Светолик Ранковић пише о ФТЕ догађају

У делу „Горски цар“ Светолик Ранковић, писац из Шумадије, прецизније из околине Аранђеловца и један од карактеристичних представника реализма у српској књижевности, оставља нам неке трагове које говоре да је писац, изгледа, или интиутивно предосећао или је, на основу различитих уочених доживљаја и реакција, био близу и посве свесног уверења о постојању природне силе, коју данас знамо под именом ФТЕ догађај.

Изгледа да се Ранковић био интересовао за поједине особине временских прилика, за чудно понашање биљака које је, можда и истраживао. Такође, веома упечатљиво је описао нека карактеристична места која спадају у један од основних и раширених начина испољавања ФТЕ догађаја. Осим тога, описао је и неке карактеристичне психолошке симптоме који су резултат догађаја и који се не разликују много од истих симптома у 21. веку. Све ово указује да је писац изгледао уочио и интензивно размишљао о појави, ФТЕ догађају. Такође, био то доказ о великој оптерећености, дужој од века, детерминишућим дејством ове природне силе и физичког пороцеса, које је народ са ових простора, осећао у протеклом веку и више од века свога постојања. Однос који је, последњих година прешао у агонију. Наравно, био би то доказ и мојих теза о завршном стадију кварења свега под дејством овог догађаја, да је започео у другој половини 19. века, време које и Светолик Ранковић управо описује у својим делима.

Стил изражавања Ранковићев више је научно-философски, нето уметничко-књижевни, мада је и ту показао врхунско умеће. Његово излагање је изузетно логички мконсеквентно, односно прецизно. Зато је остварио врло успешно комбиновање философско-логичког начина размишљања са плетењем радње једног књижевног дела, произвевши ефекте који у неким деловима превазилазе и сличне ефекте у доживљају публике који се иначе приписују Достојевском.

Писац нам открива да му је примарно интересовање философија и наука и недвосмилено нам указује на неке од својих духовних и интелектуалних узора. О томе сазнајемо у необичном именму које су ликови његовог романа неденули-картању:

„Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош. На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«.

— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим писарем. Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто. Прљаво слушче са масном запрегачом појави се на вратима.

— Дај нам Дарвина!

— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година. Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти,

назва их философијом. Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима. Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин. Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питомој Шумадији«.

Је ли то онај, што вели да човек има реп? Хо-хо-хо... — продужи писар. 35

Наравно, не можемо да знамо тачан порив за ову конструкцију. Да ли је писац само хтео да укаже на своје духовне и интелектуалне узоре? Да реалистички представи глобалбу промену у култури и заокрет од црквеног ка световном? Или, како мени изгледа, да на један изузетно сажет начин изложи своје виђење историјског кретања људског духа, које се у многоме поклапа са неким конструкцијама неких од највећих умова у историји човечанства, а овде конкретно мислим на позитивизам Огиста Конта, оснивача социологије: метафизичко доба човечанства или детињство обележено је религијом; доба или младост философијом, а зрело доба науком и научним позитивним приступом. Отуда, картароши су картању прво наденули име јеванђеље, потом по неким од најпознатијих философа, да би на крају прихватили име научника Дарвина! Мени изгледа несумњиво да је Ранковић овде изнео позитивистичку концепцију Огиста Конта, откривајући нам, истовремено и мислиоце са чијим је радом вероватно био упознат и који си сигурно утицали на начин његовог размишљања. У овом исечку из дела, веома духовитом, Ранковић понешто наличи на Радоја Домановића и његову сатиру српске паланке, у којој се помаљало (мало)грађанство, формирајући се од све богатијих чаршијских трговаца који су усвајали манире господе у понашању. На још неколико места (бар у првом делу романа), могу се уочити ове духовите и сатричнне опаске Ранковића на рачун нове грађанске класе која се успостављала у чаршијама тадашње Србије. На пример, изрази као што је „миледи“, или „бравос“, сасвим наличе и исказују исти тренд „имитације развијене Европе“, који је, изгледа био раширен код свих словенских народа. „Карисиме“ је користио Јоаким Вујић, слично као што Ранковић указује на постојање израза „бравос“, што је нека имитација можда шпанског порекла или неког другог. Оно имитирање француских манира и примена француских речи у изговору што се дешвало у Русији у њеним високим друшптвеним круговима (очиогледно као израз снобизма), дакле ова „мода“ била је присутна и у Србији, у време када је била усмерена ка европским културним круговима и утицају, посебно у другој половини 19. века. Веома је занимљиво да се израз „бравос“ (у значењу простог браво) задржао и дан-данас у појединим, старим аранђеловачким породицама и изговору или карактеристичном регионалном или градском идиому. Упадљива је и сличност енглеског, односно више америчког израза „то квит“-дати отказ или једноставно завршити са неком ствари са српским идиомом „па смо квит“, односно „квит посла“, како га Ранковић сигурно изворно и аутентично преноси. Наравно, осим ове духовитости, још и у понеким (иако доста успутним и уопште неразвијеним) детаљима и Ранковић показује извесну тежњу да аномалије у функционисању тадашње државе и њене администрације представи у обличју антиутопије (хајдуци мирују, власт мирује, држава све сазна шта се по

селу прича, само оглашавање некога хајдуком ко се може слободно убити, објашњење државног „права“ итд.), по чему је Домановић и познат.

Писца је занимала философија и наука, у шта је био верзиран. Од философије усвојио је је један изразито логички начин мишљења и образлагања који је његовг књижевни стил чини изузетно „чистим“, јасним, сажетим и концинзним, са реченицима дугим онолико колико треба да буду, чак и телеграфко-новинарским (као да је реч о неком философском делу, а не о роману). Овај спој је испао веома плодан: прозирни Ранковићев литерарни стил може се једино упоредити са чистоћом и јасноћом песничког стила који је неговао Бранко Радичевић. Стилски, по мом потпуно субјективном мишљењу, ова два уметника остварују највеће домете у српској књижевности.

У наредних неколиком цитата јасно се може уочити философско-логички-полемички стил Ранковићевог књижевног изражавања. То је оно што на самом почетку изненађује читоаца: један хладан, сабран и трезвен аналитички приступ реалности код главног јунака романа-а хајдука (!), Ђурице Дражовића. Јер, ко би очекивао од оваквог јунака, да толико буде посвећен-мислима:

„Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет. Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце... И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!..

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје... После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.“ (стр. 5).

„Све, што се тицало тога, стајаше иза њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа. А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на себи самом. Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« продужи што више може.“ (стр.21)

„Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима. Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх. И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум.“ (стр. 23)

Овај аналитички приступ и грађењу лика хајдука Ђурице, Ранковић је до врхунца довео у мисаоним, унутрашњим монолозима или дијалозима главног јунака (горњи пример такође је један тих). У њима је, у форми интроспекције, немилосрдну аналитичност философко-логичког порекла, усмерености и снаге укрстио са приказом душевног стања јунака, на једном повећаном прагу драматичности и унутрашњег проживљавања. Главни јунак, голобради момак Ђурица Дражовић, анализира сопствене акције, емоције и драматичне душевне покрете који их прате. У овим унутрашњим разговорима главног јунака са собом самим, Ранковић достиже висине и ефекте у доживљају код читаоца његовог дела, ништа мањег интензитета него што то чини Достојевски у лику Раскољникова. Опет, сматрам да је Ранковић оригинално развио ову напетост у приповедању, а да облик није свесно позајмио од Достојевског. Приметно је, такође, да су у овим монолизима, Ранковићеве реченице најдуже. Сличан ефекта производи и када само описује душевни немир свог јунака у конкретним ситуацијама:

»Ухватише... то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.“ (стр.15)

„Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима... Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем? Зар није све једно: зар ме није и досад презирала! Све је пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!... Шта да се ради?... Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!... Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници.“ (стр.18)

„Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине. Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се повио на кљусету, па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања... Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе... У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли...

Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку. Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега. Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник.

Наступио је последњи тренутак. Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом... Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком...

Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине.

— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат.

Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије. Тако му и проговори, оним обичним гласом:

— А гле!... Ђурица!... Шта ћеш ту, бре?

Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважности. Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту. А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас.“ (стр. 39 и 40).

„Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу... Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био... Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао... И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!... Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...“ (стр. 89)

„А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој се он налазио. »Шта сам ја ?... Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«... То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо прамење. Али само неколико часака, и озго засија радосно и светло небо...“ (стр. 63)

А мисао се човекова мења сваког часа, као што се мења плаво небо над његовом главом...

Међутим, Ранковић је очигледно био веома разборита особа, чија су интересовања превазилазила оквире само философије и била усмерена према науци. Поготову, чини се, према биологији, природи уопште, на шта је сигурно утицало дело Чарлса Дарвина, за шта немамо сумње да је писцу било познато и да га је инспирисало. Мени је било изузетно занимљиво да, као плод овог пишчевог интересовања, у једној његовој биолошкој запитаности, препознам уочавање и опис једне типичне форме понашања биљака, које узрокује ФТЕ

догађај и коју сам, чини ми се, описао у текстовима посвећеним овим темама, као што може бити текст „Форматирање природе“. Наиме, тамо сам се бавио питањем колико је времена потребно биљкама (воћу и поврћу, на пример), да сазру, а колико се плод одржава и донео закључак о дефлексији и ових процеса, уочивши да биљке (конкретан пример јагода или вишње), пребрзо сазревају, али се и дуже одржавају као плодови него што би требало или се очекује. У следећем пасусу из романа „Горски цар“ видећемо да је исту појаву прераног сазревања уочио и Светолик Ранковић, као и да је био скептичан према популарним објашњењима ове појаве, што можда указује да је имао своје објашњење, које је очигледно тајио, јер га у роману није саопштио. То што, можда, није изложио неко објашњење које би нашао у ботаничкој или сличној литератури (а нема разлога да се не верује да је остао само на читању Дарвина, а да није користио и нека друга дела из природњачких наука, што би га могло да наведе да изложи неко познато објашњење), може да говори да је имао сопствено виђење ствари и објашњење, које се није могло наћи у тадашњој литератури из ове области. Наравно, у таквом случају, једино што би пресотало јесте независно уочавање или откриће ФТЕ догађаја. Ево тог, речитог пасуса:

„Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају.

— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао.

— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача?

— Море, дај што било. Имамо посла.

Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом.

— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо?

Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему. Ђорђе је имао обичај да мисли гласно.

— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео.

— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. (подвукао Л.З.)

— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше.

Хм... неће бити (подвукао Л.З.) — одговори Ђорђе, па оде те уми руке. Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза. Њих двојица стадоше да ручају. (стр.53)

Овде су две ствари битне: прво, то што се Ранковић упитао о појави раног опадања плодова крушке-караманке у овом случају; и друго, што је, кроз уста газда Ћорђа, исказао своју сумњу да је за ту појаву одговорна пламењача, која је крушке осушила, па оне због тога опадају. Међутим, после овог неслагања Ранковић остаје тајанствено нема. „Хм...неће бити“, открива и пишчеву увереност у други узрок прераног опадања крушке, који је исто тако тајанствен, као што је и он, а који је, како се да закључити, он спознао! Другим речима, писац је открио нешто тајанствено и мистериозно у природи, што до тада нико није открио, неку непознату природну силу, која је, између осталог, по његовом не само мишљењу него вероватно и према емпиријском искуству, узрок прераном опадању воћа, за ште се иначе сматра да је узрок болест племењача! Он је овде и тајанствен и веома опрезан. Показује изузетну сигурност у своје откриће, изречену врло штедљиво, у облику чак и стрип или филмске фразе. Али, у исто време сакрива право објашњење, вероватно и сам заплашен узроком, силом у природи коју је самостано открио. Циљ целог овог пасуса јесте да се изложе симптоми дејства ове природне силе, које је Ранковић изгледа био врло добро уочио и генерализовао, уопштио с пуним правом и да се постави питање о једној ботаничкој лошој појави. Односно да се дискретно саопшти да он зна шта је прави узрок те појаве, као да је то узрок и симптома који је претходно изнео. Такође и да је ботаничка појава повезана са симптомом који је претходно изложио. Дакле, више је него јасно да је на овом месту Ранковић врло смишљено близу једно другог ставио један људски симптом и једну појаву код биљака-код воћа. А то је урадио зато што сматрао да обе ове појаве имају истог изазивача или узрок, који је избегао да саопшти. Одавде закључујемо да је Ранковић генерализовао и узрок и последице: више разлчичитих симптома или манифестација он је повезао и ставио да се последице једног узрока, који је открио, али га сакрио од читалаца.

— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо?

Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему. Ђорђе је имао обичај да мисли гласно.

- Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео.

Симптом у људском понашању који је Ранковић овде, по мом мишљењу потпуно намерно, смишљено, изнео и описао, јесте позната реакција на тачке опструкције ФТЕ догађаја, посебно на оне тачке које сам назвао тачке највећег опушатања, када, на пример, имамо неодољиво жељу за сном, да заспимо и у којима иначе падамо у сан (када уснивамо-а ускоро ћемо видети да је Ранковић и ову ФТЕ финесу у понашању људи открио и описао).

Ако погледамо моје раније текстове на ову тему, видећемо да се тамо наводи да су посебно осетљиви јутарњи часови (око 9 ујутро), када се осећа велика, а необјашњива жеља за сном (што се и мени, као аранђеловачком гимназијалцу до 1993. године, редовно дешавало када се ишло пре подне у школу: прва три часа обавезно су била преспавана).

И кроз овај одговор газда Ђорђа, Ранковић је остао загонетан и тајанствен. Није изнео видљиву негацију као у другом случају, али је то урадио на философски начин: уместо било каквог конкретног одговора, газда Ђорђе саопштава паралелу о људима и живини, што је очигледно била само камуфлажа која је говори: знам одговор на ово питање и толико сам сигуран у њега, да могу овако лако, удобно и надмоћно да изнегнем одоговор служећи се неким општим метафорама или поређењима! На овај начин, Ранковић је и прикрио смишљену намеру да постави ова питања, али и открио да је он спознао шта јен узрок и овом понашању код људи, када им се много спава ујутро, и да је то исто оно што узрокује и прерано опадање крушака! Јер, питање у вези са крушкама уследило је одмах после дијалога о осећају поспаности! Неће бити да је Ранковић овај, наизглед тако безазлен дијалог, уметнуо само као противтежу, контраст у једној изузетно напетој и драматичној сцени коју је, наводно, примарно хтео да опише. То је пљачка газда Ђорђа. Она отпочиње одмах по завршпетку горе наведеног дијалога и веома је напета, драматична, сирова и груба: газда Ђорђа погађа куршум, он успева да убије једног од разбојника Ђуричине дружине, сам Ђурица смишљено, односно лажно прети убиством Ђорђевог малог унука, уколико им се не преда новац, сигуран да ће новац бити предат итд. Да ли је писац овом сценом хтео да учини утисак да је претходни, а по мени примарни, порив да се поставе питања о сплету природних и људских понашања, био у ствари ефемеран, безначајан? Вероватно. Наравно, нама је познато шта је био и реални пишчев мотив да се уопште лати пера да пише о хајдуцима: опис пљачке и покушаја убиства газда Ђорђа вероватно је био опис пљачке дома Ранковића од стране хајдука, који су том приликом убили пишчевог оца. Биће да је млади Светолик отада много размишљао о овом догађају и да је, негде, повезао и понашање разбојника са тајаственом природном силом коју је открио. Односно, чини се да је открио ултимативни детерминизам те природне силе, нужност понашања и догађаја чији је она узрочник, и која је, у тој равни ултимативности и нужности, била одговорна и што је његов дом био мета пљачкаша и што му је отац убијен. Све је то млади Светолик Ранковић био открио и сасвим правилно повезао и генерализовао, а окидач за ову врсту размишљања и уочавања појава сигурно да је била поменута пљачка. Наравно, та сила није могла да буде друга до ФТЕ догађај. Писац можда није знао како се сила зове (тада се није знало ни да постоји), али ју је сигурно врло добро осећао и знао да препозна последице њеног десјтва у понашању људи и природе. Стога, његово дело у суштини је посвећено овој сили, њеном разголитавању, њеном скривеном приказавању, извештавању о њеном постојању коришћењем, скривањем иза форме књижевног дела и наводног мотива хајдучких дружина. Мада, како је пљачка његовог дома очигледно била у директној вези са његовим открићем ове силе, онда је можда писац изабрао и најпогоднију форму, начин и тему да нам да један научни извештај о природној сили коју је уочио. Можда је страх, који је као дете осетио и проживео док су му кућу пљачкали хајдуци, остао код њега и касније, кроз читав живот, и можда га је блокирао да отвореније пише о овој силе, а не да њено разоткривање буде подтекст његвог књижевног дела. Више је, дакле, него јасно, да је Ранковић био преплашен својим открићима-наравно, са пуним правом, да му на томе нико не може замерити, с обзиром на то о каквом је феномену реч.

Да је све заиста овако, говоре и следећи пасуси из „Горског цара“, који описују једну класичну манифестацију дејства ФТЕ догађаја, коју су небројено пута искусиле и сасвремене генерације, у протеклих 30-ак година. Реч је, наиме, о тачкама највећег опуштања, када ултимативно тонемо у сан. Међутим, како је реч о такође тачкама опструкције ФТЕ догађаја, које се налазе на почетки негативне фазе догађаја, а како знамо да негативан фаза ФТЕ изазива невољно покретање, односно кретање живих бића, па и људи, отуда у овим тачкама највећег опуштања такође долази и до кретање других субјеката, који тада не реагују тоњењем у сан, него кретањем или појачаним говором. Отуда, у домовима нас из 20. и 21. века, небројено пута је настајала следећа ситуација: једна особа тоне у ултимативни сан тачке највећег опуштања, док истовремено друга особа приступа кретању, направи неки звук, на пример отварајући врата или слично и пробуди прву особу, која се томе најмање надала! „Таман што нисам заспао, кад оно...“. „Како баш кад треба да заспим...“, типичне су љутите и фрустрирајуће реакције на ФТЕ-ом исфорсирано ометајуће (опструктивно) понашање других. Тичу се и других активности које траже удубеност и концентрацију, као што гледање телевизије, на пример, те су онда реакције: „не може човек од тебе ништа да погледа“. „Зашто баш сад устајеш када гледам ово“. „Јер мораш баш сада причаш телефоном када гкледам ТВ“ и много сличних ситуација и коментара. На примерима из Ранковићевог романа, видећемо да је и у 19. веку људско понашање било слично, као и проблеми вероватно, што доказује да је ФТЕ догађајн и тада постојао, да је и тада био окидач за људско опсесивно-компулсивно понашање, као и да је Светолик Ранковић све ово био уочио и о томе известио у својим прозним делима. Вероватно је био први човек у историји који је открио везу између ФТЕ и понашања природе и људи. Претпостављам да је ова спознаја изникла из трауме коју је дожиовео када су му хјдуци убили оца и опљачкали кућу, те да је његово касније интересовање за философију и науку било само у сврхе да пронађе доказе за природну силу коју је интуитивно открио као и за везу те силе са понашањем природе и људи. Чини се да то није нашао нигде, што му је, можда, негде годило и давало му за право да помало ужива у надмоћи над другима, као и да своје откриће и права објашњења скрива, саопштавајући само симптоме или индикаторе те природне силе. То што је био упознат са радом Дарвина, сигурно је још један доказ да је Ранковић био осмотрио ФТЕ догађај, јер сам се у изучавању овог феномена и сам дотакао Дарвина. Но, ево тих пасуса:

„У таквој тишини, у тој затупљеној укоченој самоћи, не мислећи и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова. Сунце удараше готово хоризонтално (подвукао Л.З.) у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање. Ни једне мисли, ни једнога покрета!...

Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло. Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао (подвукао Л.З.). Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан (подвукао Л.З.) и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.

Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.“ (стре. 21).

Овде је јасан контраст понашања у тачкама великих опуштања-може бити реакција или одговор на ову тачку као описано ћутање, гробна и нема тишина, али истоврменео и реакција у кретању, активности, у овом случају отварају се врата апсане где је Ђурица био затворен и тај тренутак се поклапа са највећим миром који је у ћелији био владао, који је Ђурица доживљавао. О истој појави и истим двема врстма реакција на исти изазивач, говориће и наредни одломак. Међутим, овде треба још приметити да је Ранковић имао интересовања и за природне науке, јер изгледа да му познавање физике или и хемије није било страно. Наиме, као што сам обележио, он говори о хоризонталном падању Сунчевих зрака, што оичигледно одаје познавање физике или астрономије, јер је реч о употреби чистог стручног, научног израза. Такође, био му је познат електрицитет или феномен наелектрисања, јер говори да он скочи као електрисан. То значи да је Ранковић, осим физике и асзтрономије, вероватно био верзиран и у хемију. Да је он заиста имао интересовања у природним појавама, говоре и његови описи изгкледа неба, који далеко од тога да су само у књижевне или стилистичке сврхе. Не, они разоткривају њенгово интересовање за поједине временске, метеоролошке појаве, које није било интересовање писца, уметника, већ наука, верзираног у физику, астрномију и хемију, вероватно и у психологију (као и у, видећемо, и у лингвистичке и опште у комуникацијске феномене такође). Стода, Ранковић је могао имати и посве научне, физичке или хемијске, доказе или термине којима је могао објаснити спознати феномен ФТЕ догађаја. Он је све склапао у једну целину којој је узрок овај догађај: и понашање природе (крушке), и људи (пиштање у ушима, осећај поспаности) и временски феномени (бела јутарња као измаглица над врбичкој вароши-Аранђеловцом), исто такви беличасти праменови на небу итд. Стога, он је вероватно и могао знати да је посреди физичка сила или појава.

Но, ево још једног пасуса са описом карактеристичног контраста и супротности у понашању као одговору на негативну фазу ФТЕ догађаја:

„Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике. Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава. Стадоше да јој се роје мисли у глави... Тако мислећи загледа се у плаво небо, по коме се ношаху неколико сивих облака. Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрај ном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака... Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања...

Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несвесно стање пред сном (подвукао Л.З.), тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отворенозеленкастим сјајем шибље и лишће око ње, и она се нађе у неком слатком младачком заносу. Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном отвору указа се он — предмет њених заносних мисли... Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска (подвукао Л.З.)

појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе. Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све. Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно...

Она се прену. Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било ?... Је ли то сан или јава ?... Чини јој се да није спавала... Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. (стр. 60)

Карактеристично за тачке великих опуштања је што у тим тачкама, како осећамо велику поспаност, углавном стигнемо до познате тачке „уснивања“, када падамо или тонемо у сан, али још нисмо потпуно заспали. Писац управо описује овај стадијум падања у сан. Ранковићу је било познато ово, како каже, „несвесно стање пред сном“. Он је познавао и психологију, јер му је био познат термин или појам несвесног, што и није било тако типично за време у којем је живео. Наравно, упоредо са оваквом анестезираном реакцијом људског организма на негативну фазз и тачку опструкције ФТЕ догађаја, имамо реакцију и у кретању, које се поклапа са првом врстом реакцијом и одиграва симултано, као што је овде био наилазак хајдука Ђурице. Дакле, и у Ранковићево време ФТЕ догађај је изазивао исте реакције у понашању људи (или оно што смо много пута искусили: замислимо се, а онда или налетимо на неког или неко у кретњи на нас, па се много уплашимо-реч је о појави итог реда и са истим узроком). Такође, употреба придева „ванземаљски“ такође није карактеристична за ондашњу српску књижевну сцену. Ово говори да је Ранковић заиста познавао и изучавао физику или астрономију, или обоје. Као и да је за његово време, као и за малу средину из које је долазио, био изузетно напредан-далеко испред свог времена.

Овај контраст наглашва се и у наредном пасусу:

„Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде. Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли... Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену...

Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору. Ђурица се прену. Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору. Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања (подвукао Л.З.), све по такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне. Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опет понови. Сад је, чини му се, осећао присуство човечје с оне стране капка. Полако, тресући руком, одговори на куцање. Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен. Затим стаде нека рука да шушка око

прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке. Прозор се лагано и опрезно отвори. Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха (подвукао Л.З). (стр.24).

Осим контраста тишине-звука, као куцања, који су индикатори опструктивне тачке ФТЕ догађаја, овде пажњу привлаче још две појаве, које сам означио. Још на два места Ранковић извештава о појави зујања у ушима, или о „певању левог ува“, било код Ћурице или код грађана, што значи да је овај класични симптом или манифестација ФТЕ догађаја, конкретно смене фаза ФТЕ догађаја, био изражен и распрострањен још у пишчево време. Одавде закључак о великом оптерећену које народ на овим просторима осећа, које сам навео на почетки, односно реч је о великој болести коју народ (не само Шумадије, већ и читавог света) лежи већ дуже од једног века, па и дуже. Прецизније, десно уво је оно које зуји (а не лево, што је прикривање ове појаве и њено свођење на ншето што није толико опасно, што се да лако савладати-врста одбрамбеног механизма код обичних људи и облик рационализације у народној култури, или културне рационализације изузетно негативних последица ФТЕ догађаја-у различитим стереотипним или духовитим објашњењима или разјашњењима). Наиме, долази до израженог треперења, односно вибрирања звучних таласа, које настаје при смени фаза ФТЕ догађаја. Тада зна да се ово изненадно вибрирање јави код десног уха, вероватно као резултат промене притиска у одговору на смену фаза ФТЕ. Тада се обично реагује плаховито, као да вам је неко ударио ћушку по уху, тако се доживљава ово вибрирање звучних таласа. Међутим, у ншето израженијој варијанти, вероватно може доћи до пиштања у уху и то је оно пиштање о коме извештава и Светолик Ранковић и које је изгледа било веома раширено међу тадашњим становништвом (данас су то мигрене и слично). Као и сада и тада је узрок био ФТЕ.

Други феномен који сам подвукао, наиме дубоко удисање хладног ноћног ваздуха, такође је појава која указује на ФТЕ догађај. Ово удисање одиграва се током 4 секунде трајање негативне фазе основног ФТЕ догађаја. Оно је реакција на појачано струјање ваздуха (ветар), које се јавља у негативној фазо ФТЕ догађаја. Задовољно удисање тако је показатеље, индикатор ФТЕ догађаја, наиласка негативен фазе догађаја. Ранковић на још једном месту говори о то великом задовољству од удисања свежег ваздуха. Слична (донекле садо-мазохистичка) појава овој је пркошење хладном времену тако што се скида го до појаса! И овде се очекују налети, наиласци негативне фазе ФТЕ догађаја у којој се ужива.

„Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!... Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« (стр. 36)

У овом пасусу писац екплицитно описује овај контраст у понашању:

„Опазила је само једно: све што је слушала о Ђурици, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци —

изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе. Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво. И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима. Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица. А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође (подвукао Л.З.)... (стр.58)

Следећи пасуси говоре о феномену „беле измаглице“, који је писац запасио да се јавља у јутарњим часовима.

„Свиће зора. По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица. Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.“ (стр.27)

„Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају. По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила. Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. (стр.39)

Овде је чак значајно и помињање петлова, јер то сигурно значи да је писац осматрао ФТЕ догађај, односно силу која изазива исто мношто симптома код људи и у природи. Наиме, и домаћа живина се углавном оглашава на тачкама опструкције или конструкције ФТЕ догађаја, углавном у тачкама великих опуштања.

Да су писцу сигурно била позната ондашња остварења у области физике, говори и следећи пасус, у коме се помиње магнет (за оно време изузетно напредно):

„Куд ће сад ? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села. Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора. Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује... Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... (стр. 43)

Подвучени део такође може да указује на перцепцију, опажање смена фаза ФТЕ, када наступајућа негативна фаза ултимативно изазива, провоцира код људи невољно кретање (коме он не може да нађе отпора), те отуда многи објекти, који се тада опазе, могу имати „магнетску привлачност“. И која траје кратко. Отуда, на пример, и психолошка појава „лаког заљубљивања“, што је само реакција или одговор на негативну фаз ФТЕ (описано, као перцепција, и у стиховима популарне музике: „Заљубим се пет-шест пута у року од три минута!“)

Још једна занимљивост у вези са језиком који негује Светолик Ранковић је употреба говора пореклом са различитих подручја као јединствено шумадијског говора. Односно, нема назнака да их је он сматрао да нису изворно шумадијски изговори. На пример, употребљава „доиста“ (као Хрвати, мада је у то време та српско-хрватска размена или сличноср била уобичајенија појава), међутим „болан“ (што је карактеристично за босанско-херцеговачке изговоре, а није познато да је у његово време био већи талас досељеника из тих крајева у Шумадију и на територију Аранђеловца, да би један израз постао тако уобичајен, потребно је више времена), онда „ма јок бре“ (што је типично за косовско-метохијске изговоре), и „хајде, бане,“ (у смислу онога што бисмо сада назвали „стари“, „матори“, или „старино“, или можда у неком деривату од хрватског бана) итд. Наравно, може бити речи о књижевном језику, али више је реч о језику књижевности, где писац пише онако како се у народу и говори.

