SVITAC ; br.13. II godina. 2014.

2014

SVITAC

Željko Lj. Krstid SVITAC, septembar 2014

1

Urednik: Ţeljko Lj. Krstić

Adresa: KaraĊorĊeva 84,

14.ooo Valjevo, Srbija.

Kontakt : [email protected]

Mob.tel.: 065 300 1996

Lektor: Katarina Ţ.Krstić

Sadrţaj:

OSAMNAESTI BRIMER

Rubrika : Odjeci I reagovanja

Studenti na Terazijama 1991.

Priĉa iz skupštine: Deda I unuk

MeĊunarodne sankcije SRJ

Pregovori sa Hrvatima: R. Mladić

Sluĉaj Jugoskandik

Afera Dafiment banke

RATNI KRIMINAL

Dejtonski sporazum

NATO bombardovanje Srbije

KRAJ vladavine S.M.: 5. Oktobar

Ubistvo Zorana ĐinĊića; Smrt

Slobodana Miloševića u Hagu, smrt

Dafine Milanović, Hapšenje J. Vasiljevića

I Ratka Mladića, otkriven ubica Slavka

Ćuruvije. Umro Zdravko Ranković,

novinar i Pavluško Imširović; Alija

Sirotanović

UVOD :

U odnosu na prethodni dvobroj ,

septembarski broj je prirodni nastavak

prethodne dve teme: Titova Jugoslavija i

Suton Jugoslavije. U prošlom broju

mogla su se markirati dva glavna ţarišta:

Kosovo i Velika Kladuša. Ako šta

obeleţava devedesete godine, pored

ekonomskog sunovrata koji je kulminirao

93 g. to su svakako migracije

stanovništva na prostoru Jugoslavije,

koja su mahom bila iznuĊena. Ne kaţe

se dţabe u našem narodu – Ko se seli taj

se ne veseli. Tako se tokom sukoba na

prostoru bivše/ex Jugosavalije , prinudno

iselilo preko tri million stanovnika do

1995 g. Potom je na red došlo Kosovo.

S.M. je pokušao da to pitanje reši ,

najpre, proterivanjem kosovskog ţivlja.

Kao odgovor na taj nerazuman gest

usledilo je NATO bombradovanje

Srbije, koje je trajalo 78 dana. 5. Oktobra

2000 g. u Beogradu su izbile

demonstracije jer S.M nije hteo da

prizna pobedu DOS-a. Ipak, opozicija je

uzela vlast u Srbiji. Kao poslednji

predsednik Jugoslavije slovi Vojislav

Koštunica . Premijer vlade reepublike

Srbije postao je dr. Zoran ĐinĊić.

mailto:[email protected]


2

Dr Aljoša Mimica : „ OSAMNAESTI

BRIMER“ ( Vreme; br. 100; 21.09. 1992)

Osma sednica kao da je – dakako,

naknadno, kada smo joj retrospektivno

sagledali domašaj te uvideli njen inauguralni

znaĉaj za potonja tragiĉna zbivanja – postala

naše novo uporište u najobiĉnijoj ljudskoj

teţnji da se “stvari “ smeste u temporalnoj

dimenziji. Jedan na

izgled rutinski

komunistiĉki plenum1

izrodio se ne samo u

partijski puĉ nego i naš “

osamnaesti brimer”:

Slobodan Milošević

izvršio je tom zgodom

bonapartistiĉki udar,

kojim je uspeo već

dobrano raslabljenu

legitimnost

tradicionalistiĉkog

komunistiĉkog porekla (

ĉija se klonulost, na

ţalost, ima pripisati

prirodnim odlaskom

Jedinog) osnaţi

nacionalistiĉkim sokovima nad kojima se i

on sam dotad naijskrenije gnušao.

U tom pogledu je Milošević, kao

1 Dr. Dušan Janjić u tekstu pod naslovom :

Ljubiĉićeva uloga, navodi da je Osma sednica

(odrţana septembra 1987 g.) rezultat dogaĊaja iz

1983 g. najpre onih na Kosovu, pišući: “ U reţiji

osme sednice osećao se spoj konzervativizma i

militarizma bivšeg vojnog vrha, pre svega Nikole

Ljubiĉića , spoj koji je oliĉen u obnavljanju

sentimenta prema Aleksandru Rankoviću kao

sinonimu ĉvrste ruke.MeĊutim, verovatno da ni

Ljubiĉić ni ostali nisu predvideli krajnje konsekvence

onoga što su zapoĉeli...Uostalom, tad je ustoliĉen

projekat kontrolisane reforme koji se samo moţe

završiti graĊanskim ratom ili diktaturom” ( Vreme;

br. 100; str. 30; 21.09. 1992)

rodonaĉelnik “antibirokratske revolucije”, u

Istoĉnoj Evropi zaista bio prvi. Zazivajući

strasti koje su neizbeţno imale da urode

jednim, drugim, pa onda i ovim trećim,

najgroznijim ratom, on je uspeo da slom

komunizma predupredi ( ili bar malĉice

odloţi) još u ono davno doba kada mu se

kraj nije jasno nazirao ni u prostranoj

postojbini. Narod, ove zemlje doţiveo je

najdublje poniţenje kada je

pristao na to da mu rog za

sveću proda jedan

komunistiĉki apartĉik

zadojen napoleonosvkim

ambicijama što su ih u

njegovoj i inaĉe priliĉno

nestabilnoj osobi razgoreli

intelektualistiĉki zlodusi

koji sad peru ruke od

svega. Osmom sednicom,

dakle, mi nismo izgubili

slobodu, nego su mnogi

nevoljnici, dugotrajnim

treningom odviknuti ili,

pak, ĉešće, nepripravljeni

da o pravoj slobodi

ozbiljno razmišljaju

radosno prigrabili bednu senku “slobode”

da se mrze i meĊusobno istrebljuju zarad

ciljeva koji im nisu sasvim jasni, “slobode”

da su jadni i nevoljni i sve gladniji,

“slobode” da se neljudski guţvaju u javnom

prevozu, da strepe da će ih iza prvog ćoška

neko zatući iz samo njemu znanih razloga..

A onda, moglo bi se još reĊati: razorena

društvena struktura koja je taman poĉela da

se uobliĉuje, stotine hiljada nesrećnih,

iskorenjenih ljudi koji okolo tumaraju,

obogaljeni u svakom pogledu, mladost koja

se odliva na sve strane, pa i samoubistvo

smatra boljim od povratka u ovaj jad.. Eto


3

umesto olako obećane brzine dobili smo

jedno lepo, lagano i neizvesnosti lišeno

umiranje na rate.

ALJOŠA MIMICA : ANALECTA SOCIOLOŠKI

OGLEDI; Službeni glasnik I Institut za soc.

istraživanja ; Beograd; 2011 str. 330

Vreme kada je narod

govorio: Odjeci I regovanja

U (pred)istoriji raspada Jugoslavije i

potonjih ratova novinskoj rubrici „Odjeci

reagovanja“ svakako pripada sasvim

poseban znaĉaj. Ona je odavno postala

povlašćeno mesto sećanja ne samo u

liĉnim uspomenama savremenika nego i u

kolektivnoj memoriji. To je, neosporno,

jedna od onih nezaobilaznih repernih

taĉaka u odnosu na koje pokušavamo da

rekonstruišemo duh vremena koji je

vladao krajem osamdesetih i poĉetkom

devedesetih godina prošlog veka. Tada se,

zahvaljujući naporu „naroda koji je

progovorio“, na stranicama „Politike“

gradila jedna nova stvarnost, koja će

uskoro postati stvarnija od stvarnosti

same. O fenomenu „Odjeka i reagovanja“

nedavno je objavljena knjiga „Vreme

kada je narod govorio“ autora Aljoše

Mimice i Radine Vuĉetić,.Iz tog obimnog i

dragocenog dokumenta, Dragoslav

Grujić, u Vremenu br. 572 od 20.12.

2001. je naveo odabrane delove, iz

posebne knjige Autori: Aljoša Mimica2 i

Radina Vuĉetić; ( Vreme kada je narod

govorio : Odjeci i reagovanja u Politici,

1988- 1991., objavljene kao posebna

knjiga na 72 strane. )

Tokom svog novinskog ţivota

rubrika Odjeci i reagovanja (jul 1988 − mart

1991) bila je prepuna datuma koji zasluţuju

da ih se sećamo. Pomenimo, ukratko, samo

nekoliko tih znaĉajnih dogaĊaja koji su se

savremenicima utisnuli u sećanje:

„antibirokratska revolucija” u Vojvodini, pa

onda i u Crnoj Gori; afera Janša i drugovi;

2 U Beogradu je 4. Maja 2011. preminuo Aljoša

Mimica, ugledni sociolog i prevodilac. RoĊen je

1948. godine u Beogradu. Osnovnu školu pohaĊao je

u Zagrebu i Beogradu, maturirao je u Drugoj

beogradskoj gimnaziji, a diplomirao, magistrirao i

doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na

Odeljenju za sociologiju. MeĊu najboljim knjigama u

našoj sociologiji ostaće Mimiĉina knjiga Ogled o

srednjoj klasi (1983) i knjiga Emil Dirkem i

radikalska sociologija (drugo izdanje, 2004). Ako se

ovim knjigama dodaju, pre svega, prevodi na srpski

jezik i predgovori za kapitalna dela Monteskjea O

duhu zakona (drugo izdanje 2011, koje je A. M.

opremio novim predgovorom), Tokvila Stari režim i

revolucija (1994) i Dirkema Elementarni oblici

religijskog života (1982), onda se moţe reći da je

Mimiĉin doprinos domaćoj istoriji socijalne filozofije

i sociologije, osobito francuske, nezaobilazan ( Deo

iz teksta dr. Sretena Vujovića, objavljenog u

Vremenu < VREME | BR 1062 | 12. MAJ 2011)


4

sluĉaj Azema Vlasija; Miting bratstva i

jedinstva na beogradskom Ušću; štrajk

albanskih rudara u „Starom trgu”; skup

podrške štrajkaĉima u ljubljanskom

Cankarjevom domu; raspisivanje Zajma za

ekonomski preporod Srbije; obeleţavanje

šeststote godišnjice kosovske bitke na

Gazimestanu; Miting istine u Ljubljani;

bojkot slovenaĉke robe; „balvan revolucija”

u Hrvatskoj; afera Špegelj; 9. mart u

Beogradu... S obzirom na bogatstvo

sadrţaja Odjeka i reagovanja, ova knjiga bi

se, dakle, mogla pojaviti i povodom bilo

koje od tih dvadesetogošnjica koje nas tek

oĉekuju.

Rubrika Odjeci i reagovanja bila je već

predmet brojnih i raznovrsnih analiza, ocena

i osvrta. O njoj su pisali nekadašnji novinari

i urednici Politike, aktivisti nevladinih

organizacija, istoriĉari, sociolozi, etnolozi,

struĉnjaci za masovne komunikacije,

knjiţevnici, feljtonisti, memoaristi, pa ĉak i

eksperti pozvani pred MeĊunarodni kriviĉni

sud za bivšu Jugoslaviju. No, ĉak i da nije

bilo svih tih pisanih svedoĉanstava −

fragmentarnih ili vrlo studioznih − rubrika

bi preţivela. I, zaista, ona još ţivi u svesti

ĉak i onih koji o njoj nisu mogli imati

nikakvo neposredno ĉitalaĉko iskustvo. Taj

sklop reĉi − „odjeci i reagovanja” − odavno

više ne upućuje samo na naziv

jedne rubrique scandaleuse nego je postao

metaforiĉno opšte mesto, uveliko

ispraţnjeno od svog izvornog znaĉenja,

sadrţaja i funkcije. Naziv jedne naoko

beznaĉajne ĉitalaĉke tribine koja bi, po

prirodi stvari, odavno trebalo da potone u

zaborav, postao je takoreći generiĉki pojam.

Dovoljno je, u tom smislu, konsultovati

internet pretraţivaĉe pa videti da se

pomenuta sintagma javlja na stotine, pa i

hiljade puta, u najrazliĉitijim

(kon)tekstualnim upotrebama, u sklopu

najraznovrsnijih narativnih obrazaca i

ţanrova, ispod pera pisaca svih generacija i

profesija, meĊusobno nesravnjivih moralnih

habitusa i politiĉkih opredeljenja. U štampi

se govori o „odjecima i reagovanjima” na

bezazlene pozorišne predstave, dodeljivanje

knjiţevnih nagrada, sportske dogaĊaje i

estradne priredbe; uĉesnici javnih polemika

optuţuju jedni druge da obnavljaju

duh Odjeka i reagovanja; tim izrazom

novinari naslovljavaju svoje kolumne u

kojima analiziraju posledice pojedinih

aktuelnih politiĉkih dogaĊaja, pojava i

javnih izjava. Štaviše,

naziv Politikine rubrike ne sluţi samo kao

uzgredna, najĉešće posprdna poštapalica,

nego i kao neka vrsta zgodnog, ali već

pomalo otrcanog passe-partout. On se, ako

tako moţe da se kaţe, već institucionalizuje

u naslovima pojedinih internetskih foruma i

blogova, te i na taj naĉin postaje sastavni

deo aktuelne popularne (pot)kulture.

Uostalom, pojam „Odjeci i reagovanja”

odavno je uvršćen u Leksikon Yu mitologije,

taj trajno otvoreni virtuelni muzej

najraznovrsnijih uspomena na pozne dane

bivše zajedniĉke drţave. Tu − meĊu

bombonama „505 sa crtom”, već pomalo

posrnulim Titovim štafetama i kultnim

pesmuljcima − moţemo naći i najkraću

definiciju pomenute odrednice koja,

naprosto, glasi: „Novinari pišu kobajagi

pisma ĉitatelja”.

Kao što ćemo i sami pokazati, bilo je,

naravno, i toga, ĉak i više nego što moţemo


5

i slutiti. Ali, kamo sreće da su se Odjeci i

reagovanja svodili na burlesku, jednu vrstu

persiflaţe uobiĉajenih pisama ĉitalaca,

postmodernistiĉki narativni konstrukt

smišljen à la manière de... Istina, s današnje

taĉke gledanja, naroĉito u oĉima mlaĊih

ĉitalaca koji bi se odvaţili da privire u

poţutele komplete ondašnje Politike, rubrika

zaista moţe zazvuĉati priliĉno zabavno. Ona

bi im se, najpre, mogla ukazati kao tezaurus

jedne vrste paraliterarnog ili kvazinauĉnog

stvaralaštva, reĉnik opštih mesta, riznica

sintagmi i mitema u novom, politiĉki

korektnom diskursu koji se tek kovao;

potom, moţda, kao brevijar amoralnosti,

stupidarijum, priruĉnik za ljubitelje jake

reĉi, hrestomatija nepismenosti; najzad, kao

izvor za popis imena tzv. javnih liĉnosti

meĊu kojima bi lako

bilo prepoznati one

koje su se zatrĉale, ili

pak naknadno uskoĉile

u voz; tu bi se video, u

svoj svojoj naivnosti

ili proraĉunatosti, onaj

ko nije ništa razumeo,

ali i onaj ko je bio

dovoljno lukav da na vreme shvati sve što

treba; ne bi bilo teško uoĉiti kasnije prebege,

pokajnike i prevrtaĉe.

MeĊutim, ma koliko na prvi pogled

privlaĉno delovalo , takav veseliji pristup

graĊi naknadno bi rubriku oslobodio

odgovornosti za posledice koje je ona –

nevedimo samo jedan od niza sliĉnih

mišljenja, kao “ovgledna parcela za sejanje

mrţnje” ( Jakšić, B., 2206,113) – imala da

proizvede u ondašnjem javnom mnjenju

Srbije I Jugoslavije. Da bi se zaista

razumela njihova stvarna funkcija, Odjeke i

reagovanja trebalo bi posmatrati neutralnije

i u celini. U takvom pristupu jednom sasvim

osobenom novin(ar)skom, politiĉkom,

kulturološkom, sociolingvistiĉkom itd.

fenomenu trebalo bi se neprestano vraćati

autentiĉnom kontekstu pojedinog iskaza ne

bi li se rekonstruisalo njegovo celovito i

pravo znaĉenje. A ako bi kakvo izdvojeno

pismo ili pojedini tekstualni topos i bili

precizno datovani, pa i dovedeni naknadno u

vezu s nekim stvarnim dogaĊajem na koji

otvoreno ili uvijeno referiraju, oni ne bi sami

po sebi mogli da razotkriju celinu

znaĉenjskog sklopa u kojem su bili

formulisani. Jer, gotovo svaki pojedini

„odjek” ili „reagovanje” moţe se u

potpunosti razumeti ne samo s obzirom na

ono što se u stvarnom ţivotu (jeste/nije)

dogodilo ili (jeste/nije)

bilo izreĉeno nego i s

obzirom na ono što

je već bilo napisano ili

će tek biti napisano u

samoj rubrici. Odjeci i

reagovanja se, naime, ne

obraćaju samo

spoljašnjem svetu nego

imaju i neku vrstu sopstvene, samostalne, pa

i od stvarnosti osamostaljene egzistencije.

Ĉinjeniĉka potka sadrţana u inicijalnoj

informaciji – obiĉno ionako tanka ili

potpuno krivotvorena – u tom naivnom ili,

ĉešće, zlobnom radu mašte, neretko biva

zagubljena ili dodatno iskrivljena. Pisma se

nadovezuju jedno na drugo, meĊusobno

komuniciraju, sluţe jedno drugom kao

„šlagvorti”, postepeno kanonizuju jednu

posebnu vrstu ezoteriĉnog jezika – ukratko,

jedno u drugom odjekuju i jedno na

drugo reaguju. Stoga se rubrika mora

posmatrati i kao zamršeno polje interakcije


6

koja se polako uspostavlja meĊu autorima,

pojedinim idejama, tvrdnjama, reĉeniĉkim

sklopovima, stilskim figurama. Najaktivniji

i/ili najugledniji priloţnici postaju u toj

virtuelnoj zajednici neka vrsta grupnih lidera

koji diktiraju teme i ugao gledanja. Oni

ponekad istrĉavaju ispred dogaĊaja jer znaju

ili naslućuju kojim će se pravcem stvari

odvijati; katkad za njima namerno kaskaju

ne bi li procenili reakcije obiĉnih ĉitalaca, a

neretko, pak, i obnavljaju već davno

apsolvirane probleme kako bi odrţali vatru.

Tako je rubrika uspostavila svoj unutrašnji

ritam: imala je svoje uspone i padove −

slavne trenutke, kada je gutala i do ĉetiri

stranice Politike, ali i razdoblja klonulosti,

kada je urednicima i naruĉiocima,

oĉigledno, bilo teško da tenziju odrţe na

zadatom nivou.

