Ustavno pravo

USTAVNO PRAVO – pripreme za polaganje pravosudnog

U S T A V N O P R A V O

Pripreme za polaganje pravosudnog ispita

Page 0


20.09.2012. prof.dr. Valadan Petrov

1. Pojam Ustava

Postoje 3. pojma ustava i to: 1. Normativni2. Politički i3. Sociološki

Normativni pojam ustava polazi od toga da je ustav skup normi i razlikuje ustav u formalnom i materijanom smisu. Ustav u formalnom smislu ( užem smislu ) je formalni , pisani opšti pravni akt najjače pravne snage odnosno on predstavlja najviši pravni akt jedne zemlje. Za ustav se još i kaže da je osnovni zakon, čime se ukazuje i na njegovu nadzakonsku pravnu snagu, a sve imajući u vidu da se u razijenog državi društveni odnosi u pravnom obliku uređuju zakonima , kojim ima mnogo, a ustav je samo jedan. Pod ustavom u materijalnom smislu ( širem smislu ) podrazumeva se skup normi ( pravila ) kojima se uređujuju osnovi društvene organizacije u jednoj političkoj zajednici, način vrđenja državne vlasti u njoj, kao i granice državne vlasti, te granice su slobode i prava pojedinaca i kolektiviteta. Jenom rečju ustav u materijalnom smislu predstavljaju sva ona pravna i nepravna pravila koja uređuju osnove državnog i društvenog uređenja jedne zemlje.

Kao širi pojam ustav u materijalnom smislu obuhvata ustav u formalnom smislu. Ne može se očektivati da jedan pisani akt obuhvati sve norme sa područja ustavne materija. Pored pisanog ustava, ustavna materija uređuje se i zakonima i mnoštvom običajnih pravila koji omogućuju prilagođavanje ustava promeljivim društvnim uslovima. Zakone i običajna pravila lakše je promniti od formalnog ustava, čime se smanjuju potrebe za formalnim promenama ustava.

Nije bilo i nema države u svetu koja nije imala i nema ustav u materijalnom smislu. Ali ustav u formalnom smislu nema svaka zemlja u svetu. Za razliku od ranijih vremena danas najveći broj zemalja ima ustav u formalnom smislu.

Politički pojam ustava je proces delotvornog ograničavanja državne vlasti sa ciljem zaštite ljudskih prava i sloboda. Proces delotvornog ograničavanja državne vlasti kristališe se u manje više poznatim pojmovima kakvi su „zakonodavna, izvršna i sudska vlast“ , „ zakonom propisan postupak“ , „sloboda govora“ – ovi pojmovi su simboli ustavnog poretka u kojima je ustav politička snaga. U političkom smislu ustav postoji kad je onemogućena subjektivnost, samovolja i zloupotreba nosilaca državne vlasti. Ustav je akt institucionalizacije i objektivizacije vršenja državne vlasti. Njime se kao najviša volja u državi uspostavlja apstraktna volja objektivnog prava, a isključuje kao najviša volja lična volja vladajućih.

Na raskoraku između stvarnog i normativnog u smislu pisanog ustava , nastao je sociološki pojam ustava. Ferdinand Lasal je pobornik takvog shatanja i prema njemu:

Page 1


Sociološki pojam ustava razlikuje stvarni i pisani ustav. Stvarni predstavlja realni, faktički odnos sila koje postoje u jednom društvu. Pisani je list hartije ( pitanje u vezi sa normativnim pojmom ustava). Stvarne ustave imala je svaka zemlja u svako doba. Pisani ustavi su obeležje novog doba i oni su samo tada od vrednosti i dugog veka kad su verni izraz stvarnih odnosa sila koji postoje u jednom društvu. Tamo gde pisani ustav ne odgovara stvarnom ustavu, izbija sukob između njih u kojem pisani ustav kao prost list harnije mora tokom vremena podleći stvarnom ustavu, kao faktičkim odnosima sila koji postoje u jednoj zemlji.

Ustav ne predstavlja samo tekst, već i nepisana pravila, odnos pravila i stvarnosti.

2. Materija ( sadržina ) i svojstva ustava

Sadržina ustava po pravilu uređuje obuhvata dve oblasti, odnosno dve grupe pitanja kojima se bavi:1. Oblast najviše državne vlasti2. Oblast ljudskih prava i sloboda ( po Vladanu Petrovu) ili oblast koja se odnosi na društvo i

njegove pripadnike, građane.( po Ratku Markoviću)

Oblast vezana za državnu vlast obuhvata različite načine formiranja vlasti ( izbor , postavljenje) , podelu vlasti na različite državne organe, odnose između državnih organa, akte koje oni donose.

Oblast koja se vezuje za društvo obuhvata načela i ustanove putem kojih se odvija ekonomski i politički život u društvu, kao i povelju građanskih sloboda i prava. U režimu ustava u formalnom smislu ta pvelja može biti u obliku posebnog pisanog teksta koji ima pravnu snagu ustava – Dekleracija prava čoveka i građanina iz 1789, ili prethodniti ustavu u pravom smislu reči u okviru preambule kao u Ustavu Francuske iz1946 ili može biti obuhvaćena normativnim tekstom ustava kao u većini ustava u svetu.

U teoriji ustavnog prava postoje različita shvatanja šta ustav treba da sadrži:

Prema prvoj grupi shvatanja materiju ustava čine pravila koja uređuju samo organizaciju i funkcionisanje državnih orgna, kao i granice državne vlasti koje se uspostavljaju ljudskim slobodama i pravima.. Kako je organizacija i funkcionisanje državnih organa prostrano područje odnosa, pojedini autori sužavaju materiju ustava na organizaciju i funkcionisanje najviših državnih organa vlasti i odnosa između njih.

Drugo shvatanje materiju ustava vezuje za stvaranje prava u jednoj zemlji, znači opštih pravnih normi, posebno zakona. Konkretnije odeđeno tu materiju čine pravila kojima se odrđuju zakonodavni organi, zakonodavni postupak, a u izvesnoj meri i sama sadržina budućih zakona.

Treća grupa shvatanja određuje materiju ustava kao područje organizacije i rada političkih činilaca, konkretnije, materija ustava svodi se na odnose između nosilaca vlasti i onih nad kojima se vrši vlast, kao i na međudelovanje nosilaca vlasti prilikom stvaranja državne volje.

Četvrto shvatanje materije ustava ističu pristalice političkog pojma ustava , kao političkog procesa ograničavanja državne vlasti. Oni smatraju da materiju ustava čini sistem stvarnog ograničenja političke odnosno državne vlasti.

Page 2


Svojstva ustava u formalnom smislu: određuje par pravnih i pra nepranih svojstava.

Pravna svojstva ustava su: 1. Ustav je najviši opšti pravni akt jedne zemlje2. Ustav je osnovni zakon

1. Ustav je najviši opšti pravni akt jer ga donosi ustavotvorna vlast, tj pravno neograničena vlast. Njega donosi ustanovljena vlast, dok su sve druge vlasti ustanovljenje ustavom. Ustav je jedini pravni akt koji odrđuje vlastitu pravnu snagu, ali određuje i pravnu snagu i drugih pravnih akata. Ustav je najviši opšti pravni akt jer iz njega proizilazi pravni sistem zemlje u celosti i što uslovaljava važenje svih drugih propisa. On stoji na vrhu priamide opštih pravnih kata. Ustav to svojstvo ima jer predstavlja delo i izraz pravno suverene slasti. Njegov donosilac je pravno suveren, pravno slobodan, nevezan pravom. To je ustavotvorna vlast koja je originerna i pravom neograničena te nije obavezna da se povinuje nikakvim ranijim važećim , ranije donetim normama, pa bile one i ustavnog karaktera.

2. Ustav je osnovni zakon jer sadrži najopštija i najapstraktnija pravila pravnog normiranja. Odnosno on je kao svaki zakon sastavljen od opštih pravnih pravila, ali je to ipak osnovni zakon. Ustav je osnovni zakon u sledeća četiri osnovna značenja:

To je akt koji je doneo poseban ustavotvorni organ ili običan zakonodavni organ ali po postupku težem od običnog zakonodavnog;

To je akt kojim se predviđaju zakonodavni organi i zakonodavni postupak To je akt koji sadrži osnovnija, apstraktnija načelnija pravna pravila od onih sadržanih u

zakonu i To je opšti pravni akt, tj zakon koji obuhvata najširu materiju pravnog normiranja.

Nepravna svojstva ustava su:1. ustav je ideološko politički akt i2. ustav je programsko deklerativni akt

1. Ustav je ideološko politički akt, pošto su rešenja data u ustavnim normama često inspirisana raličitim teorijama o ulozi države u društvu, o odnosu pojedinca prema državi i kolektivu, o broju i međubsobnim odnosima pojedinih funkcija državne vlasti. Nije redak slučaj da ustavi sadrže u sopstvenom tekstu teorijske stavove koji su služili kao inspiracija za norme ustava, i to posebno ustavi koji imaju preambulu, čija je svrha da bude uvod u ustav. tj. u normativni tekst ustava.

2. Sa prethodnim svojstvom tesno je povezano svojstvo ustava kao programsko deklerativnog akta. Iako je ustav u osnovi pozitivnopravni tekst kojim se propisuje sadašnje ustavno uređenje, on je zbog toga što se od njega očekuje da važi dugo u budućnosti često iznad stvarnih mougćnosti datog društva, pa je u tom smislu pored važeće norme i program za budućnost. Kao svaki program, i program dat u ustavu predstavlja skup određenih zahteva čijem ostvarivanju treba težiti u budućnosti.

Dakle ustav ne sadrži samo pravna pravila već mora sadržati i određena ideološko politička i programska načela npr. Vladvaina prava. Često data u preambuli ustava.

Pravna priroda preambule: Preambula predstavlja tekst ideološko političkog karaktera. O. Vučić

Page 3


3. Vrste ustava

Klasične starije podele ustava izvedene su prema formalnim merilima. i to su podele na:1. Pisane i nepisane2. Kodifikovane i nekodifikovane3. Čvrste i meke

1. Pisani ustavi su oni koji čitavu materiju izlažu u pisanom obliku. Takvi su po pravilu ustavi u formalnom smislu. Nepisani ustavi ili običajni ili istorijski ustavi su sastavljeni od ustavnih običaja, pošto pravila koja ih čine nisu izražena u pisanom oblika. To su ustavi u materijalnom smilsu. Primer za nepisane ustave su ustavni običaji i konvencije. U daleko najvećem broju zemalja u svetu najvažnije materijalne ustavne norme su u pisanom obliku. Međutim danas nema zemlje u svetu koja bi u celosti imala pisani ustav, kao ni obrnuto, zemlje koja bi u celosti imala nepisani ustav. (Džems Brajs) Korigovanu podelu na pisane i nepisane dao je Kenet Ver po kome zemlje sa nepisanim ustavom su one čiji ustavi nisu u celosti pisani. One stoga pre nemaju pisani, nego što imaju nepisani ustav. Primer zemlje sa običajnim ustavom je Velika Britanija u kojoj nije došlo do kodifikacije običajnih pravila po kojima se vrši državna vlast u jednom pisanom aktu.

2. Kodifikovani ustavi su formalni ustavi izraženi u jednom pravnom aktu, dok su nekodifikovani ustavi izraženi u nekoliko pravnih akata ustavne snage ( ustavna povelja ) primer nekodifikovanog ustava je ustav Treće francuske republike a danas ustav Izraela.

3. Podela na čvrste i meke ustave je ustanovljena prema ustanovljenim pravnim režimima za njihove promene. Ukoliko se mogu promeniti putem običnih zakona, ustavi su meki, a ako je za njihovu promenu potreban poseban postupak, teži od običnog zakonodavnog ustavi su čvrsti. Nepisani ustavi su meki ustavi, ali nisu svi pisani ustavi čvrsti ustavi. Kod čvrstih ustava poseban revizioni postupak obuhvata složenije uslove za pokretanje postupka za promenu ustava i teže uslove za usvajanje akta o promeni.

Ustav Republike Srbije je pisan, kodifikovan i čvrst.Preambula ustava je sastavni deo ustava, da li pravno obavezuje ili ne, šta preambula ustava Republike Srbije sadrži – pitanje Kosova i teritorijalne nepovredivosti obavezno pogledati preambulu ustava( Olivera Vučić )Imajući u vidu značaj ustava kao pravnog akta, u njemu po pravilu, postoji jedan tekst koji prethodi normama, koji nije stilizovan u obliku članova i u kojem je dikcija slobodnija, više oratorska i svečana. Taj deo ili prethodi naslovu ustava ili sledi naslovu ustava a prethodi normama ustava. U prvom slučaju on nije sastavni deo ustava dok u drugom jeste. Taj deo najčešće nosi nazi PREAMBULA . Preamubla predstavlja predgovor za ustav, uvod za ustav.. Najčešće je formulisana u obliku jedne dugačke rečenice sa više posebnih stavova, ima primera preambule formulisane u jednoj kontinuiranoj rečenici.Problematika vezana za preambulu ustava je da li je ona puka politička deklaracija ili je pravna norma U prvom slučaju ona nije pravno obavezna, a u drugom jeste. Opštevažeći odgovor nije moguće dati. Ali ako preambula ne propisuje nikakvo pravilo ponašanja ona nije pravna norma, znači nema ni pravu obaveznost. Ona je svakako u tom slučaju od pomoći pri utvrđivanju smisla pravnih normi, tj u njihovom tumačenju, kao i popunjavanju pravnih praznina, ali ona sama nije ustavni propis. Sasvim je logično da ustavni propis ne može biti preambula koja prethodi naslovu ustava, koja ni fizički nije sastavni deo ustava.

Page 4


Uobičajena sadržina preambule je utvrđivanje motiva za donošenje ustava, ciljeva novog ustavnog uređenja izlaganje osnovnih političkih akcenata iz istorijske prošlosti zemlje utvrđivanje načela na kojima se zasniva celo ustavno uređenje, navođenje donosioca ustava i sl.

Moderne podele ustava su izvedene prema ontološkom merilu, tj prema odnosu ustava i drušvene stvarnosti. Prema tom merilu Karl Levenštajn deli ustave na normativne, nominalne i semantičke.

Normativni ustavi polaze od konkretne društvene stvarnosti, oni se prave po meri konkretnog društva, pa se zbog toga u tom društvu i ostvaruju. Tu se društvena stvarnost i ustav podudaraju.

Nominalni ustavi su to samo po imenu, a ne i u stvarnosti. To su ustavi pravljeni za neku drugu stvarnost, realno postojeću ili imaginarnu, s kojom se ne podudara stvarnost društva u kojoj oni treba da važe. Nominalni ustavi su pravno važeći, ale ne ostvaruju, jer je kod njih drušvena stvarnost u raskoraku sa njima. To nisu ustavi prilagođeni narodu za koji su doneti nego ustavi kojima se narod mora prilagođavati.

Semantički ustavi su sa ontološkog stanovišta normativni ustavi. Oni se ostvaruju u društvenom životu, ali ne dopuštaju nikakvu sopstvenu pa time ni društvenu promenu, promenu političke vlasti. Oni konzerviraju postojeću vlast. Ova podela ustava ne pridržava se dosledno ontološkog merila kao prethodne dve , čime napušta jedinstveno merilo deobe, dobijena je primenom drugačijeg merila deobe, što je u logici neodrživo.

U osnovi od podele ustava prema ontološkom merilu polazi i Bendžamin Akcin u svojoj dihotomnoj podeli ustava na stabilne (postojane) i fleksibilne (promenljive) s jedne , kao i na normativne i nominalne sa druge strane. Prva podela izvršena je u zavisnosti od toga da li se ustavi menjau po postupku njima predviđenim , da li jedan ustav proizlazi iz drugog – stabilni ustavi ili se pak menjaju revolucionarnim putem, prema originernom postupku – fleksibilni ustavi. Dok u jednoj zemlji postoji ustavni kontinuitet, ta zemlja ima stabilni ustav, kada dođe do prekida ustavnog kontinuiteta, ustav koji se tom prilikom donese je fleksibilan ustav. Druga podela na normativne i nominalne podrazumeva da se normativni ustavi ostvaruju, dok nominalni ne žive u društvenoj stvarnosti nego samo na hartiji na kojoj su štampani, oni su samo list hartije.

Ustav Republike Srbije iz 2006.god.je više nominalni nego normativni, ujedno je i stabilan budući da je donet po procedure koju predviđa ustav iz 90te, te postoji ustavni kontinuitet i po procedure i po sadržini postoji potpuni pravni kontinuitet.

4. Promene Ustava u Republici Srbiji čl.203-206 Ustava R.S.Učiti direktno iz Ustava

Promena ustava se odvija u dve faze: 1. Predlaganje i usvajanje predloga za promenu ustava2. Izrada i usvajanje akata o promeni ustava

Prva faza započinje podnošenjem predloga od strane ovlašćenih predlagača: najmanje 1/3 od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednik Republike, Vlada i najmanje 150 000 birača – postoji isti pravni rang predlagača.

Page 5


Predlog pravno obavezuje Narodnu skupštinu da ga uzme u razmatranje odnosno procedure. Usvaja se 2/3 većinom od ukupnog broja narodnih poslanika. Ako ne bude postignuta potrebna većina, promeni ustava po pitanjima sadržanim u podnetom predlogu koji nije usvojen, ne može se pristupiti u narednih godinu dana, odnosno ne može se uvrstiti u dnevni red sednica .

Druga faza odnosi se na izradu nacrta akta o promeni ustava, odnosno razmatranje akta o promeni Ustava, ukoliko prethodno narodna skupština usvoji predlog za promenu Ustava. Izrada nacrta akta o promeni ustava je zadatak skupštinskog Odobra za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Narodna skupština usvaja nacrt akta o promeni ustava 2/3 većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i može odlučiti dag a i građani potvrde na republičkom referentudu.

Postoji jedan broj pitanja koji mora biti iznet na nardni referendum. Narodna skuptšina je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i navrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ranom stanju ili postupak za promenu Ustava.

Da bi akt o promeni ustava bio definitivno potvrđen - usvojen , kada je stavljen na potvrđivanje, neophodno je da za promenu na referendum glasa većina od ukupno izašlih birača, pod uslovom da je izašlo više od ½ ukupnog broja birača. Građani se na referendum izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni ustava.

Akt o promeni ustava koji je potvrđen na republičkom referendum stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština. Ako Narodna skupština ne odluči da akt o promeni Ustava stavi na potvrđivanje promena Ustava je usvojena izglasavanjem u Narodnoj skupštini, a kat o promeni Ustava stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.

Ustav ne može biti promenjen za vreme ratnog stanja ili varednog.

Za sprovođenje promene Ustava donosi se ustavni Zakon. Ustavni zakon se donosi 2/3 većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.

5. Pojam i obeležja Republike Srbije

Prema državnom uređenju Srbija je unitarna i prosta država koja u svom sastavu ima 2 autonomne pokrajine AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohija. Definicija je data u čl.1 Ustava, dok se članom 2 određuju nosioci suverenosti – građani.

6. Državna teritorija i državni amblemi – čl.8 Ustava RS+preambula o očuvanju teritorijalnog integriteta - AP KiM

Prema preambuli Ustava RS iz 2006. Proklamovana je suštinska autonomija AP KiM, što dalje ustav to ne određuje. Suštinska autonomija biće uređena posebnim zakonom donetim po postupku za promenu ustava – ustavni zakon.

Page 6


Čl. 8 Ustava definiše teritoriju RS i kaže da je teritorija jedinstvena i nedeljiva. Granice Republike Srbije je nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava. Glavni grad RS je Beograd.

Republika Srbija je decentralizovana u određenoj meri budući da postoje jedinice lokalne samouprave i ona je jednostepena sa opštinomkao osnovnom jedinicom . Republika Srbija je prema Uredbi Vlade o njačinu vršenja poslova ministarstava i posebnih organizacija van njihovog sedišta izdeljena na 29 okruga. Okruzi su tipičan prmer dekoncentracije.

Državni simboli su određeni čl.7 Ustava.

7. Državljanstvo

Državljanstvo je specifična javno pravna veza između pojedinca i države, koja je uslov za uživanje svih ustavom zajemčenih prava . Pravo na državljanstvo proklamovano je čl . 38 Ustava i dalje regulisano Zakonom o državljanstvu od 2004.

