Istorija Tekvondoa

Tekvondo je borilačka veština nastala u Koreji pre skoro 1500 godina. Sama reč Tekvondo na koreanskom znači put šake i stopala, što samo po sebi asocira na udaračku prirodu ove veštine.

Tekvondo je, pre svega, udaračka veština, koja najveću pažnju poklanja nožnim udarcima, iako se izučavaju i udarci rukama. Osnovna ideja koja stoji iza Tekvondoa je da se noga može koristiti podjednako dobro i spretno kao i ruka. Istorija Tekvondoa je neraskidivo povezana sa istorijom Koreje. Negde oko 500. godine na teritoriji današnje Koreje se pojavljuju tri zasebne države – Korjo, Paekje i Sila. Ove tri države su tokom narednih nekoliko stotina godina ratovale skoro neprestano što međusobno, što protiv Japana i Mongolije.

Ipak, oko 800. godine, kraljevstvo Sila uspeva da ujedini celo poluostrvo pod svojom vlašću, iako je u pitanju bilo najmanje od ova tri kraljevstva, i to, jednim delom, svakako i zahvaljujući praktikovanju borilačkih veština, koje su u to vreme nosile zajednički naziv hvarang, ili, u slobodnom prevodu, cvetanje muškosti.

Hvarang vojnici su trenirali različite sisteme borbe kako sa oružjem, tako i golim rukama, živeli su po strogim pravilima konfučijanističke filozofije, i bili su neka vrsta koreanskih samuraja. Period mira unutar ujedinjenog kraljevstva koji je trajao sve do 1400. godine doneo je procvat borilačkih veština u Koreji. Najviše su se praktikovale udaračke veštine, koje su bile najviše orijentisane na borbu rukama i na borbu nogama, i praktikovane su kako među plemstvom tako i među pripadnicima nižih društvenih slojeva. Tokom ovog perioda koreanske borilačke veštine su poprimile i dosta uticaja sa strane, pre svega od Kineskog boksa. Međutim, krajem XIV veka, Koreja ulazi u period izolacionizma, a škole borilačkih veština bivaju poterane u budističke manastire. Takva situacija se održala sve do japanske invazije i aneksije Koreje 1910. godine, koja je trajala sve do 1945. 

3

Za to vreme Koreancima je bilo zabranjeno da koriste čak i svoj jezik i imena, pa je i treniranje koreanskih borilačkih veština bilo strogo zabranjeno i odvijalo se u najvećoj tajnosti. Ipak, tokom ovog perioda, japanske veštine kao što su karate i kendo ostavile su svog uticaja na koreanske. Posle završetka II Svetskog rata, japanske okupacije i bratoubilačkog Korejskog rata, posle kojeg je Koreja podeljena na Severnu i Južnu, borilačke veštine dobijaju na popularnosti pre svega zahvaljujući generalu Čoi Hong Hiju i predsedniku Singman Riju koji uvode borilačke veštine u koreansku vojsku. Tada sve postojeće veštine bivaju unifikovane i ujedinjuju se pod zajedničkim imenom – Tekvondo. Tokom Korejskog rata mnogi pripadnici američkih oružanih snaga su došli u kontakt sa Tekvondoom, a veliki broj njih koji su se ovom veštinom i bavili su dobili i zvanje majstora i certifikate da mogu podučavati ovu veštinu, tako da se njihovim posredstvom Tekvondo proširio i na zapad.

Zvanja

Budući da ni dan danas ne postoji potpuno ujedinjenje tekvondoa pod jednom krovnom organizacijom, zvanja od jedne organizacije obično nisu prihvaćena u drugim organizacijama. Ipak, većina tekvondo sportista poseduje sertifikaciju od Kukkiwon-a ili ITF-a.