Pogubni politiĉki, kulturološki,

socijalnopsihološki, pa i moralni uĉinci ove

novinske kampanje, u kojoj je

Redakcija Politike prepustila ĉitaocima da

naizgled nesluţbeno i spontano, a zapravo u

tzv. višem nacionalnom interesu, obave

najprljaviji deo posla na indoktrinaciji

javnog mnjenja, dovoljan su razlog da ova

dragocena istorijska graĊa bude bar

delimiĉno obraĊena, protumaĉena i

predoĉena. Ni u ovom drugom, znatno

popravljenom i proširenom izdanju, nismo

se upuštali u podrobnu analizu sadrţaja

graĊe, niti posezali za nekim od standardnih

metodoloških instrumenata koji nam u tom

smislu već odavno stoje na raspolaganju. S

graĊom smo postupali en bloc, smatrajući

je u ovom koraku obrade zasebnim

fenomenom u kojem je moguće razabrati

odreĊene hronološke, socioprofesionalne i

tematske pravilnosti. Pošli smo, dakle, od

pretpostavke da „u tom ludilu ima

sistema”, to jest da na stvari nije tek prost

zbir meĊusobno izolovanih i prigodnih

ĉitalaĉkih intervencija nego plod

orkestrirane kampanje koja je

proizvodila odreĊeno stanje kolektivne

svesti. Istina, autori pisama ĉesto i nisu

morali biti svesni uputstava nevidljivog

dirigenta ili glavnog opinion makera. Lako

je pretpostaviti da su mnogi od njih iskreno

verovali da zaista sviraju za svoju dušu ili

deluju „na polzu naroda”. Ali, kada se svi ti

pojedinaĉni istupi razmotre u celini,

ispostavlja se da se oni – kao što ćemo videti

– sasvim skladno uklapaju u melodiju koja

je na repertoaru bila odreĊenog dana,

nedelje ili meseca. Ili, kraće reĉeno, rubriku

je moguće posmatrati ne samo kao zbirku

ovih ili onih bedastoća koje su nadţivele

svoju poĉetnu funkciju, pa se u kolektivnoj

svesti rasplinule i ukorenile samo pod tim

gotovo kultnim nazivom, nego pre svega

kao − rekli bi sociolozi − totalnu društvenu

pojavu. Rubrika jeste socioistorijska

ĉinjenica prvoga reda koja nam pomaţe

da bolje sagledamo zbivanja u jednom

prevratniĉkom vremenu za koje se − kao i

obiĉno, naţalost − tek naknadno

ispostavilo da je zaista dugog trajanja.

…Kao što se moglo i oĉekivati , ĉitaoci su

reagovali oduševljeno , oĉekujući da će

novinarski podlistak jednog dana prerasti

u obimniu knjigu: …. “ Kroz rubriku -

Odjeci regovanja- progovorio je naš

ĉovek, njegova duša. Ispoljio se radnik

seljak, intelektualac, nauĉnik, borac i ta

neodoljiva ljubav prema svojoj zemlji i

mirnom ţivotu ovoploćena je u bezbroj

ĉlnaka nad kojim treba stati i koje treba

analizirati, kao neprocenjivi narodni


7

dragulji. Predlaţem da se ovi delovi naše

duše odštampaju u jednoj

reprezentativnoj knjizi pod naslovom “

Narod je progovorio”.

.. Zato rubrika “ Odjeci i reagovanja”

ostaje od velikog znaĉaja za razumevanje

naĉina na koji je javno mnjenje u Srbiji i

delovima Jugoslavije naseljenim pre svega

srpskim stanovništvom bilo sistematski

pripremano za buduću dekonstrukciju

zemlje i ratove u Sloveniji, Hrvatskoj,

Bosni I Hercegovini i, najzad, na Kosovu.

..Ubrzo posle demonstracija pristalica

opozicije 9. Marta 1991 – kada, bez ikakvog

redakcijskog obrazloţenja, Odjeci i

reagovanja bivaju ugašeni, to jest ponovo

rastvoreni u matiĉnoj rubric “ MeĊu

nama”3 , iz koje su potiho i ponikli –

politika srpskog rukovodstva najzad prelazi

s reĉi na dela: umesto patetiĉnih , srditih i

/ili uĉenih pisama ĉitalaca u kojima se

evociraju bivši zloĉini, trebalo je

upeĉatljivim prizorima sadašnjih zloĉina

nad srpskim narodom- stvarnih ili

umišljenih, svejedno- delotvornije podbosti

borbeno raspoloţenje ĉitalaca odnosno

gledalaca. A da je reĉ o kontinuiranim i

3 Poslednjih godina kao ĉitalac i saradnik, sam

svedok da je rubrika MeĊu nama, ( urednica

Mirjana Milovanović) doţivela pozitivnu

metarmofozu, u smislu da se ĉitaocima otvorila za

sve ono što ih tišti u svakodnevnom ţivotu. Poĉev od

saobraćaja, šaltera, plaćanja raĉuna. TakoĊe i

rubrika Pogledi, ( sa urednikom Branislavom

Radivojšom ) koja se nalazi na istim stranama ,

izgradila je godinama svoju otvorenost, i moglo bi

se reći, ingtelektualno- sociološki pristup temama . (

Slobodan Antonić, Todor Kuljić, Vladimir

Vuletić, Jova Bakić..) . Tako u jednom periodu

posle 5. Oktobra svoje kolumne u Politici je pisao

bivši novinar Borbe , Ivan Torov. Vremenom su se

ustalili kao kolumnisti: Goran Marković – filmski

reditelj, Radoš Bajić, filmski producent i glumac,

Ĉedomir Antić- istoriĉar, ĐorĊe Vukadinović...

sinhranizovanom procesu brutalizacije

javnog mnjenja govori i ĉinjenica da je

mnogim svedocima ondašnjih zbivanja

danas teško razabrati šta je ono šta su u ono

doba ĉitali, a šta pak gledali i slušali.

Uostalom list Politika ( sa rubrikom -

Odjeci reagovanja) i TV Beograd ( II

Dnevnik) su medijske kuće koje su – prva,

zahvaljući svom višedecenisjkom ugledu, a

druga pak, monopolskiom poloţaju u

elektronskim informativnom sistemu- imale

povlašćeni pristup najširoj publici. Stoga su

vrlo rano bile ustoliĉene kao nosioci

stubova reţima Slobodana Miloševića. (

A. Mimica, R. Vuĉetić; str. 2017; 2011)

AUTORI: Potpisani punim imenom ili

pseudonimom, u "Odjecima i reagovanjima"

oglašavalisu se "zvuĉni" nacionalni borci i

patriote, od Borisava Jovića, preko

Dragana Hadţi Antića, do Batrića

Jovanovića. MeĊu autorima deset i više

priloga nalaze se nacionalni poslenici: Milić

od Maĉve, Radomir Smiljanić, Veljko

Guberina, Josip Molnar, Maks Erenrajh,

Miloš Ćorović, Ţika Pantić, Mirko

Predojević, Marko Davidović, Mirko

Vujaĉić, Milan Trešnjić...

Zanimljiva je i socijalno-profesionalna

struktura autora ovih pisanija. Apsolutni

rekorderi su vlasnici akademskih titula:

doktori(170), profesori(123) i profesori-

doktori(122), slede ih oficiri(122), boric

NOR-a, penzioneri(110), društveno-politiĉki

radnici(109), novinari i publicisti(99),

magistri(68),

knjiţevnici(56), nosioci spomenice i

prvoborci(51). Akademika ima 14, a

sveštenih lica 8. Od ostalih profesija tu su

sudije (7), radnici(4).


8

Što se tiĉe socijalnog i profesionalnog

statusa potpisnika odjeka I reagovanja, meĊu

autorima deset i više priloga, naći ćemo da

se tu nalaze: tri pukovnika u penziji, od

kojih se jedan izjasnio kao prvoborac, jedan

(aktivni?) oficir JNA, tri "profesora-

doktora", jedan doktor kao takav, jedan

nosilac spomenice, pet novinara, knjiţevnika

i publicista, jedan slikar, jedan pravnik,

jedan inţenjer, jedan advokat, jedan

"saradnik iz Peći", te jedan autor koji je "iz

Beograda". Kao što vidimo, "narod" se i

ovde oglašavao kroz usta svojih uglednijih

predstavnika. Uopšte uzev, u ovom popisu

javljaju se uglavnom poznati likovi iz

ondašnjeg javnog ţivota kojisu se

najĉešće oglašavali dugaĉkim esejima na

razliĉite teme. O podruĉju

njihovog zanimanja, kojem je zajedniĉki

imenitelj vajkanje nad istorijskom

nepravdom nanešenom srpskom narodu te

obrazlaganje potrebe da se ona najzad

ispravi, znatiţeljniji korisnik se moţe

obavestiti pretraţivanjem, gde će uz njihova

imena naći i odgovarajuće tematske

kategorije.

Naroĉito je upadljiva zastupljenost

nosilaca razliĉitih nastavnih i nauĉnih

zvanja, od akademika do magistara (497);

od broja autora za koje postoje podaci

njih je ĉak 47 odsto, to jest predstavljaju

19 odsto od ukupnog broja autora.

Znaĉajno je, takoĊe, i uĉešće staleţa

struĉnjaka (od inţenjera, preko pravnika

do ekonomista). Sledeću aktivniju

profesionalnu kategoriju ĉine ljudi od

pera i razliĉiti umetnici (od novinara do

glumaca i takvih je ukupno 198).

Penzionera je u popisu autora 120. Tabela

i grafikon jasno pokazuju: meĊu

saradnicima "Odjeka ireagovanja" doista

je bilo malo "malih ljudi". Njihov

doprinos Rubrici moţe se smatrati

statistiĉki beznaĉajnim. Tako, na primer,

nema ni jednog jedinog zemljoradnika.

TEME: Novi duh antibirokratske revolucije

podrazumevao je pre svega podsticanje

antialbanskog raspoloţenja, potpuno

odbacivanje zvaniĉnog partijskog stava da

"bledi linija razgraniĉenja sa srpskim

nacionalizmom", ukljuĉivanje disidenata-

nacionalista u javni i politiĉki ţivot,

prećutno prihvatanje "Memoranduma" i

apologetski odnos prema samom SANU-u,

kadrovska "diferencijacija", a pre svega

slavljenje "olako obećane brzine" u

rešavanju kosovske krize.

No, ništa bez onog Drugog: kampanja

zapodenuta u "Politici" nadahnjivala se, pre

svega, podozrenjem s kojim je

"antibirokratska revolucija" predoĉavana i

tumaĉena u hrvatskim islovenaĉkim

medijima, a naroĉito u zagrebaĉkom

nedeljniku "Danas", što se vidi iz tabele

"Velike teme". Na Osmoj sednici

inaugurisan je, pre svega, nov duh u

komunikaciji izmeĊu rukovodstva i

naroda, o ĉemu svedoĉi manipulacija s

telegramima podrške Slobodanu

Miloševiću još u toku skupa. U potrazi za

sveţijim legitimacijskim uporištem,

komunistiĉka nomenklatura poziva na raskid

s dotadašnjim "forumskim radom"

zahvaljujući kojem su se pojedini njeni

delovi "otuĊili od naroda". Komunikacija

odsad treba da bude dvosmerna, pa i više od

toga: u svojoj novoj populistiĉkoj retorici,

rukovodstvo sebe skromno prikazuje

kao instancu koja samo artikuliše i u delo

sprovodi autentiĉnu volju naroda koji je,


9

navodno, spontano istupio na politiĉku

scenu kao aktivan subjekt.

Kult liĉnosti Slobodana Miloševića

briţljivo je negovan, naroĉito na samom

poĉetku postojanja Rubrike, da bi

vrhunac zaista dostigao u vreme

donošenja ustavnih amandmana.

"Velike teme" :

od 4127 publikovanih priloga: Kosovu je

neposredno posvećeno 428, odnosno 10,6

odsto ĉlanaka.; Hrvatska je tema "broj dva"

po broju priloga (527 tj. 12,8 odsto);

Sloveniji je posvećeno ĉak 530, odnosno

blizu 13 odsto tekstova. ; Srbiji su

posvećena 284 priloga tj. 6,9 odsto;

Vojvodina je, kao jedna od "velikih tema",

zastupljena s blizu 200 tekstova, što iznosi

nepunih pet odsto.; Crnoj Gori je ukupno

posvećeno 120 (2,9 odsto) priloga.

Rang-lista neprijatelja: Najveći neprijatelj

je Franjo TuĊman s kojim se

"obraĉunavalo" u 206 priloga! Od ostalih

likova koji su zavredeli trud pisaca, Azem

Vlasi je na drugom mestu sa 122 teksta.

Njega sledi Stipe Šuvar o ĉijem se liku i

delu pisalo 103 puta, a zatim: Ante Pavelić

(95), Josip Vrhovec (93), Edvard Kardelj

(69), Petar Matić (67), Ante Marković (66),

Janez Stanovnik (60), Stefan Korošec (57),

Fadilj Hodţa(54), Joţe Smole (50), Ibrahim

Rugova (43), Franc Šetinc (43), Boško

Krunić (41), Milan Kuĉan I Kolj Široka

(30), Ivica Raĉan i Alojzije Stepinac (26),

Marko Orlandić (22), Kaćuša Jašari i Stane

Dolanc (21), Martin Špegelj (20)...

Pisma: Slobodanu Miloševidu s ljubavlju

Ivica Holender (26. 2. 1989)

„Zašto su ljudi ljubomorni, zašto su zavidni, pa

zar nije lijepo voljeti, poštovati, cijeniti,

izvršavati zadatke. A to traži niko drugi nego baš

taj Slobodan Miloševid, kojega je, jednostavno –

to više niko ne može osporiti – zavoljelo i malo i

veliko, pa čak i kompletna Jugoslavija. To

mračnim sjenkama smeta, to beskičmenjacima i

poltronima smeta”.

Prof. dr Aleksandar Draškovid (28. 8. 1988)

*...+ Prvi najodgovorniji čovjek Srbije u

poslijeratnom periodu, koji je imao dovoljno

savjesti i smjelosti da dođe među srpske

stanovnike na Kosovu, neposredno uvidi njihovo

nesnosno stanje, i otvoreno kaže šta o tome

misli, bio je Slobodan Miloševid. Treba li onda

ikoga poštenoga da čudi što je taj čovjek

spontano postao nekom vrstom simbola

spasenja tih obespravljenih ljudi?

Mira Popovid, Titograd (14. 11. 1988)

Zašto narod vjeruje Slobodanu Miloševidu?

Zato, što on vjeruje narodu i sprovodi ono što

traži narod i bori se za bratstvo i jedinstvo,

ravnopravnost, sprovođenje reforme,

amandmana na Ustav SR Srbije. Da napadi na

napadene Crnogorce i Srbe na Kosovu, moraju

biti prekinuti, svim sredstvima koje država ima

kako bi im se obezbijedila sloboda. *…+ U toj

velikoj patnji crnogorskog i srpskog naroda na

Kosovu, ne treba optuživati Slobodana

Miloševida, ja ga ne poznajem, upoznala sam ga

preko televizije i iz govora i praktičnih poteza,

ved mu dati punu podršku da istraje na

rješavanju kosovske drame, da ne dozvoli da

nam bilo ko otme našu bududnost. Stoga, narod

nosi njegove slike i pjeva pjesme.

Mila Jankovid, Borča (5. 9.1988)

*...+ Učili su nas u školi da je demokratija volja

naroda a da su rukovodioci ti koji treba da

izražavaju volju naroda. Tragična je činjenica da

su se oni odrodili od naroda i da gledaju svoje

lične interese. I upravo tim istim ljudima koji

svom narodu i svojoj Jugoslaviji u neshvatljivom


10

političkom slepilu okredu leđa smeta Slobodan

Miloševid, koji je prvi put od rata naovamo,

progovorio o stvarnim problemima na Kosovu, o

položaju Srbije kao države bez državnosti.

Svakom boljem poznavaocu istorije jasno je da

pokrajine nisu avnojske tvorevine, ved i ako su u

Srbiji bilo bi logično da su samim tim i

konstitutivni element Srbije i da se kroz ovu

republiku izražavaju u

Federaciji. Usudio se da

sve to kaže drug Slobodan

Miloševid, ne bojedi se da

de zbog toga izgubiti

fotelju, privilegije i ostalo.

Shvatio je sav jad i nemod

srpskog i crnogorskog

naroda i svih poštenih

Albanaca, i da se sa

takvim stanjem mora

prekinuti, sviđalo se to nekom ili ne. Izrazio je

dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli

njegovu sudbinu. Zato je on veliki, jer je zadobio

poverenje naroda. Nije „lider”. To je fraza

kojom se želi zaplašiti javnost i srpsko

rukovodstvo. Slobodan Miloševid je, pre svega,

hrabar i pošten čovek koji misli dobro pre svega

Jugoslaviji kakvu je Tito zamislio – da u njoj

podjednako mirno žive svi ljudi, bez obzira koje

vere i nacionalnosti bili. S pravom traži

zakonitost i red na Kosovu, diferencijaciju

najodgovornijih u zemlji za propušteno stanje i

konstituisanje Srbije kao države.. [...]

Vasa Vujovid, Debeljača (12. 9. 1988)

Ponosan sam što sam savremenik *doba+ u

kome živi i radi čovek poput jednog Slobodana

Miloševida. Vrstan komunista, izuzetno

sposoban i hrabar borac, čovek visoke opšte i

lične kulture. To je Slobodan Miloševid. Njegovo

ime nosim na posao i u svom domu. Njegovo

ime uzvikuju obespravljeni na Kosovu i Metohiji.

Slobodane, ponosimo se tobom.

Borivoj Gerzid, Beograd (25. 10. 1988)

Govor Slobodana Miloševida na

jučerašnjoj sednici SKJ predstavljao je

vrhunski politički doživljaj. On nije, kao vedina

ostalih govornika, sricao gotovo poluvekovne

političke uspavanke o jedinstvu (koje su samo

njihovo pokride za nesposobnost i

najraznoraznije mahinacije i podvale) i nije

obedavao šarene laže sa

famoznim „moramo” i

„trebamo”. Nije

predviđao iluzorni

preporod Jugoslavije, niti

držao tiradu o

problemima socijalizma i

apsurdnom prelazu u

kapitalizam na

„socijalistički” (samo

nama svojstven) način.

Njegove reči su bile kristalno jasne i

jednostavne: Srbija MORA postati ravnopravna

a svako optuživanje da hode da bude superiorna

je licemerje. Miloševideva čvrstina i odlučnost

očigledno užasavaju sve one „rukovodioce” koji

se grčevito drže svojih funkcija a koji su zemlju

ved odveli u propast. Srpskom narodu, u ovom

odsudnom trenutku, neophodno je takvo

rukovodstvo koje ne obedava ništa osim

rešavanja srpskih problema u Srbiji, pošto ih ved

(najmanje) sedam godina (od 81. i

kontrarevolucije na Kosovu) jugoslovenska

federacija nije rešila. Nema više čekanja.

Predugo se dutalo. Predsednik SK Srbije je

beskompromisan i u ovom trenutku svaki drugi

stav o Srbiji i u Srbiji je gotovo ravan izdajstvu

srpskog naroda.

Nema druge nego da Srbija bude ono što jeste.


11

PROTEST U BEOGRADU :

11- 14 MARTA 1991.

HRONOLOGIJA DOGAĐAJA.

Beograd, 9 mart: Demonstracije na Trgu

Republike u Beogradu. Sa balkona

Narodnog pozorišta govorili : Vuk

Drašković, Borislav Mihailović – Mihiz,

Leon Koen, Ţarko

Jokanović, Milan Komnenić

I Milan Paroški. Intervencija

milicije. Pendreci, suzavac,

vodeni topovi, vatreno

oruţije, zapaljeni automobili,

razbijeni izlozi. Poginuli (

18.) godišnji Branivoje

Milinović i milicionar

Nedeljko Kosović ( 54) .

Policija oduzela trake nezavisnoj televiziji

Studio B I ograniĉila njihov rad. Tenkovi

VJ u Beogradu, po odluci Predsedništva

Jugoslavije na zahtev Srbije. Uhapšen Vuk

Drašković i još stotine demonstranata.

Grupa opozicionih poslanika Skupštine

Srbije stupila u štrajk glaĊu.

