TU

RIZ

AM

I HO

TE

LIJ

ER

ST

VO

Dr Branislav RabotićVisoka turistička škola

strukovnih studija

Rad primljen: 12.09.2010.UDK: 005.21:338.48

338.482

TEORIJSKI KONCEPTI TURISTIČKE ATRAKCIJE

THEORETICAL CONCEPTS OF THE TOURIST ATTRACTION

Rezime: Kao element turističkog proizvoda, atrakcije neposredno utiču na popularnost i tržišnu konkurent-nost destinacije. Njihova valorizacija zavisi od raznih faktora, kao što su vrsta i atributi atrakcije, lokacija i dostupnost, oprema i prateće usluge, vrsta doživljaja koji se nudi posetiocima, veština upravljanja i organizacije i sl. U ovome radu sumiraju se najvažniji teorijski koncepti turističke atrakcije, njenog stvaranja i evolucije, fizičkih i prostornih karakteristika, načina funkcionisanja. Razumevanje takvih modela je od nesumnjive važnosti za planere i menadžere, pre svega, u onim destinacijama u kojima pojedini prirodni ili kulturni resursi tek treba da postanu turistička atrakcija.

Ključne reči: turistička atrakcija, znamenitost, turistička destinacija.

Abstract: As an element of the tourist product, attrac-tions directly influence popularity of a destination and its market competitiveness. Their valorization depends on various factors, such as the type and attributes of an attraction, location and accessibil-ity, facilities and supporting services, the type of experiences it offers to visitors, managerial and organizational skills, etc. In this paper we summarize the most important theoretical concepts of the tourist attraction, its creation and evolution, physical and spatial characteristics, the way of operation. Under-standing of such models is undoubtedly important for planners and managers, particularly in those destinations where a designated natural or cultural resource is due to become an attraction.

Key words: tourist attraction, visitor attraction, sight, tourist destination.

234

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O 1. UVOD

ima mišljenja da turizam, kakav da-nas poznajemo, ne bi ni postojao kada ne bi bilo turističkih atrakcija [1], koje su osnovna komponenta turističke privrede [2], „generator tražnje” [3:31], „glavna pobuda koja mnoge tera na putovanje” [4:110], „generatori turističkih doživljaja i uspomena” [5:7] i „životna snaga turi-zma” [1:43]. Konkurentnost destinacije zavisi od atrakcija kojima raspolaže, a njihovo uključivanje u listu dostupnih ak-tivnosti ima ključnu ulogu za doživljaj posetilaca i turista [6]. Imajući sve ovo u vidu, atrakcije moraju biti u fokusu pažnje kako upravljača destinacijama, tako i istraživača.1

U literaturi na engleskom jeziku mogu se sresti termini tourist attraction, tj. tourism attraction i visitor attraction. Mada se u pojedinim radovima javljaju i naizmenično, kao varijacija, ove sintagme, ipak, nema-ju isto značenje. I Swarbrooke [8] se pita treba li atrakcije nazivati turističkim ili „posetilačkim.” On smatra da je potonji termin uputniji, pošto atrakcije ne posećuju samo turisti (koji, po definiciji, provode bar jednu noć na putovanju), već i dnevni izlet-nici; tako je ista vrsta atrakcije (Diznilend) u Velikoj Britaniji „posetilačka”, a u Fran-cuskoj – turistička.2 Za upotrebu termina visitor attraction zalažu se i Page i Connell [2], koji imaju u vidu lokalne stanovnike kao potencijalne korisnike atrakcija. 1 Pojam „atrakcija” nastao je 60-tih godina 19.

veka. Označavao je nešto što privlači pažnju, a naročito se odnosio na zanimljivu ili zabavnu izložbu [7].

2 U srpskom jeziku se odomaćio termin „turisti-čka atrakcija“, koji je leksički pogodniji, ali njegova primena nije uvek izraz uvažavanja navedenih distinkcija. U domaćoj literaturi če-sto se, kao sinonimi, naizmenično koriste termini koji nemaju isto značenje – „turista“, „poseti-lac“, „turistički potrošač”, „putnik” i sl.

2. DEfINISANJE POJMA TURISTIČKE ATRAKCIJE

Odluka o turističkom kretanju donosi se kad postoji geografski prostor sa prirodnim ili kulturnim resursima koji za-dovoljavaju određene potrebe čoveka, kada su ti resursi aktivirani kao atrakcija (objekti ili događaji koji se mogu videti i posetiti) i kada potencijalni turista ima o tome saznanje. Zato, veli Lew [9:36], ni jedno mesto, znamenitost ili događaj nisu atrakcija sami po sebi; to postaju tek kada ih uspostavljeni sistem turizma označi kao takve, tj. podigne ih na taj status. U skoro svakom predmetu, opipljivom ili ne, moguće je uočiti neke posebne kvalitete, a zatim se on promocijom uzdiže na nivo turističke atrakcije.

Gotovo svaka zemlja ima neki resurs, atrakciju ili događaj koji na potencijalne turiste deluje motivišuće. Čak i lokalitet koji, sam po sebi, ne predstavlja destina-ci-ju može imati turistički potencijal i nuditi putniku prenoćište, hranu, gorivo ili druge usluge. Alternativno, promene u turističkoj tražnji mogu pozitivno uticati na razvoj mesta (lokalna zaposlenost, prihodi), kao i na njegovu bolju tržišnu vidljivost i popu-larnost [10]. U svakom slučaju, naglašava Inskeep [11:73], „[a]trakcijske odlike neke zemlje ili regije su osnova za razvoj turiz-ma; one čine najvažniji element turističkog proizvoda.”

Operacionalna definicija atrakcije, pre-ma Pearceu [12:46], glasi: „Turistička atra-kcija je imenovano mesto sa specifičnim antropogenim ili prirodnim odlikama, a koje je u žiži interesovanja posetilaca i pažnje menadžmenta.” U Riječniku turizma [13:26], to je „privlačan element u nekoj turističkoj destinaciji... koji motiviše buduće

235

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

turiste za dolazak...” Zanimljivo je da autori te publikacije pominju i pojam „atraktivnost”, koji, po njima, označava „veće prirodne ili društvene celine (kulturne) [?!], dok je atrakcija manji deo zna-menitosti ili događaj koji ima ve-liku privlačnu moć za turiste”.

