Fakultet politickih nauka

Smer: Socijalna politika i socijalni rad Beograd

DIPLOMSKI RAD

TEMA: Teorijske osnove socijalnog rada

sa maloletnim prestupnicima

Profesor: Student:

Dr. Milan Petrickovic Ruzica Skrijelj 893/03

Beograd

15.11.2010

Sadrzaj:

Sadrzaj:

SOCIJALNI RAD U SISTEMU NAUKA O COVEKU……………………3- Socijalne aktivnosti I profesionalni socijalni rad……………………- Definicije pojma I socijalni rad…………………………………- Definicije u nasoj zemlji…………………………………………

PROCES SOCIJALIZACIJE DETETA…………………………..- Vaspitanje- znacaj, mogucnosti I granice vaspitanja……..- Porodica kao primarni agens socijalizacije………………………- Vrsnjacki odnosi I socijalna naklonost/nenaklonost…………….

MALOLETNICKO PRESTUPNISTVO………………………- Odredjivanje pojma I bitne karakteristike………………………- Teorijska shvatanja o fenomenologiji maloletnickog prestupnistva…..- Neki regionalni aspekti maloletnickog prestupnistva………..

GOVOR I SLUSANJE……………………………….- Interpersonalne vestine u socijalnom radu……………….

TERAPIJSKI MODELI SOCIJALNOG RADA…………….a) Terapija realnosti …………………………………………

-teorija identiteta…………………………………………….-teorija kontrole………………………………………………..

b) Socio- humanisticki model………………………………….c) Porodicna terapija………………………………….

- -Razliciti principi u porodicnoj terapiji…………………………

PREVENCIJA POJAVE MALOLETNICKOG PRESTUPNISTVA…………… -Osnovni razvoj koncepcije I principi resocijalizacije……..

UZROCI I USLOVI ZA FORMIRANJE DELIKVENTNE

TRAJEKTORIJE……………………………………………….

ZAKLJUCNA RAZMATRANJA……………………………..

2

SOCIJALNI RAD U SISTEMU NAUKA O COVEKU

Socijalne aktivnosti i profesionalni socijalni rad

Socijalne aktivnosti imaju dugu proslost. Pod tim se prvenstveno misli na aktivnosti socijalno –humanitarnog i altruistickog karaktera. Uopste uzev, osnovna karakteristika svih vidova socijalno- humanitarnih aktivnosti je otvorenost prema ljudima u nevolji i snazno emotivno usmerenje ka trazenju mogucnosti resavanja njihovih problema. Po tom shvatanju socijalni rad pristaje uz svaki ljudski rad i “kako niko ne zivi sam “ svaki rad je socijalan. U drugoj polovini XIX veka covekoljublje je postovano ne samo kao vid pomoci siromasnima, vec i kao nacin jacanja licnosti buducih dobrotvora i covekoljubaca. Socijalni rad, pored duge istorije pruzanja pomoci, milosrdne i filantropske aktivnosti, covekoljublja, naucno i prakticno prisutna u okviru drugih drustvenih i humanistickih nauka ima “ kratku istoriju “. Pod tim se prvenstveno misli na one socijalne aktivnosti koje su predmet naucnog proucavanja, klasifikacije i izgradjivanja sadrzinske i metodoloske osobenosti. Razvijao se kao osobena praksa tokom iznalazenja odgovora na izazove koji su se pojavljivali u drustvu, posebno u naglom institucionalnom razvoju drustvenih ustanova i potrebe posredovanja izmedju njih, pojedinca, porodice, drustvenih grupa i socijalne sredine. Iz ove povezanosti i uzajamnosti coveka i njegove uze i sire socijalne sredine proizisla i potreba solidarnosti i pomoci onima kojima je pomoc neophodna, kao i pronalazenje najboljih tehnika i metoda za njenu realizaciju. Tako se socijalni rad kretao putevima sve vece organizovanosti i strucnosti , cime je prevazidjeno tradicionalno uverenje da je to “ svacija delatnost “ , odnosno delatnost “ ljudi dobre volje i mekog srca “. To je uslovilo neophodnost formiranja posebnih obrazovnih institucija u kojima se pripremaju kadrovi – profesionalci koji su za svoj zivotni poziv izabrali struku socijalnog rada. Prve skole za socijalne radnike osnovane su u Holandiji i Velikoj Britaniji 1896, Francuskoj i SAD 1898. Nagli razvoj socijalnog rada kao profesije odvijao se neposredno posle drugog svetskog rata, da bi to postao univerzalni process u celom svetu nakon 50-ih godina ovog veka. U to vreme i u nasoj zemlji se javlja ozbiljnije interesovanje za socijalni rad, ne bez otpora, prihvacen je kao profesija sa zadatkom da se radi ostvarivanja socijalne sigurnosti ljudi i njihovih porodica, primenom specificnih metoda i tehnika, bavi zivotnom situacijom coveka, odnosno ekonomskim, socijalnim i psihofizickim uslovima sa stanovista njihovog uticaja na zivot i zadovoljenje zivotnih potreba ljudi. Profesija je ubrzo bila prihvacena i afirmisana, a njena uloga ocenjena kao perspektivna.

U Beogradu se 1957. otvara Visa skola za socijalne radnike, da bi vec krajem 60-tih prevladalo glediste da dvogodisnje obrazovanje vise nije dovoljno. Predlozeno je da se uvede cetvorogodisnje univerzitetsko obrazovanje socijalnih radnika , tako da je 1975. formiran poseban smer za socijalni rad I socijalnu politiku na Fakultetu politickih nauka u Beogradu gde su stvoreni uslovi I za specijalisticke, magistarske I doktorske studije.

Veoma vazan napredak je unapredjenje istrazivacke delatnosti, jer su socijalni radnici na Univerzitetu stekli mogucnost ovladavanja znanjima koja su im siroko otvorila vidike teorije I prakse socijalnog rada u prostorima struka koje se bave problemima ljudi I njihovom egzistencijom. Veza izmedju teorije I prakse pretvara se u produktivna ostvarenja, univerzitetski nivo obrazovanja I uspeha u prakticnom delovanju doveo je do snaznog razvoja profesionalnih udruzenja socijalnih radnika, koja preduzimaju niz zadataka od znacaja za razvoj struke socijalnog rada I vece profesionalne odgovornosti I samostalnosti. U toku svog postepenog razvoja socijalni rad je presao put od spontanih, altruistickih, humanih aktivnosti do organizovane strucne delatnosti koja se, po bitnim kriterijumima moze meriti sa psihologijom, pedagogijom I sociologijom. Sasvim je razumljivo da psiholozi, pedagozi, socijalni radnici I druge srodne struke funkcionisu na komplementaran nacin I zajedno pristupaju proucavanju pojava koristeci komplementarnu epistemiologiju.

Definisanje pojma “socijalni rad”

Naglim razvojem socijalnih sluzbi posle II sv.rata socijalnom radu se priznaje smislena autonomija I mogucnost razvijanja sopstvenih koncepcija. To podrazumeva da socijalni rad, moze odredjivati svoju organizaciju I unutrasnju strucnu dinamiku.

3

H.Bem ( h.Boehm ) 1 istice da “ socijalni rad tezi da poboljsa socijalno funkcionisanje individua, pojedinacno I u grupama, aktivnostima koje su usmerene na njihove socijalne odnose koje uspostavljaju u interakciji sa svojom okolinom”. Ove aktivnosi se mogu grupisati u tri osnovne funkcije:

- pomoc u povratku sposobnosti pojedincima (obnavljanje narusenih kapaciteta)

-staranje o individualnim I zajednickim sredstvima za resavanje problema u socijalnom funkcionisanju (obezbedjenje individualnih i drustvenih resursa)

-prevencija individualnih i grupnih socijalnih funkcija

Sto se tice pojma “socijalni rad” pokusacu da ukazem na slozenost njegovog definisanja. Definicija ima mnogo, navescu nekoliko kako bih dala hronoloski pregled da bi se uocile osnovne tendencije u samom razvoju.

U jednoj od prvih definicija socijalnog rada dr.Rene Sand 2 istakao je da “socijalni rad ukljucuje milosrdje, pomoc I covekoljublje”, ali se iznad njih izdize I odeljuje osobinama naucnosti I sistematicnosti, kao I nacinom otkrivanja uzroka I kriticnoscu na polju teorije I prakse.3 Prema americkom Nacionalnom udruzenju socijalnih radnika ( NASW ) : “Socijalni rad je profesionalna aktivnost pomaganja individuama, grupama ili zajednicama, da uvecaju ili obnove svoje kapacitete za socijalno funkcionisanje I stvore drustvene uslove u skladu sa ovim ciljem.” 4 Drugim recima, socijalni rad nije akademska disciplina u kojoj je znanje sve. On je aktivnost podrzana neophodnim znanjima, nije izolovan skup vestina vec praksa uvek vodjena odredjenim znanjima, prednostima, svrhama. Praksa zahteva znanje o ljudskom razvoju I ponasanju, socijalnim, ekonomskim I kulturnim institucijama, kao I znanje o medjusobnoj interakciji ovih faktora.

Definicije u nasoj zemlji

U nasoj zemlji socijalni rad je prosao put od pretezno marginalne discipline do utohtone, teorijski I naucno zasnovane I metodoloski osmisljene prakse.Razvojem teorije socijalnog rada, narocito nakon uvodjenja univerzitetskog obrazovanja uocavaju se tendencije zasnivanja socijalnog rada kod nas. Tome su narocito doprineli radovi dr.Nedeljkovica 5, koji istice da je pitanje zasnivanja nauke socijalnog rada kao univerzalnog ljudskog I drustvenog odnosa od najveceg znacaja za buducnost profesije.1954.godine 6 u casopisu Socijalna misao funkcija socijalnog rada odredjuje se kao stvaranje odnosno razvijanje medjusobnih odnosa ljudi I zajednice, pri cemu se koriste odgovarajuce metode kao sredstvo humanizacije ljudskih odnosa. Profesor Nedeljkovic socijalni rad definise kao “delatnost iz koje se rodila profesija soc.rada koja se ne oslanja samo na institucionalnu delatnost vec posebno na svest pojedinaca, grupa I zajednica, o uzajamnoj povezanosti I uslovljenosti u savladavanju zivotnih teskoca u razvoju covekove drustvenosti. To iziskuje posebno obrazovanje I sistemski organizovan rad posrednika izmedju drustvenih procesa te vrste I institucionalizovanog sistema “. Od definicija koje su nastale kasnije, cesto se navodi I koristi ona koju je dao Aleksandar Becin:”socijalni rad je na naucnom znanju zasnovana I metodski strucno vrsena javna delatnost putem koje odredjene sluzbe, u ime drustva, pruzaju pomoc clanovima zajednice (pojedinacno, grupno ili na nivou zajednice ) kada su, ili da ne bi bili, privremeno ili trajno osujeceni da normalno zadovoljavaju svoje zivotne potrebe, da vrse svoje drustvene uloge I koriste drustvene vrednosti.”Ova definicija povezuje mnoge bitne elemente koji zaokruzuju jedno shvatanje socijalnog rada kao delatnosti humanistickog karaktera, naucno zasnovane I metodski osmisljene koja deluje preko odredjenih sluzbi obuhvatajuci pojedince, grupe I zajednice.Takodje ukazuje na vazan problem prevencije I suzbijanja teskoca koje ometaju normalno zadovoljavanje potreba ljudi, uz ukazivanje na eticku I humanisticku sustinu socijalnog rada kao primenu principa pomoci do samopomoci.Socijalni rad je konacno izasao iz sfere socio-administrativnog rada I pomocne struke, dolazi do izrazaja osobenost profesije I njena konzistentnost delovanja u specificnim I veoma znacajnim podrucjima ljudskog zivota.7

4

Na kraju ipak mozemo izvesti definiciju socijalnog rada koja ukazuje da je to organizovana I na naucnim principima zasnovana profesija u cilju pomoci pojedincu, grupama I zajednicama da ponovo uspostave svoje izgubljene mogucnosti za socijalno funkcionisanje I stvaranje povoljnih uslova za ostvarivanje postavljenih ciljeva.

Po pitanju savremenih shvatanja I gore navedenih definicija, moze se uociti da uprkos prisutnosti I velikom znacaju doprinosa raznih nauka, od opste psihologije, sociologije, socijalne psihologije, socijalne medicine, pedagogije I samim tim ogromnom znacaju vaspitno-obrazovne delatnosti I delatnosti socijalnog rada, ciji je cilj dosezanje ljudskog usavrsavanja, savremena nauka socijalnog rada vec dve decenije unazad svoju teoriju I metodologiju ne izgradjuje na saznanjima pedagogije kao nauke.8 Socijalni rad se, razvojno posmatrano, najvise oslanjao na psiholoske discipline, a u okviru njih posebno na opstu, razvojnu, klinicku, socijalnu I psihologiju licnosti, kao I na mentalnu higijenu I socijalnu psihijatriju.

5

PROCES SOCIJALIZACIJE DETETA

Vaspitanje-znacaj, mogucnosti I granice vaspitanja

Zaceci vaspitanja se zaticu u epohi covekovog svesnog prilagodjavanja sredini. O tome je govorio P.Monro, isticuci da vaspitanje nije nista drugo do “neprogresivno prilagodjavanje sredini” 9. Vaspitanje je ljudska delatnost, koja nesumnjivo tezi svome savrsenstvu iako nekih pojava u vaspitanju nismo dovoljno svesni, jer se odvijaju van namernog I organizovanog vaspitnog procesa, ne podrazumeva da je ono uvek strogo teorijski odredjeno sa jasnim granicam I dometima .

Vaspitanje je najsiri socijalno-pedagoski proces I pojam.Ono se odnosi na sve sto ljudi svesno, namerno I sistematski I organizovano preduzimaju na planu formirajna licnosti, kako ono sto organizuje drustvo u odnosu na vaspitanika, tako I ono sto preduzima sama licnost koja se razvija I formira u okolnostima jednog konkretnog drustva.10 Obrazovanje je srz, jezgro celokupnog procesa vaspitanja ,ono cini osnovu vaspitanja licnosti I odnosi se pre svega na usvajanje znanja, cinjenica, podataka, na izgradjivanje navika, usvajanja sistema vrednosti I medjuljudskih pravila opstenja.Bez dobre obrazovne osnove nema harmonijskog, celovitog I svestranog vaspitanja licnosti, niti se ono moze zavrsiti samo na njegovoj obrazovnoj osnovi.Obrazovanje predstavlja formativnu osnovu koja daje konstrukcionu osnovu vaspitanju. To se najbolje moze videti na primeru moralnog vaspitanja. Znanje tj.poznavanje moralnih normi I izgradjivanje moralne svesti samo su formativna osnova za dalji rad na negovanju moralnih osecanja, emocija, izgradjivanju moralne svesti I osposobljavanju u moralnom postupanju.Sociolosko odredjenje definise moral kao drustvenu, duhovnu tvorevinu tj. splet drustvenih procesa opstenja medju clanovima drustva pomocu odredjenih materijalnih znakova koji omogucuju da ovi procesi imaju uvek relativno istu sadrzinu, tj.da se njima saopstavaju ista znacenja.11 Iz ove definicije mozemo videti da moral kao drustvena pojava egzistira, pre svega, u obliku normi koje su ljudi formirali u praksi svog drustvenog, medjuljudskog odnosa.

Razvoj licnosti coveka uslovljen je dejstvom nasledja, drustvene sredine, vaspitanja I aktivnosti samog vaspitanika.Od pravilnog stava prema ulozi nasledja, sredine I aktivnosti licnosti, zavisi I odnos prema vaspitanju, a pre svega odnos prema vaspitanicima.12 Pijaze je zapazio da je u toku evolucije covek gotovo sasvim ostao bez instikata I njihove unutrasnje transmisije, tako da se oslanja na ono sto se stice spoljasnjim transmisijama (govorom I vaspitanjem). Period detinjstva kod coveka je izuzetno dug, te opstanak bespomocnog deteta zavisi od brige odraslih. Detinjstvo je period najintenzivnijeg razvoja I sazrevanja svih organskih sistema I anatomskih I neuro fizioloskih osnova psihickog razvoja.Specificno stanje nezrelosti I tip detinjstva, koji su karakteristicni samo za ljudsku vrstu, proizvod su dugotrajnih evolucionih procesa.Biolosko sazrevanje I ukupan razvoj deteta odvija se u socijalno-kulturnom kontaktu, u okviru koga je vaspitanje najorganizovanija I najsvesnija aktivnost, pa je odgovornost vaspitne delatnosti utoliko veca, pogotovo ako se zna da nase drustvo, kao opsti cilj vaspitanja, vidi slobodnu,svestranu, razvijenu licnost.

E.Kant.“Covek je jedino bice koje mora da se vaspita.On moze samo vaspitanjem da postane covek I on nije nista drugo do ono sto vaspitanje stvori od njega.”

Cilj vaspitanja je uvek bio drustveno-istorijski odredjen. Svako konkretno drustvo je kroz njega saopstavalo svoje interese u odnosu na process razvoja I ponasanja ljudi, a posebno u odnose na pravce formiranja mlade generacije. Interesovanje za preuzimanje inicijative u formulisanju ciljeva I zadataka vaspitanja, narocito je uvecano od vremena sirenja skola I pocetka industrijske revolucije. Opsti cilj vaspitanja u nasem drustvu je slobodna, svestrana, razvijena licnost. Naucno-tehnoloski razvijenija , ekonomski stabilnija I demokraticnija drustva, moderna I

6

slobodna, u procesu vaspitanja, definisu ciljeve koji su usaglaseni u okviru socijalnog miljea I okolnostima zajednice, te se zajedno bogate I razvijaju, kako sama zajednica tako I njeni clanovi. Za razliku od njih, totalitarna drustva se zadovoljavaju licnostima uskih profila I podeljenih drustvenih uloga, mesta u hijerarhiji I stoga nemaju problem u definisanju ciljeva I zadataka, bilo opstih, bilo konkretnih. Ciljevi vaspitanja se moraju stalno redefinisati I menjati u skladu sa drustvenim promenama I potrebama ljudi. Ono sto u osnovi uslovljava ciljeve vaspitanja jesu dosadasnji ukupni razvitak coveka kao generickog bica, razvitak ljudskog drustva u celini I konkretnog drustva kome pojedinac pripada, drustveno uredjenje I sveukupnost odlika I vrednosti datog drustva, kao I zelje, potrebe, interesi I ambicije samih licnosti na koje se vaspitanje odnosi.13

Porodica kao primarni agens socijalizacije

Kao sto istrazivanja u psihologiji I socijalnim naukama pokazuju porodica je najvazniji milje u kome dolazi do ranog psihosocijalanog razvoja.Medjutim, tradicionalna porodica se dramaticno promenila u poslednjih nekoliko decenija. Doslo je do bitnih promena u porodicnim odnosima I u roditeljskim funkcijama.Danas cesce nego ranije deca odmah po rodjenju ulaze u trijadni odnos u kojem muska figura cesto ravnopravno sa majkom participira u nezi deteta I ranom emocionalnom odnosu.Iz tih razloga odnosi izmedju roditelja su veoma vazni za ravoj deteta.14 Decije socijalno ponasanje je , prema rezultatima brojnih istrazivanja, pod uticajem roditeljskog stila vaspitanja. Rani odnos majka-dete (dijadni odnos ) od neprocenjivog je znacaja za kasniji razvoj licnosti.Ova dijada majka-dete predstavlja prvu socijalnu zajednicu u razvoju coveka.Uloga oca je takodje veoma vazna za vaspitanje deteta, otac je ustvari figura koja unosi u detetovo mentalno funkcionisanje princip realnosti, umesto principa zadovoljstva.15 Uopste otac u odnosu s detetom unosi vise realnosti spoljasnjeg sveta, ukljucujuci I zabrane koje su deo procesa socijalizacije, pa samim tim u formiranju seperega ima veci znacaj od majke. Za mentalno zdravlje deteta osnovne dimenzije ranog odnosa izmedju dece I roditelja, predstavljaju determinantne kasnijeg skladnog emocionalnog I socijalnog razvoja.Da bi roditelji kao par bili uspesni u odnosu sa decom, neophodno je da imaju usaglasene vaspitne stavove.Rano detinjstvo odredjuje kakva ce biti licnost odraslog coveka. Frojd, kao I drugi autori, nastoje da prikazu da je porodica ne samo institucija preko koje se ostvaruje socijalizacija, nego da je porodica faktor od kojeg zavisi u kakvu ce se licnost dete razviti.Nacin na koji ce dete razviti, kako ce usvojiti drustvene norme, odredjuje ne samo norme ponasanja deteta, vec determinise I njegovu licnost. Nisu toliko ni vazni pojedini specificni postupci u odnosu prema detetu, koliko opsti odnos I opsta atmosfera u porodici, a prvenstveno osecanje sigurnosti deteta. Nedovoljna briga za dete, nedostatak ljubavi, istice se, prvenstveno su uzroci zbog kojih se kod deteta razvijaju odredjene drustveno nepozeljne osobine: agresivnost, neprijateljski stav prema okolini ili zatvaranje pred okolinom, povucenost I pasivnost, cesto postaju prestupnici.Primeceno je u praksi da roditelji koji aktivno odbacuju dete, lisavaju ga ljubavi I topline, formiraju nesocijalizovanu, konfliktnu I agresivnu licnost.Nezainteresovani roditelji stvaraju kod deteta sklonost ka skitnji, bezanju od kuce I skole, grupnim vrsenjem imovinskih I drugih delikata,dok striktni I rigidni roditelji formiraju tesko inhhibirano dete, povuceno, apaticno, takodje sklono asocijalnom ponasanju. Veliki broj maloletnih prestupnika potice iz porodica sa disharmonicnim,poremecenim odnosima roditelja I dece,kao I roditelja medjusobno. Drustvena kriza pogodila je porodicu, ili, kako kaze professor Marko Mladenovic ‘porodica I drustvo dele istu sudbinu, pa tako I kriza drustva izaziva I krizu porodice”.16 U strucnoj literaturi se posebno isticu kao vazni procesi socijalizacije dva odnosa, odnos srdacnosti prema detetu nasuprot hladnom odnosu I omogucavanje slobodnih aktvnosti detetu nasuprot strogom ogranicavanju njegove aktivnosti . Veliki broj istrazivanja je pokazao da gore navedeni pokazatelji ponasanja roditelja, jesu vazan uslov socijalizacije.