Taekwondo zvanja se dele na deset učeničkih zvanja (keup) i deset majstorskih zvanja (dan). Novi polaznici kreću od desetog zvanja keup (bijeli pojas), sve do majstorskih zvanja dan (crni pojas). Tačne boje pojaseva zavise od škole i federacije, ali većina škola se drži sljedećeg sistema:

10. i 9. keup: Beli pojas 8. i 7. keup: Žuti i žuti viši pojas 6. i 5. keup: Zeleni i zeleni viši pojas 4. i 3. keup: Plavi i plavi viši pojas 2. i 1. keup: Crveni i crveni viši pojas 1. dan i viši: Crni pojas

Kada se dostigne Crni pojas tj. 1. dan, dalja zvanja idu po sledećem sistemu :

Crni pojas 2. DanCrni pojas 3. DanCrni pojas 4. DanCrni pojas 5. DanCrni pojas 6. DanCrni pojas 7. DanCrni pojas 8. DanCrni pojas 9. Dan

Većina škola takođe koristi pruge na kraju pojasa da označi međustepene. Tako zeleni pojas označava 6. keup, dok zeleni pojas s plavom prugom označava 5. keup, ili "viši zeleni pojas".

4

Takmičenja u tekvondou su obično grupisana po zvanjima, tako da se polaznici bore s protivnicima sličnih mogućnosti.

Tehnike

Tekvondo se deli na pet sastavnih delova:

    * Osnove (Kibon)    * Forme (Poomsae)    * Samoobrana (Hosinsul)    * Lomljenje (Kyokpa)    * Borba (Kyorugi)

Većina klubova se danas specijalizuje za takmičarski deo tekvondoa (borbeni trening i vežbanje forma), no svi su delovi tekvondoa važni za postizanje majstorskih zvanja.

Osnove (Kibon)

Na samom početku, trening tekvondoa je naličio karateu i sastojao se od vežbanja tradicionalnih stavova, blokova i udaraca. Danas se tradicionalnim tehnikama ne posvećuje mnogo vremena i u većini škola su ih zamenile vežbe na vreći is fokuserima.

Osnove tekvondoa dele se na:

    * Stavove (npr. jahaći stav - juchun seogi, prednji stav - ap kubi ili zadnji stav - dwit kubi),    * Blokade (npr. gornja blokada - olgul makki ili donja blokada - arae makki),    * Udarce rukom (npr. udarac šakom - jumok jirugi ili udarac spoljnim bridom dlana - sonnal chigi),     * Udarce nogom (npr. kružni udarac - dollyo chagi ili bočni udarac - yop chagi).

U Tekvondou postoji šest osnovnih vrsta udaraca nogom. To su:1. Frontalni udarci, kod kojih se nogom udara pravo napred, a kao udarna površina se

koristi deo stopala neposredno ispod nožnog palca;2. Udarci sa strane, kod kojih se telo okreće za 90 stepeni, a kao udarna površina koristi

ceo taban;

3. Kružni udarci, kod kojih se kao udarna površina koristi gornja strana stopala, i koji čine najveći deo udaraca u Tekvondou;

4. Udarci odozgo, kod kojih se noga podiže veoma visoko i protivnik bukvalno gazi celim tabanom ili petom;

5. Udarci unazad, kod kojih se telo okreće za 180 stepeni;

5

6. Udarci sa punim okretom od 360 tepeni, koji su zbog obrtnog momenta izuzetno jaki i efikasni.

Svi ovi udarci se korite tako da se teži da se njima pogode gornji delovi tela – torzo ili glava. Takođe, svaki od ovih udaraca se može izvesti kako sa jednom nogom na zemlji, tako i iz skoka, što se smatra izuzetno efikasnim i veoma se ceni, mada je, da bi se takav udarac efikasno izveo, potrebno jako mnogo vežbe.

Osim nožnih tehnika, u Tekvondou postoje i udarci rukama, koji najviše podsećaju na udarce iz karatea, budući da se po pravilu izvode pravolinijski - direktno i sa rotacijom pesnice. Postoje i tehnike u kojima se koristi otvorena šaka, šaka-koplje i šaka-kandža, ali se ove tehnike koriste jako retko.

Danas je Tekvondo, osim što je rasprostranjen po celom svetu kao borilačka veština, priznat i kao jedan od najatraktivnijih olimpijskih borilačkih sportova. Prema olimpijskim pravilima, dozvoljeni su i priznaju se samo udarci nogom od struka naviše, i rukom u telo, dok su udarci rukom u glavu zabranjeni.