Za autore Gunn i Var [14:41], „atrakcije su mesta na kojima se pruža čitav niz fizičkih odlika i usluga, za pretpostavljeni kapa-citet posetilaca”, a imaju dvojnu funkciju: podstiču interesovanje za putovanje i, kao turistički proiz-vod, obezbeđuju satisfakciju turis-ta. Gunn i Var podvlače važnost veze između atrakcije i usluga. Premda su atrakcije glavni deo turističkog doživljaja, potrebna im je podrška usluga (smeštaj, ishrana, dopunske usluge), koje turistima moraju biti dostupne na logičnoj vremenskoj i prostornoj distanci. S druge strane, ako ne bi bilo atrakcija, mnoge uslužne delat-nosti ne bi ni bile potrebne, osim lokalnom stanovništvu. Citirani autori vide atrakcije kao element funkcionalnog sistema turizma (Slika 1).

Holloway [15] tvrdi da nije lako defini-sati turističku atrakciju, jer se pod tim pojmom obično podrazumevaju različite znamenitosti, ali i mesta. To je uočio i Lew [16:292], koji je još pre dve de-cenije konstatovao: „Premda se sprem-no priznaje kako su turističke atrakcije važne, istraživači i teoretičari turizma tek treba da se u potpunosti dogovore oko prirode atrakcija kao fenomena, kako u fizičkom okruženju, tako i u glavama (svesti)”.3 Richards [17], takođe, misli da 3 Tekst autora Lewa prvobitno je objavljen

1987. godine u časopisu Annals of Tourism Research, a za potrebe ovoga rada korišćen je reprint iz 1994. [16]

istraživanje atrakcija, koje on vidi kao žarište turističkog procesa, i dalje zaosta-je u odnosu na bavljenje drugim pitanjima turizma.

Dijapazon turističkih atrakcija veoma je širok, posebno zato što današnji turisti imaju zaista raznovrsna interesovanja. ipak, inskeep [11] upozorava da neke odlike mesta, koje lokalni stanovnici sma-traju veoma zanimljivim, ne moraju to biti i za većinu posetilaca, pa je objektivnost od esencijalnog značaja u identifikaciji, evaluaciji i razvoju atrakcija.4 S druge strane, recimo, turisti mogu percipirati kao kulturno nasleđe nešto što, inače, predstav-lja deo svakodnevnog života u destinaciji i u čemu se, na lokalnom nivou, ne prepozna-je vrednost. U nekim zemljama u razvoju, stare gradske četvrti, koje su „atrakcija” za

4 McKercher, Ho i du Cros [18] tvrde da među onima koji se bave marketingom destinacije, dosta njih nekritički prihvata imaginarnu sliku o potencijalu kulturnog turizma, naivno verujući da svako lokalno kulturno dobro ima atribute primarne atrakcije. Činjenica je da mnoge zajednice ulažu značajna sredstva u javna kulturna dobra kao atrakcije, a pri tome ostvaruju nezadovoljavajući nivo posete.

Slika 1. Atrakcije u sistemu turizma

izvor: Gunn, C.A., Var, t., tourism planning: basics, con-cepts, cases, Routledge, 2002, str. 34.

236

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O posetioce, lokalni stanovnici često mogu, u svom stremljenju ka novom i savremenom načinu života, videti kao stare i zaostale [19].

Autori nude razne tipologije atrakcija, obično zasnovane na formalnoj podeli. Primera radi, Gunn i Var [14] dali su klasifikaciju na osnovu kriterijuma kao što su oblik vlasništva, vrsta resursa i oblik turističkog kretanja. Jednu od najpotpuni-jih klasifikacija ponudio je Kušen [20]. On upozorava da „novi turizam”, koji treba da se oslanja na principe održivog raz-voja, umnogome zavisi od identifikacije, valorizacije i zaštite svih atrakcija u destinaciji i napominje da još uvek nije izrađena celovita klasifikacija, jer joj se nije pristupilo sa sistemskog aspekta.

Sagledavajući razna istraživanja i ti-pologije atrakcija, Lew [16:291–296] je zapazio tri autorske perspektive: idiografsku (zanimanje za jedinstvena,

posebna mesta i njihove atribute, a ma-nje za apstraktne i univerzalne odli-ke);

organizaciono–razvojnu (prostorni as-pekt; zona koju atrakcija obuhvata, kapacitet i pitanja sezonskog ili celo-godišnjeg poslovanja);

perspektivu na bazi percepcija i doži-vljaja turista.Nijedna nije u stanju, smatra taj autor,

da obuhvati široko područje interesovanja kod istraživanja atrakcija. On je, međutim, uočio i primere kombinovanja perspektiva, ali i druge istraživačke postupke, kao što su istorijski (utvrđivanje trendova i prom-ena na bazi poređenja stanja u različitim vremenskim intervalima), „lokacioni” (kom-paracija istovrsnih atrakcija na različitim lokacijama) ili analiza numeričkih poda-

taka (anketiranje posetilaca, obim ostva-rene posete, finansijska realizacija i sl.).5

Treba ukazati i na distinkcije između pojmova turistička atrakcija i turistički re-surs, čime su se bavili i domaći autori [22]. Razmatrajući neke radove na tu temu, zak-ljučuju da su resursi „dragoceni, ali sirovi elementi određenog mesta ili područja, Međutim, oni se ulaganjem rada i ma-terijalnih sredstava, kao i osmišljenim ak-tivnostima, mogu transformisati u turističke atrakcije” [ibid., 9].

Dobro je primetio Holloway [15] da se termin atrakcija često koristi i kao sinonim za destinaciju. Swarebrooke [23:9], međutim, objašnjava da su atrakcije „jedinice (single units) geografskih regija čije je granice lako odrediti na osnovu neke ključne odlike. Des-tinacije su velika područja, koja uključuju određeni broj pojedinačnih atrakcija, uz obezbeđene usluge potrebne turistima”. Zapravo, kako ističe Popesku [24:6], desti-nacija je „prevashodno skup različitih kom-ponenata koje zajedničkim delovanjem obezbeđuju zadovoljenje potreba turista”. Postoje i mišljenja da destinacija može biti pojedinačni lokalitet (neka atrakcija), skup više destinacija kao deo kružnog putovanja (ture) ili, čak, pokretna, kao što je slučaj sa brodskim krstarenjem [Cho, 9:44].