Такође, сумњива је пишчева намера да уопште говори о феномену хајдучких пљашкашких дружина, а нарочито о Ћурици као хајдуку и харамбаши, хајдучком вођи. Он га чува да не западне у неку неприлику, да не буде он онај који прави злодела итд. Шта више, у неколико наврата намењује му потпуно супротну улогу, као Робина Худа: онога који штити сиромашне од тираније богатих. Тако и у сцени са крмачом сиромашног сељака у кметовом кукурузу, за што овај тражи нереалну надокнаду. Ђурица интервенише и спречава ову пљачку сиромашног сељака, својим ауторитетом хајдучког харамбаше. Такође, посве праведнички, као позитивни јунак, наступа када напада и савладава сеоску групу њему познатих момака која је кренула да га убије, како би узела уцену за његову главу. У смерности Ђурице Дражовића према свештеницима, вероватно можемо да препознамо и неке аутобиографске црте самог Светолика Ранковића, које је уградио у лик главног јунака.

Леонид Зувић, 25-26.8.2012. године (након прочитане прве половине романа)

Наравно, у његове стилске одлике требало би убројати и сигурни утицај руских приповедача, нарочито дијалог-форме. Такође, једна занимљивост је и одложено саопштавање онога што се догодило, или пуних имена и презимена ликова. Отуда стил наличи и на новинарски, с обзиром на вести са твз. одложеним дејством. Писац прво опише атмосферу након догађаја, па тек онда приповеда о њему. Или прво опише лик само по имену, а тек онда наведе пуно име и презиме. Руски утицај се препознаје у детаљном опису спољашности ликова, или, на пример, у приказу одела што га је Ђурица носио. Тај приказ појединости, чак и оних најситнијих, подсетио ме је на Достојевског, уз, наравно, сликање унутрашњег стања главног јунака. Као што се види у

наставку романа, Ђурица је ипак починио убиство, односно велико недело, те је заиста почео да подсећа на лик Раскољникова. Такође и остали тон његовог приповедања указује на руске узоре, на руске кратке реченице, приказ чиновничке бирократије итд. (Ово сам био закључио пре него што сам прочитао биографију писца: да је завршио духовну академију у Кијеву, где је, наравно, побрао руске књижевне утицаје, укључујући Толстоја, Достојевског, Гогоља, Тургењева и неких мање познатих писаца. Тако, могуће је да је свесно имитирао Достојевског, на пример, и мотив убиства. Међутим, не бих се сложио са критиком да је није успео да оствари ефекат тока свести. Наравно, унутрашњи дијалози Ђурице сигурно да не могу да се пореде са приказом стања Раскољникова код Достојевског, али му по интензитету могу да парирају, у неком обиму. Ипак, реч је и о много краћем роману, да би се развио неки сталнији ток свести. Сам покушај и остварени ниво ефекта, заслужује похвалу и пажњу. Међутим, од кога је Светолик Ранковић могао да позајми линију мушко-женски пар одметника, који су заједно у нападачким акцијама? Сигурно не од руске књижевности. Вероватно је реч о његовом сопственом књижевном изуму и ако је тако, Ранковић је измислио причу, или наратив о Бонију и Клајду, много пре него што је филмска индустрија и настала. Станка је заиста авангардан и оригиналан женски лик, када тражи не само да стално буде са Ђурицом, него да са дружином иде и у пљачке. Наравно, сличност са Радојем Домановићем била је лако уочљива. Међутим, не само у критици, карикирању или исмевању чиновника или грађанства у настанку (то личи и на Бранислава Нушића), него, како сам навео, у учешћу у стварању првих српских антиутопија. Домановићева Данга то сигурно јесте, као и друге приповетке, опет, чини ми се, много пре Џорџа Орвела или Хакслија у светској књижевности. Експлицитно таква је Ранковићева приповетка „21 век“. Запањује да је писац који није дочекао крај 19. век, умревши у његовој последњој години, 1899. уопште написао дело које је у наслову имало одредницу 21. век, век у коме ми живимо, сместивши радњу чак у 2095. годину! Колико је писаца тог и каснијих доба научне фантастике писало о 21. веку, и отишло на сам његов крај. Ранковић је у овој приповеци представио класичну антиутопију, али промовисао и футуристичку, научно-фантастичну прозу. У 21. веку, 2095. године, његовом земљом владају жене, док мушкарци седе кући и обављају некадашње женске послове! Да ли нама, у 2012. години, ово већ звучи познато? Такође, Ранковић наслућује појаву аутомобила или аутомобила са камп приколицом, камиона итд. (вагон од локомотиве преуређен за становање и путовање); густих урбаних квартова са небодерима и облакодерима; као и ваздушних лађа, односно авиона, или предмета на небу са људима на њима. Такође и искривљавање историје, уништење уметности, уз тиранију женског пола. Ово последње чини његову футуристичку визију једном од оригиналнијих.

27.8.2012.

Тајна Светолика Ранковића

Страшну је тајну крио писац у себи. Између осталог и једна његова приповетка носи овај назив.

Пређимо на приповетку 21. век. Зашто је Ранковић изабрао 2095. годину, а не 1995.? Зашто је ствари померио век даље у будућност, када је и 100 година било довољно? Зато што су његове футуристичке визије очигледно биле у вези са страшном тајном коју је крио, са том страшном и мистериозном тајантсвеном силом у природи, која је уређивала све ствари око њега, што је он био спознао још док је као дечак живео у Гарашима, у окружењу страшних планина, са још страшнијим и необичнијим природним појавама, које је описивао у својим романима. Запазимо, већ поменуту „белу измаглицу“ коју је приметио у аранђеловачкој вароши; даље, када Ранковић описује Сунце он увек говори о „огњеним зрацима“ и сличне ветрене метафоре; о густим праменовима облака, тако чврстим „да их ништа не би могло пробити“, уопште о облацима и облачићима; веома еуфемистички, са намером да прикрије своју страшну спознају и тајну, говори он о, наводно „уобичајеној“ појави у сумрак дана, о „густој измаглици“ (нешто слично „скрами“ коју сам и сам описао).

Ево једног упечатљивог пасуса, у коме се види како је писац доживљавао природне појаве, посебно оне необичне на небу (које се ни данас нису много промениле):

„Беше тихо летње вече. Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило. И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака. И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју... По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште...“ (стр. 107)

Љубичасти облаци и небо, и сам сам осмотрио, што ме је уплашило: наиме сматрам да је вероватно реч о некој тешко успављивој смеши гасова, од које су становници тако „отежали“ и постали „омамљени мудраци и духовници“. Да небо с времена на време поцрвени, видимо да се дешавало и у доба Ранковића. Осмотрио је он и жуту боју неба. Недавне фотографије јутра које сам направио показују малу експлозију боја на јутарњем небу. Ту је и жута или окре, загасито црвена, модра итд. Хемичари објашњавају да извесне квантне тачке производе експлозију боја. Отуда сам закључио да ФТЕ такође има такве тачке и да оно што можемо да видимо на небу као ескплозију боја и облика највероватније потиче од ФТЕ квантних тачака. Отуда, ако је и у време Светолика Ранковића небо било слично, онда је и тада било ФТЕ догађаја. Писац је сав под утиском ових природних појава, иза којих, сматрао је, мора да стоји нека тајанствена природна сила. Он ју је открио, али да иста та сила не уређује само природне појаве, као оне на небу, него и сав остали свет око њега, да уређује оно што се дешава са људима, оно што се дешава са животињама и биљкама, са воћем итд. То је била страшна тајна коју је писац открио, вероватно још за време детињства у Гарашима, а вероватно и касније, када је ишао у Гимназију у Београду, долазивши кући за викенд или распуст, а тако и док је студирао у Кијеву, јер је и тада слободне дане и распусте проводио у Гарашима.

Небеске појаве је сигурно било прво што је уочио у погледу дејства мистериозне силе и његов крајолик било је нешто што му се дубоко уи

тзрајно урезало у сећање и чему ће се он одужити у описима у својим романима и приповеткама.

„Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг. Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха.“ (стр. 97)

Као што видимо, страх је било осећање које је млади Светолик Ранковић примарно имао у односу према природи која га је окруживала, као и према небеским појавама: „пуна блаженог страха“, наводи он. Овде се опет наилази на мотив ватреног и црвеног Сунца, као и на мотив свежег ваздуха, за којим су чезнула плућа хајдука Ђурице. Исти је то онај хладни ваздух, односно ветар, који настаје у негативној фази ФТЕ. Овде Ранковић описује залазак Сунца под Букуљом. И заиста је то тако. Памтим и сам да сам се, као аранђеловачки дечак, оријентисао тако што сам знао да је запад тамо где је Букуља, јер је сунце залазило за њом. И за мене као дечака, залазак Сунца за планином, очигледно је био догађај који се памти и коме се стално враћа. Мада, наравно, дечак Светолик је све то посматрао са друге стране планине, из Гараша и много ближе врху. Цео тај „потес“ заиста делује помало застрашујуће. Ранковић даје леп опис овог видокруга:

„Једаред застаде, погледа око себе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље. У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре. Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца. И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... „ (стр.12).