Više gradova u Srbiji 10. Marta -

Organizovani mitinzi podrške srpskom

rukovodstvu. Studenti Beograda se okupili

u studentskom gradu i krenuli prema

Beogradu praćeni od strane milicije. Više

politiĉkih stranaka protestovalo protiv

primene represije i upotrebe vojske. Kasno

popodne vojska povuĉena iz Beograda. Oko

ponoći poĉelo okupljanje studenata na

Terazijma. ( sa povicima Slobo – Sadame!!!

) Minting na Ušću- Beograd 11. Mart: u

organizaciji SPS-a radi podrške srpskom

rukovodstvu i radi pritiska na pobunjene .

Ministar industije Dušan Matković u

vladi Dragutina Zelenovića , na mitingu na

Ušću pozvao prisutne na partijski dţihad

protiv sinova i kćeri na Terazijama , koji su

u tom trenutku sedeli i pevali : Dajte šansu

miru . Na svu sreću do planiranog susreta

dve genaracije nije došlo. Većina onih na

Ušću radije je ostala da preostalu energiju

sa još jednog mitinga istutnji hvatajući se u

kolo..

Beograd od 12 do 15

marta: Studenti

nastavljaju

demosntracije u

Beogradu,

Kragujevcu I Nišu.

Skupština Srbije

usvojila većinu

studentskih zahteva.

Iz zatvora pušten

Vuk Drašković; 13. Marta: Slobodan

Milošević primio predstavnike poslaniĉkih

grupa. Radmilo Bogdanović ponudio

ostavku. Opozicija odrţala miting na Trgu

republike a student i delje na Terazijama. ;

14. Marta; Nezavisni sindikat novinara

Politike, zatraţio smenu direktora

Ţivorada Minovića. NTV “ Studio B

“emitovao dokumentacioni materijal o

demonstracijama u Beogradu 15. Marta;

Borislav Jović, predsednik Predsedništva

Jugoslavije SFRJ je u petak 15. marta

podneo ostavku na svoju duţnost. Praktiĉno

ne spominući dogaĊaje u Srbiji, a pozivajući

se na meĊunacionalne sporove, medijski I

mogući graĊanski rat on je obevestio da

Predsedništvo SFRJ nije prihvatilo predlog

JNA ( i njegove) o podizanju oruţanih snaga

u stanje pripravnosti…


12

Glumac Rade Šerbedţija je sa dramskom

pauzom, rekao: “Sprema se opasni scenarij.”

Autor: Nenad Stefanović ;

Vreme br. 21; godina II; 18. Mart 1991.

II DNEVNIK RTS POKRENUO BUNT

Dnevni novinski hroniĉari ( bar oni kojima

je stalo do istine, kao što je „Borba“ koja je

to veĉe smanjila svoje dimenzije i umesto

„Crvene“ postala Crno – bela Borba)

beleţili su gotovo sve što se onog trenutka

kada su studenti krenuli u nedelju uveĉe iz

Studentskog grada pa do momenta kada su

otišli na sa Terazija, dokazujući da su

najrazumniji deo Srbije. Pa, ipak, mnogo

toga se dešavalo iza kulisa “plišane “

evolucije ostalo je do sada nepoznato

javnosti. Pogotovu ĉinjenica da je sve vreme

trajanja studentskog bunta tinjao sukob oko

“ prvoboraĉkih zasluga“ za taj bunt, da su

studenti ĉesto bili u iskušenjima zbog

otrovnih darova koji sui m iza i ispred bine

donosili razni stranaĉki “ danajci ” ili da je ,

naposletku, bilo rivalstvo izmeĊu onih koji

su se probijali preko mosta u Brankovoj

ulici kroz suzavac i onih koji su ĉekali na

Terazijama s megafonom u ruci, spremni da

to sve pretvore u iskljuĉivo politiĉke poene.

U one manje poznate detalje tehnologije

studentske pobune spade svakako i podatak

da je odluka iz se iz Studenstog grada krene4

na Terezije doneta u nedelju 10. Marta

uveĉe posle TV dnevnik. …Studenti su,

kako se kasnije saznalo gledali u društvu

svojih profesora i poslanika SPS, a jedan je

od njih priznao:- Pa da li je moguće da se

ovoliko laţe i montira!?. …Ĉlanovi

organizacionog odbora ( ĉiji je legitimitet u

nekoliko navrata osporavan, a pogotovo od

utorka uveĉe kada su pozvali student da

napuste Terazije i iznude ostavku ministra

unutrašnjih poslova, Radmila Bogdanovića,

generalnim štrajkom na fakultetima) tvrde

da sve ono što se zbivalo oko improvizacije

nije u skladu sa osnovnim studentskim

zahtevima. Tvde i to da je previše bilo onih

koji su se borili za dirigentsku palicu i

mikrofon na bini i da je u tome prednjaĉio

Ţarko Jokanović iz Nove demokratije, kao

i “pojedinci iz još nekih stranaka.”

Jokanoviću se zamera i to da je uvek ”

nestajao ” u trenutku kada je odluĉno

trebalo spreĉiti stranaĉke prvake da se

probiju na govornicu i pokušaju da je

zloupotrebe. Odbor ima i svoje viĊenje

uloge glumca Branislava Leĉića u

proteklim zbivanjima: - Govorio je u ime

studenta, a on odavno nije student,

4 Inforamciju da su studenti iz Studentskog grada u

Beogradu krenuli na Terazije, objavljena je u

Dnevniku TV YUTEL koji se emitovao iz Sarajeva.

Osim studenata iz Studentskog grada, niz Bulevar

Revolucije krenuli su studenti iz studenstikih

domova : Slobodan Penezić – Krcun, Rift Burdţević

– Tršo, kao i studenti iz Lole i sa Karaburme i

voţdovaĉkog 4. Aprila. Oni su ĉinili jezgro

studentskog protesta, koji je prvo veĉe zapao u

krizu nakon osipanja uĉesnika. Tome su doprineli i

pozivi Dragoljuba Mićunovića da se studenti

raziĊu, što su izgleda beograĊami jedva doĉekali.

Jedna ideja je i bila da se studenti povuku sa

Terazija u zgradu Rektorata kako ne bi ometali

saobraćaj. Što je bilo primenjeno 1968 godine. .


13

povremeno je pravio svoju selekciju

govornika, ali se moraju priznati da se

suprostavio pokušaju Vuka Draškovića da se

po drugi put obrati studentima. Iako je

ponekad stvarao utisak da za mikrofonom

promoviše sebe i preteruje. Leĉić je ukupno

mnogo pomogao i njemu i svim drugim

umetnicima student duguju veliku

zahvalnost.5 Da je na Terazijama zaista

uĉinjeno nešto veliko potvrĊuje danas ne

samo instinkt svih onih koji bi da odmah za

sebe rezervišu ” prvoboraĉki status “ već i

mnogi koji su poĉeli da se “grebu ” o

studente“, iako su se još u subotu i nedelju

po novinama i mitinzima izuvali pre

potoka i poţurivali da ih proglase

“zavedenom omladinom , “rušiocima

Srbije “, ili “silama mraka “. ..

ZAHTEVI STUDENATA od 11. 03.1991.

1. Da se ukinu mere represije i protiv –

ustavno uvedeno vanredno stanje.

2. Da se smesta na slobodu puste svi

uĉesnici demonstracija ( od 9. Marta)

3. Da se odmah utvrdi kriviĉna

odgovornost svih vinovnika

krvopolića i mera represije.

4. Da Dušan Mitević ( generalni

direktor RTS ) i novinari : Sergej

Šestakov, Predrag Vitas, Ivan

Krivec i Slavko Budihna, smesta

podnesu ostavke.

5. Da se ukine monopol vladajuće

stranke nad sredstvima informisanja i

5 Svoje besede na Terazijskoj ĉesmi su drţali

knjiţevnici: Borislav Pekić, Mihiz, Matija Beĉković,

Duško Kovaĉević, Dragoslav Mihailoviĉ, Gojko

Đogo, glumci. Bata Stojković, Rade Šerbedţija,

Petar Boţović, rok pevaĉ Bora ĐorĊević, patrijarh

Pavle, koji je prredloţio da se studetni raziĊu, što je

kod prisutnih izazvalo negodovanje – zviţdanjem.

da se omogući nesmetani rad NTV

Studio B i omlad. radiju B 92.

6. Da se peko teniĉke mreţe TV

Beograd omogući emitovanje

programa programa NTV Studija B.

7. Da ministar policije g. Radmilo

Bogdanović smesta podnese

neopozivu ostavku.

8. Da se hitno sazove vanredno

zasedanje Narodne skupštine Srbije.

JEDAN GLAS RAZUMA KOME

SE VEĆINA SMEJALA

PRIĈA IZ SKUPŠTINE R.S. –

1991 : DEDA I UNUK

Branko Lazić / Poslanik G.G. - Mnogo je

muke danas, muke od tog mladog sveta.

Mislim da bi trebalo da se vidi zašto je

danas izgovoreno toliko reĉi mrţnje....

Hajde da podrţimo predlog, hajde da i ta

vlada vidi da smo mi u Skupštini koja ima

poverenje u nju, zašto da ne predloţimo.. da

pomognemo tom mladom svetu da ode kući.

I oni i mi treba da znamo da je uvek bilo i da

u najstarijem tekstu koji je dešifrovan piše

da je strašno vreme došlo da mladi ne

slušaju starije. Zašto mi nemamo jedan

iskren odnos prema svemu tome? Zašto

nismo drugaĉiji ljudi? Ja hoću nešto da


14

kaţem, jednom priĉom i za nas i za njih.

Moja je priĉa: uhvatili su dedu i unuka, i

naišao je neprijatelj, i trebalo je da potraţi

put.

( Galama) Branko Lazić : - Samo se vi

smejte.

(Galama) Branko Lazić: - Smejte se..Priĉa

ima tuţan kraj.

Predsednik skupštine Slobodan Unković: -

Dozvolite, ljudi, da ĉujemo tuţni kraj priĉe..

( Galama) Predsednik Skupštine : - Imate li

predloge za ove amandmane? Na tekst!

Branko Lazić: - Ja se slaţem da usvojimo

dokument, a i hoću da budem bliţi i

razumljiviji i da opomenem sve nas na

razboritost trenutka...Ništa nije sporno, ja se

zalaţem za tekst, i za jedan i za drugi.. Sada

da nastavimo onu priĉu! Kada je neprijatelj

zatraţio put, deda je znao da moţe da poĊe

putem i izaĊe u moĉvaru odakle neprijatelj

ne bi izašao nikada , ali je unuk izašao sa

njim. Kada su ga ostavili i uzeli deĉaka da

vodi dalje..

Predsednik: - Pa dajte, molim vas, imamo

tekst, nemojte anegdote priĉati u tri sata

posle ponoći..

Branko Lazić: - Molim vas, to nije

anegdota. Molim vas da me ne prekidate.

Dete je vodilo tuĊu vojsku pravo prema

moĉvari, jer su se razumeli – to je

generacijski dogovor, to je ako hoćete,

lepota duga koji mi u ovom trenutku treba

da ostvarimo. To je jedna prostorna

dimenzija.

Predsednik: Ja ću biti prisiljen da traţim da

ta taĉno predloţite šta imate i stavićemo to

na izjašnjavanje.

Vlajko Jović: Mi smo se obrukali. Srbija je

unakaţena, ruţna da ruţnija ne moţe biti, i

niko je kao takvu neće prihvatiti. To su

nesagledive štete.

Predsednik: - Molim za strpljenje. Molim

dajte konkretne predloge.

Ţivorad Igić ( SPS ) : - Drugarice i

drugovi, vi nas ovde vijate deset sati.

Opozicija! Ja to veoma odgovorno kaţem!(

Opozicija u znak protesta napušta skupštinu

)

MeĊunarodne sankcije protiv SR

Jugoslavije Izvor: Wikipedia

Teritorije Republike Hrvatske i Republike

Bosne i Hercegovine pod kontrolom srpskih

snaga 1992-1995.

MeĊunarodne sankcije SR Jugoslaviji su

uvedene od strane meĊunarodne zajednice

zbog uĉešća Srbije i Crne Gore u ratu u

Bosni i Hercegovini.

Sankcije meĊunarodne zajednice protiv SR

Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta

bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30.

maja 1992. Sankcije su proširivane i

http://sh.wikipedia.org/wiki/Republika_Hrvatska

http://sh.wikipedia.org/wiki/Bosna_i_Hercegovina

http://sh.wikipedia.org/wiki/Bosna_i_Hercegovina

http://sh.wikipedia.org/wiki/1992

http://sh.wikipedia.org/wiki/1995

http://sh.wikipedia.org/wiki/Savezna_Republika_Jugoslavija

http://sh.wikipedia.org/wiki/Srbija

http://sh.wikipedia.org/wiki/Crna_Gora

http://sh.wikipedia.org/wiki/Rat_u_Bosni_i_Hercegovini


http://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Former_Yugoslavia_1991-1995.svg





15

pooštravane rezolucijom 787 od 16.

novembra 1992. i, naroĉito, rezolucijom 820

od 17. aprila 1993, a ublaţavane (delimiĉno

obustavljane) rezolucijama 943, od 23.

septembra 1994, 970, od 12. januara 1995, i

988 od 21. aprila 1995. Konkretan povod

za uvoĊenje sankcija bio je rat u Bosni i

Hercegovini, pošto je Savet bezbednosti

UN ocenio da je SR Jugoslavija

neposredno umešana u ovaj sukob. Po

sveobuhvatnosti i oštrini, uz izuzimanje

vojne intervencije, bile su to najteţe kaznene

mere koje su UN ikada preduzele protiv

jedne zemlje.

Sankcije uvedene navedenim

rezolucijama su obustavljene na

neodreĊeno vreme rezolucijom 1022 od

22. novembra 1995, dan posle

potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a

formalno ukinute rezolucijom 1074 od 2.

oktobra 1996 (neposredno posle

potvrĊivanja rezultata izbora u Bosni i

Hercegovini).Sankcije su samo uĉvrstile

Miloševićevu vladavinu. Najveći deo

robnog prometa odvijao se na crnom

trţištu. Najprofitabilniji poslovi u to

vreme bili su šverc nafte i cigareta.

General Ratko Mladić na vrhuncu moći.

RATKO MLADIĆ, general ( Vreme; 17.

01.1993. rubrika: Ljudi i vreme).

Obraćajući se centru Sava, borcima iz II

svetskog rata, ispriĉao je sledeću priĉu o

tajnim pregovorima sa Hrvatima u Peĉuju,

odrţanim oktobra pretpošle godine: „

DoĊemo na pregovore. Dolazi njihova

delegacija, a u njoj jedan visok, za glavu

iznad svih. Pun sebe. Pita me : „ Šta ćemo sa

Brodom?“ . „ Kako šta ćemo sa Brodom ?“-

pravim se ja nevješt. „ Pa, ĉiji će biti? “ –

pita me . „ Vi imate jedan Brod, Slavonski,

a pravedno je da mi dobijemo drugi Brod. “

Tu se on razjario. „ Vi ste se osvjedoĉili

kakve smo mi ustaše! “ – prijeti. „ Nikavi

ste “- odgovaram. „ Mi moţemo ući u

Doboj kad hoćemo, a ne u Brod!” – opet će

on. „ Hajde da se kladimo. Ko će prije. Vi

u Doboj, ili mi u Brod. Moţe?“- ponudim

ga. „ Moţe “, odgovara. Vidim da baš nije

siguran da li se šalim ili ozbiljno govorim.

A govorio sam ozbiljno. Mi smo baš uoĉi

odlaska u Peĉuj, u jednom uţem krugu,

pripremili tu operaciju. Na naš naĉin, do

detalja. Dok je taj ĉlan hrvatske delegacije

još razmišljao o našoj opkladi, ja sam već

bio na telefonu i poslao poruku da operacija

Brod moţe da poĉeti. Šifra nam je bila: „

Šefe, perem noge. “ Dva ratna vuka Lisica i

Talić znali su kako da završe taj posao.

Kasnije, 25. Oktobra 1992 godine, ponovo

na tajnim pregovorima sa Hrvatima, u

Njivicama kod Herceg – Novog, srećem

onog istog pregovaraĉa, visokog. Kaţe mi

da razmišlja da li da mi pruţi ruku jer sam

ga, navodno, prevario. Tu me on poĉne

ispitivati za Jajce. Odgovorim mu opet u



http://sh.wikipedia.org/wiki/Savet_bezbednosti_UN

http://sh.wikipedia.org/wiki/Savet_bezbednosti_UN

http://sh.wikipedia.org/wiki/Dejtonski_sporazum


16

šali: „ Šta će Hrvatima6 tri jajca?“. Nije to

komentariso. Mi smo posle ušli u Jajce, a

ţao mi je što nismo i u Travnik . “

ARKANOV SCENARIO ZA KOSOVO -

VREME; br. 117; 18. Jaunar 1993;

Ţ. R. ARKAN, novoizabrani poslanik u

Skupštini Srbije ( preko 30 slobodnih

mesta u Skupštini godinama stvarani zbog

Albanaca sa Kosova, koji su uvek

bojkotovali višestranaĉke izbore u Srbiji

pr.Ţ.K. ) govori o tome šta će sve uĉiniti na

Kosovu. Gde mu je inaĉe bila poslaniĉka

baza: „ Prvo ću tamo organizovati narod.

Zatim ću uvesti red i mir na Kosovu,

predloţiću naĉin i metode te odbrane koji će

, nadam se , biti usvojeni i, što je najvaţnije ,

pojaĉati odbranu granice sa Albanijom.

Definitnivno ćemo spreĉiti te bande koje

upadaju na Kosovo da vršljaju našom

granicom i našom svetom srpskom zemljom.

Ja im obećavam da će to za njih biti krvava.

6 „ U poslednje dve godine u Zadru je 887 graĊana

promjenilo svoje ime i prezime ( u 1991.g. 268 a u

1992 g. 619 graĊana) ; u Rijeci 1578; u Splitu 1130

je promenilo svoje ime i prezime; u Dubrovniku je

samo prošle godine takav zahtev podnjelo 247

graĊana. Što se tiĉe Zagreba, preciznih podataska

nema, ali nesluţbeni podaci govore da je promjeni

pribeglo nekoliko tisuća osoba ( samo u opštini

Centar 473) . Nacionalnost osoba koje ţele

promjeniti svoje ima i prezime u najvećem broju je

srpska..( Vreme; 1. Februar 1993; str. 21 ) .

Biće to krvava granica, obećavam vam!

Drugo, svim secesionistima kojima je

pogled uprt prema Tirani, oni koji su turisti

na srpskoj zemlji, kaţemo da ćemo se

ponašati kao svaka demokratska i

civilizovana zemlja. Isteraćemo i poslati u

njihovu zemlju sve one koji su , greškom ili

namerno zalutali na Kosovo. Sve one koji

nemaju urednu dokumentaciju o poreklu

vratićemo u njihovu Albaniju. Zatim, vrlo

vaţan zadatak biće uvoĊenje reda na

podruĉije plaćanja poreza, komunalija,

takse, sve ono što zahteva obaveza prema

srpskoj pravnoj drţavi. Oni koji se ogluše o

ovaj red biće deportovani u Albaniju.

Oni neka i idu u svoju rezervnu domovinu

Albaniju. Šiptari koji poštuju srpsku vlast,

koji priznaju Beograd i lojalni su graĊani ,

ostaće na Kosovu. Niko ih neće smeti dirnuti

i neće im faliti dlaka s glave“. Na pitanje : „

Kakve su šiptarske reakcije na njegov izbor

?“ , g. Arkan kaţe: „ Oni su srećni što sam

ja izabran“.