3. EVOLUCIJA TURISTIČKE ATRAKCIJE

Za MacCannella [25], turisti su savre-meni hodočasnici, turističke atrakcije sve-5 Konkretnije, u dosadašnjim istraživanjima bilo

je zastupljeno niz tema, kao što su definisanje i klasifikovanje turističkih atrakcija, kao i ra-zumevanje komponenti koje je sačinjavaju; upravljanje posetiocima; istraživanje odlika posetilaca, njihovih percepcija i reakcija na komponente atrakcije; opisivanje aspekta ljud-skih resursa destinacije i dr. [21].

237

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

tilišta, a čin razgledanja oblik rituala. Taj autor tvrdi da atrakcija (za koju koristi ter-min sight, tj. znamenitost) ima prepoznatlji-vu društvenu vrednost. Poreklo atrakcije u kolektivnoj svesti nije uvek očigledno, ali je kolektivna determinisanost „pravih zna-menitosti” jasno izražena. Stoga turisti nije teško da odluči koju će od njih videti, pi-tanje je samo želi li to i da učini.

Iz svog semiotičkog pristupa, MacCan-nell vidi atrakciju kao „znak” i pozicionira je u postmodernu „ekonomiju znakova”, napominjući da je njena uloga kao in-dikatora značenja i socijalne potrošnje znatno veća od njene uloge kao mesta određenih aktivnosti. On je uočio podu-darnost između teoretske uloge znaka (predstaviti nešto posmatraču) i praktične funkcije atrakcije, kao empirijskog odnosa između turiste, atrakcije i tzv. markera. Za MacCannella, marker (signal, indikator, orijentir) je informacija, a ne medij koji je prenosi i koji može imati različitu formu (bedeker, informativna tabla, projekci-ja, suvenir). Ukoliko atrakcije ne bi bile označene, laiku bi bilo nemoguće da ih prepozna.

Pomenuti autor je, imajući u vidu reli-giozne znamenitosti, ponudio svoje viđenje o tome kako se kreira atrakcija i izdvaja iz mnoštva sličnih. On smatra da taj proces, koji naziva sakralizacijom, sadrži nekoliko faza [ibid., 44–45]:„Imenovanje” (naming), kojim se ozna-

čava da je objekat dostojan zaštite, kat-kad i donošenjem posebnog propisa o tome; ova faza uključuje potvrđivanje značaja konkretnog objekta, često od strane eksperata, kao i posredstvom drugih izveštaja koji svedoče o njegovim estetskim, istorijskim ili socijalnim vred-nostima;

„Uramljivanje” (framing) i „podizanje” (elevating) odnose se na izlaganje ob-jekta za posetioce, na način koji im fokusira pažnju na ono što se nalazi u „ramu”; oko objekta se postavlja ofici-jelna barijera radi zaštite (staklena vitrina) ili s ciljem da mu se „uveća” vrednost (postolje, reflektor koji osvetl-java zgradu ili umetničku sliku);

„Zatvaranje u svetilište” (enshrinement) je faza kada broj hodočasnika naraste, a objekat stekne reputaciju svetog mesta zbog još veće svetinje koja se čuva unu-tra, na primer grob neke važne ličnosti [sekularni primer bio bi umetnički muzej sa čuvenim eksponatom, zbog čega i turisti koji o izloženoj „svetinji” malo znaju, strpljivo, katkad i satima, čekaju u redu da uđu u „hram umetnosti”];

„Mehanička reprodukcija” podrazu-meva kreiranje otisaka, fotografija i uzoraka atrakcije, odnosno kopija koje pokreću turiste da krenu u potragu za „originalom”;

„Socijalna reprodukcija” nastaje kada društvene grupe, naselja ili regioni nazivaju sebe po nekoj svojoj čuvenoj znamenitosti. Proces nastajanja i evolucije atrakcije

prema MacCannellovim principima prover-io je Jacobsen [26], na primeru norveškog Nordkappa u Arktičkom arhipelagu. On je utvrdio da u konkretnom slučaju koncept sakralizacije nije primenjiv u potpunosti, jer je „mehanička reprodukcija” bila dru-ga po redu faza u razvoju lokaliteta. Autor je, takođe, zapazio da se različite etape sakralizacije mogu odvijati paralelno i da trajanje većine njih nije ograničeno, kao što je slučaj sa fazom „imenovanja”. Jaco-bsenova analiza ukazala je i na to da se

238

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O atrakcije odlikuju malobrojnim inherent-nim kvalitetima, ako ih uopšte i poseduju.

Analizirajući Waterloo u Belgiji, kao atrakciju tzv. „mračnog turizma” (thana-tourism), Seaton [27] je potvrdio gener-alnu korisnost MacCannellovog koncepta i to ne samo kada se radi o atrakciji, već i o evoluciji jedne destinacije. on, ipak, smatra da model sakralizacije zahteva izvesne modifikacije. Naime, ustanovio je da su razvoj konkretne atrakcije poseb-no obeležile dve faze („imenovanje” i „mehanička reprodukcija”), dok su ostale bile od manjeg značaja. Seaton navodi da u procesu obeležavanja atrakcije „me-hanička reprodukcija” i, naročito, „soci-jalna reprodukcija” predstavljaju najteže ostvarive faze, ali su za uspeh glavnih međunarodnih atrakcija upravo to ključni faktori sakralizacije. On, takođe, tvrdi da, istorijski posmatrano, proces sakralizacije nije vremenski ograničen. Limit se odnosi, veli Seaton, na socijalnu snagu predstav-ljanja koju ima sponzor atrakcije, kao i na motive i perspektivu onih čijem je pogledu atrakcija izložena, pošto se i jedno i drugo može menjati tokom vremena.