Погледајмо, шта све крију ове брда, односно ове засебне планине што су се окупиле те заједно сачиниле планински ланац, како их Ранковић описује, заједно са својом ближом околином. Бели мермер и гранит, Венчац; станиште преисторијског човека, ловца неандерталца, брдо Рисовача; извесне количине радиоактивног уранијума, Букуља, која изгледа да је и угашени кратер вулкана; велике количине глине, којом је изузетно богат цео овај крај, са највећим налазиштем управо на подручју села Гараши, одакле је Ранковић; више извора геотермалне, минералне воде, на целом овом потесу; више неолитских и античких археолошких налазишта. А до саме питоме Колубаре и велике количине угља. Чине ли ове природне одлике становнике ових крајева отпорнијим или пријемчивијим на дејства ФТе догађаја? Може бити и једно и друго, изгледа...

Такође, у неколико пасуса, које сам већ навео, види се да је писац знао пробдети по целу ноћ и будан дочекати јутро, јер га је изгледа веома појмило како се звезде на небу гасе, са наилазећим јутром. И ти моменти такође на Ранковића остављали дубок утисак.

„Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта. Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша. И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено.“ (стр.105).

Но, вратимо се проматрању о приповеци 21. век. Своје футуристичке визије које је изложио у прировеци, писац је такође сматрао да ће бити израз тајанствене силе коју је спознао и у чије се постојање уверио толико пута, без обзира на рзановрсне и различите области искуства и живота у којима се испољавала. Међутим, та је сила била толико јака и тајанствена, да је знао да ју је спознао само он, а да је осталим људима толико непозната. Отуда, он је као мало и жалио своје савременике и земљаке. Зато, он помера реализацију ефеката своје тајанствене природне силе још један век даље у будућност, у 2095. уместо у 1995. годину (што би такође било сасвим довољно). Тиме он хоће да стави до знања коликог је интензитета и снаге та сила, које уређује баш све, као и да, изгледа на његову велику жалост, о њој нема појма ама баш нико осим њега и такође жаласно схвата да би били узалудни сви покушаји да о томе трезвено и директно покуша да друге обавести, да их освести у погледу постојања те силе и њеног свеуређујећег дејства. Другим речима, он је од научног или и теолошког пута (јер је по звању био теолог, вероучитељ) био одустао и стога одлучио да о тој сили извести посредно, у облику књижевности, служећи се романима и приповеткама. Дакле, оне своје футуристичке визије које приписује дехству тајанствене силе смешта два века даље у будућност, стога јер је свестан да ће морати да протекне много година и напора како би се и шире дошло до спознаје о тајанственој сили. „Та сила уређује баш све: због ње вам пишти у ушима, због ње сте поспани иако сте редовно спавали данима, због ње вам крушке опадају пре времена, она шара небо свим оним необичним бојама, она вам над градом навлачи и белу и густу измаглицу, она вас гони да се одречете закона и одете у гору, у хајдуке, управо-њој у гору, да будете њени хајдуци, њени горски цареви...“, као да пише Ранковић између редова. Отуда, схватио је, један век је мало, евентуално тек после два века од нашег доба, можда ћете и ви имати појма о њеном постојању и да је баш све овако како кажем, односно пишем, као да наставља писац. Ово би били очигледни разлози који су писца нагнали да радњу своје футуристичке и антиутопијске приповетке смести два века даљ од 1895. године (чиме је вероватно потукао све рекорде будућег књижевног жанра научне фантастике, јер није познато да је неко после њега писао изнад те цифре). А да је баш све онако како и ја кажем, а не само Светолик Ранковић, потврду имамо у последњим закључцима овог измишљеног, претпостављеног пишчевог монолога, али који кореспондира са (најмање!) једним значајним трагом у делу самог Ранковића, а указује на исти закључак. Наиме, у приповеци 21. век, Ранковић излаже једну утопијску (и за његово време веома напредну) мисао о томе како након два века жене потпуно преузимају послове које по традицији и правилу његовога времена обављају само и искључиво мушкарци! Дакле, раскорак између реалности времена и реалности приповетке је толики да је с пуним правом називамо футуристичком, антиутопијском (због негативних конотација везаних за будућу власт женског пола), или научнофантастичном. Дакле, питање је: одакле Ранковићу уопште идеја о владавини жена у будућности? Шта се иза овога крије, какви психолошки или неки други мотиви или пориви? Мој одговор је кратак: писац је некако био спознао да ће

тајанствена сила коју је открио у будућности власт дати женама над мушкарцима! Односно, ако у његовим футуристичким визијама, које су све одреда последица тајанствене силе, жене су те које владају, онда је узрок и женској владавини у будућности, и те футуристичке визије такође тајанствена сила. Ранковић о овој спознаји оставља веома очиглене и нескривене трагове: ако погледамо, видећемо да је његова литература превасходно као да је посвећена жени или женама! Кључни лик у „Горском цару“ није Ђурица Дражовић, већ је то Станка Радоњић! У њена уста Ранковић ставља и наслов самог романа, када Станка размишља о одметнутом Ђурици, показујући дивљење према њему:

„Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста. Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући.

»То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога. Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега... Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена... Једна брука, па то ти је!... Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље... Али не мари: видећу га ма где...« (стр. 34)

Ћурица је, пак, према Станки показивао изузетне симпатије, али и страх необичног и тајанственог порекла, посебно од њеног погледа, што ге је терало да од ње зазире и бежи, како је не би негде срео. Из следећег пасуса, нараво, сазнајемо понешто и о писцу, наиме о томе да се осећао усамљеним и да му је фалило женско друштво:

„Ђурица је опажао ово опште нерасположење према себи, па се постепено и навикао сносити оне значајне и подругљиве погледе сеоске младежи, који се њега тицаху. Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом. Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изменити, могао је постати други човек. Али такве га очи не погледаше.

А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сваке девојке. Чудна беху та два ока. Из њих је севао такав понос и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа. Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?... Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао. Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса. Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека.

Ђурица је имао нарочити разлог, са кога је избегавао поглед Станкин. Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила. Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањем, са свима његовим лепим сновима, са једином светлом и слатком страном живота његова. Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором.“ (стр.8 и 9).

Изгледа да је писац, још у његово време, био уочио извесну надмоћ женског пола, не само спрам њега, него уопште и да је и то надмоћ такође везао за дејство тајанствене силе (која уређује све, па ја тако уредила и да девојке буду надмоћније од младића). А није му то било тешко да уочи, јер како видимо, Ранковић се истицао изузетним даром или моћи запажања и доношења правилних закључака на основу тих запажања. Више него типично дејство ФТЕ догађаја, додао бих. Промоција женског принципа, спрам мушког, женског ауторитета, моћи или доминације над мушким, културе или цивилизације којом владају, управљају, коју обележавају жене, док су мушкарци у другом плану, уколико их уопште има, уколико их уопште преостане...Ранковић је опазио, (искусио и доживео?-то не знамо) и потом у својим делима наслутио све оно што ће се на плану „женске еманципације“, „равноправности“ полова итд, догађати током 20. века, као и у 21. веку (који је у наслову његове приповетке). Он је посматрао како се у женским бићима развија та надмоћ, супериорност биолошког и психолошког постојања спрам мушкараца и наједном схватио да је и то изасланик исте оне тајанствене силе која је чинила да крушке опадају пре времена, или да небо буде осликано јарким бојама.

„Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао. Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса. Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека.“

Женска супериорност, доминација, класичан ефекат ФТЕ догађаја. Био је присутан увек кроз историју. Између осталог, у доба неолита (када је ова сила изгледа показивала сву своју снагу и замах, видљиво, рецимо, на примеру винчанске културе на нашим просторима, или на примеру жена-ратника, какве налазимо код Илира или као што су чувене Амазонке, жене-ратници), под називом матријархат. Бавећи се овом појавом сам сам писао о „женским цивилизацијама“ далеке прошлости, о Богу или богу као женском принципу, а не мушком. Био је присутан овај ефекат, јер је увек кроз историју био присутан и ФТЕ догађај. Бројни психолошки ефекти, познатији као комплекси, резултат су ФТЕ догађај, међу њима најчувенији је сигурно Едипов комплекс. Они не показују патолошку везаност или доминантност женске фигуру у нечијем психолошком развоју (највише се тиче фигуре мајке), већ супротно, говори о ерозији, дефлексији овог природног и корисног односа, о његовом нестајању,

ишчезнућу, о прекиду те благотворне и природно неопходне везе. Доба у којем је Ранковић стварао било је веома осетљиво доба, на прелому векова. Не много касније по њговој смрти 1899. године, Ајнштајн ће објавити општу теорију релативности, а Фројд ће развити теорију о овој психолошкој условљености. Чини се да би Ранковићев допринос требало уважити и на овом пољу. Није познато да је неки други писац, било домаћи или страни, било савременик или из наредних периода, на овако неприкривени начин говорио о израстању женске доминације и описивао је. На крају, наслутивши оно што тек сада, у нашем времену, 2012. године, добија своје праве размере: а то је не само равноправност жена са мушкарцима, већ и преузимање друштвене моћи и ауторитета од њих! Класичан ефекат ФТЕ догађаја, који жене чини јаким безосећајним каријерним тврдим, доминантним, као преваром служећи се њиховом наводном нежношћу, слабошћу, крхкошћу и осећајношћу, а у погледу мушкараца покрећући процесе феминизације, отворено вршећи црну пропаганду у правцу мушке сексуалности, преокрећући је у правцу хомосексуалности (мада пренаглашено искривљени, дефлексирани ФТЕ промовише подједнако, ако не и више и женску хомосексуалност). У тој мери, да су овако исквареној цивилизацији сасвим нормалне или легитимне и оптужбе о хомосексуалности на рачун самог Христа и појединих апостола (како је то у роману Да Винчијев код). Као што наведох, класични ефекат високо дефлексираног ФТЕ догађаја, који је сада можда само мало виши него што је био у време Светолика Ранковића. Као што видимо, писац је са страхом посматрао и ову манифестацију тајанствене силе коју беше спознао. И у те сврхе служио се ликом Станке Радоњић, бар у роману „Горски цар“. Кроз Ранковићево писање, видимо да се још у његово време развијају појаве и необични концепти у женском понашању и поимању односа међу половима. Исказани и у многим фразама, које ће током 20. века, не само у нашој кулутури, постати обрасци свакодневног мишљења и поимања ових односа. На пример, Станкин презрив однос према другим мушкарцима, „ а ови наши овуда, гори су од жена“. У култури народа са ових простора у 20. веку овакви повици жена на мушкарце постаће уобичајени. Наравно, извесна врста оваковог понашања код мушкараца, представља се да је део Едиповог комплекса и навиодне везаности за женску фигуру. Међутим, како сам показао, ова појава није резултат појачаног овог односа, него показатељ његове ерозије, искривљавања, дефлексије и нестајања. Стога данас имамо раширену социо-психо-патолошку појаву, да савремене мајке и буквално мушку децу воде под сукњом, а да о томе родитељском односу нема ни речи, а камоли о његовој патологији у неком психолошком комплексу, какав је Едипов.

