjem pojedinaca (teorija javnog izbora).

Jednom kada su jasno određene granice među naučnim disciplinama, njihovim predmetima i metodima, pokušaji da se zadrži neka forma jedinstva među njima bila je osuđena na propast. Veber (Max Weber) i Šumpeter (Joseph Schumpeter) pokušali su da održe takvo jedinstvo između ekonomske nauke i ostalih društvenih nauka kao zasebnih discipina kroz istraživački program Socialökonomik. Međutim, nisu uspeli, što se jasno ogleda u činjenici da je prvi ostao upamćen kao sociolog, a drugi kao ekonomista (Fine i Milonakis 2009: 4).

Kada je reč o odnosu ekonomske nauke sa ostalim društvenim naukama, treba istaći još jednu, veoma važnu činjenicu. Kako koncepti poput koristi, retkosti, proizvodnje itd., nemaju induktivni sadržaj, istorijsku ili kontekstualnu specifičnost, pokrenuto je pitanje domena primene (ekonomske) racionalnosti izvan okvira tržišta. Naglasak u ekonomskoj nauci, po Kajertu i Sajmonu (Cyert i Simon 1983: 106), treba da bude na razumevanju procesa donošenja odluka, nasuprot pojednostavljenim pretpostavkama u vezi s motivacijom i izgradnji modela, sa naglaskom na empirijskoj validnosti. Sfera ponašanja ljudi prostire se preko mnogih granica u oblasti društvenih istraživanja. O tome dovoljno govori Robinsova definicija ekonomske nauke kao nauke koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i ograničenih sredstava koja imaju alternativnu upotrebu (Robbins 1962: 16). Ti ciljevi, po Hiršlajferu (Hirshleifer 1985: 53), mogu uključivati: reputaciju, avanturu, status, večnu slavu, dobar san itd., za čije su ostvarivanje resursi često veoma ograničeni. Burling ide korak dalje i tvrdi (Burling 1962: 811) da „nema posebno ekonomskih tehnika ili ekonomskih ciljeva“. Zato Hiršlajfer (Hirshleifer 1985: 53) ističe da postoji samo jedna društvena nauka. Ono što ekonomskoj nauci daje imperijalističku snagu je činjenica da njene analitičke kategorije – retkost, troškovi, preferencije, mogućnosti itd. – imaju univerzalnu primenu. Još važnije je strukturirano uređenje ovih koncepata u procesima optimizacije na nivou individualnog donošenja odluka. Zato, po njemu, ekonomska nauka predstavlja univerzalnu gramatiku društvenih nauka. Bakli i Kazon (Buckley i Casson 1993: 1051) smatraju da je ideal ujedinjene društvene nauke bliži nego što to mnogi misle. Iako se obično pretpostavlja da će unifikacija društvene nauke biti ostvarena upotrebom nekog skupa opštih principa koji još uvek nisu utvrđeni, pomenuti autori smatraju da su neki od relevantnih principa već utvrđeni i jednostavno čekaju da budu upotrebljeni na imaginativniji način. Radi se o ključnim principima racionalnosti i ravnoteže u konvencionalnoj ekonomiji. Širenjem polja primene ovih principa, ekonomsko-teorijski imperijalizam može da doprinese


unifikaciji društvene nauke u doglednoj budućnosti, ističu pomenuti autori. Težnje Adama Smita, Karla Marksa (Karl Marx) i nemačke istorijske škole, usmerene na razvoj jedinstvene društvene nauke bazirane na međusobnoj isprepletanosti društvenog i istorijskog sa ekonomskim u multidimenzionalnoj političkoj ekonomiji, vremenom su ustupile mesto nastojanjima da se društvena nauka unificira na bazi kolonizacije društvenog, istorijskog i političkog od strane ekonomskog (Fine i Milonakis, 2009: 14). Ova kolonizacija odvija se na bazi skupa (univerzalnih) principa, nadovezujući se na izvlačenje društvene i istorijske komponente iz ekonomske nauke u periodu nakon marginalističke revolucije.