4. TURISTIČKA ATRAKCIJA KAO SISTEM

Autor Leiper [28] smatra da je korisnije razumeti funkciju turističkih atrakcija nego se baviti njihovim klasifikacijama. Polazeći, u osnovi, od MacCannellove ideje, on sa-gledava atrakciju kao „...sistem koji čine tri elementa: turista ili ljudski element, nu-kleus ili centralni element i marker ili infor-mativni element. Atrakcija nastaje kada su ova tri elementa povezana” [ibid., 371]. takav sistem predstavlja podsistem celog sistema turizma.

I u Leiperovoj definiciji informacija je, uz turiste i atribute mesta, od fundamen-talnog značaja. Autor napominje da je neophodan bar jedan značajan marker pre nego što se tri komponente povežu u empirijski entitet, sistem atrakcije. Dok MacCannell [25] razlikuje markere, za-visno od toga gde turista dobija infor-maciju, kao on–sight (kod atrakcije) i off–sight (van atrakcije), Leiper [28:379] označava markere van destinacije kao izdvojene (detached), a one kod atrakcije kao „susedne” ili „granične” (contiguous). Izdvojeni markeri mogu biti „emitivni” (ge-nerating) i „tranzitni”, zavisno od toga da li se informacija dobija pre polaska na putovanje ili tokom njegovog odvijanja. U prvom slučaju, neophodan je bar je-dan marker i to „emitivni”, da bi se turista odlučio da putuje. Takođe, bar jedan marker koji se odnosi na specifični nukleus (informacija o odredištu i svemu što se tamo može doživeti) nužan je da bi turista doneo odluku o destinaciji. Međutim, za planiranje itinerera kružnog putovanja potrebno je nekoliko „izdvojenih” markera. Inače, pomenuti autor veruje da markeri imaju niz funkcija, kao što su motivisanje za putovanje, izbor destinacije, planiranje itinerera, izbor aktivnosti, identifikacija atrakcije, pronalaženje atrakcije i sl.

Leiper dovodi u pitanje uobičajene stavove o tome da atrakcije poseduju intrinzički privlačna svojstva.6 on joj, 6 Primera radi, Mill i Morrison [29:202] kažu:

„Atrakcije, po definiciji, imaju sposobnost da ka sebi privlače ljude.” Iako napominje da je primila kritike na račun svojih stavova o atrakcijama, autorka Schmidt [30:447] takođe je uverena da neka mesta, tj. atrakcije poseduju „izvesni, naročiti, inherentni, jed-instveni kvalitet, koji privlači turiste.“ Gunn [1:51-52] kategorično tvrdi da je atrakcija, po definiciji, magnetična i privlači ljude. Mag-netizam postoji, veli taj autor, u očima pose-tilaca, od kojih svaki ima svoja očekivanja i

239

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

naime, negira „sposobnost” da privuče bilo koga, jer i ne egzistira odvojeno od turista, njihovih potreba i njihovog saz-nanja da uopšte i postoji. „Turisti nisu... ‘privučeni’ u bilo kom bukvalnom smislu, nema ‘pull’ faktora, niti ‘magnetne’ snage koja deluje. Umesto toga, prošli i sadašnji uslovi su determinante budućeg ponašanja i stanja. turiste je sopstvena motivacija gurnula (što je prigodna metafora) prema mestima i/ili događajima, gde očekuju da njihove potrebe budu zadovoljene. Motivi zavise od informacije primljene od bar jednog izdvojenog markera i to one koja odgovara percepciji pojedinca o sopst-venim potrebama i željama. Na putu ka nukleusu, dodatni (tranzitni) markeri mogu biti primećeni, dok deo doživljaja kod nukleusa mogu činiti i susedni markeri” [ibid., 380–381, kurziv u originalu].

Jedina imanentna odlika atrakcije, tvrdi i Lew [9:36] je njena lokacija, što je i izd-vaja u odnosu na sve druge potrošne robe. Dok roba putuje tamo gde ima kupaca, turisti odlaze gde postoje atrakcije. i ovaj autor smatra da sistem kojim se atrakcija uspostavlja sadrži tri osnovne komponen-te – objekat ili događaj na nekom mestu (destinacija), turista (potrošač) i marker, kao „slika” koja turisti saopštava zbog čega je objekat (događaj) zanimljiv.

Na Slici 2 prikazan je „sistem turi-stičke atrakcije”, sa komponentama i me-đusobnim vezama, kao i elementarnim funkcijama. Leiper se opredelio za termin nukleus, koji je Gunn predložio kao na-ziv za centralnu komponentu atrakcije, a

interesovanja, ali je i rezultat dizajna, razvoja i menadžerskih operacija na strani atrakcije. I Holloway [15:217] veruje da određena mesta poseduju „fokalnu tačku“ koja deluje kao magnet, a da „vrhunska fokalna tačka” postaje „kulturna ikona“, toliko slavna, da su njen imidž i destinacija nerazdvojni u svesti po-tencijalnih turista.

ne za MacCannellovu znamenitost (sight). Izabrani termin može obuhvatiti bilo koji atribut nekog mesta, odnosno atrakcije mogu biti ne samo objekti i događaji, već i ljudi. Zahvaljujući širem kontekstu, u atri-bute se može uključiti i „atmosfera” nekog mesta ili, pak, prisustvo nekih tipova turis-ta. Poznato je da su u Amsterdamu, 70–ih godina 20. veka, hipi posetioci (turisti) bili, kao takvi, atrakcija koju su ostali turisti dolazili da vide [31]. Za mnoge posetioce realna atrakcija je i prijateljski, gostoprim-ljiv karakter lokalnih stanovnika, toleranci-ja, kao i poštenje i pouzdanost rezidenata u kontaktima sa turistima [11].

Turisti se, u destinaciji, uključuju u razne aktivnosti, koje Leiper naziva nuclear mix (u svojoj kasnije publikovanoj knjizi [32] on je taj termin zamenio sa – attraction mix), pri čemu svaki nukleus može imati drugačije značenje za razne turiste. Neke atrakcije su pojedinima zanimljivije od drugih, zbog čega se i mogu hijerarhijski klasifikovati u primarne, sekundarne i tercijarne. U prvoj grupi su atributi koji utiču na odluku turi-ste kuda da putuje i informacija o njima dostupna je u emitivnoj regiji. U drugoj grupi su atributi koji su turisti poznati pre polaska na putovanje, ali nisu od značaja za njegovu odluku o odredištu i maršruti. Konačno, tercijarna atrakcija je ona koju turisti otkrivaju tek na licu mesta.