Ранковић је, изгледа, што и приличи његовој радозналој природи и истраживачком и логичком уму, свесно изабрао да парадигматише ову појаву градећи лик Станке, него што је ова његова везаност за женске ликове била плод његове чежње за женским присуством и љубави, усамљености или неког односа са женским ликом у току детињства или касније. Јер, све ове патологије у изгледу и понашању њему омиљних женских бића он је сагледао као дечак или младић код девојака из његове околине и у њима такође видео манифестације тајанствене силе. Отуда, на његову изгледа велику жалост и несрећу, морао је да емоције стави у други план и да супротни пол почне да посматра чисто феноменолошки (као његов филозоф Хус, мислећи вероватно на утемељивача феноменолошког правца у филозофији, Едмунда Хусерла), појавно, као само један од видова и начина на који делује и испољава се

тајанствена сила чији је заточеник био. Наравно, жртва у облику емоционалног и интимног живота, коју је писац био поднео, није могла да буде избрисана из дела уметника, већ да у њега буде уграђена. Речју, писац је истовремено и патио, извештавајући у својим делима о тајанственој сили. Дакле, млади Ранковић је препознао лоше дејство силе и у необичном понашању девојака и жена, препознавши га у њиховом надменом понашању, у њиховим демонстрацијама моћи и надмоћи у односу на момке, у њиховом понашању које је некада више налочило на мушко, него на женско итд. Отуда, вероватно је његов изузетно прецизан аналитички ум закључио да се његова маштања и сањарења о некој романтичној и искреној љубави са овако исквареним и мушкобањастим створењима никада неће остварити, те је одлучио да онда барем буде њихов веродостајан извештавач, доносећи податке о њима у својим делима. Окренутост ка женским ликовима није била од неке лоше свршене маладалачке љубави, из неке емоционалне фрустрације и томе слично. Изгледа да је она била плод унапред смишљене намере и опредељења као осматрању и онда доношењу генерализованих научних закључака. Препознавши још као деачак и младић у понашању гарашких девојака, аранђеловачких фрајли и београдских госпођица (а потом и кијевљанских дама), манифестације исте оне тајанствене силе која је уређивала да воће опада пре времена, Светолик Ранковић одлучује да свој стваралачки рад отпочне управо описујући ове девијације или деформације женског и слабијег пола, у приповеткама каква је, на пример, била „Капетаница“, једна од првих његових приповести. Шта више, он је у женском понашању био препознао врхунац деловања ове силе, јер се, наравно, то тицало основа људског постојања и живота и појава као што су љубав, емоције, породица, продужетак имена и врсте итд. Изгледа да је био више него преплашен. Одушка ономе што је био уочио, отуда даје у својој футуристичкој, антиутопијској визији у приповеци 21. век, која приказује накарадну, девијантну владавину женског пола у далекој будућности. Увидевши, у својим најбољим годинама, да су му вредности о којима је тежио и маштарио у погеду другог пола (а што даје кроз лик Ђурице, када пише о томе како је хајдук замишљао своју женидбу и срећну будућност за изабараницом) због његове девијантности неоствариве и недоступне, писац одлучује да потпуно научно и осматрачки извести о његовој личној емоционалној фрустрацији и овоме објективном процесу кварења женског пола, креирајући ликове Ђурице и Станке у свом првом роману, однсоно потпуно се посветивши анализи женског лика и понашања-Љубице у свом другом роману написаном одмах за првим, „Сеоска учитељица“. Хтео сам да додам, на основу овог првог (или можда и другог?) читања Ранковића, да сам одмах учио да је теологија била само маска и да је овај стваралац био искрено привржен једино науци и философији, којима је прилазио са тим преко потребним усхићењем и жаром, што се огледало у његовом изузетно прецизном начину логичког закључивања и сходно томе и одговарајућем стилу изражавања који, наравно, превазилази оквире једне књижевне форме и тенденције. Другим речима, ако би неки философ-логичар анализирао мисао Ранковићеву, вероватно би остао запањен и сврстао га у ред првокласних философа и логичара. Ипак, у карикирању лик свештеника из манастира, који је требало да венча одметнички пар, препознао сам општи тадашњи тренд код српских реалиста, да караикарају свештенство (Сремац и његови попови), а што је опет био шири тренд (изазван истим узроком) и код многи других српских интелектуалаца тога времена, какав је био и Васа Пелагић. Отуда, није ме зачудило када сам прочитао да је разочараност

црквеном праксом његовог доба била основна тема и пишчевог последњег у низу три романа, „Порушених идеала“. И Ранковић је био део опште опсеције и компулсије коју је проузроковао нарастујући ФТЕ догађаја-три романа написао је за свега две године, од 1897. до 1899. године и потом брзо напустио овај свет.

Док се не дам на читање „Сеоске учитељице“ да само осветлим још нека Ранковићева запажања, страх и чуђење поводом женског понашања које је био уочио. На пример, Станку описује као жену-ратника, приписујући јој нека бизарна понашања, које сигурно није био измислио и која ће, и те како бити развијена и у понашању девојака из краја у коме је писац живео и при крају 20. века (као декадентно, девијантно и ризично понашање). Дакле, реч је о одређеном психолошком профилу који је овде израстао у комбинацији геологије и ФТЕ догађаја, а који се не разликује много од сличних профила диљем земаљске кугле, проузрокваних истим ивентом. На пример, описује како је Станка неколико ноћи спавала у тору са овцама чекајући курјаке, убивши једног као да је мушко када су се појавили и напали стадо. Онда, у уста Станкиног оца Марка Радоњића, Ранковић ставља тешку оптужбу и увид, чије варијације моћемо наћи и данас у одређеним филовима или серијама. Газда Марко, хотећи да рскине везу између његове ћерке и хајдука, узима пушку и креће на Ђурицу са намером да га убије, када је овај био на састанку са Станком. Хајдучка снага побеђује, као и она одлика трезвеног доношења правилнмих и ненасилних одлука у право време (којом је писац спашавао свог главног јунака), те и побеђени отац остаје жив. Пре тог чина, међутим, Марко куне Станку. У ствари, писац нас на том месту обевештава о страху који је осећао пред процесом ФТЕ мутације људске врсте, који је у свој финални стадијум, да метастазира, почео да улази управо у доба у коме је Ранковић био рођен и живео, у другој половини 19. века, широм Земљиног глоба.

Отуда, следећи пасус можда звучи сасвим савремено и познато:

„Ђурица и Станка се састајаху свакога дана. Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно ! И његове везе почеше да избијају на видик. После три недеље опази их прво Станкина мати. Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњавом, но стеже срце и ућута. Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце.

— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари.

— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена.

— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете! Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку.

— Не помињи зло, молим те, — рече она крстећи се. (подвукао Л.З.)

-Добро те њој ниси ништа говорила. Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло!- (стр.69)

Слично се, данас, вероватно осећају многе мајке и очеви, када препознају полене девијације у изгледу и понашању своје деце (било мушке, која се фемионизирају, или женске, које постају мушкобашасте, најблежа речено). У недавној нашој серији овај феномен је био изражен и представљен једним сличним, а исте врсте, наиме да девојке из неких руралнијих области временом постану необичне лепе као да су рођене ии одрастају у некој високоурбанизованој иностраној средини („А ова моја, после ових година, пролепшала се и постала лепа као да јој је Рокфелер отац, а не ја, на мене више ни не личи“).

Ранковић на овом месту отворено говори о овој девијацији коју је био учио код женског пола као о „злу“. Станку родитељи, отац отворено, мајка прикривено и не доживљавају као дете или још горе, као норамлно живо људско биће, већ пре као неку врсту наказног створења (створеног божјим проклетством, анатемом). Из овога је јасно да се писац изузетно плашио појава које био уочио, као и да је због тога вероватно тежио што хитнијем обавештавању о њима, у форми књижевног дела. Отуда сва три романа настају за само две године.

28-29.8.2012. године

Авиони, атомобили, небодери

Ранковић у приповеци „21. век“ наслућује и појаву авиона, као и густих, урбанизованих квартова са високим зградама и аутомобила. Опет, за његово време изузетно напредно, мада је такав жанр у науци и књижевности већ постојао, бар у Европи и свету. На пример, дела Жила Верна, као и неки мање познати футуристички списи, који су говорили о сличним, мада опет мање директним визијима него што су биле Ранковићеве.

И у роману „Горски цар“, постоје делови који су саставни делобви ове визије и који нас нагоне на закључак да је их писац вероватно развио још као дечак или у раној својој младости, живећи у Гарашима и Београду.

„Ђурица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим. Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, И чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину.