Ratni kriminal

BORBA DO POSLEDNJE PLJAĈKE

Autor : Filip Švarm

Vreme; 8. Mart 1993.

...Zamjenik naĉelnika štaba vojske Bosne i

Hercegovine Jovo Divjak priznao je

nemaĉkom listu „ Cajt“ da su jedan od

najvećih problema opkoljenog Sarajeva

naoruţane bande unutar grada i van

njega...No, sliĉno je i na ostalim ratištima.

Mnogobrojni promatraĉi nisu se jednom

zapitali, koliko , zapravo , voĊe zaraćenih

nacija kontrolišu svoje naouraţane

pripadnike i koliko mogu uticati na

izvršavanje potpisanih sporazuma.


17

POĈETAK : Predigra rata u Hrvatskoj

odvijala se institucionalno i

vaninstitucionalno. Dok su Srbi iz Krajnine

deţurali na barikadama, naoruţavani su

razliĉitim kanalima iz arsenala srpske i

vojvoĊanske policije, a ni razliĉite sluţbe,

tada još ţivuće JNA, nisu bile škrte...Osim

njih, srpskim selima su krstarili razliĉiti

ljudi... te prikupljali novac za kupovinu

oruţja...Istovremeno, i hrvatske vlasti nisu

ništa zaostajale. Sada već legendarnim

konvojima ( snimak M. Špegelja o nabavci

oruţija emitovan na RTS-u. Pr. Ţ.K. )

stizalo je oruţje uglavnom sa

istoĉnoevropskih crnih trţišta, a dijeljeno je

zasluţenim i provjerenim prvoborcima

vladajuće stranke. Mnogi pregaoci za

„nacionalu stvar“, već su se dobro finacijski

omastili i shvatili da mast donosi

vlast...slijede prvi oruţani sukobi i

dijapazon zarade koju rat omogućava

drastiĉno se širi. Stanovništvo u

novonastaloj situaciji pristaje na sve niţi

standard. Nestašice osnovnih ţivotnih

potrepština postaju uobiĉajene stvari ,

napuštaju se domovi i kreće u neizvesnost

izbegliĉkih kampova, vade se poslednje

njemaĉke marke pohranjene za najcrnje

dane. ..TakoĊer, i tamo gde nije bilo sukoba,

ĉinilo se sve da se izazovu. RATNI

SCENARIO: Nekoliko naoruţanih tipova

napalo bi policijsku patrolu, izdvojeni

kontrolni punkt i sliĉno, potom bi bez većih

problema ubjedilo zaplašeno stanovništvo da

im ništa osim oruţja ne prostaje, kojeg, eto,

sluĉajno, oni imaju više nego što im treba...

Slede zauzimanja gradova i sela, te njihova

pljaĉka. Oni „ oslobodioci“ koji su prvi

ušli u jedan od tih gradova nazvani su

„zlato i gotov novac“, drugi su već bili „

bjela i ostala tehnika“, a nakon njih su

stizali „lešinari“ koji su se bavili

skidanjem parketa, prozora, zahodskih

školjki, šaltera i , uopće, svega što se

moglo odneti.

LAKOĆA: Mnogi ocenjuju da je rat u

Hrvatskoj, unatoĉ svemu, samo letnji vojni

manevar prema ratu u Bosni i Hercegovini.

Izmešanost stanovništva, jasno definirani

srpski i hrvatski ratni ciljevi, osjećanje

bezizlaznosti Muslimana, u krvavom

košmaru sa pokoljima, logorima , etniĉkom

ĉišćenju i ostalim, doveli su do takvih

mogućnosti brzog i lakog bogaćenja kakve

„ braća rata“ do tada nisu moli ni sanjati.“

Autor teksta Filip Švarm , navodi i

konkretne primere, ratniĉkog

preduzetništva. Tako govoreći o preprodaji

oruţja navodi primere Sunja i Prijedora u

kojima su : „ lukave općinske vlasti

prodavale „kalašnjikove“ jednoj i drugoj

strani za 640 DEM ( Slunj) , u Prijedeoru

su visoki funkcioneri tamošnjeg SDS

organizovali prodaju jednog tog oruţja

Muslimanima za 2000 DEM“. G. Švarm

nadavodi i ekstreme primere trgovine

ljudskim ţivotima: „ Cijena puštanja iz

logora Omarska iznosila je 10 000 DEM.

Priĉa se da ju je platio samo jedan ĉovjek.

Musliman, vlasnik dobro uhodane privatne

firme“. Sarajevo je po pisanju novinara

Švarma, bilo najidelanije za sticanje ratnog

profita. U njemu se naplaćivalo sve, a

najunosniji su bili izlasci iz njega

podzemnim kanalima: „ Nije nikakva tajna

da su preko Kiseljaka izvodili ţitelji

Sarajeva iz blokade. Jedini uvjet je bio

plaćanje tvrdom valutom, a njen iznos se

odreĊivao prema procenjenoj plateţnoj

sposobnosti klijenata. ..Priĉa se da je

staklena zgrada Ceneksa ( jedino je tu


18

postojao satelitski telefon, struja, voda i

hrana) , bila neoštećena do pozne jeseni

1992., zato što su njeni vlasnici uredno

plaćali „reket“ tobdţijama sa Pala. On

navodi primere u kojim: : „ Prilikom

organizovanja konvoja sa manjinskim

stanovništvom za napuštanje razliĉitih

gradova, prije svega gde je srpsko

stanovništvo u većini , ali i drugih , hratskih

i muslimanskih, izbeglice ne samo što su

ostavljale celokupnu imovinu već su morale

dodatno plaćati od 50 do 100 DEM za mesto

u autobusu. ..neki svedoci navode da je

izvesna Perka prilikom napuštanja

Banjaluke, tamošnjim Hrvatima i

Muslimanima, koji su isplatili svu proceduru

tamnošnjih vlasti, uzimala dodatnih 80

DEM.“ Na kraju teksta g. Švarm ,

zakljuĉuje: „ Previše je ljudi što zaraĊuju na

ratu i na njihovim posledicama.

Organiziranim bandama na sve tri strane (

Srpskoj, Hrvatskoj i Muslimanskoj pr. Ţ.K. )

ne odgovara okonĉanje krvopolića prije

nego što izvuku sve što mogu izvući. ..

Sumnjiv legitimitet svih zaraćenih strana

van matiĉnih drţava omogućava zbivanja

sliĉna onima u Somaliji gde se ratuje za litru

nafte i kilogram brašna. Profiteri će u

meĊuvremenu, sa vrećama para, već biti

daleko.“

POSLEDICE EKONOMSKIH

SANKCIJA UVEDENIH SRBIJI:

Vreme ; br. 133; str.9; 10.05.1993.

I S T I N A

Ko to tamo radi ?

Privatni sektor beţi u ilegalu

U Jugoslaviji je sve manje zaposlenih i sve

manje slobodnih radnih mesta. MeĊutim,

dok je industrijska proizvodnja

prepolovljena, broj zaposlenih je smanjen

samo za deset odsto. Sve je više i onih koji

su zaposleni, primaju platu ali ne rade. ( U

to vreme omiljen stih rakoviĉkih radnika je

bio: ala volim ovaj reţim, plata ide, a ja

leţim pr. Ţ.K. ) . U javnosti se ĉuju

najrazliĉitije procene od pola miliona do

milion plaćenih neradnika. Pod sankcijama,

mnogim granama i nije lako da rade. Prvo

je uništeno trţište koje se prostiralo po

bivšoj Jugoslaviji i tako je već ĉetrdesetak

odsto potencijalnih kupaca odstranjeno.

Ostaci meĊunarodne trgovine, koji se

odvijaju podzemnim kanalima i uz mito

carinicima susednih drţava i laţne papire,

mogu da napune izloge u Ćumiĉevom

sokaĉetu, ali ne i da obezbede repromaterijal

velikim proizvoĊaĉima. Zato i zvuĉi sasvim

logiĉno da je veliki broj zaposlenih u

privredi bez ikakvog posla. U takvim

odnosima ono malo privrede što još radi

treba da stvori dovoljno da obezbedi plate ne

samo sebi nego i za, recimo, 750 hiljada

svojih kolega iz privrede koji ništa ne

stvaraju, 450 hiljada zaposlenih u

vanprivredi, milion i dve stotine hiljada

penzionera, 750 hiljada onih koji traţe i

ĉekaju zaposlenje i nekoliko ( hiljada)

izbeglica. Posledica ovog stanja je

nedostatak bilo kakve perspektive. Plate

moraju biti bar ĉetvorostruko manje, nego

što bi omogućavala produktivnost, onih koji

uspevaju nešto da urade, jer jedan takav

mora da obezbedi platu za još troje. Privatni

sektor, sledeći nametnute okolnosti, ponaša

se racionalno beţi u ilegalu jer neće, a i ne

bi bilo prirodno, da preraste u instituciju za

kupovinu mira. Sto ĉetrdeset hiljada


19

privatnih preduzeća zvaniĉno zapošljava

samo sedamnaest hiljada radnika.

Gazda Jezda na vrhuncu moći

SLUĈAJ JUGOSKANDIK:

Autor: Ivan Radovanović

VREME; 19. April 1993

Pljaĉka: S KROVA U SEF

„ Priĉa o novcu Jezdimira Vasiljevića i

njegovim nesrećnim štedišama ušla je u fazu

kriminalne fantazije. U ĉetvrtak rano ujutru

trojica maskiranih pljaĉkaša upala su u

preko krova u prostorije “ Jugoskandika “,

vezali ĉlanove obezbeĊenja i Odbora štediša

i iz trezora odnela, prema nezvaniĉnim

podacima, oko tri ipo miliona

maraka…Novine su izvestile o pljaĉki

stoleća, a Jugoskandikove štediše da je sve

to najobiĉnija nameštaljka i krenule

naoruţene pajserima ne bi li u u nekim od

jugoskandikovih skladišta pronašli makar

deo gazda Jezdinog blaga. … Svemu što

se u ĉetvrtak dogodilo predhodio je naravno,

ĉitav niz komplikovanih i zamršenih

dogaĊaja, zbog kojih većina Jugoskanikovih

štediša otvoreno sumnja u tzv. pljaĉku

stoleća. Ta zapetljancija je poĉela još 12.

Marta kada je deo novca ( deviza ) iz gazda

Jezdinog sefa podeljen izvesnom broju ljudi.

Glavni Vasiljevićev opunemoćnik , odbio

je da Odboru štediša preda spisak isplaćenih

klijenata, tvrdeći da je to poslovna tajna. (

Štediše su tvdile da meĊu obeštećenim ima

istaknutih politiĉara. Štediše koje su celu tu

gungulu pegurale i preţivele naravno da je

veoma bilo sumnjivo kada su u petak ujutro

saznale da je trezor opljaĉkan. Neki od njih

se skupljaju pred zgradom Poslovnog

prostora, na uglu Maršala Tolbuhina I

Smiljanićeve, sli to je sve što mogu da

urade. SvaĊaju se sa ljudima iz

obezbeĊenja…

Premijer Radoje Kontić i Dafina Milanović

AFERA DAFIMENT BANKE

Autor: Dimitrije Boarov

Vreme; 14.02.1994.

Saslušanje Dafine Milanović

UVREĐENA I USAMLJENA


20

Tek će neka studiozna analiza stenograma

moţda otkriti nešto novo o aferi Dafiment

banke pred anketnim odborom Skupštine

Jugoslavije ( 10. Februara) . Na prvi pogled,

javnost i anketni odbor nisu dobili ništa, sem

onoga što se moglo oĉekivati. Glavna

novost je da će se odbrana gospoĊe Dafine

izgleda usmeriti na prebacivanje

odgovornosti na jugoslovenske i srpske

guvernere koji nusu rekli stop na kamate 10

i 18 odsto. Drugi veliki greh Narodne

banke Srbije, po

mišljenju gĊe

Dafine, jeste to

što ona ne pristaje

da primi otplatu

kredita koji je u

martu prošle

godine odobrila

Dafiment banci i

za koji je u

hipoteku preuzela

251 kilogram

zlata. GĊa

Milanović je uz to nekoliko puta naglasila,

tokom ovog saslušanja, da njena banka nije

nikada dobila ni dinara iz primarne emisije,

mada je indirektno priznala da je za raĉun

banke Srbije otkupljivala deviznu efektivu.

Na pitanje da li je imala uliĉne dilere,

odgovorila je da je to pitanje za sve banke.

Najdelikatniju optuţbu guvernerima gĊa

Dafina je izrekla opisujući dane nakon

bekstva kolege gazda Jezde i nakon sloma

Jugoskandika. Tada je, kako kaţe,

preklinjala odgovorne da u drţavni trezor

prime „polupuni trezor Dafiment banke“,

ali su oni, navodno, to odbili. Tada su mnogi

poĉeli da dolaze po novac sa oruţijem u

ruci, sa bombama oko vrata, pištoljima i

noţevima. Na molbu da navede neka imena

gĊa Dafina je odgovorila da je ona već

izgubila dvoje dece i da joj je ostalo samo

još jedno. Na oĉekivano pitanje politiĉara

da navede imena politiĉara koji su nakon

sunovrata banke izvukli svoje debele

depozite i navodno samo preko kamata

profitirali oko 70 miliona maraka, ĉak i

kad je sve postalo jasno, Dafina Milanović

je sa primetnom dozom ogorĉenja rekla

da će po nalogu suda

rado izneti sva ta imena

iz “svih stranaka”….

OjaĊene štediše...

...Juĉe pre poĉetka

seanse u Skupštini

Jugoslavije Bulevar

revolucije je zakrĉila

grupa od nekoliko

ojaĊenih štediša, ali je

policija oĉigledno tako

nešto oĉekivala, pa je

saobraćaj preusmeren u okolne ulice.

Demonstranti su, naravno traţili pare..Grupa

se brzo osula, u redovima su izgleda bili

uporniji ( prema poslednjim procenama,

Dafiment banka je duţna oko 620 miliona

maraka, prema 450.000 štediša, a imovina i

plasman se procenjuju na oko 220 miliona

maraka. ) GospoĊa Dafina se pred anketnim

odborom pojavila u odmerenom kompletu

od tamnolila svile. Zlato je ovog puta

izbaĉeno iz nakita, ali su ostali srebrni ukrasi

nabijeni dragim kamenĉićima. Nastup joj je

bio “ĉvrst” sa nešto plaĉevne komponenete

kad god bi pomenula decu i narod….

.. Na sva delikatna pitanja gĊa Dafina je

umesto onog ameriĉkog - no comment ,


21

odgovarala ,: - „rado ću vam na to pitanje

odgovoriti napismeno.“ Više od gĊe

Dafine, stekao se utisak, saslušavanja su se

uplašili ĉlanovi anketnog odbora. Te finoće

i uvijanja, toboţnjeg razumevanja i

dţentlmenske etikecije, malo ko je video u

ovom skupštinskom zdanju. Svako ko je

postavljao pitanja upozoravao je “

znaĉajno” sve prisutne da gĊa Milanović ne

mora odgovarati jer je reĉ o “delikatnim”

stvarima. Samo su se novinari ĉudili što se

niko ne sluţi tako poznatim glagolima

kakvi su lagati, krasti, pljaĉkati...

VELIKI IZBEGLIĈKI

TRANSPORT

Aleksandar Ćirić je Vremenu od 24. Jula

1995g. napisao propoĉki tekst :

„Na putu za nedoĊiju“ , u ĉijem

podnaslovu stoji: „ Najmanje 3,2 miliona

graĊana bivše SFRJ ovog trenutka je u

“statusu“ izbeglice. Sudeći po razvoju

dogaĊaja u Hrvatskoj, istoĉnoj i zapadnoj

Bosni uskoro će biti još stotinak „ novih“.

( 8. Avgusta desila se „ Oluja” u kojem se

našlo oko 220.000 Srba , uglavnom iz

Hrvatske ( Knina) i zapadne Bosne p.r. Ţ.K.

). Beveći se „unutrašnjim izbeglicama“ A.

Ćirić navodi i konkretne podatke,

pomeranja stanovništa iz regija bivše SFRJ.

Tako je : „ oktobra 1991. U ime UNCR

gospoĊa Sadako Ogata upozorila, i

izrazila bojazan da broj izbeglica iz Jug.

Do kraja godine moţe biti oko 400.000

...Stvarnost je prevazišla strahovanja:

decembra 1991 broj unutrašnjih izbeglica je

premašio pola miliona , a ukupan broj

procenjivan je na oko 750.000. Pojam

„razmene stanovništava“ ušao je u javnu

upotrebu ne izazivajući nikavu jezu, naroĉito

kod politiĉara tipa „nacionalni lideri“. Ćirić

u svom tekstu navodi i : „ prvi egzodus (

Srba u Banja Luku pr. Ţ.K. ) iz zapadne

Slavonije, decembra 1991.. ...Leto 1992.

donelo je rat u Bosni i Hecegovini, novi

pokret starih beskućnika. Samo juna te

godine u Subotici je izdato 14.000 pasoša

izbeglicama iz BIH... Tog leta sluţbena

procena broja izbeglica u zemlji prevršila je

1,7 miliona, a u inostranstvu dosegla cifru

od pola miona ljudi... Pred novu 1993.

Godinu generalni sekretar UN Butros

Gali objavljuje procenu nadleţnih sluţbi

UN da status izbeglica iz bivše Jugoslavije

ili u njoj ima više od tri miliona ljudi.“ To

nije bio kraj , tako da Ćirić piše: ..od juna

1994 do maja 1995. s podruĉija Bosanske

krajine – iselila su se 9054 graĊana. .. (

muslimana pr. Ţ.K. ) ... Kada je Armija BiH

( ABIH) juna prošle godine rešila da se

obraĉuna sa Fikretom Abdićem, s njim je u

Republiku Srpsku Krajinu izbeglo oko

45.000 ljud; Hrvatska nije htela da ih primi,

Evropa takoĊe....ovih dana je većina njih

doĉekala godišnjicu na uskom prostoru oko

Velike Kladuše, koju Fikret Abdić

kontroliše uz pomoć vojske krajiških Srba.

.. Izbegliĉa priĉa je za sada stala na


22

ovogodišnjem prvomajskom ĉišćenju

zapadne Slavonije od preostalih petnaestak

hiljada Srba, i egzodusu oko 35 hiljada

Muslimana iz srebrniĉke enklave“. – piše

na kraju A. Ćirić , koji na poĉetku teksta

navodi da je BIH najteţe pogoĊena ratom

i prinudnim migracijama : Najnovija

procena Visokog komeserijata UN za

izbeglice ( UNHCR) govore o 1,327

miliona izbeglica i 1,422 miliona ratom

pogoĊenih u BIH; ukupni broj gotovo

dostiţe sadašnje stanovništvo onog što je

ostalo od nekadašnje Bosne i Hercegovine.“

14. 12. 2012. 14:54h | rts rs

Te davne 1995. potpisan je Dejtonski sporazum

Slobodan Milošević, Franjo TuĊman i Alija

Izetbegović 14. decembra 1995. godine u

Jelisejskoj palati u Parizu potpisali

Dejtonski sporazum. Bosna i Hercegovina

sporazumom podeljena na dva entiteta:

Republiku Srpsku i Federaciju BiH. SRJ je

ratifikovala sporazum 13. novembra 2002.

godine. Mirovni sporazum za Bosnu i

Hercegovinu, parafiran 21. novembra

1995. godine u Dejtonu, u ameriĉkoj drţavi

Ohaju, posle tronedeljnih pregovora,

potpisan je 14. decembra iste godine u

Parizu. Sporazum su, u prisustvu tadašnjeg

drţavnog sekretara SAD Vorena Kristofera,

potpisali Slobodan Milošević, Franjo

TuĊman i Alija Izetbegović, u Jelisejskoj

palati u Parizu.