Mada mesto posete može kod turiste izazvati osećanje razočaranosti, odnos iz-među tog mesta i informacije o njemu st-vara atrakciju i „privlači” posetioce. Ovaj Leiperov stav je važniji no što se čini na prvi pogled, jer na izvestan način sugeriše da se i atrakcije koje, po svojim atributi-ma, nisu izuzetne mogu biti turistički valori-zovane, ako ih prati informacija, naracija, priča o njima. U tom pogledu, recimo,

240

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O

domicilno turističko vođenje kao element sistema turizma, tj. podsistema turističke atrakcije (predstavlja jedan od „susednih” markera u destinaciji) čini važan medijum za informisanje o mestu posete, a posebno za tumačenje nekih atributa koji su turis-tima teže dostupni, fizički ili kognitivno. Uostalom, sâm Leiper tvrdi da pojedini fenomeni zanimaju sightseeing turiste (koji se bave razgledanjem atrakcija, posebno na vođenoj turi) isključivo zbog markera, a ne zato što u atrakciji ima bilo čega izuzetnog.

tako Bras [31], koja koristi Leiperovu terminologiju, uočava da na jednom puto-vanju vodiči daju informacije o specifičnom nukleusu u više navrata. Njihova usputna naracija predstavlja „tranzitni” marker, a na samom lokalitetu „susedni” marker, u vidu informacija o neposrednoj okolini. Vodiči vode turiste po lokalitetu, ime-

nuju objekat ili mesto, tumače različite događaje i, shodno MacCannellovoj sak-ralizaciji, „zaokružuju” (u figurativnom smislu) objekte i mesta, ili ih „otvaraju” za obilazak, markiraju ih („stavljaju im etiketu”) i reprodukuju.7 Autorka napo-minje da je, u analizama sistema atrakcija, uloga posrednika ili kulturnog brokera za-postavljena i veruje da „detaljnija infor-macija o poziciji turističkih vodiča između tri komponente – atrakcije, markera i turis-ta, može objasniti kako se markeri koriste, manipulišu ili prilagođavaju” [ibid., 38].

Empirijskim istraživanjem, zasnovanim na 6.120 intervjua sa posetiocima kultur-nih atrakcija, Richards [17] je zaključio da stavovi koje zastupa Leiper imaju uporište u ponašanju i motivacijama turista. to da 7 Još su Fine i Speer [33] ilustrovali, na primeru

kustosa jednog istorijskog zdanja u Teksasu, ka-ko sakralizacija može imati svoj narativni i be-havioralni oblik u nastupu turističkog vodiča.

Slika 2. Leiperov model turističke atrakcije

izvor: Leiper, N., Tourist Attraction Systems, Annals of Tourism Research, Vol. 17, 1990., str. 381.

241

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

su oni zaista „gurnuti” prema atrakciji (a ne privučeni njenim „magnetizmom”) potvrđuje odnos između motivacije, upo-trebe markera i posete atrakciji. Studija je pokazala kako postoji snažna veza između geografskog porekla turista, njihovih so-cio–demografskih karakteristika, načina putovanja i korišćenja markera. ipak, Richards zamera Leiperovom originalnom modelu to što zanemar-uje ulogu proizvođača u oblikovanju sistema turističke atrakcije za koju smatra da je važna, s obzirom na dijalektički odnos između turističke potrošnje i proizvodnih aktivnosti: „Područje kulturnih atrakcija snažno oblikuju ti ‘novi proizvođači’ koji uma-njuju distinkciju između svojih uloga proizvođača i potrošača atrakcija ili između rada, dokolice i turizma” [ibid., 1062].

5. fIZIČKI I PROSTORNI ASPEKTI TURISTIČKE ATRAKCIJE

Gunnov [1] tripartitni model sa kon-centričnim krugovima ima u vidu fizičke aspekte atrakcije. Autor tvrdi da je glav-ni element atrakcije i njen raison d’’être nukleus ili jezgro, tj. njena srž.8 Uspešne atrakcije imaju oko sebe i „nepovređeni pojas”, koji obezbeđuje kontekst za ra-zumevanje srži. Posetilac dospeva do jez-gra atrakcije jedino prolaskom kroz taj tampon prostor, koji može biti mali, veliki, kratak, dugačak ili produženog trajanja. Njegova funkcija je psihofizička priprema posetioca i čini svojevrsni okvir atrakcije.

8 kao centralna komponenta atrakcije, nukleus u slučaju vodopada je zvuk vode i pogled na nju; kada je u pitanju planina, to je njen vrh, a u nekoj značajnoj istorijskoj zoni - ambijent ili građevina [1:55].

Takođe, Gunn smatra da je spoljni prsten, koji on naziva „zona zatvaranja”, neopho-dan deo dobro planirane atrakcije, jer se tu nalazi sve što je potrebno za posetu – prevoz, toaleti, kiosci, prodavnice suvenira (Slika 3).

Po mišljenju Pearcea [12], ovaj mod-el implicitno pokazuje da atrakcija koja nema neku od navedenih zona nije pot-puna; osim toga, teška je za upravljanje i, obično, izložena kritici posetilaca. Nije zadovoljavajuća ni ona atrakcija čije je jezgro loše definisano, kontekst u kome posetilac treba da je doživi limitiran, a ponuda pratećih usluga slabo razvijena. Leiper [28] smatra kako je poenta Gun-nove poruke u tome da, ako dizajneri i menadžeri prethodno ne poklone pažnju „nepovređenom pojasu”, jezgro atrakcije može biti ne samo nedovoljno efikasno u zadovoljenju očekivanja turista, već i neprimećeno od njih. Praksa pokazuje da preterana komercijalizacija uz samu atrakciju nije retkost. Navedeni model određuje poziciju pružalaca usluga na „bezbednoj” udaljenosti od nukleusa, što je naročito važno u slučaju kada razni komercijalni sadržaji, na izvestan način,

Slika 3. Gunnov model turističke atrakcije

izvor: Gunn, C.A., Vacationscape: developing tourist areas, 3rd edition, Taylor & Francis, 1997., str. 51

242

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O ugrožavaju doživljaj „autentičnosti” atra-kcije (arheološki lokalitet) ili njen „dignitet” (memorijalni spomenik).9 treba, ipak, na-glasiti da planiranje zona prema Gunno-vom modelu nije uvek i moguće. Naime, ograničenje može predstavljati nedostat-ak prostora, pošto su pojedine atrakcije u gradskom ambijentu često već okružene urbanim tkivom koje ih, katkad, i potpuno „sakrije” (fontana di Trevi u Rimu).