U porodicama u kojima postoji srdacan odnos, lakse dolazi do formiranja osecanja odgovornosti I lakse I cesce se javlja osecanje krivice kada dete postupi suprotno postavljenoj normi.Modeli, tj.roditelji, koji pokazuju srdacan odnos bice efikasniji u procesu socijalizacije, pre svega, zbog toga sto ce ih deca vise podrzavati I sto ce od njih spremnije prihvatiti svaku pouku. Svakako, odnos srdacnosti u porodici, pokazuje vise zelje kod deteta, da bude sto

7

vise prisutno u prisustvu roditelja, takodje posebno je motivisano da stekne odobravanje roditelja a izbegne neodobravanje.Naime, ukazuje se da roditelji koji ostvaruju strogu kontrolu, koji su izuzetno restriktivni, ali pri tome imaju I izrazen srdacan odnos prema detetu, postici ce da deca budu poslusna, uctiv, cista, ali istovremeno ce deca kod kojih postoji takav odnos pokazivati manje kreativnosti I manje nezavisnosti nego deca roditelja, koja imaju srdacan odnos prema deci, koji su manje strogi u kontroli, manje restriktivni. Misljenja su medjutim razlicita. Neki autori smatraju da ce se najveci uspeh pokazati kod stroge kontrole ali I dovoljno srdacnosti u odnosu prema deci, dok drugi pak isticu, da ce takav pozitivan efekat imati pre svega umerena kontrola uz koju ide srdacan odnos prema deci.Literatura koja se bavi problemima vaspitanja, ukazuje na efekte razlicitih nacina postupanja prema deci u cilju formiranja licnosti. Kao najuspesniji nacin socijalizacije navodi se naizmenicno manifestovanje ljubavi za dete I uskracivanje takve ljubavi. Dete treba da vidi da je voljeno, ali I da oseti, da kada postupi na nacin koji nije u skladu sa zahtevanim ponasanjem, da mu se uskracuje ljubav. Ovaj postupak tzv. psiholoske discipline 17 pokazuje se efikasnim jer kod dece postoji intenzivna potreba za podrskom I za ljubavi. Neki oblik kaznjavanja ,medjutim smatra se , mora da se primenjuje jer deca imaju nesocijalizovane impulse koje je potrebno kontrolisati I menjati, a ovaj psiholoski vid kaznjavanja pokazuje se najcelishodnijim. Skladni odnosi izmedju roditelja su preduslov za skladan razvitak deteta.Istrazivanja pokazuju da postoji pozitivna korelacija izmedju nesklada I sukoba u porodici, sa jedne strane, I odredjenih nepozeljnih oblika ponasanja kod dece, sa druge strane: javljanje ljubomore, sebicnosti, emocionalne nestabilnosti, strasljivosti, svadljivosti, osecanja nesigurnosti. Vaznost dobrih odnosa medju roditeljima potvrdjuju I ispitivanja koja pokazuju da stabilnost licnosti, licna sreca I posebno uspesan brak, zavise u velikoj meri od toga da li su brakovi roditelja bili srecni ili nisu. Danas se opravdano ukazuje na to da na socijalizaciju I razvitak licnosti u porodici, ne utice samo period ranog detinjstva. I kasniji periodi zivota, period adolescencije, predstavlja razdoblje u kojima je znacajan ne samo uticaj faktora van porodice nego I porodica. Moram napomenuti da se nasa savremena porodica nalazi u duhovnoj I realnoj konfuziji stvorenoj od strane cesto suprotnih I suprotstavljenih vrednosti. Mnogi roditelji su zbunjeni pred zahtevima, objektivnim potrebama I prohtevima svoje dece, razapeti izmedju njihovog tradicionalnog vaspitanja I novih trendova u odnosima na relaciji roditelj-dete. Vrlo je tesko usmeriti dete na pravi put, vaspitavati ga u duhu moralnih, kulturnih, politickih I ideoloskih vrednosti koje su I same ozbiljno narusene I modifikovane u izmenjenim I bitno drugacijim savremenim socijalnim odnosima. Adolescencija je period teznje za samostalnoscu, nezavisnoscu, ali ekonomska zavisnost o roditelje umnogome smanjuje mogucnosti potpunog osamostaljenja I nezavisnosti. Stoga, taj prelaz od potpune zavisnosti dece, treba da bude ispunjen tolerantnoscu, odmerenoscu, pazljivoscu, prevashodno od strane roditelja, jer u suprotnom posledica moze biti manifestovana kroz agresiju, prestupnistvo, zatvaranje ili povlacenje u sebe.

Vrsnjacki odnosi I socijalna naklonost/ nenaklonost

Nakon detinjstva, kada deca pocinju da uspostavljaju intenzivnije socijalne kontakte izvan porodica, pre svega u skolskoj sredini, pocinje snaznije da deluje uticaj vrsnjaka na njihovo ponasanje, odnosno njihov socijalni, intelektualni, moralni I emocionalni razvoj.Ulaskom u vrsnjacke grupe prosiruje se opseg socijalnih uloga ( Watkins & Wagner). Ucenik koji je clan mnogih grupa I koji ima razlicite uloge unutar tih grupa(na primer: lider u jednoj, sledbenik u drugoj, strateg u trecoj,posrednik u cetvrtoj) u mogucnosti je da razvije vise razlicitih socijalnih I kognitivnih vestina nego ucenik koji je omedjen,licnim izborom ili skolskom organizacijom, malim brojem grupa, pa samim tim I malim brojem socijalnih uloga.Skola I porodica su, bez sumnje, najodgovorniji za obezbedjivanje vaspitnih modela I obrazovnih programa koji omogucavaju optimalni razvoj dece.Znacajan faktor u socioemocionalnom I kognitivnom razvoju pojedinca je kvalitet interpersonalnih odnosa koji se uspostavljaju izmedju deteta I osoba iz njegovog okruzenja. Od svih osoba sa kojima dete uspostavlja interakciju, najveci uticaj na razvoj I sazrevanje imaju vrsnjaci.Znacaj vrsnjackih odnosa potvrdjen je brojnim istrazivanjima koja pokazuju da kvalitet I kvantitet vrsnjacke interakcije tokom detinjstva ima uticaja na tekuci ali I na kasniji razvoj. Jedan od istaknutih autora, koga sam vec pominjala, Zan Pijaze smatrao je da kooperacija u velikoj meri doprinosi razvoju. Pri kontaktu sa vrsnjacima, deca uvidjaju da postoje stanovista koja se razlikuju od njihovih.Pomocu kooperativnosti oni razmatraju predloge druge dece I tada dolazi do kognitivnog konflikta. Diskusija koja se razvija medju

8

vrsnjacima je, cak znacajnija od diskusije deteta I odraslog, zbog simetrije u interakciji. Na prestupnicko ponasanje maloletnika moze da utice grupa vrsnjaka, narocito ako porodica nije u stanju da odgovori emotivnim, materijalnim I drugim potrebama I zahtevima maloletnika.Poznato je da deca, posebno adolescenti, imaju izrazenu potrebu za pripadanjem grupi, druzenjem sa svojim vrsnjacima, u kojem se razvija socijalna bliskost, solidarnost I (samo)identifikacija. U nekim slucajevima zelja za pripadnoscu grupi I za samorealizacijom moze da dovede I do prestupnickog ponasanja.. Jedna od bitnih svojstava grupe jeste mehanizam grupnog pritiska, solidarnost sa clanovima grupe, prilagodljivost “pravilima igre” u grupnoj dinamici. 

Značajno pitanje koje je uključeno u razmatranje značaja vršnjačkih odnosa u detinjstvu je pitanje statusa pojedinca u vršnjačkoj grupi,to jest interpersonalne odnose između članova neke grupe karakteriše javljanje naklonosti/nenaklonosti ka ostalim članovima grupe.Određeni članovi grupe bivaju prihvaćeni,to jest popularni a drugi su odbačeni ili ignorisani.Prihvaćenost se,zapravo,odnosi na stepen u kom ostali članovi vršnjačke grupe žele da ostvare određenu formu druženja sa detetom,to jest da učestvuju u zajedničkim aktivnostima (igranje,učenje i slično ) .Vršnjačka nominacija i rejting lista su sociometrijske tehnike koje se najčešće koriste za određivanje statusa vršnjaka u grupi..Kada deca opisuju nekog kao ‘dobrog’,pretpostavlja se da se to odnosi na njegove prijateljske postupke,empatiju,kao i niz drugih prosocijalnih ponašanja.Omiljena deca su vešta u interakciji sa drugom decom,ona lako postaju članovi neke grupe,stiču prijateljstva na odmeren,nenametljiv i samouveren način.Oni potkrepljuju drugu decu,pokazuju osetljivost na potrebe i želje drugih pa im je zbog toga komunikacija jako dobra,snalaze se podjednako dobro kako u ulozi govornika tako i u ulozi slušaoca.Vešto rešavaju sukobe,u osetljivim situacijama postupaju tako da to odgovara svima,koriste razum,a ne silu.Popularnu decu vršnjaci opažaju kao lidere,kao kooperativne i kao one koji dele sa drugima.Nastavnici ih pozitivnije procenjuju u odnosu na decu koja su odbačena.Prihvatanje ili odbacivanje dece od strane svojih vršnjaka je povezano sa školskim postignućem.Neki autori smatraju da grupe maloletnih prestupnika nastaju usled potrebe mladih za igrom, avanturama, radoznaloscu, sticanjem iskustva I dokazivanjem..Vršnjačka prihvaćenost za vreme najranijih godina školovanja predstavlja ‘tampon’ zonu ili zaštitni faktor u odnosu na kasnije teškoće.Nastavnici uspešne đake opažaju kao manje devijantne ,manje povučene i omiljenije među svojim vršnjacima.Popularni đaci većinu svog vremena provode u učenju i sticanju novih znanja.Važan faktor koji je povezan sa vršnjačkom prihvaćenošću i školskim postignućem je socijalna odgovornost.Utvrđeno je da socijalno odgovorno ponašanje posreduje odnos između školskog uspeha,vršnjačkog statusa i procesa samoregulacije. U istraživanju longitudinalnog karaktera,na uzrastu učenika četvrtog i šestog razreda,potvrđeno je da kvalitet vršnjačkih odnosa,naročito indeks vršnjačke prihvaćenosti,i akademsko postignuće utiču jedno na drugo. Međutim,oni postižu bolji uspeh i nakon dve godine,što upućuje na zaključak da vršnjačka prihvaćenost može da služi kao socijalni resurs koji olakšava akademsko postignuće,ali istovremeno,školski uspeh može da utiče na to da li će neko biti prihvaćen ili odbačen od strane vršnjaka.Postoje dva modela koja se tiču povezanosti sociometrijskog statusa i socijalnog funkcionisanja u vršnjačkoj grupi i akademskog postignuća.Po prvom modelu,socijalna kompetencija i interpersonalna prihvaćenost čine emocionalne i socijalne izvore postignuća u školi.Po drugom modelu,akademsko postignuće utiče na socijalno ponašanje i prilagođavanje.Akademske teškoće mogu dovesti do frustracija,koje onda doprinose devijantnom socijalnom ponašanju.Pored ovoga,akademsko postignuće određuje socijalni ugled u vršnjačkoj grupi i samim tim utiče na sliku o sebi.Neuspešni učenici veoma teško dobijaju pozitivan status među vršnjacima i poštovanje,i oni zbog toga razvijaju negativnu sliku o sopstvenoj vrednosti.Posledica toga jeste ispoljavanje socioemocionalnih problema.

Iz perspective socijalnog statusa, naspram socijalno prihvacene dece, nalaze se deca sa losim vrsnjackim odnosima klasifikovana kao “nevoljena” ili “odbacena” od svoje vrsnjacke grupe.19 Deca odbacena od vrsnjaka predstavljaju rizicnu grupu sklonu delikvenciji, skolskom apsentizmu, napustanju skolovanja I problemima mentalnog zdravlja.Status odbacenosti stabilan je tokom vremena I u skolskom I u porodicnom miljeu. Do ovakvog statusa dolazi zbog , kako prof.Brkic kaze: “grupnog pritiska,zelje za dokazivanjem, bojazan od kvalifijkacije ‘kukavice’ ili ‘izdajice’, tako da sve to doprinosi da maloletnik ispolji prestupnicko ponasanje iako mu to nije bila prvobitna namera”.20 Odbacenu decu prati vidljivo negativna reputacija unutar vrsnjacke grupe. Cak I u slucaju kada stupaju u nove socijalne situacije ( npr.promena skole ili susedstva), ova deca brzo sticu status odbacenosti. Vrsnjacka odbacenost direktno je povezana sa kasnijim akademskim I bihejvioralnim problemima, prvenstveno sa skolskim apsentizmom. Odbacena deca cesce odsustvuju iz skole nego deca koja nikada nisu dozivela iskustvo vrsnjacke odbacenosti. Skolsku atmosferu dozivljavaju kao neprijatnu I stresnu I izbegavaju je neposecivanjem skole. Mnostvo empirijskih nalaza je pokazalo da tumacenje odnosa izmedju socijalne naklonosti/nenaklonosti I razvoja dece, narocito u period skolovanja, treba traziti u cinjenici da socijalno prihvacena deca najcesce poseduju visoku

9

opstu I socijalnu inteligenciju, prijatne su spoljasnjosti, imaju razvijena intelektualna I socijalna interesovanja, lako uspostavljaju interpersonalne kontakte, prihvataju grupne norme I vrednosti, emocionalno stabilna, spontane I vesele naravi. Nasuprot njima, socijalno odbacena deca su nezainteresovana za grupu, ne prihvataju grupne norme I vrednosti, agresivna su I cesto remete atmosferu grupe, nerado ucestvuju u vannastavnim aktivnostima, emocionalno su nestabilna I povucena.

Kao potencijalni uzroci maloletnickog prestupnistva, u psiholoskoj literature navode se I stresori, kao stimulansi koji su ugrozavajuci za individuu, a poticu iz unutrasnje ili spoljasnje sredine.Treba, medjutim, naglasiti, da ne postoji jedan, specifican I univerzalni uzrok ove pojave tako da se u realnosti tesko moze razgraniciti uzrok od posledica.Svi uzroci ne deluju podjednako niti istovremeno, odnosno deluju uvek u okviru konkretne zivotne situacije svakog maloletnika ponaosob. U kojim ce se slucajevima ispoljiti maloletno prestupnistvo, a u kojim ne, ne zavisi toliko od prirode uzroka koliko od sveukupnih odnosa I procesa u drustvu I porodici u kojoj se u vecoj ili manjoj meri ispoljavaju.

10

MALOLETNICKO PRESTUPNISTVO

Odredjivanje pojma I bitne karakteristike

Prve reakcije u najstarijim fazama razvoja ljudskog drustva na povrede utvrdjenih pravila ponasanja imale su iskljucivo redistributivni, privatni karakter (krvna osveta). Sa ekonomskim razvojem drustva menjao se I stav prema drustveno negativnim ponasanjima, kao I reakcija na njih. Platon je izneo stav da se cilj kazne mora sastojati ne u osveti za ucinjenu nepravdu, jer nista ne moze popraviti ono sto je proslo, vec u zastiti buducnosti I izbegavanju drugih zlocina, kako od strane onog ko je kaznjen tako I od strane onih koji prisustvuju izvrsenju kazne. Trazio je od zakonodavstva da odvraca ljude od krivicnih dela, a da ih kazni jedino ako ta dela budu I pocinjena. Ovakvi stavovi nesumnjivo su uticali na tretman maloletnih prestupnika, odnosno njihov polozaj u krivicnom pravu Stare Grcke I Rima.Kroz vekove, menjao se I stav o kaznjavanju maletnika, u novom veku dolazi do humanizacije tretmana maloletnih prestupnika. U postupku procenjivanja I osude ucinjenog dela obavezno se proucava licnost maloletnika, uslovi u kojima je nastao I uzroci koji su ga naveli na takvo ponasanje. Cilj je da se maloletniku pomogne da krene “pravim putem”.

Iako maloletnicko prestupnistvo jeste deo ukupnog kriminala I drustvenih devijacija, ono ima svoje sadrzinske, etioloske, posledicne, institucionalne I druge specificnosti zbog cega je opravdano, ne samo da se izdvoji iz opsteg kriminala I devijacija, vec da se posmatra kao socijalni problem. Navescu neke od razloga zbog cega maloletnicko prestupnistvo predstavlja socijalni problem: 1. Ono je siroko rasprostranjena drustvena pojava u svim savremenim drustvima, sa relativno potojanim strukturama i obelezjima u pojedinim vremenskim razdobljima. 2. Ova pojava je primarno uslovljena najsire shvacenim drustvenim uzrocima, bez obzira na to sto I osobenosti maloletnih licnosti uticu na njegove karakteristike. 3. Maloletnicko prestupnistvo proizvodi brojne nepovoljne drustvene, porodicne, licne I druge posledice, koje zahtevaju organizovan odnos svakog modernog drustva. 4. Iako se zapazaju oscilacije, pa I neodmerenosti u interesovanju opste I strucne javnosti za problem maloletnickog prestupnistva, retki su pojedinci I institucije koji ne opazaju postojanje ovog problema I njegove negativne posledice. 5. Najzad, svako savremeno drustvo razvija razlicite programe I mere predupredjenja, suzbijanja I smanjivanja maloletnickog prestupnistva, najcesce prilagodjene socijalno-psiholoskim I uzrasnim osobenostima maloletnika. Kod odredjivanja pojma maloletnickog prestupnistva, valja napomenuti da se u kriminoloskoj, pravnoj, socioloskoj I drugoj strucnoj literaturi nailazi na veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. Rec je o pojmovima kao sto su : vaspitna zanemarenost I zapustenost, maloletnicka delikvencija, asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih, kriminalitet maloletnika itd. U socijalnom zakonodavstvu (socijalna zastita) zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete odnosno ono dete koje : 1.svojim ponasanjem narusava opsteprihvacene drustvene norme ponasanja (bezanje od kuce I skole, skitnja) 2.cini prekrsaje protiv javnog reda I mira 3.cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom

Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika, sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi (moralnih, prekrsajnih, krivicnih ), dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari posrbljen termin za maloletnicko prestupnistvo.Socioloski opravdano maloletnicko prestupnistvo se posmatra kao vid ometenosti u socijalnom razvoju I zadovoljavanju socijalnih potreba dece I omladine. Ova pojava se razlikuje od drugih oblika osujecenja u zadovoljavanju socijalnih potreba I u razvoju, u tome sto se ispoljava kroz krsenje drustveno prihvacenih normi.21 Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju, a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja, s tim sto se razvoj vezuje ne samo za process socijalizacije, vec I za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga (radne, gradjanske, porodicne I sl.). Bitne razlike izmedju ova dva pojma nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta (psiho-socijalne I bio-socijalne uzrasne karakteristike ) I polozaja dece I mladih, sa jedne strane, I razlika vezanih za