S. Milošević, F. TuĊman i A. Izetbegović

Potpisnici su se obavezali da meĊusobne

odnose regulišu prema Povelji UN,

Završnom helsinškom aktu i drugim

dokumentima OEBS-a, kao i na meĊusobno

poštovanje suvereniteta i rešavnje

nesporazuma na miroljubiv naĉin.

Dejtonskim sporazumom Bosna i

Hercegovina je podeljena na dva entiteta:

Republiku Srpsku i Federaciju BiH.

Skupština SR Jugoslovije ratifikovala je

Dejtonski sporazum 13. novembra 2002.

godine.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/271292/Sedamnaest-godina-Dejtonskog-mirovnog-sporazuma

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/271292/Sedamnaest-godina-Dejtonskog-mirovnog-sporazuma


23

NATO bombardovanje SRJ,

deset godina posle: 78 dana

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/spomenar/

nato-bombardovanje-srj-deset-godina-posle-

10281/

Srbija danas obeležava dan sedanja na žrtve

vojne operacije NATO, u kojoj je ubijeno i

ranjeno više od 9.000 ljudi. Pre tačno deset

godina 19 članica te vojne alijanse započelo je

bombardovanje bivše Jugoslavije. Tokom 78

dana vazdušne kampanje nazvane "Milosrdni

anđeo" poginula su 1.002 pripadnika Vojske

Jugoslavije i srpske policije i oko 2.000 civila,

među kojima i 88-oro dece, a više od 6.000 ljudi

je teže i lakše ranjeno, dok se desetak osoba i

danas vode kao nestale. Akcija NATO-a usledila

je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize

na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta

1999. godine.

Srpski parlament je 24. marta 1999. godine

doneo odluku o neprihvatanju stranih trupa, a

iste večeri u 19:45 minuta NATO snage su

započele vazdušne udare krstaredim raketama i

avijacijom, po celom području Srbije i Crne

Gore.

Napadi na Jugoslaviju počeli su na osnovu

naređenja tadašnjeg generalnog sekretara

NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada

iste nodi proglasila je ratno stanje.

Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište

udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva,

Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a

prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici,

Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji,

Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11

nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na

meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena

masivnih udara.

NATO snage bile su raspoređene u 59 baza na

teritoriji 12 zemalja, a dejstvovale su najviše iz

četiri vazduhoplovne baze u Italiji, s brodova na

Jadranu, dok su u nekim operacijama

učestvovali i strateški bombarderi koji su

poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i u

Americi.

Tokom operacije izvršeno je 2.300 vazdušnih

udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150

borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000

projektila ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 20.000 velikih projektila, među

kojima 1. 300 krstaredih raketa na vojne i civilne

ciljeve, a izručio je i 37.000 "kasetnih bombi" sa

350.000 kasetnih podprojektila, takozvanih

"bombica".

Uz upotrebu najubojitijeg oružja,

Severnoatlantska alijansa je u ratu protiv Srbije

upotrebila i zabranjeno naoružanje - municiju sa

osiromašenim uranijumom.


24

Tako je ved 30. marta, granatama municije s

radioaktivnim primesama bombardovano šire

područje Prizrena, a prema podacima VJ između

30 i 50 hiljada komada municije s osiromašenim

uranijumom razasuto je na 112 lokacija širom

zemlje, najviše na Kosovu i Metohiji.

U više gradova i mesta - Aleksincu, Kuršumliji,

Dupriji, Nišu, Novom Sadu, Murinu, Valjevu,

Surdulici, pogođen je veliki broj stambenih

objekata, uz veliki broj civilnih žrtava.

Bombardovane su, pored vojnih ciljeva, i

izbegličke kolone na području Kosova, putnički

voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, pijaca

u Nišu... Pogođeni su i bolnica "Dragiša Mišovid"

i kineska ambasada u Beogradu, kada je

poginulo desetak civla.

Beograd je napadnut prvog dana operacije

raketiranjem Jakova i aerodroma u Batajnici u

20:05 časova. Bilo je to njegovo peto

bombardovanje u ovom veku i prvo

bombardovanje jedne evropske prestonice

posle Drugog svetskog rata.

Uništeni su skoro svi predajnici Radio-televizije

Srbije, uključujudi toranj na Avali, a u dva časa i

šest minuta posle ponodi, 23. aprila, pogođena

je i zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici, gde je 16

radnika ubijeno, a četvoro teže povređeno.

Život Beograđana 78 dana NATO kampanje bio

je prekidan zvucima sirena koje su označavale

početak i kraj vazdušne opasnosti, a samo

nekoliko dana nakon prvih bombi počeli su i

protestni mitinzi.

Protesti sa simbolom "targeta" organizovani su

na Trgu Republike, kako bi se svetska javnost

upozorila da u toj "preciznoj kampanji" NATO-a

stradaju civili.

Nakon rušenja novosadskih mostova

Beograđani su se svakodnevno, uprkos

razaranju i svesti o bliskoj opasnosti, u velikom

broju okupljali kako bi simbolično branili

mosotove za koje su generacije bile vezane

uspomenama.

Tokom 11 nedelja bombardovanja Beograđane

je o stanju u glavnom gradu izveštavao tadašnji

rezervni načelnik Gradskog centra za

obaveštavanje Avram Izrael čija rečenica "

Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd je

prošla. Gotovo!!!" ostala u sedanju svima.U

bombardovanju su uništena 54 objekta putne

infrastrukture, oko 300 škola, bolnice i zgrade

državne uprave, a teže i lakše je oštedeno 176

spomenika kulture. Uništena su 54 objekta

putne infrastrukture, od čega 45 mostova, 28

železničkih mostova i 148 stambenih i

poslovnih objekata.. Stradalo je više od 300

škola, od kojih su tri potpuno uništene, više

desetina bolnica, zgrade državnih organa,

uključujudi i zdanja Ministarstva odbrane i MUP-

a Srbije u centru Beograda.

Teže i lakše je oštedeno 176 spomenika kulture,

od kojih 23 srednjovekovna manastira i veliki

broj crkava širom Srbije, ali i nekoliko džamija i

objekata islamske kulture u Đakovici, Pedi,

Prizrenu... Uništena je tredina

elektroenergetskog kapaciteta zemlje,

bombardovane su dve rafinerije (Pančevo i Novi

Sad), a snage NATO su prvi put upotrebile i

takozvane "grafitne bombe", kojima je

onesposobljavan elektroenergetski

sistem.Prema procenama stručnjaka, u

zavisnosti od metodologije, materijalna šteta

pričinjena bombardovanjem procenjuje se na

30 do 100 milijardi dolara.U oružanom sukobu

sa nadmodnijim neprijateljem, srpska PVO

uspela je da obori dva aviona NATO - lovac F16 i

američki supermoderni "nevidljivi" avion F-117,

i da zarobi tri neprijateljska vojnika.


25

Prilikom povlačenja snaga VJ, ispostavilo se da

je učinak NATO 14 uništenih tenkova, 17

oklopnih transportera i 20 artiljerijskih oruđa.

Intervencija je, posle više diplomatskih

inicijativa, okončana potpisivanjem Vojno-

tehničkog sporazuma u Kumanovu

(Makedonija) 9. juna 1999. godine, a tri dana

kasnije počelo je povlačenje jugoslovenskih

snaga sa Kosova i Metohije.

Generalni sekretar NATO-a izdao je naredbu o

prekidu bombardovanja 10. juna. Tog dana su

poslednji projektili pali na području sela

Kokoleč u 13:30 minuta, a istog dana je Savet

bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244.

Predrag Popović

POSLEDNJA ISPOVEST

SLAVKA ĆURUVIJE

Blic Nevs – magazin: br.23; 5. april

2000.

„ Od socijalista kontaktirao sam sa

Draganom Tomićem ( NIS pr. Ţ.K. ),

Nadom Perišić, Branislavom Ivkovićem i

neverovatnim Zlatanom Peruĉićem...veza

sa njima je bio Hadţi Dragan Antić,

direktor „Politke“ , koji je nekad u šali,

nekad vrlo ozbiljno znao da me upozori da

su „oni“ mnogo ljuti i da stojim loše...Ĉesto

sam bio u prilici da slušam upozorenja da će

mi Tijanić doći glave, da on preteruje,

najdirektnije im uvaljuje prst u oko. Tijaniću

sam to prenosio i ohrabrivao ga: „ Majstore

samo piši i ne obaziri se“. ... „ Mira je uvek

jako štitila Slobu“ – kaţe Ćuruvuja. „ Uvek,

pogotovu u ozbiljnim situacijama, dobro je

pazila šta će reći . Smatrala je da mnogo loše

pišem o Slobi, kako u „ Borbi“ ( S.Ćuruvija

je 1992/93. pisao feljton o S.M. tako što ga

je u daktilo -birou direktno diktirao pr.Ţ.K.)

i „ Telegrafu“ , tako i kasnije u „ Dnevnom

telegafu“. Uveravao sam je da ne pišem

loše o njemu već o politici koju on vodi.

Mira da nije imala pravi uvid u to što radim,

ali znala je generalno šta mislim i kakve

politiĉke partije podrţavam. O meni je imala

bolje mišljenje nego o mojim novinama. Ta,

potpuno šizofrena situacija, prenela se ĉak i

na Miloševića. ..Pretpošle godine 1997, kad

su se nad mojim poslom opet nadvili tmurni

oblaci , krenuo Ţika Šerpa (sociolog

Ţivorad ĐorĊević7, devedesetih direktor

7 Spletom ţivotnih okolnosti kao novinar – saradnik,

poĉetkom devedesetih u Beogradu, upoznao sam ih

obijicu. Najpre Slavka Ćuruviju, kao urednika u tzv.

Manjinoj „ Borbi“. Sećam se da je sa lakoćom pisao

feljton o S.M. Pošto sam kao „honorarc“ u Gradskoj

rfedakciji u to vreme pratio Rakovicu, Slavko me je

zajedno sa Gradišom Katićem i fotografom Boţom

Petrovićem, angaţovao da prikupljamo sirov

matrijal ( izjave od direktora, radnika, sindikalanih

lidera.). Ja sam te prikupljne izjave skidao sa trake

na papir. Gradiša Katić mi reĉe da poţurim i da to

predam Slavku. Jednom prilikom u hodniku Slavko

mi je rekao: - Al‟ si nepismen. U vreme sukoba

izmeĊu Ćuruvije i Manje ko će biti glavni, ja sam

prešao u Radio Jugaslaviju poĉetkom 1993. Primio

me je bivši direktor i osnivaĉ Stuija B i novinar

Borbe Dragan Marković, koji je već tada bio vidno

bolestan. Tokom 1993 g. na njegovo mesto je došao

Ţivorad ĐorĊević, za kojeg sam od jednog svog

profesora, saznao da je diplomirao sociologiju.


26

TV Politika, Radio Jugoslavije ... pr. Ţ.K.

) , po ko zna koji put da me izbacuje iz

prostorija i štamparije, odluĉio sam da odem

na taj njihov koktel. ( tzv. „ Julovaca. “

pripadnika politiĉke stranke JUL koju je

predvodila Mira Marković pr. Ţ.K. ). Tada

sam dugo sa Miloševićem razgovarao o

svemu i svaĉemu..Za Miloševića ja sam

spadao u grupu takozvanih Mirinih

prijatelja, ovakvih i onakvih. U toj grupi bili

su, izmeĊi ostalih, Miša Vasić , Nedan Cekić

i joše neke kolege koje je Sloba smatrao

Mirinim prijateljima..

Prvi i polsednji put Ćuruvija je sreo

Jovicu Stanišića na jednom koktelu. ..

Stanišić je stajao u društvu generala

Aleksandra Dimitrijevića, kolege iz KOS-

a, i njegove supruge. „Aca je sjajan,

zanimljiv i inteligentan tip, pravi šarmer“,

seća se Ćuruvija tog susreta „ Kad me je

primetio , pozvao me je :

- Gde si, izdajniĉe?

– Evo me, izdajniĉe!

Naše interne šale nisu imale konotaciju

kakvu danas ima takvo etiketiranje. On

mene jeste zvao izdajnikom i stranim

plaćenikom, ali me je doţivljavao, kao i

mnogi drugi reţimski ljudi, kao korektnog

neprijatelja u svojim redovima. .. Jovica je

stajao pored njega u sluţbenoj pozi,

ozbiljan, malo namršten. Respektovao sam

ga kao što respektujem sluţbu , ako radi u

okviru ustavnih ovlašćenja. Dok nas je Aca

upoznavao, gledali smo se pravo u oĉi, sa

Nisam odlazio kod njega u kancelariju, ali se zato

Ţika pojavio na koktelu kojeg sam priredio u tzv.

„španskoj redakciji“ nakon svoje ţenidbe 28.

avgusta 1993. sa slavljem u Miloševom konaku.

diskretnim osmehom. On je pruţio ruku i

rekao :

- Zdravo, kolega.

- Zdravo, kolega – uzvratio sam mu..

..Rekao sam da bi bilo dobro da se

vidimo i ispriĉamo. On je pristao.

Pitao sam ga za neki broj telefona

kako bi ga mogao naći:

- Zapišite – rekao je.

- Nema potrebe, zapamtiću. Recite.

- Nećete zapamtiti, zapišite – insistirao

je.

Zapisao sam broj i kasnije sam ga zaista i

zvao, ostavio poruku njegovoj sekretarici,

ali on je izbegavao da se vidimo, tako da

nam je to bio jedini susret“. – rekao Slavko

Ćuruvija - Petru Popoviću, autoru knjige : „

Oni i mi“ i uredniku i novinaru „DT“ i „

Evropljanina“.

Slavko Duruvija, novinar


27

Bojana Jager

08. Sep 2000 17:30 (GMT+01:00)

Koje su sve sankcije uvođene prema SRJ za

poslednjih deset godina

Dejstvo tupog oružja

Ekonomska blokada proglašena je izazovom za

privredu, koji je bio toliki da je u 1992.

pripremljena jedna od najvećih svetskih

hiperinflacija koja je nastupila već naredne

godine

Skoro čitavu proteklu deceniju međunarodna

zajednica različitim političkim i ekonomskim

sankcijama pokušava da kažnjava aktuelni

režim, a sasvim konkretno kažnjava Srbiju i

ponajviše njeno stanovništvo, sa neskrivenim

ciljem da izoluje Miloševida, stavi mu na dušu

najvedi deo krivice za krvavi raspad bivše

Jugoslavije, iznudi određene političke poteze na

spoljnom, a rastanak od vlasti na unutrašnjem

planu. Sve od nabrojanog, izuzev poslednjeg, do

sada je i uspela.

Nogu su povukli u septembru 1991. KEBS koji je

uveo embargo na prodaju oružja Jugoslaviji i

ministarski savet EZ koji uvodi ekonomske

sankcije protiv Srbije i Crne Gore. Pošto su oštra

osuda Stejt departmenta " srpske agresije u

BiH" i pismo tadašnjeg državnog sekretara

Džejmsa Bejkera, slične sadržine a upudeno

Slobodanu Miloševidu, obišli svetsku političku

kuhinju u aprilu 1992. delegacije 50 zemalja,

učesnica KEBS-a, izuzev jugoslovenske,

prihvataju Deklaraciju u kojoj se " srpske

neregularne snage i JNA osuđuju kao izazivači

kršenja nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i

ljudskih prava u BiH".

Vladi Srbije je preporučeno da nastavak učešda

u KEBS-u zavisi od njenog poštovanja svih

obaveza koje podrazumeva članstvo u toj

organizaciji.

Prema bogatoj

dokumentaciji Fonda za razvoj demokratije,

tog istog dana je na zasedanju Skupštine Srbije

ministar inostranih poslova Vladislav Jovanovid

izjavio da " ovo nije ultimatum ved saopštenje",

predloživši da se o tom pitanju ne diskutuje, jer

smo mi najvedi poštovaoci principa KEBS-a". Ni

postavljeni datum nije nikakav rok, ved je on u

ministrovoj interpretaciji značio da de se tada

konferencija KEBS-a ponovo vratiti pitanjima

jugoslovenske krize. Što se tiče povlačenja JNA

iz BiH Jovanovid je rekao da to nije stvar koja se

tiče Srbije, ved je to pitanje koje treba da reše

JNA i BiH.

Uopšte, za domadu politiku tokom celog

sankcijskog perioda bilo je karakteristično

ovakvo nipodaštavanje nedvosmislenih signala

iz sveta, što se uvek završavalo kao i u

pomenutom slučaju: u maju OEBS usvaja

deklaraciju o BiH po kojoj se mogu preduzimati

akcije u vezi sa tamošnjom krizom i bez

saglasnosti delegacije Jugoslavije, iz Beograda

se povlači 12 evropskih ambasadora, a

Vašington vrada kudi Vorena Zimermana, da bi

na kraju, na predlog SAD, i KEBS suspendovao

Jugoslaviju iz svog članstva.Sve se okončava

krajem maja 1992. Rezolucijom Saveta

bezbednosti 757. kojom su uvedene sankcije

Srbiji i Crnoj Gori i koja je predviđala potpuni

međunarodni ekonomski embargo prema

nepriznatoj SRJ. Prema dokumentaciji Fonda za

razvoj demokratije, predložile su je Francuska,

Velika Britanija, SAD, Belgija, Maroko i

Mađarska, izglasana je uz podršku Rusije sa 13

naprama 0, a uz uzdržavanje Kine i

Zimbambvea. Istovremeno SAD je donela

odluku o zamrzavanju svih sredstava i imovine

koju SRJ i RS poseduju u Americi. Ved tada

Džejms Bejker u UN neuvijeno izjavljuje da "


28

ukoliko budu iscrpljena sva ekonomska sredstva

za opamedivanje Srbije, može dodi i do primene

vojne sile."

Ceo krug se zatvara samo dva meseca kasnije,

kada je SB UN doneo Rezoluciju koja se odnosi

na nemogudnost SRJ za automatskim

kontinuitetom članstva SFRJ u svetskoj

organizaciji. U skladu sa onim za šta se, prema

Biltenu Fonda za razvoj demokratije, još u

aprilu 1992. zalagao Bejker da je "jedino

stvarno oružje protiv Miloševida nepriznavanje

preostale jugoslovenske države", tačku na " I" u

ovoj priči trebala je da stavi Milenijumska

sednica UN, na kojoj na sredu nije prošla

američka inicijativa o izbacivanju jugoslovenske

misije sa Ist rivera.

Potpuno izopšteni Beograd na domadoj sceni

upregao se da "herojski " digne glavu. Sankcije

su proglašene izazovom za privredu, koji je bio

toliki da je u u 1992. pripremljena jedna od

najvedih svetskih hiperinflacija koja je nastupila

ved naredne godine. Radnicima, od kojih se neki

još uvek prinudno odmaraju, obedano je da

zbog sankcija nede izgubiti posao, mada do

švedskog standarda ( koji im je uprkos svega

lično obedao predsednik Miloševid) nisu stigli.