8. Jezik u službenoj upotrebi i pismo čl.10 Ustava

Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma 1995 Sl.glasnik br. 45/91

9. Narodna i građanska suverenost

Narodna suverenost je koncept nastao u 18. veku . To je načelo koje podrazumeva da suverenost pripada svim građanima jedne političke zajednice i da svako оd njih poseduje ravnomerno delić suvrene vlasti. Dakle suveren je narod. Narod poput ličnosti ima svoju sopstvenu volju. Uzet kao skup svih građana, narod kao opšta volja (a ona je uvek zbir pojedinačnih volja) ne može preneti na svoje poslanike pravo da njegovu suverenu volju predstavljaju. Volja se ne može predstavljati. Ali kako je suverenost podeljena na sastojke naroda, što znači da je svaki građanin držalac sopstvenog malog dela suverenosti. Kako je svaki građanin titular jednog dela suvrenosti on ima pravo da izabere svoje predstavnike. To je suština teorije biračkog prava, koja logički vodi do opšteg i jednakog prava glasa. Suveren narod može ili sam neposredno vršiti suverenu vlast ili je preneti na svoje predstavnike, ne otuđujući pri tom od sebe. Ako suverenu vlast vrši preko svojih predstavnika , narod im u tom slučaju dodeljuje određeni mandate, koji može u svako doba opozvati ukoliko ga narodni predstavnici iznevere. To je suština teorije imperativnog mandata, koja je sastavni deo doctrine o narodnoj suverenosti.

U novije vreme probio se Koncept građanske suverenosti, koji se stvarno ne razlikuje pa se jedino po terminu postavlja razlika. Smatra se da je u nacionalno heterogenim državama korektnije da se govori o građanima i njihovoj suverenosti što je definisano i članom 2 Ustava RS.

10. Načelo podele vlasti

Podela vlasti je jedno od mogućih organizaciono-tehničkih načela na kojem se uređuju odnosi između državnih vlasti. To načelo je prvri formulisao i razradio Monteskje još u 18.veku. Za načelo podele vlasti se još kaže da to nije ništa drugo do načelo podele rada primenjeno na organizaciju države. Svaki posao

Page 7


zahteva specijalizaciju pa tako ni državne poslove ne treba da obavlja jedan isti organ, nego različiti organi treba da obavljaju različite državne poslove.

Izvor i motiv za teoriju podele vlasti je čisto političke prirode. Podela vlasti treba da pruži pojedincu veće garancije slobode. Vlast se ne može vršiti na arbitreran i nekontrolisan način. Ona ne može poput apsolutističkih država biti skoncentrisana u rukama jedne jedine ličnosti, pošto je iskustvo da je onaj ko ima vlast sklon da je zloupotrebi. Da bi se takve zloupotrebe sprečile potrebno je da vlast koči – zaustavlja vlast. To se postiže tako što se svaka od tri vlasti dodeljuje posebnoj grupi organa, tako da svaka kontroliše drugu vlast, čime se uspostavlja ravnoteža, ekvilibrijum između tih vlasti. Operacionalno podela vlasti znači podelu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i to tako da različiti organi vrše svaku od ove tri vlasti.Podela vlasti javlja se u dve varijante kao meka ili gipka i kao čvrsta ili kruta.

Meka podela vlasti podrazumeva takav sistem vršenja funkcija državne vlasti u kojem pojedinu od tih funkcija ne vrši samo jedan državni organ, odnosno vrsta organa, nego više različitih neidentičnih organa. Svaki od tri grupe državnih organa vrši jednu od tri funkcije državne vlasti kao svoju osnovnu funkciju, s tim što istovremeno postoji mogućnost učestvovanja u vršenju funkcija dodeljenih drugoj vrsti državnih organa. Umeso izolacije i podele nosilaca funkcija državne vlasti, ovo shvatanje ističe kao suštinsko obeležje načela podele vlasti saradnju i ravnotežu nosilaca funkcija državne vlasti. Vršenje vlasti na ovako shvaćenom načelu podele vlasti upravo omogućuje slobodu i demokratiju.

Ovo shvatanje podele vlasti u tumačenju , kao meke podele , težište stavlja na koordinaciji vlasti, koja ne isključuje nego pretpostavlja veze između različitih vlasti. , tačnije načelo podele vlasti shvata se kao načelo međuzavisnosti vlasti. Takvo shvatanje ne isljučuje vršenje više funkcija od istog državnog organa ( princip interferencije različitih funkcija ) i više državnih organa za vršenje iste funkcije ( princip interferencije različitih organa). Interferencija funkcija postoji kad zakonodavna vlast vrši po materijalnoj sadržini upravnu funkciju ( postavlja funkcionere u skupštinskim domovima) ili sudsku funkciju ( kad odlučuje povodom osporavnja izbora članova domova ili kad podiže optužnicu protiv predsednika republike ili ministra).

Čvrsta podela vlasti podrazumeva potpunu funkcionalnu i organizacionu razdvojenost, dakle ono se tumači kao potpuna izolacija vlasti i ona postoji kad se svaka od tri funkcije državne vlasti vrši potpuno nezavisno od ostale dve funkcije državne vlasti. To se najpotpunije postiže ukoliko svaku funkciju državne vlsti isključivo vrši samo jedan državni organ, ( odnosno niz organa iste vrste ) , pri čemu su nosioci svake pojedinačne funkcije državne vlasti organizaciono i funkconalno nezavisni jedan od drugog. Jedan isti državni organ ne može vršiti više od jedne funkcije državne vlsti. Time se postiže da nosioci funkcija državne vlasti budu međusobno nezavisni i jednaki, što je uslov slobode i demokratije.

Dakle po ovom shvatanju vlast je podeljena u apsolutnom i mehaničkom smislu. Zato se takva podela i naziva kruta podela vlasti. Išlo se do krutih stavova o zatvornim krugovima vlasti, čime se ova teorija pokazala kao loša imajući u vidu da je onemogućavala funkcionisanje države. Te ne bi tako shvaćena podela vlasti mogla da dovede do ekvilibrijuma između različitih vlasti, pošto bi nastupila ukočenost i paraliza.

Na mekoj podeli vlasti počiva parlamentarni sistem, a na čvrstoj predsednički sistem.

Page 8


Predsednički sistem je oblik državne vlasti zasnovan na načelu stroge podele vlasti. On obezbeđuje maksimum nezavisnosti vlasti, realizujući najpotpuniju podelu vlasti. Pri tom je osnovna logika predsedničkog sistema ako ne potpuna izolacija vlasti, a ono ajmanje ustavno garantovana nezavisnost pre svega predsedničke i parlamentarne vlasti. Rukovodeća ideja je ravnopravnost te dve vlasti koje uzajamno koče jedna drugu, prema teoriji kočnica i ravnoteža , to je sistem ekvilibrijuma između zakonodavne i izvršne vlasti , koji se ostvaruje njihovom uzajamnom nezavisnošću, što uključuje i sigurnost da nosioci tih vlasti ostaju na svojim funkcijama do isteka ustavom predviđenog mandata.

Parlamentarni sistem zasnovan je isto na načelu podele vlasti, s tim da odnosi između državnih vlasti počivanju na načelu podele vlasti gipko shvaćenom. Načelo gipke podele vlasti ili saradnje vlasti na kome se zasniva parlamentarni sistem pretpostavlja:

Gipku specijalizaciju vlasti, što uključuje i postojanje oblasti u kojima zajednički deluju različiti državni organi

Sredstva uzajamnog pritiska jedne vlasti na druguU parlamentarnom sistemu vlasti načelo podele vlasti postoji u ublaženoj formi i to tako što postoji ne samo funkcionalna međuzavisnost između zakonodavne i izvršne vlasti( u stvari članovi vlade proizlaze iz parlamenta ) nego i ekvilibrijum dve vlasti, koji se postiže mogućnošću izglasavanja nepoverenja vladi, s jedne i raspuštanja parlamenta s druge strane.

Ustav Republike Srbije proklamuje u čl.4 izričito podelu vlasti. Sadrži jednu spornu odredbu. Naš sistem je u osnovi parlamentarni sistem, s tim da postoje 2 shvatanja o istom:

1. Racionalizovani parlamentarizam2. Mešoviti sistem

Shvatanje u prilog racinalizovanom parlamentarizmu polazi od toga što je prema Ustavu najjači organ sa najširim ovlašćenjima upravo Vlada. Racionalizovani parlamentarizam ima glavni cilj stvaranje stabilne vlade. Racionalizacija je težila da za imenovanje i pokretanje odgovornosti vlade uvede kvalifikovanu većinu, kako bi se obezbedila stabilnost vlade. Racionalizovani parlamentarizam je na detaljan način organizovanje odnosa između vlade i parlamenta i izražava se kao vrlo složen splet odnosa. Dodaje se da sle racionalizacija odnosa između legislative i egzekutive proteže i na druge elemente osim dva pomenuta (izbor i politička odgovornost vlade, tj. glasanje o nepoverenju vladi ) naročito na raspuštanje parlamenta.,ali nužno ne sa istim ciljem.

Shvatanje u prilog mešovitom sistemu govori da je u osnovi u pitanju parlamentarizam sa neposredno izabranim predsednikom republike, koji ima jak demokratski legitimitet, te je on najjači organ. Mešoviti sistem je kombinacija pravila pozajmljenih iz predsedničkog i parlamentarnog sistema. Od predsedničkog sistema pozajmljuje ustanovu predsednika republike izabranog na neposrednim izborima, koji ne raspolaže samo vlašću svojstvenoj takvoj demokratskoj legitimnosti, nego uopšte velikim ovlašćenjima. Od parlamentarnog sistem pozajmljuje vladu, kao kolegijalni organ solidarno politički odgovoran parlamentu.

Ovaj sistem karakteriše organska nezavisnost šefa države izabranog bilo na neposrednim izborima bilo od strane parlamenta koji raspolaže važnim ovlašćenjima, kao što su pravo raspuštanja parlamenta, vanredna ovlašćenja u slučaju nužde isl. Ali su pri tome očuvane protivmere jedne vlasti u odnosu na drugu iz parlamentarnog sistema – vlada je politički odgovorna u parlamentu, vlada može preko šefa države učestvovati u raspuštanju parlamenta, vlada je uključena u zakonodavni rad parlamenta ,

Page 9


funkcioniše parlamentarna kontrola delatnosti vlade. Iako postoji formalno bicefalna egzekutiva , stvarno je u tim sistemima egzekutiva bliža monocefalnoj egzekutivi. Vlada je u senci predsednika republike koji imejuje i razrešava predsednika vlade, a na predlog predsednika vlade imenuje i razrešava njene članove. Predsednik republike je tako organizaciono i funkcionalno nadređen vladi. Ovaj sistem se zato i naziva mešoviti ili polupredsednički sistem – jer počiva na uticaju predsednika koji proizilazi iz demokratskih izbora.

Ovaj sistem pokazuje i potencijalnu slabost jer i parlamentarni i predsednički sistem imaju svoju logiku na kojoj funkcionišu, dok mešoviti sistem ne predviđa mehanizme rešavanje krize u odnosima između dve vlasti zakonodavne i izvršne, nego budući da mu nedostaje unutrašnja koherentnost povećava rizik sukoba vlasti, posebno ako svaki od organa ove dve vlasti želi da koristi svu vlast kojom raspolaže. . Opasnosti su veće jer se radi o dva organa od kojih svaki ima istu demokratsku legitimaciju neposrednih izbora, što može dovesti da različito politički iskazuju istu narodnu suverenost. Takva kontradikcija se rešava trajnim smanjivanjem uloge ili predsednika ili parlamenta.

Ustav iz 1990 je ustanovljavalo vlast predsednika, u periodu 2004-2006 isto. Ustav iz 2006. Uvedena je vladavina autoritativnija od vladavine Slobodana Miloševića, sada u vreme Nikolića težište se prebacuje na vladu i premijera.

Posebna napomena – nespojivost predsedničke funkcije i ovlašćenja sa članstvom u političkoj stranci.

11. Načelo vladavine pravaVladavina prava je kod nas ustavno-pravna kategorija jer je izričito proklamovana članom 3 Ustava, ali je i teorisko – pravna kategorija jer objektinim pravom nije moguće definisati njene elemente.U ustavnom pravu sadržina tog pojma izražava se izrazom „ustavnost“, koji podrazumeva podložnost države, tj. državnih organa, objektivnom pravu isto kao i pojedinca. Propisivanjem organizacije i rada države pravnom ograničava se državna vlast, uspostavlja se vladavina objektivnog prava, a isključuje slobodno i time moguće arbitrerno postpupanje državnih organa. Šta i kako će državni organi raditi, o tome ne odlučuje subjektivna volja trenutno vladajućih, nego volja objektivnog prava , unapred propisanog, koje obavezuje vladajuće kao što pravo koje uređuje odnose između građana obavezuje pojedince. Kako organizaciju i rad državnih organa i granice državne vlasti u odnosu na ljudske i građanske slobode utvrđuje pravni akt koji nosi naziv „ustav“, to se ograničenje države i državne vlasti pravom odeđuje izrazom „ustavnost“

Pod pitanjem vladavine prava može se podrazumevati i pitanje valjanosti,pravnosti prava. Koje je pravo vladajuće, tj. koje je merilo pravnosti? Da li je to pozitivno, važeće pravo nezavisno od svoje sadržine ili je to skup ekstrapravnih načela pored pozitivnog prava ili je to važeći ustavni poredak – odgovori na ova pitanja u stvari su tri različita shvatanja pojma vladavine prava.

1. Prema prvom liberalno – demokratskom shvatanju pojam vladavine prava nije vremenski i prostorno ograničen, nego je to filozofska kategorija koja ima večito i univerzalnovaženje. Vladavina prava je merilo ispravnosti i valjanosti bilo kojeg pozitivnog pravnog poretka. Centralna ideja je liberalističko odbacivanje autoritarne samovolje državne vlasti za razliku od klasičnog pojma ustavnosti više terminologijom demokratske političke moralnosti nego pravnom terminologijom. Ovako shvaćena vladavina prava iskazuje se više političkim nego

Page 10


pravnim načelima. Tako se ističe da je vladavina prava sinonim za demokratsku zajednicu, ona je poredak slobode i da se njome obezbeđuje individualna sloboda i slično. Načela čine nadpravo , u smislu pozitivnog prava, i za razliku od ovog koje ima pozitivnopravni normativitet, ta načela imaju prirodnopravni normativitet.

Po ovom shvatanju valjanost zakona određuju metaprana načela koja važe mimo ustava, sistem vrednosti koji je iznad i izvan pozitivnog prava, ovo shvatanje se još određuje i kao prirodnopravno shavatanje vladavine prava. Pozitivno pravo važi i primenjuje se samo ako je u skladu sa tim metapravnim načelima. Ta načela izražavaju prirodnu pravdu i pravičnost i na vladavini prava daju prirodnopravni , nadpozitivni karakter. Pojam prava i pravnog poretka, mnogo je širi od pojma zakonskog propisa. Pravo je utemeljeno u demokratski poredak stvari koim je ograničena i zakonodavna vlast. Štaviše postoji pravo kao skup metapravnih načela koja postoje pre ustava i koja obavezuju i samog ustavotvorca. Ona su nadustav i nadzakon.

Vladavina prava nije vladavina konkretnih zakona, nego je to vladavina onog što zakoni treba da budu, ona je metapravna doktrina ili politički ideal. Zato je vladavina prava više od ustavnosti: ona zahteva da zakoni budu u saglasnosti sa određenim načelima.

Zaključak – vladavina prava je ideal ili merilo i sastoji se od viših vrednosti kao što su: pravda, pravičnost, slobode, jednakost, a konretan pravni poredak vredi samo u onoj meri u kojoj se približava datim vrednostima.

2. Prema pozitivističkom shvatanju vladavina prava , pitanje valjanosti prava svodi se na formalnu zakonitost akata državne vlasti. Nema nikavih metapravnih , ekstrapravnih merila za ocenu valjanosti i ispravnosti važečeg prava. Ovo shvatanje još se naziva i formalističko ili legalističko. Jer se po njemu vladavina prava svodi na puku usaglašenost pravnih akataka manje pravne snage sa pravnim aktima veće pravne snage i na pridržavanje organa vlasti i pojedinaca pozitivnom pravu nezavisno od toga kakva mu je sadržina. Vladavina prava je dakle, vrednosno ispražnjen pojam, ona je nekritički pravni pozitivizam , koji insistira na formalnoj komponenti kao merilu valjanosti pravnog poretka. Ne postoji nikakvo pravo izvan i iznad pozitivnog pravakoje bi ograničavalo zakonodavca koji je suveren. Vladavina prava svodi se na pravnu državu , a ova na pravni poredak u kojemsu akti ustrojeni saglasno načelu formalne zakonitosti. Jednom rečju vladavina prava je poštovanje ustavnosti i zakonitosti.

3. Prema trećem shvatanju, vladavina prava ne znači vladavinu pozitivnopravnog poretka kao takvog, nego vladavinu pozitivnopravnog poretka određenih svojstava. Vladavina prava znači ograničenu vlast,ali državna vlast mora biti ograničena u ustavu i zkonima nedvosmisleno formulisanim pravili koja isključuju koncentraciju vlasti na jednom mestu, samovolju vlasti ili zadiranje vlasti u oblast ljudskih i građanskih sloboda i prava. Ova pravila moraju izričito biti formulisana u pozitivnom pravu, tj. Nema nikakvih supstancijalnih merila za ocenu ispravnosti i valjanosti zakona mimo ustava. Vladavina prava podrazumeva postojanje određenih osnovnih političkih i pravnih ustanova u važećem pravnom poretku, odnosno u važećem ustavu i zakonima, ali koja postoje i u političkoj i pravnoj praksi. Do pojma vladavine prava ne može se doći pomoću jedne sintetičke odredbe, nego analitičkim razlaganjem obeležja ili svojstava bez kojih nema poretka u kojem vlada pravo. Ova se svode na određene vrednosti ovaploćene u važećem pravu i institucionalne aranžmane u vršenju državne vlasti, koji se najčeššće odrđuju

Page 11


kao postojanje “kočnica i ravnoteže” u međusobnom odnosu nosilaca državne vlasti i kao postojanje nezavisnog sudstva.

Dajsi je vladavinu prava nazvao fundametalnim načelom ustava i predstavlja skup načela,pravila i ustanova koje su utkane u pravni sistem jedne zemlje.To su sledeća načela: legitimnost vlasti, podela vlasti, nezavisnost sudstva, ustavnost i zakonitost(legalitet) , ustavavna jemstva ljudskih i građanskih prava, sloboda privrede i privredne aktivnosti.

12. Politički pluralizam

Politički pluralizam se ne svodi samo na višestranački sistem. To je sistem u kom postoji slobodna politička konkurencija ideja - sistem u kojem postoji stvarna opozicija. Politički pluralizam počiva na opštosti i jednakosti prava – izbornog prava čl 52 Ustava.

Izborno pravo je pravo svakog državljanina Republike Srbije koji je punoletan i poslovno sposoban da bira i da bude biran. Dakle izborno pravo ,odnosno biračko pravo s obzirom na sadržinu može biti : aktivno biračko prava – pravo da se učestvuje u formiranju biračkog tela i pasivno biračko pravo – pravo da se izborom od strane drugih postane član predstavničkog tela.

Sadržinu biračkog prava čine dve sposobnosti: Biračka sposobnost – ustavom i zakonom garntovano pravo građanima da biraju svoje

predstavnike i Predstavnička ili poslanička sposobnost – sposobnost da se predstavljaju birači

Prema Zakonu o izboru narodnih poslanika izborno pravo obuhvata pravo građana da na način i po postupku koji je utvrđen ovim zakonom biraju i budu birani, kandiduju se i budu kandidovani, odlučuju o predloženim kandidatima i izbornim listama, da kandidatima javno postavljaju pitanja,da budu pravovremeno ,istinito , potpuno i objektivno obavešteni o programima i aktivnostima podnosilaca izbornih lista i o kandidatima sa tih lista, kao i da raspolažu drugim pravima koja su predviđena ovim zakonom.čl.9 Zakona

Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima punoletan poslovno sposoban državljanin RS sa prebivalištem u RS. Čl.10 Zakona.

Za politički pluralizam od značaja su i odredbe člana 55 Ustava , kojim se jemči sloboda političkog , sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Udruženja se osnivaju bez prethodno odobrenja, uz upis u registar koji vodi nadležni državni organ u skladu sa zakonom. Ustavom su zabranjena tajna i paravojna udruženja. Ona udruženja za koja u Ustavu ne postoji izričita zabrana mogu birti zabranjena odlukom Ustavnog suda i to samo ako je njihovo delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih i manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje. Ustavni sud odlučuje i o zabrani delovanja verske zajednice pod Ustavom navedenim uslovima u čl.44.