11

drustvene uzroke prestupnickog I devijantnog ponasanja, sa druge. U vecini drzava socijalno-pravni I krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen, zahvaljujuci osobenosti njihovog psiho-socijalnog I bio-socijalnog statusa. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja, dok s druge strane, oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljiva pa I kaznjiva ponasanja pazitivno –pravno uredjuje na poseban nacin, s tim sto je sve veca intencija humanizacije drustvene reakcije, kao I uvazavanje korpusa decijih prava, kao pretpostavke drustvenog odnosa I prema deci prekrsiocima drustvenih normi.Razvoj savremene psihologije pokazuje da postoje izvesne razlike I stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni I ne mogu da shvate posledice svog ponasanja, I kada su oni bar delimicno odgovorni I u mogucnosti da shvate te posledice.Upravo zbog toga, u skladu sa uzrastom postoje odredjeni stupnjevi odgovornosti, s tim sto se sa sazrevanjem ta odgovornost povecava. Psiho-socijalno sazrevanje, kao bitna komponenta koja utice na ponasanje maloletnika, ne prati fizicko I intelektualno sazrevanje (Chombart de l.,1959). Upravo zbog toga se kod svakog odstupajuceg I devijantnog ponasanja maloletnika procenjuje nivo ukupne drustvene zrelosti (bio-psiho-socijalna zrelost). Sve ove cinjenice uticu na postojanje specificnog odnosa drustva prema maloletnim prestupnicima I na polozaj maloletnika u ukupnom krivicnopravnom postupku, koji se razlikuje od postupka koji se void prema punoletnicima, sa tendencijom da se maloletnik zastiti.Kada je rec o uzrastu bitno je reci da postoji razlicita praksa I odnos pojedinih drzava prema odredjivanju granica maloletnistva I punoletstva. U pravnom smislu, pravni subjektivitet I poslovna sposobnost se, po pravilu, sticu punoletstvom. Kada je rec o donjoj uzrasnoj granici, neke zemlje kao sto su Kuba, Meksiko, Spanija, Portugalija I Belgija ne odredjuju granicu krivicne odgovornosti, vec se to posebno procenjuje u svakom konkretnok slucaju. U nasem krivicnom I socijalnom zakonodavstvu izdvajaju se tri uzrasne grupe maloletnih prestupnika: 1.Deca su osobe do navrsene 14.godine, koja su krivicno neodgovorna I prema njima se ne pokrece krivicni postupak, niti im se mogu izreci krivicne sankcije. Krivicnopravne posledice ponasanja ove dece snose njihovi roditelji, dok se njihovom zastitom primarno bavi sistem socijalne zastite, odnosno centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. 2. Mladji maloletnici su lica uzrasta izmedju 14 I 16 godina, koja su delimicno krivicno odgovorna, sto zanci da snose deo krivice za posledice svog ponasanja pa se prema njima moze pokrenuti krivicni postupak, ali im se iz citavog sistema krivicnih sankcija mogu izreci samo vaspitne mere I 3.Stariji maloletnici su osobe uzrasta izmedju 16 I 18 godina cija se krivicna odgovornost ceni prema kriterijumima socijalne I psiholoske zrelosti, na osnovu cega se prema njima mogu pokrenuti krivicni postupak I izreci sve vrste krivicnih sankcija predvidjenih za maloletnike (pored vaspitnih mera I upucivanje u zatvor za maloletnike).22

Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih, s tim sto se koncentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1.Imovinski kriminalitet predstavlja dominantan oblik maloletnickog prestupnistva koji, pre svega, obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva I privatnih, drzavnih ili drustvenih dobara. 2.Organizovani criminal ima u odnosu na maloletnike specificna obelezja I izrazava se pored ostalog kroz cinjenicu da se maloletnici sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. 3.Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika, kao vid reakcije na nepovoljne drustvene I socijalne okolnosti I uslove zivota (besposlicarenje, skitnja, prosjacenje I sl.) 4.Devijacije samounistenja, u formi alkoholizma, zavisnosti od droge, pokusaja samoubistava I samoubistava, takodje beleze stalni porast I dobijaju razlicite sadrzaje I forme. 5.Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti I veoma cesto unistavaju materijalna I kulturna dobra, I predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima (tuce, siledzijsko vandalizam I agresivno ponasanje) I 6.saobracajni prekrsaji I krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja I potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. Psiholozi I psihijatri poremecaje ponasanja,odn.prestupnistvo definisu kao oblik neurotskog reagovanja celokupne decje licnosti na unutrasnje konflikte I spoljasnje faktore koji traumatizirajuce deluju na licnost. Poremecaj ponasanja neuroticnog tipa javlja se u porodicama gde su deca bila izlozena preterano strogim uticajima roditelja, njihovim agresivnim ispadima, pa asocijalno ponasanje sluzi detetu kao ventil za oslobadjanje od nagomilane napetosti. Psiholozi govore o primarnim poremecajima ponasanja koja se javljaju vrlo rano u anamnezi maloletnog prestupnika ( vec oko trece-cetvrte godine) a ispoljava se u izrazitoj neposlusnosti, negativizmu, agresivnosti. Kao tri bitne karakteristike ovog ponasanja isticu se :abnormalna agresivnost, defektni razvoj osecanja krivice I narcisoidno precenjivanje.

12

U razvoju pojave maloletnickog prestupnistva I koncepcije drustvenog reagovanja na nju uocavaju se tri stadijuma. Prvi stupanj je stupanj plemenske culture koji se karakterise niskim prestupnistvom I gde se ova pojava vezuje samo za odrasle, a ne I za maloletnike (ako je bilo sporadicnih I malobrojnih maloletnih prestupnika njihova ponasanja su svesno prikrivana zbog strogih sankcija plemena). Drugi stupanj odnosi se na socio-kulturne promene koje je uslovio period ubrzane industrijalizacije I urbanizacije, koje su uticale na dezorganizaciju porodicnog zivota, dehumanizaciju drustva I depersonalizaciju I otudjenost. Za ovaj period vezuje se nastanak posebnih zakona za maloletne prestupnike. U trecem stupnju preventivni pristup postaje dominantan kako u teoriji, tako I u praksi narocito razvijenih zemalja.23 Za razumevanje pojave maloletnickog prestupnistva potrebno je ukazati I na pojam socijalizacije. Socijalizacija je process prilagodjavanja coveka drustvenoj sredini koji se ostvaruje socijalnim ucenjem, u interakciji sa drugim osobama.Pominju se tri glavne vrste socijalnog ucenja:ucenje uslovljavanjem-posmatranjem tudjeg ponasanja zatim ucenje po modelu-identifikacijom,imitacijom I ucenjem uloga I na kraju ucenje uvidjanjem-resavanjem problematicnih situacija uvidjanjem odnosa .Socijalizacjom se postizu dvostruki efekti: - sposobnost formiranja vaznih osbina I nacina ponasanja za funcionalni zivot individue u drustvu I - razvitak individue u licnost sa mnogim karakteristikama zajednickim za sve ljude, ali I sa svojim jedinstvenim, specificnim obelezjima I osobinama.

Teorijska shvatanja o fenomenologiji maloletnickog prestupnistva

Teorija nasledja(biokonstitucionalne)-jedna od najstarijih teorija o maloletnickom prestupnistvu koja sklonost ka prestupnickom ponasanju pripisuje iskljucivo naslednim osobinama licnosti I fizickom izgledu, konstituciji, gradji maloletnika. Poznati italijanski psihijatar I kriminolog Cezare Lambrozo prvi je formulisao teoriju o “urodjenom zlocincu” karakteristicnom po odredjenim fizickim svojstvima koje ga predodredjuju za prestupnicku aktivnost uslovljenu ne njegovom slobodnom voljom nego unutrasnjom prirodom.Empirijska istrazivanja prestupnistva blizanaca u izvesnoj meri su potvrdila da nasledje u interakciji sa elementima drustvene sredine vrsi izvestan uticaj na ljudsko ponasanje, ali ni u kom slucaju nisu dokazala das u prestupnicke sklonosti nasledne. Socioloske teorije- prestupnicko ponasanje maloletnika objasnjavaju dejstvom drustvenih odnosa I procesa, uze I sire socijalne sredine u kojoj maloletnik odrasta.U osnovi socioloskoh shvatanja nalazi se stav da nepovoljni sredinski, drustveni uslovi direktno ili indirektno dovode maloletnika u situaciju da se ponasa na drustveno neprihvatljiv i nepozeljan nacin. U sklopu socioloskih teorija znacajno mesto pripada tzv.teorija anomije koju je svojevremeno formulisao Dirkem u Francuskoj a razvio Merton u SAD.Dirkem pod anomijom podrazumeva relativan nedostatak normi u nekoj socijalnoj grupi. Za moderno drusatvo navodi karakteristiku dominacije zelje za sticanjem dobiti, sto dovodi do favorizovanja kulta individualizma i materijalnog blagostanja. Ovakvo stanje blisko je stanju bezakonja, tako da ova teorija kao centralni pojam ima raskorak izmedju vrednosti koje su drustveno propisane i pozeljne i stvarnih mogucnosti za ostvarivanje tih mogucnosti.Dakle, ukazuje na uslovljenost psiholoskog stanja pojedinca i njegovog ponasanja socio-ekonomskih drustvenim faktorima. Osim teorija anomije, u socioloske teorije ubrajaju se i teorija drustvene dezorganizacije i teorija sukoba kultura.Teorija drustvene (socijalne) dezorganizacije u tumacenju maloletnickog prestupnistva polazi od dezorganizacije drustva kao glavnog uzroka prestupnistva mladih. Smatra se da drustvena (socijalna) dezorganizacija nastaje u uslovima drustvenih promena, odn.predstavlja deo cene drustvenih promena tj.disfunkcije drustvenog sistema. Osecanje statusne frustriranosti izaziva drustveno nepozeljnu reakciju mladih, koji objektivno nisu u mogucnosti da dostignu nivo zadovoljavanja potreba visih, bogatih drustvenih slojeva. Teorija sukoba kultura stavlja naglasak na razlicitim, karakteristicnim normama ponasanja i sistema vrednosti u okviru razlicitih drustvenih grupa. Dominantne (privilegovane) drustvene grupe imaju svoje propisane vrednosti i norme, koje su nedostupne i nedostizne za pripadnike drugih drustvenih (neprivilegovanih) grupa, koje imaju svoje vrednosti i norme, svoju kulturu. Ponekad se te razlicite kulture medjusobno iskljucuju, tako da se u ovim teorijskim shvatanjima susrecu pojmovi podkulture ili kontrakulture. Psiholoske teorije- Psiholozi objasnjavaju maloletnicko prestupnistvo osobinama licnosti, motivima, mentalnim i drugim karakteristikama individue. Medju psiholoskim teorijama najpoznatija je psihoanaliticka teorija, teorija uslovljavanja i teorija inteligencije. Psihoanaliticka teorija- Osnivac psihoanalitickog metoda, S.Frojd primetio je da su neki od njegovih pacijenata imali duboke nesvesne pobude koje su ih prisiljavale da izvrse zlocin za koji bi bili uhvaceni i kaznjeni. Frojd, medjutim, svoje opservacije nije usmerio na izucavanje uzroka kriminaliteta zato sto je

13

njegov primarni ineteres bio da utvrdi opste uzroke mentalnih bolesti. Prvi veliki teoreticar koji je prosirio Frojdov koncept i primenio psihoanaliticki metod u lecenju maloletnih prestupnika bio je Avgust Ajhorn (August Aichhorn). Prema Ajhornu, psihoanaliza omogucuje strucnjaku da prepozna disocijalne manifestacije koje se javljaju kao rezultat unutrasnjeg medjudelovanja psihickih snaga, da otkrije nesvesne motive asocijalnog ponasanja i da iznadje sredstva da se nesocijalno vrati na put socijalnog. On takodje tvrdi da prestupnicko ponasanje ukazuje da psihicki procesi koji uslovljavaju ponasanje ne funkcionisu harmonicno. Prestupnistvo se moze posmatrati kao dinamicka ekspresija, sto ce reci da ona moze biti proizvod unutrasnjeg medjudelovanja psihickih sila. Zbog postojanja konflikata unutar licnosti prestupnika, Ajhorn je smatrao da se moraju razumeti tri dinamicke komponente licnosti-Id, Ego i Superego.Id se javlja sa rodjenjem kao neizdiferencirana individua kojjom vladaju bioloski instinkti i nagoni. Kasnije, pod uticajem okoline, ona pocinje da bude svesna sveta oko sebe i sebe same. Tako nastaje faza Ego u kojoj u pocetku dominiraju svojstva Ida koji nastoji da zadovolji svoje potrebe. Superego je deo licnosti na ciji razvoj znacajno uticu socijalna okolina, vaspitanje, skolovanje i drustvene vrednosti. Kada se to shvati, onda je moguce primeniti psihoanaliticki metod u tretmanu prestupnika, koji ce zajedno sa terapijom sredine, olaksati i ubrzati ozdravljenje pacijenta. 24 Teorija uslovljavanja- razvio je engleski psiholoh Ajzenk (J.H.Eysenk) koji ljudsko ponasanje objasnjava stavom da je licnost organizovana hijerarhijski gde vrh cine tipovi licnosti dok nize pozicije zauzimaju osobine, navike i specificne reakcije. Razvoj licnosti, po Ajzenku, ostvaruje se inetrakcijom nasledjene strukture pojedinca i drustvene sredine putem klasicnog uslovljavanja.“ U skladu da fizioloskom strukturom ekstroverti, koji su nasledili jak nervni sistem i lako razvijaju reaktivnu inhibiciju mnogo se teze mogu uslovljavati od intraverta (koji imaju slabiji nervni sistem), sto znaci da ce kod njih proces socijalizacije biti sporiji, slabiji, a moze delimicno ili potpuno da izostane.“25 Polazeci od toga moze se izvesti zakljucak da su extravertne licnosti slabije socijalizovane i da imaju vecu sklonost ka krsenju drustvenih normi. Bez obzira na uzrok ponasanja, ponasa se individua.Konstatuje se da tek kada u licnosti postoji odredjeni pokretac ponasanja,(stav, emocije-sentiment ili dimenzije licnosti) i kada se utvrdi njegovo postojanje i njegova veza sa ponasanjem, pa i prestupnickim, ima smisla zakljucak da je veza sa prethodnim ciniocima relevantna i statisticki znacajna, bilo da su oni sredinske prirode ili da spadaju u “ bioloske korene licnosti.“Teorija inteligencije- Inteligencija je jedan od najcesce isticanih psihickih uzroka prestupnistva. Po shvatanju predstavnika ove teorije zbog niske inteligencije maloletni prestupnik nije u stanju da shvati posledice svog ponasanja, niti da prihvati drustvene norme i vrednosti. U kriminoloskim studijama inteligencija maloletnika koji vrse prestupe cesto se dovodi u vezu sa nivoom njihovog obrazovanja. Smatra se da nizak nivo obrazovanja, pored niske inteligencije, takodje doprinosi prestupnickom ponasanju. Rezultati nekih ranijih istrazivanja su upucivali na zakljucak da medju maloletnim prestupnicima ima dosta(cak i preko 50%) manje inteligentnih,odn. Mentalno retardiranih. U savremenoj literaturi medjutim, brojna uporedna istrazivanja prestupnicke i prosocijalne populacije nisu potvrdila takve stavove.Rezultati novijih istrazivanja vrlo su razliciti, cak i kontradiktorni, buduci da neki istrazivaci dokazuju da je populacija maloletnih prestupnika iznad prosecne inteligencije (B.Vuton,1959), niske inteligencije (MekKord,1959,Burt1961) ili da se koeficijent ineteligencije bitno ne razlikuje u odnosu na opstu populaciju. Uspeh u skoli maloletnih prestupnika svakako da ne moze biti jedini pokazatelj njihove inteligencije, niti se samo time moze objasniti prestupnicko ponasanje maloletnika.

Neki regionalni aspekti maloletnickog prestupnistva

Dok su neki aspekti maloletnickog prestupnistva univerzalni, drugi se razlikuju od regiona do regiona. Vazi kao pravilo, kulturni kontekst je vazan za razumevanje uzroka pojave maloletnickog prestupnistva kako bi se razvile odgovarajuce mere koje bi se pozabavile istim. U Africi,uzrok delikvenciji prvenstveno se moze pripisati glad, siromastvo, neuhranjenost I nezaposlenost koje su ujedno povezane sa marginalizacijom maloletnika u vec ozbiljno ugrozenim segmentima drustva. Kao rezultat rapidnog rasta stanovnistva, mladi ljudi ce uskoro predstavljati dve trecine ukupnog stanovnistva. Svake godine oko 790 hiljada ljudi ulazi na trziste rada, dok privreda generise manje od 60 hiljada radnih mesta. Jedna polovina domacinstava u Africi zivi u siromastvu. U gradovima mnogi siromasni zive u sirotinjskim naseljima gde su nezdravi uslovi za zivot, bez osnovnih usluga. Tu zivi I vecina mladih. Jedan od najozbiljnijih problema je veliki broj dece bez roditeljskog staranja koja zive na ulici, I taj broj raste kao rezultat kontinuiranih oruzanih sukoba, pojavom HIV/ AIDS-a, kao I slomom vekovima negovane drustvene structure. Maloletnicki kriminal I delikvencija su u porastu, sto je takodje povezano sa dramaticnim brzim politickim, drustvenim I ekonomskim promenama koje su se desile u Africi u poslednjih nekoliko decenija.Najcesca dela koja su pocinili maldi ljudi su kradje, razbojnistva,

14

krijumcarenje, prostitucija, zloupotreba pojnih supstanci I trgovina ljudima. U azijskim zemljama maloletnicki criminal I delikvencija su uglavnom urbani fenomen.Statisticki, mladi ljudi predstavljaju krivicno najveci deo stanovnistva. Najuocljivije trendove u region belezi porast nasilnickih akata pocinjenih od strane mladih, povecanje slucajeva u vezi sa drogom kao I rast zenske delikvencije. Finansijska kriza koja je pogodila neke zemlje u istocnoj I jugoistocnoj Aziji krajem 1990-ih, kreirali su ekonomsku stagnaciju sto je dovelo dovelikih razmera nezaposlenosti mladih. Za milione mladih ljudi, to je znacilo gubitak identiteta I mogucnost za somoaktualizaciju. U Latinskoj Americi, mladi su najteze pogodjeni ekonomskim problemima vezanim za duznicke krize u regionu sto svedoci izuzetno visoka stopa nezaposlenosti u okviru ove grupe. Maloletnicko prestupnistvo je posebno akutan I cesto povezan sa problemom beskucnistva medju decom I adolescentima. U industrijalizovanim zemljama, povecan prosperitet I dostupnost rastuceg asortimana robe siroke potrosnje, doveli do povecane mogucnosti maloletnickog kriminala, ukljucujuci kradje, vandalizam I unistavanje imovine. Sa socijalnim promenama koje su nastale tokom proteklih nekoliko decenija, prosirenu porodicu zamenila je nuklearna kao osnovna grupa srodstva. Neformalna tradicionalna kontrola koju su odrasli ( ukljucujuci roditelje, rodbinu I nastavnike) imali nad mladima postepeno je opala a adekvatne zamene nema. Nedostatak roditeljskog nadzora jedan je od najjacih preduslova nastanka prestupnistva. Zapadna struktura savremene porodice predstavlja jedan od najvaznijih faktora u vezi sa povecanjem maloletnickog prestupnistva u poslednjih 50 godina.

Njaostriji porast stope nasilja maloletnika u vecini zapadnih Evropskih zemalja, doslo je sredinom 1980-ih I ranih 90-ih godina. U nekim zemljama, prema zvanicnim podacima porastao je izmedju 50 I 100 odsto. Rezultati studija ukazuju das u zrtve zlocina koje su pocinili maloletnici uglavnomdrugi maloletnici. Na primer, u Holandiji, mladi ljudi od 15-17 godina starosti bili su cetiri puta cesce zrtve napada nego odrasli ( 25 godina I stariji). Mora se napomenuti da je u vecini zemalja stopa kriminala medju odraslima ili ostala stabilna ili umereno povecana tokom proteklih godina. U poslednjih nekoliko godina, neke zemlje smanjile su socijalne sluzbe I tako najslabije slojeve stanovnistva stavile u jos ugrozeniji polozaj. Siromastvo se povecalo, a problem nezaposlenosti I beskucnistva dostiglo alarmantne dimenzije.U vecini zemalja EU rast maloletnickog kriminala korespondira povecanju stope nezaposlenosti I siromastva medju socijalno ugrozenim grupama. Ukupna kriza u Istocnoj Evropi I Zajednici nezavisnih drzava, proistice iz prelaza na trzisnu ekonomiju cime je doprinela povecano sklonoscu ka kriminalnom ponasanju, uglavnom zbog slabljenja primarne institucije socijalizacije ( porodice, javnog obrazovnog sistema, rekreativne usluge itd.) I na licna otudjenja.