»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело. Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај... Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде? Рај или пакао ? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо. Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја? Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио. Ала ли ће да пеку, бре! ... Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим... А Станка, где ли ће она ? И она ће са мном... Истина, ко зна где ли ће она ?... Можда ће и у рај ?... А јесте луда, пôс јој њен, У мало не кидиса на човека! ... Видиш, и то се

мора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради. И мене онда на реци у мал’ не уби !... Чудна је! ... Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати. Но, већ ја ћу то удесити. А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио ?... Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. Ко ли је тамо ? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи... Истина јест, више нема нас Дражовића. Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. 101— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева. Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. (стр.105 и 106)

Ова опсесија крилима, опет, део је и нешто ширег романтичарског тренда, а имамо је и код Бранка Радичевића: „Кад би бого мени дао крило, да по свету летим ласно“ итд.). Код Светолика Ранковића, вероватно развијена још за ране младости, израз и уобличење је добила у приповеци „У 21. веку“.

„Одмах у почетку морам објаснити читатељима, да је мој дух веома склон на размишљања, нарочито она, која се баве будућношћу човечанства. Према томе није ни чудо што се мој дух, нашав овако подесно земљиште за своја вежбања, одмах дао на посао. Не знам колико је трајала ова благородна гимнастика мојега ума, тек ја одједном опазих да је свануло. Зачудих се што ме момак не буди кад зна да понедеоником имам три часа пре подне. Причеках још мало, па кад видех да ме нико не зове, а време се раду примиче, дигох се и, док би ударио длан о длан, обукох се и изађох из куће.

Иђах полако, гледајући преда се, па тек доцније подигох главу и занемих од чуда.

— Где сам ја, шта је ово!? викнух гласно и протрљах очи.

Преда мном беху, у место познатих ми паланачких кућица, читаве громаде горостасних дворова и палата. Нада мном се чујаше непрестано неко пиштање, налик на писак локомотиве. Дигох главу и још више се пренеразих. По плаву небу сноваху тамо и амо, невероватном брзином, неки велики непознати ми предмети, машући снажно једначито великим и дугим крилима. Опазих на њима људе. Окретох се још једаред, па се тргох.

— Да не буде ово мамурлук и последица моје ноћашњице? запитах се сам. Ако се нисам добро истрезнио, не смем се ни јављати у школу.

Протрљах очи, чело, образе, најзад се уштинух и још боље аналисах своје стање. Резултат овога испитивања беше јасан и несумњив: будан сам; при чистој сам свести; ни трага од пијанке.“

Подвучени делови јасно указују на пишчеве футуристичке визије урбаних насеља са небодерима и облакодерима (сада би већ рекли торњевима), односно авиона. Ма како Америка и у то доба била напредна и развијена, те и урбанистички, у то време није било ни једног ни другог. Мада, неће протећи мнофо времена од почетка 20. века када ће и ово постати стварност.

Ни визија аутомобила не би било нешто по чему би се Ранковић посебно истицао у односу на конкуренцију у овом жанру. Али, антиутопија о женској владавини ставља га у сам врх овог жанра (футуризам) на светском нивоу, било у погледу оригиналности, или у погледу извора ове визије. Речју, Ранковић пише о много реалнијој антиутопијској држави, него што су то биле државе који су приказавали Орвел или Хаксли (а који су синоними за ову врсту књижевности). Наш писац је испред светских класика овог жанра, а вероватно и изнад Руса Замјатина и његовог антиутопијског романа „Ми“.

Јер, његова антиутопија је разоткривање једног свепатолошког процеса коме је изложена комплетна људска врста и њена култура, који је метастазу започео у Ранковићево време, а своју кулминацију је доживео у овим нашим годинама 21. века. исто

Напомена: текст пишем истовремено завршавајући „Горског цара“ и отпочињући „Сеоску упитељицу“.

Ранковић даје фото-робот ФТЕ човека

Несумњиво је писац исцрпео и потрошио доста снаге и енергија која му је била потребна да би онако уверљиво и уживљено описао бројне разнолике манифестације тајанствене силе коју је открио и којој се предано посветио у свом књижевном раду. Антрополошке, психолошке, социјалне, природне, временске итд. Стога би се очекивао нешто мирнији тон приповести у другом роману, као слабији интензитет описа.

Међутим, Светолик Ранковић и „Сеоску учитељицу“ започиње веома упечатљивим и сигурно веома захтевним у енергетском смислу за писца описом, који такође можемо убројити у јасне манифестације природне силе:

„Прижегло јесење сунце. По брезама, што су крај пута отомбољиле своје танке и необично дуге прутасте гранчице, понамештале се дугорепе свраке и по нека врана, опустиле крила, отвориле кљунове, па само дахћу. Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа, дави и гуши својом врелом невидљивом прашином. Једва чекаш да у гледаш на ливади какав моћни грм с разбацаним далеко у страну гранама, под којим ћеш наћи довољно хладовине и одмора...“ (стр.1)

Као што видимо, Ранковић има још толико енергије да и на самом почетку другог романа опет да сигурно веома тежак опис, који захтева много снаге. „Она врела измаглица“, спада у ред описа дејства ФТЕ догађаја, као и опис доживљаја гушења или дављења, који указује на дејтсво позитивне фазе догађаја, с обзиром да се трага за хладовином и одмором, односно да се прижељкује налет ветра који долази са негативном фазом догађаја.

Следећи цитат је веома важан, јер он доноси фото-робот људског бића извајаног ФТЕ догађајем. Ранковић се овде јава као какав антрополог, давајући нам прецизан изглед човека, чије је телесне одлике уредила такође тајанствена сила. Исте ове одлике и данас красе људска бића, али сигирно много израженије и јасније за уочити. Ако се за Јована Цвијића, који би се епохално морао укрстити са Ранковићем (да су живели у приблићно исто време), наводи да у одређивању етнопсихолошких типова надмашује негде и самог Фројда, онда би се слично могло устврдити и за Светолика Ранковића, који као антрополог или психолог ништа не заостаје за поменутим великанима.

Погледајмо како изгледа човек чије је телесне одлике уредила тајантсвена сила, или ФТЕ догађај:

„Беше то човек од својих двадесет и пет и шест година, црне густо обрасле браде, која се од половине на ниже преливаше у затвореножуту боју; висока и отегнута чела, дугих спљоштених образа, црножутих страшљивих очију, које ретко, врло ретко, гледају човека право, но већином стоје под обореним капцима. Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе бојажљиво. Пажљив посматрач опазиће из очију му праву сањалачку душу, која живи више маштом но разумом. Тело му беше несразмерно развијено : руке дугачке, допираху до колена, ноге кратке са наврнутим стопалама унутра; цео му стас беше неприродно накривљен у страну. (стр. 1 и 2).

Више него карактеристична изглед типичног људског бића уобличеног ФТЕ догађајем, нарочито подвучени део. Оно што је карактеристика класичних Шумадинаца садашњих генерација, рођених, на пример, 70-их година 20. века, јесте несразмера у развијености тела, у којој је труп већи и развијенији од ногу, које су стога доста краће, односно одаје се јасан изглед несразмере, често изазивајући комичне ефекте по посматрача. Даље, више него карактеристичан детаљ упадљиво дугих руку: и данас ћете код типичног Шумадинца, који је у Шумадији неколико генерација уназад, приметити необично дуге руке, као да су нека велика весла у питању, а не део тела! Дакако, ову појаву необично дугих руку примтећимо и код новијих генерација, поготову код особа женског пола, којима ова телесна особина никако не иде прилог, а веома је изражена. Односно, како се повећала искривљеност, дефлексија унутар самог ФТЕ догађаја, отуда су ове телесне одлике постале још израженије и још гротескније. Шта рећи о детаљу „накривљености на страну“, осим да је реч о опет тако типичном и изазваном телесном држању, односно о пресликаној дефлексији криви ФТЕ догађаја на однос леве и десне стране код човека, почев од мозга и психолошких манифестација ове, рекло би се, сасвим природне дефлексије или искривљености (однос десне и леве хемисфере мозга читава је посебна наука, психологија и философија), до девијације или типичном кривљењу кичменог стуба код Шумадинаца (и уопште поремећаја костију и зглобова, у чему се надмашује и постојбина рахитиса Енглеска, а о чему сам и сам већ писао одређујући тзв. медијско психолошке типове личности-ово, опет доводи до и веома бизарних зглобовних и костурних манеифестација код Шумадинаца: на пример, вилица испадне из свог лежишта, а домаћин је обухвати обема шакама, широким као лопата весла, сам себи окрене врат и вилицу и уз веома чујно крцкање сам је врати у „лежиште“! Отуда појава и самоуких специјалиста за