Ustav R. Srbije u članu 5 uređuje načelan pravni položaj političkih stranaka i priznaje demokratsku ulogu istih.

Page 12


13. Odnos crkve, verskih zajednica i državeRepubliku Srbiju Ustav u članu 11 određuje kao sekularnu, tj.svetovnu i napominje da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna.Položaj crkava i verskih zajednica povezan je i sa slobodom misli, savesti i veroispovesti. Iz ove slobode i člana 11 i člana 44 Ustava proizilaze dva elementa:

Ravnopravnost crkava i verskih zajednica-zabrana monopola i Odvojenost crkava i verskih zajednica od države

Ustav Republike Srbij e proklamuje versku autonomiju , odnosno navodi da su crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju verske škole, socijalne i dobrotvoren ustanove i da njima upravljaju u skladu sa zakonom.

Sloboda veroispovesti može biti ograničena zakonom samo ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite života i zdravlja ljudi , morala demokratskog društva, sloboda i prava građana zajemčenih Ustavom, javne bezbednosti i javnog reda ili radi sprečavanja izazivanja ili podsticanja verske, nacionalne ili rasne mržnje. – čl.43 Ustava.

Ustavni sud može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje i iz drugih razloga navedenih u čl.44 Ustava.

Pogledati Zakon o crkvama i verskim zajednicama iz 2006.

14. Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava

Relevantan za ovo pitanje je član 16. Ustava R.Srbije , koji je ustostavio načelo ekvipariranosti odnosno ravnopravnosti međunarodnog i unutrašnjeg prava.

Opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom.

Kod pitanja odnosa normi međunarodnog i unutrašnjeg prava nesporno je da su potvrđeni međunarodni ugovori između Ustava i zakona. Oni su ispod Ustava („...moraju biti u skladu s Ustavom“ – član 16. stav 2; „...ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom“ – član 194. stav 5 ), a iznad zakona („zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima...“ – član 194. stav 6). Kao posledica ovako određene hijerarhije pravnih akata, izričito je predviđeno da Ustavni sud odlučuje o „saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima“ (član 167. stav 1. tačka 1) i „saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom“ (član 167. stav 1. tačka 2).

Odredba o nadležnosti Ustavnog suda da odlučuje o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom je školski primer kako ustavno norma koja je naizgled kristalno jasna, može izazvati mnoga sporna pitanja u primeni. Iz navedene odredbe proizlazi samo jedna izvesnost: Ustavni sud je nadležan da vrši kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora. Ostaje, međutim, sporno šta je tačno

Page 13


predmet kontrole i kakva je to kontrola. Kad je reč o predmetu kontrole, izraz „potvrđeni međunarodni ugovori“ je neodređen. Da li su predmet kontrole ustavnosti samo međunarodni ugovori koji podležu obaveznoj parlamentarnoj ratifikaciji (Narodna skupština donosi zakon o ratifikaciji) ili svi međunarodni ugovori koji su potvrđeni drugim instrumentima ratifikacije (npr. Uredbom Vlade)? V. Đurić, u svojoj studiji „Ustav i međunarodni ugovori“, primećuje da član 99. Ustava u kojem stoji da Narodna skupština, između ostalog, „potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja“, produbljuje ovu dilemu. Đurić kaže: „Izložena odredba znači da nema ustavne obaveze parlamentarne ustavnopravne ratifikacije svih međunarodnih ugovora, odnosno ostavlja slobodu zakonodavcu da zakonom koji se prema članu 105. stav. 3. t. 6. Ustava donosi većinom glasova svih narodnih poslanika, odredi koje međunarodne ugovore potvrđuje zakonodavna vlast. Ukoliko se na osnovu izložene odredbe člana 99. Ustava stane na stanovište da su potvrđeni međunarodni ugovori samo oni međunarodni ugovori koje potvrdi Narodna skupština Republike Srbije, utoliko se prema članu 16. Ustava dolazi do zaključka da međunarodni ugovori koji nisu prošli kroz proces parlamentarne ustavnopravne ratifikacije, već su ustavnopravno ratifikovani na drugačiji način, nisu sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka Republike Srbije!!! I obrnuto: ukoliko se na osnovu izložene odredbe člana 99. Ustava stane na stanovište da se pod potvrđenim međunarodnim ugovorima mogu smatrati kako međunarodni ugovori koje potvrdi Narodna skupština, tako i drugi međunarodni ugovori koji se ustavnopravno ratifikuju na drugi način, odnosno ukoliko se smatra da ustavotvorac izrazom „potvrđivanje“ nije označio samo parlamentarno potvrđivanje međunarodnih ugovora, utoliko se prema članu 194. stavu 5. Ustava dolazi do zaključka da jaču pravnu snagu u odnosu na zakone i druge opšte akte u Republici Srbiji imaju kako međunarodni ugovori koje je potvrdila Narodna skupština Republike Srbije, tako i međunarodni ugovori koji su ustavnopravno ratifikovani na drugačiji način itd.“

Pitanje predmeta kontrole ustavnosti je, bez sumnje, prethodno pitanje na koje se nadovezuju druga. Prvo, da li je Ustav Srbije od 2006. odredio da potvrđeni međunarodni ugovori budu predmet naknadne ili prethodne kontrole, ili su obe primenjive? U osnovi, moguća su dva odgovora. Prema jednom stanovištu, potvrđeni međunarodni ugovor može biti predmet kako prethodne tako i naknadne kontrole ustavnosti. Preciznije, ako saglasnost potvrđenog međunarodnog ugovora sa Ustavom ne bude proverena pre njegovog stupanja na snagu u unutrašnjem pravnom poretku, ta provera se može izvršiti u „redovnom“ postupku za ocenu ustavnosti zakona i drugih opštih akata posle stupanja na snagu (naknadna kontrola). Prema drugom stanovištu, Ustav je predvideo samo naknadnu kontrolu ustavnosti potvrđenih međunarodnih ugovora, a član 169. Ustava, koji uređuje ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu, ne može se „proširiti“ na potvrđene međunarodne ugovore. Opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava su nepisana pravila i postavlja se pitanje njihovog ranga, odnosno da li imaju isti rang kao Ustav ili ne jerim upravo Ustav daje pravni status .Međunarodni ugovori se potvrđuju Zakonima.

15. Narodna skupština , nadležnost i rad čl. 98-99 Ustava

Narodna skupština je najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji. Čl.98.Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije ( Zakon o narodnoj skupštini)

Predstavničku

Page 14


Zakonodavnu Izbornu kontrolnu

Nadležnost Narodne skupštine uređena je čl.99 Ustava i može se podeliti u pet grupa: 1. Normativno – zakonodavna nadležnost2. Kontrolna nadležnost u odnosu na izvršnu vlast / naročito prema vladi 73. Izborna prava ( ovlašćenja ) Narodne skupštine4. Kvazi sudska funkcija koja ima 2 aspekta:

1. Ovlašćenje za amnestiju - Zakon o amnestiji2. Odlučivanje o razrešenju predsednika Republike zbog povrede Ustava najmanje 2/3

narodnih poslanika 5. nadležnost da odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje

Kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština- većinom od ukupnog broja narodnih poslanika – čl.200 Ustava RS.

Kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane , odluku o proglašenju ratnog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade čl.201Ustava. Dok se odluka o proglašenju ratnog stanja donosti većinom glasova narodnih poslanica na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika.

Narodna skupština je jednodomna i ima 250 narodnih poslanika, koji se biraju na neposrednim izborima , tajnim glasanjem u skladu sa zkonom. U Narodnoj skupštini obezbeđuju se ravnopravnost i zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom.

Zakonom o izboru narodnih poslanika 2011 ukinuta je blanko ostavka, izborne liste su po novom zakonu zatvorene, te se mora poštovati redosled kandidata dat na izbornoj listi( do izmena su bile otvorene).

Pri izboru narodnih poslanika primenju se sistem srazmernog predstavništva – D Ontov sistem.

Narodna skupština obavlja poslove iz svoje nadležnosti na plenarnim sednicama i na sednicama radnih tela – odnosno skupštinskih odbora

Narodna skupština se sastaje u dva redovna zasedanja godišnje.Prvo redovno zasedanje – prolećno počinje prvog radnog dana u martu mesecu, a drugo redovno zasedanje – jesenje počinje prvog radnog dana u oktobru mesecu. Redovno zasedanje ne može trajati duže od 90 dana.Narodna skupština sastaje se u vanredno zasedanje na zahtev najmanje 1/3 narodnih poslanika ili nazahtev Vlade, sa unapred određenim dnevnim redom. Narodna skupština sastaje se bez poziva posle proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.

Narodna skupština donosi odluke većinom glasova narodnih poslanika na sednici na kojoj je prisutna većina narodnih poslanika, odnosno kvorumskom većinom. Kvorum predstavlja minimalni broj narodnih poslanika neophodan za rad skupštine i donošenje pravnovaljanih odluka. Kvorum predstavlja ½+1 od ukupnog broja narodnih poslanika = 126 po našem Ustavu.

Page 15


Kvorumska većina je većina od kvoruma kod nas je ona = 64 nardona poslanika.

Članom 105 stav 2 Ustava pobrojan je čitav niz zakona i odluka koje se donose apsolutnom većinom narodnih poslanika od ukupnog broja svih narodnih poslanika, kao naprimer: davanje amnestije, proglašenje i ukidanje vanrednog stanja, usvajanje budžeta i završnog računa, odlučivanje o Poslovniku o svom radu, ukidanje imuniteta narodnim poslanicima , predsedniku Repbulike, članovima Vlade i Zaštitniku građana idr. Međutim kada se radi o promeni Ustava i razrešenju predsednika Republike Narodna skupština donosi odluku sa najmanje 2/3 narodnih poslanika.

Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti, u skladu sa Ustavom i zakonom. Ustavom je određeno da predmet referendum ne mogu biti obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvđenje varednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine. O Narodnoj skupštini donosi se zakon – Zakon o Narodnoj skupštini 2010. Dakle pitanje Narodne skupštine uređuje se Ustavom, Zakonom i Poslovnikom o radu Narodne skupštine.

16. Izbor i mandat narodnih poslanika i konstituisanje Narodne skupštine

Legislatura – legislativni period-vreme na koje se bira jedna skupština. Kod nas je taj period od 4 godine. Mandat Narodne skupštine počinje da teče ,odnosno smatra se da je Narodna skupšina konstituisana potvrđivanjem mandata 2/3 narodnih poslanika.

Izbore za narodne poslanike raspisuje Predsednik Republike, 90dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončavaju u narednih 60 dana.

Prvu sednicu Narodne skupštine zakazuje predsednik Narodne skupštine iz prethodnog saziva, tako da se sednica održi najkasnije 30 dana od dana proglašenja konačnih ibornih rezultata.

Potvrđivanjem mandata 2/3 narodnih poslanika prestaje mandate prethodnog saziva Narodne skupštine. Na odluku donetu u vezi sa potvrđivanjem mandata dopuštena je žalba Ustavnom sudu, koji po njoj odlučuje u roku od 72 sata.- tu postoji pravna praznina jer nije precizirano od kog momenta se računa rok od 72 sata.

Pored potvrde poslaničkih mandata na prvoj sednici Narodne skupštine vrši se izbor predsednika i potpredsednika i imenovanje generalnog sekretara Narodne skupštine, zatim za konstituisanje skupštine neophodno je i obrazovanje poslaničkih grupa i uspostaviti stalna radna tela skupštine skupštinski odbori,kao pomoćna radna tela, tako da zaključujemo da na prvoj sednici po pravilu se vrši izbor članova radnih tela N.s. i izbor članova stalnih parlamentarnih delegacija u međunarodnim institucijama..Karakter i priroda mandata narodnih poslanika može biti :

Imperativan ili vezan i Slobodan ili predstavnički

U modernism ustavima apsolutno dominira slobodan mandat.

Page 16


Prema prvom shvatanju predstavnici su odgovorni svojim biračima,ono je izraz teorije o vezanom ili imperativnom mandatu i biračkom pravu kao individualnom pravu građana. Prema ovoj teoriji birači nisu izborom predstavnika na njih preneli vrhovnu vlast. Oni su i dalje titular suverenosti, pa zato u svako doba mogu opozvati predstavnike koji se ne pridržavaju izbornog programa ili čijim radom nisu zadovoljni. Veza između birača i njihovih predstavnika ne prestaje aktom izbora,pošto birači treba stalno da kontrolišu svoje predstavnike i njihov rad tokom čitavog mandatnog perioda.

Prema drugom shvatanju predstavnici su nezavisni od birača, i ono je sastavni deo teorije o slobodnom ili predstvaničkom mandatu i shvatnju o biračkom pravu kao funkciji . Prema ovoj teoriji predstavnici birača dobijaju izborom punomoćstvo od celog naroda, a ne od birača svoje izborne jedinice. Uloga birača iscrpljuje se u momentu glasanja posle kojeg je izabrani predstavnik slobodan sve do isteka svog predstavničkog mandata. Opoziv predstavnika od strane birana nesaglasan je sa predstavničkim sistemom i smetnja je njegovom funkcionisanju. Uz to bi opoziv predstavnika moga pretvoriti u delegate birača podložnog neopravdanim napadima organizovanih klika, što bi odbijalo sposobne pojedince od učešća u javnom životu.Dakle slobodan mandate podrazumeva nepostojanje bilo kakve pravne veze između narodnog poslanik i birača, ali i samo političke stranke, drugim rečima narodni poslanik mora biti Slobodan dap o svojoj svesti izražava mišljenje i glasa u parlamentu.

Kod nas Ustav izričito ne proklamuje slobodan mandate,definicija slobodnog mandata nalazi se u Zkonu o Narodnoj skupštini- čl.37 Narodni poslanik se opredeljuje, istupa i glasa po sopstvenom uverenju.

U Ustavu je članom 102 predviđeno da mandate narodnog poslanika počinje da teče danom potvrđivanja mandata Narodnoj skupštini i traje četiri godine odnosno do prestanka mandata narodnih poslanika tog saziva parlamenta.Narodni poslanik je Slobodan da pod uslovom određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandate na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika ova odredba je senka na sloboda n mandate, i sporna je imajući u vidu da više ne postoje blanko ostavke. U načelu mandate narodnog poslanika je slobodan, ali ustav predviđa mogućnost da zakonom se urede uslovi za blanko ostavku što je suprotno slobodnom mandate.

Narodni poslanik ne može istovremeno biti nosilac pravosudne ili druge funkcije na koju ga bira Narodna skupština RS, niti drugi funkcioner ili zaposleni koji u republičkom organu obavlja poslove koji se odnose na delokrug tog organa, osim u slučajevima utvrđenim Ustavom. Danom potvrđivanja poslaničkog mandata licu izabranom od Narodne skupštine RS prestaje funkcija , a licu zaposlenom u republičkom organu počinje da miruje radni odnos.

17. Prestanak mandata i raspuštanje skupštine

Prema Zakonu o izboru narodnih poslanika postoje tri grupe razloga za prevremeni prestanak mandata narodnog poslanika:

1. Razlozi lične prirode ( ostavka, smrt)2. Grupa razloga odnosi se na gubitak uslova za uživanje biračkog prava ( gubitak državljanstva,

prestanak prebivališta, lišenje poslovne sposobnosti pravnosnažnom odlukom)3. Grupa razloga tiču se pravne i političke odluke koje utiču na status narodnog poslanika:

Page 17


a) Pravnosnažna sudska odluka kojom je n.poslanik osuđen na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje šest meseci,

b) Nastupanje nespojivosti – inkopatibilnosti i to preuzimanjem posla ili funkcije koji su prema Zakonu nespojivi sa funkcijom poslanika

Prevremeni prestanak mandata cele skupštine, postoje dve vrste:1. Predsednik Republike može na obrazložen predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu*- odluka

predsednika ima diskrecionarni karakter on može a i ne mora da raspusti skupštinu. Istovremeno sa raspuštanjem Narodne skupštine predsednik Republike raspisuje izbore za narodne poslanike, tako da se izbori okončaju najkasnije za 60 dana od dana raspisivanje. Postoje dve situacije kada je zabranjeno raspuštanje skupštine:

Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine ,ako je podnet predlog da joj se izglasa nepoverenje ili ako je postavila pitanje svoga poverenja i

Narodna skupština ne može biti raspuštena za vreme ratnog ili vanrednog stanja.

2. Druga vrsta raspuštanja Narodne skupštine je po sili Ustava, to znači da je predsednik Republike dužan da u svim slučajevim koji su izričito predviđeni Ustavom ukazom raspusti Narodnu skupštinu:

Narodna skupština se raspušta ako u roku od 90 dana od dana konstituisanja ne izabere Vladu i Ako Narodna skupština ne izabere novu Vladu u roku od 30 dana od dana neizglasavanja

poverenja, predsednik Republike je dužan da raspusti NS i raspiše izbore čl.131 Ustava

Po Ustavu RS raspuštena Narodna skupština vrši samo tekuće ili neodložne poslove, određene zakonom. U slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja ponovo se uspostavlja njena puna nadležnost, koja traje do okončanja ratnog , odnosno vanrednog stanja.

18. Poslanički imuniteti

U Republici Srbiji postoje dva oblika poslaničkog imuniteta:1. Imunitet neodgovornosti ili materijalno pravni imunitet i2. Imunitet nepovredivosti

1. Imunitet neodgovornosti ili materijalno pravni imunitet je automatski budući da se primenjuje i kada se poslanik na njega ne pozove i apsolutan je , što znači da štiti poslanika za bilo koje usmeno ili pismeno izraženo mišljenje ili dat glas u vršenju svoje poslaničke funkcije za koje poslanik ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost. Neodgovornost poslanica za izraženo mišljenje i dat glas u parlamentu je apsolutna – ona važi dok mandate poslanika traje i posle isteka mandata.Ovaj imunitet štiti poslanika u krivičnopravnom smislu, građansko pravnom, upravno pravnom i disciplinskom, osim disciplinske odgovornosti uređene samim Poslovnikom o radu Narodne skupštine, što u svtari znači da mu se može oduzeti reč, novčano kazniti iključiti sa sednice – to su disciplinske mere. Pitanje imuniteta je pitanje parlamentarne kulture i svesti.

Ovaj imunitet je suštinski materijalni jer štiti poslanika – sprečava svako sudsko gonjenje poslanika za mišljenje i glas u parlamentu,. Za svoje govore i mišljenja izvan parlamenta poslanik je odgovoran kao i svaki drugi građanin. Kod ovog imuniteta reč je o slobodi izražavanja o privilegiji reči ,ona se jemči prvenstveno radi obezbeđivanja pretresa u parlamentu. Ovim imunitetom obuhvaćeni su samo oni akti za koje se može uzeti da se preko njih odvija radnja parlamenta. Još jednom treba podvući da ovim

Page 18


imunitetom su zaštićene izjave unutar parlamenta ,odnosno njegovih organa, i to samo za vreme trajanja sednice. Pre i posle sednice, kao i za vreme odmora, izjave poslanica nisu zaštićene imunitetom neodgovornosti.

2. Imunitet nepovredivosti tiče se akata izvršenih van obavljanja funkcije poslanika, njime se štiti sva vanparlamentarna delatnost poslanika. To je proceduralni imunitet koji jednostavno sprečava primenu opšteg prava na poslanike. Nime , bez pristanka parlamenta, poslanik ne može biti lišen slobode nit se protiv njega može povesti krivični postupak. Smisao ovog imuniteta je da se poslaniku jemči sloboda od hapšenja. Taj imunitet može biti ukinut samo odlukom parlamenta.

Imunitet nepovredivosti odnosi se isključivo na krivični postupak,tom vrstom imuniteta poslanici nisu obuhvaćeni kada je reč o građanskopravnoj, upravnopravnoj i disciplinskoj odgovornosti. Po svom obimu imunitet nepovredivosti širi je od imuniteta neodgovornosti jer potencijalno obuhvata mnogo veći broj krivičnih dela, ali je po svom dejstvu slabiji jer predstavlja samo vremensko odlaganje krivičnog gonjenja , dok se parlament ne izjasni , a najduže dok traje parlamentarni mandate. Imunitet nepovredivosti štiti parlamentarca samo za vreme trajanja mandata, posle čega je on krivično odgovoran.