Maloletnickao prestupnistvo u regionu uglavnom se odnosi na nezaposlenost, kako mladih tako I roditelja , odnosno pritisaka sistema na roditelje da uspesno odrzavaju tradiciju starateljstva dece. Ovi izazovi I drugi drustveno-ekonomski pritisci koji su intenzivirani u protekloj deceniji, uticu na ponasanje dece I omladine. U Slovackoj, samo oko 8 odsto mladih ljudi su clanovi nekog udruzenja. U velikim zemljama istocne Evrope I bivsem Sovjetskom Savezu, broj oceva I majki lisenih roditeljskog prava, svake godine je sve veci. Ove osobe su uglavnom alkoholicari, narkomani I ljudi antisocijalnog ponasanja. Nezaposlenost, niski porodicni prihodi I roditeljska neodgovornost su glavni faktori maloletnickog prestupnistva u mnogim delovima ovog regiona. Deca koja su dozivela patnju I ponizenja, mogu biti ukljuceni u kradju ili neka druga krivicna dela, a neki su primorani da prihode ostvaruju kroz prostituciju. U mnogim zemljama bivseg Sovjetskog Saveza, kolaps javnih obrazovnih organizacija potkopalo je napore za sprecavanje maloletnickog prestupnistva. Za vecinu adolescenata ne postoje mogucnosti za ucesce u udruzenjima I klubovima. U period tranzicije, mnoge socijalne usluge u region su eliminisane, I jos uvek se suocavaju sa hronicnim finansijskim problemima. Niske zarade zaposlenima u socijalnim sluzbama daju im malo podsticaja za rad sa adolescentima. Otudjeni od drustva, mladi ljudi cesto bivaju ukljuceni u neku delikventnu grupu

15

GOVOR I SLUSANJE

U oblasti drustvene zastite maloletnih prestupnika organ starateljstva ima kljucnu, autonomnu I nezamenljivu ulogu. Njegove uloge pocinju pracenjem I ispitivanjem pojave devijantnih ponasanja I prestupnistva I ranim otkrivanjem pojedinih slucajeva, kako bi se preduzimale blagovremene mere zastite. U odnosu na pojedinacne slucajeve, posebno su znacajne one uloge koje organ starateljstva ima u krivicnom postupku prema maloletnicima. Ove uloge ogledaju se, pored ostalog, u tome sto organ starateljstva utice na izbor sredstava I mera zastite, odnosno u krivicno-pravnom smislu on utice na izbor sankcija na taj nacin, sto podrobnim ispitivanjem licnosti maloletnika I utvrdjivanjem socijalno-psihicke I emocionalne zrelosti, uslova zivota I odnosa u porodici I uzroka prestupnickog ponasanja, predlaze sudu odgovarajuce vidove zastite ili sankcija prema specificnostima svakog konkretnog slucaja. Ovi predlozi I zakljucci strucnih timova centara za socijalni rad ukljucuju I inicijativu za primenu nacela celishodnosti. Nacelo celishodnosti predstavlja posebno znacajan socijalno-pravni princip koji sudovi, odnosno veca za maloletnike, primenjuju u krivicnopravnom postupku prema maloletnicima starijim od 14 godina. Sustina ovog pravnog instituta je da se u svakom konkretnom slucaju odlucuje o tome da l ice, ili nece, pokrenuti krivicni postupak prema nekom maloletniku. Polazi se od opravdane I realne pretpostavke da pokretanje krivicnog postupka u nekim slucajevima nije adekvatno I da moze vise stetiti nego koristiti razvoju maloletnika. U okviru posebnih ovlascenja I nadleznosti, centar za socijalni rad u funkciji organa starateljstva moze koristiti sve raspolozive sadrzaje, oblike I mere socijalne zastite u zastiti maloletnih prestupnika I posebno splet mera opste starateljske zastite, ciji je cilj da se zastiti licnost, imovina I interes maloletnika. Sadrzaji opste starateljske zastite su razliciti, pocev od materijalne pomoci, preko upucivanja, savetovanja I instrukcija roditeljima, pa sve do usluga psiholoskog, pedagoskog I socijalnog rada, koje imaju za cilj da pomognu maloletnicima da prebrode problem sa kojima se srecu I da se zastite od delovanja nepovoljnih uslova sredine. Organ starateljtva je autonoman u izboru mera socijalne I starateljske zastite I on ih primenjuje uvek kada je to potrebno kada su u pitanju maloletnici kojima je izrecena krivicna sankcija, dok se prema deci do 14 godina, koja su krivico neodgovorna, ove mere obavezno preduzimaju, pri cemu organ starateljstva odlucuje o oblicima I merama socijalne I starateljske zastite.

Termin “vestina’ je postao izuzetno popularan u socijalnom radu poslednjih nekoliko decenija. Pod vestinom (ili vestinama) socijalnog rada se podrazumeva znanje u akciji ili pak “sposobnost u koriscenju znanja, licnih kapaciteta I resursa”.(H.Philips). Morales I Sifor definisu vestine socijalnog rada kao “ sposobnost socijalnog radnika da pokrene zajedno sa klijentom(individuom, grupom ili zajednicom) usmerenu psihosocijalnu intervenciju-proces promene, koja se bazira na vrednostima I znanjima socijalnog rada u skladu sa specificnom situacijom klijenta”. Unutrasnje vestine-se koriste u toku pripreme za rad sa klijentom, I to kako pre prvog kontakta sa perspektivnim ili potencijalnim klijentom, tako I pre svakog sledeceg susreta. Ove vestine sluze mentalnoj pripremljenosti socijalnoog radnika za susret I delovanje, jer uticu na unutrasnji proces donosenja odluka koje obezbedjuju uspostavljanje kvalitetnog radnog odnosa I pravovremene I adekvatne intervencije. Na samom pocetku, u fazi pripreme rada sa klijentom, socijalni radnik angazuje takozvanu pripremnu empatiju, da bi se preko procesa samo-istrazivanja u vezi sa dolazecim klijentom I njegovom situacijom usmerio na susret. Pripremna empatija ili stimovanje(tuning in), kako je Svarc nazvao ovaj process, podrazumeva pokusaj stupanja u “vezu sa osecanjima I brigama koje klijent moze doneti u pomazucu situaciju)”. Cak I pre prvog susreta sa klijentom, socijalni radnik angazuje pripremnu e,patiju, kako bi povecao svoju prijemcivost na misli, osecanja, trenutna interesovanja I situaciju dolazeceg klijenta. Pripremna empatija, dakle, podrazumeva pokusaj da se iskusi zamisljanjem, nezavisno od toga koliko su ogranicene postojece informacije, sta klijent misli I oseca pre samog kontakta.Jasno je da se mnoge pretpostavke socijalnog radnika pokazu kao netacne vec posle prvog susreta sa klijentom, sto ovu aktivnost ne cini manje znacajnom I produktivnom. Ova anticipatorna empatija je ustvari senzibilizacija, zagrevanje koje olaksava socijalnom radniku ulazak u svet klijenta kao jedinstvenog ljudskog bica. Vazno je napomenuti da pripremna empatija ne sluzi za stvaranje stereotipa, vec da otvori set mogucih situacija.

16

Interpersonalne vestineu socijalnom radu Osnovne vestine interpersonalne komunikacije, koje socijalni radnik upotrebljava u svim fazama rada sa klijentom, jesu vestine govora I slusanja.Ove vestine olaksavaju snalazenje u socijalnim interakcijama I omogucavaju precizno razumevanje klijentovih poruka I adekvatno izrazavanje samog socijalnog radnika. Uspesnost u radu sa klijentom podrazumeva mogucnost socijalnog radnika da stupa u produktivne odnose sa ljudima uopste, sto podrazumeva vestu upotrebu govora- koriscenjem glasa, jezika I neverbalnog govora, kao I vestine slusanja- sto podrazumeva jasno primanje zvucnih sadrzaja koje klijent salje, ali I prijemcivost na neverbalne signale klijenta koje dobijamo posmatranjem, adekvatno podsticanje I ohrabrivanje kao I pamcenje sadrzaja razgovora.Pored navedenog, ono sto razlikuje profesionalca od “obicnog” slusaoca jeste I sposobnost da se govor I slusanje kombinuje u aktivno slusanje, koje podrazumeva vestinu kojom se pokazuje da je socijalni radnik cuo, razumeo I prihvatio klijenta. Ove interpersonalne vestine ljudi upotrebljavaju svakodnevno I u najrazlicitijim mogucim situacijama, ali iskustvo govori da efektivna komunikacija nije uvek jednostavna vecini ljudi, pa ni socijalnim radnicima. Navescu neke od najcescih gresaka koje socijalni radnici prave u govoru I slusanju: - patronizirajuce ili snishodljivo odnosenje prema drugima - upotrba termina sa stereotipnom konotacijom - cesto prekidanje klijentove price sa komentarima ili pitanjima - zanemarivanje ili pogresna upotreba klijentovog imena - propust da se razmotre kulturoloski faktori znacenja intervjua za odredjenu osobu ili porodicu - neadekvatno ispoljavanje emocija-npr. Preterana srdacnost u prvom kontaktu sa klijentom, ili preterano ispoljavanje saosecanja sa klijentovim sadrzajima - prerano davanje sugestija ili predlaganje resenja, najcesce na bazi nekompletnog I nepreciznog razumevanja osobe, problema I situacije - konfrontiranje ili stavljanje zahteva pred klijenta pre nego sto je problem detaljno proucen I uspostavljen dobar radni odnos - koriscenje kritickih I prosudjujucih komentara, ukljucujuci I nedobronamerne opaske o drugim osobama ili grupama npr. drugim profesionalcima, agencijama ili organizacijama.26

Medjutim, dobra upotreba vestina interpersonalne komunikacije vodi produktivnoj upotrebi u praksi socijalnog rada. Reci koje socijalni radnik upotrebljava, kvalitet izgovora, zvuk, boja I visina glasa, tempo govora I dikcija jesu najosnovnija komunikaciona sredstva u razgovoru sa klijentima I drugim osobama. Za vreme prvog kontakta sa klijentom – nezavisno od toga da li je to prvo vidjenje, telefonski razgovor, dopis ili pismo, vazno je upotrebiti sto jednostavnije reci I izraze koje vecina ljudi razume. Ton glasa koji socijalni radnik upotrebljava takodje ima uticaj na klijenta. Ukoliko se govori na monoton ili dramatican nacin, povisenim glasom ili pak suvise meko, postoji mogucnost da pravilan prijem poruke od strane klijenta izostane. To se desava I ukoliko je govor socijalnog radnika suvise brz ili usporen, sa puno zatajanja I podstapalica (ovaj, znate itd.). Uopsteno receno, preporucljivo je usvojiti govorni stil koji je umeren u tonu, jacini I brzini izgovora. Kroz glas, govor I jezik treba izraziti iskrenu zainteresovanost za ono sto klijent ima I zeli da kaze. Slusanje podrazumeva process u kome se pazljivo cuju reci I govor klijenta, posmatraju njegovi neverbalni gestovi I pozicije, pri cemu se klijent ohrabruje da se potpuno I slobodno izrazi, I pazljivo pamte izreceni sadrzaji. Ljudi su uglavnom slabi slusaoci, jer obracaju paznju prvenstveno na sopstvene misli I osecanja, a ne na poruke koje im drugi salju. Dobro slusanje, mozda vise nego ostale vestine, jeste osnovno za efikasnu praksu u socijalnom radu. Proces je dvostruk: sa jedne strane treba maksimalno smanjiti paznju za sopstvena iskustva (misli, osecanja I dozivljaje), a potom se koncentrisati na klijenta sa teznjom da se razume- ali ne I procenjuje- ono sto klijent dozivljava I izrazava. Dobro slusanje podrazumeva da je socijalni radnik u stanju da kontrolise svoje impulse, odnosno da se ponasa na odmeren, kontrolisan I samodisciplinovan nacin. On kontrolise prozivljavanje I ispoljavanje sopstvenih reakcija, ideja I misljenja tako sto privremeno suspenduje sopstveno zakljucivanje I reagovanje da bi bolje cuo I razumeo klijenta. Posmatranje je drugi vazan element vestine slusanja, koje mozemo oznaciti I kao slusanje ocima. U razgovoru socijalni radnik obraca paznju na klijentove fizicke karakteristike, gestove, pokrete I ostale neverbalne signale. Neverbalna komunikacija je izvor podataka koji je znacajan u istoj meri, a ponekad I vise nego verbalno izrazavanje. Neverbalne manifestacije nivoa energije, raspolozenja I emocija klijenta su bazicni izvor informacija za socijalnog radnika, jer klijent najcesce ne izrazava svoja osecanja u direktnoj govornoj formi. Svrha posmatranja je dostizanje boljeg I potpunijeg razumevanja klijentovog razumevanja sveta I sopstvene licnosti. Klijent u razgovoru najcesce

17

posredno I indirektno saopstava vazne teme, kao sto sun pr. odnosi moci I autoriteta, ambivalencija oko trazenja I primanja pomoci, teskoce u razgovoru o pojedinim tabu-temama I o inhibicijama u direktnom I potpunom izrazavanju jakih emocija. Indirektni znaci se lakse I potpunije otkrivaju u neverbalnom izrazavanju, pa je znacajno pazljivo posmatranje. U ovim situacijama vazno je da socijalni radnik izbegne zamke preranog zakljucivanja- najproduktivnije je postaviti probne, odnosno preliminarne hipoteze o klijentu I njegovoj situaciji na osnovu upotrebljenih reci I gestova. Postavljanje pitanja - Najveci broj informacija od klijenta, bilo da vodi savetodavni ili informativni intervju, socijalni radnik dobija postavljanjem adekvatnih I pravovremenih pitanja. Aktivna pretraga za informacijama koje se odnose na osobu-problem-situaciju podrazumeva upotrebu pitanja o raznovrsnim okolnostima, od trenutka kada se problem pojavio pa do aktuelne situacije. Postoje zatvorena I otvorena pitanja. Zatvorena pitanja su postavljena na takav nacin da zahtevaju kratak odgovor, nekada I u da-ne formi. Ova pitanja sluze prikupljanju informacija u kratkom vremenskom period, I posebno su pogodna u kriznim situacijama kada treba brzo sakupiti vitalne informacije. Osim kriznih situacija, postoji jos veliki broj okolnosti u kojima nam trebaju sasvim odredjene informacije koje trazimo u formi zatvorenih pitanja. Primeri ovih pitanja su : “ Koji je vas broj telefona? “, “Gde ste rodjeni?”, “ U koji razred ides?” itd. Otvorena pitanja se postavljaju tako da ohrabruju ljude u sto potpunijem izrazavanju, I u ovom smislu predstavljaju otvoren poziv za razgovor. Ova pitanja sluze za dalju I dublju eksploraciju problema, I omogucavaju osobi da odgovori na njih bez potrbe da se brane. Otvorena pitanja najcesce nisu navodeca, jer ostavljaju osobi mogucnost da odgovori na razlicite nacine, I obicno je na njih nemoguce odgovoriti sa jednom recenicom.Ova pitanja pocinju sa Kako, Sta I Koja. Uspesno postavljanje pitanja podrazumeva ciljane serije pitanja o odredjenoj dimenziji problema I situacije klijenta, gde se sa opsteg ide na specificnije aspekte sadrzaja o kome se razgovara. Kada se jedna tema pretrazi, prelazi se na drugu oblast novim, najcesce siroko postavljenim otvorenim pitanjem. U svakom slucaju, socijalni radnik ne sme da postavlja pitanja da bi zadovoljio sopstvenu radoznalost, vec svako pitanje mora biti usmereno na klijenta I njegove potrebe. Posebnu paznju treba obratiti na sugerisuca pitanja; u ovom smislu narocito su frustrirajuca ona koja pocinju sa :” Jesi li probao…?”, “Da li mislis da…?” ili “ Sta ti mislis…?”, koja zapravo predstavljaju prikrivenu formu davanja saveta ili saopstavanja sopstvenog misljenja, pa ih je pozeljno izbegavati. Aktivno slusanje kombinuje vestine govora I slusanja na takav nacin da klijent oseca razumevanje I ohrabrenje za dalje samo-ispoljavanje u susretu. U ovom smislu, ovo je forma feedback-a. Pomocu ove vestine socijalni radnik pazljivo slusa I pokazuje svoje razumevanje za klijentovu poruku, reflektujuci misli I osecanja nazad. U osnovi, na ovaj nacin se parafraziraju klijentove poruke recima koje su ekvivalentne klijentovim. Ukoliko su u razgovoru izrazene cinjenice, odgovor socijalnog radnika treba da ih reflektuje. Ispoljena osecanja se takodje vracaju klijentu, kao preko ogledala- ekvivalentnog kvaliteta I intenziteta. Vestina aktivnog slusanja je jasna demonstracija da je socijalni radnik razumeo, ili da bar nastoji da razume ono sto je klijent izrazio. On pokazuje zelju da se klijentove poruke shvate potpuno I precizno I da je socijalni radnik zainteresovan za njegove poglede, stavove, osecanja I iskustva. Na ovaj nacin se podstice I stvara empatijski odnos, koji produbljuje razumevanje I ojacava saradnju. Bez aktivnog slusanja, socijalni radnik lako propusta vazne delove klijentovih poruka, sto vodi pogresnim interpretacijama, I obeshrabruje klijenta u slobodnom I potpunom izrazavanju. U ovoj vestini se kombinuju vestine govora I slusanja u tri koraka: 1. poziv, (polozajem tela, izrazom lica, glasom I nacinom govora socijalni radnik pokazuje da je spreman za slusanje.Uobicajena je situacija da se klijent potakne na razgovor pitanjima kao sto su “Sta se desilo?” ili “Kako je doslo je do toga?”, ali to nije uvek neophodno.Mnogi klijenti pocinju da govore o sebi, svojim problemima, kada je socijalni radnik u stavu koji poziva na razgovor ocima, izrazom lica I polozajem tela); 2. Slusanje (kada klijent odgovori na poziv socijalnog radnika I pocne da prica, vazno je nastojati da se on pazljivo saslusa I razume, odnosno cuje, posmatra, ohrabri, kao I da se zapamti ono sto je rekao); 3. Reflektovanje, (periodicno, kada klijent pravi pause, ili kada privodi kraju odredjene recenice, treba parafrazirati odredjene sadrzaje.