Dinar se bezuspešno oporavljao kroz

Avramovidev program da bi danas na ulici

vredeo svega četiri pfeniga, preduzeda su

materijalno iscrpljena i tehnološki zaostala i

izgubivši partnere iz razvijenih zemalja sada ih

traže po Rusiji, Kini i drugim zemljama -

stradalnicama od iste neprijateljske svetske

politike. Prodat je" Telekom", a pare brzometno

potrošene, društveni i lični standard sa kraja

prošle decenije nedostižni su san, a posle

prošlogodišnjeg bombardovanja na snazi je

obnova zemlje sopstvenim snagama....

Uz dobru medijsku i političku obradu NATO u

septembru 1995. počinje šesnaestodnevno

bombardovanje RS, nakon kojeg Robert E

Hanter, američki ambasador u Alijansi izjavljuje

da bi se" bez toga nastavila tragedija

jugoslovenskih naroda, a u toj tragediji ne bi bili

samo oni izgubljeni, nego bi bio izgubljen i

NATO." Sledi Dejton, gde je utvrđen i parafiran

sporazum o rešavanju problema u BiH. Posle

njega na kratko je izgledalo da se otopljava

sankcijski obruč prema SRJ - u decembru EU

suspenduje sankcije prema Jugoslaviji, ali SAD

zadržavaju spoljni zid sankcija, i dalje ne

priznaju SRJ i zadržavaju samo otpravnika

poslova u Beogradu. Početkom novembra 1996.

usvojena je Rezolucija SB UN 1074. o ukidanju

sankcija protiv SRJ i njom je ukidanje svih

sankcija uslovljeno obavezom Srbije i Crne gore

da učine napredak na Kosovu, da sarađuju sa

Haškim sudom i da reše pitanja državnog

nasleđa sa dugim eks- ju republikama.

Na sceni je, međutim, novo pomračenje, kroz

zagrevanje kosovskog pitanja. Još u decembru

1997., prema podacima Fonda za razvoj

demokratije, američki Kongres usvaja Zakon

koji se odnosi na Srbiju i Crnu Goru, odnosno

zabranjuje kontakte sa njima dok Kosovo ne

ostvari odvojen identitet, dok narod Kosova ne

bude dobio pravo da upravlja samim sobom, uz

zalaganje da se ostvari međunarodni

protektorat, dozvoli povratak međunarodnih

posmatrača... U igri su naravno i mediji, sa

pričama o stradanjima Albanaca, da bi u aprilu

1998. Kontakt grupa u Rimu uvela nove sankcije

Jugoslaviji, zamrznuvši njenu imovinu u

inostranstvu. Mesec dana kasnije Kontakt grupa

u Londonu stavlja i definitivni pečat na takvu

odluku, zamrzavanjem sredstava vlade SRJ i

Srbije u inostranstvu, uz zabranu investiranja u

Jugoslaviju.

Ved tada NATO maše ratom i preti

bombardovanjem, kao prethodnom logističkom

podrškom za novi američki, tzv. Hilov plan za


29

Kosovo, sa kojim ono praktično postaje država

u državi. Do bombardovanja je i došlo, baš

onako kako je u februaru 1999. uoči propalih

pregovora u Rambujeu, najavila američki

državni sekretar Madlen Olbrajt: " Ako se

postigne sporazum bide razmeštene i snage za

njegovu primenu. Ako pregovori propadnu zbog

toga što bi Srbi rekli ne, onda demo ih

bombardovati, a ako Albanci odbiju da se

saglase mi više nedemo modi da ih pomažemo i

presedi demo im svaku pomod koju dobijaju

spolja."

O tome kako su nam na glavu padale bombe

sedanja su sveža, baš kao i pobednička retorika

vlasti vezana za Kosovo i optužbe da je tim

ratom" protiv 19 najmodnijih zemalja sveta"

izgubljeno mnogo više nego što je dobijeno.

Ono što je zasigurno dobijeno to su srpske

izbeglice, Kfor na Kosovu i neuspela

međunarodna misija, što može postati novi

izgovor za korak dalje.

Bez obzira šta je jugoslovenska diplomatija

radila na spoljnom planu, činjenica je da je na

unutrašnjem režim i političke i ekonomske

sankcije svo vreme koristio kao dobar izgovor

za sve svoje promašene poteze, za stvaranje

masovnog osedaja ugroženosti i svetske zavere

prema Srbima, ograđivanje zemlje unutrašnjim

zidom još vedim od spoljnog, ekonomsko

propadanje i korupciju, proizvođenje kriznih

situacija u zemlji, uništavanje političkog

pluralizma i progon neistomišljenika - rečju za

održavanje na vlasti. Koristi ih na isti način i

pred predstojede izbore, čiji je glavni slogan

borba patriota protiv hegemonije Zapada ,

potpomognutog izdajnicima i pomagačima

NATO agresora. Doduše mnogi potezi

međunarodne zajednice, pre svega američke

politike, kako kaže Predrag Simid, savetnik

Vuka Draškovida zaista potvrđuju tezu da je

hladni rat završen svuda u Evropi sem u ovoj

zemlji, pri čemu je raspad Jugoslavije tretiran

skoro kao "kolateralna šteta". I pored toga

ostaje činjenica da srpska opozicija nije uspela

da iskoristi sankcije kao svoj adut u političkoj

borbi protiv režima, čak ni u uslovima kada vedi

deo evropskih zemalja počinje da sumnja u

efekte izolacionističke politike prema SRJ.Zimus

u Berlinu zahvaljujudi ujedinjenom nastupu

opozicije suspendovane su sankcije na avio

saobradaj. U džepu je bilo i iz njega je ispalo

ukidanje naftnog embarga, zbog toga što je

opozicija ustuknula pred napadima režima

najavljenim na četvrtom kongresu SPS-a,

procenjuje Simid.

Međunarodna donatorska konferencija za

Jugoslaviju, za koju se zalagao jedan deo

opozicije, nije održana, a projekti poput onog"

Energija za demokratiju" doneli su na lokalnom

nivou tek nagoveštaj o tome šta bi značilo

pomirenje sa svetom. Sve u svemu, na

predstojede izbore vlast izlazi sa neokrnjenim

adutom da su sankcije dokaz da upravo ona

Srbiju brani od belosvetskih agresora, a

neujedinjena opozicija bez suprotnog aduta

kakav bi bila njihova postepena suspenzija.

Okupljanje građana Srbije isped tadašnje

Savezne skupštine u Beogradu – 5. Oktobra.


30

B92 Info Peti oktobar Događaji

JUTRO U DIKTATURI,

VEČE U DEMOKRATIJI

Hronologija: 5. oktobar 2000, iz sata

u sat

Boško Nicovid, B92, 5. oktobar 2010.

DOS je ultimativno zatražio da Slobodan

Miloševid do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova,

prizna izbornu volju građana izraženu na

izborima održanim 24. septembra 2000.

Generalni štrajk koji se epidemijski raširio

celom zemljom, svoju kulminaciju doživeo je

baš tog 5. oktobra, kada su građani odlučili da

pokažu Miloševidu – pošto ved sam nije to

želeo da shvati – da ga više ne žele.

Oko 07.00 – U kilometarskim kolonama, hiljade

građana kredu ka Beogradu iz svih krajeva

Srbije. Na putu do glavnog grada, nezadovoljni

građani morali su da se suočavaju i sa

policijskim blokadama.

Oko 12.00 – Prve borbene redove ispred zgrade

tadašnjeg saveznog parlamenta zauzimaju

Čačani. Predvođeni kamionima i bagerima,

ispred Skupštine parkiralo se pedesetak

autobusa iz Moravičkog okruga. Dolazi i do

prvog sukoba sa policijom koja ispaljuje suzavce

među okupljene građane. Za kontranapad

upotrebljavane su plastične flaše.

Oko 13.00 - Na jarbole ispred parlamenta

podignute su srpska i zastave Nove Srbije, DOS-

a i DHSS-a. Broj okupljenih se konstantno

povedava i ved ih je nekoliko desetina hiljada

ispred parlamenta.

Oko 13.30 – Kolona beogradskih studenata

krenula je sa Platoa u protestnu šetnju centrom

Beograda i opštinom Vračar. Posle sat i po

vremena šetnje, studenti su se pridružili ostalim

građanima ispred Skupštine.

Oko 14.00 – Sa improvizovane bine, građanima

su se obratili čelnici DOS-a. Gradonačelnik

Čačka Velimir Ilid rekao je da Slobodan

Miloševid mora da ode jer ga Srbija nede. Zatim

je mikrofon preuzeo tadašnji Ilidev partijski

kolega, Milan St. Protid, koji je poručio da od

“danas postoji samo jedna Srbija, slobodna

Srbija”, a potom je govorio i lider DHSS-a

Vladan Batid.

Oko 14.00 - Grupa uniformisanih i naoružanih

lica, sa punom opremom, ušla je u zgradu

Radio-televizije Srbije. Radnici RTS-a proglasili

generalni šrajk.

Oko 14.50 – Prekinut program Radio-televizije

Srbije.

Oko 15.35 - Velika grupa ljudi je kroz prozor

ušla u Savezni parlament. Policija reaguje

ispaljivanjem velike količine suzavca i uspeva da

rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred

Skupštine SRJ. Ovoga puta flaše nisu bile

dovoljne za kontranapad, pa se demonstranti

hvataju kamenica koje počinju da lete ka

zidovima parlamenta.

Oko 16.00 - Prva grupa od oko 30 ljudi uspeva

da uđe u Skupštinu, dok su se policajci koji su do

tada čuvali zgradu povukli.

Oko 16.30 - Zapaljen je i podrum Skupštine. Iz

desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim,

a gotovo sva stakla na zgradi su polupana.

http://www.b92.net/indexs.phtml

http://www.b92.net/info/index.php

http://www.b92.net/info/petioktobar/index.php

http://www.b92.net/info/petioktobar/dogadjaji.php?nav_id=462731


31

Oko 16.30 – Demolirano je sedište JUL Vračara

u Ulici Kneza Miloša, kao i parfimerija Marka

Miloševida na Terazijama, na čijem je zidu

ostavljena poruka “Žali se tati”.

Oko 17.00 – Demonstranti su zauzeli Skupštinu

Jugoslavije. Skupštinska arhiva leti sa prozora

parlamenta, a neki su ved iskoristili priliku da

ugrabe i prve suvenire. Istovremeno,

demonstranti su demolirali nekoliko policijskih

vozila u Kosovskoj ulici iza parlamenta. Jedan

policajac udaren je motkom po glavi, dok je

nekoliko njih zadobilo lakše povrede. Najžešdi

sukobi policije i građana zabeleženi su u

Vlajkovidevoj i Palmotidevoj ulici, gde je policija

pucala iz vatrenog oružja.

Oko 17.00 - Policija je bacila suzavac i u blizini

zgrade RTS-a u Takovskoj ulici dok je bager

krenuo da se probije do ulaza. Policijskoj posadi

zgrade RTS-a, putem radio veze, bilo je u više

navrata naređivano da “izdrži još malo” i da

“koristi maksimalno hemijska sredstva”.

Demonstranti su ipak ubrzo upali u zgradu RTS-

a ipaki zapalili je. Demonstranti su potom iz

zgrade izvodili radnike državne televizije, od

kojih su se neki jedva spasli linča ekstremnijeg

dela mase. Potom se na udaru našao inventar

RTS-a – kompujuteri, stolice, telefoni – a

stradalo je i nekoliko vozila parkiranih ispred

zgrade televizije.

Oko 17.00 - Komandir beogradske policije

zatražio je razgovor sa liderima DOS-a.

Oko 17.30 - U Takovskoj ulici pojavila su se

borna kola sa pripadnicima specijalnih jedinica

MUP-a. Oni ipak nisu reagovali protiv građana.

Nakon kradeg zadržavanja, pojurili su kroz

masu, pozdravljajudi okupljene građane. Policija

jasno okrede leđa odlazedem režimu.

Oko 17.30 - Policija, koja je obezbeđivala

“Studio B”, odlučila je da mirno preda zgradu

zaposlenima u gradskoj televiziji. U dogovoru sa

urednicima, policajci su sačekači Milana St.

Protida kako bi bezbedno napustili

Beograđanku.

Oko 18.00 - Počeo je program slobodnog

“Studija B”. Slušaocima se prvi obratio novinar

Marko Jankovid.

Oko 18.00 - Pripadnici policijske stanice u ulici

Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se

demonstrantima.Više policajaca u maskirnim

uniformama se na ulici grlilo i pozdravljalo sa

okupljenim građanima. Policajci su opremu za

razbijanje demonstracija - šlemove i štitove -

delili ljudima za uspomenu.

Oko 18.00 - Direktor RTS-a Dragoljub Milanovid

prebačen je u Urgentni centar. Milanovid je u

naletu demonstranata na RTS zadobio povrede

glave i ruke, a od težih povreda ga je spasilo

obezbeđenje DOS-a.


32

Oko 18.30 – RTS na svoja prva dva kanala ne

emituje nikakav program.

Oko 18.30 – “Pink”, “Palma” i “Košava” konačno

prilagođavaju svoj program dešavanjima na

ulici.

Oko 19.00 - Vatrogasci su lokalizovali požare u

RTS-u i parlamentu.

Oko 19.00 - Građanima su se obratili izaslanik

patrijarha Pavla i Vojislav Koštunica. Izabrani

predsednik SRJ je okupljenim građanima

poručio da ne smeju stati. "Ovo što danas

radimo je istorija, koju stvara narod sam, bez

ičije pomodi. Ne treba nam pomod ni iz Moskve

ni iz Vašingtona, Srbija de sama da se izbori za

slobodu", rekao je on.

Oko 21.10 - Na svim kanalima RTS-a emituje se

obaveštenje: "Ovo je program Nove Radio-

televizije Srbije, molimo vas za još malo

strpljenja do emitovanja programa." Prvi gost

na RTS-u je Nebojša Čovid.

Oko 00.00 - Vojislav Koštunica se obratio

građanima preko Nove Radio-televizije Srbije.

Njegovom protivkandidatu Slobodanu

Miloševidu sutradan je konačno "javljeno" da

je izgubio izbore.

U demonstracijama 5. oktobra poginula je

Jasmina Jovanovid, koja je pala pod točkove

kamiona, a Momčilo Stakid je preminuo od

posledica srčanog udara. Povređeno je oko sto

osoba, od kojih je nekoliko zadobilo prostrelne

rane.

Epilog:

Nakon petog oktobra 2000. Usledila je

pomena vlasti. Za predsednika SR

Jugoslavije je izabran dr Vojislav

Koštunica. 25. Janura 2001. Dr Zoran

ĐinĊić je postao premijer vlade

Republike Srbije. Slobodan Milošević je

priznao pobedu dr.Koštunici i , nakon

boravka u CZ –u sproveden je u

MeĊunarodni sud u Hag. Hapšenju S.M.

predhodili su teški pregovori u vili „Mir“

na beogradskom Dedinju, koje je vodio

sa porodicom S.M. Ĉedomir Jovanović.

Bojana Jager

26. Feb 2001 18:36 (GMT+01:00)

Dafina Milanović poslala pismo NBJ

I ona bi da saraĊuje : Pasoš za izlazak iz

zemlje dobila od Radomira Markovića i

Branka Đurića. Drţava je po raznim

osnovama uzela 888 miliona maraka, tvrdi

Dafina

BEOGRAD - Novembra 1999. dobila sam

pasoš od gospodina Radeta Markovića i

generala Branka Đurića i napravila sam


33

sporazum o mom izlasku iz zemlje, napisala

je u pismu, upućenom rukovodiocu sektora

kontrole NBJ, liĉno Dafina Milanović,

suvlasnica ĉuvene Dafiment banke,

naglašavajući da iza tog sporazuma stoji

ĉinjenica da je bivša vlast imala podatke o

velikom kapitalu, odnosno nasledstvu

njenog muţa. Po njenim reĉima, dogovor s

bivšim vlastima bio je sledeći: najpre, da

pokupi nasledna rešenja, jer je jedini

naslednik svoga muţa, ĉije je nasledstvo

prešlo na nju aprila 1992. godine. Po

revizijskom nalazu kompanije Dilojt-Tuš

trebalo je da isplati štediše s ulozima do

hiljadu maraka, kojih ima 32.975. i manji

deo štediša s ulozima do pet hiljada maraka,

kojih je 22.602. Po pomenutom sporazumu

Dafina je trebalo da isplati 30 miliona

maraka, a da joj se posle toga vrate veliki

objekti, napravi "investicioni fond" i u

naredne tri godine isplati ukupna obaveza

prema štedišama od 175.990.908 maraka.

"Ja sam to prihvatila i otišla iz zemlje", stoji

u pismu Dafine Milanović. Ona NBJ

poruĉuje i sledeće: da ostaje pri reĉi da će

servisirati dug štedišama do 1.000 maraka,

odnosno da će inkasirati 30 miliona

maraka.- Uneću novac po dogovoru s vama i

za druge investicije. Traţim, kada

preuzmem celokupno nasledstvo, a to će biti

do kraja meseca - eventualno poĉetka marta,

konkretan dogovor s vama. Postaviću svoje

uslove, a prihvatiću i vaše, ako su u

kontekstu pomoći za oporavak privrede

Srbije. Hoću da se javno objasni da ja nisam

ni lopov, ni prevarant, već izmanipulisana

ţrtva, pa zbog toga traţim osobu koju ćete vi

odrediti da ide sa mnom. Sada su to, po

mom zahtevu, inspektor iz SUP-a Beograd i

jedan od bankara "Beobanke", stoji u ovoj

pismenoj ponudi. Istovremeno Dafina

podseća da je po nalogu guvernera

Dragoslava Avramovića, u novembru

1994, uraĊena analiza kompletnog

poslovanja Dafiment banke i da je zakljuĉak

tadašnje NBJ i Anketnog odbora bio da

banku treba revitalizovati, jer su je

opljaĉkali reţim i drţava.

UBISTVO PREMIJERA

ZORANA ĐINĐIĆA

( Vreme; br. 636; 13. Mart 2003. )

U dvorištu Vlade Republike Srbije, u

sredu, 12.marta u 12.45, pucano je na

premijera Zorana ĐinĊića. Svedoci govore

da se ĉula dva pucnja i jedan vrisak.

Premijer je pogoĊen sa dva metka – u leĊa

i stomak. U izuzetno teškom stanju ĐinĊić

je prebaĉen u Kliniĉko- bolniĉki centar. Dve

hiruške ekipe ( kardiološka i abdomalna)

obavile su kompleksnu operaciju. U 13:30

ĉasova konstatovana je smrt. Vlada Srbije je

predloţila da se uvede vanredno stanje.

Sluţbeni BMW u kome se nalazio premijer

ušao je u dvorište zgrade Vlade Srbije iz

Nemanjine ulice iz pravca Ţelezniĉke

stanice i posle polukuruţnog okreta

zaustavio se u zadnjem dvorištu zgrade

Vlade Srbije ispred ulaza koji su

obezbeĊivala tri telohranitelja, dvojica

prema nemanjinoj, jedan naspram drugog.

Premijer je sedeo na zadnjem sedištu iza


34

vozaĉa; na prednjem sedištu bile su, po

svojoj prilici štake. Dok nastaje ovaj tekst

tvdi se da je na premijera pucano iz

snajperske puške velikog kalibra.

Nejverovatnije se radi o kalibru 12, 7 mm,

kojim moţe rukovati samo obuĉena osoba.

Po prvim informacijama pucano je iz zgrade

br. 9 u Nemanjinoj ( objekat VJ koji je

oštećen u NATO intervenciji..) .. Kasnije je

potvrĊeno da je najverovatnije pucano iz

zgrade br. 14 u Ulici admirala Geparta. Na

prvom spratu ove zgrade u jednom stanu

policija je pronašla ćebe. Stan je verovatno

bio iznajmljen.