Imunitet nepovredivosti znači samo procesnu smetnju za vođenje krivičnog postupka dok poslanik uživa imunitet. Traženje odobrenja od parlamenta za vođenje postupka znači prekid zastarelosti,dok zastoj zastarelosti nastupa ako parlament odbije davanje odobrenja za pokretanje krivičnog postupka. U suprotnom bi ovaj imunitet vodio u krivičnu neodgovornost i time bi doveo u pitanje načelo jednakosti građana.

Zaštita koja se pruža imunitetom neopravdanosti je privremena,ona nije apsolutna i odnosi se isključivo na krivični postupak ili drugi postupak u kome narodni poslanik može biti lišen slobode. Ovaj imunitet nije ni automatski jer zahteva da se narodni poslanik na njega pozove, te stoga on ne može biti pritvoren,niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome mu se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.

Narodna skupština odlučuje većinom glasova svih narodnih poslanika o ukidanju imuniteta narodnom poslaniku koji se pozvao na imunitet čime se daje odobrenje Narodne skupštine iz prethodnog stava.Protiv narodnog poslanika koji se nije pozvao na imunitet može se, bez odobrenja Narodne skupštine, voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora. Organ koji vodi postupak protiv narodnog poslanika koji se nije pozvao na imunitet dužan je da o pokretanju postupka obavesti Narodnu skupštinu. Narodna skupština može većinom glasova svih narodnih poslanika da uspostavi imunitet narodnom poslaniku koji se nije pozvao na imunitet.

Narodni poslanik koji je zatečen u vršenju krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora u trajanju dužem od pet godina može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine.- in flagrante U krivičnom ili drugom postupku u kome je uspostavljen imunitet , ne teku rokovi propisani za taj postupak. Narodna skupština odluke koje donosi, donosi ih na predlog nadležnog odbora Narodne skupštine u skladu sa Poslovnikom.

Nezavisnost narodnog poslanika pored imuniteta potrebna je i parlamentarna inkopatibilnost- nespojivost funkcije poslanika sa drugom javnom funkcijom ili drugom profesionalnom delatnošću.

Page 19


Narodni poslanik ne može biti poslanik u skupštini AP, niti funkcioner u organima izvršene vlasti i pravosuđa,niti može obavljati druge funkcije, poslove i dužnosti za koje je zakonom utvrđeno da predstavljaju sukob intresa., npr. gradonačelnik

Dva su razloga ustanovljavanja inkopatibilnosti:1. Poštovanje podele vlasti2. Kao i fizička nemogućnost obavljanja dva posla istovremeno

19. Unutrašnja organizacija skupštine, radna tela i funkcioneri

Radna tela Narodne skupštine mogu biti stalna radna tela,, a mogu se obrazovati i privremena radna tela. Stalna radna tela su odbori, čiji mandat se utvrđuje Poslovnikom. Privremena radna tela su anketni odbori i komisije.

U Narodnoj skupštini obrazuju se poslaničke grupe iz reda narodnih poslanika. Poslanička grupa ima predsednika i zamenika predsednika. Predsednik poslaničke grupe predstavlja poslaničku grupu. Poslaničku grupu čini najmanje pet narodnih poslanika. Poslanička grupa je obrazovana podnošenjem predsedniku Narodne skupštine spiska članova koji je potpisao svaki član poslaničke grupe. Na spisku se posebno naznačava predsednik poslaničke grupe i njegov zamenik.Narodni poslanik može da bude član samo jedne poslaničke grupe.

Poslaničke grupe predlažu kandidate za članove i zamenike članova odbora, srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini.U sastavu odbora prilikom utvrđivanja srazmernog učešća poslaničkih grupa u ukupnom broju članova i zamenika članova odbora, obezbeđuje se većina onih stranaka koje čine parlamentarnu većinu.Ako poslanička grupa ne predloži kandidate, odbor se konstituiše u sastavu u kome je izabran na osnovu predloga poslaničkih grupa koje su predložile svoje kandidate, ako je izabrano više od polovine broja članova odbora utvrđenog ovim poslovnikom.Narodni poslanik može biti član više odbora.

Predsednik Narodne skupštine podnosi Narodnoj skupštini predlog odluke o izboru članova i zamenika članova odbora na osnovu predloga poslaničkih grupa.O predlogu odluke odlučuje se u celini, javnim glasanjem.Članovi i zamenici članova odbora su izabrani ako je za predlog odluke glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.Ako predlog odluke ne bude usvojen, postupak se ponavlja.

Prvu sednicu odbora saziva predsednik Narodne skupštine.Do izbora predsednika odbora, prvoj sednici predsedava najstariji prisutan član odbora.Odbor na prvoj sednici bira, iz reda svojih članova, predsednika i zamenika predsednika odbora. Nakon izbora predsednika i zamenika predsednika odbora, njihovi zamenici ostaju u svojstvu njihovih zamenika kao članova odbora.

Odbori se obrazuju za razmatranje predloga zakona i drugih akata podnetih N.skupštini, sagledavanja stanja vođenja politike od strane Vlade, praćenje izvršavanja zakona id r.opštih akata od strane Vlade id r. državnih organa i tela,kao i za razmatranje dr.pitanja iz nadležnosti N.skupštine. Dakle odbori pomažu skupštini u radu i obezbeđuju efikasniji i kvalitetniji rad. Odbori nemaju samostalna ovlašćenja, jer u našem pravnom sistemu oni pretresaju zakonske predloge , daju svoje mišljenje,imaju izvestioce, pomažu Narodnoj skupštini u kontroli vlade.

Page 20


Odbor u okviru svog delokruga, prati rad Vlade i drugih organa i tela, čiji rad nadzire Narodna skupština, u skladu sa Ustavom i zakonom. Odbor razmatra izveštaje organa, organizacija i tela ,koji se na osnovu zakona podnose Narodnoj skupštini. Odbor može da organizuje javno slušanje. Odbori ne donose samostalne odluke: npr. zakonski predlog bez mišljenja odbora ide u dalju procedure. Radi razmatranja pojedinih pitanja iz svog delokruga i pripreme predloga o tim pitanjima odbor može obrazovati pododbor, a predsednik odbora može obrazovati posebnu radnu grupu. Pododbor i radna grupa obavljaju poslove za potrebe odbora i ne mogu samostalno istupati, osim ako nadležni odbor drugačije ne odluči Sednici odora prisustvuje član odnosno ovlašćeni predstavnik Vlade kada se na sednici razmatra predlog ili mišljenje Vlade i u drugim slučajevima na poziv odbora,kao i ovlašćeni predstavnik drugog predlagača zakona i akata. .Sastav i delokrug i način rada odbora utvrđuje se Poslovnikom o radu skupštine. Poslaničke grupe predlažu candidate za članove i zamenike članova odbora, srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u N.s. Narodni poslanik može biti član više odbora. Rad odbora mogu da pomažu stručnjaci i naučnici koji ne postaju članovi odbora i nemaju pravo glasa, odnosno ne mogu da glasaju.

Privremena radna tela mogu se obrazovati radi sagledavanja stanja u određenoj oblast ii utvrđivanju činjenica o pojedinim pojavama ili događajima, o čemu podnose izveštaj plenumu i prestaju da postoje po obavljanju tog zadatka. Sastav i zadatak privremenog radnog tela utvrđuje se odlukom Narodne skupštine. U radu radnih tela po pozivu mogu učestvovati naučnici i stručnjaci. Predsednik Narodne skupštine , na predlog radnog tela može angažovati naučne ili stručne institucije kao i naučnike i stručnjake radi proučavanja pojedinih pitanja iz nadležnosti skupštine.

Narodna skupština obrazuje anketni odbor, odnosno komisiju, radi sagledavanja stanja u određenoj oblasti i utvrđivanja činjenica o pojedinim pojavama ili događajima.Odlukom o obrazovanju anketnog odbora utvrđuje se sastav i zadatak odbora, kao i rok za njegovo izvršenje. Odlukom o obrazovanju komisije utvrđuje se njen zadatak i sastav.Anketni odbor se obrazuje iz reda narodnih poslanika, a komisija iz reda narodnih poslanika, predstavnika organa i organizacija, naučnika i stručnjaka.Anketni odbor, odnosno komisija, ne može da vrši istražne i druge sudske radnje. Anketni odbor, odnosno komisija, ima pravo da traži od državnih organa i organizacija podatke, isprave i obaveštenja, kao i da uzima izjave od pojedinaca koje su mu potrebne.Predstavnici državnih organa i organizacija dužni su da se odazovu pozivu anketnog odbora, odnosno komisije, i da daju istinite izjave, podatke, isprave i obaveštenja.

Radne grupe se sastoje od stručnjaka i poslanika koji su članovi tih radnih grupa i imaju pravo glasa.

Imenovana lica u Narodnoj skupštini su generalni sekretar Narodne skupštine i zamenik generalnog sekretara N.s.Parlamentarni funkcioneri su predsednik Narodne skupštine, potpredsednici Narodne skupštine, predsednici skupštinskih odbora i predsednici poslaničkih grupa.

Page 21


Kolegijum Narodne skupštine je telo Narodne skupštine koje saziva predsednik Narodne skupštine radi koordinacije rada i obavljanja konsultacija u vezi sa radom Narodne skupštine. Kolegijum čine predsednik Narodne skupštine, potpredsednici Narodne skupštine i predsednici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini.

Predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu, saziva sednice skupštine i utvrđuje predlog dnevnog reda ,predsedava sednicama skupštine, saziva sastanke kolegijuma skupštine i predsedava sastancima, stara se o radu na sednicama skupštine i o primeni Poslovnika, stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela skupštine, vrši i druge poslove utvrđene zakonom i Poslovnikom.

Predsednik Narodne skupštine bira se iz reda narodnih poslanika na predlog najmanje 30 narodnih poslanika. Predlog kandidata za predsednika Narodne skupštine podnosi se predsedavajućem, u pisanom obliku.Predsednik Narodne skupštine bira se tajnim ili javnim glasanjem. O načinu izbora predsednika N.s.odlučuje Narodna skupština. Postupak izbora predsednika Ns uređuje se Poslovnikom. Za predsednika Narodne skupštine izabran je narodni poslanik za koga je glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Predsedniku Narodne skupštine prestaje funkcija ostavkom, razrešenjem ili prestankom mandata narodnog poslanika. U ovom slučaju funkciju predsednika Narodne skupštine obavlja najstariji potpredsednik NS. Predsednik Narodne skupštine ostavku podnosi NS u pisanom obliku ili usmeno na sednici Ns. Predsedniku Ns funkcija prestaje danom i časom podnošenja ostavke. Narodna skupština može da razreši dužnosti predsednika ns. Postupak za razrešenje predsednika Narodne skupštine uređuje se Poslovnikom.

Narodna skupština može da razreši dužnosti predsednika Narodne skupštine.Na postupak za razrešenje predsednika Narodne skupštine shodno se primenjuju odredbe ovog poslovnika o izboru predsednika Narodne skupštine.U slučaju prestanka funkcije predsednika Narodne skupštine, Narodna skupština će na istoj, a najkasnije na narednoj sednici, izabrati novog predsednika Narodne skupštine, u skladu s odredbama ovog poslovnika.

Narodna skupština utvrđuje broj potpredsednika na predlog predsednika Narodne skupštine. Najmanje 30 narodnih poslanika može da predloži jednog ili više kandidata za potpredsednika Narodne skupštine, ali najviše do odlukom utvrđenog broja potpredsednika. Predlog kandidata za potpredsednika Narodne skupštine podnosi se predsedniku Narodne skupštine, u pisanom obliku.Predsednik Narodne skupštine dostavlja narodnim poslanicima sve primljene predloge kandidata. Pre pristupanja izboru potpredsednika Narodne skupštine, Narodna skupština na predlog predsednika Narodne skupštine odlučuje da li će se glasati tajno ili javno. Ako Narodna skupština odluči da se glasa javno, glasa se prozivkom. Tajnim glasanjem za izbor potpredsednika Narodne skupštine rukovodi predsednik Narodne skupštine.Kandidat za potpredsednika Narodne skupštine ne može da pomaže predsedniku Narodne skupštine u rukovođenju glasanjem. Za potpredsednika Narodne skupštine izabran je kandidat za koga je glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Potpredsednici Narodne skupštine pomažu predsedniku Narodne skupštine u vršenju poslova iz njegovog delokruga.Predsednika Narodne skupštine, u slučaju privremene sprečenosti ili odsutnosti, zamenjuje jedan od potpredsednika Narodne skupštine, koga on odredi, o čemu obaveštava sve

Page 22


potpredsednike i generalnog sekretara Narodne skupštine, pisanim putem. Ako predsednik Narodne skupštine ne odredi koji ga od potpredsednika zamenjuje, zamenjuje ga najstariji potpredsednik.Potpredsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika na sednici Narodne skupštine ima ovlašćenja predsednika Narodne skupštine u predsedavanju, u skladu s ovim poslovnikom.

Potpredsedniku Narodne skupštine prestaje funkcija: ostavkom, razrešenjem ili prestankom mandata narodnog poslanika, po postupku i na način predviđenim za prestanak funkcije predsednika Narodne skupštine.U slučaju prestanka funkcije potpredsednika Narodne skupštine, izbor potpredsednika Narodne skupštine vrši se po postupku i na način utvrđen za izbor.

20. Zakonodavni postupak

Zakonodavni postupak se sastoji od 3 faze:1. Podnošenje predloga zakona2. Rasprava i usvajanje zakona3. Proglašenje i stupanje zakona na snagu

U parlamentarnim sistemima ovlašćeni prelagači zakona su parlament i vlada, prema čl. 107 Ustava RS pravo predlaganja zakona i drugih propisa i opštih akata imaju: svaki narodni poslanik, Vlada, skupština autonomne pokrajine ili najmanje 30.000 birača. Zaštitnik prava građana i Narodna Banka Srbije imaju pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti.

Ovlašćeni predlagač zakona podnosi predlog zakona u obliku u kome se zakon donosi, s obrazloženjem, odnosno obrazložen predlog zakona. Ako je predlagač zakona grupa narodnih poslanika, uz predlog mora biti naznačen predstavnik predlagača. Ako to nije učinjeno, smatra se da je predstavnik predlagača prvi potpisani narodni poslanik. Predlog zakona koji je upućen Narodnoj skupštini predsednik Narodne skupštine, odmah po prijemu, dostavlja narodnim poslanicima, nadležnom odboru i Vladi, ako ona nije predlagač.Predlog zakona se dostavlja i Zaštitniku građana, odnosno Narodnoj banci Srbije, ako uređuje materiju iz njihove nadležnosti.

Ako predlog zakona nije pripremljen u skladu s ovim poslovnikom, predsednik Narodne skupštine zatražiće od predlagača da ga uskladi s odredbama ovog poslovnika, pri čemu će precizno navesti u čemu se sastoji ta neusklađenost.Predlagač zakona može, u roku od 15 dana, da podnese predlog zakona usklađen s odredbama ovog poslovnika ili da, u slučaju neslaganja s mišljenjem predsednika Narodne skupštine, zatraži, pisanim putem, da se Narodna skupština o tom pitanju izjasni. Narodna skupština je dužna da se o tom pitanju izjasni na prvoj narednoj sednici, pre prelaska na dnevni red, bez pretresa. Pre odlučivanja, predlagač zakona ima pravo da obrazloži svoj stav, u vremenu ne dužem od pet minuta.Ako predlagač zakona ne postupi u skladu s odredbama stava 2. ovog člana, predlog zakona smatra se povučenim.

Predlog zakona, pripremljen u skladu s odredbama ovog poslovnika, može da se uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine u roku ne kraćem od 15 dana od dana njegovog podnošenja.

Page 23


Predlog zakona, pre razmatranja na sednici Narodne skupštine, razmatraju nadležni odbor i Vlada, ako nije predlagač zakona.Nadležni odbor i Vlada, ako nije predlagač zakona, u svom izveštaju, odnosno mišljenju, mogu da predlože Narodnoj skupštini da prihvati ili ne prihvati predlog zakona u načelu.Ako nadležni odbor i Vlada predlože prihvatanje predloga zakona u načelu, dužni su da navedu da li predlog zakona prihvataju u celini ili sa izmenama, koje predlažu u formi amandmana.Narodnoj skupštini nadležni odbor i Vlada dostavljaju izveštaje, odnosno mišljenje, po pravilu, u roku ne kraćem od pet dana pre dana početka sednice Narodne skupštine na kojoj se predlog zakona razmatra.Ako nadležni odbor ne dostavi izveštaj, odnosno Vlada mišljenje o predlogu zakona, predlog zakona će se razmatrati i bez tog izveštaja, odnosno mišljenja.

O predlogu zakona se na sednici nadležnog odbora najpre vodi načelni pretres, a zatim pretres u pojedinostima.

Pretres u pojedinostima obavlja se o članovima predloga zakona na koje su podneti amandmani i o amandmanima kojima se predlaže uvođenje novih odredaba, a u pretresu mogu da učestvuju: članovi odbora, predlagač zakona ili njegov predstavnik, predstavnik Vlade, ako ona nije predlagač, i podnosilac amandmana ili svaki narodni poslanik koji prisustvuje sednici nadležnog odbora, kao i druga pozvana lica.

Nakon završetka pretresa, nadležni odbor podnosi Narodnoj skupštini izveštaj, koji sadrži mišljenje i predloge odbora, kao i izdvojeno mišljenje člana odbora. Odbor određuje izvestioca, koji ima pravo da obrazlaže izveštaj odbora na sednici Narodne skupštine.

Na sednici Narodne skupštine najpre se vodi načelni pretres.Narodna skupština može da odluči da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja u njima međusobno povezana, s tim što se odlučivanje o svakom predlogu obavlja posebno.

Po završenom načelnom pretresu, Narodna skupština prelazi na načelni pretres o predlogu zakona, odnosno jedinstveni pretres o predlogu drugog akta iz ostalih tačaka dnevnog reda, a zatim prelazi na pretres u pojedinostima.

Izuzetno, pretres predloga zakona o budžetu Republike Srbije vodi se tako što se po završenom načelnom pretresu odmah prelazi na pretres u pojedinostima.

Od završenog načelnog pretresa, do otvaranja pretresa predloga zakona u pojedinostima, mora da prođe najmanje 24 časa.

U vremenu između završenog načelnog pretresa i otvaranja pretresa predloga zakona u pojedinostima, nadležni odbor može da podnese amandman na predlog zakona.

Narodna skupština može da odluči da se o pojedinim predlozima zakona pretres u pojedinostima vodi odmah po završetku načelnog pretresa.

Pretres u pojedinostima obavlja se o članovima na koje su podneti amandmani i o amandmanima kojima se predlaže unošenje novih odredaba, pri čemu ukupno vreme za pretres u pojedinostima za

Page 24


poslaničke grupe iznosi isto koliko je iznosilo i ukupno vreme za načelni pretres predloga zakona, odnosno za zajednički načelni pretres više predloga zakona za poslaničke grupe. Ukupno vreme pretresa u pojedinostima za poslaničke grupe raspoređuje se na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova te poslaničke grupe.Predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa, za ukupni pretres u pojedinostima imaju dodatno vreme od 15 minuta za poslaničku grupu, koje se ne računa u ukupno vreme za pretres u pojedinostima za poslaničke grupe.Svaki podnosilac amandmana ima pravo da obrazloži svoj amandman, u trajanju do dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od deset časova. Ako je jedan amandman, zajedno, podnelo više narodnih poslanika, pravo da obrazloži ovaj amandman u ime podnosilaca ima samo jedan od potpisanih narodnih poslanika, i to u trajanju do dva minuta.Ako više narodnih poslanika iz iste poslaničke grupe podnese amandmane koji su po sadržini istovetni, smatraće se da se radi o jednom istom amandmanu koji je podnelo više narodnih poslanika zajedno i primeniće se odredba prethodnog stava.Predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača zakona ima pravo da o svakom amandmanu govori do dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od tri časa. Narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa, međusobnim dogovorom, određuju najviše tri učesnika u pretresu u pojedinostima, koji imaju pravo da govore svako po jednom, do pet minuta. Ako se ne postigne međusobni dogovor, pravo da govore po jednom, do pet minuta, imaju tri narodna poslanika koja se prva prijave za reč.Ako je na isti član predloga zakona podneto više amandmana u istovetnom tekstu, o tim amandmanima će se odlučivati kao o jednom amandmanu. Kada utvrdi da nema više prijavljenih za učešće u pretresu, odnosno po isteku vremena utvrđenog za pretres, predsednik Narodne skupštine zaključuje pretres.