Dobra parafraza se ne bavi detaljima, vec sadrzi sustinu onog sto je receno- ima isto znacenje, ali je ono najcesce izrazeno drugim recima od onih koje je klijent upotrebio. Mada se parafrazom reflektuje ono sto je receno, ukoliko socijalni radnik tacno ponovi klijentove reci, ova intervencija nece biti od prevelike pomoci I cak moze biti iritirajuca. Konfrontacija podrazumeva ukazivanje na razlike ili nesaglasnosti u onome sto klijent radi ili govori. Mnoge psihoterapijeske skole imaju specificne poglede I tehnike konfrontacije, I pripisuju joj razlicit stepen znacajnosti, ali se sve slazu da je najefektivnije ukoliko se klijent konfrontira u okviru dobro uspostavljenog odnosa- tamo gde ima empatije I medjusobnog poverenja. Ova vestina se uglavnom upotrebljava u kasnijim fazama rada sa

18

klijentom, ali se nekada upotrebljava I na pocetku-kada, na primer, klijenta koji odrice da ima problema sa alkoholom konfrontiramo sa odredjenim cinjenicama.Medju vaznim faktorima konfrontacije mogu se nabrojati sledeci aspekti: - konfrontacija se fokusira na razlike izmedju nesaglasnih stavova, misli ili ponasanja, - odnosi se na objektivne podatke I efektivnija je ukoliko se zasniva na cinjenicama koje su vidljive, a najkorisnija je kada je neprocenjujuca I neosudjujuca - konfrontacija ne podrazumeva superiorno I nabusito davanje misljenja ili osecanja, kojima se iznosi neslaganje sa drugom osobom 27

Empatijska vestina Jedna od kljucnih vestina u socijalnom radu je empatijska, jer podrazumeva koriscenje potencijala licnosti samog profesionalca koji omogucavaju poistovecenje sa tudjom emocionalnom situacijom kroz akt opazanja, razumevanja, dozivljavanja I odgovora na emocionalno stanje I ideje druge osobe. Empatija podrazumeva process osecanja sa drugom osobom, razumevanja I uvazavanja njenih misli, osecanja, dozivljaja I okolnosti. Pomocu ovog procesa socijalni radnik dolazi do krajnje individualnih I tesko uhvatljivih podataka o klijentu, koji su nedostupni racionalnoj analizi, a cesto kljucni za odredjivanje prave prirode njegovog problema. Empatija postaje profesionalna vestina ukoliko se primenjuje u kontekstu prakticne intervencije koja je usmerena na klijenta I njegove potrebe. Empatijsku, kao I ostale vestine socijalnog radnika, ne mozemo shvatiti kao tehnicke aktivnosti koje se automatski I na isti nacin primenjuju u svim situacijama I sa svim klijentima. Socijalni radnik upravo bira, kompbinuje prilagodjava vestine da bi se prilagodio posebnim potrebama I karakteristikama osobe, odnosno problema I situacije. Potraga za klijentovim osecanjima jeste vestina kojom socijalni radnik podstice klijenta da izrazi afektivni deo sveje poruke. Da bi dospeo do klijentovih osecanja, on mora da dopre do njih uzivljavanjem u klijentovu situaciju. Socijalni radnik mora da, maker u izvesnom stepenu I na trenutak, oseti I prozivi iskustvo osobe kojoj pomaze, jer mu u suprotnom one najtananije nijanse I duboko skrivena osecanja ostaju nedostupna. Sledece je ispoljavanje razumevanja koje je neophodno, jer nije dovoljno shvatiti kako se klijent oseca. Odnos je za klijenta I, u ovom smislu, empatijsko razumevanje njegovihosecanja nije iskljucivo, pa ni prevashodno, dijagnosticko sredstvo, vec I mera dobro uspostavljenog odnosa- odnosa koji pomaze po sebi. Socijalni radnik treba da pokaze svoje empatijsko razumevanje, I to kroz reci, gestove, izraze, fizicki polozaj tela. Za klijenta je od prvenstvene vaznosti da vidi I oseti da je shvacen I prihvacen kao jedinstvena osoba sa jedinstvenim problemom, a ne da je tertian kao slucaj u nizu slicnih. Empatijska vestina u socijalnom radu podrazumeva,dakle, rafiniranu upotrbu znanja I tehnika I koriscenje kapaciteta licnosti samog socijalnog radnika.28

19

TERAPIJSKI MODELI SOCIJALNOG RADA

Ako se pazljivo prati razvoj primenjenih nauka, medju kojima su saradnicki povezane psihijatrija, klinicka psihologija, socijalni rad I defektologija, uocava se da ih u najvecoj meri zaokuplja problem izgradjivanja konijskih modela I pristupa pojedincu I porodici. Razvijajuci se kao osobena praksa, socijalni rad je poslednjih decenija izgradjivao autenticnu metodiku (metodologiju), koja je svoju potvrdu dobijala uporedo sa sve vecim uvazavanjem uticaja socijalnih faktora na razvoj pojedinca I porodice, a samim tim, I na resavanje problema koji su nastajali kao proizvod licnih ali I socijalnih faktora u okruzenju. Pokazalo se da su poremecaji savremenog coveka pretezno uslovljeni ciniocima koji se nalaze u njegovoj sredini, te su zato mnogo vise civilizacijski nego prirodno uslovljeni. Navedene promene nuzno su donele mnoga resenja koja su izmenila tradicionalne pristupe I uloge mnogih struka, pri cemu je najveca promena uocena u domenu socijalnog rada, koji je konacno napustio svoj tradicionalni socijalno- administrativni I socijalno- zastitnicki pristup, namenjen pre svega marginalnim grupama I socijalnim slucajevima. Od vise koncepata I modela rada koji se koriste u socijalnom radu, izdvojicu neke terapijske modele koji su teorijski, najpogodniji u radu sa klijentima sa poremecajem u ponasanju, maloletnickim prestupnistvom. Vazno je napomenuti da je celovito posmatranje licnosti jedan od vaznih uslova za uspesnu terapiju ali I uverenost u uspeh terapeutskog ishoda.

A) TERAPIJA REALNOSTI

Osnivac terapije realnosti je William Glasser, koji se bavio posebnim tretmanom delikventnih devojaka. Moze se reci da je terapija realnosti pravi “zdravorazumski pristup” , koji je istovremeno senzibilan I racionalan. Zasniva se na cvrstom uverenju u sposobnost licnosti da unapredi svoju situaciju, kao I da preuzme odgovornost za sopstveno ponasanje.Osnovni cilj terapije je da pomogne klijentu da identifikuje svoje neodgovorno ponasanje, te da pronadje nacine poboljsanja svoje odgovornosti. Iz tih razloga nalazi siroku primenu, ukljucujuci korektivne ustanove, nezaposlenost, sve oblike maladaptivnog ponasanja a posebno obrazovne institucije. Glasser je razvio dve teorije licnog razvoja I psihopatologije : teoriju identiteta I teoriju kontrole. I jedna I druga su osnova za konceptualizaciju ljudskog ponasanja I terapije realnosti.

Teorija identiteta

Terapija realnosti zasniva se na premisi da postoji jedna osnovna psiholoska potreba sa kojom se svaki covek suocava: potrba za identitetom. Glasser ovu potrebu definise kao osecaj da svako od nas na neki nacin odvojen I razlicit od svih zivih bica na kugli zemaljskoj I da ni jedna druga osoba ne izgleda, razmislja, govori ili se ponasa bas kao mi. Smatra da se uspesan identitet najbolje razvija putem ljubavi I odgovarajuce produktivne osecajne vezanosti za osobe koje uticu na razvoj deteta od najranijeg detinjstva. Osobe koje razvijaju uspesan identitet “ osecaju da ih bar jedna osoba voli, a I da oni vole najmanje jednu osobu. Oni takodje osecaju da ih najmanje jedna osoba smatra vrednim I da se I oni sami tako osecaju”. Dozivljavajuci “ljubav I cast” osobe sa uspesnim identitetom teze da se iskazu putem konstruktivnog takmicenja trazeci nove izazove I izvrsavanje nekih korisnih zadataka. Neuspesan identitet se razvija kada je dete okruzeno neodgovarajucom ljubavlju I kada se oseca beskorisnim. Kao posledica toga javlja se nerealan odnos prema okruzenju kada se svet, umesto stvarnosti, menja putem fantazija I na druge neodgovarajuce nacine. Uspesan identitet ili neuspesan identitet ne moze se meriti bilo kakvim racunom ili etiketom, vec prvenstveno terminima koji pokazuju kako konkretna licnost opaza sebe I kako je drugi opazaju. Na primer, retko se desava da osoba sa uspesnim identitetom ima za bliskog prijatelja nekog kriminalca, prestupnika, zavisnika od droge I sl. Postojanje neuspesnog identiteta je glavna odlika ljudi sa emocionalnim problemima I problemima u ponasanju.

20

Teorija kontrole

Za objasnjenje ljudskog ponasanja Glasser je razvio teoriju kontrole po kojoj svaka osoba ima predstavu kakva je realnost oko njega I predstavu o tome kakav bi svet zelela. “Celokupno nase ponasanje je pokusaj da smanjimo razliku izmedju onoga sto zelimo ( predstava iz glave) I onoga sto imamo ( kakva je stvarna situacija)”,istice Glasser.29 Slikovito govoreci, on smatra da se tokom razvoja deteta u njemu stvara “ album slika” koji se stalno progresivno siri. Slika je pamcenje onoga sto je zadovoljilo neku nasu, najcesce vaznu potrebu. Glasser pod predstavom ( slikom) podrazumeva percepciju od strane pet cula: vida, sluha, dodira, mirisa I ukusa. Predstave iz “ albuma) ne moraju biti racionalne. Sto su manje racionalne to je I moguci izbor za direkciju u ponasanju manje racionalan, odnosno postaje patoloski. Takodje istice, da kad god postoji razlika izmedju “ slike iz albuma” I slike koju upravo vidimo ( ili koju zelimo da vidimo) stvara se signal koji nas vodi da se ponasamo na onaj nacin koji ce nas dovesti do predstave koju zelimo. Po njemu postoji pet osnovnih potreba: - opstati I ostaviti potomstvo - pripadati-voleti, deliti I saradjivati - potreba za moci - sloboda - zabava. Kada je jedna potreba zadovoljena, druga potreba ( ili mozda vise njih zajedno) trazi zadovoljenje. Pri tom, kao sto mogu postojati odgovarajuci nacini zadovoljenja potreba postoje I oni koji se svrstavaju u socio-patologiju ili psiho-patologiju. U takvim okolnostima osnovni zadatak je stavljanje u srediste paznje poboljsanje klijentovih sadasnjih zivotnih okolnosti ( realnosti), sto neizbezno pobudjuje I njegov interes, ma kako to u pocetku bilo uznemiravajuce I neprijatno. Osnovna ideja terapije realnosti je da sami klijenti drze “kljuc” za svoju promenu, a on je jednostavan- da se ponasaju “ normalno”.

Najvazniji cilj terapije realnosti je da pomogne klijentu kako da se odgovornije ponasa. Odgovorna osoba se definise kao osoba koja je sposobna da ispuni licne potrebe, a da to ucini na nacin koji ne lisava druge ljude mogucnosti da ispune svoje potrebe. Ovakav pristu pogodan je I za razjasnjenje oblika ponasanja koji se mogu smatrati eticki prihvatljivim ili neprihvatljivim. Terapeut konfrontira klijenta, ne trazeci pri tom objasnjenje za neodgovorno ponasanje kroz teorijske interpretacije koje okrivljuju uticaj dogadjaja iz proslosti na sadasnje ponasanje. Karakteristican odnos terapeut-klijent u terapiji realnosti je aktivno delovanje. Terapeuti su licni u terapiji, sto znaci da se predstavljaju kao pravi ljudi, ne projektujuci sliku svemoci o sebi, vec otkrivajuci sebe. Oni personalizuju savetovanje otkrivanjem svojih sopstvenih iskustava. Svrha personalizacije u terapiji realnosti je da se pomogne klijentima da se pridruze nekom ko im moze pomoci da razumeju da je zivot vise od razmisljanja o neodgovornom ponasanju. Pri tom je znacajno pitanje odredjivanja granica ukljucenosti, pri cemu klijent treba da tacno razume sta taj odnos jeste, kako se odigrava I cemu vodi.

Po shvatanju socijalnog radnika, terapeuta realnosti, proslost je nepromenljiva, jedino sto se moze promeniti je sadasnjost I buducnost. Prosla iskustva nas vode do sadasnjosti, ali se ni u kom slucaju ne smeju koristiti kao opravdanje za neodgovorno ponasanje sada I u buducnosti. Ako se o proslosti raspravlja tada je to samo u funkciji sadasnjosti I buducnosti. Zato terapeuti realnosti veruju da ono sto mi sada I u buducnosti zelimo, uz nasu motivaciju da postignemo sta hocemo, jeste vaznije od proslih iskustava I tome prilagodjavaju rad sa klijentima. Osecanja I ponasanje su medjusobno povezani I obostrano se osnazuju, ali kako isticu terapeuti realnosti, ljudi imaju samo ogranicenu moc kontrole svojih osecanja, dok su u mnogo vecoj meri u stanju da menjaju svoje ponasanje. Promena ponasanja klijenta se zato smatra najproduktivnijim nacinom za promenu osecanja na bolje. Glasser I saradnici koriste kao moto ovog segmenta terapije recenicu: “ ne mozemo sebi narediti da se bolje osecamo, ali uvek mozemo sebi narediti da se ponasamo na drugaciji nacin- bolje- a ponasajuci se bolje, bolje cemo se I osecati”. Terapeuti realnosti pomazu klijentima da postanu svesni cinjenice da ih ono sto rade dovodi u teskoce. Takodje vazan zadatak terapeuta realnosti je da pomogne klijentu da se suoci sa moralnoscu svog ponasanja. U mnogim situacijama to je ponasanje neodgovorno sa posledicama I po druge, te je veoma vazno das am klijent dodje do procene I vrednovanja sopstvenog ponasanja. Ova terapija uporno navodi klijenta da u svojim postupcima prepozna znake neodgovornog ponasanja. Po ovom shvatanju, ljudi se ne mogu promeniti dok prethodno ne vide uvide sta rade.

21

Na osnovu uocenih promena terapeuti realnosti nastoje da ohrabre planiranje ponasanja u buducnosti, koje je rezultat inicijative klijenta.Pri tome se koristi tehnika ugovaranja koja koja podstice odgovornost. Obavezivanje je kamen temeljac u terapiji realnosti. Pokazatelj napredovanja je osecaj klijenta o sopstvenoj zrelosti, vrednosti I odgovornosti. Potpuno je jasno da se nece postici svi planovi I obavezivanja klijenta. Ovde se ne ispituju razlozi I ne traze opravdanja ( kojih uvek moze biti), vec se klijent ponovo suocava sa svojim obavezama, sa mogucnoscu zajednickog rada na eventualnoj izmeni ponasanja. Kako istice Glasser “ u neprihvatanju izgovora terapeut nece optuzivati I ponizavati klijenta za neuspeh, al ice staviti do znanja da je razuman plan za napredak uvek moguc”. Primoravanje ljudi da se suoce sa obavezama kada su neuspesni, osnazuje neuspesni identitet. To obicno vodi vecem neprijateljstvu bez pozitivnih promena. Medjutim, eliminisanje krivice je sasvim drugi postupak. Postupak se sastoji u analizi prirodnih posledica ponasanja koje je ukljuceno u planiranje ugovora, s tim sto I u takvim slucajevima klijent treba da se suoci sa svojim obavezama. Ako se takve posledice ne uzmu u obzir, neodgovorno ponasanje se moze pojacati. Terapeuti realnosti smatraju da ako se postavljaju suvisna pitanja o razlozima nekog neodgovarajuceg ponasanja, to samo moze provocirati racionalizacije. Obracajuci manje paznje na to postizu osecaj klijenta da je odgovornije ponasanje od njih ocekivano.Za razliku od predhodnog, priznanja za odgovorna ponasanja su neophodna I pozeljna. Priznanje ima veliki ucinak, cak I kada se daje za ulozeni napor. To podstice I hrabri a najcesce I osnazuje odgovorne postupke I odgovorno ponasanje.

Ovaj postupak je veoma vazan narocito pri sastavljanju planova klijenata za promenu svojih zivotnih okolnosti. Zadatak socijalnog radnika, terapeuta, je da im pruzi pomoc kako bi postigli realne I dostupne ciljeve. Time se otvara put ka preuzimanju odgovornosti I postizanju uspeha. Iskustvo uspeha je najbolji put za promenu opazanja sebe I pozitivne promene ka odgovornijem ponasanju, sto je I glavni cilj terapije realnosti.30

B) SOCIO- HUMANISTICKI MODEL

Humanizam je pogled na svet koji ima specificno filozofsko znacenje, posebno u teoriji I praksi socijalnog rada. Ovim modelom zeli da se istakne ideja da ljudska bica pokusavaju da daju smisao svetu u kome zive I da socijalni radnici pomazu u tom procesu podrzavajuci I unapredjujuci sve potencijale licnosti. Kako istice P.Opalic pojava humanisticke orijentacije rezultat je I naraslih promena u drustvenoj klimi, pre svega kao posledica postepenog osipanja uticaja tradicionalnih vrednosti, ovladavanja potrosackog drustva I zanemarivanja emocija I individualnosti coveka. Zato humanisticka orijentacija polazi, u teorijskom pogledu, od pojedinaca kao bica sposobnog da oseti I proceni sta je za njega dobro a sta ne, koje su to vrednosti koje odgovaraju njegovoj zelji da se razvija I raste, da voli, ostvaruje odnose sa ljudima na obostrano zadovoljstvo.

Prema Korcinu teorijski stavovi humanisticke terapije zasnivaju se na sledecim principima: - covek je slobodan. On je neponovljiva pojavnost u ovom svetu. – Ljudsko bice nije samo suma svojih delova. Ono je vise od toga, nova smisaona Celina, neshvatljiva iz ugla pojedinih nauka koje se njime bave. – Covek zivi u neraskidivom odnosu sa svetom. Pojedinac sa ostalim ljudima komunicira, susrece se sa njima I tako se potvrdjuje ili negira. Iz tih razloga komuniciranje medju ljudima podrazumeva uzajamno poverenje, otvorenost I uvazavanje tudjeg subjektiviteta. – Kroz susretanje covek raste I sazreva, tako sto transcedentira neposredne datosti, nezavisno od sopstvene proslosti I od ljudi koje susrece. – Covek zivi u protivurecnostima. Prva od njih je da egzistencija obuhvata I ne-egzistenciju, odnosno da zivot ukljucuje I smrt, nestajanje I nistavilo. – Ljudska jedinka je intencionalna. Ona zivi u skladu sa svojim neponovljivim projektom postojanja, vezanim za slobodno izabrane ciljeve I vrednosti koje ne nasledjuje, niti su joj one nametnute spoljasnjim uticajima, tradicijom, obrazovanjem I kulturom u sirem smislu.

Humanisticke teorije posebno isticu da, bez obzira na sav tehnoloski napredak I ispunjenje sna o mogucem materijalnom blagostanju, moderni se covek oseca teskobno I sve vise I vise zbunjeno jer se cesto suocava sa beskorisnoscu svojih nastojanja. Ovo je najuocljivije kod mladih ljudi u razvoju, prepustenih svojoj nemoci u svom

22

individualnom I socijalnom zivotu, pri cemu je posebno poremecen odnos prema drustvu I drustvenim vrednostima.Kako navodi From, kao reakciju na postojece stanje velika tradicija humanisticke etike stvorila je osnove za vrednosne sisteme koji treba da se zasnivaju na covekovoj samostalnosti I razumu. To je pokazalo novi put u razumevanju licnosti koja se ne moze shvatiti ako se ne sagleda u totalitetu, sto ukljucuje I potrebu da se pruzi odgovor na pitanje o smislu postojanja kao I normama prema kojima treba ziveti. Ovo posebno jer je nemoguce shvatiti coveka I njegove emocionalne I socijalne smetnje bez razumevanja prirode vrednosti I prirode moralnog konflikta. Orjentacija istaknutih predstavnika ovog pravca lezi u povratku velikoj tradiciji humanisticke etike koja coveka posmatra u njegovom fizickom, psiholoskom I socijalnom totalitetu, verujuci da je covekov cilj da bude covek a da je uslov za to da bude I covek za sebe. “Ne samoodricanje I sebicnost, nego ljubav prema sebi, ne negacija pojedinca, nego afirmacija njegovog istinskog “Ja”, jedne su od najvisih vrednosti. On mora poznavati sebe I mogucnosti svoje prirode za dobrotu I produktivnot”.

Humanisticka etika posebno sugerise da svaka osoba nosi u sebi potencijale za zdrav I stvaralacki razvoj. Za neuspeh u ostvarivanju ovih potencijala odgovorni su ogranicavajuci uticaji uze porodice ali I socijalne sredine. Posledice toga mogu se, medjutim, prevazici ako je jedinka spremna da prihvati odgovornost za vlastiti zivot. U takvim uslovima, kako navodi Jung cesto impresionira teznja ljudi za zdravljem kao prirodnom potrebom za samoaktualizacijom. Po njemu, “terapija” ili “lecenje” nije nista drugo do uklanjanje prepreka koje sprecavaju d ate teznje postanu delotvorne. Iz svega navedenog proizasao je I glavni cilj humanisticke terapije, koji se ne sastoji u uklanjanju simptoma nego je usmeren pre svega ka razvoju opstih humanih potencijala licnosti, pri cemu ona u tom procesu nije pasivni vec naprotiv aktivni ucesnik. Zato je jedna od vaznih karakteristika humanisticke terapije insistiranje na odgovornosti licnosti, tacnije na suocavanju klijenta sa svojim problemima u svim fazama terapije.Terapeuti humanisticke orijentacije za osobe koje traze pomoc ne koriste termin “pacijent” vec “klijent” jer je ovaj drugi izraz lisen medicinske konotacije, pasivnosti I zavisnosti. Od autora znacajnih za razvoj humanisticke terapije, koju vec nazivaju trecom terapeutskom silom, treba navesti izmedju ostalih A.Maslova koji istice da je cilj terapije da licnost postane motivisana da samostalno preispituje svoja iskustva, da siri saznanja o sebi I stice nova osecanja. “ Cilj je u krajnjij liniji vrhunsko iskustvo srodno zen- budistickom prosvetljenju, koje se, istina, ostvaruje retko, ali oznacava prekretnicu u samorazvoju licnosti”.31 Medju tvorcima originalnih terapijskih pravaca unutar humanisticke orijentacije nesporno se smatra vise autora medju kojima je, po svom znacaju I uticaju na dalji razvoj I sirenje ideja sirom sveta, na prvom mestu Karl Rodzers. Sa svojom “terapijom usmerenom na klijenta” on je prvi afirmisao nacela humanisticke terapije. Po opstoj saglasnosti Rodzers je najznacajniji humanisticki pisac o terapiji koja je imala uticaj na socijalni rad.Ingland je takodje uticao na razvoj socijalnog rada. On smatra da socijalne nauke, kao sredstvo razumevanja, I birokratska uprava kao nacin organizovanja, ne reprezentuju na odgovarajuci nacin pravu ulogu socijalnog rada. Socijalni rad treba vise da tezi ka “umetnickom naporu” u radu sa ljudima, a ne samo da bude primena nauke o drustvu.Po Inglandu, najveci broj problema koje klijenti imaju I koje saopstavaju su zapravo briga za resavanje poremecene interakcije izmedju klijentovih unutrasnjih potreba I spoljasnjih “resursa”, koji, kao pritisak, dolaze iz socijalnog okruzenja. Socijalni radnik u svom pristupu treba da podeli iskustva sa klijentima na oslobadjajuci nacin, umesto da od metoda I postizanja specificnih terapeutskih ciljeva pravi fetis, sto ne odgovara vecini klijenata.