Ključne promene dešavaju se na razmeđi dveju disciplina: ekonomije i sociologije (Swedberg 1990: 5). Granice između ovih disciplina stalno se pomeraju, otvarajući na taj način nove perspektive za analizu čitavog niza veoma važnih problema u privredi i društvu u celini. Nova institucionalna ekonomija trebala je da dokaže da institucije nastaju kao efikasno rešenje postojećih ekonomskih problema. Na početku, ova škola predstavljala je neoklasični pokušaj analize ekonomskih institucija, posebno preduzeća kao polazne tačke, kroz primenu koncepta transakcionih troškova. Razvojem nove institucionalne ekonomije, ekonomisti su se „duboko infiltrirali“ (Richter 2001: 4) u teritoriju sociologa, a sociolozi su odgovorili razvojem nove ekonomske sociologije, na čelu sa Granoveterom. Njegov koncept „društvene ukorenjenosti“ (Granovetter 1985) predstavljao je odgovor na ekonomsko-teorijski imperijalizam u formi nove institucionalne ekonomije, metodološki postavljene i empirijski fokusirane na mezo nivo (posebno na preduzeće). Razvijajući koncept “društvene ukorenjenosti”, Granoveter je isticao da se ekonomska sociologija ne rukovodi konvencionalnim granicama između disciplina, već analitičkim aspektom za koji se opredelila (mreže postojećih društvenih odnosa). Pošao je od poznatog hobsijanskog pitanja: kako se može održati društveni i ekonomski poredak, ako svaki pojedinac teži ostvarenju sebičnih interesa? Uobičajeni odgovori koje sociologija i ekonomija daju na ovo pitanje, po Granoveteru, nisu zadovoljavajući. Sociološki pristup, nadsocijalizovan, ukazuje na to da je ponašanje pojedinca određeno njegovim društvenim statusom, odnosno pripadnošću klasi. Pojedinci potpuno internalizuju pravila i norme koji odgovaraju njihovom društvenom statusu i ponašaju se u skladu sa njima. Odatle proizlazi da društvo utiče na ponašanje pojedinaca mehanički, te da društveni odnosi imaju periferan uticaj na to ponašanje. Ekonomisti, koje karakteriše podsocijalizovani pristup, smatraju da društveni odnosi nisu relevantni i tvrde da su samoregulišući mehanizmi tržišne konkurencije dovoljni da održe red u društvu. Tako su društveni odnosi a priori isključeni iz analize, a poredak, poverenje i zloupotreba ne smatraju se relevantnim ekonomskim pitanjima. Granoveter je pokušao svojom formulacijom koncepta društvene ukorenjenosti da drži srednji kurs između onoga što on naziva “nadsocijalizovanim'' i “podsocijalizovanim” shvatanjem ljudske akcije. Uprkos očiglednim razlikama, i “nadsocijalizovani” i “podsocijalizovani” pristup daju


objašnjenje zasnovano na atomizovanim akterima i ne pridaju značaj odnosima između pojedinaca. Po Granoveteru, poverenje se tiče odnosa između pojedinaca, pri čemu je stepen tog poverenja obeležje ne pojedinaca, već njihovih konkretnih odnosa (prijateljskih, poslovnih i td.). Ekonomske aktivnosti odvijaju se unutar društvenih mreža koje čine društvenu strukturu. Polazeći od toga, analiza individualnog ponašanja utkanog u društvene odnose predstavlja prioritet. “Plodonosna analiza ljudske akcije zahteva od nas da izbegavamo atomizaciju implicitnu u teorijskim ekstremima podsocijalizovane i nadsocijalizovane koncepcije ljudske akcije. Akteri se ne ponašaju i ne odlučuju kao atomi van društvenog konteksta, niti se slepo pridržavaju prethodno napisanog scenarija određenog njihovim društvenim položajem i ulogom. Njihovi pokušaji svrsishodnog delovanja ukorenjeni su u konkretnom, postojećem sistemu društvenih odnosa” (Granovetter 1985: 487). Argument ukorenjenosti ističe ulogu društvenih mreža u generisanju poverenja, što znači da su društveni odnosi “struktura koja vrši ulogu održavanja reda”. Važno je ne davati mehaničku i determinističku interpretaciju uloge koju imaju društvene mreže jer: “društveni odnosi mogu biti neophodan, ali ne i dovoljan, uslov za jačanje poverenja među pojedincima” (Ibid: 491).