Predlagač zakona ima pravo da povuče predlog zakona iz procedure sve do završetka pretresa predloga zakona na sednici Narodne skupštine. Narodna skupština, na obrazloženi predlog predlagača zakona, može da odluči da povuče određenu tačku iz dnevnog reda sednice koja je u toku, sve do početka pretresa te tačke na sednici Narodne skupštine, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Narodna skupština odlučuje o predlogu zakona u načelu, o amandmanima na predlog zakona i o predlogu zakona u celini u Danu za glasanje.Ako je predlog zakona prihvaćen u načelu, Narodna skupština odlučuje o amandmanima.Ako na predlog zakona nisu podneti amandmani, Narodna skupština o tom predlogu zakona odlučuje samo u celini.Kada predlog zakona sadrži odredbe za koje se predviđa povratno dejstvo, Narodna skupština će posebno odlučiti da li za to dejstvo postoji opšti interes.Ako je predlogom zakona predviđeno da zakon stupi na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja, Narodna skupština će posebno odlučiti da li za to postoje naročito opravdani razlozi.Nakon odlučivanja o amandmanima, Narodna skupština pristupa glasanju o predlogu zakona u celini.

Page 25


a) Amandman

Amandman je predlog za izmenu i dopunu predloga zakona. Amandman može da podnese Ustavom ovlašćeni predlagač zakona, kao i nadležni odbor Narodne skupštine, u skladu s ovim poslovnikom.Amandman se podnosi predsedniku Narodne skupštine, u pisanom ili elektronskom obliku, počev od dana prijema predloga zakona u Narodnoj skupštini, a najkasnije tri dana pre dana određenog za održavanje sednice za koju je predloženo razmatranje tog predloga zakona, osim ako se sednica Narodne skupštine sazove u roku kraćem od roka predviđenog ovim poslovnikom, kada je rok za podnošenje amandmana do početka prve načelne rasprave na sednici Narodne skupštine.Amandman na predlog zakona, koji se razmatra po hitnom postupku, može da se podnese do početka načelnog pretresa tog predloga zakona.Podnosilac amandmana ne može sam, ili zajedno sa drugim narodnim poslanicima, da podnese više amandmana na isti član predloga zakona./ pogledati čl.162-166 Poslovnika o radu Narodne skupštine /

Narodna skupština u Danu za glasanje, nakon usvajanja predloga zakona u načelu, odlučuje o podnetim amandmanima po redosledu članova predloga zakona.Ako je podneto više amandmana na isti član predloga zakona, prvo se odlučuje o amandmanu kojim se predlaže brisanje odredbe toga člana, a zatim o amandmanu kojim se predlaže izmena celog člana.Narodna skupština posebno odlučuje o svakom amandmanu, osim o amandmanu koji je postao sastavni deo predloga zakona.

Ovo predstavlja redovan ili opšti zakonski postupak, pored njega postoji i HITAN POSTUPAK ili skraćeni postupak koji se sprovodi po Posloniku o radu Narodne skupštine.

Zakon se može doneti po hitnom postupku. Po hitnom postupku može da se donese zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa s propisima Evropske unije.

Predlagač zakona je dužan da navede razloge za donošenje zakona po hitnom postupku.Predlog zakona za čije se donošenje predlaže hitni postupak može da se uvrsti u dnevni red sednice Narodne skupštine ako je podnet najkasnije 24 časa pre određenog početka te sednice.Predlog zakona kojim se uređuju pitanja iz oblasti odbrane i bezbednosti, za čije se donošenje predlaže hitni postupak, može se staviti na dnevni red sednice Narodne skupštine i ako je podnet na dan održavanja sednice, dva časa pre određenog početka te sednice, a ako je predlagač Vlada, predlog zakona može se staviti na dnevni red i ako je podnet u toku sednice Narodne skupštine, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika.U toku sednice Narodne skupštine, izuzetno se može, po hitnom postupku, na dnevni red sednice staviti i predlog za izbor, imenovanje i razrešenje i prestanak funkcije, predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu, na obrazloženi predlog ovlašćenog predlagača, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Predsednik Narodne skupštine zakazuje Dan za glasanje o predlogu za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom njenom članu, odmah po završetku pretresa te tačke, ne čekajući da se završi pretres ostalih tačaka dnevnog reda.

Page 26


O svakom predlogu za stavljanje na dnevni red akata po hitnom postupku, Narodna skupština prethodno odlučuje, bez pretresa, prilikom utvrđivanja dnevnog reda, odnosno u toku sednice, odmah po prijemu predloga, pod uslovom da sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika.Predsednik Narodne skupštine dužan je da predlog zakona za čije se razmatranje predlaže hitni postupak dostavi narodnim poslanicima i Vladi, ako ona nije predlagač zakona, odmah po prijemu.

Pogledati Zakon o Ustavnom sudu i Poslovnik o radu Narodne skupštine

Po izglasavanju zakona, zakon se dostavlja predsedniku Republike. Predsednik Republike dužan je da najkasnije u roku od 15 dana od dana izglasavanja zakona, odnosno najkasnije u roku od 7 dana ako je zakon donet po hitnom postupku donese ukaz o proglašenju zakona ili da zakon, uz pismeno obrazloženje vrati Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje.- suspenzivni veto

Ako Narodna skupština odluči da ponovo glasa o zakonu koji je predsednik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je dužan da proglasi ponovno izglasani zakon. Ako predsednik Republike ne donese ukaz o proglašenju zakona u Ustavom predviđenom roku, ukaz donosi predsednik Narodne skupštine.

Izglasani zakon mora biti objavljen pre nego što stupid na snagu. Na taj način sva zaintresovana lica imaju priliku da se upoznaju sa tekstom zakona. Zakoni se objavljuju u Službenom glasniku Republike Srbije. Objavljeni zakoni se nalaze in a veb stranici Narodne skupštine.

Zakon stupa na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja. Često je u samom zakonu određeno da pojedini članovi, ili ceo zakon stupa na snagu protekom određenog vremena ili od tačno određenog datum.a Zakon može stupiti na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi koji moraju biti utvrđeni prilikom njegovog donošenja ( npr.viša sila, intresi odbrane i bezbednosti itd.Zakone izvršava Vlada tako što donosi uredbe i druge podzakonske propise..Kada zakon stupi na snagu , obavezuje sve subjekte na koje se odnosi. To znači i da možemo biti kažnjeni za njegovo nepoštovanje, ako je zakonom tako predviđeno. Kada se zakon objavi, pretpostavka je da je svako upoznat sa tekstom zakona.

Zakoni prestaju da važe donošenjem novog zakona koji uređuje datu oblast što je najčešći razlog, zatim na osnovu odluke Ustavnog suda u tom slučaju moguće je da prestanu da važe samo pojedine odredbe zakona i istekom vremena na koje je donet.

21. Referendum i narodna inicijativa

Referendum je ustanova pomoću koje biračko telo izražava neposrednim glasanjem svoje gledište ili svoju volju u odnosu na mere koje je neka druga vlast već preduzela ili tek namerava da ih preduzme .

Danas je značenje referendum prošiereno, pa referendum postoji uvek kada se jaedan akt podnosi na usvajanje narodu. Ukoliko je iznošenje zakona na referendum ustavana obaveza, zakoni koje usvoji parlament postaju konačni tek pošto ih usvoji biračko telo. Postojanje referenduma opravdava se teorijom narodne suverenosti. Kako je parlament punomoćnik biračkog tela, on zakone ne može usvajati konačno nego ad referendum, pod uslovom, pošto budu dobili opravdanje, dakle oni će

Page 27


končano biti usvojeni tek kad ih biračko teko kao vlastodavac parlamenta bude odobrilo. Tako građani drže kontrolu nad vršenjem javnih poslova.

Referendum je prema tome neposredno izjašnjavanje građana za dve ponuđene alternative ( za ili protiv ) . Primenom reazličitih merila , moguće je dobiti različite vrste referenduma, koje postoje u savremenim ustavnim sistemima.

Prema predmetu razlikuju se: ustavotvorni, zakonodavni , administrativni, finansijski i referendum u oblasti međunarodnih odnosa i međunarodnog prava.

Prema vremenu razlikuju se: prethodni referendum ( kad prethodi aktu države i utvrđuje opšta načela za taj akt) i naknadni referendum ( kada hronološki sledin posle akta države )

Sa stanovišta dejstva razlikuju se: konstitutivni referendum ( kada ima za cilj da potvrdi valjanost ili dejstvo jednog akta) i abrogativni referendum ( kada teži da ukine akt koji je na snazi , ne zamenjujući ga pri tom nekim drugim).

U odnosu na pravni osnov razlikuju se: obavezni referendum ( kad je kao takav predviđen ustavom, prema kojem odnosnog akta nema bez pristanka birčakog tela ) i fakultativni referendum ( kad ga može zahtevati određen procenat biračkog tela, određen broj država članica ili autonomnih jedinica, određen br.poslanika u prlamentu ili šef države u sl.sukoba između domova parlamenta ili radi ptvrđivanja određenih okolnosti).

S gledišta obaveznosti odluke donete na referendumu razlikuju se : obavezujući i savetodavni ( on postoji kada se akt koji je predmet referenduma ne usvaja putem referenduma, nego se glasanjem na referendumu o tom aktu samo izražava mišljenje, koje politički posmatrano može imati veliku težinu, ali pravno ono ne obavezuje parlament, koji ima punu slobodu u odlučivanju, što znači da parlament može odlučiti slobodno i suprotno izraženom mišljenju građana, a što zavisi od odnosa političkih snaga u društvu)

Posebna vrst je arbitražni referendum koji postoji kada posebni državni organ, po pravilu šef države iznosi biračkom telu na arbitražu spor koji nastaje između njega i parlamenta, odnosno između domova parlamenta.

Akt usvojen na referendumu ima istu pravu snagu kao odgovarajući akt usvojen od strane parlamenta. U teoriji postoji gledište koje je preovlađujuće da takav akt može biti izmenjen ili ukinut samo neposrednom odlukom građana, kako je i donet. .

Ustavotvorni referendu i referendum o drugim pitanjima iz nadležnosti Narodne skupštine.

Narodna skupština je dužna da akt o promeni Ustava stavi na republički referendum radi potvrđivanja, ako se promena Ustava odnosi na preambulu Ustava, načela Ustava, ljudska i manjinska prava i slobode, uređenje vlasti, proglašavanje ratnog i vanrednog stanja, odstupanje od ljudskih i manjinskih prava u vanrednom i ratnom stanju ili postupak za promenu Ustava.

Page 28


Kada se akt o romeni Ustava stavi na potvrđivanje, građani se na referendumu izjašnjavaju najkasnije u roku od 60 dana od dana usvajanja akta o promeni Ustava . Promena Ustava je usvojena ako je za promenu na referendumu glasala većina izašlih birača.

Akt o promeni Ustava koji je potvrđen na republičkom referendumu stupa na snagu kada ga proglasi Narodna skupština.čl.203

Na zahtev većine svih narodnih poslanika ili najmanje 100.000 birača Narodna skupština raspisuje referendum o pitanju iz svoje nadležnosti , u skladu sa Ustavom i zakonom.

Predmet referendum ne mogu biti obaveze koje proizilaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobodne, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbronih nadležnosti Narodne skupštine.

Narodna inicijativa je ovlašćenje određenog dela biračkog tela da pokrene postupak za promenu ustava ili za donošenje formalnog zakona. Pri tom donosilac tih akata ima obavezu dap o predlogu birača i postupi, tj. Da pokrene postupak za donošenje takvih akta. Narodna inicijativa omogućuje biračima da dobiju zakon koji smatraju oportunim, čak i u slučajevima kada se parlament tome suprotstavlja. Ona prisiljava parlament da odlučuje o zakonu koji se predlaže, jer parlament o njemu mora voditi pretres i na kraju glasati o njegovom usvajanju. Referendum i narodni veto jemče narodu da neće biti potčinjeni zakonima koje ne želi. Narodna inicijativa mu omogućuje da dobije zakonodavstvo koje želi. Dok referendum znači učešće građana u usvajanju jednog akta , narodna inicijativa je oblik učešća građana u predlaganju dnošenja određenog akta, pod uslovom da je ispunjen zahtev za potrebnim brojem potpisnika. Ni u jednom od dva oblika građani ne učestvuju u pretresu, razlog za toje materijalna smetnja, koja se ne može otkloniti, pošto je fizički nemoguće na jednom mestu skupiti toliko građana da bi se mogao voditi pretres.

Narodna inicijativa može imati dva oblika u kojima manje ili više dolazi do izražaja učešće građana. Prvi oblik je prosta ili neformulisana inicijativa – njeni podnosioci opštim izrazima označavaju cilj i smisao zakona koji žele na osnovu kojih će parlamentarno telo sačiniti integralni tekst predloga zakona. Ovakva inicijativa za razliku od peticije obavezuje parlament da je uzme u razmatranje, tj da izradi na osnovu nje predlog zakona.Drugi oblik je formulisana inicijativa , koja je u stvari po članovima redigovani predlog zakona.

Kada parlament na osnovu predloga izglasa zakon, taj zakon je konačno usvojen , bez potrebe d aide na narodno glasanje – referendum. Ali ako ga parlament odbaci ili ga izmeni, ustav može predvideti da prelog potekao od narodne inicijative ide na narodno glasanje. Ustav može ići i dalje pa predvideti da se inicijativa za donošenje zakona neposredno podnese narodu, na narodno glasanje, bez mogućnosti da se o zakonu odlučuje u parlamentu.- to je savršena demokratija – pošto zakon može biti usvojen bez učešća predstavničkog tela

Page 29


Narodna inicijativa za promenu ustava – 150.000 birača. Predlog za promenu ustava mogu podneti birači u datom broju , a o promeni odlučuje Narodna skupština. Predlog za promenu ustava usvaja se 2/3većinom narodnih poslanika od ukupnog broja narodnih poslanika.

Pravo predlaganja zakona, drugih propisa i opštih akata imaju pored svakog narodnog poslanika, Vlade , skupštine autonomne pokrajine i najmanje 30.000 birača.

22.Predsednik Republike izbor i mandat

Kada je nakon apsolutistički režima sa apsolutnim monarhom, došlo do podele državnih funkcija na različite državne organe šef države postaje nosilac izvršne, a parlament zakonodavne funkcije. Ali u zemljama u kojima se državna vlast vrši na načelu podele vlasti nije sva izvršna vlast poverena na vršenje šefu države. Samo u sistemima krute podele vlasti, kakav je predsednički sistem, šef države vrši celokupnu izvršnu vlast, dok u zemljama sa gipkom podelom vlasti postoji, tzv bicefalna egzekutiva, tj, izvršnu vlast – funkciju vrše dva državna organa šef države i vlada.

Šef države je organ koji predstavlja državu kao celinu, kao lice pa se otuda još kaže da on oličava državu. Taj organ može biti organizovan kao monarh ili predsednik republike, što je osnov za podelu državnih oblika na republike i monarhije. Šef države koji na taj visoki državni položaj nije biran nego dolazi naslešem, koji tu vlast vrši bez ograničenja dužine mandata, formalno doživotno i koji je kao ličnost osvećena, nepovrediva i neodgovorna je morh.

Šef države koji se na taj položaj bira posredno ili neposredno od strane birača( naroda ) čiji je mandate određen vremenski na nekoliko godina, uz eventualno ograničenje ili bez ograničenja ponovnog izbora i koji je uz sve to odgovoran je predsednik republike. Pri tome je materijalna i krivična odgovornost predsednika republike pravilo, dok je njegova politička odgovornost izuzetak.

Predsednik republike – njegov položaj kao državnog organa zavisi od toga da li ta institucija postoji u predsedničkom ili parlamentarnom sistemu vlasti. Od rešenja ovog načelnog pitanja organizacije državne vlasti zavise izbor i ovlašćenja predsednika republike. U predsedničkom sistemu vlasti predsednik republike se po pravilu bira neposredno od strane birača, a njegova ovlašćenja približna su onima koja ima monarh. U parlamentarnom sistemu predsednik republike se po pravilu bira od strane narodnog predstavništva i on nema više vlasti od parlamentarnog monarha, ali obično ima manji ugled i uticaj od ovog . U stvarnosti predsednik republike izabran od strane parlamenta vrši na simboličan način ovlašćenja koja su mu dodeljena i ograničava se na stavljanje svog potpisa. Stvarnu izvršnu vlast i mnogo više od toga vrši vlada.,koja proizilazi iz parlamenta i politički mu je odgovorna. Kako je predsednik lišen stvarne vlasti i politički neodgovoran, svi njegovi akti moraju biti premapotpisani od strane odgovornih ministara, članova vlade, nad kojima parlament može vršiti kontrolu.

Pojavom tzv. Mešovitih sistema predsednik republike koji je neposredno izabran od strane birača postaje i stvarni vršilac izvršne vlasti, kojem se ustavom dodeljuju ovlašćenja za obezbeđivanje redovnog funkcionisanja javnih vlasti. U savremenim državama šef države je nosilac izvršne funkcije državne vlasti. U zavistnosti od toga da li on tu funkciju vrši u celini ili je deli sa vladom, kao drugim organom izvršne vlasti, u savremenim državama razlikujemo monocefalnu, bicefalnu i mešovitu izvršnu vlast.

Page 30


Monocefalna izvršna vlast postoji kada celokupnu izvršnu vlast vrši šef države, kada je šef države istovremeno i šef vlade. Tu vlada formalno kao državni organ ni ne postoji, niti sama ima sopstvena ovlašćenja. Bicefalna izvršna vlast postoji kada postoje dva posebna državna organa od kojih svaki ima sopstvenu nadležnost iz oblasti izvršne vlasti. Pri tome je šef države simbolični, a vlada je stvarni nosilac izvršne vlasti. To je tradicionalni oblik izvršne vlasti u parlamentarnom sistemu. Mešoviti oblik izvršne vlasti postoji kada vlada utvrđuje i vodi nacionalnu politiku, ali joj se u vršenju odredjenih funkcija pridružuje i predsednik republike, koji ima ustavno ovlašćenje da obezbeđuje redovno funkcionisanje javnih vlasti kao i kontinuitet države.

Na položaj šefa države može se doći dvojakim putem – predsednik republike može biti biran od strane birača neposredno ili izborom od strane parlamenta. Predsednik republike koga je izabrao parlament ima slabiju demokratsku legitimnost od predsednika republike koga su neposredno izabrali birači. To važi i za predsednika republike koga ne bira parlament nego posebni izborni kolegijum čiji je sastav znatno proširen u odnosu na sastav parlamenta i čija je jedina funkcija izbor predsednika republike. U državama sa bicefalnom izvršnomvlašću gde je predsednik republike lišen starne vlasti i politički neodgovoran, izbor predsednika republike poverava se parlamentu. Ukoliko je predsednik republike izabran neposredno od strane birača on onda ima demokratsku legitimnost istu kao parlament, pa mu se otuda poverava izvršna vlast u celini. Neporedan izbor predsednika republike postoji u državama sa monocefalnom izvršnom vlašću,kakva izvršna vlast postoji u predsedničkom sistemu. Da bi zakonodavna i izvršna vlast u predsedničkom sistemu bile odvojene jedna od druge potrebno je da njihovi nosioci imaju isto demokratsko poreklo, tj. Da svoju investiture dobijaju neposredno od strane birača.

Neposredan izbor predsednika republike karaterističan je i za države sa mešovitim sistemom vlasti. Iako u takvim sistemim vlada ima sopstvenu pravnu egzistenciju i nadležnost, predsednik republike ojačan neposrednom narodnom investiturom može se postaviti kao ravan parlamentu i iznad vlade koja nije neposredno izabrana.

Neposredno izabran šef države povlači za sobom jak demokratski legitimitet šefa države dokle po pravilu njegova ustavopravna ovlašćenja su jača nego da kada se bira posredno od strane parlamenta. Naime kada se radi o neposrednom izboru ima jači autoritet, nego kada je izabran od strane parlamenta.

Predsednika R. Srbije biraju građani na neposrednim izborima, tajnim glasanjem u skladu sa zakonom o izboru predsednika republike. Kandidat za predsednika republike može biti svaki punoletan i poslovno sposoban državljanin Republike Srbije – birač, koji ima prebivalište na teritoriji RS.