Prostorni raspored atrakcija na jednoj lokaciji može biti linearan ili disperzivan, kao i u obliku „grozda” (klastera), što ima reperkusije na planiranje i upravljanje, ali i način realizacije posete. Disperzivna dis-tribucija zahteva kružno kretanje, a dos-tupnost čini glavnu brigu kod planiranja. Kotler, Haider i Rein [34] napominju da je neophodno obezbediti lak pristup svim vrstama prevoznih sredstava. Autori upo-zoravaju da je gužva jedna od posledica koncentracije atrakcija i komercijalnih ak-tivnosti na malom području. Neka mesta pokušavaju da „raseju” svoje atrakcije, ne bi li smanjila pretrpanost, što može biti i kontraproduktivno. Mesto, takođe, može promovisati jednu, nekoliko ili mnogo svojih atrakcija. Nužno je pažljivo nad-gledati relativnu popularnost različitih atrakcija, određujući broj i tipove turista koje privlači svaka od lokacija.

9 Dobar primer je Grčka, koja je poznata po brojnim arheološkim nalazištima kao atrakci-jama. Gotovo sva imaju svoj „nepovređeni po-jas“. Ako u toj tampon zoni i postoje najnužniji sadržaji (najčešće mali muzej i/ili toalet), obično su „skriveni” u odnosu na nukleus i vizu-elno neupadljivi. tako je stari muzej na atin-skom Akropolju bio ukupan u steni, a muzej u Mikeni izgrađen na padini brda koja je ne-dostupna pogledu posetilaca. Ni na jednom od arheoloških lokaliteta koje posećuju turisti nema ugostiteljskih sadržaja u ovoj zoni. Tak-va ponuda, po obimu uvek vrlo ograničena, smeštena je u „zoni zatvaranja”.

Wall [35] se zalaže za podelu atrakci-ja, u zavisnosti od njihovih prostornih odlika, u tri grupe – tačke, linije i zone. Svaka od njih ima izvesne posledice na ponašanje posetilaca, uslove za komerci-jalni razvoj, ali i ograničenja u planiranju i menadžmentu. On takvu podelu smatra praktičnom za destinacije u kojima se is-tovremeno vodi računa o ekonomskim pi-tanjima, kao i o fragilnosti resursa u uslo-vima velikog pritiska posetilaca i turista.

Atrakcije u vidu tačke okupljaju ve-liki broj posetilaca na malom prostoru (arheološki lokalitet, muzej, vodopad, hram i sl.). Koncentracija turista daje priliku za uspešno poslovanje na bazi „ekonomije obima”. S druge strane, postoje i opas-nosti, kao što su gužva, zakrčenost, pre-terana komercijalizacija, negativan uti-caj na kvalitet doživljaja posetilaca, pa i ugroženost resursa. Pošto takva mesta privlače mnoge pružaoce usluga iz privat-nog sektora, pomenuti autor smatra da javni sektor ima zadatak da zaštiti atrakc-iju (kao i kvalitet doživljaja posetilaca), tako što će uvesti izvesna ograničenja i sprečiti odvijanje komercijalnih aktivnosti u neposrednoj blizini.

„Linearne” atrakcije uključuju obale mora, reka i jezera, „turističke staze”, vid-ikovce i sl. Bilo da je u pitanju atrakcija u vidu linije ili staze (koja usmerava turiste duž određene rute), znatna koncentracija posetilaca – ali ne tolika kao u prethod-nom slučaju – ostvaruje se na relativno uskom prostoru i često je disperzivna. I takav oblik okupljanja posetilaca privlači uslužne aktivnosti, a može i ugroziti resurs. Da bi se sprečila preterana komercijal-izacija na obali takvi sadržaji se mogu „povući” prema zaleđu, ali je još efikasnije prekidanje linije u niz čvorova i veza. Tako

243

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

bi pojedini delovi resursa bili zaštićeni, turisti bi ostvarivali različite doživljaje, dok bi raznovrsne usluge bile dostupne u tzv. čvorovima.

Atrakcija u vidu zone (nacionalni park, zaštićeno područje) može ostvarivati ve-liku posetu, ali joj prostor dozvoljava, čak i podstiče disperziju posetilaca. Imajući u vidu prirodu resursa i karakter doživljaja koji traže turisti (zbog čega i odlaze na neke izolovane punktove), u ovom slučaju je malo tačaka koncentracije ljudi. To, s druge strane, destimuliše interes potenci-jalnih pružalaca usluga. Zato Wall veru-je da bi kod ovih atrakcija bilo korisno podstaći okupljanje posetilaca na ulaznim punktovima, vidikovcima, u vizitorskim cen-trima i sl. Na takvim mestima uslužni ob-jekti (pre svega za smeštaj i ishranu) bi uspešno poslovali, pod uslovom da se vodi računa o njihovom karakteru i dimenziji. tako bi konkretna atrakcija nudila pose-tiocima doživljaj u nenarušenom prirod-nom ambijentu, a pružaocima usluga lakši pristup potencijalnim potrošačima.