Cilj učenja osnova je razvijanje pravilne tehnike, korištenje celog tela, i očuvanje tradicije tekvondoa.

Forme (poomsae)

Forma je borba protiv zamišljenog protivnika, koja se sastoji od 16-30 pokreta. Pokreti se sastoje od određenih udaraca i blokada rukom i nogom. Učenje formi je pravi temelj svake borilačke veštine pa tako i tekvondoa. Forme pomažu u usavršavanju kretanja i tehnike. Forme se još nazivaju poomse ili hjong.

Forme su koreografisane borbe protiv zamišljenog napadača koje vežbač izvodi sam s ciljem razvijanja ravnoteže i usavršavanja osnovnih tehnika. Većina tekvondo sportista danas vežba forme Kukkiwon ili forme ITF (ili kombinaciju).

6

Kukki-taekwondo sadrži osam učeničkih forma za niže pojaseve (taeguek poomsae) i devet majstorskih forma za crne pojaseve (yudanja poomsae). Neki klubovi još podučavaju forme palgwae, koje su razvijene u isto vreme kad i majstorske forme, ali velika većina klubova koristi novije i modernije forme taeguek.

ITF sadrži 24 forme, po jednu za svaki sat u danu, a razvio ih je general Choi, Hong Hi, osnivač veštine ITF Taekwon-do. Ove su forme starije od forma kukkiwon i još uvijek su vrlo popularne i izvan ITF-a.

Iako velika većina koristi forme kukkiwon ili ITF, neke manje federacije koriste vlastite, interne forme, ili još uvek koriste forme karatea koje su se koristile u samim začecima tekvondoa.

Izvođenje forma je danas međunarodni sport, i većina zemalja ima tehničke reprezentacije koje se takmič u izvođenju forma.

Samodbrana (Hosinsul)

Dok se sportska borba temelji na takmičenju sa pravilima, tehnike samodbrane se koriste u situacijama kada ne postoji dovoljna distanca ili su standardne tehnike tekvondoa (udarci rukama i nogama) nepraktične: napad oružjem, napadi s leđa, te situacije kad napadač ima kontrolu kroz gušenje ili držanje žrtve.

Samodbrana se sastoji od udaraca rukama, nogama, laktovima, kolenima, zahvata i poluga na rukama i nogama, gušenja, bacanja, itd.. Za razliku od ostalih delova tekvondoa, samodbrana nije standardizovana i zvisi od instruktora

Lomljenje (Kyokpa)

Demonstracije lomljenja su provera snage i preciznosti. Tačno plasiranim udarcima, vežbač nastoji da slomi predmete poput dasaka, crepova, cigala ili bejzbol palica. Demonstracije lomljenja se uglavnom izvode kao deo prezentacija teekvondoa i prilikom polaganja za više pojaseve.

7

Borba (Kyorugi)

Zadnji i po mnogima najvažniji deo tekvondoa je borba. Ovu kategoriju grubo možemo podeliti na dogovorenu borbu (borba na jedan, dva ili tri koraka, te borbene vežbe sa ili bez štitnika i slobodnu borbu (sa ili bez štitnika). U borbama tekvondoa koriste se ručne i nožne udaračke tehnike, ali ne i bacanja, čišćenja ili gušenja.

Najpopularniji aspekt tekvondoa je zasigurno slobodna borba. U slučaju olimpijske borbe po WTF pravilima, radi se o borbi po pravilima full contacta, sa štitnicima, i po međunarodnom sportu koji je predstavljen na olimpijskim igrama. Međunarodna federacija tekvondoa (ITF) ima svoja pravila, s kontrolisanim kontaktom, bez štitnika, ali is većim brojem dozvoljenih tehnika.

Pravila

Borba po pravilima WTF-a sastoji se od 3 runde od 2 minute, sa 30 sekundi odmora između rundi, po pravilima full contacta. Borba se završava nokautom, predajom, diskvalifikacijom

8

ili prebrojavanjem bodova na kraju meča. U slučaju nerešenog rezultata, održava se dodatna runda po principu zlatnog boda. Ako je rezultat na kraju dodatne runde još uvek izjednačen, sudija određuje pobednika odlukom o superiornosti.