Predlog kandidata može biti podnesen samo ako ga svojim potpisima koji su overeni kod suda podrži najmanje 10.000 birača. Potpisi birača prikupljaju se na obrascu u koji se unosi ime i prezima birača i biračev jmbg. Predlog kandidata se podnosi Republičkoj izbornoj komisiji najkasnije 20 dana pre izbora.

Kandidata za predsednika Republike mogu da predlože politička stranka koja je registrovana u RS na dank ad je odluka o raspisivanju izbora objavljena u Službenom glasnika RS, koalicija političkih stranka i grupa građana. Grupu građana pismenim sporazumom osniva njamanje deset birača čjiji potpisi moraju biti overenu kod suda i ona ne mora da ima naziv.

Page 31


Za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio većinu glasova birača koji su glasali. Broj birača koji su glasali utvrđuje se na osnovu broja glasačkih listića koji se nalaze u glasačkoj kutiji.

Ako nijedan kandidat ne dobije većinu glasova birača koji su glasali , glasanje se ponavlja u roku od 15 dana od dana prvog glasanja. Dan ponovljenog glasanja utvrđuje Republička izborna komisije odlukom, koja se objavljuje u Sl glasniku RS, dan ponovljenog glasanja mora da padne u dan koji se ne radi. Na ponovljenom glasanju učestvuju dva kandidata koja su dobila najveći broj glasova. Više od dva kandidata učestvuju na ponovljenom glasanju ako ih više deli prvo ili drugo mesto. Na ponovljenom glasanju za predsednika Republike izabran je kandidat koji je dobio najveći broj glasova., ako na ponovljenim izborima kandidati osvoje isti broj glasova , glasanje se ponavlja u roku od 15 dana.

Izbor za predsednika Republike raspisuje predsednik Narodne skupštine 90 dna pre isteka mandata predsednika Republike, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dna u skladu sa zakonom.

Iako je neposredno izabran nema velika ustavna ovlašćenja, ali s obzirom na demokratski legitimitet odnosno izvore, utiče na jačinu njegovog autoriteta.

Mandat predsednika Republike traje 5 godina i počinje da teče od dana polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom. Ako mandate predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja , produžava se, tako da traje do isteka tri meseca od dana prestanka ratnog ili vanrednog stanja.

Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike. Ustavni zakon mandate predsednika Republike po starom, se ne računaju – to je protivno Ustavu iz 2006. God – koji je proizašao iz Ustava 1990-ustavni kontinuitet.

Mandat predsednika Republike prestaje istekom vremena na koje je izabran, ostavkom ili razrešenjem. Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine. Kada predsednik Republike podnosi ostavku, on o tome obaveštava javnost i predsednika Ns. Danom podnošenja ostavke , predsedniku Republike prestaje mandate.

Predsednik Republike razrešava se zbog povrede Ustava RS , odlukom Narodne skupštine, glasovima najmanje 2/3 narodnih poslanika. Postupak razrešenja može da pokrene Narodna skupština, na predlog najmanje 1/3 narodnih poslanika. Ustavni sud je dužan dap o pokrenutom postupku za razrešenje, najkasnije u roku od 45 dna, odluči o postojanju povrede Ustava.

Uporedno pravo i teorija – razrešenje od strane birača neposredno ako se daje nadležnost Ustavnom sudu da utvrdi povredu ustava – njegova poslednja odluka.

23. Nadležnost i akti predsednika Republike Srbije

Vrlo je važno istaći da predsednik Republike po Ustavu iz 2006.nije nosilac izvršne vlasti, po Ustavu on izražava državno jedinstvo Republike Srbije. On ima ulogu karakterističnu za mešoviti sistem da bude posrednik između Vlade kao egzekutive i parlamenta kao legislative.

Predsednik Repbulike ima sledeća ovlašćenja:1. Ovlašćenja reprezentativnog karaktera:

Predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu Postavlja i opovziva ukazom ambasadore RS na osnovu predloga Vlade Prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika

2. Ovlašćenja izbornog karaktera Predlaže Narodnoj skupštini candidate za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje

predstavnika izabranih izbornih lista

Page 32


Predlaže Narodnoj skupštini i nosioce funkcija u skladu sa Ustavom i zakonom- 5 sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje predloži Narodna skupština

3. Kavzisudska ovlašćenja: Daje pomilovanje svojim aktom o pomilovanju, a Narodna skupština donosi zakon o

amnestiji – pomilovanje nije kvazisudsko ovlašćenje korigovanje odluke suda , vansudsko preinačenje – već je akt milosrđa.

4. Ovlašćenja zakonodavnog karaktera: Ukazom proglašava zakone u skladu sa Ustavom Ima pravo da zkon koji smatra neustavnim vrati skupštini najkasnije u roku od 7 , odnosno

15 dana na ponovno odlučivanje-suspenzivni(odlažući) veto. Ukoliko Narodna skupština ponovo izglasa zakon koji je predsednik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika. Predsednik Republike je dužan da proglasi ponovno izglasani zakon. Ako predsednik Republike ne donese ukaz o proglašenju zakona u Ustavom predviđenom roku, uzaz donosi predsednik Narodne skupštine

Posebno ovlašćenje predsednika Republike koje je ujedno i najjače je da u skladu sa zakonom, komanduje Voskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije.

Proglašenje vanrednog i ratnog stanja u slučaju kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, i to zajedno sa predsednikom Narodne skupštine i predsednikom Vlade.

Predsednik Republike donosi sledeće akte: ukaze , pravila, naredbe, odluke, naređenja, i druge pravne akte određene zakonom.

Uakazom proglašava zakone, raspušta Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore. Ukaz je deklerativni ili pojedinačni pravni akt – upravni akt.Odlukom predsednik Republike raspisuje izbore za Narodnu skupštinu ili predlaže Narodnoj skupštini candidate za predsednika Vlade.

24. Odnos Narodne skupštine i predsednika Republike

Postoji nekoliko načina putem kojih predsednik Republike ostvaruje odnos sa Narodnom skupštinom:1. Predsednik Republike podnosi ostavku predsedniku Narodne skupštine2. Predlaže Narodnoj skupštini mandatara za sastav Vlade3. Ima pravo suspenzivnog zakonodavnog veta4. Može na obrazložen predlog Vlade raspustiti Narodnu skupštinu ili to mora učiniti u Ustavom

određenim slučajevima5. Kad je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandate prestane pre isteka

vremena na koje je biran zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine, i to najduže 3 meseca. – za vreme vršenja vd funkcije ne postoje sva ovlašćenja predsednika Republike- npr. ne može predlagati mandatara za sastav Vlade

6. Narodna skupština je dužna da na zahtev predsednika Repbulike ovoga obaveštava o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za vršenje njegove nadležnosti i obrnuto

7. Predsednik Republike uživa isti imunitet kao narodni poslanik, a o njegovom imunitetu odlučuje Narodna skupština/ u Srbiji je parlamentarizam sa elementima mešovitog sistema /

Page 33


25. Sastav i izbor Vlade

Vlada je kao i šef države organ izvršne vlasti. Ali za razliku od š efa države kao organa izvršne vlasti koji postoji u svim sistemima vlasti, vlada kao organ izvršne vlasti karakteristična je za parlamentarni sistem vlasti u kojem postoji bicefalna izvršna vlast. U predsedničkom sistemu vlada ne postoji kao formalin ustavni organ, nego kao faktički skup bliskih saradnika predsednika republike koje ovaj postavlja i otpušta po svom nahođenju. U skupštinskom sistemu vlasti vlada nije samostalni državni organ nego je organizaciono vezana za parlament funkcionišući kao njegov izvršni odbor.

Vladu kao organ izvršne vlasti obrazuje parlament. Vlada se obavezno obrazuje na početku izbornog perioda parlamenta, s tim što njeno ostajanje na vlasti zavisi od toga da li će i dokle uživati poverenje palamenta. Kda izgubi poverenje parlamenta vlada silazi sa vlasti. Inače pravilo je da je mandate vlade jednak dužini parlamentarnog mandata.

Kabinet u predsedničkom sistemu vlasti nije autonoman organ vlasti koji ima sopstvenu nadležnost, tako da s obzirom da ga postavlja predsednik republike, ne dovodi u pitanje opšte pravilo o obrazovanju vlade kao organa izvršne vlasti. U većini zemalja s parlamentarnim sistemom vlasti određenu ulogu u obrazovanju vlade igra i šef države bilo tako što parlamentu predlaže mandatara za sastav vlade, bilo tako što parlamentu na predlog mandatara predlaže celokupan sastav vlade. Ali je bitno da u parlamentarnom sistemu vlada dolazi na vlast i vrši svoju funkciju voljom parlamenta. Pri tome se vlada obrazuje po političkom kriterijumu od predstavnika političke većine u parlamentu. Političku većinu može činiti jedna /što je retko i uglavnom u ulovima dvostranačkog sistem i većinskog izborno sistema/ politička stranka ili više političkih stranaka. U prvom slučaju obrazuje se politički homogena jednostranačka vlada , a u drugom koaliciona ili koncentraciona vlada. Koaliciona vlada se obrazuje od stranačke koalicije , tj od političkih stranaka koje imaju većinu u parlamentu i koje su obrazovale stranački savez u cilju obrazovanja vlade. Obično u vanrednim situacijama radi premošćivanja tih sitruacija udruženim plitičkim snagama obrazuje se političkim konsenzusom koncentraciona vlada od predstavnika svih parlamentarnih stranaka.

U osnovi u parlamentarnom sistemu vladu uvek bira parlament u mešovitom sistemu pravilo je da predsednik Republike predlaže predsednika Vlade, a onda on obrazuje Vladu .

Kod nas predsednik Republike ne može da imenuje predsednika Vlade, već predlaže mandatara za sastav Vlade. Dužan je da predloži mandatara za sastav Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade. To je ovlašćenje i istovremeno dužnost predsednika Repbulike. Kandidata za predsednika Vlade Narodnoj skupštini predlaže predsednik Republike, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista.

Kandidat za predsednika Vlade Narodnoj skupštini iznosi program Vlade i predlaže njen sastav. Narodn skupština istovremeno glasa o programu Vlade i izboru predsednika i članova Vlade. Vlada je izabrana ako je za njen izbor glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Vladeu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri sa ili bez resora odnosno portfelja. Predsednik Vlade nije samo prvi među jednakima njegova ovlašćenja su da vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu.

Međutim predsednik Vlade nije prvi među jednakims budući da shodno Ustavu ministri za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva odgovaraju predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini. Predsednik Vlade može predložiti Narodnoj skupštini razrešenje pojedinog člana Vlade.

Page 34


Narodna skupština razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici. Odluka o razrešenju člana Vlade doneta je ako je za nju glasala većina od ukupnog broja narodnih poslanika.

Vlada Republike Srbije je neposlanička, budući da prema čl.126 Ustava član Vlade ne može biti narodni poslanik u Narodnoj skupštini, poslanik u skupštini autonomne pokrajine i odbornik u skupštini jedinice lokalne samouprave, niti član izvršnog veća autonomne pokrajine ili izvršnog organa jedinice lokalne samouprave. Zakonom se uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi u sukobu sa položajem člana Vlade.

26. Nadležnost i akti Vlade

Vlada kao organ izvršne vlasti ima samostalna ovlašćenja samostalnog organa jedino u parlamentarnom sistemu vlasti. U predsedničkom sistemu vlasti je neformalni organ šefa države koji nema sopstvena ovlašćenja, dok je u skupštinskom sistemu vlasti vlada formalni organ parlamenta koji u ime parlamenta obavlja izvršnu vlast. U parlamentarnom sistemu vlasti vlada je , nezavisno od načina izbora i ovlašćenja šefa države , efektivni organ izvršne vlasti, nosila znatnije i vaćnije dela te vlasti . Ovlašćenja vlade su vremenom evoluirala tako da danas obuhvataju njena klasična ovlašćenja, zatim ovlašćenja koja su proizašla iz promenjene uloge države tokom poslednjih decenija i ovlašćenja koja vlada imu u vanrednim okolnostima i okolnostima krize u zemlji.Klasična ovlašćenja vlade izražavaju se jednom sintetičkom formulacijom po kojoj je vlada državni organ zadužen za izvršavanje zakona parlamenta i odluka sudova. Radi ostvarivanja takve uloge vlada donosi uredbe i druge opšte akte,tj. Odredbe opšteg i impersonalnog karaktera kojima se preciziraju i konretizuju odredbe zakona, što omogućuje primenu zakona. U istom cilju vlada raspolaže i mogućnošću donošenja i individualnih akata i mera, kao što su akti imenovanja, akti ovlašćivanja, zaključivanje ugovora i sl. Klasična ovl.vlade uključujući i određenja ovl.koja vlada ima u odnosu prema parlamentu su pre svega njeno pravo da interveniše u zakonodavni postupak koji se vodi u parlamentu, putem zakonodavne inicijative, amandmana na predloge zakona, učešće u pretresu zakona, pravo veta, učešće u činu promulgacije i sprovođenje publikacija zakona.

Vlada je u parlamentarnom sistemu nosilac izvršne vlasti pa i prema Ustavu RS i čl.122. Imajući to u vidu njena klasična ovlašćenja odnosno nadležnosti su:

1. Utvrđuje i vodi politiku zemlje- u skladu sa onim što utvrdi N. skupština2. Izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine, 3. Donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona,4. Predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje kad ih podnese

drugi predlagač, - pravo zakonodavne inicijative5. Usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom,6. Vrši i druge poslove određenje Ustavom i zakonom7. Učestvuje u radu skupštine na njenim sednicama,

ovo su sve klasična ovlašćenja, dok je novijeg datuma ovlašćenje da Vlada donosi uredbe sa zakonskom snagom – delegirano zakonodavstvo čega kod nas nema, zatim vlada uopšte ne samo kod nas ne samo da vodi nego i određuje i utvrđuje politiku zemlje ,time postaje organ koji daje impulse. Zahvaljujući ovom ovlašćenju u odnosu na kreiranje politike nacije, vlada je u mnogim sistemima danas centralni i odlučujući organ.

Page 35


Prema Ustavu RS Vlada je centralni organ pored predsednik Repbulike-

U Vladi je Ustavom posebno istaknut položaj predsednika Vlade i to iz sledećih razloga: Ministry su neposredno odgovorni za svoj rad kao i za stanje i rad u oblasti svog

ministarstva pored Vlade i Narodne skupštine i predsedniku Vlade Član Vlade može podneti ostavku predsedniku Vlade, nakon čega predsednik Vlade

sotavlja ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku.

U slučaju vanredno i ratnog stanja kada Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane , odluku o proglašenju oba stanja donose kolektivno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade

Pravni akti Vlade:Uredbe, odluke, rešenja i zaključci.

Opšti pravni akti vlade donose prevashodno radi izvršavanja zakona i drugih opštih akata parlamenta i tada se njima društveni odnosi regulišu sekundarno i derivatno ( izvršne uredbe ) U prvom slučaju reč je o samostalnim, u drugom o nesamostalnim ili izvšnim uredbama. Nesamostalne izvršne uredbe mogu se donositi na osnovu generalnog ustavnog ili posebno zakonskog ovlašćenja. Kada vlada ima generalno ustavno ovlašćenje za donošenje uredaba za izvršavanje zakona, ona takve uredbe može donositi za izvršavanje svakog zakona ukoliko je po prirodi stvari to neophodno. Vlada ima spec.zakonsko ovlašćenje za donošenje uredbe kada joj je dato konretnim zakonom radi njegovog izvršavanja. Takve uredbe mogu donositi samo za izvršavanje zakona u kojem sui predviđenje.

Tako se u Republici Srbiji Uredbama koje donosi Vlada izvršavaju zkoni drugi propisi i opšti akti kojima se podrobnije uređuju odnosi određeni zakonima. Vlada isključivo donosi izvršne uredbe-podzakonske opšte pravne akte.

Odlukama Vlada osniva javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, preduzima mere i uređuje pitanja od opšteg značaja, odlučuje o državnim pitanjima za koje je Uredbom ili Zakonom određeno da ih vlada uređuje odlukama.

Rešenje je akt koji je pojedinačnog karaktera i njime se odlučuje o imenovanju, postavljenju i razrešenju. Rešava se u upravnim stvarima i u drugim pitanjima.

Zaključak je akt po ostatku, odnosno kada se ne donose drugi akti Vlada donosi zaključke.

Vlada donosi Poslovnik o svom radu po osnovu prava na samoorganizovanje.

27. Odgovornost Vlade i ministarska odgovornost

Jedno od ključnih obeležja sistema vlasti u kojem postoji vlada kao državni organ je odgovornost vlade pred parlamentom. Vlada kao organ izvršne vlasti postoji dok uživa poverenje parlamenta. Kad joj parlament izglasa nepoverenje , vlada je dužna da odstupi. To je suština političke odgovornosti vlade pred parlamentom. S druge strane kontrolna funkcija parlamenta nad radom vlade je posle zakonodavne funkcije osnovna funkcija parlamenta u parlamentarnom sistemu vlasti.

Page 36


U parlamentarnom sistemu osnovno je pravilo da je vlada politički odgovorna parlamentu. Prema čl.124. Ustava Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave. Vlada ima pravo da sama ili preko šefa države raspusti parlament.

Politička odgovornost vlade pred parlamentom može biti dvojaka : solidarna tj. odgovornost vlade kao tima, u celini i individualna , tj. ministarska odgovornost, odgovornost pojedinačnog člana vlade. U oba slučaja Vlada je odgovorna ne samo za neustavan , nego za politički nesvrsishodan ili politički necelishodan rad. Klasična sredstva putem kojih se realizuje odgovornost vlade pred parlamentom jesu: poslaničko pitanje, interpelacija i glasanje o nepoverenju.

Politička sankcija je razrešenje pojedinog člana Vlade odnosno ministra ili izglasavanje nepoverenja Vladi. Mada su retki slučajevi da Vlada pada u parlamentu.

Mandat Vlade traje do isteka mandata Narodne skupštine koja ju je izabrala-odnosno 4 godine.Mandat Vlade počinje da teče danom polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom.Mandat Vlade prestaje pre isteka vremena na koje je izabrana, izglasavanjem nepoverenja, raspuštanjem Narodne skupštine, ostavkom predsednika Vlade i u drugim slučajevima utvrđenim Ustavom. Podnošenjem ostavke od strane predsednika Vlade ne prestaje saziv skupštine, ona tada bira novu Vladu.

Vlada kojoj je prestao mandate može da vrši samo poslove određene zakonom, do izbora nove Vlade. Vlada kojoj je prestao mandate ne može da predloži raspuštanje Narodne skupštine. Članu Vlade mandate prestaje pre isteka vremena na koje je izabran, konstatovanjem ostavke, izglasavanjem nepoverenja u Narodnoj skupštini i razrešenjem od strane Narodne skupštine, na predlog pedsednika Vlade.

Prema Ustavu Republike Srbije mandate Vladi može prestati i pre vremena usled sledećih činjenica:

U postupku povodom interpelacijeInterpelacija je načelno pitanje u vezi sa radom vlade, koje postavlja jedan poslanik ili poslovnikom predviđena grupa poslanika, o kojem se u parlamentu vodi rasprava. Prema našem Ustavu interpelacija je kvalifikovano poslaničko pitanje koje konkretno može podneti najmanje 50 narodnih poslanika i to u vezi sa radom Vlade ili pojedinog člana Vlade. Vlada je dužna da odgovori na interpelaciju u roku od 30 dana. Narodna skupština raspravlja i glasa o odgovoru koji su na interpelaciju podneli Vlada ili član Vlade kome je interpelacija upućena.

Izglasavanjem prihvatanja odgovora Narodna skupština nastavlja da radi po usvojenom dnevnom redu. Ako Narodna skupština glasanjem ne prihvati odgovor Vlade ili člana Vlade , pristupiće se glasanju o nepoverenju Vladi li članu Vlade, ukoliko prethodno , po nerihvatanju odgovora na interpelaciju, predsednik Vlade, odnosno član Vlade ne podnese ostavku.O pitanju koje je bilo predmet interpelacije ne može se ponovo raspravljati pre isteka roka od 90 dana.

Page 37


U situaciji kada N.s. ne prihvati odgovor Vlade ili člana Vlade pokreće se postupak glasanja o nepoverenju Vladi.