намештање поломљених, ишчашених или уганутих руку, ногу итд.-у овом крају био је то чувени „Жабарац“, код кога се ишло на намештање. Код самог себе ову дефлексију у погледу накривљене или искривљене представе открила ми је професорка математике, Шумадинка, док сам слободном руком цртао координатни систем. Како није испао баш под правим углом, професорка ме је погледала упитно и са чуђењем, запитавши ме, изгледа сасвим озбиљно: „Јел ти то имаш неки поремећај равнотеже, у представи равнотеже кад ти је коордонатни систем тако испао?“ Наравно, она је била типична Шумадинка и стога спремна да недостатке сопствене „расе“ пројицира у неку другу особу, нарочито ако зна да је са других простора, тако показујући основно незнање да област из које ја долазим је веома слична Шумадији, а реч је о Метохији. Међутим, откривајући и једну типичну особину насталу од дејством ФТЕ догађаја, а на жалост изгледа веома раширену на овим просторима: није ту реч о неком пуком локал патриотизму, већ више о једној развијеној патологији, која се ближи патолошким социо појавама, као што су расизам или нацизам, односно наглашено предрасудно приступање људима из других поднебља и култура-дошљацима. У позадини ове патологије стоји настали страх од уочавања сопствених паталошких поремећаја и појава, којима се не може стати на пут, те као резултат долази до несвесног пројицирања (или одлагања непожељних карактеристика) тих недостатака у појединце из других средина-дошљаке, или извесне социјалне групе или народне групе-отуда је и антисемитизам такође последица патологије ФТЕ процеса, а видимо да су његови предводници били Словени (наиме, сам Достојевски показивао је отворену мржњу према Јеврејима много пре Хитлера, а истоветно, у класичном облику антисемитизма), односно припадници народа на тлу са кога Словени потичу и тамо су у неким групама још увек присутни: реч је о Немцима и области иза Карпата, која је постојбина Словена). Слична мржња била је развијена и према траговцима који су творили грађанску класу у модерној Србији, наиме према Цинцарима (о томе Ранковић пише у првом роману, наиме да је једна од жртава дружине био и цинцарски трговац, те ту можемо пронаћи и заметке антисметизима), такође и према Јеврејима, односно у оригиналној верзији према Циганима (што је, у ствари, прикривање сопствених корена у народима нешто тамније пути, те се тако тера страх да они нису ови цигански-односно да наши извори нису Цигани-мисли се углавном на разна индијска тамнопута племена, од којих су нека населила управо области Метохије и Косова, а касније су имале иреверзибилне миграционе струје управо са пределом Шумадије, док о заједничкој култури у доба неолита, Винчанској култури по којој су ове две области у психолошким карактеристикама веома сличне, не треба посебно ни говорити). Било је још сличних предрасудних, дискриминаторских понашања које сам доживео у свом школовању од стране рођених Аранђеловачана са дугом породичном традицијом на овим просторима, што потврђује оправданост овог генерализованог закључка. Но, ни ја им нисам остао дужан: наиме, поменуту професорку гледао сам мало са висине и веома предрасудно, јер нисам могао да схватим да уз њен физички спољашњи изглед може да иде интелигенција потребна да би се било професор математике. Тако и са појединим другим професорима. Како било, али Ранковићев детаљ о накривљености кичменог стуба карактеристичан је и датира још из доба словенског паганизма, о чему сам већ писао. Наиме, религија старих Словена познаје злог бога кога је назвала Дајбог или Хроми даба, нимало метафорички: јер, како свеодочи и истражује Веселин Чајкановић, многе словенске легенде приповеделе су о дечаку који

шепа, о хромом дечаку, као некој врсти предводника и за коју је утврдио да је реч о појавном облику врховном старословенског бога, или бога родоначелника, од кога је народ и настао. Он је био хтонско или адско божанство, односно бог хада, ада или доњег света, света мртвих предака. Хришћанство је овог старословенског бога родоначелника потом било злоупотребило у сопствене пропагандистичке сврхе у лику бога Хромог Дабе, који је поистовећен са ђаволом. Међутим, карактеристични мотив хромог дечака или хромог божанства, односно хромости уопште, везао сам за телесну одлику многих класичних Словена, која је имала свој израз у легенди и религији, а ову хромост, на основу ранијих посматрања довео сам у везу са употребом медија, са наглашавањем у употреби једног медија на другим, одакле сам извукао деформације у вези са односима десне и леве стране мозга, као и појаве телесне шепавости. Отуда, нисам се изненадио када сам код Ранковића наишао на овај класичан детаљ, који је производ све већег кривљења ФТЕ догађаја. Многи и садашњи Шумадинци имају упадљиву појаву накривљености у држању или у ходу, гегајући се и пребацујући се с једне на другу страну. То је када је реч о заједничком словенском пореклу и неолитској култури. Међутим, дуге руке и широке шаке, као и телесна несразмера, сматрам, да су оригинални додатак словенском психолошком типу, који су насељеници пусте Шумадије у 17. и даљим вековима донели из своје постојбине, наиме са Пештерске висоравни, са које је Шумадија углавном била насељена. Постоје приче и легенде везане за становнике ове висорване, да је у њиховим ранијим генерацијама била примећене појава тзв. „шестог прста“ на руци, односоно шестопртости: Наравно, ово је распаљивало машту о ванземаљској повезаности, односно повезаности тих крајева са можда неземљаским облицима интелигенције (слично као што се сматра за пределе Шкотске, на пример). Међутим, сопственом и самосталном потрагом коју сам не толико намерно био предузео пре око пет година, наишао сам на траг, који је откривао нешто супротно: наиме, на извесној квази народно уметничкој представи, на дрвеној табли нацртаног човечјег лица и трупа са рукама, које сам открио у једном оближњем селу (а није реч о споменику-крајпуташу), нацртана шака имала је четири прста, што ме је веома зачудило. Тада је бил актуелан америчка цртана серија о продици Симпсон, који су такође имали четири прста. Но, то је бил фикција. Међутим, портрет који сам открио није имао разлога да шаку представи са четири прста у неке квази уметничке сврхе, већ је сигурно био нацртан детаљ који је постојао. О овоме сам био развио целу теорију. Тек касније сам наишао на легенду о шестом прсту код Пештераца и закључио да је вероватно лажна, јер није реч о шест, него о појави четири прста на шаци, највеороватније код становника ове области, јер с обзиром да су они населеили Шумадију, поготову ове крајеве, то је очигледно да портрет који сам нашао не може да представља припадника неког другог народ или поднебља, до Пештера и његове висоравни. Као што сам навео, ову појаву сам и психолошко-медијски објаснио, нашавши да је она раширена, да постоји несвесна тежња код петопрстих Шумадинаца да остану без једног прста, што се манифестује бројним случајевима чудних несрећа у коме су многи изгубили управо једна прст (нашавши, вероватно, тиме своју постојбину и антрополошки завичај и сигурност). Сад ми искрсава и чини ми се да би феномен „прста“ требало да буде посебно истражен и представљен од разних наука (дакле, неко мулти или интердисциплинарно истраживање), јер овај детаљ или фигуру културе налазимо и у другим културама и постоји нека

повезаност и са медијима, јер, на пример, реч дигитално је извучена из латинског дигитус, што управо значи прст!

Дакле, Ранковић је, као што сам напоменуо, а потом и кратко образложио, заиста дао фото-робот изгледа типичног Шумадинца, словенског порекла и традиције, насељеног с Пештерске висоравни, изазваним ФТЕ догађајем, онако како се манифестује у пределима пишчевог завичаја. Поједине ове карактеристике, у 21. веку су постале још израженије, јер се, у међувремену, повећала и дефлексија унутар ФТЕ догађаја и постале, не толико гротескне, колико забрињавајуће, указујућу на патолошку природу овог процеса ФТЕ мутације људске врсте или хомо сапиенса, који је метастазирао у протеклих 100 и нешто више година.

Отуда, спреман сам за једно радикално мишљење, наиме да целокупну културу и уметност овог раздобља сматрам само као патолошку манифестацију овог процеса. Као лажну и пуну обмана, свесних или несвесних. Као трагичан покушај живе врсте која губи способности стваралаштва, те отуда и гротскне и карикатуралне. Нарвно, велики умови су уочили ову појаву, наиме као Фројд, када у позадини уметничких стваралаштва идентификује разна психолошка обољења. Међутим, ја не видим да је то плодотворна жртва, која је успутне ваћности у односу на наводне уметничке домете и вредности које је такав стваралац произвео и о наводном општељудском и универзалном значају таковога једног дела. То је онај део који сматрам више патолошким, него претходно поменути. Отуда, културу и уметност, заједно са науком 21. века, видим као болесне и патолошке форме људског ума који тоне у таму нестанка, услед неспознатог дејства једне природне силе, која се назива ФТЕ догађај.

Наравно, бејавши већма болесни, умеетници су, празнећи у уметничким формама несвесни део својих личност, несвесно, били ти који су, према тврђењу Маклуна, оставили највише података или трага о начинима утицаја медија кроз људску историју и на људску историју, друштво и психу. Сам је он изабрао да буде сматран више уметником, а мање научником.

Ово је иста стаза, вероватно још уочљивија, да се у уметности трага за научним извештајима о опажању манифестација ФТЕ догађаја. Јер хот и кул медији исто је што и позитивна и негативна фаза ФТЕ догађаја. Несумњиво је, да је особито геолошко поднебље, као и антрополошко-културно-генетско наслеђе, од Светолика Ранковића начинило једног од најистакнутијих известилаца о овој сили, коју је он и објективно сигурно био спознао, управо као физичку силу или процес. Жар и енергија са којом је покушао да о њој извести, искоришћени за писање три романа у року од две године, на крају су писца животно сагорели.

Леонид Зувић, 29-30.8. 2012. године

Прилог: фотографија јутра над Аранђеловцем коју сам направио са свог око пола седам ујутро 17.8.2012. године. Излишно је и говорити колико је илустративна за описе које је Ранковић давао у својим делима. Ипак, погледајмо је заједно са једним таквим описом.

„Огњени зраци“

„Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају. По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила. Још неколико тренутака, па ће небесним плаветнилом прснути огњени зраци, од којих ће затреперити и засјати цела околина. (стр.39)

„Беше тихо летње вече. Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило. И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака. И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју... По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, журећи се на ноћиште...“ (стр. 107).

Овде је потпуно неважно што се пасус односи на сумрак, а фотографија приказује јутро. Треба уочити истоветност боја које је Ранковић био уочавао на небу (с јутра или с вечери и није толико важно) и оних на фотографији: наиме, љубичасто пламено жутило! Јер, сличне се боје виде и с јутра и с вечери, јер се и густа вечерња измаглица појављује такође и ујутро, као беличаста измаглица.

Ево још неколико фотографија истог јутра, насталих 2012. године, које могу бити права илустрација Ранковићевих дела.