Dozvoljene tehnike su udarci pesnicom u telo, te udarci nogama iznad pojasa. Udarac u telo vredi jedan bod, udarac u telo iz okreta dva boda, udarac u glavu tri boda.

Takmičari nose elekronske oklope, koji kada predelom risa (na kojem je elektronska papučica) udarite u oklop, momentalno se na monitoru pojavi vas bod. Ukoliko je to udarac iz okreta, ponovo izlazi jedan bod, sa tim sto onda sudija zaustavlja borbu, i dodeljuje dodatni poen. Za udarce u glavu su zaduzena trojica sudija oko borilišta, koji imaju elektronske tastere, koji u zavisnosti od procene dodeljuju tri boda. Dovoljno je da dvojica od tri sudije pritisnu taster u isto vreme da bi izašao bod. Ukoliko sudije ne vide ili loše procene udarac u glavu, trener takmičara može da uloži žalbu, u vidu kartončića, i onda sudija zaustavlja borbu, i preko oficijalne kamere koja snima celu borbu se vraća snimak, i proverava se tvrdnja trenera. Ukoliko je ispravna vraća mu se kartončić, i on može još u toku meča da interveniše, a ukoliko nije upravu oduzima mu se kartončić, i nema prava na dalju žalbu u toku tog meča.

Za nedozvoljene radnje dobija se opomena (kyonggo), dve opomene predstavljaju negativan bod (gamjeom). U slučaju težih prekršaja, sudija može automatski da dodeliti negativan bod. Četiri negativna boda donose diskvalifikaciju.

Kategorije

Takmičari su podeljeni na muškarce i devojke, od kojih za svaki pol postoje po osam težinskih kategorija za svaku starostnu grupu.

Za pionire muškarce: Za pionire žene:-48 -44-55 -49-63 -55-73 -63+73 +63

Za juniore muškarce: Za juniore žene:-45-42-48-45-51-49-55-52-59-55-63-59-68-63-73-68+73+68

Za seniore muškarce: Za seniore žene:

9

-54 -46-58 -49-63 -53-68 -57-74 -62-80 -67-87 -73+87 +73

Oprema

WTF propisuje sljedeću zaštitnu opremu prilikom sportske borbe:

Kimono (dobok) kao osnovna odeća za takmičenje Štitnik za telo (elektronski) Štitnik za risove (elektronski) Štitnik za glavu Štitnike za podlaktice i potkolenice Štitnik za genitalije Štitnik za zube Štitnik za šake (rukavice)

Olimpijski tekvondo

10

Tekvondo se prvi put pojavljuje kao demonstracijski sport na olimpijskim igrama u Seulu 1988., Te ponovo u Barseloni 1992. Od Sidneja 2000., tekvondo je punopravni deo olimpijskih igara. Olimpijsko takmičenje odnosi se samo na borbu po pravilima WTF-a.

Na olimpijskim igrama učestviju i ženski i muški takmičari. Takmičari su podeljeni u po 4 težinske kategorije:

Muškarci: Žene:-58 -49-68 -57-80 -67+80 +67

Tekvondo u Srbiji

U Srbiji se tekvondo vežba od 1983. godine. Tekvondo savez Srbije osnovan je 1985. godine, prvi predsednik je bio Dragan Petrović, a generalni sekretar dr. Boris Krivokapić.

Danas se savez zove Tekvondo asocijacija Srbije, njen predsednik je Edmund Schramm, a generalni sekretar Zoran Ćendić.

Najuspješniji srpski tekvondo klubovi su beogradski "Galeb", "Azija", vršački "Eurošped", ''Vršac’’ ,šabački "Letnjikovac", i dr.. Najveće uspehe na međunarodnoj sceni ostvarili su Zoran Krajčinović iz "Galeba" (prvak Evrope i treći na svetu) Vanja Babić (treći na svetu, i Svetski studentski prvak) Radomir Samardžić (treći u Evropi). Iz '' Azije '' Nikola Jovanović (drugu i Evropi) i Tanja Grubor iz "Beograda" (druga u Evropi)

11

Literatura

www.wtf.org

12