Drugi slučaj je kada Vladi bude izglasano nepoverenjePredlog za glasanje o nepoverenju vladi proizilazi iz ubeđenja poslanika opozicije koji ga pokreću da je rad vlade nezadovoljavajući i da je zbog toga treba zameniti drugom vladom. Od svih sredstava kontrole parlamenta nad radom vlade, ovo sredstvo sadrži najneposredniju sankciju odgovornosti vlade pred parlamentom. Ta sankcija je razrešenje vlade u slučaju da predlog za izglasavanje nepoverenja vladi dobije potrebnu većinu u parlamentu Glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade može zatražiti najmanje 60 narodnih poslanika. Predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade Narodna skupština razmatra na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana po podnošenju predloga. Nakon okončanja rasprave pristupa se glasanju o predlogu.

Narodna skupština je prihvatila predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili članu Vlade ako je za njega glasalo više od ½ od svih narodnih poslanika. Ako <Narodna skupština izglasa nepoverenje Vladi, predsednik Republike je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne izabere novu vladu u roku od 30 dana od izglasavanja nepoverenja, predsednik Republike je dužan da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore.

Ako Narodna skupština izglasa nepoverenje članu Vlade, predsednik Vlade je dužan da pokrene postupak za izbor novog člana Vlade, u skladu sa zkonom. Ako Vladi ili članu vlade ne bude izglasano nepoverenje, potpisnici predloga ne mogu podneti novi predlog za glasanje o nepoverenju pre isteka roka od 180 dana.

Smisao izglasavanja nepoverenja Vladi je pitanje rasprave o radu vlade. U Ustavu određeno pitanje interpelacije ima za cilj da dovede postupak za predlaganje izglasavanja nepoverenja Vladi

Inicijativa za isipitavnje i ocenu Ustavnosti

Sledeći slučaj prestanka mandata pre isteka roka na koji je izabrana je kada Vlada sama zatraži glasanje o svom poverenju. Predlog za glasanje o poverenju Vladi može se na zahtev Vlade, razmatrati i na sednici Narodne skupštine koja je u toku, a ako Vlada nije podnela tkav zahtev, predlog se razmatra na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana od njegovog podnošenja. Nakon okončanja rasprave pristupa se glasanju o predlogu.

Narodna skupština je prihvatila predlog za izglasavanje poverenja Vladi ako je za njega glasalo više od ½ od svih narodnih poslanika. +- to joj daje – Vladi dodatni politički legitimitet

Ako Narodna skupština ne izglasa poverenje Vladi, Vladi prestaje mandate, a predsednik Repbulike je dužan da pokrene postupak za izbor nove Vlade. Ako Narodna skupština ne izabere novu vladu u roku od 30 dna od dana neizglasavanja poverenja, predsednik Republike dužan je da raspusti Narodnu skupštinu i raspiše izbore.

Vladi može prestati mandate pre isteka roka na koji je izabrana i raspuštanjem Narodne skupštine.

Page 38


Pitanje ministarske odgovornosti, odnosno individualna odgovornost članova Vlade, može biti: politička , materijalna i krivična. Politička odgovornost znači gubitak poverenja u parlamentu, tj. Ona postoji kada ministru bude izglasano nepoverenje od strane parlamenta. Kod političke odgovornosti ministra u pitanju je celishodnost, a ne zakonitost njegovog rada. Parlament tada ministru ne sudi niti ga tuži sudu, nego mu samo izjavljuje da je izgubio njegovo poverenje. U takvim slučajevima minister se ne kažnjava, nego se razrešava njegove dužnosti.Materijalna odgovornost ministra je odgovornost za štetu nastalu prilikom vršenja njegove službene dužnosti nanetu njegovom nezakonitom radnjom. Ovu odgovornost treba razlikovati od odgovornosti ministra kao privatne ličnosti zbog neizvršenja materijalnih obaveza.Krivična odgovornost ministra postoji kad on prilikom vršenja svoje službene dužnosti učini delo kažnjivo po krivičnom zakonu. I ovu odgovornosti treba razlikovati od iste takve ali kao privatne ličnosti, koja ne stoji ni u kakvoj vezi sa njegovim službenim položajem.

Ministru prestaje mandate pre isteka roka na koji je izabran u sledećim slučajevima:1. Konstatovanjem ostavke - Član Vlade može podneti ostavku predsedniku vlade, predsednik

Vlade dostavlja ostavku člana Vlade predsedniku Narodne skupštine, a Narodna skupština na prvoj narednoj sednici konstatuje ostavku.

2. Razrešenje na predlog predsednika Vlade - Predsednik Vlade može predložiti Narodnoj skupštini razrešenje pojedinog člana Vlade. Narodna skupština razmatra i glasa o predlogu za razrešenje člana Vlade na prvoj narednoj sednici. Odluka o razrešenju člana Vlade doneta je ako je za nju glasanja većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Članu vlade koji je podneo ostavku mandate prestaje danom konstatacije ostavke, a članu vlade koji je razrešen, danom donošenja odluke o razrešenju. Položaj i ovlašćenja člana Vlade koji je podneo ostavku ili u odnosu na koga je podnet predlog za razrešenje , do prestanka mandata, uređuje se zakonom. Predsednik Vlade je dužan dap o prestanku mandata člana Vlade zbog podnošenja ostavke ili razrešenja, u skladu sa zakonom, pokrene postupak za izbor novog člana Vlade.

3. Izglasavanjem nepoverenja Glasanje o nepoverenju pojedinom članu Vladi može zatražiti najmanje 60 narodnih poslanika. I dalje se postupak odvija kao kod glasanja o nepoverenju celoj Vladi.

Osnovna razlika je da se ministru nepoverenje izglasava na predlog 60 narodnih poslanika, a razrešava se na obrazložen predlog predsednika vlade.

Predsednik Vlade i član Vlade ne odgovaraju za mišljenje izneto na sednici Vlade ili Narodne skupštine, ili za glasanje na sednici Vlade. Predsednik i član Vlade uživaju imunitet kao narodni poslanik. O imunitetu predsednika i člana Vlade, odlučuje Vlada.

U ustavu postoji nekonzistencija jerO imunitetu članova vlade odlučuje vlada , a na drugom mestu o imunitetu članova valde odlučuje Narodna skupština.

Interpelacija uređena čl129 Ustava—nije sagledana mogućnost ne dostavljanja odgovora Vlade – gde je sankcija izglasavanje nepoverenja vladi – ne postoji svest narodnih poslanika da je prekršena odredba ustava usled nedostatka ustavne culture i morala.

Page 39


28. Ustavno sudstvo-Nadležnost Ustavnog suda Republike Srbije

Osnovno je pravilo da se nadležnost Ustavnog suda utvrđuje neposredno u Ustavu, a nikako zakonom o Ustavnom sudu ili nekim drugim zakonom. Ustavni sud je tumač Ustava te je nedopustivo da se nadležnost Ustavnog suda određuje od strane zakonodavne vlasti čiji rad treba da ceni Ustavni sud.

Član 167 Ustava R.S. određuje se nadležnost i to tako što se pobrajaju ono o čemu Ustavni sud odlučujue i koje sve poslove dalje obavlja i tu postoji odredba vrši i drug poslove određene Ustavom i zakonom.

Zakon o Ustavnom sudu je uglavnom pravilo o uređenju /nadležnosti/ ustavnog suda , zatim postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu odluka Ustavnog suda.Nadležnosti Ustavnog suda:

I. Opšta normativna kontrola prava – opšta jer se odnosi na kontrolu ustavnosti i zakonitosti opštih pravnih akata, normativna jer se odnosi na kontrolu samo pravnih akata, jednom rečju radi se o kontroli ustavnosti i zakonitosti

Ova kontrola obuhvata sledeće:1) Odluku o saglasnosti zakona i drugih opštih akata sa Ustavom , opšteprihvaćenim pravilima

međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima,2) Odluku o saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom, 3) Odluku o saglasnosti drugih opštih akata sa zakonom4) Odluku o saglasnosti statute i opštih akata autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave

sa Ustavom i zakonom,5) Odluku o saglasnosti opštih akata organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja , političkih

stranaka, sindikata, udruženja građana i kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom.Ustavni sud vrši kontrolu ustavnosti i zakonitosti. Prema članu 168 Ustava – postupak za ocenu

ustavnosti i zakonitosti mogu da pokrenu državni organi, organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika. Postupak može pokrenuti is am Ustavni sud.

Svako pravno i fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Zakon ili drugi opšti akt koji nje saglasan Ustavu ili zakonu prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u službenom glasilu.

Ustavni sud može , do donošenja konačne odluke i pod uslovima određenim zakonom, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu zakona ili drugog opšteg akta čiju ustavnost ili zakonitost ocenjuje.

Ustavni sud može oceniti saglasnost zakona i drugih opštih akata sa Ustavom, opštih akata sa zakonom i po prestanku njihovog važenja, ako je postupak ocene ustavnosti pokrenut najkasnije u roku od šest meseci od prestanka njihovog važenja.

II. Rešavanje sukoba nadležnosti između: Sudova i drugih državnih organa Republičkih organa i pokrajinskih organa ili organa jedinica lokalne samouprave Pokrajinskih organa i organa jedinica lokalne samouprave Organa različitih autonomnih pokrajina ili različitih jedinica lokalne samouprave

Page 40


Sukob nadležnosti može biti pozitivan i negativan.Jedino kada rešava o sukobu nadležnosti Ustavni sud donosi pravni akt koji se naziva rešenje u

svim ostalim slučajevima Ustavni sud kada meritorno rešava spor donosi odluke.

III. Rešava izborne sporove za koje zakonom nije određena nadležnost sudova-supsidijarna nadležnost Ustavnog suda

IV. Odlučuje o zabrani rada političkih stranaka, sindikalnih organizacija ili udruženja građana, kao i verskih zajednica

V. Nadležnost iz čl.170 Ustava – odlučivanje o Ustavnim žalbama , što predstavlja jednu od dve najznačajnije nadležnosti, i to zato što Ustav u čl. 166 ističe da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Odluke Ustavnog suda su konačne , izvršne i opšteobavezujuće.Ustavni sud odlučuje o ustavnoj žalbi koja se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu-supsidijerno pravno sredstvo. Ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Manjkavost ovog Ustavnog rešenja ogleda se u tome što nije precizno određeno ko ima pravo , da izjavi žalbu tako da se može zaključiti da svako ima pravo da izjavi ustavu žalbu.

VI. Pored ustavne žalbe Ustav predviđa i neke varijante žalbi koje se podnose Ustavnom sudu , a koje sam Ustav ne naziva Ustavnim žalbama. Tako naprimer:

Ustavni sud odlučuje o žalbi koja se podnosi na odluku donetu u vezi sa potvrđivanjem poslaničkih mandata

Zatim odlučuje o žalbi koja se podnosi na odluku o prestanku funkcija sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, a koju odluku donosi Visoki savet sudstva, pri čemu izjavljivanje ove žalbe isključuje pravo na ustavnu žalbu.

Ustavni sud takođe odlučuje o ustavnoj žalbi koju podnosi organ određen Statutom autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave-u tom slučaju ova žalba se zove ustavna žalba koju podnose ovi organi , a u vezi je sa vršenjem nadležnosti lokalne samouprave

U vezi sa ovim žalbama postoje 2 shvatanja da li su ili nisu ustavne žalbe. Po jednom one su isto ustavne žalbe, a po drugom nisu ustavne žalbe, zato što njihovo izjavljivanje isključuje pravo na podnošenje ustavne žalbe. Žalba na odluku o prestanku sudijske funkcije.

Da li se ustavna žalba može podneti protiv opštih pravnih akata-nikako samo protiv pojedinčanih pravnih akata.

VII. Sledeća nadležnost Ustavnog suda je da utvrđuje povredu Ustava od strane predsednika Republike čl.118 Ustava

VIII. Prethodna kontrola ustavnosti zakona vrši se pošto je zakon usvojen ,a još nije stupio na snagu,još nije proglašen – podnosi se uz predlog za ocenu ustavnosti zakona pre proglašenja is am tekst izglasanog zakona koji je overio sekretar Narodne skupštine ili lice koje on na to ovlasti. Predlog za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja se ne dostavlja na

Page 41


mišljenje Narodnoj skupštini , niti se o njemu vodi javna rasprava. O tome da je pokrenut postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja Ustavni sud obaveštava predsednika Repbulike. Ovaj postupak je hitan, i vodi se u skladu sa rokovima koje uređuje Ustav, odluka kojom se utvrđuje da zakon koji nije proglašen nije u saglasnosti sa Ustavom proizvodi pravno dejstvo od dana proglašenja zkona. Postupak prethodne kontrole zakona vrši se na predlog najmanje 1/3 narodnih poslanika-čl.66 Zakona o Ustavnom sudu i čl.169 Ustava

Ovaj oblik kontrole je faktički neostvariv. Prema članu Ustavni sud je dužan da na zahtev najmanje 1/3 narodnih poslanika u roku od 7 dana oceni ustavnost zakona koji je izglasan, a ukazom još nije proglašen. Ako zakon bude proglašen pre donošenja odluke o ustavnosti, Ustavni sud će nastaviti da postupa prema zahtevu, u skladu sa redovnim postupkum za ocenu ustavnosti zakona. Ako Ustavni sud donese odluku o neustavnosti zakona pre njegovog proglašenja, ova odluka će stupiti na snagu danom proglašenja zakona. Postupak za ocenu ustavnosti ne može biti pokrenut protiv zakona čija je usklađenost sa Ustavom utvrđena pre njegovog stupanja na snagu. – imajući u vidu ove odredbe prethodna kontrola vrlo lako može da se pretvori u naknadnu kontrolu .

Postoji još jedan vid prethodne kontrole ustavnosti , to nije prethodna kontrola ustavnosti zakona, nego prethodna kontrola ustavnosti ili zakonitosti odluke autonomne pokrajine pre njenog stupanja na snagu.-čl.67 zakona o ustavnom sudu

Vlada može u predlogu za ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke organa autonomne pokrajine koja još nije stupila na snagu predložiti Ustavnom sudu da odloži stupanje na snagu osporene odluke dok Ustavni sud ne odluči o njenoj ustavnosti ili zakonitosti. Vlada je dužna da uz predlog dostavi i tekst osporene odluke organa autonomne pokrajine. Ustavni sud najpre odlučuje o predlogu Vlade da se odloži stupanje na snagu osporene odluke, u skladu sa rokovima koje uređuje Poslovnik, s tim što osporenu odluku ne dostavlja na mišljenje organu koji ju je doneo, niti o predlogu vodi javnu raspravu. Ako Ustavni sud donese rešenje da odloži stupanje na snagu osporene odluke organa ap, dužan je da postupak ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti hitno sprovede, u skladu sa rokovima koje uređuje Poslovnik. Rešenje kojim Ustavni sud odlaže stupanje na snagu osporene odluke organa ap, proizvodi pravno dejstvo od dana dostavljanja organu ap koji je odluku i doneo.- međutim jasno odavde proizilazi da nema jasno određenog roka u kome Ustavni sud mora doneti odluku o osporenoj odluci organa ap.

U svim vrstama nadležnosti Ustavni sud donosi odluke, a rešenja samo kod rešavanja sukoba nadležnosti, pored toga donosi rešenje u načelu kada odlučuje o procesnim stvarima, odnosno tokom postupka, kad ne donosi odluke i rešenja sud donosi zaključke. Pogledati od čl.44 Zakona o Ustavnom sudu.

Odluke Ustavnog suda se objavljuju u Službenom glasniku Republike Srbije, kao i u Službenom glasilu u kojem je objavljen statu AP, drugi opšti akt ili kolektivni ugovor, odnosno na način na koji je objavljen opšti akt o kome je Ustavni sud odlučivao.

29. Izbor i sastav Ustavnog suda

Page 42


Ustavni sud čini 15 sudija koji se biraju i imenuju na devet godina.Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština, pet imenuje predsednik Repbulike, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije.

Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda između 10 kadidata koje predloži predsednik Republike, predsednik Republike imenuje 5 sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje preloži Narodna skupština, a opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenuje 5 sudija između 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. – dakle prihvaćen je sistem uravnoteženog izbora sudija od strane sve 3 javne vlasti. Sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnimh pokrajina.

Sudija Ustavnog suda se bira i imenuje među istaknutim pravnicima( pravni standard nedovoljno precizan ) sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci.Jedno lice može biti birano ili imenovano za sudiju Ustavnog suda najviše dva puta.

Sudije Ustavnog suda iz svog sastava biraju predsednika na period od tri godine, tajnim glasanjem, uz mogućnost ponovnog izbora. Predsednik Ustavnog suda obavlja i dužnost sudija istog suda.

Ustav određuje u čl.173. da sudina Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu funkciju niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji,u skladu sa zakonom ( zvanje redovnog i vanrednog profesora ). Sudija Ustavnog suda ne može biti član političke stranke.Sudija Ustavnog suda uživa imunitet kao narodni poslanik. O njegovom imunitetu odlučuje Ustavni sud.

30. Osnovi za prestanak dužnosti sudije Ustavnog suda čl. 174 Ustava

Sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje : Istekom vremena na koje je izabran ili imenovan Na njegov zahtev Kad napuni zakonom propisane opšte uslove za starosnu penziju ili Razrešenjem

Sudija Ustavnog suda razrešava se ako povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi radnu sposobnost za dužnost sudije Ustavnog suda, bude osuđen na kaznu zatvora ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog suda.

O prestanku dužnosti sudije, na zahtev ovlašćenih predlagača za izbor, odnosno imenovanje za izbor sudije Ustavnog suda, odlučuje Narodna skupština- što je suprotno samom načinu izbora. Inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može da podnese Ustavni sud. Pogledati Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu.

31. Postupak pred Ustavnim sudom

Page 43


Opšti postupak pred Ustavnim sudom –opšti normativni postupak detaljno je uređen Zakonom o Ustavnom sudu – postupak po ustavnoj žalbi kao i u priručniku R. Markovića.

Postupak normativne kontrole sastoji se od 2 faze:1. faza prethodni postupak i2. faza raspravljanje i odlučivanje

Prva faza obuhvata radnju pokretanja postupka i radnje utvrđivanja formalno procesnih pretpostavki i to u pogledu nadležnosti, blagovremenosti, aktivne legitimacije itd.

Postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti se može pokrenuti :- Podnošenjem predloga od strane ovlašćenih predlagača- Rešenjem o pokretanju postupka koje se donosi na osnovu inicijative za pokretanje postupka i- Odlukom Ustavnog suda po službenoj dužnosti i to 2/3 većinom od ukupnog broja sudija

Ustavnog suda.

Ovlašćeni predlagači su svi državni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika.

Razlika između inicijative i predloga je u sledećem:- Inicijativu može podneti svako , predlog samo ovlašćeni predlagači- Kod predloga postupak se pokreće danom podnošenja predloga Ustavnom sudu, kod inicijative

danom donošenja rešenja o prihvatanju inicijative , jer Ustavni sud može odbaciti inicijativu

Druga faza je faza raspravljanja i odlučivanja, kao faza razjašnjenja stanja stvari i nakon toga odlučivanje o suštini stvari. U ovom delu postupka značajna je javna rasprava – procesna radnja izlaganja argumenata i činjenica bitnih za razjašnjenje stanja stvari.

Odstupa se od ovog pravila ako Ustavni sud, oceni da je stvar dovoljno razjašnjena i da na osnovu priloženih dokaza može odlučiti i bez održavanja jave rasprave.

Ako je o istoj stvari već odlučivao a nisu dati novi razlozi za odluku o istoj stvari, kao i ako postoje uslovi za obustavu postupka, obustaviće se postupak.

U toku postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Ustavni sud može do donošenja konačne odluke obustaviti izvršavanje pojedinačnog akta ili radnje, koja je preduzeta na osnovu opšteg pravnog akta čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje ako bi njihovim izvršenjem mogle nastupiti neotklonjive posledice.

Ustavni sud odluke donosi većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Odluku da samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud donosi 2/3 većinom glasova svih sudija. Uređenje Ustavnog suda i postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo njegovih odluka , uređuju se zakonom.

32. Dejstvo odluka Ustavnog suda

Page 44


Odluke Ustavnog suda su konačne ( nema više instance koja bi odlučivala o toj odlucei u zemlji ) , opšteobavezne i izvršne – normativna kontrola čl. 104 Zakona o Ustavnom sudu

Evropski sud za ljudska prava odlučuje i o iznosima nakanada kod povrede prava, Ustavni sud na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ima i obavezu da utvrdi iznos naknade štete.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi ima dejstvo samo inter partes, zabrana rada političkih stranaka isto inter partes, uslovno erga omnes jer svi moraju biti upoznati sa tom zabranom.

