Tema 2, Student: Jovana Bašić FS12/51

Pokušaću da branim tezu da je Dekartov metod moguće primeniti na oblasti etike, ali

ne i fizike i metafizike. Prvo ću izložiti suštinu tog metoda, pa ću onda pokazati na koji

način bi se on mogao primeniti, ili zbog čega se ne bi mogao primeniti na pomenute

saznajne discipline.

Dekartov metod se sastoji se iz skupa pravila kojima bi saznajno-teorijsko razmišljanje

trebalo da se vodi ne bi li dostiglo potpuno izvesno znanje (Popkin 1954: 832). Dekart

pretpostavlja da se svako saznanje, ukoliko pretenduje da bude izvesno, mora zasnivati na

nesumnjivim principima. Njegov metod ima dva dela. Prvi se tiče traženja nesumnjivih

principa, a drugi izvodjenja znanja iz njih (Cottinham 1988:45). Do principa će se doći, po

Dekartu, sleđenjem sledećih pravila: 1. Analizom rastaviti neki konkretan problem iz

saznajne oblasti kojom se bavimo na pod-probleme iz kojih se on sastoji. Pod-problemima

nazivam pitanja na koja je potrebno odgovoriti da bi se rešio konkretan problem koji nas

zanima. 2. Nastavljati sa analizom sve dok ne dodjemo do problema koji se ne mogu dalje

analizirati i na koje su odgovori samoevidentni iskazi. (ibid 36). 3. Ove samoevidentne

iskaze treba uzeti za polazne principe iz kojih dalje treba izvesti znanje. 4. metoda izvođenja

bi trebalo da bude dedukcija, kao najpouzdaniji oblik zaključivanja. (Blake 1929: 127)

Samoevidentnost nekog iskaza se otkriva, mogli bismo tako reći, testom metodske sumnje.

Iskaz je samoevidentan, odnosno prolazi taj test ako se njegova istinitost pokazuje i pri

samom dovođenju tog iskaza u pitanje. Primer samoevidentnog iskaza bi po Dekartu bio:

„ja mislim“, pošto je sam akt sumnje, akt misli, pa bi sumnjanje u to da ja mislim, zapravo

taj iskaz potvrđivalo (Cottingham 1954: 41).

Na prvi pogled deluje da istraživanje u fizici teče po pravilima Dekartove metode. Fizičar se

prvo suočava sa nekim konkretnim problemom, naime pojavom koju treba da objasni:

recimo fenomen slobodnog pada. Analizirajući taj problem on uviđa da odgovor na njega

zavisi od odgovora na neka temeljna pitanja kao što su: Šta je kretanje? Šta je ubrzanje?,

1

Tema 2, Student: Jovana Bašić FS12/51

itd... Formulišući odgovore na ova pitanja fizičar dobija zakone kao što su zakoni kretanja

na primer, koji mislim, u fizici imaju ulogu početnih principa o kojima govori Dekartov

metod. Do njih smo došli analizom konkretnih problema, sledeći Dekartove korake 1 i 2 za

dolaženje do polaznih principa. Takodje fizički zakoni, kao i Dekartovi polazni principi,

služe kao početne tačke dedukcije iz kojih se izvode druge jednačine, odnosno drugi zakoni

(Dijem 2003: 35). Ali da li je ova dedukcija dovoljna da bi se u fizici došlo do znanja kao

što bi to, čini se, zahtevalo 4.pravilo metode? Tu se nalazi, po mom mišljenju, prepreka za

primenu Dekartovog metoda na fiziku koja leži u tome što je fizika empirijska nauka i da

bismo imali saznanje, nije dovoljno da samo dedukujemo zakone već i da proverimo

njihove opažljive posledice. Dakle, pravilo 4 metode ne važi za fiziku. Mislim da takodje ne

važi ni pravilo 3. koje zahteva da kao principe uzimamo samo samoevidentne iskaze,

odnosno iskaze koji su prošli test metodske sumnje. Ovo pravilo se ne sledi u fizici.