C) PORODICNA TERAPIJA

Pojavi porodicne terapije, polovinom ovog veka, prethodio je najpre veliki pokret za bracno savetovanje. Ovaj pokret je po prvi put uticao na izmenu kako odnosa terapeut-klijent, tako I odnosa saradnje medju strucnjacima razlicitih profila. Na istom zadatku I ka istom cilju usmerio je lekare, psihologe, psihijatre, socijalne radnike I pravnike. To je bila velika prekretnica u pristupu, jer je do tada preferencija individualne terapije u odnosu na sve ostale bila skoro apsolutna. (Frojd je, na primer, smatrao kontraproduktivnim rad sa vise od jednim clanom porodice sto postaje doktrina medju analiticarima tog doba. U V.Britaniji, je na primer,1938. Godine bila prihvacena zabrana rada istovremeno sa vise clanova porodice). Nakon nesumnjivih uspeha bracnog savetovanja, nastaje novi pokret bracne, a potom porodicne terapije. Pioniri tog pokreta, najvecim delom psihijatri, bili su terapeuti koji su radili sa decom. Oni su prvi uocili od kolikog je znacaja porodica za ponovno javljanje ili pogorsanje simptoma poremecaja kod dece nakon tretmana I povratka u porodicu.

23

I u mnogim drugim situacijama postepeno je sazrevalo misljenje da je preferencija porodicne terapije nad individualnom logicna I moguca. Osnovna karakteristika usmerenja u ovom pravcu je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicu, odnosno, sa intrapsihickog ka interpersonalnom, od individualnog prema interakcijskom pristupu. To prakticno znaci da nije problem u “bolesnom” clanu-pojedincu vec bolesnom porodicnom sistemu. Istorijski gledano Natan Ekerman je nesumnjivo tvorac porodicne terapije. Ekerman je sa najvecom naucnom ubedljivoscu, isticao znacaj porodicne homeostaze, koncept socijalne uloge, vrednosnog sistema, psiholoskog identiteta, znacaj porodicnog balansa i sl. Time je stvorio most izmedju individualnog i grupnog sistemskog pristupa, kombinujuci ih kad god je to moguce. Kako sam Ekerman kaze, njegov pristup je „sinteza Frojdovskog dinamickog pristupa da bi se razumeli mentalni procesi uz naglasak na adaptacioni pogled na licnost i njenu ulogu u drustvu“. Po Ekermanu, cilj porodicne terapije nije prosto uklanjanje simptoma ili prilagodjavanje licnosti na sredinu, vec vise od toga- kreiranje novog nacina zivljenja. Zato porodicna terapija ima dvojaku orijentaciju: razresenje patoloskog konflikta i podsticanje postojecih snaga prema pozitivnom emocionalnom zdravlju. Jedan od navedenih procesa je eliminativan, a drugi adaptivan. Zbog toga on govori o fazama tretmana u kojima preteze i jedno i drugo. Poseban znacaj ima i za struku socijalnog rada u kojoj su njegove ideje siroko prihvacene. J.Haley navodi tri etape u razvoju teorijskog pristupa porodicnoj terapiji: 1.prva je vreme do 1957. Kada se smatralo da simptomi pojedinca obuhvataju samo njega i da mogu nestati samo u toku individualnog rada 2. U drugoj etapi, nakon 1957., terapeuti se okrecu promenama nacina komuniciriranja pojedinca sa drugim ljudima, najvise pod uticajem teorije ucenja i teorijske komunikacije 3. Treca etapa javlja se nakon sedamdesetih godina, kada se fokus terapije premesta, jer se usvajaju ideje da promena reda u organizaciji porodice dovodi do promene ideja, osecanja i nacina komunikacije ucesnika.

Moze se sa sigurnoscu reci da je savremena terapije vecine poremecaja u licnoj i socijalnoj sferi gotovo nezamisliva bez ukljucivanja i clanova porodice u terapijski proces, narocito ako su klijenti maloletni prestupnici. Neki modeli porodicne terapije zahvataju i sfere zivljenja i promene u njegovom kvalitetu. Oni se nude i kao „sansa“, mesto za ucenje novog, boljeg stila zivljenja na visem kvalitativno boljem nivou, a ne samo kao zivljenje bez simptoma. Novi stil treba da bude fleksibilniji, bogatiji i kao takav ’zdraviji ’ od starog, kako za identifikovanog klijenta, nosioca simptoma, tako i za ostale clanove porodice, a i porodicu kao sistem u celini. Po nekim istrazivacima ishoda terapije, porodicna terapija je tretman sa najvise moci da zadovolji potrebu ljudi za pripadanjem. Ni jedna druga vrsta terapije, po njima, ne nudi i zadovoljenje ove potrbe i istovremeno ojacavanje pripadanja potpornom sistemu ( porodici) u toj meri u kojoj to cini porodicna terapija. Za porodicnu terapiju opredeljuje se: 1. kada se javi simptomsko ponasanje kod jednog clana porodice ( najcesce deteta), u vezi sa disfunkcionisanjem porodicnog sistema. Simptom je nacin prezivljavanja u poremecenom porodicnom sistemu 2. kada je potrebno razjasnjenje i resavanje strukturalnih odnosnih problema 3. u slucajevima kada se javlja separacioni problem u adolescenciji ili separacioni problem u raznim dijadama ( otac-dete, majka-dete) ili kada se novonastala porodica razdvaja od primarne porodice 4. kada se oseca nedostatak bliskosti, sporazumevanja, intimnosti medju partnerima, i 5. kada jedan od clanova porodice funkcionise sa gubitkom ego granica, sa preteranom upotrebom mehanizma poricanja, rascepa i projekcije. Prema nekim autorima porodicna terapija se ne preporucuje u sledecim slucajevima, narocito ako je razlog rada sa porodicom poremecaj ponasanja adolescenta: - ukoliko jedan od clanova porodice nije u stanju da prisustvuje porodicnoj terapiji jer nije motivisan da ucestvuje - ukoliko je problem dugotrajan i utvrdi se da nece doci do promene porodicnom terapijom - ukoliko u porodici postoji bolestan clan cija bi se bolest pogorsala terapijom.

Porodicna terapija kao terapijska metoda podrazumeva pomoc uglavnom verbalnim putem, mada i cutanje predstavlja vid komunikacije. Fokus je na sintaksi ( nacinu komunikacije), semantici ( smisao umetnosti komunikacije) i pragmatici ( prakticni efekat komunikacije). Clanovi porodice koji prisustvuju terapiji su jednako tretirani i zajedno dolaze na terapiju. Ne postoji „identifikovani klijent“ kao izolovani clan, vec on predstavlja nosioca simptoma u poremecenom porodicnom sistemu, posmatranom kao celina. Terapijski ciljevi i tehnike kao sto su eskaliranje stresa, menjanje obrazaca, davanje paradoksalnih intervencija, pojacavanje komunikacija, drugacije oznacavanje simptoma, sastoje se u tome da prekinu ponavljanje istog ponasanja, teze da se stvori jedan nov, kvalitetniji nacin interakcije u porodici. Kraj terapije podrazumeva

24

poboljsanje funkcionisanja cele porodice, kao i razvoj i sazrevanje njenih clanova koji ce sa vecim kapacitetom da se pripeme za prevazilazenje novih faza u zivotnom ciklusu.

Razliciti pristupi u porodicnoj terapiji

U literaturi se, poslednjih decenija, mogu naci podaci o veoma ekspanzivnom razvoju porodicne terapije i razlicitih pristupa u okviru nje. Neki od tih pristupa postavljaju svoje ciljeve vrlo eksplicitno, drugi vise implicitno. Neki od tih ciljeva lako su dostupni oservaciji i proveri. Drugi su medjutim, teze dostupni proveri jer su i ciljevi neodredjeni ( podizanje kvaliteta zivljenja i sl.). Opsti je utisak da se teorija i praksa uporedo razvijaju, ali, po dostupnim istrazivanjima, doprinos teorije je znatno iza razvijene prakse.Mnostvo je pravaca, skola i modela porodicne terapije, koji se preplicu, ali i razlikuju u shvatanju prirode poremecaja, ciljeva tretmana kao i puteva koji vode efikasnoj terapijskoj promeni. Prema Bergeru postoje cetiri kompleksna pristupa porodicnoj terapiji: 1. Psihoanaliticki 2. Integrativni 3. Bihejvioralni 4. Sistemski .

Psihoanaliticki pristup simptome u porodici posmatra kao znak da se ona susrela sa stresom, sa kojim, kao celina, nije u stanju da izadje na kraj. Razlozi za neuspesnost nalaze se u ogranicenom razvoju koji ne nudi potrebne modele, zasnovane na iskustvima, za resavanje novonastale situacije. Na osnovu analiticke teorijske orijentacije u analizi tipova poremecaja, paznja se obraca na snagu u porodicnoj strukturi, promeni strukture, hijerarhiji, koaliciji, komunikaciji i odnosima.

Integrativni pristup ima vise oblika, medju kojima su najznacajniji: a) integracija bracne sa porodicnom terapijom. Karakteristicno za ovaj pristup je sto se u poslednjim fazama terapijskog rada uvodi i prosirena porodica ( deca, njihovi roditelji) cime tretman postaje integrativnji jer ukljucuje multigeneracijske procese. b) kontekstualna porodicna terapija je sveobuhvatni pristu koji integrise znacajne premise razlicitih terapija, usmeravajuci se na cetiri dimenzije: cinjenice iz porodicnog zivota, psiholosko stanje pojedinaca u porodici, transakcije i moc, kao i relacije racionalne etike. Terapija pomaze u porodici u negovanju novih ( fer) odnosa, menjajuci kontekst u kome se trenutno nalazi. c) simbolicno-iskustvena porodicna terapija patologiju porodicnih odnosa posmatra kao produkt interpersonalnih u sistemu kao celini. Osoba ( dete) moze biti bliska sa drugim clanovima porodice onoliko koliko moze biti odvojena od njih. Zato se u terapijskom procesu tezi ka razjasnjenju interpersonalnog stresa, razvijanju osecanja zajednistva, prosirenju odnosa u siroj porodici, kao i u socijalnoj sredini, razvijanju osecaja za porodicne granice ( ogranicenja) u odnosu na ostale, razdvajanju generacijskih subsistema. Tehnika za postizanje navedenih ciljeva je simbolicka igra cime je svakom clanu dostupna svaka uloga, a koristi se i masta radi oslobadjanja i nesmetanog odvijanja emocionalnog zivota, bez opasnosti od stvarnog nasilja ili drugih problema.

Bihejvioralni pristupi koriste sledece metode porodicne terapije: - bihejvioralni trening roditelja - bihejvioralna bracna terapija i - bihejvioralni tretman seksualnih disfunkcija

Po nekim autorima bihejvioralni pristup ne smatra se pristupom porodicne terapije. Zato se naglasava da se takav pristup cesce koristi u toku ili po uspesnom zavrsetku neke od navedenih porodicnih terapija

Sistemska terapija- Na porodicnu terapiju veliki uticaj izvrsila je teorija sistema, koja ima dva osnovna izvora : opsta teorija sistema I kibernetiku. Integrisuci njihove bitne postavke stvorena je “opsta teorija zivih sistema”, koja obuhvata pojedinca, porodicu I drustvo. Sistem se definise kao skup medjusobno zavisnih jedinica, koje su u odnosu interakcije. Delovi su organizovani tako da zajedno predstavljaju vise no svoju skupinu. Svaki sistem ima svoja

25

pravila koja odredjuje kako se subordiniraluci delovi odnose jedan prema drugome I kako, sa svoje strane, uticu na system u celini. Kada je rec o porodicama, isticu se tri najvaznija faktora: vrednosti, structure (granice, pripadanje I moc u sistemu) I funkcije.

Vrednosti kao socijalni standardi uticu kako na strukturu tako I funkciju porodicnog sistema Struktura je nacin organizovanja odnosa u sistemu. Struktura je process, jer je u neprekidnom razvoju I

kretanju, I samo se vestacki vremenski moze ograniciti Funkcije su razlog organizovanja sistema I razlog za akcije u njemu. Svaka promena u jednom od

elemenata sistema izaziva promene u ostalim delovima.

Razmena se obavlja kroz granice sistema. Granica sistema je ustvari njegova sposobnost da se otvara ili zatvara, omogucavajuci tako razmenu informacija u okviru sebe ili sa drugim sistemima. Zive sisteme karakterise I hijerarhija organizacije, sto podrazumeva razlicite nivoe organizacije, od najjednostavnijih do najslozenijih. Proces prilagodjavanja je veoma znacajan, jer omogucava odrzavanje sistema. Teoreticari sistema ovom pojmu daju prednost u odnosu na pojam “ mehanizmi odbrane”, sa kojim ga mnogi porede. Svaki sistemski pristup polazi od definicije porodice kao sistema posmatranog u prostorno- vremenskom kontinuumu. Clanovi porodice- pojedinci su podsistemi, a sira socijalna zajednica je supra- system. Za odgovarajuce funkcionisanje porodice granica izmedju sistema mora biti jasna, kao I da postoji stalni kontakt izmedju sub- sistema. Svaki symptom posmatra se kao odraz akutne ( ili hronicne) smetnje u balansu emocionalnih snaga u sklopu odnosa unutar porodice kao sistema, a ne unutar pojedinca. U sistemskoj teoriji porodice simptomi se posmatraju kao neuspesi u adaptaciji I kao poremecaj balansa snaga u sistemu. Pojavu simptoma sistemska teorija konceptualizuje kao rezultat akutnog ili hronicnog poremecaja u ravnotezi emocionalnih snaga u porodicnom sistemu. Koja ce osoba biti nosilac simptoma zavisi od pozicije te osobe u funkcionisanju sistema. Tip simptoma je najcesce rezultat mehanizma koji se koristi da bi se sacuvala ravnoteza sistema. U ovom smislu, symptom je odraz greske u adaptaciji sistema, a u stvari je rezultat normalnog procesa zastite sistema. Kada se situacija I mehanizam adaptacije intenziviraju preko granice podnosljivog, razvijaju se disfunkcionalne pojave. 32 Trougao cini integralni deo sistemskog pristupa emocionalnom funkcionisanju I emocionalnim disfunkcijama. Da bi se spasila relacija dve individue, uvodi se treca. Trougao se sastoji od dvoje bliskih ( dijade) I jednog autsajdera. Drustvo moze da pravi trouglove kojima obuhvata porodicu. Vazno je istaci das vi clanovi porodice ucestvuju ravnopravno u ovom procesu. Nijedan trougao ne moze da postoji bez aktivnog ucesca svih njegovih clanova. Zbog toga pojam “ zrtvenog jarca” ili identifikovanog klijenta nije vise adekvatan. Jedno vreme znacio je revoluciju, jer je focus sa klijenta prebacen na siri kontekst koji ga okruzuje. Individua se ne moze razumeti bez razumevanja odnosa u porodici. Harmonija u jednom odnosu odrzava se na racun konflikta u drugom. Zato se u pristupu terapiji ne upotrebljavaju termini “ nenormalan”, “ bolestan”, “ patoloski” vec se zamenjuju terminom funkcionalna odnosno disfunkcionalna porodica. Funkcionalne porodice su one kod kojih:

Diferencijacija “ja” kod roditeljskog para prethodi separaciji od primarne porodice Generacijske granice su jasne Svi clanovi porodice imaju realisticna ocekivanja, jedno u odnosu na drugog Roditeljski par je u prvom planu, sto ne znaci simbiozu roditelja, vec njihovu bliskost I jednaku

udaljenost od dece Svi clanovi porodice imaju osecaj identiteta I autonomije, sto omogucava da deca jednog dana napuste

porodicu Neposesivna toplina, ljubav izmedju roditelja, roditelja I dece I dece medjusobno Kapacitet za otvorene, iskrene I jasne komunikacije svih clanova Clanovi porodice se medjusobno realno percipiraju I u realnim su odnosima Otvorenost porodice za ukljucivanje spoljnih sistema ( rodjaka, prijatelja itd.).

Pored ovih razlika izmedju funkcionalnih I disfunkcionalnih porodica, kao bitno navodi se das u zdrave porodice manje preokupirane sobom, svojim problemima I motivima, manje su zainteresovane za bilo koju vrstu traganja za sobom. U odnosu na razvojne cikluse disfunkcionalne porodice pokazuju nesposobnost da odgovore zahtevima razvojnog stadijuma, dok funkcionalne imaju kapacitet za prevazilazenje svake ove krize.33 Komunikacioni pristup ( model) porodicne terapije obuhvata razlicite filozofije tretmana, koje u osnovi imaju verovanje da je ljudska komunikacija najvaznija karakteristika porodicnog zivota. Kako je osnovna potreba svake individue da formira I odrzi odredjenu relaciju, a poruke cine sustinu komunikacija I bazu u interakcionom procesu, komunikacioni

26

teoreticari I prakticari koncentrisu se na analizu ko I kako salje poruke, kako se one primaju I kakve efekte imaju. Jasne, otvorene komunikacije vode zrelom resavanju problema dok, nasuprot njima, disfunkcionalne dtvaraju tenzije, koje se mogu manifestovati kroz razlicite, najcesce emocionalne poremecaje, nekog od clanova porodice- najcesce stradaju deca. Terapija je zato usmerena na promenu disfunkcionalnih u funkcionalne nacine komunikacije.

PREVENCIJA POJAVE MALOLETNICKOG PRESTUPNISTVA

Prevencija pojave maloletnickog prestupnistva ne podrazumeva samo resocijalizaciju maloletnog prestupnika, nego I sprecavanje prestupnickog ponasanja celokupne populacije dece I omladine, sto pretpostavlja mere posebne drustvene zastite porodice, razvijanje obrazovnih, institucija mas media I sire drustvene zajednice. Prioritet treba da ima izgradjivanje zdrave porodicne sredine I harmonicnih odnosa u porodici. Ukoliko je maloletniku ugrozen normalan razvoj I osujeceno zadovoljavanje osnovnih bio-psiho-socijalnih potrba u prirodnoj porodici, izdvojice se iz takve sredine u interesu njegovog pravilnog emocionalnog I socijalnog sazrevanja I vaspitanja. Ako se ne moze smestiti u drugu porodicu ili dati na isvojenje, maloletnik ce se smestiti u odgovarajucu ustanovu u kojoj ce mu biti obezbedjen smestaj, ishrana, lekarska nega I dalje skolovanje. Zavodsko zbrinjavanje maloletnika smatra se opravdanim u slucajevima u kojima je maloletnik izlozen fizickom, psihickom I seksualnom zlostavljanju u porodici, napusten ili eksploatisan od strane roditelja ili staraoca, u kojima ponasanje roditelja ili staraoca predstavlja opasnost za njegov normalan psiho- fizicki razvoj. Smernice za prevenciju maloletnickog prestupnistva ( Rijadske smernice) naglasavaju da je uspesna prevencija jedino moguca angazovanjem celog drustva pri cemu mladi ne treba da budu pasivni objekat, vec aktivni subjekti preventivnih programa.34

Nasilje nad decom ugrozava njihova osnovna ljudska prava. Stoga je imperative da ubedimo pojedince i institucije da posvete dovoljno vremena, novca, strucnosti i druge resurse potrebne za resavanje ovog globalnog problema. Brojnost instrumena koje koriste Ujedinjene Nacije odrazavaju prednost za socijalne, a ne sudske pristupe u kontroli maloletnickog prestupnistva. Rijad smernice tvrde da je sprecavanje maloletnickog prestupnistva sustinski poduhvat za sprecavanje ukupnog kriminala u drustvu, i Ujedinjene Nacije predlazu minimum pravila u Maloletnickom pravosudju ( Pekinska pravila) kako bi pokrenuli pozitivne mere za dobrobit maloletnika i smanjili potrebu za drzavnom intervencijom. Veruje se da rane faze intervencije predstavljaju najbolji pristup sprecavanja maloletnickog prestupnistva. Prevencija zahteva individualne, grupne i organizacione napore u cilju sprecavanja i obeshrabrivanja maloletnika da krse zakon, razlicite zemlje koriste razlicite metode u resavanju ovog problema. Neki od fokusa o prevenciji kazne imaju za cilj da zaplase potencijalne prestupnike, tako sto ce se postarati da razumeju mogucnost kazne za svoja dela, ili akcije koje se mogu preduzeti da se spreci ponavljanje kriminala, koji ukljucuje objasnjavanje negativnih aspekata prestupnickog ponasanja, i nastojanje da se izglade odnosi prestupnika i zrtvi. Rani preventivni rad se odvija u nekoliko oblasti. U okviru ekonomskog sektora, programi za strucno usavrsavanje su podeseni da obezbede legalne alternative za dolazece generacije. Obezbedjivanjem ekonomskih mogucnosti, strucnog usavrsavanja i obrazovanja, otvaranje novih radnih mesta i ucestvovanje u radu u preduzecima mogu spreciti ukljucivanje mladih u delikventne aktivnosti. Obrazovni programi pomazu mladim ljudima da nauce kako da se ukljuce u pozitivne samo- procene, izbegavaju sukobe i kontrolisu agresiju.Programi razbijaju mit o glamuroznom zivotu clanova bandi I pomazu mladima da pronadju alternative za drustveno I zakonski prihvatljiva ponasanja. Rad sa maloletnim prestupnicima omogucava im da razviju socijalne i kognitivne vestine neophodne da se izbegne sukob i kontrolise agresija. Deca odgajana u jakim porodicama, zdravim zajednicama koja su pohadjala kvalitetne skole obicno sticu te vestine u toku odrastanja. U Sjedinjenim Drzavama u ovakvim programima ukljucene su agencije za sprovodjenje zakona, skole, lokalne zajednice kao i roditelji adolescenata.