6. TURISTIČKE ATRAKCIJE I DUŽINA POSETE

Još jedan teorijski koncept, u kome je posetilac u osnovi klasifikacije atrakcija, dali su Caccombo i Solonandrasana [pre-ma: 36]. Po njima, sve atrakcije se mogu svrstati u samo dve kategorije – „otkriće (discovery)” i „bekstvo (escape)”, odnos-no D–atrakcije i E–atrakcije.10 U prvom

10 termini koje koriste pomenuti autori zastuplje-ni su i u teoriji turističkih motivacija, ali sa njom nisu u vezi. Inače, u objašnjavanju razloga koji turiste podstiču na putovanje, Iso-Ahola [37] koristi „teoriju optimalnog uzbuđenja” i tvrdi da se turisti razlikuju po svojoj potrebi za bek-stvom od svakodnevice (eskapizam) i potrazi za novim doživljajima. On smatra da su bekst-

slučaju, turisti žele da „otkriju” određenu atrakciju ili se na licu mesta ponašaju kao posmatrači. Kada im je zadovoljena znatiželja, tj. čim su videli to što ih je i dovelo, naglo gube dalje zanimanje. kod turista koji žele da istraže E–atrakciju takve saturacije nema, ukoliko slobodno raspolažu vremenom za posetu. Očigledno je da u ovom pristupu postoji veza između turista i atrakcije, odnosno dužina traja-nja zadovoljstva generisanog posetom omogućuje i distinkcije među atrakcijama. Promena u satisfakciji je, zapravo, to što određuje o kojoj se vrsti atrakcije radi.

Moguće je da atrakcija o kojoj je turista pre putovanja razmišljao kao o sekundar-noj, postane za njega primarna. Takođe, poziciju atrakcije zbog koje je turista izabrao destinaciju može, na licu mesta, preuzeti i tercijarna atrakcija. treba imati u vidu i to da se planirana distribucija vre-mena, katkad, menja tokom posete zbog delovanja raznih činilaca. Ipak, autori smatraju da primarne atrakcije mogu biti E–atrakcije i klaster D–atrakcije.11 Vreme je uključeno vertikalno, budući da razdva-ja fazu očekivanja od konfirmativne faze, kao i horizontalno, jer diferencira trajanje posete atrakciji (Slika 4).

Po mišljenju grupe autora [36] fak-tor vreme (dužina zadržavanja) povezuje navedenu klasifikaciju sa Leiperovom, o kojoj je prethodno bilo reči. Naime, pre nego što se odluči za posetu, turista formira očekivanja o destinaciji, „rangi-ra” njene atrakcije i procenjuje koliko će vremena posvetiti svakoj od njih. tako on,

vo i traganje dve osnovne motivacione snage, koje simultano utiču na turističko ponašanje.

11 Više pojedinih, ali grupisanih D-atrakcija koje turista želi da vidi na nekoj lokaciji i stoga poseta, u celini, iziskuje duže zadržavanje, a produžava i trajanje zadovoljstva.

244

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O

u suštini, pravi razliku između primarnih i sekundarnih atrakcija, što nije slučaj i sa tercijarnim atrakcijama, jer mu njihovo postojanje još nije poznato. kasnije, dis-tinkcije između E–atrakcija, klaster D-atrakcija i D–atrakcija omogućuju turisti da odredi dužinu trajanja satisfakcije, što znači i vremena koje provodi kod poje-dinih atrakcija: „Ova konačna faza odvija se kada i doživljaj, a pomaže da se pre-thodno formulisana očekivanja potvrde ili ne. Imajući to u vidu, Leiperova tipologija je anticipativna, dok je ona čiji su autori Caccombo i Solonandrasana – konfirma-tivna” [ibid.].

Pomenuti model proveren je na primeru regije Languedoc–Roussillon u Francuskoj [38]. Dužina boravka turista analizirana je pomoću više parametara, kao što su vrsta smeštaja za koju su se turisti opredelili ili nacionalna pripadnost. Ustanovljeno je da belgijski turisti ostvaruju najduži boravak (odmor i kupanje) i za njih pomenuta regi-ja nudi E–atrakcije. iz istih razloga dolaze i Holanđani, dok nemački i francuski turisti ostvaruju kraći boravak. Među Francuzi-

ma, ukupno do 30% bira ovu regiju za letovanje, dok 40% dolazi podstaknuto mogućnostima koje destinacija nudi na planu kulture i edukacije (klaster D–atra-kcija).

7. ZAKLJUČAK

U ovome radu preglednog karaktera predstavljeni su neki koncepti turističke atrakcije koje je autor identifikovao u lite-raturi. teorijski modeli, o kojima je bilo reči, mogu imati i instrumentalnu vrednost, u prvom redu za planere i menadžere, kao i za sve druge koji se bave razvojem turizma u destinaciji.

Poznavanje teorijskih postavki o atrak-cijama važno je, pre svega, zato što efikasnost i uspeh njihovog funkcionisanja zavisi od brojnih činilaca, kao što su vrsta atrakcije, lokacija i dostupnost, tržišni us-lovi, percepcije i očekivanja posetilaca, menadžerske veštine, kvalitet usluga, iz-bor medija i sredstava interpretacije i sl. ipak, razumevanje uslova pod kojima se ostvaruje turistički doživljaj predstav-lja jedan od ključnih faktora od uticaja

Slika 4. Vreme i turistička atrakcija

Izvor: Botti, L., Peypoch, N., Solonandrasana, B., Time and tourism attractions (Research note), Tourism Management, 29, 2008., str. 596

245

TUR

IZA

M I H

OTELIJER

STV

O

na kvalitetno upravljanje atrakcijom, ali i destinacijom gde se ona nalazi.

Praktična primena određenog teorijs-kog modela zahteva operacionalizaciju. U ovom slučaju, glavni cilj bi bio da se izbegnu moguće greške u planiranju i opremanju atrakcija, ali i ostvare bolji rezultati na planu marketinga i menadžmenta. Takav pristup je naročito koristan za destinaciju u kojoj neki prirodni ili kulturni resurs tek treba da bude aktiviran kao turistička atrakcija.

Literatura

[1] Gunn, C.A., Vacationscape: developing tourist areas, 3rd edition, Taylor & Francis, Washington, 1997.

[2] Page, S.J.; Connel, J., tourism – a modern synthe-sis, 3rd etidion, South-Western Cengage Learning, Andover, 2009.

[3] Mc Kercher, B.; du Cros, H., Cultural Tourism: The Partnership Between Tourism and Cultural Heritage Management, Routledge, New York & London, 2002.

[4] McIntosh, R.W.; Goeldner, C.R., Tourism: Prin-ciples, Practices, Philosophies, 5th edition, John Wiley & Sons, New York, 1986.