Njutnov zakon gravitacije ili Maksvelove jednačine nisu zakoni koji bi se mogli nazavti

samoevidentnim. (Blake 1929: 129) Ali to za fiziku i ne predstavlja problem, jer ovi zakoni

dobro predvidjaju fenomene, a u fizici se prihvataju oni zakoni koji dobro predviđaju

fenomene a ne oni koji su samoevidentni. (Dijem 2003: 35) Zbog navedenih razloga mislim

da se može izvesti zaključak o neprimenjljivosti Dekartovog metoda na fiziku.

Smatram da se Dekartov metod može primeniti na etiku. Etičko istraživanje možemo

započeti postavljanjem konkretnog problema : „Da li je neki konkretni postupak A moralno

dobar?“. Analizom dolazimo do toga da odgovor na ovo pitanje zavisi od rešenja pod-

problema: „Šta je moralno dobro?“. Ovo pitanje postaje fokus etičkog istraživanja.

Dekartov metod kaže da se na kraju analize nalaze pitanja na koja su odgovori

„samoevidentni“ iskazi i da isključivo ovi samoevidentni iskazi mogu poslužiti kao polazni

prncipi. U etici, odgovorom na pitanje „Šta je moralno dobro?“ iznosimo moralni princip

koji je ujedno kriterijum za ocenu svih moralnih postupaka. On postaje polazište teorije iz

2

Tema 2, Student: Jovana Bašić FS12/51

kojeg onda izvlačimo posledice i dalje razvijamo teoriju i u tom smislu mislim da on

predstavlja polazni princip o kojem govori Dekartov metod. Ukoliko je to tačno, postavlja

se pitanje, da li etička teorija zahteva da neki moralni princip mora biti samoevidentan

odnosno da mora proći test metodske sumnje? Smatram da zahteva, pod pretpostavkom da

modifikujemo određenje metodske sumnje, odnosno da prihvatimo da moralni princip

prolazi test metodske sumnje ako se sumnja u njega pokaže u nekom smislu nemogućom.

Kao primer bih navela Kantovo određenje moralnosti kao nečega što podrazumeva

univerzalnost primene. Kao argument u prilog Kantovog određenja etičari navode da

sumnjom u pretpostavku da je moralni kriterijum univerzalan sam moral postaje nemoguć.

(Babić 2008: 36-40) U tom smislu se od moralnog kriterijuma zahteva da prolazi ovaj test,

on mora biti nesumnjiv u tom smislu što bi se njegova negacija kosila sa moralnim

intuiciama.

Dekart je u Meditacijama pokušao da primeni svoj metod na metafiziku i taj pokušaj je bio

neuspešan. Nesumnjiv princip do kojeg je došao putem metodske sumnje bio je „Mislim,

dakle jesam“. Međutim iz ovog principa ne može da se dedukuje ništa o strukturi stvarnosti

a prema tome ni da se izvede nikakvo metafizičko saznanje. Mislim da je razlog

Dekartovog neuspeha taj što je nemoguće naći potpuno izvesne principe koji bi govorili

nešto informativno o stvarnosti, jer izvesnost mislim, može biti ili logička ili psihološka.

Logička izvesnost je izvesnost iskaza logike i matematike, a psihološka izvesnost je

izvesnost iskaza čiji nam je sadržaj direktno dostupan kao što su „sada je ispred mene

crvena mrlja“. Medjutim, ni iskazi koji imaju prvu vrstu izvesnosti, ni oni koji imaju drugu

ne govore ništa o stavrnosti izvan nas a za očekivati je da to ne govore ninjihove deduktivne

posledice.Zato nema izvesnih iskaza koji se mogu koristiti kao polazni metafizički principi.

Na osnovu navedenih razloga zaključujem da se Dekartov metod ne može primeniti na

metafiziku i fiziku, ali može na etiku.

3

Tema 2, Student: Jovana Bašić FS12/51

Literatura:

Blake, Ralph M (1929), „The Role of Experience in Descartes Theory of Method“,

The Philosophical Review, Duke University Press: 125-143

Popkin, Richard (1954), „Charron and Descartes: The Fruits of Systematic Doubt“,

The Journal of Philosophy, Journal of Philosophy: 831-837

Cottingham, John (1988) The Rationalists, Nju Jork, Oxford University Press

Dijem, Pjer (2003) Cilj i struktura fizičke teorije, Izdavačka knjižernica Zorana

Stojanovića, Novi Sad

Babić Jovan (2008) „Etika i moral“, Theoria, Beograd : 35-48

4