Predpostavlja se da je atententator duţe od

12 ĉasova boravio u tom stanu. IzmeĊu ove

zgrade i dvorišta Vlade Srbije je park. ...Dok

je Zoran ĐinĊić stanovao na Studentskom

trgu, u centru Beogradu , nemaĉki struĉnjaci

za bezbednost su pregledom okolnih zgrada

ustanovili da postoji 36 lokacija sa kojih se

nesmetano moţe izvršiti atentat. To je

nagnalo premijera da se preseli na Dedinje.

Niko nije izraĉunao, bar u javnosti nije

saopšteno, koliki je bezbed(o)nosni rizik u

okolini zgrade Vlade. .Ne radi se samo o

napuštenoj zgradi koja se odvija nad

dvorište iz kojeg ministri ulaze u zgradu, već

i o parku, velikom brisanom prostoru, prema

Ulici admirala Geparta, koji od tog parkinga

pravi u stvari – strelište. ... Bilo je najava da

bi premijer mogao biti cilj napada

kriminalnih grupa s politiĉkom pozadinom.

U novinskoj dokumentaciji moguće je

identifikovati nekoliko mogućih grupa iz

kojih su dolazile pretnje – kriminalne

sredine, pre svega šverceri droge, ljudi i

duvana koji se mogu osetiti ugroţenim,

centri iz okruţenja vezani za protekle

ratove, a u gotovo svim kampanjama o

izruĉenju haških begunaca govorilo se o

tome da su oni okruţeni naoruţanim

grupama. Naroĉito se špekulisalo o tome da

jaku naoruţanu grupu ima General Mladić.

Nekoliko dana pre atentata zapoĉeta je

akcija protiv finansijske mreţe koja,

eventualno, podrţava Radovana

Karadţića. .. Bagzi.A onda se doista

dogodio prvi atentat na ĐinĊića. Prilikom

premijerovog puta u Banjaluku 21.

Februara, na autoputu Beograd – Zagreb, u

blizini hale Limes u Novom Beogradu,

kamion marke mercedes sa austrijskim

tablicima neglo je isekao kolonu automobila

u kojoj se nalazio premijer: samo velikom

prisebnošću vozaĉa izbegnit je sudar. Vozaĉ

kamiona odmah je uhapšen. Reĉ je o D.M.

Bagziju, ĉoveku koji je oznaĉen kao

pratilac L.B. zvanog Ĉume, šefa struĉnog

klana. MeĊutim pošto je na Ĉumeta pucano

u Zemun polju, ovaj je napustio zemlju i

potom saopštavao da je Bagzi prešao

suparniĉkom klanu D.S Duće s kojim je

blisko saraĊivao M.L. Legija, bivši

konadant za specijalne operacije ( crvene

beretke). Bagzi je meĊutim pušten nakon

što je dva dana proveo u pritvoru...

Ispraćaj Zorana ĐinĊića uz drţavne poĉasti.


35

Vlada Srbije : Zvaniĉnu vest o ubistvu

Zorana ĐinĊića saopštilo je u sredu rano

popodne jedan od potpredesdnika vlade

Nebojša Ĉović. On je potvrdio da je atentat

na ĐinĊića izvršen u 12:25 ĉasova, a da je

premijer preminuo sat vremena kasnije u

Urgentnom centru u koji je doveden u

besvesnom stanju sa dve prostrelne rane na

stomaku i grudnom košu. Hitna hiruška

intervencija i reanimacija bile su uzaludne.

Ĉoviĉ je potvrdio da se drugi atentat na

ĐinĊića dogodio u trnenutku kada je istraga

o prvom neuspešnom atentatu 21. Februara

na autoputu trebalo da da prve rezultate.

Ĉović je ujedno saopštio novinarima da je

Vlada Srbije odluĉila da vršiocu duţnosti

predsednika Srbije Nataši Mićić predloţi

uvoĊenje vanrednog stanja u Srbiji, s

obzirom na to da je u zemlji ugroţen ustavni

poredak i bezbednost i normalan rad

drţavnih organa. Prva praktiĉna posledica

uvoĊenja vanrednog stanja bila bi da se

poslovi nadleţnosti policije prelaze u ruke

Vojske DrţĊavne zajednice Srbije i Crne

Gore.

SMRT SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Bolest, istine i spekulacije

branka kaljević, VREME | BR 793 | 16.

MART 2006.

Ideološke pristalice kraj odra.

POSLEDNJA POĈAST KRAJ ODRA.

Haški optuţenik i bivši predsednik Srbije i

SRJ Slobodan Milošević umro je u snu 11.

marta u zatvoru Haškog tribunala. Uzrok

smrti, infarkt, utvrĊen je dan kasnije posle

izvršene obdukcije u kojoj su pored

holandskih uĉestvovali i patolozi sa

Vojnomedicinske akademije iz Beograda,

pukovnici dr Srbislav Ilić i dr Ivica

Milosavljević.

Spontan doĉek Slobodana Miloševića iz Haga.

Obdukcioni nalaz sa kojim su se sloţile i

vlasti naše zemlje nije, meĊutim, doprineo

smirivanju tenzija i sumnji o iznenadnoj

smrti Miloševića. Tim njegove odbrane,

njegova porodica i predstavnici njegove

partije najglasniji su u tvrdnjama da je

Milošević "ubijen", "otrovan" i da u "Hagu

nije imao odgovarajuću medicinsku negu".

Uskoro bi trebalo da uslede nalazi

toksikološke analize, koji će sigurno

dodatno rasvetliti uzrok njegove iznenadne

smrti.Istovremeno se u Hagu povodom

njegove smrti vode dve istrage: jednu

sprovodi tim holandske vlade a drugu sam

Haški tribunal, koji bi po naredbi

predsednika Tribunala Fausta Pokara

http://www.vreme.com/pretrazivanje-rezultati.php?author=Branka+Kaljevi%C4%87&querytext=&startfrom=0&categoryid=-1&year=all&security=all

http://www.vreme.com/pretrazivanje-rezultati.php?author=Branka+Kaljevi%C4%87&querytext=&startfrom=0&categoryid=-1&year=all&security=all

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=446463

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=446463


36

trebalo da utvrdi uslove pod kojima je leĉen

najvaţniji haški optuţenik, da li je imao

odgovarajuću medicinsku negu koja

ukljuĉuje medicinsku dijagnozu bolesti,

tretman, terapiju. U ovih nekoliko dana

predstavnici Haškog tribunala nisu uspeli da

ubede ni domaću ni svetsku javnost da u

kontroli njegovog zdravlja i pruţanju

lekarske pomoći nije bilo propusta, niti da

odagnaju sumnje u sepkulacije ok "da je

otrovan" ili se pak "sam trovao."

MILOŠEVIĆEVA BANKARKA

PREVARILA 150.000 ŠTEDIŠA U

SRBIJI

Preminula Dafina Milanović

Vuk Z. Cvijić | 05. 09. 2008. -

BEOGRAD - Dafina Milanović (60),

nekadašnja vlasnica „Dafiment banke“ i

jedan od simbola ekonomskog sunovrata

Srbije, preminula je juče ujutru u Beogradu

posle duge i teške bolesti.

Za Dafinu Milanović šira javnost u Srbiji

ĉula je prvi put 9. oktobra 1991. godine,

kada postaje predsednica „Dafiment banke“

koja graĊanima poĉinje da nudi kamate na

štednju ĉak do 160 odsto za mesec dana. Ta

bajka o lakoj zaradi, u koju su graĊane

uveravili drţavni mediji sa vestima o

„srpskoj majci“, potrajala je do 1. maja

1993, kada je objavljen bankrot. Nakon toga

je ostalo oko 150.000 prevarenih štediša.

Tek kasnije je otkriveno da je „Dafiment

banka“ bio drţavni projekat iza kojeg je

stajao prvi bankar Srbije Slobodan

Milošević. Tim „projektom“ od graĊana

Srbije je uzeto, prema nalazu Komisije

Narodne banke Srbije, više od 450 miliona

nemaĉkih maraka. Dug prema prevarenim

graĊanima poĉela je da vraća drţva od 2002.

i biće potrebno još osam godina da bude

vraćen do 2016. godine.

Da izbor Dafine Milanović za predsednicu

„Dafiment banke“ nije sluĉajan pokazuje

njena ranija biografija. Ona je 1979, kao

blagajnik kluba „Mornar“, zbog

„protivpravnog prisvajanja novca“ osuĊena

je na 11 meseci zatvora, uslovno na ĉetiri

godine. Ubrzo je i osuĊena na dve i po

godine zatvora, ali nikada nije otišla na

izdrţavanje kazne jer joj je poverena

znaĉajna uloga u „drţavnom projektu“.

Tek kada je bila suoĉena sa ozbiljnim

optuţbama, ona je za propast banke i smrt

sina, ćerke i supruga u saobraćajnoj nesreći

u maĊarskoj optuţila Slobodana Miloševića.

Osim njega optuţila je i tadašnjeg guvernera

Narodne banke Jugoslavije pokojnog

Borislava Atanackovića, tvrdeći da je po

Miloševićevim nalozima diktirao poslovnu

politiku „Dafiment banke“. MeĊu ĉelnicima

nekadašnjeg reţima koje je optuţila Dafina

Milanović su tadašnji predsednik Vlade

Radoman Boţović, tadašnji direktor CIP

Milutin Mrkonjić, tadašnji direktor ŢTP

Milomir Minić i Mihalj Kertes, jedan od

najbliţih saradnika Slobodana Miloševića

koji je bio šef obezbeĊenja „Dafiment

banke“. Komisija NBS koja je ispitivala

sluĉaj „Dafiment banke“ konstatovala je da


37

se ne zna kako su potrošene 315.641.244

nemaĉke marke. Posle objavljivanja

bankrota poĉele su da se pojavljuju mnoge

informacije kako je novac trošen, pa je taj

spisak mnogo duţi od onog koji je iznela

Dafina. Tako je objavljeno da je Brana

Crnĉević dobio za izbeglice 1,5 miliona

maraka, Aleksandar Bakoĉević,

Miloševićev kadar za mnoge poloţaje,

milion maraka, savezna ministarka Radmila

Milentijević, zajedno sa sestrom, 500.000

dolara, ministar spoljnih poslova SRJ

Vladislav Jovanović osam hiljada maraka,

Dragoljub Milanović, direktor RTS, dobio

je 38.000 maraka, a tadašnja gradonaĉelnica

Beograda Slobodanka Gruden 225.000

maraka, ogrlice, narukvice i prsten sa

brilijantima.

Darivanje je išlo i van granica Srbije, pa je

na spisku „dobitnika“ bio i Radovan

Karadţić sa preko dva miliona maraka.

Predsednik Srpske Krajine Borislav Mikelić

javno je prozvan da je nakon zatvaranja

banke podigao 106.000 maraka.

Novac iz „Dafiment banke“ koristile su

izgleda i sve sukobljene strane u bivšoj

SFRJ. Tako je iznet podatak da je Ţeljko

Raţnatović Arkan kao komandant

„Tigrova“ uzeo 348.000 maraka. Hrvatski

mediji pisali su i o poslovnoj vezi

Milanovićeve, taĉnije njenog supruga

Dragomira, sa Franjom TuĊmanom i

generalom HV Vladimirom Zagorcem.

Njih trojica su imali u Beĉu zajedniĉki tajni

raĉun na koji je Milanović uplatio 300

miliona dolara, dok je na istom raĉunu u

Klagenfurtu bilo 580 miliona dolara. U to

vreme sve drţave nastale iz bivše SFRJ

imale su embargo na uvoz oruţja, pa su ga

kupovale preko tajnih raĉuna.

Hapšenje Mladića udarna vest za svetske medije

| 26. 05. 2011. - 12:54h | Komentara: 20

Svi svetski mediji objavili pod oznakom

“hitno” vest da je u Srbiji uhapšen Ratko

Mladić. Britanski Bi-Bi-Si javlja da je

muškarac, koji fizički veoma liči na

Ratka Mladića, osumnjičenog za genocid

u Bosni i Hercegovini, podvrgnut

proveri identiteta.

General Mladić je najistaknutiji haški

begunac koji se do sada nalazio na

slobodi. Bi-Bi-Si dodaje da se svakog

časa očekuje izjava srpkog predsednika

Borsa Tadića. Agencija Rojters citira

saopštenje neimenovanog zvaničnika

MUP-a: - On ima izvesne fizičke osobine

kao Mladić. Sada radimo DNK analizu

muškarca koga smo uhapsili na osnovu

anonimne dojave.

Si-En-En takođe prenosi vest o hapšenju

muškarca za koga se pretpostavlja da je

bivši komandant srpskih snaga u Bosni.

“Vašington post” prenosi vest Asošijeted

presa i ističe da je srpska televizija javila

da je muškarac koji se predstavio kao

Milorad Komadić kada je uhapšen u

četvrtak zapravo srpski vojni komandant

Ratko Mladić. Vest su objavili i svi

najveći svetski listovi na svojim internet

stranicama, uključujući britanski

“Telegraf”, “Gardijan”, francuski

“Mond”, “Ekspres” i drugi.

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/256219/Hapsenje-Mladica-udarna-vest-za-svetske-medije/komentari


38

Ratko Mladić u trenutku hapšenja 2011.

Kako se gazda Jezda izvukao:

DB ga pustio, policiji pobegao

Vuk. Z. Cvijić | 22. 10. 2013. -

10:24h | Foto: R. Ristić |

Dva bekstva Jezdimira Vasiljevića - Gazda

Jezde, koja su ukupno trajala 12 godina,

koja su mu svojevremeno dozvolili DB pod

voĊstvom Jovice Stanišića i policija pod

Draganom Joĉićem glavni su razlog što je

postupak zastareo. Tome je doprinela i

nedavna promena zakona koja je rok

zastarelosti skratila za 10 godina.

Protiv vlasnika „Jugoskandika“ i saradnika

optuţnica je mogla da bude podignuta tek

posle petooktobarskih promena 2000, i to

21. avguste 2001. Prošlo je više od osam

godina od kada su Vasiljevića pripadnici

DB, kojim je tada rukovodio Jovica Stanišić,

izveli iz zemlje 6. marta 1993. i pustili ga da

pobegne. Vasiljević se sam vratio u Srbiju i

uhapšen je 22. februara 2001. na

beogradskom aerodromu. Odlukom

Vrhovnog suda 29. oktobra iste godine

pušten je iz pritvora pošto je ponudio u

jemstvo vilu u Ulici Avgusta Cesarca 2 na

Dedinju od 524,34 kvadratna metra,

procenjenu na milion maraka.

Jezdimir Vasiljević po izlasku iz CZ-a.

Predmet je posle podizanja optuţnice,

avgusta 2001, dodeljen Nevenki Vaţić,

jednoj od najcenjenijih sudija kriviĉara u

Srbiji, ali je ona sudila deset meseci, do juna

2002.

Sudija

Bojan Mišić

preuzeo je

predmet 18.

juna 2002. i

sudio je do

reforme

pravosuĊa 1.

januara

2010, ali je

predmet bio

u prekidu od

maja 2006.

do marta 2010, jer je vlasnik

“Jugoskandika” ponovo bio u bekstvu.

Vasiljević je pobegao nakon što je po

medicinskoj dokumentaciji imao moţdani

udar i dok je bio pod nadzorom policije

Troje sudija

- Nevenka Vaţić

od 21. avguste 2001. do 18.

juna 2002.

- Bojan Mišić

od 18. juna 2002. do 1.

januara 2010.

- SlaĊana Marković

od 3. februara 2010. do 20.

februara 2013.


39

kojom je tada rukovodio ministar Dragan

Joĉić. Sredinom maja 2006. sudija Mišić

raspisao je poternica za Vasiljevićem i

odredio pritvor. Vlasnik „Jugoskandika“

uhapšen je 4. aprila 2009. u Holandiji, a

izruĉen Srbiji 26. marta 2010. Za to vreme

3. februara 2010. predmet je preuzela sudija

SlaĊana Marković. Ona je prvo roĉište,

nakon što je Vasiljević izruĉen, zakazala za

31. maj te 2010, ali ono nije odrţano, kao ni

narednih pet, sve do 5. decembra 2011, kada

je odrţano prvo roĉište. Postupak je tada

odlagan

zbog bolesti

Vasiljevića.

Još je ĉetiri

puta suĊenje

odlagano

dok je sudila

Markovićev

a zbog

nedolaska

svedoka i

optuţenog

Vukotića, za

kojim je bila

raspisana

poternica.

Sudija

Marković 20. februara izriĉe presudu kojom

Vasiljevića i Vukotića osuĊuje na po pet

godina zatvora dok njihove saradnike

Dragana Antonijevića, Ljubivoja Šundića i

advokata Stevana Protića oslobaĊa.

Vasiljević tada izlazi iz pritvora, jer je

ukupno bio zatvoren ĉetiri i po godine.

MeĊutim, 15. aprila poĉela je primena novih

odredaba Kriviĉnog zakonika, koja je donela

većina u Skupštini i po kojoj je

prekvalifikovano i delo za koje je Vasiljević

osuĊen. Propisana je blaţa kazna, tako da u

sluĉaju Vasiljevića zastarelost ne nastupa

posle 30 godina (2023), već 6. marta 2013,

kada je prošlo taĉno 20 godina od kada su ga

pripadnici DB pustili da pobegne prvi

put.Apelacioni sud u Beogradu, koji je

odluĉivao o ţalbama na prvostepenu

presudu, mogao je samo da konstatuje da je

postupak zastareo.

Ćuruvija ubijen iz drugog

pokušaja?

Tanjug | 13. jun 2014. 10:26 |

Komentara: 0

Vlasnika listova "Evropljanin" i "Dnevni

telegraf" Slavka Ćuruviju, prema

nepotvrĊenoj optuţnici Specijalnog

tuţilaštva, ubio je Miroslav Kurak, a prvi

atentat propao je dan pre njegovog ubistva.

BEOGRAD - Vlasnika listova "Evropljanin"

i "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruviju, prema

nepotvrĊenoj optuţnici Specijalnog

tuţilaštva, ubio je Miroslav Kurak, a prvi

atentat propao je dan pre njegovog ubistva,

piše "Politika".

U optuţnici, u koju je ovaj list imao uvid,

navodi se da je u Ćuruviju pucao Kurak, a

da je njegov sauĉesnik Ratko Romić drškom

pištolja udario njegovu partnerku Branku

Prpu, kada je pokušala da se okrene. Za

ubistvo su, odlukom naĉelnika Resora

drţavne bezbednosti Radomira Markovića,

odabrani pripadnici beogradskog Centra DB,

jer je voĊa JSO Milorad Ulemek Legija,

kako se navodi odbio da izvrši zadatak i

ubije Ćuruviju, pravdajući se obavezama

Vasiljevićeva bekstva

- 8 godina

od 6. marta 1999, kada su

ga pripadnici DB izveli iz

Srbije, do hapšenja 22.

februara 2001. na

beogradskom aerodromu

- 4 godine

od aprila 2006, kada je

teško bolestan pobegao iz

Beograda, do 26. marta

2010, kada je izruĉen iz

Holandije


40

svoje jedinice na Kosovu i Metohiji u vreme

NATO bombardovanja

Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. godine.

Na dan ubistva, izmeĊu 16.38 i 16.45,

Ćuruvija i Prpa ušli su u prolaz zgrade u

Svetogorskoj ulici 35, tadašnjoj Ive Lola

Ribara. Prema optuţnici Romić i Kurak su

im prišli iza leĊa, a zatim je Kurak iz pištolja

s prigušivaĉem pucao u Ćuruviju.