Granoveter je, međutim, koristio koncept ukorenjenosti ne da analizira konkretne institucije u njihovoj međusobnoj isprepletanosti, već da analitički izdvoji jedan aspekt društvenog života koji bi predstavljao odgovarajući domen ekonomske sociologije. On je upotrebljavao koncept ukorenjenosti za označavanje mreža društvenih odnosa koje treba analizirati isključivo sa strukturnog aspekta, kao mrežu zamršenih i isprepletanih društvenih veza. Kritičari koncepta ukorenjenosti u verziji koju predstavlja Granoveter ističu da ona ignoriše političke i kulturne dimenzije društva; da nije u stanju da objasni fenomene na makro nivou i da je izraz “ukorenjenost” neadekvatan i zbunjujući kao metafora (Zukin i Di Maggio 1990, Krippner 2001). Tome bi moglo da se doda da ovaj pristup ne izdvaja i ne razmatra ulogu interesa i zato zapada u rizik pridavanja prevelike važnosti društvenim odnosima u ekonomskom životu. Uz to, malo pažnje je posvećeno činjenici da su kritika ekonomskog modela ponašanja s jedne, i sociološki koncept ukorenjenosti s druge strane, situirani na dva različita konceptualna nivoa. I dok se prvi odnosi na objašnjenje strukture akcije, drugi nam govori o eksternim varijablama koje utiču na ljudsku akciju i rezultate. Otuda ne iznenađuje činjenica da koncept ukorenjenosti nije vodio nekom značajnijem teorijskom napretku u razvoju teorije akcije koja bi predstavljala alternativu modelu racionalnog aktera u ekonomiji. Ekonomskoj sociologiji potrebna je mikro osnova koja će omogućiti razumevanje uloge društvenih struktura u interakcijama i uticaj aktera na stabilnost i dinamiku ekonomskih procesa.

Ono što koncept ukorenjenosti čini korisnim, po ekonomskim sociolozima, jesu njegove tesne veze sa teorijom društvenih mreža. Analiza društvenih mreža obezbeđuje “metriku” za analizu društvenih interakcija, uključujući ekonomske.


Mrežna analiza postala je najuticajniji pristup u novoj ekonomskoj sociologiji (Burt 1992; Uzzi 1997). Postavlja se pitanje u kojoj meri je mrežna analiza obezbedila rešenje dileme uzrokovane nadsocijalizovanom i podsocijalizovanom koncepcijom ljudske akcije? Mrežna analiza je strukturalistička teorija, čija objašnjenja nisu zasnovana na teoriji akcije. Polazeći od toga, Granoveterov koncept “društvene ukorenjenosti”, formulisan kao polazna tačka u ekonomskoj sociologiji, ne može se smatrati “rešenjem” problema koji proizlaze iz Parsonsove koncepcije zasnovane na vrednostima. Oba koncepta (Parsonsa i Granovetera) ustanovljena su na različitim analitičkim nivoima (Beckert 2003), tako da pitanje u vezi sa odgovarajućom osnovom teorije akcije ostaje bez odgovora. Dokle god analitičari društvenih mreža nastoje da ustanove eksplicitnu vezu sa teorijom akcije, nalaze je prevashodno u modelu racionalnog aktera – drugim rečima, u podsocijalizovanoj koncepciji ljudske akcije. Malo autora pokušava da kombinuje istraživanje društvenih mreža i interpretativnije koncepte. Utvrđivanje veze između mrežne analize i teorije akcije moglo bi da pokrene neka od najinteresantnijih pitanja u ekonomskoj sociologiji: Kako se postojeće mrežne strukture tumače u različitom kulturnom i političkom kontekstu? Kakav uticaj na to tumačenje imaju karakteristike poput pola, klase, rase ili etničke pripadnosti? Kakav je uticaj društvenih vrednosti? Kako se razvijaju društvene veze među pripadnicima društvenih mreža i kako te veze jačaju? Kako poslodavci mogu da koriste mrežne strukture za ostvarenje svojih interesa, itd.?