Erga omnes dejstvo je postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti, kad Ustavni sud utvrdi da zakon, statu AP ili jedinica lokalne samouprave i drugi opšti akti ili kolektivni ugovor nije u saglasnosti sa Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava kao i potvrđenim međunarodnim ugovorima, taj Zakon prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u sl.glasniku

Obavezno kod odluke ustavnog suda o ustavnoj žalbi povesti računa o odredbi o stupanju na snagu.

Shodno čl. 171 Ustava svako je dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda. Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno. Izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje se zakonom. U slučaju potrebe izvršenje odluka i rešenja Ustavnog suda obezbediće Vlada.

Mora se pogledati Zakon o Ustavnom sudu + priručnik

Sadržaj preambule – pitanje kod Vučić O.

Prethodna kontrola ustavnosti međunarodnih ugovora – sporno je da li se prethodna kontrola zakona odnosi i na zakone o potvrđivanju međunarodnih ugovora ili ne . Samo činjenica roka od 7 dana jasno govori u prilog da nema prethodne kontrole ugovora nego naknadne. Kada se međunarodni ugovor, već izvršava u pogledu obaveza više godina. U većini zemalja nema naknadne kontrole međunarodnih ugovora, nego samo prethodne kontrole pre podnošenja na ratifikaciju

Kod ispitivača Jelena Pejić ili sl. – parlamentarno pravo , narodna skupština, vlada, referendum

Kod O. Vučić – teorije, pojam Ustava, podele, promene ustava, ustavna žalba – ustavna definicija

Ljudska i manjinska prava čl.18-21 Ustava – pročitati sa razumevanjem ne bubati,razumeti suštinu

32. Ustavna koncepcija i podela ljudskih prava

Ljudskim i građanskim pravima utvrđuje se pravni položaj pojedinca prema organima vlasti. Ljudska prava i slobode su granica koju državna vlast ne sme da prekorači, ako je organizovana na demokratskim načelima. Demokratija se ne svodi na ljudska prava, ali demokratije nema bez ljudskih prava. Obim i poštovanja ljudskih prava najbolji su pokazatelj karaktera odnosa između državne vlasti i

Page 45


građanina. Ljudska prava realna su prepreka samovolji moćnika, ona su kao i ustav brana od apsolutne i neodgovorne vlasti, pa se zbog toga, kao i organizacija države propisuju ustavom.

Prvobitno i osnovno značenje ljudskih prava je das u ona instrument ograničavanja državne vlasti. Ljudska prava su prava otpora državi, to su slobode otpora. Liberalna je ona država koja ostavlja pojedincu zonu za slobodnu privatnu aktivnost, jedan rezervisani domen u kojem država ne može intervenisati. Ljudska prava su jedan od najvažnijih pokazatelja principa i sindroma ustavnosti, o kojem govori Karl Fridrih. Zajedno sa drugimbarijerama koje se postavljaju državnoj vlasti , zaštita lične sfere pojedinca od uplitanja državnih i drugih vlasti čini jezgro ograničenja svemoći države koje karakteriše ustavnost kao politički process. Zbog toga su ljudske slobode činilac koji određuje političku snagu i vrednost jednog ustava. Tradicionalna koncepcija ljudskih prava vidi u njima sredstvo otpora državi. Ovo se odnosi na većinu ličnih i političkih prava.

Česta je podela ljudskih prava prema subjektu – nosiocu na:Individualna – pojedinačna i kolektivna – grupna prava, nosilac prvih je čovek ili građanin po ličnom svojstvu, dok je nosilac drugih grupa, odnosno pripadnik grupe.

Prema tome da li postoje samo u pravnim normama kao normativna proklamacia onoga što treba da bude ili postoje i u stvarnosti, kao činjenica, ono što jeste, ljudska prava dele se na :Formalna i stvarna.

Sa stanovišta međusobnog odnosa između pojedinca i države mogu se razlikovati tri kategorije ljudskih prava: prava negativnog statusa , prava pozitivnog statusa i prava aktivnog statusa. Prva su prava građana u koja država ne sme dirati, pa se zbog toga i nazivaju prava negativnog statusa. Pozitivno izražena su prava građana da uživaju slobodu od intervencije države u njihovu pravnu sferu, čak da zahtevaju uzdržavanje države od takve intervencije zato su još i nazivaju prava slobode. Suprotno prava pozitivnog statusa daju građanima pravo da od države zahtevaju određeno postupanje ili činjenje. Država je dužna da aktivno deluje u korist građana. Kod prava aktivnog statusa građani aktivno učestvuju u obavljanju javnih poslova, štaviše postaju sastavni deo državnih organa, odnosno sami državni organi.

Prema svom predmetu odnosno prema sferi ljudske ličnosti koju štite ili razvijaju ljdska prava se mogu podeliti na: lična, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava. Lična i politička prava često se određuju kao klasična za razliku od ekonomskih , socijalnih i kulturnih prava, koja se određuju kao nova.

Prema vremenu nastanka ljudska prava razvrstavaju se po generacijama , kao prava prve, druge i treće generacije. Prava prve generacije su vremeski najstarija i određena po predmetu obuhvataju lična i politička. Za njima hronološki dolaze prava druge generacije , koja određena po predmetu obuhvataju ekonomska, socijalna i kulturna prava. Termin prava treće generacije ( koriste se još i termini: prava naroda, prava solidarnosti, kolektivna prava) uveo je Karel Vasak i njime su obuhvaćena prava čiji su nosioci manje ili veiše određeni kolektiviteti i čija je sadržina kompleksa, u tom smislu što se ne mogu svesti na jedno pravo, neog obuhvataju množinu prava , pravo na razvoj, pravo na mir, pravo na zdravu okolinu, pravo na korišćenje rezultata zajedničkog nasleđa čovečanstva i pravo na komuniciranje. Praktično nosilac ovih prava treće generacije je celokupna zajednica državljana , odnosno svi građani u jednoj državi.

Page 46


Uslov za uživanje mnogih ljudskih prava u konretnoj državi je da između odnosne države i pojedinca postoji naročita javnopravna veza koja se naziva državljanstvo. Blagodareži toj vez, tom pojedincu su uz odgovorajuće obaveze, formalnopravno dustpan sva građanska , politička i ekonomsko – socijalna prava koja jamči svojim državljanima odnosno država, nezavisno od toga da li se dotični pojedinac nalazi na domaćoj ili stranoj teritoriji. Značaj institucije državljanstva je u tome što države po pravilu samo svojim državljanima u potpunosti obezbeđuju uživanje ljudskih prava, posebno onih političkih, na svojoj teritoriji , kao i posebnu pravnu zaštitu u inostranstvu. Korelativi tim pravima su posebno dužnosti državljana prema državi – podložnost vojnoj obavez, družnosti na materijalne doprinose ( plaćanje poreza ) , pokoravanje ustavu i zakonima id r.

Materija ljudski prava regulisana je u drugom delu Ustava Republike Srbije i to od članova 18 do 81, gotovo 1/3 Ustava među bitnim načelnim pitanjima u vezi je sa zaštitom ljudskih prava.

Načelo neposredne primene zajemčenih prava uređeno je članom 18, zatim svrha ustavnih jemstava u čl. 19 Ustava. Ograničenje ljudskih i manjinskih prava u čl.20, opšta antidiskriminatorna klauzula za ostvarivanje svih ljudskih prava u čl.21 Ustava.Načelo sudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih prava i pravo obraćanja međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom čl. 22. Ustava.

Zatim sledi odeljak u kojem se proklamuju lična, plitička , ekonomska, socijalna i kulturna prava. I treći odeljak koji se odnosi na manjinska prava.

34. Lična prava

Njima se posebno obezbeđuje privatna ličnost pojedinca. Cilj ovih prava je da u skladu sa zapadnoevropskom civilizacijom i tradicijom obezbede u društvenom sistemu ulogu pojedinca koji se formira kao ličnost i stiče poslitički subjektivitet kao građanin, tj učestvuje u političkom životu i u javnim poslovima svoje zajednice.

Privatna ličnost čoveka i građanina obezbeđuje se u ustavima dovjako, s jedne strane garantijama koje ustav daje pojedincu prema sudskoj i upravnoj vlasti, koje od državnih vlasti najčešće istupaju prema građaninu i njegovim pravima, a sa druge strane garantijama građaninu posebnih ličnih prava. Ličnim pravima se privatna ličnost , odnosno privatna sfera štiti od uplitanja i zloupotreba upravne i sudske vlasti.

Naš Ustav na dva načina proklamuje i garantuje lična prava i slobode: Ustavne garatije ličnih prava Taksativno navođenje posebnih ličnih prava

Postoje u osnovu 3 vrste garantija: Od čl 27-31 Ustava – u vezi sa lišenjem slobode i pritvorom čl. 25 stav 2, 26 stav 1, 32 stav 1i 2 i čl. 33 – one koje se tiču poštovanja ljudske ličnosti i njenih

prava u pravnim postupcima čl. 34 i 35 one koje se tiču kažnjavanja za kažnjiva dela i izricanje osuda i kazni

Page 47


Posebna ljudska prava potrebno ih je znati navesti: pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti čl.23 pravo na život ( podrazumeva zabranu smrtne kazne i zabranu kloniranja ljudskih bića) čl 24 nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta čl 25 pravo na ličnu slobodu i bezbednost čl 27 pravo na pravnu ličnost čl 37, sporno da se sa rođenjem stiče pravna sposobnost, a poslovna sa

18 sloboda kretanja čl 39 nepovredivost stana čl40 tajnost pisama i drugih sredstava opštenja čl 41 pravo na zaštitu podataka o ličnosti čl 42 sloboda misli, savesti i veroispovesti čl. 43 sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti čl 47 sloboda naučnog i umetničkog stvaranja čl 73

35. Politička prava

Politička prava su prava koja omogućavaju građanima učestvovanje u stvaranju državne volje i izražavanju mišljenja o javnim poslovima . Često se određuju kao pravo pojedinca na demokratiju i to su sledeća:

izborno pravo pri čemu Ustav definiše kao biračko pravo u čl.52 sloboda medija ranije štampe čl. 50 pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima čl 53 sloboda okupljanja čl. 54 sloboda udruživanja čl. 55 pravo na peticiju čl. 56 sloboda mišljenja i izražavanja čl.46

36. Ekonomska i socijalna prava

Ova prava su proizašla iz promenjene prirode savremene države , koja nije kao što je bila u epohi liberalizma samo pravna i politička ustanova , nego je i socijalna i kulturna zajednica koja interveniše u privredni život sa određenim socijalnim ciljevima. Ostvarivanje tih ciljeva prvenstveno se zaštićuju privredno slabiji. Pored mešanja u privredne odnose radi zaštite prevredno slabijih država preuzima na sebe dužnost da se stara o fizičkom odgoju i kulturnom razvoju naroda. Tako nastaje nova koncepcija ekonomskih sloboda, po kojoj država mora intervenisati u privredni život da bi se izbegle zloupotrebe liberalne ekonomije. Ona mora zaštiti pojedinca od društvenih rizika, pružiti svakom građaninu minimum životnih uslova, tj. Ona mora u celini obezbediti svakom građaninu minimalne uslove za vršanje drugih ljudskih prava.

Ekonomska i socijalna prava služe da obezbede građanima minimalne materijalne uslove za vršenje svih ljudskih prava, kao uslov odnosno materijalne pretpostavke.

U skladu sa dvema osnovnim kategorijama privrednog poretka svojinom i radom, ustavi utvrđuju ekonomska prava građana u vezi sa svojinom i radom.

Page 48


Ekonomska prava prema Ustavu RS pravo na imovinu čl.58 pravo nasleđivanja čl.59 pravo na rad čl.60 zabrana prinudnog rada stav 3 i 4 pravo na štrajk čl 61

Socijalna prava su posledica nove uloge države. Ta prava nisu se pojavila da bi se pojedinac zaštito od državne vlasti, nego radi potrebe da se privredno slabiji zaštite od privredno jačih. To je zaštita koju država obezbeđuje privredno slabijim. Nosilac socijalnih prava nije pojedinac uzet u svojim odnosima prema državnoj vlasti, nego su to pojedine društv ene kategorije građana u njihovim međusobnim odnosima. Socijalna prava za razliku od građanskih prava( koja najčešće nameću državi obavezu da se uzdržava od njihovih povreda i svako g oblika zakoračivanja u sfere tih prava), često zahtevaju aktivnu intervenciju države za svoje ostvarivanje. Socijalnim pravima koja jamči građanima, država se stara o njihovom fizičkom vaspitanji i kulturnom razvoju. Reč je o sledećim pravima:

pravo na zdravstvenu zaštitu čl. 68 pravo na socijalnu zaštitu čl. 69 pravo na penzijsko osiguranje čl. 70 pravo na obrazovanje čl. 71 pravo na zdravu životnu sredinu čl. 74

Posebna prava koja se tiču zaštite braka, porodice i deteta nalaze se u članovima 62-66. Ova prava se pojavljuju kao zahtevi koje država treba da ispuni bez efektivne sankcije. Naš Ustav po ovim pravima je među prvim ustavima u Evropi.

36. Manjinska prava čl.75-81

Pripadnicima nacionalnih manjina obezbeđuju se posebna prava, čija je svrha očuvanje njihovog nacionalnog identiteta i samobitnosti. Pod nacionalnom manjinom podrazumeva se deo pripadnika jedne nacije koja ima formiranu tamičnu državu, a koji živi na teritoriji države koju je formirala druga nacije, čija je to matična država. Pod etničkom grupom podrazumeva se deo nacije koji nema formiranu državu, a pri tom poseduje svest o etničkom poreklu, kulturi, jeziku, tradiciji, istoriji, veroipovesti i običajima. Drugim rečima , pitanje nacionalne manjine je pitanje etničkog kvaliteta , a ne pitanje broja. Jer bi se tako mogao dogoditi apsured da matični narod u jednoj država na delovima njene teritorije na kojoj većinu stanovništva čine pripadnici nacionalne manjine uživa u matičnoj državi tretman nacionalne manjine. Posebnosti koje manjinu čine takvom izražavaju se u nacionalnoj ili etničkog oblasti, pa se otuda i manjinska prava koja se jamče pripadnicima nacionalnih manjina vezuju za činioce i garantije kojim se iskazuje nacionalni indentiet i održava nacionalno biće. Te posebnosti , kao i svake posebnosti su to u odnosu na nešto što je opšte ili što je većina u ovom slučaju to je matični narod.

Nacionalna manjina je određena činjenicom da je ona deo etničke zajednice čiji drugi deo već ima matičnu državu.

Intresantan je podatak da se romi tretiraju kao nacionalna manjina.

Bitno je odrediti tri stvari:

Page 49


1. koja etnička skupina ljud ima svojstvo nacionalne manjine2. koje su to nacionalne specifičnosti koje treba obuhvatiti manjinskom zaštitom3. koji su mehanizmi za sprovođenje u život manjinskih prava i za njihovu zaštitu

U okviru načela Ustava – član 14 zaštita nacionalnih manjina izričito se proklamuje da Republika Srbija štiti prava nacionalnih manjina. Da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja nihovog identiteta.

Prava nacionalnih manjina su individualna i kolektivna. Kolektivna su ona koja omogućavaju pripadnicima nacionalnih manjina da neposredno ili preko svojih predstavnika učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za njihovu kulturu, obrazovanje, obaveštavanja, službenu upotrebu jezika i pisma. Radi ostvarivanja zajemčenih prava pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete – čl. 75 Ustava.

Pravo na očuvanje posebnosti uređeno je čl.79 Ustava kao posebna manjinska prava , grupno zabrana diskriminacije nacionalnih manjina u čl. 76 Ustava, i zabrana nasilna asimilacije u čl. 78 Ustava.

38. Pravni položaj stranaca

Prema Ustavu Republike Srbije u čl.17 stranci u skladu sa međunarodnim ugovorima , imaju u Republici Srbiji sva prava zajemčena Ustavom i zakonom, izuzev prava koja po Ustavu i zakonu imaju samo državljani Republike Srbije-npr. nemaju izborno pravo.

Stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, naicionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Rebpublici Srbiji. Postupak za sticanje utočišta uređuje se zakonom. Čl. 57 Pravo na utočište – azil

Čl.39 stav 3 Ustava u okviru slobode kretanja odrđuje i da ulazak stranaca u Republiku Srbiju i boravak u njoj uređuje se zakonom. Stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom. – jednom rečju uređuje se ulazak stranaca na teritoriju RS

Čl. 85 Ustava uređuju se svojinska prava stranaca, tako što se određuje da strana fizička i pravna lica mogu steći svojinu na nepokretnostima, u skladu sa zakonom ili međunarodnim ugovorom. Stranci mogu steći pravo koncesije na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa, kao i druga prava određena zakonom.

39. Ostvarivanje i zaštita ljudskih prava

U oblasti ljudskih prava suština stvari nije u tome koliko se ljudskih prava ustavom ili deklaracijama proglašava , nego koliko se ljudskih prava ostvaruje u životu, tj. Da li pored toga što su ljudska prava predviđena , istovremeno postoje i mehanizmi za njihovu zaštitu i ostvarivanje. Pri tome je za stpen ostvarljivosti ljudskih prava bitno da ustavi prilikom utvrđivanja kataloga ljudskih prava vode računa o

Page 50


društvenim uslovima njihovog ostvarivanja, pošto svako zaletanje ispred materijalnih , proizvodnih mogućnosti jedne zemlje, ili ignorisanje drugih društvenih uslova bitnih za ostvarivanje ljudskih prava u njoj znači stvaranje jaza između stvarnih i formalnih ljudskih prava u njoj. Zbog toga su društveni uslovi za ostvarivanje ljudskih prava prvi i najbitniji uslovi neophodni za njihovo ostvarivanje.

Prvi uslov – društveni uslovi -Sociologija ljudskih prava kao najvažnije društvene uslove ostvarivanja ljudskih prava pominje sledeće: stepen razvoja materijalne proizvodnje, nepostojanje opštih društvenih , pre svega klasnih sukoba, a postojanje društvene tolerantnosti, snošljivih međusobnih odnosa klasa, relativnog klasnog mira isl. Nepostojanje birokratskih odnosa u društvu, postojanje mogućnosti slobodnog udruživanja građana, kao i njihove slobodne samoinicijativne delatnosti radi zaštite ljudskih prava, postojanje razvijenog i efikasnog javnog mnjenja, postojanje odgovarajuće ideologije, kako opštedruštvene, takoi uže političke, postojanje ideologije humanizma, postojanje humanističke, demokratske tradicije odnosnog društva, postojanje građanske svesti čoveka, a u okviru nje posebno njegove pravne svesti.

Drugi uslov – pravni uslovi -ostvarivanja ljudskih prava jeste postojanje mehanizma zaštite i pravnih sredstava za njihovo korišćenje kada su ona povređena. Ti mehanizmi moraju biti predviđeni u ustavu i tako biti van domašaja zakonodavne vlasti, kako ne bi mogli biti ukinuti ili stepen njihove zaštite mogao biti umanjen običnim zakonima.

Čl. 36 Ustava pravo na jednaku zaštitu prava in a pravno sredstvo – jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima jevnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Čl. 67 pravo na pravnu pomoć – svakome se pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura , kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Zakonom se određuje kada je pravna pomoć besplatna.

Čl. 170-pravo na Ustavnu žalbu- ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kjima su poverena javna ovlašćenja , a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva z a njihovu zaštitu.

Čl. 198 Zakonitost uprave pravo na vođenje upravnog spora.

Bitan organ za ostvarivanje ljudskih prava je zaštitnik prava građanja, njega bira Narodna skupština na vreme od 5 godina i karakter njegove zaštite je supsidijaran, njemu se građani mogu obratiti kada iscrpe sva sredstva . On nema ključna ovlašćenja vlasti , ne odlučuje ni o čemu.

- Podnosi redovan godišnji izveštaj o radu uprave i o stanju ostvarivanja i zaštite ljudskih prava- Sudsko organizaciono pravo čl.zakona prepričati

Prof.dr. Vučić – materija čisto ustavno načelo sudske vlasti, Javni tužilac,Visoki savet sudstva, državno veće tužilaca, vrste sudova, vrhovni kasacioni sud

Page 51


Page 52

Ustavno pravo

Documents

Transcript of Ustavno pravo