SEĆANJE 19 godina od

proterivanja Srba u "Oluji"

Beta | 04. 08. 2014. - Sutra se

navršava 19 godina od poĉetka

hrvatske vojne akcije “Oluja” koja

je dovela do egzodusa više od

200.000 Srba iz Hrvatske.

U Hrvatskoj je 5. avgust drţavni praznik

koji se slavi kao Dan pobede i domovinske

zahvalnosti za akciju “Oluja” kojom su pod

hrvatsku upravu vraćeni poslednji delovi

teritorije koje su drţali pripadnici srpskih

vojnih jedinica. Od 2000. taj dan se

obeleţava i kao Dan oruţanih snaga

Hrvatske.

Akcija “Oluja” poĉela je 4. avgusta 1995.

ofanzivom hrvatske vojske, policije i

Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih

Hrvata) na podruĉja Banije, Like, Korduna i

severne Dalmacije, odnosno na

samoproklamovanu Republiku Srpsku

Krajinu. Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla

u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku

zastavu.

Podruĉje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom

napustilo je gotovo celokupno srpsko

stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima

i drugim poljoprivrednim vozilima su preko

podruĉja pod kontrolom bosanskih Srba u

zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji.

Vlasti u Srbiji su izbegliĉke kolone

upućivale u centre u unutrašnjosti zemlje,

ukljuĉujući i pokrajinu Kosovo. Vojna

akcija “Oluja” ubraja se u jedno od

najsurovijih etniĉkih ĉišćenja na podruĉju

bivše SFRJ.

Nema preciznih podataka o ţrtvama. Po

nekim izvorima, u akciji hrvatske vojske

“Oluja” nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski

helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je

tokom te operacije poginulo ukupno 677

civila.

Dokumentaciono-informativni centar

“Veritas” u svojoj evidenciji ima imena

1.960 poginulih i nestalih Srba od kojih

1.205 civila, meĎu njima 522 žene i 12 dece.

Komandant Glavnog štaba Hrvatske vojske

Janko Bobetko izjavio je u avgustu 2001.

zagrebaĉkom Jutarnjem listu da je on autor

plana akcije “Oluja” i da je vojni vrh s

tadašnjim predsednikom Hrvatske Franjom

TuĊmanom tu operaciju pripremao dve

godine.


41

Optuţnicu

protiv

Bobetka

Haški

tribunal

otpeĉatio je

2002, ali ga

hrvatske

vlasti nisu

izruĉile tom

sudu i on je

do smrti 29.

aprila 2003. sve vreme bio u zagrebaĉkoj

bolnici.

"Zloĉina posle Oluje je bilo, i vlast je bila

umešana"

Portparol Stejt departmenta Riĉard Bauĉer

izjavio je 2002. da su SAD imale odreĊena

saznanja da su pripreme za akciju “Oluja” u

toku, ali da nisu bile “umešane u planiranje

ili izvoĊenje te operacije”. To je ponovio i

bivši ameriĉki ambasador u Zagrebu Piter

Galbrajt na suĊenju Slobodanu Miloševiću

u Hagu.

U maju 2007. Galbrajt je u intervjuu

hrvatskoj televiziji rekao da veruje da su

hrvatske vlasti bile umešane u zloĉine.

“Niko ne moţe poreći da su se zloĉini

nakon „Oluje‟ dogodili, ukljuĉujući i korake

ĉiji je cilj bio spreĉavanje povratka Srba”,

rekao je Galbrajt.

Ĉetiri godine kasnije Galbrajt je toj

televiziji, pored ostalog, rekao da je on 1.

avgusta. preneo poruku svoje vlade

tadašnjem predsedniku TuĊmanu da se ne

protivi vojnoj operaciji Hrvatske.

“No jasno sam pritom upozorio TuĊmana

da se moraju zaštititi srpski civili, ali se on

na ta upozorenja oglušio”, rekao je Galbrajt

u izjavi toj televiziji i istakao da SAD nisu

odobrile operaciju ĉiji je cilj bio proterivanje

srpskog stanovništva”.

Negiranje zloĉina, pa saradnja sa

Hagom Za vreme TuĊmanovog reţima

hrvatske vlasti su negirale optuţbe o

etniĉkom ĉišćenju i odbijale saradnju s

MeĊunarodnim sudom za ratne zloĉine u

Hagu, tvrdeći da je reĉ o legitimnoj vojnoj

operaciji protiv pobunjenika. Zvaniĉni stav

Hrvatske bio je da nije bilo razloga da Srbi

koji nisu bili umešani u ratna dejstva

napuste to podruĉje. U meĊuvremenu su

hrvatske vlasti prihvatile saradnju i Haškom

sudu su dostavile na desetine obraĊenih

sluĉajeva najteţih zloĉina poĉinjenih tokom

i nakon vojno-policijskih akcija “Bljesak” i

“Oluja”. Tuţilaštvo haškog Tribunala

odustalo je od podizanja optuţnica protiv

generala Petra Stipetića koji je

komandovao vojnim akcijama u sklopu

operacije “Oluja” i Mirka Norca koji su

saslušani u statusu osumnjiĉenih....

IN MEMORIAM

Preminuo novinar Zdravko Ranković ,

Beta | 17. 08. 2014. - 12:17h

U operaciji “Oluja”

uĉestvovalo je 138.500

pripadnika hrvatske vojske,

MUP-a i Hrvatskog vijeća

obrane. Tim snagama su se,

prema hrvatskim izvorima,

suprotstavile srpske snage

od oko 31.000 vojnika.


42

Osnivaĉ, vlasnik i urednik privatne

izdavaĉke kuće "Kolubara", valjevski

novinar Zdravko Ranković, umro je posle

duţe bolesti u 70. godini. Godinama je radio

u Radio Valjevu, ĉiji je bio direktor i glavni

urednik, a sa tog mesta smenjen je 1992.

godine iz politiĉkih razloga. Uĉestvovao ju u

osnivanju Agencije "Valjevac" u okviru koje

je, u maju 1994, pokrenut nezavisni

meseĉnik Revija "Valjevac", koja je od

januara 1996. promenila ime u Reviju

"Kolubara". Do sada su izašla 244 broja tih

novina. Pokretaĉ je i urednik godišnjaka

Veliki narodni kalendar "Kolubara", do sada

je izašlo 25 knjiga tog zaviĉajnika. Izašle su

i tri, od planirane ĉetiri, knjige Biografskog

leksikona Valjevskog kraja sa oko 1.800

ţivotopisa znamenitih liĉnosi. Izdavaĉka

kuća "Kolubara" je do sada izdala ukupno

59 knjiga. Dve poslednje, pripremane u

poodmakloj bolesti, drugo su izdanje

"Valjevki", koje je promovisano u Centru za

kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, kao i

"Prvi valjevski gimnazijalci" o Ċacima

ugledne škole iz 19. veka meĊu kojima su

bili filozof Brana Petronijević i vladika

Nikolaj Velimirović. Jedan je od osnivaĉa

Lokal presa, sa sedištem u Kragujevcu,

udruţenja koje okuplja lokalnu štampu.

Za svoj novinarski rad dobio je više

nagrada, dobitnik je i godišnje nagrade za

novinarstvo Grada Valjeva. Bio je prvi

dopisnik Novinske agencije Beta, od

poĉetaka njenog rada do kraja 2001, kada

mu je zdravlje bilo ozbiljno narušeno.

Sahrana novinara Zdravka Rankovića biće

obavljena u ponedeljak, u 14.30, na Novom

groblju u Valjevu.

Umro Pavluško Imširovi Danas;

AUTOR: N. D.18/08/2014 00:22 | Beograd

Beograd - Juĉe je u 66. godini u Beogradu

umro Pavluško Imširović, jedan od

najistaknutijih aktivista ilegalne opozicione

scene u SFRJ koja se sedamdesetih zalagala

za slobodu štampe, kritiĉkog mišljenja i

politiĉkog organizovanja. Više puta je

hapšen, dva puta osuĊivan, jednom kao

pripadnik tzv „trockistiĉke grupe“ 1972,

kada je dobio sedam godina zatvora.

Imširović je bio jedan od najaktivnijih

uĉesnika protesta 1968,a te demonstracije,

po sopstvenom priznanju bile su jedan su od

deset najvaţnijih dogaĊaja u njegovom

ţivotu.

Bio je i meĊu optuţenim u tzv. procesu

šestorici, odnosno Otvorenom univerzitetu,

1984. Smatra se jednim od najdoslednijih

boraca protiv komunistĉkog totalitarizma.

Bio je, takoĊe, jedan od osnivaĉa i aktivista

Helsinškog odbora za ljudska prava i ĉlan

UJDIJA do 1990. kada je istupio ne

pristajući na njegovu preregistraciju u

politiĉku stranku i izlazak na izbore.


43

Balkan - Trideset peta-sesta:

Ni-kel.com » Tekstovi

pesama » Balkan » Trideset peta-sesta

Moj stari vec godinama

okrece bicikl svakog dana

od kuce do preduzeca

prva, druga, treca.

On je trideset peta-sesta

bez skole, detinjstva i hleba

on je trideset peta-sesta

uvek tu kad zapeti treba

on trideset peta-sesta

vecna treca smena


bez kravate, umorna i povijena.

Minimalac svakog prvog

mala firma sta ce sutra biti

topao hleb i litar mleka

akontacije, zajmovi, krediti.


ne razume zvaki izam


podnece ledja za realizam


preko sindikata na more


uvek u partneru, nikad gore.


bez skole, detinjstva i hleba


uvek tu kad zapeti treba


preko sindikata na more


uvek u partneru, nikad gore.

Horion Bosna: Alija Sirotanović,

SRCE RUKE I LOPATA

Nezavisni Kalesijski Portal na Facebooku

Rijetki se još sjećaju legendarnog radnika,

udarnika Alije Sirotanovića, rudara iz

malog mjesta pokraj Breze u Bosni i

Hercegovini, koji je svojedobno u jednoj

smjeni lopatom iskopao 152 tone ugljena i

tako nesluţbeno oborio svjetski rekord u

kopanju ugljena. Tek nedavno je pao Alijin

rekord koji je oborio ukrajinski rudar Serhij

Šemĉuk i lopatom iskopao ĉak 170 tona

ugljena i prebacio normu za 2023 posto!

Najpoznatiji sovjetski rudar u vrijeme

obnove poslije Drugog svjetskog rata bio

je Aleksej Stahanov. Poslije Drugog

svjetskog rata u zemljama socijalizma na

inicijativu SSSR-a su pokrenute akcije

obaranja rekorda u proizvodnji,

odnosno kopanju uglja, graĊenju kuća,

košenju trave i sl. Prvi je to u SSSR-u radio

izvjesni Aleksej Stahanov pa su njegovi

sljedbenici nazvani Stahanovci.

Dvoboj sa ovim Rusom odredio je

sudbinu Alije Sirotanovića. Alija je za tu

http://www.ni-kel.com/

http://www.ni-kel.com/tekstovi_pesama/

http://www.ni-kel.com/tekstovi_pesama/

http://www.ni-kel.com/tekstovi_pesama/balkan,5/

http://www.ni-kel.com/tekstovi_pesama/balkan,5/trideset-peta-sesta,246.html

http://www.facebook.com/kalesijski?fref=ts


44

priliku napravio posebnu lopatu, kasnije

nazvanu “sirotanovićka“, na koju je moglo

stati 50 kilograma ugljena. Na savjetovanju

sa struĉnim osobljem Rudnika Breza i

kopaĉima, koje je odrţano u julu 1949.

godine, kopaĉ Alija Sirotanović je predloţio

da se njegovoj brigadi omogući rad na tri

radilišta i dao obavezu da će premašiti

rekord ĉuvenog sovjetskog rudara

Stahanova. Prijedlog je prihvaćen, a Alijina

brigada je već sutradan, 24. jula 1949.

godine, poĉela sa obaranjem rekorda.

Predsjednik komisije koja je kontrolisala rad

objavio je: -Nikola Škobić, takoĊe rudar iz

Breze i heroj rada, je sa svojom brigadom

samo dva dana poslije rekorda Alije

Sirotanovića, 29. 7. 1949. godine, prebacio

njegov rekord za 14 tona, ĉime je otpoĉela

serija obaranja rekorda u Jugoslaviji. Bilo je

to vrijeme Rezolucije Informbiroa, pa je

vijest iz malog bosanskog gradića prohujala

cijelom tadašnjom Jugoslavijom i bila

protumaĉena na jedino ispravan naĉin: Tito

je pobijedio Staljina! Alija Sirotanović je

tada postao ţiva legenda, simbol

pregalaštva radniĉke klase, ideološke kiĉme

reţima. Njegov lik se našao na novĉanici od

deset dinara, odlikovan je Ordenom junaka

socijalistiĉkog rada, dobio je nagradu

AVNOJ-a i bezbroj drugih priznanja i

odlikovanja. Vrlo ĉesto, ali pogrešno, Aliju

miješaju sa Arifom Heralićem livcem iz

Zenice, koji se nalazi na ĉuvenoj

jugoslovenskoj novĉanici od 10 dinara.

Jednom prilikom , kada je Alija

Sirotanović bio na prijemu kod Tita

pitao ga je: “Kako je?”, Alija je

odgovorio: “Loše, druţe Tito, zato što mi

je lopata mala”. Kasnije je za njega

napravljena veća lopata kako bi mogao

više da zahvati! Ĉesto moţe naći podatak

da je film Čovjek od mermera poljskog

reţisera Andrzej Wajda inspirisan

Sirotanovićevim djelom. Film je

inspirisan Mateušom Birkutom, koji je bio

zidar, a rekord je oborio tako što je u jednoj

smjeni postavio 30.000 cigala.Lopata, kao

što mnogi misle, uopšte nije bila Alijina

primarna alatka. On je najĉešće koristio

pneumatsku bušilicu, a navodno je radio i sa

dvije u isto vrijeme.Umro je u 76. godini, u

maju 1990. godine. Jedna mala ulica na

periferiji Breze nosi ime Alije

Sirotanovića, a u krugu rudnika stoji

njegova bista. Zabranjeno pušenje posvetilo

mu je pjesmu pod nazivom “Srce, ruke i

lopata“.

Novĉanica sa likom Arifom

Heralićem za koga se godinama

mislilo da je Alija Sirotanovć, rudar

koji je postavio svetski rekord u

koliĉini iskopanog uglja, u jednoj

smeni, lopatom od 152 tone.


45

Spisak imena:

1. Mimica Aljoša

2. Milošević Slobodan

3. Janjić Dušan

4. Ljubiĉić Nikola

5. Ranković Aleksandar

6. Vuĉetić Radina

7. Vujović Sreten

8. Vlasi Azem

9. Janez Janša

10. Miroslava Milovanović

11. Branislav Radivojša

12. Kuljić Todor

13. Vuletić Vladimir

14. Bakić Jovan

15. Antonić Slobodan

16. Torov Ivan

17. Marković Goran

18. Bajić Radoš

19. Antić Ĉedomir

20. Vukadinović ĐorĊe

21. Jović Borislav

22. Antić Hadţi Dragan

23. Jovanović Batrić

24. Milić Od Maĉve

25. Smiljanić Radomir

26. Guberina Veljko

27. Molnar Josip

28. Erenrajh Maks

29. Ćorović Miloš

30. Pantić Ţika

31. Predojević Mirko

32. Davidović Mirko

33. Vujaĉić Mirko

34. Trešnjić Milan

35. TuĊman Franjo

36. Šuvar Stipe

37. Pavelić Ante

38. Vrhovec Josip

39. Kardelj Edvard

40. Matić Petar

41. Marković Ante

42. Stanovnik Janez

43. Korošec Stefan

44. Hodţa Fadilj

45. Smole Joţe

46. Rugova Ibrahim

47. Šetinc Franc

48. Krunić Boško

49. Kuĉan Milan

50. Široka Kolj

51. Raĉan Ivica

52. Stepinac Alozije

53. Orladić Marko

54. Jašari Kaćuša

55. Dolanc Stane

56. Špegelj Martin

57. Holander Ivica

58. Drašković Aleksandar

59. Janković Mila

60. Vujović Vasa

61. Gerzić Borivoj

62. Drašković Vuk

63. Mihailović Mihiz Borislav

64. Koen Leon

65. Jokanović Ţarko

66. Komnenić Milan

67. Paroški Milan

68. Milinović Branivoje

69. Kosović Nedeljko

70. Zelenović Dragutin

71. Bogdanović Radmilo

72. Minović Ţivorad

73. Jović Borislav

74. Sfefanović Nenad

75. Rade Šerbedţija

76. Leĉić Vladimir

77. Mićunović Dragoljub

78. Mitević Dušan

79. Šestakov Sergej

80. Vitas Predrag

81. Krivec Ivan

82. Budihna Slavko

83. Lazić Branko

84. Unković Slobodan

85. Jović Vlajko

86. Igić Ţivorad

87. Mladić Ratko

88. Raţnjatović Arkan Ţeljko


46

89. Švarm Filip

90. Divjak Jovo

91. Radovanović Ivan

92. Vasiljević Jezdimir

93. Kontić Radoje

94. Milanović Dafina

95. Boarov Dimitrije

96. Ćirić Aleksandar

97. Ogata Sadako

98. Gali Butros

99. Abdić Fikret

100. Izetbegović Alija

101. Kristofer Voren

102. Jager Bojana

103. Olbrajt Madlen

104. Hanter E. Robert

105. Bajker Dţejms

106. Jovanović Vladislav

107. Simić Predrag

108. Nicović Boško

109. Ilić Velja

110. Protić St. Milan

111. Batić Vladan

112. Milošević Marko

113. Janković Marko

114. Milanović Dragoljub

115. Koštunica Vojislav

116. Ĉović Nebojša

117. Jovanović Jasnima

118. Stakić Momĉilo

119. ĐinĊić Zoran

120. Jovanović Ĉedomir

121. Marković Radomir

122. Đurić Branko

123. Avramović Dragoslav

124. Radovan Karadţić

125. Milenković Dejan

126. Spasojević Dušan

127. Luković Milorad

128. Mićić Nataša

129. Kaljević Branka

130. Pokar Faust

131. Atanacković Borislav

132. Boţović RAdoman

133. Mrkonjić Milutin

134. Marić Milomir

135. Kertes Mihalj

136. Crnĉević Brana

137. Bakoĉević Aleksandar

138. Milentijević Radmila

139. Gruden Slobodanka

140. Mikelić Boroslav

141. Zagorac Vladimir

142. Tadić Boris

143. Komadinić Milorad

144. Cvijović Vuk

145. Stanišić Jovica

146. VAţić Nevenka

147. Mišić Bojan

148. Marković SlaĊana

149. Antonijević Dragan

150. Šundić Ljubivoj

151. Protić Stevan

152. Ćuruvija Slavko

153. Miroslav Kurak

154. Romić Ratko

155. Prpa Branka

156. Bauĉer Riĉard

157. Galbrajt Piter

158. Stipetić Petar

159. Norac Mirko

160. Ranković Zdravko

161. Petronijević Brana

162. Velimirović Nikolaj

163. Imširović Pavluško

164. Sirotanović Alija

165. Šenĉuk Serhij

166. Strahanov Aleksej

167. Škobić Nikola

168. Heralić Arif

169. Andţej Vajda

170. Birkut Mateuš

SVITAC ; br.13. II godina. 2014.

Documents

Transcript of SVITAC ; br.13. II godina. 2014.