Tako, i pored evidentnih napora u ekonomskoj sociologiji, nema jasnih odgovora na pitanja o eksplanatornoj ulozi ekonomskog interesa i vezi između kulture i društvene strukture u profilisanju ekonomske akcije. Zato se često potencira da je veliki izazov za ekonomske sociologe u narednom periodu objašnjenje mehanizma ukorenjivanja institucija. Ključna pitanja na koja treba odgovoriti su: da li je ekonomski interes ključni pokretač društvene akcije i pokretač globalnih promena? Ukoliko jeste, u kakvoj je interakciji sa kulturnim obrascima, političkim organizacijama, društvenim grupama i zajednicama? (Cvejić 2011: 62).

Ono što je nesporno je to da bi saradnja između različitih disciplina u društvenim naukama mogla da doprinese unapređenju svake od njih. U literaturi se navode tri područja gde su ekonomija i sociologija bile u prilici da koriste rezultate istraživanja one druge: socijalna stratifikacija društva, tržište rada i problemi nejednakosti; formalna i neformalna organizacija i problem kolektivne akcije (Stojanović 2007: 138). Potreba za multidisciplinarnim pristupom tumačenju racionalnog ponašanja proizlazi iz činjenice da je odnos pojedinca i društva izuzetno složen, te je model racionalnog ponašanja pojedinca koje koristi neoklasika potrebno postaviti u kontekst društva i u tom kontekstu ga tumačiti.


„Povratak“ društvene i istorijske komponente u ekonomsku analizu

Nova institucionalna ekonomija izrasla je na teorijskim razmatranjima asimetričnih informacija i tržišnih grešaka. Njeni koreni, međutim, mogu se dovesti do Kouza i njegovog čuvenog članka iz 1937. godine „The Nature of the Firm“. Ovaj rad napisan je nakon Robinsovog dela „An Essay on the Nature and Significance of Economic Science“, koji je označio promenu u načinu definisanja predmeta ekonomije. Po Kouzu (Coase 1988: 3), jedna od posledica sužavanja predmeta ekonomske nauke je ta da akteri čije odluke ekonomisti analiziraju nisu predmet ekonomske analize i nemaju nikakav sadržaj.

Nova institucionalna ekonomija uzima savršeno konkurentnu privredu (bez transakcionih troškova, uz postojanje punih informacija) kao polaznu tačku u objašnjenju postojanja netržišnih institucija. Savremeni ekonomisti, primećuje Paterman (Putterman 1986: 24), ponovo su otkrili preduzeće, nakon što je ono iščezlo u procesu analitičkog doterivanja neoklasične teorije. Međutim, sa univerzalnom teorijom ugovora u kontekstu transakcionih troškova, preduzeće je samo simbol netržišnog, institucija uopšte i organizacija posebno (Fine i Milonakis 2009: 81). Ono što se primenjuje na preduzeće, primenjuje se i na bilo šta drugo, uključujući neformalne institucije, poput običaja i kulture. Tako je teorija preduzeća bazirana na transakcionim troškovima mogla da postane teorija institucija i odgovarajuće alokacije aktivnosti i resursa između tržišne i netržišne sfere.

Većina neoinstitucionalista zagovara statički i vanvremenski pristup, koji ne predstavlja diskontinuitet u odnosu na neoklasični (valrasijanski) okvir u pogledu oslanjanja na ravnotežu. To je posledica korišćenja univerzalnih i neistorijskih koncepata, poput transakcionih troškova i svojinskih prava, u objašnjenju postojanja preduzeća i drugih kapitalističkih institucija, uz zanemarivanje istorijske dimenzije njihovog nastajanja, kao i odnosa neizvesnosti i proračunatog rizika (Fourie 1993). Društvena i istorijska komponenta vraćene su samo nominalno, bez, makar i grubog, razlikovanja institucionalnih formi kada je u pitanju sfera netržišnog. To ostavlja otvoreno pitanje inicijalnih uslova koji određuju alokaciju između tržišta i netržišne sfere. Granica između egzogenog i endogenog malo se pomerila u cilju proširenja analitičkog domena u objašnjenju podele tržišno/netržišno. Otvorene su dve komplementarne opcije. Jedna je pozivanje na „istoriju“ u formi inicijalnih uslova, trajektorijske predodređenosti i višestruke ravnoteže, kao dostignuća nove ekonomske istorije. Druga je dalje širenje opsega endogenog. Sa određenim preklapanjima, ove opcije odražavaju teorijske opuse Norta i Vilijamsona.