[5] Čomić, Đ.; Kalmić, L., Analiza multifaznih turističkih doživljaja, Turizam 11, Novi Sad, 2007, str. 7–9.

[6] Çevirgen A.; Kesgin, M.; Kaya, The Effects of Ser-vice Quality Perceptions on Visitor Satisfaction: An empirical Study in Alanya Castle, in: Proceed-ings Book of the international tourism Conference „Cultural and Event Tourism: Issues & Debates”, Detay Yayincilik, 2008, str. 269–289.

[7] Nikočević, L., Održivi razvoj kulturnog turizma Is-tre, http://heartofistria.org/fileadmin/documents/clanci/Nikocevic_Odrzivi_razvoj_kulturnog_tur-izma_Istre.doc (pristup: 07/2010)

[8] Swarbrooke, J., Key challenges for visitor at-traction managers in the Uk, Journal of Leisure Property, Vol. 1 (4), 2001, str. 318–336.

[9] Jafari, J. (Ed.), encyclopedia of tourism, Rout-ledge and Taylor & Francis, London & New York, 2000.

[10] Edgell, D.L.; Del Mastro Allen, M.; Swanson, J., Smith, G. (2007), Tourism Policy and Planning: Yesterday, Today and Tomorrow, Butterworth-Heinemann, Oxford, 2007.

[11] inskeep, e., tourism Planning: An integrated and Sustainable Development Approach, John Wiley & Sons, New York, 1991.

[12] Pearce, L.P., Analysing tourist Attractions, The Journal of Tourism Studies, Vol. 2, (1), 1991, str. 46–55.

[13] Vukonić, B.; Čavlek, N., Riječnik turizma, Mas-medija, Zagreb, 2001.

[14] Gunn, C.A.; Var, T., Tourism planning: basics, concepts, cases, Routledge, New York & London, 2002.

[15] Holloway, J.C., The Business of Tourism, 7th edi-tion, Pearson Education Ltd, Harlow, 2006.

[16] Lew, A.A., A Framework of Tourist Attraction Research, in: Brent Ritchie, J.R.; Goeldner, Ch.R., Travel, Tourism and Hospitality Research – A Handbook for Managers and Researchers, 2nd Edition, John Wiley & Sons, New York, 1994, str. 291–304.

[17] Richards, G., tourism attraction system: exploring cultural behavior, Annals of Tourism Research, 29 (4), str. 1048–1064.

[18] McKercher, B., Ho, P.S.Y., du Cros, H., Attributes of popular cultural attractions in Hong Kong, Annals of Tourism Research, Vol. 31 (2), 2004, str. 393–407.

[19] Orbaşli, A.; Woodward, S., Tourism and Heritage Conservation, In: Jamal, T.; Robinson, M. (Eds.), The SAGE Handbook of Tourism Studies, SAGE Publications, London, 2009, str. 314–332.

[20] kušen, e., turizam i prostor – klasifikacija turističkih atrakcija, Prostor, Vol 9 (1), 2002, str. 1–13.

[21] Benckendorff, P.J.; Pearce, P.i., Australian tourist Attractions: The Links between Organizational Characteristics and Planning, Journal of Travel Research, Vol. 42, 2003, str. 24–35.

[22] Jovičić, D.; Brankov, J., Turističke atrakcije – ključni elementi turističke resursne osnove, Glasnik Srpskog geografskog društva, Vol. 89 (1) 2009, str. 3–20.

[23] Swarbrooke, J., The development and manage-ment of visitor attractions, 2nd edition, Butter-worth-Heinemann, Oxford, 2002.

[24] Popesku, J., Menadžment turističke destinacije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

[25] MacCannell, D., The Tourist: A New Theory of the Leisure Class, 2nd edition,University of California Press, Berkeley & Los Angeles, 1999.

[26] Jacobsen, J.K.S., the making of an attraction: the Case of North Cape, Annals of Tourism Research, Vol. 24 (2), 1997, str.341–356.

[27] Seaton, A., War and thanatourism: Waterloo 1815–1914, Annals of Tourism Research, Vol. 26 (1), 1999, str. 130–158.

246

TUR

IZA

M I

HO

TELI

JER

STV

O [28] Leiper, N., tourist Attraction Systems, Annals of Tourism Research, Vol. 17, 1990, str. 367–384.

[29] Mill, C.R; Morrison, M.A., The Tourism System – An introductory Text, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1985.

[30] Schmidt, C.J., the Guided tour: insulated Adven-ture, Journal of Contemporary Ethnography, Vol. 7 (4), 1979, str. 441–467.

[31] Bras, K.H., Image Building and Guiding on Lom-bok: the Social Construction of a tourist Destina-tion, tiburg University, 2000.

[32] Leiper, N., tourism Management, 3rd edition, Pearson education Australia, Frenchs Forest, 2004.

[33] Fine, E.C.; Speer, J.H., Tour Guide Performances as Sight Sacralization, Annals of Tourism Re-search, Vol. 12 (1), 1985, str. 73–95.

[34] Kotler, P.; Haider, D.; Rein, I., Marketing Places, Free Press, New York, 2002.

[35] Wall, G., Tourist attractions: points, lines and areas, Annals of Tourism Research, 24(1), 1997, str. 240–243.

[36] Botti, L.; Peypoch, N.; Solonandrasana, B., Time and tourism attraction (Research note), Tourism Management, 29, 2008, str. 594–596.

[37] Dun Ross, E.L.; Iso-Ahola, S.E. Sightseeing tourists’ motivation and satisfaction, Annals of Tourism Research, Vol. 18, 1991, str. 226–237.

[38] Solonandrasana, B.; Peypoch, N., on „E’Attraction” – Tourism Destination, Extension and Application, in: Matias, Á.; Nijkamp, P.; Neto, P. (Eds.), Advances in Modern Tourism Research: Economic Perspectives, Physica-Verlag HD, 2007, str. 293–306.

autor:

Dr Branislav Rabotić, predavačVisoka turistička škola strukovnih studija,Bul. Zorana Đinđića152a, Novi Beograd

e-mail: rabotic@eUnet.rs

Oblasti istraživanja: turističko posredovanje, turističko vođenje, medijacija i interpretacija u turizmu.