Nivo maloletnickog prestupnistva cesto je moguce smanjiti promenom sredine, cime se menjaju fizicka svojstva arhitekture i sam pejzaz, sto pruza mogucnost da se ukljuce interesovanja mladih. Do ovog podatka se doslo istrazivanjem sprovedenim u nekom gradu u SAD, koje se pokazalo da je vecina aktivnosti maloletnih prestupnika bila koncentrisana samo oko parka grada. Zatim je raspored parka redizajniran tako da stvori mnogo vise rekrestivnih alternativa za maloletnike i njihove roditelje. Broj pozitivnih poslepodnevnih aktivnosti odrzanih u skolama i parkovima je povecana. Sve ove mere dovele su do znatnog smanjenja maloletnickog prestupnistva. U skorije vreme, veca paznja je posvecena ulozi i odgovornosti lokalne zajednice u resavanju maloletnickog prestupnistva. Postoje i programi dizajnirani za obuku grupa i individualnih predstavnika lokalne zajednice u kojima je povecano maloletnicko prestupnistvo, na neformalnu kontrolu omladine i ukljucivanje mladih u

27

konstruktivne aktivnosti.Ideja da mladi ljudi mogu i treba da rade u partnerstvu sa odraslima na poboljsanju uslova u svojim zajednicama, dobila je na znacaju u protekloj deceniji. Institucionalni programi namenjeni obezbedjivanju socijalne i psiholoske podrske za pojedince i grupe, su kampovi, grupni domovi, alternativne skole i sklonista, pod uslovom da posebnu paznju pruzaju obrazovanju, ponasanju, psiholoskoj evaluaciji i dijagostici. Pored navedenog, programi ukljucuju obrazovno planiranje, grupni savetodavni rad sa roditeljima, planiranje slobodnih aktivnosti. Porodica kao primarna institucija socijalizacije, igra najvazniju ulogu u pervenciji prestupnistva dece i mladih. Najveci napori u prevenciji usmereni su na porodice problematicnih mladih, ukljucujuci i one mlade sa ozbiljnim poremecajima u ponasanju.Izmedju dve trecine i tri cetvrtine dece koja su ukljucena u programe, ostvarila su znacajne promene i vratila se u opseg normalnog ponasanja i funkcionisanja.U vezi sa tim, posebna paznja mora se posvetiti deci sa ulice i deci i adolescentima koji su izgubili svoje porodice ( ili njihove veze sa njima), i na taj nacin ostali bez odgovarajuceg porodicnog nadzora.Vecina programa rade na adhoc osnovi, pruzaju hranu, odecu i povremeno utociste sa zdravstvenim uslugama. Ove inicijative, koje pruzaju simptomatsko lecenje, moraju biti dopunjeni programima koji obuhvataju uzroke “ulicarenja”. Za decu sa ulice potrebni su posebni programi, ukljucujuci i rehabilitaciju koja se sprovodi po posebnim semama.Cisto preventivni (ili supresivni) napori nisu vrlo efikasni za mlade koji su vec u nevolji. Prevencija recidiviranog kriminala se najbolje postize kroz “povratnu pravdu”, koju obicno sprovode nevladine organizacije i lokalne zajednice uz pomoc centra za socijalni rad. Povratna ili restorativna pravda se smatra kao alternativni nacin krivicne pravde. To ukljucuje proces u kome svi zainteresovani dolaze i zajedno sa prekrsiocem utvrdjuju kako da se najbolje nosi sa posledicama ucinjenog dela i njegove implikacije za buducnost. Prekrsilac u interakciji sa zrtvom, mora da shvati ozbiljnost incidenta, i zajedno sa zrtvom i socijalnim radnicima razviju niz koraka za pomirenjem, utvrde mere za nadoknadu stete i obezbede medicinsku pomoc neophodnu zrtvi. Ukoliko dodje do uspesnog resavanja problema, maloletnik se ne smesta u vaspitno- popravni objekat i ne obelezava kao prestupnik, cime se izbegava negativan uticaj sredine (etiketiranje kao prestupnik) koji bi mogao da pojaca delikventno ponasanje. Razne studije pokazale su da 95 odsto maloletnika, koji su ucestvovali u takvim programima i dogovorili se da obezbede restituciju ispunivsi svoje obaveze, smanjili recidiv za 50 odsto.

Jedan od kljucnih elemenata restorativne pravde je pomirenje izmedju pocinioca i zrtve, procesa koji je neophodan ne samo za korekciju ponasanja ucinioca, vec i za obnovu pravde za zrtve. Zastita i pomoc zrtvama i svedocima je vazan osnovni element u prevenciji opsteg kriminala i strategiji kontrole kriminala. Generalno, sistem sprecavanja kriminala ce biti efikasan samo ako :

a) su jasno definisani sadrzaji i funkcionalne mogucnosti svih organa ukljucenih u sistem prevencije kriminala uz uslov da se sistem koristi na odgovarajuci nacin

b) svi subjekti i ciljevi prevencije ( ukljucujuci i same adolescente i njihove odnose u razlicitim sferama drustva), su pokriveni i svaki je ponaosob uzet u obzir

c) za ovu vrstu preventivnog rada, mehanizmi administracije, kontrole i koordinacije su dobro razvijeni.

U praksi, medjutim, mnogi pristupi prevencije su se pokazali neefikasnim. Kratkorocni “ brzo resenje” programi obuke nisu smanjili stopu hapsenja. Nekoliko metoda, posebno orijentisanih da zaplase, ili programi gde su grupe mladih prestupnika usmerene na zajednicke tretmane, zapravo su pogorsale ponasanje ucesnika. Iskustvo pokazuje da su napori za kontrolisanje bandi ustvari veoma neefikasni. Predlozeno je nekoliko tehnika za transformaciju zivotne sredine gang-ova, ali oni imaju tendenciju da se bave samo krivicnim aspektom problema, a dustveno- ekonomski i drugi uslovi i okolnosti koje su primorale maloletnike da se prikljuce bandama, ostaju zaboravljene, a tradicionalne socijalne institucije se retko bave ovim procesima. Ipak, programi koji su osmisljeni za resavanje clanstva bande, cesto se primenjuju, a mnogi od njih su veoma uspesni za jedne I potpuno neadekvatni za druge. Programe prevencije nije uvek lako prenositi iz jednoe sociokulturne sredine u drugu. Programi koji efikasno rade u jednoj zemlji, mogu da budu potpuno neadekvatni u drugima, na primer, pristup restorativne pravde razvijen I uspesno primenjen u jednoj zemlji moze se drugoj ostvariti sa slabim rezultatima. Postoji potreba da se faktori subkulturnih specificnosti odredjene grupe maloletnih prestupnika ukljuce u razvoj programa, kao I da se jasno definise ciljna grupa kojoj ce biti usmerene preventivne mere.

Sa aspekta primene socijalnog rada u prevenciji maloletnickog prestupnistva, vazno je imati u vidu da je svaka preventivna aktivnost znacajna I da I mere curative, odn. tretman prestupnika istovremeno predstavljaju prevenciju od tezih oblika prestupnistva ili eskalacije asocijalnog ponasanja. Znaci, efikasna prevencija, u smislu sprecavanja

28

negativnog delovanja brojnih uzroka I uslova koji dovode do nastanka I razvoja ove pojave, ne moze se ostvariti ukoliko se programski ne osmisli, precizno ne isplanira I ukoliko se ne ukljuce brojni, zainteresovani drustveni subjekti koji ce se angazovati u realizaciji odredjenih programskih aktivnosti, a zatim ukoliko se ne obezbede I materijalna sredstva I koordinirano delovanje na svim “frontovima”, u svim drustvenim podsistemima ( u oblasti socijalne politike, odn. vaspitanja I obrazovanja, stanovanja itd.). U sistemu drustvene I socijalne zastite porodice I dece organ starateljstva, odn. centar za socijalni rad, ima posebno znacajnu ulogu, kako u odnosu na tretman maloletnih prestupnika, tako I na podrucju prevencije pojave maloletnickog prestupnistva. Obaveza centra za socijalni rad da prati I proucava socijalne pojave I neposredno ucestvuje I koordinira programskim aktivnostima u cilju sprecavanja drustveno nepozeljnih socijalnih pojava I problema decidirano je odredjena zakonskim propisima. Centri za socijalni rad imaju niz funkcija u odnosu na maloletnicko prestupnistvo : pored navedenog pracenja I proucavanja pojave maloletnickog prestupnistva, zadatak centra je I da planira, pprogramira I koordinira drustvene aktivnosti u cilju prevencije prestupnistva mladih, zatim da I sam preventivno deluje na tom planu, da utice na politiku izricanja vaspitnih mera I odnosa drustva prema prestupnistvu mladih, da neposredno ucestvuje u izvrsenju vaspitnih mera I otklanjanju uzroka koji su doveli do asocijalnog ponasanja, kao I da, sprovodjenjem I unapredjivanjem sistema socijalne zastite, efikasno deluje I preventivno I terapeutski. Sto se tice poslova I zadataka socijalnog radnika kao I metodskih postupaka u radu sa maloletnim prestupnicima, ralikuju se u zavisnosti od toga da li se radi u “ otvorenoj zastiti” ili u uslovima institucionalne zastite maloletnika ( zavodski, domski smestaj).

Osvrt na razvoj koncepcije I principi resocijalizacije

Prvu organizovanu I strucno utemeljenu formu resocijalizacije maloletnih prestupnika predstavlja resocijalizacija u izolaciji. Smatralo se das u maloletni prestupnici opasni I stetni za druge I drustvenu zajednicu I da ih, kao takve, treba izolovati I prevaspitavati primenom rigidnih, disciplinskih, autoritarnih nacela kako bi im se pruzila sansa da se poprave I ponovo vrate u svoju prirodnu sredinu. U kasnijoj evaluaciji uspesnosti ovakvog modela resocijalizacije doslo se do zakljucka da je neophodno demokratizovati I humanizovati odnos prema maloletnicima u zavodskim uslovima I prilagoditi process tretmana potrebama vaspitanika. Resocijalizacija u otvorenoj zastiti nastaje pocetkom 19. veka, a njena ekspanzija u svetu javlja se sredinom 20.veka. U pocetnom period primene resocijalizacije maloletnih prestupnika u otvorenoj zastiti, smatralo se da je to idealna, savrsena forma resocijalizacije , ocekivanja su bila preterana I nerealna . Prvobitno odusevljenje splasnjava I prolazi dosta vremena dok se nisu svestrano I racionalno sagledale dobre I lose strane resocijalizacije u otvorenoj zastiti. Kao pozitivan ishod takvih racionalizacija nastaje ideja o prevenciji ne samo u smislu sprecavanja recidivizma kod maloletnih prestupnika, nego I u odnosu na sprecavanje uzroka koji dovode do nastanka pojave maloletnickog prestupnistva. Principi resocijalizacije maloletnih prestupnika izrazavaju osnovna I znacajna naucna I strucna opredelenja, koja je nuzno postovati, primenjivati u procesu resocijalizacije. To su:

Princip naucnosti- pretpostavlja kontinuirani I permanentni naucno- istrazivacki rad u ovoj oblasti, narocito u pogledu prevencije pojave maloletnickog prestupnistva. Sistematsko, plansko I koordinirano pracenje I proucavanje pojave doprinosi racionalnijoj I efikasnijoj prevenciji, kao I optimalnijem strucnom radu sa maloletnicima.

Princip postovanja licnosti- podrazumeva korektan I human profesionalan odnos prema maloletnom prestupniku, odnos koji ce se zasnivati na medjusobnom poverenju I uvazavanju licnosti maloletnika, prihvatanja onakav kakav jeste, sa manama I vrlinama, u cilju razvijanja njegovih potencijala I kvaliteta. Tacnije svega onoga sto je pozitivno I dobro pri cemu maloletnik treba da bude ne samo object tretmana I resocijalizacije, nego njegov aktivan subject koji ce imati mogucnosti das am neposredno ucestvuje u donosenju odluka o nacinu sputavanja I obuzdavanja negativne energije I asocijalnog ponasanja.

Princip individualizacije- oznacava respektovanje osobenosti svakog maloletnika posebno. Maloletnik se u procesu resocijalizacije ne sme prilagodjavati ustaljenom program tretmana, nego obrnuto, program tretmana se prilagodjava I utvrdjuje za svakog vaspitanika posebno u skladu sa njegovim specificnim potrebama, mogucnostima I zahtevima.

Princip prirodnosti uslova resocijalizacije- da bi process resocijalizacije bio uspesan, potrebno ga je sprovoditi kad god je to moguce u prirodnoj sredini maloletnika, u uslovima u kojima je ziveo pre nego sto se ispoljilo asocijalno ponasanje, naravno ukoliko takva sredina nije doprinela njegovom neprilagodjenom ponasanju.

Princip blagovremenosti (hitnosti) delovanja- znaci spreciti nastajanje nezeljenog stanja ili uticati na ublazavanje odn. otklanjanje pocetnog delovanja posledica tog stanja, reagovanjem u momentu

29

aktualizacije uslova, uzroka ili stanja maloletnickog prestupnistva. Ovaj princip mogao bi se primeniti na tri nivoa: 1.prvi I najvazniji odnosi se na prevenciju pojave maloletnickog prestupnistva. 2.nivo predstavlja rano otkrivanje slucajeva prestupnickog ponasanja, dok 3.najmanje pozeljan nivo primene principa blagovremenosti je neodlozno organizovano reagovanje I delovanje na ispoljeni problem.

Princip svestranosti- predpostavlja sagledavanje, proucavanje, pracenje I analizu svih relevantnih okolnosti I aspekata ( psiholoskih, medicinskih, pedagoskih, ekonomskih, socijalnih, pravnih itd.) pojave maloletnickog prestupnistva uopste I posebno u odnosu na konkretnu situaciju manifestnog ponasanja odredjenog maloletnika.

Princip jedinstva koordinacije- u individualnom radu sa maloletnikom princip jedinstva podrazumeva nuznost povezivnja I objedinjavanja sktivnosti razlicitih profila strucnjaka, sto se postize primenom timskog, multidisciplinarnog rada, cime se ne gubi samostalnost I identitet profesija koje u njemu ucestvuju.

Princip realnosti- istovremeno je I opsti princip u primeni metoda I tehnika socijalnog rada. Princip realnosti znaci da je potrebno realno proceniti ne samo opste mogucnosti resocijalizacije, nego I objektivne potencijale svakog posebnog slucaja. Ovaj princip ima jos jednu dimenziju, a to je strucna pomoc maloletnom prestupniku da dodje do objektivne autopercepcije ( svoje licnosti, ponasanja, mogucnosti).

Princip oportuniteta krivicnog gonjenja- u postupku prema maloletnicima znaci da javni tuzilac moze da ne pokrene sudski postupak protiv maloletnika iako postoje dokazi da je ucinio krivicno delo, kada proceni da to ne bi bilo svrsishodno ili celishodno. Princip oportuniteta ispoljava se u dva slucaja: s obzirom na karakter izvrsenog dela, njegovu tezinu I osobine , prethodno ponasanje maloletnika I drugi slucaj kada se prema maloletniku vec izvrsava kazna ili vaspitna mera zavodskog karaktera.

Princip cuvanja profesionalne tajne- cuvanje poverljivosti I tajnosti informacija I podataka do kojih je socijalni radnik dosao nije samo moralna, nego I zakonska obaveza svih ucesnika u procesu resocijalizacije maloletnika.35

30

UZROCI I USLOVI ZA FORMIRANJE DELIKVENTNE TRAJEKTORIJE

Intenzitet I tezina krivicnih dela maloletnika se uglavnom odredjuje drustvenim, ekonomskim I kulturnim uslovima koji vladaju u zemlji. Postoje dokazi o univerzalnom porastu maloletnickog kriminala koji se odvijaju paralelno sa ekonomskim padom, posebno u siromasnim oblastima velikih gradova. U mnogim slucajevima deca ulice kasnije postaju mladi prestupnici, posto su vec naisla na nasilje u njihovom neposrednom okruzenju bilo kao svedoci ili zrtve nasilja. Obrazovna postignuca ovih grupa su prilicno niska, osnovno socijalno iskustvo steceno u porodici je cesto nedovoljno, a socijalno- ekonomsko okruzenje se odredjuje siromastvom I nezaposlenoscu. Uzroci I uslovi za maloletnicki criminal se obicno nalaze na svakom nivou drustvene structure, ukljucujuci I drustva u celini, drustvene grupe I organizacije, kao I u medjuljudskim odnosima. Izbor maloletnika za delikventnu karijeru I posledicno odrzavanje delikvencije, neguje sirok spektar faktora, od kojih cu navesti najbitnije.

Ekonomski I socijalni faktori - Maloletnicko prestupnistvo pokrecu negativne posledice socijalnog I ekonomskog razvoja, posebno ekonomska kriza, politicka nestabilnost I slabljenje glavnih institucija ( ukljucujuci I drzavu, system javnog obrazovanja I javne pomoci kao I porodice). Socio- ekonomska nestabilnost cesto je povezana sa konstantnim niskim primanjima medju mladima, visoka stopa nezaposlenosti sto moze da poveca verovatnocu o njihovom ucescu u kriminalnim aktivnostima.

Kulturni faktori - Prestupnicko ponasanje cesto se javlja u drustvenim uslovima su norme prihvatljivog ponasanja propale. Pod takvim okolnostima mnoga od zajednickih pravila koja odvracaju ljude od cinjenja drustveno neprihvatljog akta gube znacaj. Oni reaguju na traumaticne I destruktivne promene u drustvenoj stvarnosti, upustajuci se u buntovnicke, devijantne cak I kriminalne aktivnosti.Razlog takvog ponasanja je modernizacija tradicionalnog drustva I razvoj tehnologije- smene ove karakteristike uticu na vrste I organizacije rada, socijalne karakteristike, stil zivota I zivotno uredjenje, a ove promene, zauzvrat, uticu na structure vlasti, oblike poslusnosti I nacin politicke participacije; cak ide tako daleko da uticu na percepciju stvarnosti. U razvijenim I zemljama u razvoju, mediji su stvorili potrosacki standard, koji je iznad kapaciteta vecine porodica. Ipak, ovi ideali postaju virtuelna stvarnost za mnoge mlade ljude koji ce uloziti velike napore da odrze zivotni stil koji ne mogu da priuste. Pritivrecnost izmedju idealizovanih I drustveno odobrenih ciljeva I ponekad ogranicena realnim mogucnostima za njihovo legalno ostvarenje stvara osecaj frustracije u mnogim mladim ljudima. Krivicne karijere postaju jedan oblik adresiranja ove kontradikcije. Verovatnoca devijantnog ponasanja u tom kontekstu ne zavisi samo od nemogucnosti leganog ostvarivanja ciljeva, vec I stepena pristupa ilegalnim mogucnostima.