Vilijamson priznaje da radi ubedljivosti izlaganja polazi od pretpostavke „apriornog postojanja tržišta“ (Williamson 1975:21). Od tog trenutka, postaje moguće objasniti ekonomsku, društvenu i institucionalnu istoriju sveta jer su, takođe na početku, postojali transakcioni troškovi i ograničena racionalnost. Ali, šta podrazumevamo pod tržištima? Da li su ista u svim okolnostima i kako je neko


došao do koncepta tržišta i upotrebio ga u analizi? Pretpostavka apriornog postojanja tržišta, po Ankarlu i Palermu (Ankarloo i Palermo 2004: 413), nije proizvod potrebe za ubedljivim izlaganjem, već potrebe za teorijskom konzistentnošću. Naime, ova pretpostavka bila je neophodna da bi se tržište dovelo u odnos sa sferom netržišnog. U tom smislu, ovaj pristup graniči se sa tautologijom – pretpostavlja se da tržišta postoje da bi se objasnio njihov domen. Takođe, preteran naglasak stavlja se na transakcione troškove kao eksplanatornu varijablu, uz zanemarivanje drugih varijabli.

Značajno pitanje jeste gde je, a ne samo kada, povučena granica između egzogenog i endogenog i između tržišnog i netržišnog (racionalnog i neracionalnog). Na početku, nešto mora da se uzme kao egzogeno. Nova institucionalna ekonomija na čelu sa Vilijamsonom, koja se oslanja na Kouzov koncept transakcionih troškova, na početku je neznatno proširila sferu endogenog. Logika preduzeća izvodi se iz potrebe smanjivanja transakcionih troškova, što može biti postignuto kroz internu organizaciju preduzeća. Od tada nadalje, domen eksplanatornih faktora, kao i sfera endogenog, znatno su prošireni, posebno kroz analitičku prizmu informaciono-teoretskog pristupa (Akerlof-Stiglitz). Milonakis i Fajn su to opisali sledećim rečima: „...Analitička strategija Akerlofa je dvojaka. S jedne strane, imamo širenje primene principa racionalnosti, kao što to čini Beker, na neekonomske fenomene, ali u kontekstu koji obuhvata nesavršene informacije. S druge strane, imamo inkorporaciju alternativnih principa ponašanja iz drugih društvenih nauka, povezanih sa normama, navikama i sl., s tim što se oni objašnjavaju na principima metodološkog individualizma i tako vraćaju u ekonomsku analizu“ (Milonakis i Fine 2009: 119). U jednom svom skorašnjem radu, sam Akerlof potvrđuje privrženost metodološkom individualizmu i ističe da ekonomsko ponašanje objašnjava kroz maksimizaciju koristi i profita, s tim što su preferencije modifikovane tako da obuhvataju norme donosioca odluka (Akerlof 2006: 4). Drugim rečima, na osnovu odgovarajuće analize ponašanja pojedinca, moguće je rekonstruisati anatomiju celine. Interesantno, on smatra da je njegov pristup validan, nezavisno od toga da li se interpretira kroz unutrašnju računicu pojedinca ili inkorporaciju eksternih uticaja, jer: ...„Formalno, bilo koji model umnog rezonovanja može da se prevede u model normi: samo zamenite pravila umnog rezonovanja normama koje ljudi slede“ (Akerlof 2006: 26-27). Ovo je dobar primer ponovnog uvođenja sinergije individualnog i društvenog u ekonomsku nauku, uz zadržavanje osnovne neoklasične analitičke aparature.

Dok je logika marginalizma izvlačenje društvenog i istorijskog iz ekonomske analize, logika ekonomsko-teorijskog imperijalizma, smatraju Fajn i Milonakis (Fine i Milonakis 2009), je vraćanje ovih elemenata uz pomoć postojeće analitičke aparature neoklasične ekonomije. Pritom, delimično se napušta pretpostavka savršeno efikasnih tržišta. Istorijsko i društveno ponovo se vraćaju na pozornicu, ali su oni potpuno drugačiji od istorijskog i društvenog koji su u vreme marginalističke


revolucije izvučeni iz ekonomske analize. Ako posmatramo ulogu društvenih faktora u ekonomskoj analizi, mogli bismo se složiti s Fajnom i Milonakisom (Fine i Milonakis 2009) i zaključiti da je moderna mejnstrim ekonomija u tom pogledu prilično siromašna. Ovde je, međutim, potrebna određena doza opreza. Radi se o tome da se društveni faktori ne mogu u potpunosti isključiti iz ekonomske analize. Nemoguće je postići objašnjenje društvenih fenomena polazeći samo od pojedinaca. Društveni i institucionalni faktori, smatra Hodžson (Hodgson 2009: 16), mogu da budu prikriveni, ali nikada nisu u potpunosti istisnuti iz mejnstrim ekonomije, jer tako nešto naprosto nije moguće. Nedavno je Jan Kregel (Kregel 1998) pokazao da čak i model opšte ravnoteže Leona Valrasa pretpostavlja određenu institucionalnu osnovu. Dalje, društvene strukture su ključne u modernoj teoriji igara, iako nisu striktno tako označene. Pomenute činjenice ukazuju na prikrivenost i implicitno prisustvo društvenih faktora u ekonomskoj analizi (Hodgson 2009: 16). Prema tome, „ključni problem savremene ekonomske nauke nije potpuno isključivanje društvenog iz ekonomske analize“, smatra Hodžson, „već krajnje neadekvatan način na koji su relacioni, strukturni, institucionalni, organizacioni i moralni faktori tretirani unutar discipline. Društveni faktori su uvek prisutni u nekom obliku, ali su pojedinci hvaljeni i glorifikovani, umesto skromnog ali vitalnog cementa koji ih drži na okupu“ (Ibid: 17).

Zaključna razmatranja

Izvlačenje društvenog i istorijskog iz ekonomske analize predstavlja dugoročni proces, koji je započet još unutar klasične škole političke ekonomije. Istorijski element je u velikoj meri već bio isključen iz deduktivne analize Davida Rikarda i Nasau Seniora. Društveni element u obliku klasne analize poslednji je istisnut iz analize. Upravo je glavna prepreka razvoju redukcionizma u ekonomskoj nauci bio i ostao analitički položaj klasa. Teoretičari kapitalizma nedvosmisleno i nužno moraju da se pozivaju na klase (kolektivni atribut) u analizi kategorija poput zarada, profita i renti. Ideja klasa nastavila je da egzistira u blažoj formi i nakon marginalističke revolucije. Tvrdnja da su zarade, profiti i rente cene kao i svake druge – a da je raspodela izvedena iz teorije cena, a ne obrnuto – pokazala se teško održivom, tako da je ovaj element klasične tradicije nastavio da istrajava (i to ne samo kroz Maršalov koncept parcijalne ravnoteže) i predstavlja tanku sponu sa istorijskom i društvenom specifičnošću.

Nakon marginalističke revolucije s kraja 19. veka, ekonomska nauka u dobroj meri izgubila je društvenu, a naročito istorijsku komponentu, u smislu da primenjuje univerzalne kategorije, bez obzira na vreme, mesto ili kontekst (takva je npr. priroda koncepata proizvodne funkcije i funkcije koristi). Rezultat marginalističke revolucije je dominacija neoklasične ortodoksije u ekonomskoj misli i odvajanje ekonomske nauke od ostalih društvenih nauka, posebno sociologije i istorije.


Marginalistička revolucija, međutim, nije označila i potpuno isključivanje društvene i istorijske komponente iz ekonomske analize. Da je ortodoksna neoklasična ekonomija ignorisala društvene aspekte ekonomske aktivnosti potpuno je jasno – dovoljno je samo otvoriti nekoliko udžbenika iz oblasti ekonomije i dobiti potvrdu za to. Ortodoksni neoklasični model usredsređen je na izbor. Homoeconomicus, racionalni egoista, percipira svet kao otvoreno polje za ostvarivanje sopstvenih interesa – kakvi god bili. Društvene institucije, norme, običaji itd., tretiraju se kao egzogena ograničenja u izboru pojedinaca, a njihovo objašnjenje nije stvar ekonomske već drugih nauka (pre svega, sociologije). Međutim, čak i kada gradimo ekonomski model bez pozivanja na norme i institucije, mi ih koristimo, ali radimo to nesvesno. To nam pokazuje da i u modelima koji formalno ne uzimaju u obzir norme i institucije, to suštinski nije tako. Tržišne aktivnosti utkane su u institucije i društvene norme.