Urbanizacija- Geografska analiza ukazuje da zemlje sa vise urbanizovanih stanovnika imaju registrovane vece stope kriminala, nego one sa jakim ruralnim nacinom zivota I zajednicama.Ovo se moze pripisati razlikama u drustvenoj kontroli I socijalnoj koheziji. Seoske grupacije oslanjaju se uglavnom na kontrolu zajednice kao sredstvo u borbi protiv antisocijalnog ponasanja cime registruju znatno nize stope kriminala. Urbana, industrijalizovana drustva, imaju tendenciju da pribegnu formalno pravnim I sudskim merama, odnosno bezkicno pristupaju problem tako da se belezi rast stope kriminala . Kulturne I institucionalne razlike su takve da daju razlicita reagovanja na ista krivicna dela, sto zavisi od zemlje do zemlje.Tekuci process urbanizacije u zemljama u razvoju donosi porast maloletnika ucesnika u kriminalnom ponasanju. Osnovne karakteristike urbane sredine podsticu razvoj novih oblika socijalnog ponasanja koje proizilazi uglavnom iz slabljenja osnovnih drustvenih odnosa I kontrole, sve vece oslanjanje na medije na racun neformane komunikacije, kao I sklonost ka anonimnosti.

Porodica- Istrazivanja pokazuju da su deca koja dobijaju adekvatan roditeljski nadzor manje podlozna da se ukljuce u kriminalne aktivnosti. Disfunkcionalne porodice, neadekvatna roditeljska kontrola, slabe interne veze I integracija, prevremene autonomije- tesno su povezane sa maloletnickim prestupnistvom.Deca iz takvih porodica imaju malo mogucnosti za neki legitiman posao I kod njih postoji veci rizik socijalne iskljucenosti kao sto je slucaj kod prestupnika. Polozaj etnickih manjina I migranata, ukljucujuci I raseljena lica I izbeglice u pojedinim delovima sveta, narocito je uznemiravajuc.Zemlje u tranziciji, u tom pogledu, posebno se suocavaju sa izazovima,

31

sa njima je povezana nesigurnost I previranja koja doprinose porastu broja dece I omladine zanemarene od strane njihovih roditelja I trpe zlostavljanje I nasilje kod kuce. Porodica kao drustvena institucija trenutno prolazi kroz znacajne promene; menja oblik kao , na primer, porodica sa jednim roditeljem I vanbracnim zajednicama koje su u porastu. U mnogim porodicama sa niskim primanjima, odsustvo oceva moze da dovede do toga da decaci obrasce muskosti traze u delikventnoj grupi vrsnjaka. Ove grupe u mnogim slucajevima, su dobre zamene az porodicu, definisu muske uloge, I doprinose nametanju takvih atributa kao okrutnost, snaga, bojazan. Znacaj porodicnog blagostanja postaje sve vise cenjeno. Uspeh u skoli u velikoj meri zavisi od toga da li roditelji imaju kapacite da obezbede “pocetak” mogucnosti ( ukljucujuci I sredstva za kupovinu knjiga I prirucnika, I placanje studija). Adolescenti iz porodica sa niskim primanjima cesto se osecaju iskljucenim; da bi povecali svoje samopostovanje I poboljsali status, cesto odlucuju da se pridruze maloletnicima delikventnih grupa. Ove grupe imaju jednake mogucnosti za sve, pozitivno se razlikuju od skole I porodice gde su pozicije autoriteta okupirali odrasli. Kada su mladi ljudi izlozeni uticaju odrasih prestupnika, u mogucnosti su da proucavaju delikventno ponasanje, kao I mogucnost njihovog angazovanja u criminal odraslih postaje stvarna.

Migracije- Posto imigranti cesto egzistiraju na marginama drustva I privrede I imaju male sanse za uspeh u okviru postojeceg poretka, oni cesto traze utehu u svojoj sredini I kulturi. Razlike u normama I vrednostima I razlicitom stepenu prihvatljivosti za neke akte u razlicitim etnickim potkulturama rezultat su kulturnih konflikata, koji su jedan od glavnih izvora kriminalnog ponasanja.

Mediji- Televizija I filmovi popularizovali su “kult heroja”, koji promovisu pravdu kroz fizicku eliminaciju neprijatelja. Mnogi istrazivaci su zakljucili da mladi ljudi koji gledaju nasilje imaju tendenciju da se ponasaju agresivno ili nasilno, narocito kada su izazvani. To je uglavnom karakteristika u dobi od 8-12 godina, koji su osetljiviji na takve uticaje.Mediji navode pojedinca na nasilje na tri nacina ; prvo, filmovi koji demonstriraju nasilje jer agresivna energija moze se prenositi u svakodnevnom zivotu, navodi pojedinca da se ukljuci fizickim aktivnostima na ulicama.Ova vrsta uticaja je privremena, u trajanju od nekoliko sati do nekoliko dana.Drugo, televizija moze da prikazuje I uobicajeno dnevno nasilje od strane roditelja ili vrsnjaka (izricanje kazne zbog neuspeha na studijama ili zbog krsenja odredjenih pravila ili normi ponasanja). Nemoguce je pronaci televiziju da ne prikazuje takve obrasce nasilja, jer je gledalac odobrio ovakav tip programa cime je osiguran rad televizije.Kao rezultat toga, deca su stalno izlozena upotrebi nasilja u razlicitim situacijama- a izgleda da je I broj nasilnih programa na televiziji u porastu. Trece, nasilje prikazano u medijima je nerealno I nadrealno; rane krvare manje, a pravi bol I agoniju koja priostice iz nasilne akcije su veoma retko prikazane, tako da posledice nasilnog ponasanja cesto izgledaju zanemarljivo. Tokom vremena, televizija uzrokuje promene u sistemu ljudske vrednosti I posredno navodi decu da nasilje vide kao pozeljan, pa cak I hrabar nacin za ponovo uspostavljanje pravde. Americka Psiholoska Asocijacija dosla je do zakljucka da televizijsko nasilje uzrokuje bar 10 odsto pojave nasilja medju mladima.

Izuzetak- Sve veci jaz izmedju bogatih I siromasnih dovep je do pojave “drugi nezeljeni”. Iskljucivanje nekih ljudi postepeno se povecava sa akumulacijom prepreka, pokidanih drustvenih veza, nezaposlenosti I kriza identiteta.Socijalni sistemi koji su obezbedjivali pomoc ali nisu eliminisali skromni socio- ekonomski polozaj odredjenih grupa, zajedno sa povecanom zavisnoscu porodica sa niskim primanjima o socijalnim sluzbama , doprineli su razvoju “novi siromasni” klasa na mnogim mestima. Simbolicka iskljucenost iz drustva maloletnika koji su pocinili I najmanji prekrsaj, ima vazne implikacije za razvoj delikventne karijere.

Identitet delikventa- U identifikovanju uzroka delikventnog ponasanja, vazno je da se utvrdi koji faktori doprinose delikventnom identitetu I zasto neki adolescenti ne odbace delikventnu sliku u procesu odrastanja vec je usvajaju. Identitet delikventa je veoma slozen, ustvari, on je preklapanje nekoliko identiteta I povezan je sa delikventom samim I njegovim etnickim poreklom, rasom, klasom I polom.delikventni identitet se uvek konstruise kao alternativa konvencionalnom identitetu drustva.Nasilje I sukobi su neophodni elementi u izgradnji grupe I delikventnog identiteta. Osnove grupnog identiteta I aktivnosti utvrdjuju se I jacaju kroz odrzavanje odnosa sukoba sa drugim maloletnickim grupama I drustvom u celini. Nasilje sluzi funkciji integrisanja clanova u grupi, pojacavajuci njihov osecaj identiteta, a time I ubrzavajuci process grupne adaptacije u lokalnoj sredini. Ostali faktori koji mogu da obezbede motivaciju za pristupanje bandi su mogucnost socijalnog I ekonomskog napretka.U mnogim socio-kulturnim kontekstima delikventni nacin zivota je bio pustolovan do odredjenog stepena I pridruzivanje bandi je jedan od nekoliko putanja drustvene pokretljivosti na raspolaganju za ugrozene mlade.

32

Prestupnici I zrtve- Kriminalne aktivnosti cvrsto su povezane sa ponasanjem zrtve. Reakcija zrtve moze ponekad da isprovocira ucinioca, medjutim, “odgovarajuce “ ponasanje moze spreciti krivicno delo, ili bar minimizirati njen uticaj. Prema naucnoj literature, verovatnoca d ace postati zrtva vezana je za karakteristike ili osobine licnosti, drustvene uloge I socijalne situacije koja izaziva ili olaksava kriminalno ponasanje; licne osobine kao sto su individualni ili porodicni status, finansijski prosperitet I bezbednost, kao I logisticke karakteristike kao sto su vreme I mesto na kome sukob javlja, takodje moze odrediti stepen viktimizacije.Prema psiholoskoj klasifikaciji, postoje tri tipicna tipa zrtvi nasilja adolescenata: slucajne zrtve; ljudi skloni da postanu zrtve, I “rodjene” zrtve.Istrazivanja su pokazala da u vecini slucajeva nasilja, tacniji telesnih povreda, zrtva I njegov ucinilac su upoznati jedni sa drugima, mogu biti bracni drugovi, rodjaci ili prijatelji- ovo vazi za 80% ubistava I 70% seksualnih zlocina.

33

ZAKLJUCNA RAZMATRANJA

Za mnoge mlade ljude danas, tradicionalni model odrzavanja veza izmedju porodice, skole I posla je veoma promenjen. Socijalne veze koje su garantovale lak process socijalizacije su u kolapsu, putanja zivotnog razvoja je postala varijabilna, sve manje predvidiva.Rapidan rast populacije, onemogucava zdrav razvoj domacinstava podrzavajuci eksploataciju, siromastvo, nezaposlenost I ilegalne poslove medju mladima. Slabi autoritet lokalne zajednice, gradovi prenatrpani siromasnim cetvrtima, dezintegracija porodice, neefikasan system edukacije- samo su neki od pritisaka sa kojima se mladi suocavaju. Statisticki podaci ukazuju da zapravo u svim delovima sveta, sa izuzetkom SAD, hapsenja maloletnih prestupnika je uvecan za 50 procenata u period od samo 10 godina. Zemlje u razvoju takodje potvrdjuju dramaticno bujanje delikvencije. Mnogi od kriminalnih prestupnika su povezani I sa zloupotrebom droge I prekomernim uzimanjem alkohola.Medjutim, adolescenti su takodje I zrtve kriminala I delikventnih cinova. Prisustvovanje I izdrzavanje kontinuiranih pretnji, ugrozavanja I straha, pogotovu u toku odrastanja, stvara ozbiljan uticaj na socijalizaciju licnosti I njegovo prihvatanje I poimanje normi I vrednosti u datom drustvu.Prema policijskim podacima, vise od 80% registrovanih slucajeva kriminala, incident nije prijavila zrtva, sto nam govori o psihickom stanju I nemogucnoscu zrtve da se zauzme za sebe. Rezultati pokazuju da oni koji ucestvuju u nasilju prema maloletnicima sve cesce su istih godina kao I njihove zrtve, u vecini slucajeva prekrsitelji su muskarci koji deluju u grupama.Mladi ljudi koji postaju prestupnici najcesce zive u veoma teskim uslovima. Deca koja su zbog mnogobrojnih razloga ( npr.alkoholizam roditelja, razvod, izopaceni- nezdravi uslovi kod kuce, smrt jednog od roditelja…) ostali sirocici, sami, bez smisla za postojanjem, bez uslova za zadovoljenjem bazicnih potreba- predstavljaju najveci rizik da postanu prestupnici. Statistika je porazavajuca: broj dece koja zive ispod granice siromastva i u veoma teskim uslovima, popela se sa 80 na 150 miliona od 1992 do 2000.godine. Problem maloletnog prestupnistva postaje sve veci, komplikovaniji I univerzalniji a programi za sprecavanje I borbu protiv kriminala ili su zastareli ili uopste ne postoje. Mnoge zemlje u razvoju su uradile vrlo malo ili nista u borbi sa ovim problemima, a medjunarodni program su ocito nedovoljni. Razvijene zemlje ukljucene su u aktivnosti I programe usmerene na prevenciji maloletnickog prestupnistva, medutim, krajnji rezultati tih programa su prilicno nezadovoljavajuci jer postupci koji se koriste nisu adekvatni za resavanje postojece situacije.Na kraju, ukupni napori u borbi protiv maloletnickog prestupnistva su okarakterisani kao nedostatak strategijskih I sistematicnih akcija kao I nedovoljna saradnja socijalnih radnika sa prekrsiteljima kao I zrtvama,bilo stvarnim ili potencijalnim. Nemoguce je razviti efikasan program prevencije a da se prethodno ne upoznaju razlozi zbog kojih mladi ljudi bivaju umesani u kriminalne aktivnosti. U nauci koriste se razliciti pristupi I razna literatura da se definise I objasni delikventno ponasanje mladih ljudi. U kriminologiji , maloletni prestupnici su oni ukljuceni u sve javne prestupe, koje su pocinili mladi ljudi izmedju 12 I 20 godina. Sociolozi imaju siri concept, verujuci da prestupnistvo pokriva mnostvo krsenja zakonskih normi, od prekrsaja do ozbiljnih zlocina ciji su pocinioci maloletnici.Odredjene radnje ili ponasanje smatra se krsenjem zakona samo ako je pocinio maloletnik (primeri su skitanje I bezanje). U pokusaju da se objasne teorijski temelji delikvencije, sociolozi dovode u vezu specifna ponasanja mladih sa domom, porodicom, komsilukom, vrsnjacima I mnogim drugim varijablama koje zajedno ili odvojeno uticu na formiranje mladih ljudi u socijalnom okruzenju. Antisocijalno ponasanje moze biti normalan deo odrastanja ili pocetak dugorocnog obrasca kriminalnih aktivnosti. Smernice Ujedinjenih nacija za sprecavanje maloletnicke delikvencije, Smernice Rijad koje sam vec spominjala, tvrde da je “ mladalacko ponasanje ili ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama I vrednostima, cesto deo sazrevanja u procesu rasta I ima tendenciju da spontano nestane kod vecine osoba sa prelaskom u zrelo doba”. Vecina mladih ljudi pocini neki prekrsaj u nekom trenutku tokom svoje adolescencije a da ne pretvori takve aktivnosti u kriminalne na dug period. Statisticki podaci u mnogim zemljama pokazuju da je delikvencija u velikoj meri grupa pojava; izmedju dve trecine I tri cetvrtine svih krivicnih dela maloletnika su pocinjena od strane pripadnika razlicitih grupa. Cak I oni maloletnici koji su pocinili krivicna dela verovatno su samo zeleli da budu povezani sa grupama. U gotovo svakoj kulturi nalaze se slicnosti u osnovnim karakteristikama ponasanja maloletnih grupa. Maloletne vrsnjacke grupe su poznate po visokom nivou socijalne kohezije, hijerarhijskoj organizaciji I odredjenog kodeksa ponasanja baziranih na osnovu odbijanja vrednosti I iskustava odraslih. Subkulturni aspect aktivnosti maloletnickih grupa retko dobija paznju koju zasluzuje. Maloletnicke grupe usvajaju razlicite mesavine I sinteze dominatnih ( klasnih) vrednosti, koje dolaze od industrije zabave, zatim medjugeneracijske vrednosti, porekli iz porodice ili

34

komsiluka. Subkultura se moze definisati kao nacin zivota, posebno sistema koji su razvijeni u grupi I koji su u strukturalno podredjenoj poziciji, kao rezultat pritiska dominantnog sistema. Subkulture odrazavaju individualne I grupne pokusaje da se rese strukturalne protivurecnosti. Jedan od najvaznijih aspekata potkultura je forma obrazaca ponasanja koja ima znacajnu simbolicku vrednost za pojedince koji su ukljuceni. Sada na zalost postoje razne potkulture u kojima devijantno ponasanje I nasilje igraju vaznu ulogu.Neke grupe I potkulture imaju tendenciju da koriste nasilje kao sredstvo za resavanje medjuljudskih sukoba, a atmosfera stvorena na taj nacin vazan posredni factor koji doprineo delikventnom I nasilnom ponasanju.To se moze razumeti kao subkultura nasilja, u kojoj se agresija smatra prihvatljivim, cak hrabrim pristupom resavanja problema. Prema statistickim podacima, oni cine tri puta vise krivicnih dela kao maloletnici I mladi koji nisu clanovi bandi. Studije otkrivaju da su najcesca krivicna dela pocinjena od strane clanova bandi tuce, iznudjivanja I nasilje u skolama. Mora se uzeti u razmatranje cinjenica da uvek postoje maloletne grupe u lokalnim zajednicama. Oni definisu zajednicu, predstavljaju drustvenu karakteristiku kao sto je clanstvo u drustvenoj klasi ili nekoj etnickoj grupi. Clanstvo za maloletnike je nekad sustinski element socijalizacije. Nekoliko studija su pokazale mogucnost uspostavljanja veza izmedju delikventnih grupa I drugih drustvenih institucija- “simbioza”, mada uglavnom maloletnicke grupe predstavljaju ulaznu tacku za organizovani criminal odraslih. Dostupni policijski podaci pokazuju da je stopa kriminala muskih maloletnika I muskih odraslih prestupnika dvostruko vise nego maloletnih zena, I stopa osuda je sest ili sedam puta veca. POstoji vise razloga zasto je vise mladih ljudi nego mladih zena ukljuceno u nasilna ili kriminalna ponasanja.Razni restriktivni faktori podsticu zene da zive u okvirima drustvenih normi, koje se ne primenjuju na muskarce, kao sto je strah od seksualnog zlostavljanja. Devojke su pod jacom porodicnom kontrolom nego decaci, a I kulturni koncepti su takvi da drustvo u celini manje tolerise devijantno ponasanje kod mladih zena nego kod mladica. Pored toga, agresija igra vaznu ulogu u izgradnji muskosti I seksualnosti u patrijarhalnim drustvima, gde je primarni cilj bio da se pojaca I odrzi autoritativni polozaj muskarca. Musko shvatanje nasilja moze da se minimizuje, negira ili opravda- oni cesto takva dela, kao verbalni seksualni napad, ne smatraju kao nasilno ponasanje.

Rezime

Trenutnu situaciju u vezi sa maloletnickim prestupnistvom i kriminalom mogu okarakterisati neke osnovne cinjenice:

doslo je do primetnog porasta nasilja i izvrsenja tezih zlocina medju mladima broj krivicnih dela vezanih za drogu je u porastu process globalizacije i veca mobilnost velikih grupa stanovnistva dovela je do kriminalnih aktivnosti zbog

netrpeljivosti prema pripadnicima drugih kultura. Teskoce sa kojima se suocavaju imigranti i njihovi potomci u nekim zemljama odnose se na visok nivo zlocina od strane delikventnih grupa, koje proisticu iz aktivnosti na etnickoj osnovi

mnogi slucajevi maloletnickog zlocina su povezani sa manje ociglednim izvorima motivacija; razne akcije mogu da odrazavaju, na primer, ucenja ili tradicija koje proizilaze iz verskog radikalizma, ili prinude da koriste nasilje kao sredstvo za dokazivanje zrelosti. Cesto je agresivno I kriminalno ponasanje pozitivno prikazano u medijima, stvarajuci pogresnu sliku drustveno prihvatljivih normi u okviru nekih subkultura

deca i adolescenti koji zive u teskim zivotnim uslovima su veoma sklona manipulaciji, tako da su cesto ukljucena u organizovani criminal, ucestvuju u oruzanim sukobima, trgovini ljudima i drogom, seksualnoj eksploataciji.

dezintegracija porodice, siromastvo, smrt roditelja u oruzanom sukobu ili od HIV-a vodi do prinudne nezavisnosti mnogih mladih ljudi sirom sveta.

Maloletnicko prestupnistvo pokriva mnostvo razlicitih krsenja drustvenih i pravnih normi koje idu u rasponu od prekrsaja do ozbiljnih zlocina koje su pocinili mladi ljudi. Neke vrste maloletnickog prestupnistva predstavljaju deo procesa sazrevanja i rasta i nestaju spontano, kada mladi ljudi prelaze u zrelo doba.Mnoge drustveno

35

odgovorne odrasle osobe, pocinile su razne prekrsaje tokom adolescencije. Medjutim, vrlo cesto, situacija je mnogo ozbiljnija. Siromastvo, socijalna iskljucenost i nezaposlenost cest su uzrok marginalizacije, i mladi ljudi na margini podlozniji su razvoju i odrzavanju prestupnickog ponasanja.

Sprovodjenje maloletnickog pravosudja treba da bude decentralizovana, kako bi se lokalne vlasti podstakle da se aktivno ukljuce sprecavanju kriminala i reintegraciji mladih prestupnika u drustvo, kroz podrsku raznim projektima, sa krajnjim ciljem negovanja odgovornog gradjanstva.

36