Teoretičari drugih društvenih nauka, kao i jedan broj ekonomista, izražavaju veliku dozu rezerve u vezi s mogućnošću da se ukupno ekonomsko i društveno ponašanje svede na maksimizaciju koristi, bez razmatranja društvenih i istorijskih elemenata. Evidentno je da ekonomska teorija mora da se menja i pruži nam realnije teorijske modele privrede i ponašanja ekonomskih aktera. Umesto vrednovanja ekonomskih modela s aspekta tehničke sofisticiranosti, njihova vrednost mora da se procenjuje u zavisnosti od toga da li nam omogućavaju da shvatimo ekonomsku stvarnost i probleme s kojima se suočavamo. Potpunije shvatanje tržišta zahteva odustajanje od praznih proklamacija racionalnosti i upoznavanje sa dostignućima u psihologiji, sociologiji i ostalim društvenim naukama. Razumevanje poteškoća sa kojima se suočava ekonomska nauka zahteva povratak ekonomskoj istoriji i istoriji ideja.

Literatura

Akerlof, George. 2006. The Missing Motivation in Macroeconomics, Presidential Address delivered at the one hundred eighteenth meeting of the American Economic Association, January 6, 2007, Chicago, IL. http://www.skchugh.com/images/Akerlof_2007AER_ MissingMotivationInMacro.pdf

Ankarloo, Daniel i Palermo, Giulio. 2004. Anti-Williamson: A Marxian Critique of New Institutional Economics. Cambridge Journal of Economics, Vol. 28, No. 3, ss. 413-429.

Arrow, Kenneth i Hahn, Frank. 1971. General Competitive Analysis. San Francisco: Holden-Day.

Blaug, Mark. 1997. Ugly Currents in Modern Economics. Options Politiques, Vol. 18, No. 17, September, ss. 3-8.

Buckley, Peter i Casson, Mark. 1993. Economics as an Imperialist Social Science. Human Relations, Vol. 46, No. 9, ss. 1035-1052.

Burling, Robbins. 1962. Maximisation Theories and the Study of Economic Anthropology, American Anthropologist, Vol. 64, No. 4, ss. 802-821.


Burt, Ronald. 1992. Structural Holes: The Social Structure of Competition. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Coase, Ronald. 1988. The Firm, the Market and the Law. Chicago: The University of Chicago Press.

Coase, Ronald. 1991. The Institutional Structure of Production. http://nobelprize. org/economics/laureates/1991/coase-lecture.html

Cvejić, Slobodan. 2011. Teorijsko ukorenjivanje ekonomske sociologije, Sociologija, Vol. LIII, No. 1, ss. 59-66.

Cyert, Richard i Simon, Herbert. 1983. The Behavioural Approach with Emphasis on Economics. Behavioural Science, Vol 28, No. 1, ss. 95-108.

Davis, John. 2003. The Theory of the Individual in Economics: Identity and Value. London: Routledge.

Fine, Ben i Miolonakis, Dimitri. 2009. From Economics Imperialism to Freakonomics, London: Routledge.

Fourie, F.C.v.N. 1993. “In the Beginning There Were Markets?”, u: Pitelis, C. (ed.), Transaction Costs, Markets and Hierarchies. Oxford: Basil Blackwell.

Granovetter, Mark. 1985. Economic Action and Social Structure: The Problem of Embeddednes. American Journal of Sociology, No. 91, Vol. 3, ss. 481-510.

Henrich, Joseph i dr. 2001. In Search of Homo-Economicus: Behavioural Experiments in 15 Small-Scale Societies. American Economic Review, Vol. 91, No. 2, ss. 73-78.

Hodgson, Geoffrey. 2001. How Economics Forgot History: The Problem of Historical Specificity in Social Science. London: Routledge.

Hodgson, Geoffrey. 2009. „The great crash of 2008 and the reform of economics“. Commentary, Cambridge Journal of Economics, Vol. 33, No. 6, (November), ss. 1205–1221.

Hirshleifer, Jack. 1985. The Expanding Domain of Economics. American Economic Review, Vol. 83, No.3, Special Issue, December, ss. 53-68.

Kregel, Jan. 1998. Financial Markets and Economic Development: Myth and Institutional Reality, u: Nielsen, K. i Johnson, B. (eds). Institutions and Economic Change: New Perspectives on Markets, Firms and Technology. Cheltenham: Edward Elgar, ss. 243-257.

Keynes, Maynard John. 1956. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca. Beograd: Kultura. Krippner, Greta. 2001. The Elusive Market: Embeddedness and the Paradigm of Economic

Sociology. Theory and Society, Vol. 30, No. 6, ss. 775-810. Leoni, Bruno i Eugenio Frola. 1997. On Mathematical Thinking in Economics. Journal of

Libertarian Studies, Vol. 1, No. 2, ss. 101-109. Malthus, Thomas. 1986 [1820]. Principles of Political Economy, 2nd edition, New York:

Augustus M. Kelley. Marks, Karl. 1958 [1890]. Kapital, I tom, Beograd: Kultura. Menger, Carl. 2008 [1883]. Istraživanja o metodi društvenih nauka, s posebnim osvrtom na

političku ekonomiju, Beograd: Službeni glasnik.


Mill, John Stuart. 1973. A System of Logic: Ratiocinative and Inductive. u: Robson, J. (ed.), Collected Works of John Stuart Mill, vols. VII and VIII, Toronto: Toronto University Press.

Milonakis, Dimitri i Fine, Ben. 2009. From Political Economy to Economics. London and New York: Routledge.

Nassau, William Senior. 1965 [1836]. An Outline of the Science of Political Economy. New York: Augustus M. Kelley.

Pareto, Vilfredo. 1935[1916]. The Mind and Society: A Treatise on General Sociology. Livingston, A. (ed.), New York: Dover Publications, 4 volumes.

Pheby, John. 1988. Methodology and Economics: A Critical Introduction, London: McMillan.

Putterman, Louis. 1986. The Economic Nature of the Firm: A Reader. Cambridge: Cambridge University Press.

Ricardo, David. 1983 [1817]. Načela političke ekonomije. Zagreb: CEKADE. Richter, Rudolf. 2001. New Economic Sociology and New Institutional Economics, paper

presented at the annual conference of the International Socety for New Institutional Economics (ISNIE), Berkeley, California.

Robbins, Lionel. 1962. The Nature and Significance of Economic Science. London: MacMillan.

Say, Jan Batist. 1964 [1803]. A Treatise on Political Economy. New York: Augustus M. Kelley, s. xxvi.

Smith, Adam. 1998 [1776], Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Novi Sad: Global Book.

Stojanović, B. 2007. Ekonomija i sociologija između saradnje i netrpeljivosti. Ekonomski anali, Vol. 52, No. 174-175, ss. 131-151.

Swedberg, Richard. 1990. Economics and Sociology, Redefining Their Boundaries: Conversations with Economists and Sociologists. Princeton: Princeton University Press.

Uzzi, Brian. 1997. Towards a Network Perspective on Organizational Decline. The International Journal of Sociology and Social Policy, Vol. 17, No. 7/8, ss. 111-155.

Williamson, Olivier. 1975. Market and Hierarchies, New York: The Free Press. Zukin, Sharon, DiMaggio, Paul. (1990), Introduction, u: Zukin, S., DiMaggio, P. (eds.),

Structures of Capital: The Social Organization of the Economy, Cambridge: Cambridge University Press, ss. 1-36.

UTICAJ MARGINALIZMA NA IZVLAČENJE DRUŠTVENOG I … · 2011-10-17 · logike dolazi do...

Documents

Transcript of UTICAJ MARGINALIZMA NA IZVLAČENJE DRUŠTVENOG I … · 2011-10-17 · logike dolazi do...